Alea: Charles Dickens, Oliver Twist

I. POGLAVLJE

U KOJEM SE OPISUJE ESTO GDE SE RODIO OLIVER TWIST I PRILIKE U KOJIMA

JE DOŠAO NA SVET

Pored ostalih javnih zgrada u gradu — a biće s mnogih razloga uputno da ga ne spomenem, i zato ga neću nazvati ni izmišljenim imenom — ističe se jedna zgrada, koja je zajednička gotovo svim gradovima, velikima i malima, naime — sirotište. U to se sirotištu rodio smrtnik čije se ime nalazi u naslovu ovoga poglavlja, no nije potrebno da ponovim dan, mesec i godinu njegova rođenja, jer za čitatelja i ne bi bilo važno, barem ne u prilikama u kojima se to zbilo.

Kad je uz pomoć opštinskog hirurg došao na ovaj svet brigâ i nevoljâ, još je duže vremena bilo vrlo sumnjivo da li će dete uopšte preživeti, pa da ga nazovu nekim imenom. U tom bi slučaju bilo više nego verovatno da se ovi zapisi ne bi nikad pojavili, ili, kad bi se i pojavili, da bi ispunili nekoliko strana te se odlikovali nepromenljivom vrednošću kao najsažetiji i najverniji životopis sačuvan u književnosti ma kojega vremena ili bilo koje zemlje.

Iako nisam sklon utvrditi da je činjenica biti rođen u sirotištu već sama po sebi vrlo sretna i zavidna okolnost koja može zadesiti živo stvorenje, a ono ipak želim reći da je u ovom naročitom slučaju to bilo najbolje što se Oliveru Twistu uopšte moglo dogoditi. Činjenica je da su imali mnogo muke dok su privoleli Olivera da sam preuzme dužnost disanja — naporan posao, ali ga je običaj učinio potrebnim za naše bivstvovanje — i on je neko vreme, dišući teško, ležao na maloj vunenoj prostirci, lebdeći između ovoga i drugog života, a da ga je prevaga očito vukla k onome drugom. E, da su Olivera u tim kratkim časovima okružavale brižljive bake, zabrinute tetke, iskusne dadilje i premudri doktori, on bi u najkraćem roku nesumnjivo i sasvim neizbežno bio umro. No, budući da se kraj njega nalazila samo jedna stara ubogarka, kojoj se već vrtelo usled nenavikle porcije piva, i opštinski hirurug koji takve poslove obavlja prema ugovoru, Oliver i Priroda borili su se sami za odluku. Posledica je bila da je Oliver posle kratke borbe udahnuo zraka, kihnuo i spremao se da stanarima sirotišta najavi činjenicu da je opštini nametnut nov teret, tako snažnim krikom kako se to moglo i očekivati od zdrava dečaka koji je tek pre tri i četvrt minute ovladao jednom novom snagom — svojim glasom.

Kad je Oliver pružio taj prvi dokaz slobodnog i vlastitog delovanja svojih pluća, zašuštao je od krpeži sastavljen pokrivač koji je nehajno bio bačen na gvozdeni krevet; s uzglavlja se s teškom mukom uzdiže bledo lice mlade žene i zamirući glas izusti jedva razumljive reči: »Dajte da vidim dete pa da umrem«.

Hirurg je sedeo licem okrenut vatri, naizmence grejući i trljajući dlanove, no kada je mlada žena progovorila, ustade i, prišavši uzglavlju postelje, reče mnogo blažim glasom nego što se od njega moglo očekivati:

»Još ne smete govoriti o umiranju.«

»Nipošto ne, blagoslovi je, o Gospode«, upadne mu u reč bolničarka stavivši naglo u džep zelenu staklenu bocu, odakle je s očitim zadovoljstvom u kutu gucnula. »Blagoslovi je, o Gospode! Kad proživi moje godine, gospodine, pa kad bude imala trinaestero dece, a svi pomru osim dvoje koja su u sirotištu kao i ja, onda neće tako tugovati kao sada, srdašce malo! Mislite na sreću što ste majka i što imate takvo jagnješce!«

Čini se da ti utešni izgledi na budućnost jedne majke nisu imali pravog učinka. Bolesnica odmahne glavom te ispruži ruku prema detetu.

Hirurg joj ga položi u naručje. Ona strastveno priljubi hladne, blede usne na njegovo čelo, pređe rukama preko svoga lica, pogleda zaplašeno oko sebe, protrne, padne nauznak — i umre. Stadoše joj trljati grudi, ruke i slepočice, no njena se krv zauvek sledila. Govorili su joj o nadi i pomoći, ali je žena odavno napustila i jedno i drugo.

»Svršeno je, gospođo Thingummy!« reče napokon hirurg.

»Jadna mala, da — svršeno!« reče bolničarka podižući čep zelene boce koji je pao na jastuk kada se sagnula da pridigne dete. »Jadna mala!«

»Ne treba da šaljete po mene, sestro«, reče hirurg navlačeći rukavice vrlo pažljivo. »Diete će po svoj prilici biti vrlo nemirno. U tom slučaju dajte mu malo zobene kaše.« Stavi šešir na glavu, uputi se vratima, prođe kraj kreveta i nadoveže: »Ipak, bila je lepa devojka. Odakle je došla?«

»Donesoše je ovamo prošle noći, po nalogu nadglednika«, odgovori stara žena. »Našli su je gde leži na ulici; dobrano je pešačila, jer joj je obuća bila sva izderana, ali niko ne zna odakle je došla i kamo se uputila.«

Hirurg se nagne nad mrtvo telo i podiže levu ruku pokojnice. »Stara priča«, reče klimajući glavom: »Ne vidim venčanog prstena. E, laku noć!«

Gospodin doktor ode na večeru; a bolničarka, prihvativši se još jedanput zelene boce, sede na onisku stolicu ispred vatre i stade oblačiti dete.

Kakav li je zoran primer pružao mladi Oliver Twist o moći odeće! Zamotan u gunj, što je dotada bio njegov jedini pokrivač, mogao je biti dete plemića ili prosjaka — i ko da odredi njegov položaj u društvu? No sada, odeven u stare pamučne haljinice, bio je označen i obeležen, stavljen odmah na svoje pravo mesto: opštinsko dete — siroče iz sirotišta — ponizno, napola izgladnelo ropsko čeljade — ćuškano i gurkano kroza život, od svih prezreno, bez ičije samilosti.

Oliver je snažno plakao. Da je mogao znati da je siroče, prepušteno jalovoj milosti crkvenih starešina i nadglednika, možda bi plakao još očajnije.

II. POGLAVLJE

OPISUJE KAKO JE OLIVER TWIST RASTAO I KAKO SU GA ODGAJALI I HRANILI

Idućih osam ili deset meseci Oliver je bio žrtva sistematskog niza zavaravanja i razočaranja: bio je veštački othranjen. Starešine sirotišta obaveštavali su, kako beše red i navika, opštinske starešine o bedi i izgladnelosti maloga siročeta. Starešine opštine raspitivali su se sa mnogo dostojanstva kod starešina sirotišta da li u »domu« nema kakve žene koja bi Oliveru Twistu mogla pružiti onu okrepu i hranu što mu je tako preko potrebna. Starešine sirotišta odgovorili su ponizno da takve žene nema. Nato su opštinske starešine velikodušno i čovekoljubivo stvorile odluku da se Oliver pošalje »na selo« ili, drugim rečima, da ga pošalju u jednu podružnicu sirotišta udaljenu nekih šest milja, gde se drugih dvadesetak do tridesetak malih zločinaca koji su se ogrešili o uboški zakon, po ceo dan valjalo po podu a da pritom nisu trpeli od pretrpanosti želuca i navlačenja suvišne odeće, i to pod roditeljskim nadzorom starije žene koja je primala grešnike, jer je dobivala sedam pensa i pola penija po glavi na sedmicu. Za sedam pensa i pola penija na sedmicu može se priskrbiti za decu dobra hrana, mnogo se šta može dobiti za sedam pensa i pola penija, dovoljno da dete pokvari želudac te da se oseti nelagodno. Ta starija žena beše mudra i iskusna: znala je što je dobro za decu, a imala je i vrlo jasnu predodžbu o tome što je za nju samu dobro. I tako je veći deo nedeljne potpore trošila za svoje potrebe, uzimajući za ishranu opštinskog naraštaja još manju svotu nego što je prvobitno bilo predviđeno; tako je u najdubljoj nalazila još dublju dubljinu, dokazujući time da ima izvanredan smisao za eksperimentalnu filozofiju.

Svima je poznata priča o jednom drugom eksperimentalnom filozofu koji je postavio sjajnu teoriju o konju koji može živeti bez hrane, pa je to tako temeljito dokazao da je svoga konja privikao na samo jednu slamku na dan, i sigurno bi mu uspelo uzgojiti vatrenu bedeviju koju uopšte ne bi trebalo hraniti da konj nije uginuo baš dvadeset i četiri sata pre prvog obroka isključivo zračne hrane. Na nesreću po eksperimentalnu filozofiju žene kojoj je Oliver Twist bio izručen, primena njena sistema urodila bi obično sličnim rezultatom, jer baš u času kad bi koje dete uspelo da živi od najmanje količine najslabije hrane, u osam i po od deset slučajeva podmuklo se dešavalo da se dete ili razboli od oskudice i zime, ili da zbog nedostatka paske padne u vatru, ili da se kojim nesretnim slučajem ozledi, a u svakom od tih slučajeva bilo je bedno stvorenje pozvano na drugi svet, gde bi se sastalo sa svojim ocem kojega na ovom svetu nikad nije videlo.

Kad bi zgodimice došlo do zanimljivije istrage zbog naprasite smrti ponekoga opštinskog deteta, ili kad bi koje dete zbog nesmotrenosti bilo ofureno i umrlo prilikom pranja, iako su takvi nesretni slučajevi bili vrlo retki (jer se »na selu« sve što je imalo veze s pranjem dešavalo vrlo retko), porotnici bi sebi uvrteli u glavu da postavljaju nezgodna pitanja, ili bi se opštinari uzjogunili i stavljali svoje potpise na neke pismene interpelacije: no takve bezobraštine obuzdali bi vrlo brzo hirurg i opštinski pisar svojim svedočanstvima; prvi bi obdukcijom ustanovio da u mrtvom telu nije ništa našao (što je, dakako, bilo vrlo verojatno), a drugi na sve prisezao što god bi opština od njega tražila, jer je bio odan i požrtvovan službenik. Osim toga, od vremena do vremena odbornici bi hodočastili »na selo«, šaljući uvek dan pre opštinskog pisara onamo da najavi njihov dolazak. Kada bi oni došli, deca su izgledala uredna i čista. Pa, šta bi ljudi još hteli?

Ne može se očekivati da takav sistem »na selu« urodi nekim neobičnim ili bujnim plodom. Kad je Oliveru Twistu bilo devet godina, bio je bledo i slabašno dete, ponešto sićušno i svakako slabog obujma. No priroda ili baština predaka obdariše ga zdravim i junačkim duhom koji je, zahvaljujući mršavoj ishrani u tom zavodu, mogao po volji da se razvija i širi, pa bi se možda ovoj okolnosti mogla pripisati činjenica da je uopšte i doživeo svoj deveti rođendan. No bilo kako mu drago, danas je bio njegov deveti rođendan, i on se nalazio u podrumu za ugljen, u izabranom društvu dva mlada gospodina, koja su poput njega, posle masnih batina, bila tu zatvorena, jer su se opako drznula da budu gladna, kad je gospođa Mann, dobra domaćica toga doma, bila iznenađena pojavom opštinskog pisara gospodina Bumblea, koji se upravo trudio da otvori vratašca na vrtnom ulazu.

»Zaboga, jeste li vi to, gospodine Bumble?« reče gospođa Mann pomolivši glavu kroz prozor, hineći radost i oduševljenje. (»Suzano, dovedi odmah Olivera i ona druga dva derana gore i operi ih!«) »Duše mi, gospodine Bumble, veoma sam sretna što vas vidim!«

Ali je gospodin Bumble bio neotesan i naprasit čovek, pa tako umesto da na sličan način odgovori na taj srdačni pozdrav, on snažno prodrma vratašca pa ih cakne nogom kao što samo noga opštinskog pisara može da cakne.

»Gospode, pomislite samo«, reče gospođa Mann istrčavši pred kuću, jer su za to vreme deca bila već odstranjena, »ko bi mislio da ću zaboraviti da je kapija iznutra bila zatvorena zasunom — zbog drage dečice! Uđite, gospodine, molim vas, gospodine Bumble, uđite!«

Premda je ovaj poziv bio popraćen naklonom koji bi umekšao srce i samoga crkvenog starešine, opštinski se pisar baš nikako nije dao ganuti.

»Smatrate li vi to, gospođo Mann, uljudnim i doličnim vladanjem«, pitao je gospodin Bumble stežući čvršće svoj štap, »puštati opštinske službenike da čekaju pred vašom vrtnom kapijom, kad dolaze u opštinskom poslu, a u vezi s opštinskom siročadi? Jeste li vi toga svesni da ste, da se tako izrazim, od opštine naimenovana i plaćena osoba?«

»Kako ne, gospodine Bumble, baš sam rekla jednom ili dvojici dragih mališana koji vas toliko vole, da ćete vi doći«, odgovori gospođa Mann vrlo ponizno.

Gospodin Bumble mnogo je držao do svoje govorničke veštine i svoje važnosti. Prvom se već podičio, a za drugu je tražio priznanje. Smekšao se.

»Pa dobro, gospođo Mann«, odgovori mirnijim glasom, »možda je tako kako vi kažete, možda. Uđimo, gospođo, Mann, jer ja dolazim u poslu i imam nešto da vam kažem«.

Gospođa Mann uvede općinskog pisara u malu sobu za primanje popločenu opekama, postavi mu stolicu i s nametljivom uslužnošću položi njegov trorogi šešir i štap ispred njega na stol. Gospodin Bumble otare s čela znoj što ga je oblio za hodanja, pogleda sa-modopadno na svoj trorogi šešir i nasmehne se. Da, smeškao se: pa i opštinski su pisari samo ljudi, i gospodin se Bumble smeškao.

»Nemojte zameriti što ću vam sada reći«, raspreda gospođa Mann usrdno slatko. »Dugo ste pešačili, znate, jer inače ne bih to ni spomenula. Dakle, gospodine Bumble, hoćete li da gucnete kapljicu?«

»Ne, ne, — ni kapi«, reče gospodin Bumble odmahujući desnom rukom dostojanstveno ali spokojno.

»Mislim da hoćete«, reče gospođa Mann koja je dobro razumela glas kojim je odbio njenu ponudu i shvatila gestu kojom je popratio svoje reči. »Samo maaalu kapljicu sa malo hladne vode i s komadićkom šećera«.

Gospodin Bumble se zakašlja.

»Hajde, samo malu kapljicu«, nagovarala ga je gospođa Mann. »Šta je to?« raspitivao se opštinski pisar.

»Pa, to je ono od čega moram nekoliko kapi da držim u kući, jer to ulevam dragoj dečici u kavu kad im nije sasvim dobro, gospodine Bumble«, odvrati gospođa Mann otvarajući ugaoni ormar za suđe i vadeći iz njega bocu i čaše. »To je borovica.«

»Zar vi dajete deci kave, gospođo Mann?« upita Bumble prateći očima zanimljivu proceduru mešanja.

»Bože moj, iako je skupa«, nato će nadglednica. »Znate, gospodine, ne bih mogla gledati kako se deca muče«.

»Ne«, odgovori gospodin Bumble odobravajući, »ne, to ne biste mogli. Vi ste duša od žene, gospođo Mann. (Ona stavi čašu na stol.) Prvom zgodnom prilikom spomenuću to članovima odbora, gospođo Mann. (On privuče čašu k sebi.) Vi gajite majčinske osećaje, gospođo Mann.« (Promešao je borovicu i vodu.)

»S veseljem pijem u vaše zdravlje, gospođo Mann«, reče gospodin Bumble te ispi polovicu čaše.

»A sada o poslu«, reče opštinski pisar, vadeći kožnu lisnicu. »Detetu koje je kršteno imenom Oliver Twist danas je devet godina«.

»Bog ga blagoslovio!« upadne mu u reč gospođa Mann trljajući levo oko okrajkom pregače.

»I uprkos ponuđenoj nagradi od deset funti, koja je posle povišena na dvadeset funti, uprkos izvanrednom i, mogao bih reći, natprirodnom nastojanju sa strane ove opštine«, reče Bumble, »nikada nismo mogli otkriti ko je njegov otac, ili boravište, ime ili stalež njegove majke!«

Gospođa Mann u čudu digne ruke, ali posle kratka razmišljanja nadometne: »Pa, kako to da onda uopšte ima neko ime?«

Opštinski se pisar sav nadme od silna ponosa i reče: »Ja sam ga izmislio«. »Vi, gospodine Bumble?«

»Ja, gospođo Mann! Mi svojoj nahočadi nadevamo imena po abecednom redu. Poslednje je bilo S — i ja sam dete nazvao Swubble. Ovo je bilo T, i ja sam ga nazvao Twist.