Ostavio sam za kraj najvećeg i u najvećoj meri engleskog od svih engleskih umetnika; on je toliko velik i toliko en-gleski da će nam sâm pružiti o svojoj zemlji i svom vremenu više istine nego svi ostali zajedno. Za njegova života proklinjali su njegove ideje; nakon njegove smrti nastojali su ocrniti njegov genij. Još i danas, engleski su kritičari prema njemu nepravedni. On se čitav život borio protiv sveta iz kojeg je potekao, i za života kao i posle smrti podnosio je teret mržnje koju je izazvao i odbojnosti koje je pobudio. Strani kritičar može biti pravičniji i slobodno hvaliti snažnu ruku čije udarce nije osetio.
Ako je ikada postojala duša snažna i izvanredno osetljiva, ali nesposobna da se oslobodi od sebe same, uvek uznemirena, ali u zatvorenom krugu, predodređena za poeziju svojim urođenim žarom, ali ograničena svojim prirodnim preprekama na samo jednu vrstu pesništva, to je bila njegova duša.
Ta pripravnost na preterana uzbuđenja bila je kod njega porodično nasleđe i posledica odgoja. Ujak njegove majke, jadan mahniti luđak i čovekomrzac, ubio je u dvoboju u nekoj krčmi, pri svetlosti sveće, gospodina Chawortha, svoga rođaka, i bio saslušan pred Domom lordova. Njegov otac, razbludnik i grubijan, oteo je ženu lorda Carmarthena, upropaštenu i zlostavljanu gospođu Gordon, svoju drugu ženu, i nakon što je živeo kao raskalašen i nepošten čovek, otišao je umreti na kontinent, odnevši sa sobom poslednji novac svoje porodice. Njegova majka, u trenucima nastupa besa, razderala bi svoje šešire i haljine. Kad je umro njen bedni muž, gotovo je poludela, a njeni su se krici čuli na ulici. Kakvo je detinjstvo proveo Byron u jazbini »te lavice«, u kakvom je vihoru pogrda prekidanih povremenim nežnostima živeo i sâm, isto tako podložan strastima i još žučniji, mogla bi reći samo duga priča. Ona je jurila za njim, nazivala ga šepavim derištem, vikala i bacala mu u glavu žarač i mašice. On bi ćutao, prelazio preko svega, ali zbog toga nije ništa manje osećao uvredu.
Jednoga dana kad je bio »u jednoj od svojih nemih razarenosti«, morali su mu oteti iz ruke nož koji je uzeo sa stola i koji je već prinosio svojim grudima. Drugom prigodom svađa je bila toliko strašna da su sin i mati, krijući to jedan od drugoga, otišli apotekaru »da doznaju je li onaj drugi dolazio tražiti otrov da bi se ubio, i da ga upozore da mu ga nipošto ne proda«. Kad je išao u školu, »njegova prijateljstva«, kaže on sâm, »bila su strasti«.11
Mnogo godina kasnije nikad nije mogao čuti kako se izgovara ime Clare, ime jednoga od njegovih starih prijatelja, »a da mu ne zakuca srce«. Dvadeset puta dovodio je sebe u neprilike zbog svojih prijatelja, stavljajući im na raspolaganje svoje vreme, svoje pero i svoj novčanik. Jednoga dana, u Harrowu, jedan stariji učenik maltretirao je njegova dragog Peela, i videvši da se ne pokorava, udarao ga je po mesnatom delu ruke, koju je zavrnuo da bi bila osetljivija. Byron, isuviše mali i ne mogavši se suprotstaviti krvniku, priđe mu crven od besa, sa suzama u očima, i uzdrhtalim glasom upita koliko mu udaraca misli zadati.
»Što se to tebe tiče, balavče?«
– »Pa ja bih, ako dozvolite, hteo primiti polovicu«, odgovori Byron pružajući svoju ruku.12
Plemenitosti je, kao i ostalog, bilo kod njega u izobilju. »Nikad«, rekao je neko ko ga je prisno poznavao u njegovoj mladosti, »nije sreo nesretnika a da mu ne pomogne.«13 Kasnije, u Italiji, od sto hiljada franaka koje bi potrošio, na milostinju bi dao dvadeset i pet hiljada. Živi izvori bili su u tom srcu prepuni i bujno su izlevali dobro i zlo na najmanji dodir. U osmoj godini, kao Dante, zaljubio se u devojčicu koja se zvala Mary Duff.
»Zar nije čudno«, pisao je sedamnaest godina kasnije, »da sam bio tako potpuno, tako beznadno zaljubljen u to dete, u godinama kad nisam mogao nikako osetiti ljubav, niti znati smisao te reči?... Sećam se svega što smo jedno drugom govorili, naših nežnosti, njenih crta; nisam više imao mira, nisam mogao spavati... Moj duševni nemir, moja ljubav bili su tako snažni da se ponekad pitam jesam li otada osetio drugu istinsku predanost... Kad sam kasnije doznao da se udala, bilo je to kao udar groma, gušio sam se, skoro sam pao u samrtnički grč.«14
Isto je tako, kad je u dvanaestoj godini zavoleo svoju sestričnu Marguerite Parker, izgubio zbog toga san, nije više jeo.
»Imao sam razloga verovati da me ona voli, a ipak je najveća briga moga života bila da mislim na vreme koje će proteći do našega idućeg susreta. A razmaci od jednoga do drugoga sastanka bili su otprilike dvanaest sati! Ali bio sam tada lud, a ni danas nisam mnogo pametniji...«15
On to nije bio nikada: mnogo pročitanih knjiga u koledžu, preterane vežbe, kasnije, u Cambridgeu, Newsteadu i Londonu, noćna bdenja, neumerenost u jelu i piću i preterani post, razoran način života, sve je više srljao napred do dna svih zadovoljstava i svih krajnosti. Kako je bio dendi, i to jedan od najsjajnijih, umirao bi od gladi od straha da se ne udeblja, a zatim bi pio, i večerao do iznemoglosti tokom noći prepuštanja.
»Dva prethodna dana«, rekao je jednom njegov prijatelj Moore, »Byron nije ništa stavio u usta osim nekoliko biskvita, i žvakao je mastiks16 da bi umirio želudac. Sevši za stol, ograničio se na morske rakove i pojeo ih dva ili tri, iskapivši s vremena na vreme katkad malu likersku čašicu čiste jake rakije, katkad veliku čašu vruće vode, zatim opet čistu rakiju; popio ih je otprilike šest, posle čega smo nas dvojica slistili dve boce bordoa i rastali se oko četiri sata izjutra.«
Drugi put nalazimo u njegovu dnevniku ovu zabeleešku:
»Večerao jučer sa Scropeom Davisom kod Cocoa. – Od šest sati do ponoći za stolom. – Nas dvojica popili jednu bocu šampanjca i šest boca bordoa. Nijedno od ovih vina ne deluje mnogo na mene.«
Kasnije, u Veneciji:
»Jedva da sam sklopio oči čitavu prošlu nedelju. Imao sam nekoliko zanimljivih doživljaja kao maska na karnevalu. – Iscrpiću rudnik svoje mladosti do poslednje rudne žile metala, i posle...laku noć. Živeo sam, zadovoljan sam.«17
Takvim tempom organi se troše, a povremena razdoblja umerenosti nisu dovoljna da ih poprave. Želudac se kvari, živci se remete, duša razara telesni stroj, koji sa svoje strane razara dušu.
»Budim se uvek«, pisao je u Italiji, »u pravom nastupu očajanja i gađenja prema svemu, čak i prema onome što mi se sinoć sviđalo. U Engleskoj, pre pet godina, imao sam istu vrstu hipohondrije, ali praćenu tako neodoljivom žeđi, da sam pio i po petnaest boca soda-vode u toku jedne noći nakon što sam već bio legao u postelju, a da mi žeđ nikako nije prestajala, pa sam naginjao boce iz čiste nestrpljivosti žedna čoveka...«
Duh i telo potpuno bi se upropastili i s manjim. Tako žive te plahe duše, koje neprestano potiče i slama vlastiti zamah, poput zaustavljene topovske kugle koja se vrti a izgleda nepokretna, toliko se brzo okreće, ali koja na najmanju prepreku skače, odbija se, pretvara sve u prah i najzad je pokriju ruševine. Najpronicljiviji od promatrača, Beyle, koji je s njim živeo nekoliko nedelja, rekao je da je bilo dana kada je bio lud; drugi pak put, našavši se pred lepim stvarima, postajao je uzvišen. Iako je suzdržan i ponosan, muzika bi ga rasplakala. Ostalo vreme, sitne engleske strasti, oholost na svoj društveni položaj, na primer, taština dendija dovodile bi ga do provala besa: o Brummelu je uvek govorio »drhteći sav od zavisti i divljenja«. Ali, velika ili mala, trenutačna strast rušila se na njegov duh poput oluje, dizala ga, uznosila do ludosti i do genija. Njegov dnevnik, porodična pisma, sva njegova nehotična proza kao da drhti od duhovitosti, gnjeva, oduševljenja; krik osećanja tu zatreperi u najmanjim rečima; od Saint-Simona nismo videli življe ispovesti. Svi stilovi izgledaju bledi i sve duše nepokretne pored njegove duše.
U tom veličanstvenom poletu razuzdanih i raspojasanih sposobnosti koje se zaleću u pustolovinu i kao da ga bacaju na sve četiri strane sveta, postoji jedna koja preuzima uzde i baca ga o zidine o koje se razbio.
»Jadni Byron!«, govorio je Walter Scott,18 bio je čovek uistinu dobra srca i s najnežnijim i najlepšim osećajima. Bedno se upropastio bezumnim preziranjem javnog mišljenja. Protivljenje javnosti, umesto da ga upozori ili uzdrži, samo ga je izazivalo na još gore postupke. Kao da je rekao: »Ah! vi to ne volite? Dobro, dobićete gore; to vam je kazna.«
Taj nagon pobune u samoj je rasi; postoji čitav snop divljih strasti19 koje je stvorilo podneblje i koje ga hrane: mračno raspoloženje, bujna imaginacija, neobuzdana oholost, sklonost prema opasnosti, potreba za borbom, unutarnji zanos koji se utažuje samo razaranjem, i ono mračno ludilo koje je teralo napred skandinavske bersekere 20 kad su se u otvorenoj barci, pod nebom koje je parao grom, prepuštali oluji, čiji su bes udisali. Taj nagon je u krvi: rađa se takav, kao što se rađa lav ili buldog.21
Byron je bio još sasvim malo dete, u odelcu, kad ga je njegova dadilja grubo ukorila što je uprljao novu haljinicu, koju je tek obukao. Zapao je u jedan od svojih nemih besova, zgrabio je haljinicu obema rukama, poderao je po dužini, stao uspravno, nepomičan i natmuren, pred dadiljom koja je besnila, da bi je što više izazvao. Kod njega se gordost prelevala. Kada je, navršivši deset godina, nasledio titulu lorda i kada su prvi put u školi prozvali njegovo ime stavljajući ispred njega titulu dominus, nije mogao izgovoriti uobičajenu reč adsum, 22 ostao je nepomičan među svojim prijateljima, koji su razrogačili oči, i najzad je briznuo u plač. Drugi put, u Harrowu, u jednoj svađi koja je podelila školu, jedan učenik je rekao:
»Byron nam ne želi pristupiti, jer nigde ne voli biti drugi.«
Ponudili su mu vodstvo, i tek se onda udostojio opredeliti. Nikada ne trpieti gospodara, svim svojim bićem ustati protiv svega što nalikuje zahvaćanju u tuđe pravo ili nadmoćnost, očuvati svoju ličnost netaknutu i nepovređenu pod svaku cenu do kraja i protiv svih, odvažiti se na sve radije nego pokazati i najmanji znak pokoravanja, to je bit njegove prirode. Zbog toga je bio spreman radije sve podneti nego pokazati i najmanji znak slabosti. U desetoj godini, iz ponosa bio je stoik. Bolno su mu ispravljali nogu u jednoj drvenoj napravi za vreme sata latinskoga jezika, a njegov učitelj ga je žalio.
»Ne obraćajte pažnju na to što trpim, gospodine Roger«, reklo je dete, »nikakav trag toga nećete primetiti na mom licu.«23
Takav je bio kao dete, takav je ostao i kao čovek. Duhom i telom on se bori ili se priprema za borbu.24 Svakoga dana satima boksa, gađa iz pištolja, vežba se u rukovanju sabljom, trči i skače, jaše konja, ukroćuje otpor. To su podvizi njegovih ruku i njegovih mišića; no njemu su potrebni i drugi. U nedostatku neprijatelja, hvata se u koštac s društvom i objavljuje mu rat. Poznato je do kakvih je krajnosti išla netolerancija vladajućih nazora. Engleska je bila na vrhuncu rata s Francuskom i verovala je da ratuje za moral i slobodu. U njezinim očima u tom su trenutku Crkva i Ustav svete stvari: dobro se čuvajte da ih ne dirnete, ako ne želite postati državni neprijatelj! U toj preteranosti nacionalne strasti i protestantske strogosti svako ko ističe slobodne misli ili običaje nalik je palikući i podiže protiv sebe instinkt posednika, učenja moralista, interese političara i predrasude naroda. Baš taj trenutak Byron je izabrao da hvali Voltairea i Rousseaua, da se divi Napoleonu,25 priznavao je da je skeptik, izjašnjavao se za prirodu i zadovoljstvo, protiv canta 26 i pravila, govorio je da visoko englesko društvo, puno poroka i licemerja, proizvodi fraze i ubija ljude da bi sačuvalo svoje povlastice i trule burgove.27 Kao da te političke mržnje nisu bile dovoljne, navlači ne sebe još i književna neprijateljstva, napada čitava društva kritičara,28 omalovažava novo pesništvo, izjavljuje da su najslavniji »Klaudijanci, ljudi kasnog Rimskog carstva«, ustremljuje se na jezerske pesnike i stiče u Southeyu otrovna i neumorna neprijatelja. Budući da je tako nagomilao neprijatelje, izložio se sa svih strana. Iz mržnje prema cantu, iz želje da prkosi, sâm sebe iznosi na zao glas čoveka koji se hvali porocima. Slika sebe u svojim junacima, ali u crnoj boji, tako da ga svako može prepoznati i misliti o njemu da je još gori nego što jeste. Walter Scott, pročitavši Childea Harolda, iznosi svoje prve dojmove:
»Spev velike vrednosti, ali koji ne daje dobro mišljenje o srcu ni o moralu pisca. Porok bi morao biti malo skromniji, i potrebna je bestidnost gotovo jednako toliko velika koliki je talent plemenita lorda da bi ozbiljno zahtevao da ga žalimo zbog jada i gađenja koje je stekao u društvu svojih kafanskih prijatelja i svojih ljubavnica. Postoji tu i čudovišna taština, da nas, male ljude, poučava, da naši sićušni zastareli obziri savesti i naši propisi o trezvenosti nisu dostojni njegove pozornosti«.29
Eto to su osećaji koje je izazivao u svim časnim staležima; on je u tome nalazio zadovoljstvo i činio još i gore, dajući do znanja da se u svojim postolovinama na Istoku drznuo na štošta, i nimalo se nije ljutio kad su ga brkali s njegovim junacima. Jednoga je dana rekao:
»Voleo bih doživeti uzbuđenje koje oseća čovek nakon što je izvršio ubistvo«.
Drugom prilikom piše u svom dnevniku:
»Hobhouse me izvestio o neobičnoj glasini da sam ja pravi Conrad, istinski gusar, i da je jedan deo mojih putovanja prošao bez svedoka. Hm! Ljudi katkad pogode sasvim blizu istine, ali nikada celu istinu. Hobhouse ne zna čime sam se bavio godinu posle njegova odlaska s Levanta. Ni on, ni iko, – ni, – ni, – ni. – Međutim, to je laž,...30 ali ja ne volim te laži koje nalikuju istini.«
Opasne reči koje su se okrenule protiv njega poput bodeža; ali on je voleo opasnost, smrtnu opasnost i osećao se zadovoljnim samo kad bi video kako su se oko njega načičkali oštri vrhovi svih besova. Sâm protiv svih, protiv naoružana društva, uspravan, nepobediv, čak i pri zdravom razumu, čak i svestan toga, tada bi u svim svojim zategnutim živcima osećao uzvišeno i strašno uzbuđenje prema kojemu nehotično stremi čitavo njegovo biće.
Poslednja nepromišljenost izazvala je napad. Dok je bio neoženjen, njegovi ispadi mogli su se pravdati onim žarom suviše snažna temperamenta koji često pobuni mlade ljude ove zemlje protiv lepoga ponašanja i pravila; ali brak ih dovodi u red, a Byrona je baš brak dokraja poremetio. Ispostavilo se da je njegova žena utelovljena vrlina, »pravi uzor«, kako su navodili, »utelovljenje ispravnosti«, besprekorna i hladna, nesposobna da pogreši i da oprosti.
»To je zaista čudno«, govorio je njegov sobar Fletchter, »nikada nisam video damu koja ne bi umela vladati Milordom, osim gospođe.«
Ona je pomislila da je Byron lud i tražila je da ga pregledaju lekari. Saznavši da je umno zdrav, napustila ga je, vratila se svojoj porodici i odbila da ga ikad ponovno vidi. Posle toga, držali su ga čudovištem. Novine ga zasuše klevetama; prijatelji su tražili od njega da više ne ide u pozorište ni u Parlament, bojeći se da ne bude izviždan ili vređan. Koliko je duša toliko silovita, prerano naučena na bleštavu slavu, osetila besa i mučenja u tom opštem napadu pogrda, može se doznati samo iz njegovih stihova. On ne popušta, odlazi da u Veneciji utone u sladostrasni talijanski život, čak i u niski razvrat, da bi bolje naneo uvredu puritanskoj pretvornoj čednosti koja ga je osudila, i iz njega izlazi tek posle greha koji je doživeo još veću osudu, nakon javne veze s mladom groficom Guiccioli.
Međutim, pokazao se isto toliko žestoko revolucionaran u politici kao i u moralu. Posle 1813, pisao je:
»Pojednostavnio sam svoju politiku; ona je sada sadržana u smrtnoj mržnji prema svim vladama koje postoje.«31
Ovoga puta, u Raveni, njegova kuća bila je središte i arsenal zaverenika, i on se velikodušno i nepromišljeno pripremao da oružano s njima istupi da bi pokušali osloboditi Italiju.
»Oni žele ovde dići ustanak«, pisao je u svom dnevniku,32 »i moraju me počastiti pozivom. Nikako neću izostati, iako ne verujem da su po broju i po odlučnosti dovoljno jaki da učine nešto naročito; ali napred! – Što značim ja? Jedan čovek ili milion ljudi, nije važno; treba širiti duh slobode. U takvim prilikama ne sme biti sebične računice, i ja danas ne ću biti taj koji će je praviti.«33
U međuvremenu je imao oštrih sukoba s policijom, nadgledali su njegovu kuću, pretili mu ubistvom, a ipak je svakoga dana išao na jahanje i vežbao gađanje iz pištolja u obližnjoj borovoj šumi. To su osećaji čoveka koji se nalazi na otvoru napunjenoga topa, u očekivanju da opali: uzbuđenje je veliko, čak herojsko, ali nije ugodno, i sigurno je da je čak i u trenutku tog velikoga uzbuđenja bio nesretan; ništa nije pogodnije da zatruje sreću od borbena duha.
»Zašto sam se«, pisao je, »čitavoga života više ili manje dosađivao?... Ne znam šta bih odgovorio, ali mislim da je to u mojoj naravi,... kao i to da se budim utučen, što mi se neprestano događa već više godina. Umerenost i vežbe kojima sam se katkad i dugo bez prekida bavio, snažno i silovito, pomogle su samo malo ili nimalo. Jake strasti više su mi vredile. Kada sam bio pod njihovim neposrednim delovanjem, – to je čudno, – bio sam uzbuđen, a ne klonuo. – Što se tiče vina i jakih alkoholnih pića, ona me čine mračnim i divljim do okrutnosti, — ali ćutljivim i usamljenim, nimalo svadljivim, ako mi se ne obraćaju. Plivanje me također oporavlja; ali, uopšteno, loše se osećam i svakoga dana sve lošije. Tome nema leka, jer ne osećam onakvu dosadu kao u devetnaestoj godini. Dokaz tome je što sam u to doba morao kockati ili piti, ili se na bilo kakav način uzbuditi, jer sam bez uzbuđenja bio jadan... Sada me najviše spopada mrtvilo i neka vrsta gađenja, jača od ravnodušnosti. Ako se iz toga trgnem, to biva iz razjarenosti.34 – Nedavno je ušao Lega s pismom iz Venecije u kojem je bila reč o nekom računu za koji sam mislio da je isplaćen pre deset meseci. Obuzeo me takav silan bes da sam se skoro onesvestio... Pretpostavljam da ću završiti kao Swift, to znači da ću umreti od glave, osim ako to ne bude ranije, nesretnim slučajem.«35
Strašno iščekivanje, koje ga je opsedalo do kraja! Na svojoj samrtničkoj postelji, u Grčkoj, odbio je, ne znam više zbog čega, da mu se pusti krv i više je voleo odmah skončati. Pripretili su mu mogućnošću da poludi; skočio je iz postelje: »Pa učinite to, vi krvnici!« i pružio je ruku. Između takvih sjajnih trenutaka i takvih strepnji proveo je život; podnošenje muka, prkošenje opasnosti, kroćenje otpora, uživanje u bolu, sve veličine i žalosti mračne ratoborne sumanutosti, za tim je slikama osećao potrebu da mu lebde pred očima. U nedostatku delovanja imao je snove, a povlačio se u snove samo zbog nedostatka delovanja. Ukrcavši se za Grčku, sâm je govorio da je izabrao poeziju u nedostatku boljega te da ona nije za njega.
»Šta je pesnik? Šta on vredi? Što on radi? To je običan brbljavac.«
Proricao je loše poeziji svoga veka, čak i svojoj, govoreći da bi, kad bi živeo još deset godina, od njega dočekali nešto drugo a ne stihove. Zaista, bio bi u većoj meri na svome mestu kad bi bio kralj mora ili vođa bande u srednjemu veku. Osim dve-tri zrake talijanskoga sunca, njegova poezija i njegov život su poezija i život skalda 36 (skandinavski majstori pevači) prenetog u savremeni svet, koji u tom svetu nije našao svoje mesto.
__________________________
11 »My school-friendships were with me passions / for I was always violent. / I never hear the word Clare /Lord Clare/ withouth the beating of the heart, even now.«
(»Moja su školska prijateljstva bila strastvena /jer sam uvek bio silovit/. Kad god začujem reč Clare /Lord Clare/, srce mi brže zakuca, čak i danas«.)
[H. Taine navodi u belešci engeski izvornik. U ovoj belešci i na sličnim mestima preveden je i engleski izvornik, jer ga Taine ne navodi u celosti u vlastitom pripovednom tekstu. Kad Taine direktno prevodi Byronove engleske rečenice na francuski jezik i uklapa ih u svoj tekst, te su rečenice prevedene s francuskoga (tj. preveden je Taineov prevod), a u belešci je ostavljen engleski izvornik, onako kako je to učinio Taine. U tom slučaju engleski izvornik nije preveden. op. prev.]
12 »’Because, if you please’, said Byron holding out his arm, ’I would take half’«.
[H. Taine u belešci navodi Byronov izvornik. Prevod u tekstu nastao je na osnovu Taineova francuskoga prevoda Byrona, op. prev.]
13 Moore, sv. I, str. 121, 1807.
14 »How very odd that I should have been so utterly, devotedly fond of that girl at an age when I could neither feel passion, nor know the meaning of the word!... I remember all our caresses,... my restlessness, my sleeplessness. My misery, my love for the girl were so violent, that I sometimes doubt, if I have ever been really attached since.«
15 »My passion had its usual effects upon me. I could not sleep; I could not eat. I could not rest, and although I had reason to know that she loved me, it was the texture of my life to think of the time which must elapse before we could meet again, being usually about twelve hours of separation. But I was a fool then, and am not much wiser now.«
16 Verojatno guma od mastika.
17 »I have hardly had a wink of sleep this week past. I have had some curious masking adventures, this carnival... I will work the mine of my youth to the last vein of the ore, and then... good night. I have lived and am content.« [H. Taine u bilješci navodi Byronov izvornik. Prijevod u teks-tu nastao je na temelju Taineova francuskoga prijevoda Byrona, op. prev.]
18 Lockhart, Life of Sir Walter Scott, II, 238.
19 »If I was born, as the nurses say, with a silver spoon in my mouth, it has stuck in my throat, and spoiled my palate, so that nothing put into it is swallowed with much relish, unless it be Cayenne... I see no such horror in a dreamless sleep, and I have no conception of any existence wich duration would not make tiresome.«
(»Ako sam rođen, kao što dadilje kažu, sa srebrnom kašikom u ustima, ona mi ja zapela u grlu i pokvarila mi ukus, tako da što god stavim u njih, progutam bez uživanja, izuzev ako je to Cayenne... Ne vidim takav užas u spavanju bez sna i ne mogu zamisliti nikakvo postojanje čije trajanje ne bi postalo dosadno.«)
20 U staronordijskoj mitologiji neustrašivi junaci koji su bez oklopa išli u bitku. [op. prev.]
21 »I like Junius, he was a good hater... / I don’t understand yielding sensitiveness. What I feel is an imense rage for 48 hours.« / (»Volim Juni-usa, on je znao tako dobro mrziti... / Ne shvatam podavanje osetljivosti. Osećam strašan gnev već 48 sati.«)
22 Prisutan.
23 »Never mind, Mr Roger, you shall not see any signs of it in me.«
24 »I like energy, – even animal energy, – of all kinds – and have need of both, mental and corporal.«
25 Nazivao ga je »svojim junakom iz romana«.
26 Cant – označava licemerno ili preterano pokazivanje prividnoga stida i strogosti u vanjskim znacima pristojnosti, snobovsko držanje. [op. prev.]
27 Le bourg pourri – engleska sela s trgovima čiji su glasači lako prodavali glasove kandidatima koji su želeli biti poslani u parlament. [op. prev.]
28 English Bards and Scottish Reviewers.
29 »Childe Harold is, I think, a very clever poem, but gives no good symptom of the writer’s heart or morals. Vice ought to be a little more modest, and it must require impudence almost equal to the noble lord’s other powers, to claim sympathy gravely for the ennui arising from his be-ing tired of his wassailers and his paramours. There is a monstrous deal of conceit in it too, for it is informing the inferior part of the world, that their little old-fashioned scruples of limitation are not worthy of his regard...
My noble friend is something like my old peacock, who chooses to bivouac apart from his lady, and sits below my bed-room window, to keep me awake with his screeching lamentation. Only I own he is not equal in melody to lord Byron.«
30 Ovde dolazi jedan citat iz Macbetha koji prevodim drugim, odgovarajućim
31 »I have simplified my politics into an utter detestation of all existing governments.«
32 Godine 1821.
33 »They mean to insurrect here and are to honour me with call there-upon. I shall not fall back, though I don’t think them in force and heart sufficient to make much of it. But onward: What signifies self?... It is not one man nor a million, but the spirit of liberty that must be spread... The mere selfish calculation ought never to be made on such occasions and, at present, it shall not be computed by me... I should almost regret that my own affairs went well, when those of nations are in peril.«
34 »I always wake in actual despair, and despondency, in all respects, even of that which pleased me over night.
In England, five years ago, I had the same kind of hypocondria, but accompanied with so violent a thirst, that I have drunk as many as fif-teen bottles of soda-water in one night, after going to bed, and been still thirsty... striking off necks of the bottles from mere thirsty impatience.
What I feel most growing upon me are laziness, and a disrelish more powerful than indifference. If I rouse, it is into fury.«
35 »Lega came in with a letter about a bill unpaid at Venice which I thought paid months ago. I flew into a paroxysm of rage, which almost made me faint.
I presume that I shall end (if not earlier by accident) like Swift ‘dying at the top’.
I have always had ‘une âme’ which not only tormented itself, but every body else in contact with it, and an ‘esprit violent’, which has al-most left me without any ‘esprit’ at all.«
36 Skaldi – skandinavski majstori pevači. [op. prev.]
izvor
DODATAK
Kada je lord Džordž Gordon Bajron planirao da iznajmi Vilu Diodati na Ženevskom jezeru tokom čitavog leta 1816. godine, planirao je ne samo da pozove svoju ljubavnicu Kler Klermon i svoje prijatelje, slavnog romantičarskog pesnika Persija Šelija i njegovu (još uvek nevenčanu) suprugu Meri, te svog briljantnog ličnog lekara, dr Džona Polidorija, već i da sa njima provede letnje dane u opuštenoj zabavi na otvorenom. Gosti su pristigli, ali su se vremenski uslovi, potpuno neočekivano, ispostavili kao nepovoljni – praktično svaki dan je pljuštala neobično hladna kiša, što je onemogućilo planirane aktivnosti. “Vlažno, tmurno leto” zapisala je buduća gospođa Šeli u kasnijoj belešci.
Veličanstvena Vila Diodati stoji i danas na istom mestu kao i pre dva veka, kada je bila preteča savremenog koncepta turizma. Tog hladnog i kišnog leta, ona je postala poprište neobičnog književnog projekta, kada je lord Bajron predložio da svako od njih napiše po horor-priču. Doktor Polidori, inspirisan beleškama koje je Bajron napravio tokom putovanja po Balkanu, napisao je novelu Vampir – prvo književno delo ikada posvećeno ovom (autentično srpskom!) brendu nemrtvih i najveća inspiracija za mnogo docnijeg Stokerovog Drakulu. Sam Bajron je nešto kasnije napisao poemu Tmina koja na zastrašujući način dočarava buduću apokalipsu i eshatološki svemir koji, nakon gašenja zvezda, tone u hladnoću i tamu. Međutim, najznačajnije delo nastalo tog leta poteklo je iz pera osobe od koje se to najmanje očekivalo.
Meri Godvin Šeli, kojoj je u to doba bilo 18 godina (!), rešila je da napiše novelu sa temom koja će uključivati neke, u to doba savremene i misteriozne, naučne eksperimente, poput Galvanijevih ogleda sa kontrakcijom mišića pod dejstvom elektriciteta. Sama ideja došla joj je u snu, što je zabeležila mnogo godina kasnije u jednom predgovoru, na osnovu kojeg je nedavno (2011. godine) astronom Donald Olson zaključio da se, na osnovu opisa Meseca i zvezdanog neba, moralo desiti 16. juna 1816. godine, između 2 i 3 sata ujutro. Rezultujuće delo, koje se pojavilo u konačnom obliku u štampi 1818. godine, definisalo je čitav žanr i danas se smatra prvim ostvarenjem žanra naučne fantastike – roman Frankenštajn, ili moderni Prometej.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар