02.12.2016.

Antal Serb, Putnik i mesečina









Kako li je rekla Ahiljeva sen ? - razmišljao je. - "Radije sam težak u očevoj kući, nego knez među mrtvima svim ... " A ja bih, naprotiv, radije bio težak, ovde, među mrtvima, nego da budem knez u očevoj kući. Samo da mi je preciznije znati šta je to težak ...



Ovde, među mrtvima ... Jer u tom času je već bio izvan bedema grada, iza Cestijusove piramide, na malom protestantskom groblju. Ovde počivaju njegove kolege, mrtvi sa severa, koje su u ove predele nagnale neizrecive nostalgije i koje je ovde sustigla smrt. Ovo lepo groblje, sa stablima senovitih krošnji, uvek je dovodilo u iskušenje severnjačke duše iluzijom da će ovde putevi propadanja biti slađi. U jednoj od Geteovih elegija stoji, kao memento : Cestius' Mal vorbei, leise zum Orcus hinab. A Seli je u jednom svom predivnom pismu napisao da bi ovde želeo da počiva, i stvarno tu počiva, bar njegovo srce, i nad njim natpis : Cor cordium.

Mihalj je već krenuo prema izlazu kad je u jednom zabačenom uglu groblja primetio izdvojenu grupu grobova. Prišao je i sa jednostavnih, ampir nadgrobnih ploča pročitao natpis. Na jednom je stajalo, na engleskom, samo toliko : Ovde počiva onaj ko je svoje ime ispisao na vodi. Na drugom, nesto duži tekst : Ovde počiva Severn, slikar, najbolji prijatelj velikog engleskog pesnika Dzona Kitsa, koga je s odanošću negovao i na samrtnoj postelji, a koji nije dozvolio da mu se ime ukleše na susednu nadgrobnu ploču, ispod koje počiva.

Mihaljeve oči napuniše se suzama. Evo, ovde počiva Kits, najveći pesnik od kako je sveta i veka ... koliko god da je bezrazložna ova ganutost, jer njegovo telo već odavno ne počiva tu, a njegovu dušu od svakog groba vernije čuvaju njegove pesme. Ali koliko je samo za Engleze karakterističan, koliko veličansven, ljupko kompromisan i bezazleno pretvoran način kako su udovoljili pesnikovoj poslednjoj želji, a ipak nedvosmisleno obznanili da je Kits taj koji počiva tu, pod ovom pločom.
Kad je podigao pogled, pored njega su stajali neobični ljudi. Jedna predivna žena, bez ikakve sumnje Engleskinja, jedna uniformisana nurse i dvoje veoma pristale, lepe dece, takođe engleske, dečak i devojčica. Samo su stajali, očito zbunjeni, posmatrali su grob i prenosili poglede jedni na druge, pa i Mihalja, nepomični. Mihalj je ostao i čekao, nadao se da će nešto reći, međutim, nisu rekli ništa. Posle nekog vremena stigao je i jedan elegantni gospodin, s istim bezizražajnim licem s kakvim su tamo stajali i ostali. Veoma je ličio na ženu, mora da su bili blizanci ili bar brat i sestra. Stao je ispred groba, a žena je pokazala na natpis. Englez je klimnuo glavom, veoma ozbiljno posmatrao, naizmenično, grob, porodicu i Mihalja, i ni on nije progovorio ni reč. Mihalj se malo udaljio jer je pomislio da se pred njim, strancem, ustručavaju da razgovaraju, ali oni su i dalje stajali tamo, tek bi ponekad klimnuli glavom, zbunjeno se zagledajući jedno u drugo; i lica dvoje dece bila su isto tako bezizražajno lepa, s istim izrazom zbunjenosti kao lica odraslih. Kad se okrenuo, Mihalj je sad već gledao u njih s neskrivenom zapanjenošću, odjednom je imao osećaj da to i nisu ljudi, več avetne lutke, beslovesni automati nad pesnikovim grobom, neobjašnjiva lica - da nisu bili toliko lepi, možda i ne bi bili tako zapanjujući, ali njihova lepota je bila toliko neljudska, poput lepote likova na reklamnim posterima, da je Mihalja obuzeo neizrecivi strah.

Odmah potom engleska porodica je krenula, polako i klimajući glavama, pa je i Mihalj došao polako sebi. Uistinu se prestrašio tek kad je trezveno prizvao svesti protekle minute.Šta se to sa mnom zbiva ? U kakvom sam se ja to ponovo duševnom stanju našao, onom koje neodoljivo podseća na jeziva, najcrnja raspoloženja iz mladosti? Ni po čemu ovi ljudi nisu neobični, osim što su stidljivi i izuzetno budalasti Englezi koji su se našli suočeni sa činjenicom da stoje pred Kitsovim grobom, i sad ne znaju šta im je činiti, možda zato što nisu ni znali ko je taj Kits, ili su možda znali, ali nisu mogli da se sete šta bi trebalo da rade dobro vaspitani Englezi nad Kitsovim grobom, pa su se zato toliko postideli jedni pred drugima i, posebno, preda mnom. Teško da je moguće i zamisliti beznačajniju i svakodnevniju scenu, a meni je ipak nalegao na srce sav neizrecivi užas sveta. Da, užas nije najgori u stvarima noći i straha, nego kad počne da zuri u nas u po bela dana iz neke svakodnevne stvari, iz jednog izloga, s nepoznatog lica, iz krošnje nekog drveta ...

Gurnuo je ruke u džepove i pohitao ka izlazu.
...
Padalo je veče, Mihalj je hodao pognute glave, sad je već jedva obraćao pažnju na ulice, sve do trenutka kad je u jednom mračnom pasažu naleteo na nekog ko je rekao : Sorry. Mihalj je na tu englesku reč naglo digao glavu, i pred sobom ugledao onog mladog Engleza koji ga je svojom pojavom i ponašanjem toliko prenerazio pred Kitsovim grobom. Mora da je bilo nećeg na Mihaljevom licu ili u pogledu kad ga je upravio na Engleza, jer je taj prineo ruku šeširu, lako se naklonio, promrmljao nešto i žurno se udaljio. Mihalj se okrenuo i pogledao za njim.

Ali samo trenutak ili dva, a onda je odlučnim koracima pohitao za njim, ne razmišljajući zašto to čini. Kao dečaku, pod uticajem detektivskih romana, jedna od njegovih omiljenih zabava bila je da iznenada počne da prati nepoznate ljude, išao je za njima vodeći računa da ostane neprimećen, ponekad i satima. Ali ni tada, kao dečak, nije pratio bilo koga. Odabrana osoba je, na neki kabalistični način, morala da bude od neke naročitosti; kao što je i taj mladi Englez bio naročit, jer ne može da bude puka slučajnost da ga dva puta sretne u istom danu, i to baš ovog naročitog dana, u ovom velegradu, i da oba susreta izazovu u njemu neobjašnjivu preneraženost. Iza toga se nešto krije, nešto što se obavezno mora dokučiti.

Нема коментара:

Постави коментар