24.11.2016.

Život i književno stvaralaštvo Bruna Šulca





Rat je počeo još pre tri godine, a više od godine dana živeo je u strašnom fašističkom košmaru jedan bolešljivi, tihi preplašeni Jevrejin, profesor crtanja. Novembra 1942. g. još uvek je sedeo u drohobičkom getu. U to vreme prijatelji su mu već bili nabavili lažnu legitimaciju i novac pomoću kojih bi se mogao prebaciti iz drohobičkog u varšavski pakao. Tamo je, tako je bar naivnima izgledalo, bilo više mogućnosti da se sačuva život. Ali taj tihi, bolešljivi, povučeni i plašljivi Jevrejin bio je u isto vreme i pisac, pesnik, čovek možda najbujnije mašte u poljskoj književnosti između dva strašna rata. Prijatelji i znanci je često spominju i govore o njoj. Jedna žena, na primer, govoreći o njegovim pismima, priča kako je jednom dobila pismo koje je opisivalo let i zujanje jedne obične domaće muve. Osam stranica sitno ispisanog teksta samo o muvi. "Nezaboravno pismo..." dodaje ta žena koja je godinama, kao mlada devojka, bila ideal i sadržina pesnikovih snova i maštanja. Uostalom, zašto da tražimo svedočanstva drugih, dovoljno je zatvoriti oči i žmureći, nasumce, otvoriti bilo koju stranicu te neobične proze i bićete zasuti, preplavljeni, pritisnuti bogatstvom i bujnošću mašte koja najobičnije, na izgled najnevinije i najbanalnije činjenice, situacije, događaje pretvara u najuzbudljiviji mit, u najlepšu poeziju. Zamislite šta je tek u stanju da izmisli takva mašta posle više od godine dana košmarnog životarenja u velikom logoru smrti u koji su Nemci bili pretvorili celu Poljsku. Šta je mogao da zamišlja takav čovek koji već mesecima ide ivicom života sa žutom zvezdom na sebi. U njegovoj mašti, to željeno bekstvo u Varšavu završavalo se ne na nekoj zabačenoj železničkoj stanici mlazom iznenadnog svetla upravljenog u njegovo preplašeno lice, zlobnim lupkanjem debelog žandarmskog prsta u prozor voza i pozivom: "Komm, du Jude, komm!..." Ta slika ga je pritiskivala kao mora, nije mogao da je se oslobodi, ona ga je zadržavala da ostane u drohobičkom getu jer je tamo postojala jedna sitnica koja je, opet, zahvaljujući njegovoj neobuzdanoj uobrazilji, narastala do ogromne iluzije sigurnosti i pouzdanog oslonca. Ta sitnica je bila snobizam jednog bečkog stolara koji se izdavao za arhitektu. Tom gestapovcu, zvao se Landau, izradio je pesnik portret, na njegov zahtev zidnim slikama je ukrasio zgradu koju je zidao ovaj samozvani neimar, a za to je ponekad dobijao mrvicu hrane koja ga je održavala u životu. Mora da je bio zadovoljan idući drohobičkim ulicama sa tako teško zarađenim hlebom. Ko zna o čemu je mislio! Možda o tome kako šanse za očuvanje života postaju realnije. Tada ga je sreo jedan drugi gestapovac, zvao se Ginter. "Bist du Schulz?" zapitao je kratko. Upitani je zbunjeno i plašljivo potvrdio, a odmah zatim se srušio pogođen sa dva metka. Ginter je bio lični neprijatelj Landaua i učinivši to sa zadovoljstvom je izjavio: "Ich habe seinen Juden erschossen." Bilo je to 18. novembra 1942. g. Tako je završio svoj život Bruno Šulc, pesnik i slikar koji je morao da pogine samo zato što je bio Jevrejin.

Kada je pao pogođen u Školskoj ulici zabačenog provincijskog gradića, Šulc je imao pedeset godina. Rodio se 1892. g. u tom istom gradiću u kome ga je zadesila i smrt, kao najmlađi sin trgovca tekstilnom robom, Jakuba Šulca. Međutim, ubrzo posle njegovog rođenja otac mu počinje poboljevati, usled čega sutrgovački poslovi pošli nagore. Očeva bolest je za malog Bruna značila početak bede. Bolešljiv i slabačak od ranog detinjstva, Bruno je do kraja života ostao povučen u sebe, neshvaćen od malograđanske sredine u kojoj je rastao. Spoljašnji život mu nije izgledao bogzna kako bogat. Posle položene mature, 1911. g., neko vreme je studirao arhitekturu u Lavovu, dve godine je proveo u Beču na Umetničkoj akademiji, a tridesetih godina posetio je i Pariz upoznavši se tamo naročito sa stvaralaštvom Goje, Ropsa i još nekih slikara. Kasnije je postao nastavnik crtanja u gimnaziji. Pravo da predaje crtanje dobio je na osnovu crteža koje je podneo Akademiji lepih umetnosti u Krakovu. Objekt njegovih crteža i slika bio je groteskno predstavljeni rodni gradić sa scenama koje često imaju mazohistički karakter. Uopšte, crtanje je valjda bila prva životna strast Bruna Šulca i sa crtanjem je počeo mnogo ranije nego sa pisanjem. A pisati je počeo za mali broj izabranih.

"Pisao sam pisma poznanicima", rekao je Šulc jednom svom poznaniku i prijatelju, pesniku Marjanu Jahimoviču. "Govorili su da su interesantna i da njihov stil prelazi kamerne zahteve. Nagovarali su me da ga iskoristim u književnim delima. Tako su nastale "Prodavnice cimetove boje".

Međutim, žena koju smo već ranije spomenuli i koja je bila ispunila nekoliko godina pesnikovih snova sigurno nije bila ta koja ga je navela na put književnika.

"Znala sam ga kao grafičara. Pa ipak, mnogo godina pre pojave njegove prve knjige imala sam, čini mi se, bezbroj dokaza njegovog književnog stvaranja... U godinama 1927-32, pa čak i kasnije, pisao mi je po dva i tri puta nedeljno.


Pisma su bila duga, osam stranica..." i taj rani svedok njegovog stvaralaštva nastavlja:

"Pisma su bila zanosna. Kad bih, vraćajući se sa putovanja, zaticala na pisaćem stolu koverat, osećala bih žarku želju za usamljenošću. Ne bih ni reči pročitala u prisustvu najbližih. Bez daha sam gutala osam stranica sitnog rukopisa. Zatim, čitave sate nisam odgovarala na pitanja. Bila su to pisma – priče. Čudna – do straha, tužna do bola. Mučna, a ipak očekivana. Možda zato što su mnogo govorila o meni. I uvek romantična. Ostali su dronjci, odlomci, reči..."

I kao što je sve bilo čudno i neobično, nesvakidašnje u životu i karijeri ovog tihog, bolešljivog, ružnog čoveka, tako je bio čudan i početak njegove zvanične književničke karijere.

"Sa rukopisom u koferu otputovao sam u Varšavu. Izdavači su mi priznavali: svakako, te stvari su originalne, ali »ko će to čitati?«. Nisu hteli da štampaju.", pričao je Šulc svom prijatelju Jahimoviču.

"Slučaj mi je pomogao. Tamo gde sam odseo, našla se žena čija je sestra vodila domaćinstvo Nalkovske. Ona mi je izradila audijenciju kod književnice do koje je bilo teško doći. Ceduljica okačena na vratima predviđala je samo pola sata za svakog ko bi dolazio sa posetama te vrste. Kad sam ušao, primila me je učtivo, ali mi je unapred rekla da mi može posvetiti malo vremena. Dakle, da izaberem neki fragmenat. Pročitao sam Ptice. Kad sam završio čitanje, podigla je telefonsku slušalicu i pozvala Rój 1) preporučujući im da mi prime Prodavnice za štampu. Tako sam kuhinjskim stepenicama ušao u književnost.", završio je Šulc svoju priču. A posle izlaska te knjige Šulc je bio taj koji je mogao da preporučuje druge, a ne onaj koga je trebalo preporučiti.

Ali pre no što je zvanično ušao u književnost, postojala je još jedna grupa ili bolje reći krug, koji je imao to zadovoljstvo da upozna njegovo stvaralaštvo. Bila su to deca – njegovi učenici kojima je predavao crtanje u drohobičkim školama. Svi učenici drohobičke gimnazije znali su da treba održavati apsolutnu tišinu na časovima crtanja, ako bi bio ispunjen taj uslov, bajczarz, kako su ga oni intimno zvali između sebe, počinjao bi da priča svoje čudesne bajke. Prepričavao je i pričajući menjao tuđe bajke, a još češće ih je sam izmišljao. Najčešće je ponavljao jedan motiv – dete, njegovi doživljaji, njegova često čudesna sudbina. Za njegove čudesno lepe bajke i priče znali su i učenici njegove škole i svi su ga željno iščekivali. A šta su o njegovim sposobnostima i o stvaralaštvu znale njegove kolege iz gimnazije, nastavnici? "Ne razgovaram sa njima o tim stvarima; dosađivali bi mi i nipodaštavali bi me", rekao je Šulc jednom o tome. Najbliža sredina ga nije razumevala. Zato je njegova biblioteka bila puna knjiga sa posvetama najčuvenijih i najvećih poljskih pisaca toga vremena, koje su svedočile o ugledu i priznanju koje je skromni bajczarz imao i kod njih.

Književni opus Bruna Šulca nije velik, bar ne ono što je ostalo: Sklepy cynamonowe (Prodavnice cimetove boje, 1934), Sanatorium pod klepsydrą (1937), Kometa (1938), nekoliko eseja i prikaza i to je sve. Međutim, poslednjih desetak godina svoga života Šulc je vrlo intenzivno radio. U ratnom haosu propali su mu roman Mesjasz (Mesija) i nova zbirka pripovedaka već spremljenih za štampu. Kad tome dodamo stotine pisama raznim licima, koja su često bila prave priče, od njegovog dela zaista nije ostalo mnogo po obimu.

Šulc je debitovao kasno, kao četrdesetogodišnjak i, čudna stvar, ono što su donele njegove prve, pa i sve kasnije priče, doživljaji su detinjstva. Ostao je nepromenjen dekor, ostao je isti emocionalni odnos prema njima, stvarnost koju opisuje jeste stvarnost viđena i gledana očima deteta, upotpunjavana i interpretirana dečjom maštom, stvarnost u kojoj snovi ničim nisu izrazito razgraničeni i odvojeni od jave. Sve je tu smešano, sve kao da se dešava van stvarnosti, van realnosti vremena. Šulc najčešće počinje od opisa stvarnosti, nekog sasvim sitnog, realnog događaja, koji istina nije uvek lokalizovan u vremenu i ograničen njime, ali u daljem pričanju te pojave svakidašnjice neprimetno i neosetno prelaze u sfere fantastike, pisac se trudi da nam pokaže najudaljenije perspektive događaja i stvari. Stvarnost Šulcovih priča je sasvim identična stvarnosti, recimo, realističkog romana, samo što je stvarnost koju on opisuje izmešana sa ogromnom količinom sna, mašte, fantastičnih grotesknih scena. I takozvani klasični realistički roman je često operisao sa fantastikom, ali je po njegovim zakonima ta fantastika zahtevala motivaciju, kod Šulca, međutim, nema toga balasta. Njegova maštanja i fantazija podležu istim zahtevima i zakonima, kao i realni događaji ili ličnosti, oni u priči žive istim umetničkim životom. Otac, radnja, grad, fantastična vožnja fijakerom, skupljanje palih zvezda, tobožnje dinastičke intrige i borbe, očeve promene u kondora, bubašvabu, škorpiona – sve se to upravlja prema jednim istim zakonima. Materija se skuplja i širi, vreme se izdužuje ili skuplja, događaji teku u vremenu ili van njega, u celoj toj jedinstvenoj viziji stvarnosti ne postoje nikakvi objektivni zakoni realnosti. Ta stvarnost viđena okom deteta u Šulcovom delu tek biva otkrivena, spoznata i – stavljena u okvire mita, mita stvorenog dečijom maštom. Sve to ukupno uzeto dočarava čitaocu jednu neobičnu sugestivnu i jedinstvenu viziju sveta.

Na zamerke da su Prodavnice cimetove boje i suviše smela proba interpretacije stvarnosti i da se ona veoma mnogo razlikuje od dotada uobičajenih i sankcionisanih Šulc je u intervjuu sa St. I. Vitkjevičem odgovorio: "Kad bi umetnost imala samo da potvrđuje ono što je već na drugoj strani utvrđeno – bila bi nepotrebna. Njena uloga je da bude sonda spuštena u bezimeno. Umetnik je aparat koji registruje procese u dubini, gde se stvara vrednost."

A malo dalje, upoređujući svoje stvaralaštvo sa stvaralaštvom Tomasa Mana, Šulc izjavljuje da Prodavnice cimetove boje po svom traženju genealogije pojava i događaja liče na Manove Jakubove istorije, samo što Šulc u svom delu pokušava da u skromnijim razmerama nađe "sopstvenu, privatnu mitologiju, sopstvene ‘istorije’, sopstvenu mitsku genealogiju", jer motivi ne postaju jednom zauvek, oni se stvaraju pred našim očima i kraj nas, treba ih samo znati videti i dati im spoljnu formu. Šulc je to nesumnjivo umeo.

Možda, posle svega ovoga što je gore rečeno, malo paradoksalno zvuči ono što ćemo sada reći. Šulc je u umetnosti bio branilac realizma sa kojim ga je inače vezivala i jedna osobina njegovog stvaralaštva – ironija. Samo, Šulcovo shvatanje realizma je bilo sasvim nekonvencionalno i originalno. Evo šta je on o tome pisao jednoj svojoj poznanici:

"... Čini mi se da je realizam, kao isključiva tendencija kopiranja stvarnosti – fikcija. Nikada ga nije bilo. Realizam je postao mora i strašilo za nadrealiste, pravi srednjovekovni sotona, koga po svim zidovima slikaju drečećim bojama. Za definiciju realizma predložio bih upotrebu čisto negativnog termina: to je metoda koja se trudi da svoja sredstva smesti u okvire izvesnih konvencija, donosi odluku da ne krši izvesne konvencije koje nazivamo stvarnošću ili zdravim razumom, ili verovatnoćom. U okviru tih granica ostaje mu vrlo široka skala sredstava, koliko široka, dokazuje upravo Man, koji iscrpljuje sve sfere i adove ne lomeći realističke konvencije. Man ili Dostojevski (pročitajte Dvojnika ili Karamazove) dokazuju koliko je malo važno prekoračenje ili čuvanje linije realizma, da je to prosto stvar gesta, poze, stila. Ako pod realizmom hoćemo da shvatimo izvesnu trivijalnost opisivane stvarnosti, onda su ti pisci jarka negacija takve definicije. S druge strane, samim kršenjem realističke konvencije bitka još nije dobijena. Samo kršenje realizma nije nikakva zasluga, sve zavisi od toga šta je time postignuto. Svesno i namerno gaženje realizma stvorilo je izvesne nove mogućnosti, ali se ne treba zavaravati da nas posedovanje tog trika tobož oslobađa od obaveza davanja bogatstva sadržine, davanja svog sveta. Nikakva, ma i najgenijalnija metoda ne može zameniti napor izvlačenja sopstvene sadržine."

U svetlu ovih reči postaje nam jasniji i Šulcov umetnički postupak. On se protiv svakidašnjice bori ne bežeći od nje, ne negirajući je, nego otkrivajući u njoj fantastične slojeve mašte, daleke perspektive koje zrače iz najobičnijih pojava, tražeći skriveni, izgubljeni i zaboravljeni smisao stvari i događaja jer – kako kaže u svom eseju Mitizacija stvarnosti – "Suština stvarnosti je smisao. Što nema smisla nije za nas stvarno. Svaki fragment stvarnosti živi zahvaljujući tome što ima udeo u nekom univerzalnom smislu." Eto, taj univerzalni smisao osnovna je opsesija svih Šulcovih napisa. Ono što nema imena – govori dalje Šulc na istom mestu – ne postoji, i tek kad dobije svoj naziv, ime, uključuje se u neki univerzalni smisao. Izolovana reč je kasniji produkt, rezultat tehnike i u današnjem, tekućem značenju predstavlja samo fragment, rudiment neke davne, sveobuhvatne, integralne mitologije. Tekuće reči su fragmenti davnih i večnih istorija, naši trezveni pojmovi i definicije su daleki potomci mitova i davnih istorija. Nema ni mrvice naših ideja koja ne potiče iz mitologije, koja nije izmenjena, osakaćena, iskrivljena mitologija. Motorna snaga ljudskog znanja je uverenje da će na kraju svojih proučavanja naći krajnji smisao sveta. Poezija je ta koja otkriva te izgubljene smislove i vraća rečima njihovo mesto, sjedinjuje ih prema njihovim davnim značenjima, vraća im njihovu integralnost. Zato je svaka poezija mitologizovanje, sva teži da stvori mit o svetu.

Reč u Šulcovom književnom stvaralaštvu ima ogroman značaj, njegov jezik je veoma originalan i sugestivan. Kao da je hteo da savlada granice jednog jezika, Šulc je sa poljskim rečima ravnomerno upotrebljavao i mnoštvo stranih reči i izraza vrlo retkih u poljskom čak i u naučnom, stručnom jeziku, a koji u njegovom tekstu zvuče kao naučni termini. Tako, kako sam pisac kaže, imamo "jeretičku" interpretaciju stvarnosti, prenebregavanje ustaljenih i sankcionisanih odnosa i veza, često izraženu jezikom i stilom koji nam sugeriše naučnu tačnost i objektivnost, stilom sa nemogućnošću da se sve stvari nazovu odgovarajućim imenom, sa, kako bi Šulc to rekao, nesposobnošću da se otkrije zaboravljeni smisao reči. Pri tome pesnički akt u toj senzualističkoj prozi dobija izgled spoznajnog procesa, naravno u onom smislu koji ima spoznajna vrednost književnog, a ne naučnog dela. Šulc nam ne pokazuje samo nepoznate aspekte stvari nego povezuje daleke stvari i pojave i na taj način daje originalnu interpretaciju svakidašnjih pojava i predmeta.

Njegove priče su konkretizacija bolesnih maštarija, ali pisac nigde ne govori da mu se nešto prisnilo ili prividelo, najčudnovatije događaje i slučajeve on opisuje spokojno i sa najvećom ozbiljnošću, tretirajući ih kao realnost svoje vrste, kao što dete veruje u ono što zamišlja i, nesvesno te činjenice, stvara prve mitove svoga života.

Pišući svoje priče, Šulc kao da se pridržavao pravila koje je u Traktatu o manekenima izneo njegov otac, taj "veliki herezijarh" kako ga je on u više mahova nazvao. Uostalom otac se ovde izjednačuje sa samim piscem, a tih nekoliko kratkih pričica o manekenima sadrže Šulcov umetnički kredo. Kao stvaraoca njega ne interesuje podražavanje prirode, ne interesuje ga njeno savršenstvo. Ako mu je za ulogu koju je namenio svom junaku dovoljno da ovaj ima samo jednu stranu lica, jednu ruku ili jednu nogu (ne uzimimo ove reči preterano bukvalno), on će samo to i imati. I stvarno, kad pogledamo njegove junake, kad proanalizujemo njihove fizičke osobine, pretresemo njihov izgled, pada u oči koliko je malo pažnje Šulc kod njih posvetio onome što nije važno za izražavanje njihovog unutrašnjeg lika, njihove sadržine. Njegovi junaci često nisu aktivne ličnosti priče, ljudi koji učestvuju u akciji, kojoj određuju tok, nego isti onakvi književni motivi kao dućan, kuća ili nešto drugo.

Sve je u njegovim pričama kao u bajci. Sve je neponovljivo, sve je puno fantastične nadgradnje iako su ličnosti i junaci o kojima piše ljudi uzeti iz sredine u kojoj je prolazilo njegovo detinjstvo. Pre svega otac, zatim Adela koja je svoj prototip imala u dugogodišnjoj služavki njihove kuće Ruhli; nesrećni idiot Dodo je Šulcov brat od tetke David Hajmberg itd., itd.

Teritorijalni opseg Šulcovih književnih interesovanja bio je uzak – radno mesto, zabačeni provincijski gradić Drohobič. Istina taj gradić je krajem XIX i početkom XX veka, zahvaljujući tome što je postao središte industrije nafte, doživeo ekonomski polet i u minijaturi prošao istoriju razvoja velegrada. Sitni objekt njegovog književnog stvaralaštva nije sputavao njegovu pesničku fantaziju, nikad mu nije uskratio tema i motiva, dobro poznati ljudi i događaji otvarali su pred njim svoje dubine i on je iz njih vadio biser koji na drugom mestu nije znao ni mogao da pronađe.

Karakterističan je slučaj sa Varšavom inače milionskim gradom. Tada ugledni nedeljni književni list Wiadomości Literackie (Književne vesti) pozvao je Šulca u Varšavu sa molbom da im napiše priču o varšavskim bibliotekama. Šulc je doputovao, dane je provodio u razgledanju starih biblioteka i arhiva, upoznavao se sa atmosferom tih institucija i – vratio se u Drohobič ne napisavši ništa. Samo rodni grad mu je pružao literarnu hranu i potsticao njegovu maštu.

Jedna od najoriginalnijih osobina Šulcovog stvaralaštva je njegova veoma raširena metafora. Vrlo originalna, smela i fantastična, ona je puna širokih slika i sitnih, realističkih, ako se tako može reći, najrealističkijih pojedinosti. Ta prividna suprotnost, taj nesklad ponekad zbunjuje čitaoca naviknutog da svet vidi samo u realističkim kategorijama. Dodajmo tome još i slikarske kategorije kojima Šulc prima i tumači svet i za neupućenog čitaoca zabuna postaje još veća.

Malo koji pisac u poljskoj književnosti je u tolikoj meri iskoristio slikarske elemente u književnom delu. Uzmimo samo kao primer Sanatorijum pod klepsidrom priču sa fantastičnom fabulom, priču o vremenu vraćenom unatrag, o drugoj stvarnosti i o fantastičnom, drugom životu ljudi koji su već umrli. Koliko je celu tu atmosferu sumornosti, beznadežnosti i pakla mnogo sugestivnijom učinilo vešto, slikarsko baratanje bojama. U celoj priči je upotrebio samo nekoliko prideva koji označavaju boju. To su: crn, beo, srebrn i sve nijanse sivila, čak i u poređenjima i pesničkim figurama.

Dalja karakteristika Šulcova stvaralaštva je antropomorfizacija prirode. Istina, antropomorfizacija prirode nije originalna Šulcova ideja, nije čak ni plod literarne delatnosti čoveka uopšte, jer to su već učinile magija, religija i mitologija pre no što je napisana prva reč, ali je kod ovog pisca to toliko istaknuto pri pomenu svake zvezde, cveta, drveta, brda, vetra, ptice da to u njegovom delu prelazi u jedan kvalitet koji se u takvom obliku retko susreće u književnosti. No i u toj antropomorfizaciji Šulc ne trpi nikakvih normi niti pravila. Svaka hijerarhija je poremećena, izmenjena, pomerena, izmešana, kako hijerarhija reči i pojmova, tako i funkcija, osobina stvari itd. Iz svega ovoga dolazimo do jednog zaključka koji nam mnogo govori o Šulcu kao književnom stvaraocu i o njegovom odnosu prema čoveku jer, najzad, antropomorfizacija prirode je samo jedan dokaz više da je čovek osnovni i najvažniji materijal umetničkog književnog dela. Koliko god puta čitali Šulca uvek ćemo u njegovom delu otkriti čitave komplekse novih problema koji izlaze pred nas.

U jednoj od svojih priča (Knjiga) Šulc piše:

"Jer obične knjige su kao meteori. Svaka od njih ima jedan trenutak, takav momenat, kad s krikom uzleće kao feniks, goreći svim stranicama. Radi tog jednog trenutka, radi tog jednog momenta volimo ih kasnije, iako su tada još samo pepeo. I sa gorkom rezignacijom ponekad kasno putujemo kroz te ohlađene stranice, propuštajući, s drvenom lupom, kao brojanice, njihove mrtve formule."

Šulcova knjiga svakako ne spada u te obične knjige, ona ne uzleće samo jednom, već uvek, kad god je uzmete u ruke, ona vam otkriva nove lepote i zagonetke.

Šulc vrlo mnogo pažnje posvećuje prirodi, ali ne zato da bi na tom polju pokazao svoje pripovedačko majstorstvo, bogatstvo jezika i slikarsko osećanje, nego da bi iz nje izvukao određenu atmosferu. Pri tome on ide dotle da poetsku sugestiju same reći uzdiže iznad same vizije ili slike, ona postaje najvažniji elemenat njegova dela. I u težnji da izvuče i istakne sve emocionalne nijanse reči – od sugestivnih, konkretnih, pustih boja slika i vizija do prefinjenih i jedva ulovljenih fantazija, Šulc postiže najveće efekte.

Rekli smo već da Šulc uopšte i ne pokušava da stvori iluziju objektivizma. Konstruišući svoju umetničku viziju stvarnosti, on podvlači njen subjektivizam, on napominje da njen smisao ne treba tražiti u nekoj objektivnoj stvarnosti, već samo u njegovoj prebogatoj fantaziji. Pri tome, ta je stvarnost fragmentarna, groteskna i autonomna, tj. upravlja se prema svojim sopstvenim zakonima koje im je propisala logika pesnikove mašte jer ne može se poreći da je ona bez ikakve logike kao i da ta logika nije dosledno sprovedena.

Stvarajući svoj svet i mitizujući stvarnost, Šulc je bio potpuno svestan njegove geneze. U jednom pismu svom prijatelju Andžeju Pljesnjeviču (od 4. marta 1936. g.) on piše:

"... čini mi se da je ta vrsta umetnosti koja mi leži na srcu, zapravo regresija, povratno detinjstvo. Kad bi bilo moguće... nekim okolnim putem ponovo se vratiti u detinjstvo, još jednom imati njegovu punoću i bezmernost – to bi bilo ostvarenje 'genijalne epohe...' Moj ideal je 'sazreti za detinjstvo'. To bi bila prava zrelost."

Tim rečima je Šulc izrazio i svoju težnju da dostigne prostotu i punoću dečje mašte i označio svoj umetnički program koji je dosledno realizovao u svim svojim pričama.

U celom svom po obimu ne velikom opusu Šulc obrađuje samo nekoliko osnovnih motiva. Jedan od njih je materijalna propast njegovog oca, predstavnika stare, solidne trgovine koji sa svojim shvatanjima, načinom trgovanja i moralom ne izdržava konkurenciju sa novim, praktičnim, bezobzirnim predstavnicima svoje branše. U mnogim pričama njegov otac se javlja ili kao trgovac tekstilnom robom, što je stvarno bio, ili kao fantastični čarobnjak, kao prestupnički eksperimentator i herezijarh, tj. kao dvojnik samog pisca, koji vodu borbu protiv sivila i ustajalosti života malograđanske sredine. Možda je baš zahvaljujući vernosti uspomeni svoga oca Šulc ostao branilac patrijarhalnih navika i shvatanja trgovini i nikad nije sa simpatijom gledao na te nove ljude, skorojeviće i aferaše, koje je prezirao, ali kojima je, što sasvim jasno proizlazi iz njegovog dela, često i zavideo.

Drugi motiv koji Šulc često pokreće je seksualni, odnos žene i čoveka, odnos muškog i ženskog pola. Međutim, antiteza između muške i ženske psihike kod Šulca dobija nove perspektive. Napomenuli smo već ranije da u Šulcovom slikarstvu bilo mnogo mazohizma. Nema ga manje ni u književnom stvaralaštvu.

Treći motiv koji se često javlja u Šulcovom stvaralaštvu je motiv manekena, tj. prema piščevom shvatanju, duha ogrezlog u telesnost, čoveka koji od podmeta postaje predmet. Ti njegovi manekeni su ne samo simboli bezdušne putenosti nego i savremenog komercijalizma.

U grupu motiva čestih u Šulcovom stvaralaštvu treba uvrstiti i motiv umetničkog stvaralaštva koje on tretira kao stvar grešnu i prestupničku. Dovoljno je samo proanalizovati njegov već pominjani Traktat o manekenima da bi se dobila potpuno jasna slika o tome.

Dodajmo tim nabrojanim problemima još dva-tri i njihova lista će biti iscrpena.

Tematika i problematika Šulcovog stvaralaštva nisu nove, ali ta secesijna problematika dobija kod njega novi smisao i vrednost. Dok je u doba svog procvata ona uzimala na sebe formu metafizičke tragedije, ovde se javlja kao metafizička komedija. Ismejavajući je, Šulc je krčio put savremenosti.

Šulcove knjige su nastajale u periodu "kada je" – kako kaže savremeni poljski književni kritičar, esejista i pripovedač Artur Sandauer – "u blatu i bedi poljskih gradića dogorevalo najbliže mu društvo", u čijem su se svakidašnjem životu najtešnje preplitali sadašnji pad sa minulim sjajem, komercijalni karakter sa biblijskim. Tek na tom tlu postaje razumljiva ova realističko-mitološka groteska, u kojoj tekstilni trgovac osuđuje sinove Izraela zbog hvalisavosti. Ipak nije teško zapaziti da po Šulcovom shvatanju taj – propali i lišen razumevanja za očeve brige – prosti narod takođe ima svoje pravo, slično kao što ga ima Adela, kad s vremena na vreme kompromituje oca, kao što ga ima svaka prizemnost, kad se tvrdoglavo bori za svoje pravo na obično, prostačko postojanje. Priznaje to junak, klanjajući se krišom Adeli, kojoj nejasno pripisuje nému misiju i poslaništvo višeg reda. Šulcov mazohizam se tu pred nama javlja u novom, neočekivanom obliku: kao zdrav razum."

Drohobič u kome je živeo, ta sredina, taj gradić izgubljen u dalekim prostranstvima Poljske, ti praktični ljudi nisu shvatali svog najvećeg pesnika, bili su mu tuđi, često neprijateljski raspoloženi, ironični prema njemu. Usamljeni pisac je čeznuo za prijateljem kome bi se mogao poveriti, sa kojim bi se mogao posavetovati, u koga bi mogao naći potpore i ohrabrenja za svoj dalji rad.

"Potreban mi je drug" – piše Šulc 21. juna 1934. g. u pismu Tadeušu Brezi – "potrebna mi je bliskost srodnog čoveka. Želim neku garanciju unutrašnjeg sveta, čije postojanje postuliram. Držati ga stalno samo na svojoj veri, nositi ga uprkos svemu snagom svoga prkosa – napor je i muka Atlasa. Ponekad mi se čini da tim napetim gestom nošenja držim ništa na svojim plećima. Hteo bih da mogu za trenutak da stavim taj teret na nečija ramena, ispravim vrat i pogledam to što sam nosio. Potreban mi je saučesnik za nova otkrića. Ono što je za jednog čoveka rizik, nemogućnost, kapris postavljen na glavu – kad se ogleda u četiri oka postaje stvarnost. Svet kao da čeka na taj savez: zatvoren dosada, tesan, bez daljih planova – počinje sazrevati bojama daljine, pucati i otvarati se u dubinu. Šareni prospekti se produbljuju i otvaraju u stvarne perspektive, zidovi će nas propustiti u dotada nedostižne dimenzije, freske naslikane na jesenjem nebeskom svodu oživljavaju kao u pantomimi."

Pišući te reči, ovaj veliki tvorac i kodifikator mitova možda nije ni slutio da će i umreti sa tom željom. Taj veliki herezijarh i borac protiv dosade, sivila i trivijalnosti malograđanskih navika, shvatanja i životarenja ostao je do kraja života usamljen i željan kakvog prijatelja. Kao njegov tvorac i njegovo delo ostalo je je i do danas jedinstveno i jedino u poljskoj književnosti kao svedok borbe za otkrivanje novih i neslućenih lepota sveta i života u njemu.2)

__________________________________
[1] Poznato poljsko predratno izdavačko preduzeće.


[2] Prilikom pisanja ovog predgovora služio sam se, između ostalih, i podacima iz članaka A. Sandauera, J. Ficovskog, M. Prominjskog, E. Krasovske, S. I. Vitkjeviča, H. Foglera, J. Sjeradzkog, I. Češljika i niza drugih autora.

Stojan Subotin
izvor

ARHIVA





Нема коментара:

Постави коментар