(Kada se mi mrtvi probudimo (Nĺr vi dřde vĺgner) prikaz Džemsa Džojsa (James A. Joyce) pod naslovom “Ibsen`s New Drama” u “Fortnightly Review”, London od 1. aprila 1900.)
Dvadeset godina je prošlo otkako je napisao “Lutkinu kuću”, obeleživši time epohu u istoriji drame. Tokom tih godina njegovo ime je otišlo i preko granica Norveške uzduž i popreko dva kontinenta, i izazvalo više rasprava i kritike od ijednog živog čoveka. Bio je uzdizan kao religiozni reformator, socijalni obnovitelj, semitski obožavalac pravednosti, i kao veliki dramatičar. Bio je oštro osporavan kao nastrljivi uljez, defektni umetnik, nerazumljivi mistik, i, kako je to elokventno izrazio izvesni engleski kritičar, “pogani smrdljivi pas”. Kroz zbrku tako različitih kritika, veliki genij čoveka je iz dana u dan izlazio kao junak u tim zemaljskim iskušenjima. Disonantne pogrde su sve tiše i dalje, a česte pohvale su glasne u sve postojanijem horu. Čak i nezainteresovanom posmatraču mora da izgleda značajno što zanimanje za ovog Norvežanina nije posustalo za četvrt stoleća. Može se propitivati da li je iko tako čvrsto držao carstvo mislećeg sveta u ova moderna vremena. Ne Ruso; ne Emerson; ne Karlajl; niko od onih divova od kojih su skoro svi ispali iz moći ljudskog znanja. Ibsenova moć nad dve generacije bila je povećana njegovom ćudljivošću. Retko, ako je to uopšte i činio, udostojavao je okolinu stupajući u boj sa svojim neprijateljima. Izgledalo je da je oluja divlje rasprave retko uspevala da slomi njegov veličanstveni mir. Konfliktni glasovi nisu uticali na njegov rad ni u najmanjoj meri. Isporučivao je drame redovno, tačno kao sat, što je retko slučaj kod genija. Samo jednom je odgovorio onima koji su ga uvredili kada su divljački napali njegove “Aveti”. Ali od “Divlje patke” pa do “Juna Gabrijela Borkmana”, njegove drame su se pojavljivale gotovo mehanički u razmacima od po dve godine. Čovek lako previdi uzdržanu energiju koju zahteva takva planska kampanja; ali čak i začuđenost nad njom mora da ustukne pred divljenjem prema postepenom, neodoljivom napredovanju tog izuzetnog čoveka. Objavljeno je jedanaest komada; svi se bave savremenim životom. Ovde je lista: Lutkina kuća, Aveti, Neprijatelj naroda, Divlja patka, Rosmersholm, Dama s mora, Heda Gabler, Graditelj Solnes, Jun Gabriel Borkman, i na kraju - njegova poslednja drama, objavljena u Kopenhagenu 19. decembra 1899 – Kada se mi mrtvi probudimo. Ovaj komad se već prevodi na gotovo tuce jezika – činjenica koja snažno govori o autorovoj moći. Drama je napisana u prozi i ima tri čina.
Početi zapis o Ibsenovom komadu sigurno nije laka stvar. Tema je, na neki način, tako ograničena, a na drugi, pak, način, tako golema. Sa sigurnošću se može predvideti da će devet desetina zapisa o komadu početi nekako ovako:
"Arnold Rubek i njegova supruga Maja, u braku su četiri godine na početku komada. Njihova zajednica je, međutim, nesrećna. Nezadovoljni su jedno drugim."
Dovde nema zamerke, ali to ne govori ništa dalje od toga. To ne prenosi ni nagoveštaj odnosa između profesora Rubeka i njegove žene. To je hrabra, činovnička verzija bezbrojnih, neodredivih složenosti. Kao da je povest tragičnog života napisana šturo u dva stupca, jedna za a druga protiv. Ta napomena kaže samo ono što je doslovno tačno... Od prvog do poslednjeg čina jedva da ima ijedne suvišne reči ili rečenice. Stoga, komad izražava svoje sopstvene ideje najkraće i najbrže koliko god je to moguće u dramskoj formi. To önda pokazuje da prikaz ne može da odgovarajuću predstavu o drami. To nije slučaj sa tolikim mnoštvom običnih drama, o kojima se potpuno može presuditi vrlo ograničenim brojem redaka. Te drame su najvećim delom podgrejana jela – neoriginalno komponovane, veselo mudroserske s herojskim uvidom, i žive jedino u svom sopstvenom smelom svetu punom bombastičnih fraza – ukratko, samo na sceni. Najaljkavija kratkoća je njihov najveći bonus. Ali kada se bavite delom čoveka kao što je Ibsen, zadatak pred kritičarem je istinski velik tako da može da ga uplaši. Sve što kritičar može jeste da se ponada da će uspeti da poveže nek vidljivije vrhove ledenog brega na način da pre sugeriše nego da napomene sve zakukuljenosti zapleta. Ibsen je to dosegao pre ove drame do takvog majstorstva da, prividno lakim dijalogom predstavlja kako muškarci i žene prolaze kroz različite duševne krize. Njegov analitički metod je tako uposlen u najvećoj meri; sve je sabijeno u srazmerno kratkom vremensko-prostornom razmaku koji pokriva dva dana u životu svih njegovih likova. Na primer, mada vidimo Solnesa samo tokom jedne noći i do sledeće večeri, u stvari smo bez daha gledali čitav tok njegovog života do trenutka kada Hilda Vangel ulazi u njegovu kuću. Tako da u drami koju razmatramo, kada prvi put vidimo profesora Rubeka, on sedi u baštenskoj stolici i čita novine, ali nam se pre toga potpuno odmotao čitav njegov život, i imamo zadovoljstvo ne da ga slušamo kako nam čita naglas, već da to mi sami čitamo, slažući različite delove i približavajući se da vidimo bolje gde god da je zapis na pergamentu bleđi ili manje čitljiv,
Kao što sam rekao, kada predstava počne, profesor Rubek sedi u bašti hotela, jede i skoro da je gotov s doručkom. U drugoj stolici, odmah iza njega, sedi Maja Rubek, Profesorova žena. Scena je u Norveškoj, popularnom zdravstvenom pribežištu pored mora. Kroz drveće mogu da se vide gradska luka i fjord, po kojem krstare parobrodi, dok se on, pored rta i rečnog ostrva, proteže u more. Rubek je čuveni vajar, sredovečan, a Maja je još mlada žena, čije bistre oči imaju tek senku tuge. Njih dvoje nastavljaju tihi da čitaju svako svoje novine u jutarnjem spokoju. Nepažljivom oku sve izgleda tako idilično. Godpođa prekida tišinu na zamoran i svađalački način žaleći se na duboki mir koji vlada oko njih. Arnold spušta papir blago se pravdajući. Zatim počinje konverzacija o ovome i onome; prvo o tišini, zatim o mestu i ljudima, o železničkoj stanici kroz koju su prošli prethodne noći, sa pospanim vratarima i svetiljkma koje se besciljno smenjuju. Odatle nastavljaju da pričaju o promenama kod ljudi, i osvemu što je ostarilo/izraslo otkako su se venčali. Zatim je samo mali korak do glavne nevolje. Dok tako govore o svom bračnom životu, brzo postaje očigledno da je unutrašnji pogled na njihove odnose jedva idealan kao što je spoljni izgled mogao da nevede posmatrača da očekuje. Sumnje dvoje protagonista se polako uzburkavaju. Kvasac buduće drame se postepeno raskriva delujući usred scene kraja stoleća vekova. Supruga se pokazuje kao vrlo teška, sitna osoba. Žali se na pusta obećanja kojima je njen muž hranio njene težnje.
MAJA: Rekao si da ćeš me voditi u planine i da ćeš da mi pokažeš svu slavu sveta.
RUBEK (blago izazivajući): Da li sam ti i to obećao?
Ukratko, ime nečeg neistinitog u korenu njihove zajednice. U međuvremenu gosti hotela koji zauzimaju kupalište izlaze iz predvorja hotela zdesna, ćeretajući i smejući se; muškarci i žene. Neformalno ih predvodi nadzornik kupališta. Ova osoba je nepogrešivi tip konvencionalnog službenika. On pozdravlja gospodina i gospođu, raspitujući se kako su spavali. Rubek ga pita da li se neko od gostiju kupa noću, jer je u to vreme video bele likove kako se kreću u parku. Maja prisluškuje pitanje, ali nadzornik kaže da je to čudna žena koja je iznajmila paviljon sleva i koja tamo boravi s pratiljom – časnom sestrom. Dok razgovraju, čudna dama i njena družbenica polako prolaze kroz park i ulaze u paviljon. Incident izgleda da utiče na Rubeka, a Majina radoznalost se povećava.
MAJA (pomalo povređeno): Možda je ta žena bila jedna od tvojih modela, Rubek? Prekopaj po sećanju.
RUBEK (gleda je oštro): Model?
MAJA (s provokativnim osmehom): U tvojim mlađim danima, mislim. Rekao si da si imao bezbroj takvih modela – davno, naravno.
RUBEK (pomalo podižući ton): Oh, ne, mala Frau Majo. U stvari sam imao samo jedan model. Jedan jedini za sve što sam uradio.
Dok ovo nerazumevanje dobija svoj odušak u prethodnom razgovoru, inspektor se odjednom uplaši neke oosbe koja prilazi. Pokušava da pobegne u hotel, ali ga zaustavlja piskav glas osobe koja prilazi.
ULFHAJMOV glas (čuje se spolja): Stani na trenutak, čoveče. Neka ga đavo nosi, zar ne možeš da staneš? Zašto uvek bežiš od mene?
Ovim rečima, izgovorenim hrapavim tonovima, drugi glavni glumac ulazi na scenu. On je opisan kao ubica velikih medveda, mršav, visok, neodređene starosti, mišićav. Prate ga sluga Laš i dva psa. Laš ne izgovora ni reč u komadu. Ulfhajm mu daje voljno i prilazi bračnom paru Rubek. Zapodene razgovor s njima, jer mu je Rubek poznat kao slavni kipar. O kipovima ovaj lovac iz divljine ima originalna zapažanja.
ULFHAJM . . . . Obojica radimo s čvrstim materijalom, gospođo – i Vaš muž i ja. Borimo se s mramornim blokovima, usuđujem se reći; a ja se borim s napetim i drhtavim medveđim tetivama. A obojica pobeđujemo u borbi na kraju – potčinjavamo materijal i ovladavamo njime. Ne predajemo se dok ga ne poboljšamo...
RUBEK (duboko u mislima): U onome što govorite ima mnogo istine.
Ovo ekscentrično stvorenje, možda snagom svoje ekscentričnosti, počinje da začarava Maju. Svaka reč koju izgovori kao da još tešnje obmotava mrežu oko nje. Crna haljina časne sestre navodi ga da se podrugljivo nasmeje. Govori mirno o svim svojim bliskim prijateljima koje je otposlao iz sveta.
MAJA: I šta ste uradili za svoje najbliže prijatelje?
ULFHAJM: Ubio sam ih, naravno.
RUBEK (gledajući ga): Ubili ste ih?
MAJA (pomerajući stolicu unazad): Ubili ih namrtvo?
ULFHAjM (klima): Nikada ne promašujem, gospođo.
Međutim, ispostavlja se da pod najbližim prijateljima on misli na pse, i njegovim poznanicima unekoliko lakne. Tokom razgovora časna sestra priprema lagani obed za gospodaricu na stolu pored paviljona. Slaba hranljivost namirnica izaziva Ulfhajmovo veselje. On s uzvišenim nipodaštavanjem govori o takvoj ženskastoj dijeti. U svom apetitu, on je realista.
ULFHAJM (ustajući): Rekoste kao žena od duha, gospođo. Pođite sa mnom, onda! Oni njegovi psi gutaju cele, velike kosti – podrignu ih pa ih opet progutaju. To redovno rade tako!
Na takav napola zastrašujući a napola šaljivi poziv Maja odlazi s njim, ostavljajući muža u društvu nepoznate žene koja nastupa dolazeći iz paviljona. Gotovo istovremeno profesor i žena prepoznaju jedno drugo. Žena koja je služila Rubeku kao model glavog lika njegovog čuvenog remek-dela, “Dana uskrsnuća”. Kada je završila rad s njim, neobjašnjivo je otišla, bez traga. Rubek i ona ulaze u prijateljsko ćaskanje. Ona ga pita ko je dama koja je otišla. On odgovara, pomalo oklevajući, da mu je to supruga. Zatim je on pita da li je udata. Ona odgovara da jeste. On pita gde joj je sada muž.
RUBEK: I gde je on sada?
IRENA: Oh, na nekom groblju, s lepim, zgodnim spomenikom iznad njega; i s metkom koji mu zvecka u lobanji.
RUBEK: Da li se ubio?
IRENA: Da, bio je dovoljno dobar da to uradi umesto mene.
RUBEK: Zar ne tuguješ za gubitkom, Irena?
IRENA (ne shvatajući): Tugujem? Kakvim gubitkom?
RUBEK: Šta kakvim gubitkom, gubitkom Her fon Satova, naravno.
IRENA: On se ne zove Satov.
RUBEK: Ne?
IRENA: Moj drugi muž se zvao Satov. On je Rus.
RUBEK: I gde je on?
IRENA: Daleko na Uralskim planinama. Među svim svojim rudnicima zlata.
RUBEK: Znači tamo živi?
IRENA (sleže ramenima): Živi? Živi? U stvari, ubila sam ga.
RUBEK: (zapanjen): Ubila!
IRENA: Ubila ga lepim oštrim bodežom koji uvek sa sobom nosim u krevet ...
Rubek počinje da shvata da između ovih čudnih redova postoji neko skriveno značenje. Počinje ozbiljno da razmišlja o sebi, svojoj umetnosti, i o njoj, razmatrajući svoj život kroz stvaranje remek-dela “Dana uskrsnuća”. Vidi da nije ispunio obećanje tog dela, i počinje da shvata da mu nešto nedostaje u životu. Pita Irenu šta je radila otkako su se poslednji put videli Irenin odgovor na njegovo ispitivanje je od velikog značaja, jer udara ključnu notu čitavog komada.
IRENA (polako ustaje sa stolice i drhteći govori): Bila sam mrtva mnogo godina. Došli su i vezali me – uvezali su mi ruke iza leđa. Onda su me spustili u grobnicu s rešetkama na otvoru. I s tapaciranim zidovima, tako da niko živi ne može da čuje zagrobne krike.
U Ireninoj aluziji na svoj položaj kao model velikoj slici, Ibsen daje dalji dokaz svom izvrsnom poznavanju žene. Nijedan drugi čovek ne može tako suptilno da izrazi prirodu odnosa između kipara i modela, ako je uopšte sanjao o tome.
IRENA: Izložila sam se potpuno i bezrezervno tvom pogledu [mekše] a nisi me dodirnuo ni jedan jedini put. . . .
* * * *
RUBEK (gleda je zadivljeno): bio sam umetnik, Irena.
IRENA (mračno): To je baš to. To je baš to.
Razmišljajući sve dublje o sebi i svom ranijem držanju prema ovoj ženi, njemu još snažnije pada na pamet kako između njegovog života i njegove umetnosti postoje velike provalije, i da su čak i u kiparstvu njegova umešnost i genij daleko od savršenog. Otkako je Irene otišla, nije radio ništa osim što je slikao portrete sugrađana. Konačno, u njemu se javlja neka vrsta odluke, odluka da popravi to što je zabrljao, tako da ipak ne padne u potpuni očaj. U sledećim redovima je podsećanje na “Branda”.
/.../
Rubek i Irena se slažu da im je sadašnje stanje nepodnošljivo. Njoj postaje jasno da Rubek nosi teško breme obaveze prema njoj, i s tim priznanjem i s ulaskom Maje na scenu, sveže od doživljene čarolije s Ulfhajmom, završava se I čin.
/.../
Očigledno je, i na osnovu ovog više nego kratkog zapisa, da je prvi čin majstorski izveden. Bez ikakvog primetnog napora drama raste, i razvija se prirodno i s metodičnom lakoćom. Lepo uređen vrt devetnaestovekovnog hotela polako postaje pozornica postepeno rastuće dramatske borbe. Svaki od likova izaziva zanimanje, dovoljno da vas vodi u sledeći u čin. Situacija nije glupavo objašnjena, već je pokrenuta akcija, i na kraju komada ona dostiže krajnji stupanj razvoja.
Drugi čin događa se blizu sanatorijuma na planinama. Slapovi padaju niz kamenje i teku u jednakoj struji /.../ Na obali se igraju deca, smeju se i viču. Rubeka vidimo kako leži na brežuljku s leve strane. Maja uđe nakratko, s opremom za planinarenje. Pomažući se štapom kroz rečnu struju, ona dovikuje Rubeku /.../ On pita kako se ona i njen pratilac zabavljaju, i pita je kao da se zadirkuju. Primesa humora oživljava njihov razgovor. Rubek pita da li nameravaju da love medveda u blizini. Ona odgovara s velikom superiornošću.
MAJA: Ne misliš valjda da ima medveda u golim planinama?
Sledeća tema je neotesani Ulfhajm. Maja mu se divi zato što je tako ružan – onda naglo prelazi na muža govoreći da je i on ružan. Optuženi se poziva na starost.
RUBEK (slegne ramenima): Čovek stari. Čovek stari, Frau Maja!
Ovo poluozbiljno zadirkivanje ih vodi do ozbiljnijih stvari. Maja leži ispružena u mekom vresu, i nežno protestuje. Za neobjašnjivo i za umetničko ona ima pomalo komično nipodaštavanje.
MAJA (s pomalo podrugljivim smehom): Da, ti si uvek, uvek umetnik.
MAJA: . . . Tvoja tendencija da je da se držiš sebe i misliš svoje misli. I, naravno, ja ne mogu tebi kako treba da govorim o stvarima koje se tebe tiču. Ne znam ništa o umetnosti i tim stvarima. [Nestrpljivom gestom.] I nije mi ni mnogo stalo, što se toga tiče.
Buni se zbog nepoznate žene, i zlobno nagoveštava da između njih postoji razumevanje. Rubek kaže da je on samo umetnik a da je ona izvor njegovog nadahnuća. Priznaje da su pet godina njihovog braka za njega bile godine intelektualne gladi. U pravom svetlu je sagledao sopstvena osećanja prema svojoj umetnosti.
RUBEK (smešeći se): Ali nisam tačno to imao na umu.
MAJA: Pa šta si onda imao na umu??
RUBEK (ponovo ozbiljan): To je bilo ovo – da je sva priča o umetničkom pozivu i misiji umetnika i tako dalje, počela da mi se ukazuje u suštini kao veoma isprazna i plitka i besmislena.
MAJA: A šta bi onda stavio umesto toga?
RUBEK: Život, Majo.
Dodirnuli su najvažnije pitanje njihove uzajamne sreće, i posle kratke rasprave, prećutno se slažu da se razdvoje. Dok su tako još srećni, možemo da razaberemo Irenu kako dolazi po vresu. Okružena je veselom decom, i ostaje s njima neko vreme. Maja se skokom diže iz trave i ide k njoj, govoreći, zagonetno, da njeno mužu treba pomoć "da otvori vredan kovčeg". Irena se nakloni i trene prema Rubeku, a Maja veselo krene da traži svog lovca.
/.../
Takav je zaplet komada, u grubim i nepovezanim crtama. Ibsenovi komadi ne zavise od toga koliko je interesantna radnja ili od incidenata. Čak i likovi, iako oslikani bez greške, nisu glavna stvar u njegovim komadima. Ali gola drama – ili percepcija velike istine ili otvaranje velikog pitanja, ili veliki sukob koji je gotovo neezavisan od sukobljenih glumaca, i koji je bio i jeste od dalekosežnog značaja – to je ono što uvek prikuje našu pažnju. Ibsen je odabrao prosečne živote u njihovoj beskompromisnoj istini kao podlogu za sve svoje kasnije komade. Napustio je oblik stiha, i nikada nije težio da nalicka svoja dela po trenutnoj modi. Čak i kada je njegova dramatska tema dostigla zenit, on ne pokušava da nas prevari jeftinim ukrasima. Kako bi lako bilo napisati ”Neprijatelja naroda” na zgodno uzvišenijem nivou – zameniti građanina legitimnim herojem! Kritičari bi onda valjda pohvalili kao veličanstveno ono što su često osuđivali kao banalno. Ali okruženje za Ibsena ne znači ništa. Komad je ono važno. Snagom svog genija i neospornog umeća koje unosi u sve svoje napore, Ibsen je tokom mnogih godina privlačio pažnju civilizovanog sveta. Ipak, mora mnogo godina da prođe pre nego će da uđe u kraljevstvo slave, mada, kako danas stoji, učinio je sve sa svoje strane da osigura da se njegova vrednost tamo nađe. Ovde ne predlažem da se ispita svaki detalj dramaturgije povezan s ovim komadom, već samo kako su ocrtani likovi.
U svojim likovima Ibsen se ne ponavlja. U ovoj drami – poslednjoj u dugom nizu – oslikao je i diferencirao likove uobičajenim umećem. Kakva nova kreacije je samo Ulfhajm! Sigurno je da ruka koje je njega stvorila, još nije izgubila veštinu. Ulfhajm je, mislim, najnoviji lik u komadu. On je neka vrsta poklona iznenađenja. Kao rezultat te novine, on izgleda kao da naglo uskače u telesni oblik. On je izvanredno divalj, primitivno dojmljiv. Vatrene oči igraju i sjaje kao da su oči Jegofa ili Hernea. Što se tiče Laša, možemo da ga zanemarimo jer ne otvara usta. Časna sestra u komadu progovara samo jednom, ali s dobrim efektom. U tišini ona prati Irenu kao zaslužena kazna, senka bez glasa sa svojom sopstvenom veličanstvenošću.
Irena, takođe, vredna je svog mesta u galeriji suparnica. Ibsenovo znanje o ljudskom nigde nije očiglednije nego u oslikavanju žena. Zapanjuje svojom bolnom introspekcijom; izgleda da ih poznaje bolje od njih samih. Štaviše, ako se može raći za tako muževnog čoveka, u njegovoj prirodi postoji čudna mešavina ženskosti. Njegova izvanredna tačnost, slabe crte feminiziranosti, njegova delikatnost hitrog detalja, možda se mogu pripisati toj mešavini. Ali da poznaje žene, jeste neporeciva činjenica. Izgleda da ih je ispitao do neslućenih dubina. U poređenju s njegovim ženskim likovima, psihološke studije Hardija (Hardy) i Turgenjeva, ili iscrpne elaboracije Meredita (Meredith) izgledaju samo kao površne analize. Iznenadnim potezom, frazom, rečju, on radi ono za šta njima trebaju poglavlja i poglavlja, i to radi bolje. /.../ Iako su Ibsenove žene istinite, one su, naravno, predstavljene u različitom svetlu. Tako je Gina Ekdal, pre svih drugih, komičan lik, a Heda je tragičan – ako tako starovremski termini mogu da pogode značenje. Ali Irena ne može tek tako da se klasifikuje; sama udaljenost od strasti koja je neodvojiva od nje, zabranjuje klasifikaciju. Ona nas zanima na čudan način – magnetski, zbog svoje unutarnje snage. Koliko god su savršene Ibsenove kreacije, pitanje je da li ijedna od njegovih žena dostiže duševnu dubinu Irene. Ona nam drži pogled pukom snagom intelektiualnog kapaciteta. Ona je, štaviše, veoma duhovno stvorenje – u najistinskijem i najširem smislu. Povremeno nam umakne, vine se iznad nas, kao što čini s Rubekom. Neki kažu da je grehota što je ona - žena istančane duhovnosti – samo umetnikov model, a neki će čak i zažaliti što takva epizoda kvari harmoniju drame. Uopšte ne mogu da vidim oko čega se tu ljudi sukobljavaju; to mi izgleda potpuno nevažno. Ali šta god mislili o tome, ima malo mesta za prigovor kada je reč o izvedbi. Ibsen to tretira, kao i sve druge stvari, s dubokim uvidom i umetnički uzdržano. Posmatra odmereno i u celini, kao s velike visine, sa savršenim pregledom i s anđeoskom nepristrasnošću, pogledom čoveka koji može da posmatra sunce otvorenih očiju. /.../
Maja ispunjava izvesnu tehničku funkciju u komadu, osim toga što je izrađen lik. U stalnoj napetosti, ona dođe kao odušak. Njena lahorasta svežina je dašak koji okrepljuje. Osećaj slobodnog, gotovo blistavog života, što je njena glavna osobina, ima protivtežu u Ireninoj oporosti i Rubekovom mrtvilu. Maja ima praktično isti efekat u drami kao Hilda Vangel u komadu “Graditelj Solnes”. Ali ona ne zadobija naše simpatije tako kao Nora Helmer. I nije ni zamišljena da ih zadobije.
Rubek sâm je glavni lik u drami, i, što začuđuje, najkonvencionalniji. Svakako, u poređenju sa svojim napoleonskim prethodnikom, Junom Gabrijelom Borkmanom, on je puka senka. Ipak treba imati na umu da je Borkman živ, aktivan, energičan, neumoran, tokom čitavog komada, sve do samog kraja kada umire; dok je Arnold Rubek mrtav, gotovo beznadežno mrtvosan, do kraja, kada oživljava. Bez obzira na ovo, on je izuzetno zanimljiv lik, ne zbog sebe samog, već zbog svog dramskog značaja. Ibsenova drama, kao što sam rekao, u potpunosti nezavisna od likova. Oni se mogu i dosađivati, ali drama u kojoj žive i kreću se bez razlike je moćna. Ne da je Rubek dosadan, reč da bih rekao! On je beskrajno interesantniji od Torvalda Helmera ili Tesmana, a obojica poseduju izvesne snažne osobine. Arnold Rubek je, s druge strane, stvoren ne da bude genije, kao što je možda Ejlert Lovborg. Da je on genije kao Ejlert, onda bi na istinskiji način shvatio vrednost svog života. Ali, kao što smo navedeni da pretpostavimo, činjenica da je posvećen umetnosti i da je dostigao izvestan stepen umeća – umeće ruku povezano s ograničenjem misli – govori nam da u njemu možda spava kapacitet za veći život, koji će možda biti upotrebljen kada on, mrtav čovek, ustane iz mrtvih.
Jedini lik koga sam zanemario jeste banjski inspektor, i evo hitam da mu presudim zakasnelo, samo malo. On nije ni više ni manje od prosečnog inspektora kupališta. Ali on je to.
Toliko o karakterizaciji, koja je uvek duboka i zanimljiva. Ali osim likova u komadu, ima nekih spomena vrednih momenata u čestim i opširnim digresijama glavnog toka razmišljanja. Najupadljivija od tih (digresija) je ono što na prvi pogled izgleda da nije ništa više od slučajne scenske pojave. Aludiram na okoliš drame. Mora se uočiti u Ibsenovim kasnijim delima tendencija da se izađe iz zatvorenog prostora. Od Hede Gabler ova tendencija je najmarkantnija. Poslednji čin “Graditelja Solnesa” i poslednji čin “Juna Gabrijela Borkmana” odigravaju se na otvorenom. Ali u ovom komadu sva tri čina se događaju na otvorenom. Obratiti pažnju na takve detalje u drami možda se može nazvati detaljističkim fanatizmom. U stvari to je samo dužnost prema delu velikog umetnika. I ta pojava koja je tako istaknuta, uopšte mi ne izgleda beznačajna.
Opet, u socijalnim dramama nije falilo sažaljenja za čoveka, od čega nije bilo ni traga u delima s početka 80-ih. Tako u obratu Rubekovih pogleda na devojačku figuru svoga remek-dela, “Dan uskrsnuća”, postoji sveobuhvatna filozofija, duboka simpatija /.../ Što se drame tiče, sumnjivo je može li se išta dobro postići ako je kritikujete. Mnoge stvari kao da ovo dokazuju. Henrik Ibsen je jedan od velikana pred kojima kritika može samo slabašno da se pokaže. Uvažavanje, pomno praćenje, to je jedina istinska kritika. Dalje, ta vrsta kritike koja se zove dramskom kritikom samo je nepotrebni dodatak njegovim dramama. Kada je umeće dramatičara tako savršeno, onda je kritičar suvišan. Život nije da se kritikuje, već da se s njim suočimo i živimo ga. A opet, ako nečiji komadi zahtevaju pozornicu, to su Ibsenovi. To je ne samo zato što njegovi komadi imaju toliko zajedničkog s koamdima drugih pisaca – a to je da pune police s knjigama – već stoga što su tako puni ideja. /.../
Na kraju, budalasto je očekivati da će se problem, koji je okupirao Ibsena blizu tri godine, odvijati glatko pred našim očima u prvom ili drugom čitanju. Zato je bolje ostaviti delo da govori sobom. U svakom slučaju jasno je da je u ovoj drami Ibsen gotovo sve najbolje iu sebe. Radnja nije ni usporena brojnim komplikacijama, kao u “Stubovima društva”, niti je zapela u pojednostavljenosti, kao u “Avetima”. Imamo ćudljivost koja se graniči s ekstravagancijom, u divljem Ulfhajmu, a i suptilan humor u skrivenom preziru koji Rubek i Maja pokazuju jedno prema drugom. Ali, Ibsen je postigao da drama ima potpuno slobodnu radnju. Tako da svojim uobičajenim mukama nije obdario manje likove. U mnogim svojim komadima ovi epizodni likovi su bez premca. Svedok Jakob Engstrand, Tönesen, kao i demonski Molvik u “Divljoj patki”! Ali u ovom komadu sporednim likovima nije dozvoljeno da nam odvuku pažnju.
U celini, “Kada se mi mrtvi probudimo” nalazi se među najvećim piščevim delima – ako nije i najveće. Predstavljeno je kao poslednje iz dve serije od kojih je druga počela “Lutkinom kućom” – velikim epilogom svojih deset prethodnica. Od ovih drama, izvrsnih bez razlike u dramaturškoj veštini, karakterizaciji likova i vrhunski zanimljivih, malo ih ima boljih iz čitavog korpusa drama, kako antičkih tako i savremenih.
Priredio i preveo s norveškog i engleskog
Predrag Crnković
Нема коментара:
Постави коментар