15.12.2015.

Intervju sa Isidorom Sekulić




Pre pola veka pojavila se studija Isidore Sekulić "Njegošu knjiga duboke odanosti". Ta je knjiga pisana u zanosu Njegoševom fizičkom i duhovnom pojavom, ali je izostalo njegovo dublje istorijsko situiranje. Zato su njeni bitni zaključci, kao što je onaj da je Njegošu kosovska ideja bila životni smisao, — izazivali suprotna mišljenja kritike. Isidora je posebno visoko cenila Prolog, kako ona kaze, "Luče mikrokozma" i monologe iz "Gorskog vijenca", po kojima je to delo "ne samo crnogorska, nego i opstečovečanska tema". Razmisljajući o pedesetogodišnjem životu ove nezaobilazne knjige o Njegošu, o otporima koje je izazvala, pomislio sam da bi najzad mogao biti publikovan jedan moj razgovor sa Isidorom, od 18. marta 1957. godine, koji nosi ton zadnje ispovesti. Dan je sunčan, prolećni. Dok idem ulicom Vase Pelagića, u kojoj stanuje Isidora Sekulić, razmišljam o njenim esejima, o njenom životu posvećenom radu, sličnom životu benediktinke. Pri kraju ulice, desno, nalazi se njena kuća, prizemna, sa malim tremom. Ispred kuće nalazi se mala bašta, tek prekopana i očišćena. Ograda je napravljena od štica i bodljikave žice. U baštu se ulazi kroz uska i niska vrata od natrule jelovine.

Sa desne strane od ulaza nalazi se dvorišno zvono na potez, uvijeno krpom. Posle drugog zvonjenja, pojavi se Isidora, povijenih ramena i vrata, tako da joj je naporno gledati pravo. Ramena su joj uska i kosa, kao da je htela da bude riba, kako ona sama opisa jedan svoj lik, Kostu Zemljotresa. Oči su joj krupne, plave, malo iskočile iz debelih kapaka. Na čelu iznad leve obrve ima malu bradavicu. Sedu kosu je savila u punđu. Dve velike bore su joj usečene ispod istaknutih jagodica, a druge dve polaze od kraja usana i odvajaju bradu od ostalog lica. Na njoj je kućna haljina neodređene boje, iskrpljena na laktovima.

— Uđite, izvolite napred pa ćemo razgovarati, — napravi lak pokret rukom i lice joj se razvedri.

U radnoj sobi bili su rafovi sa uredno složenim knjigama, ispred je pisaći sto, tri kožne fotelje i dve stolice bez naslona, obložene kožom. Preko parketa je prostrt stari ćilim. — Sedite na fotelju, odmah ću se vratiti, samo da umijem ruke, ofarbala sam ih crvenim papirom, uvijala sam vaze za cveće. — Pokaza umrljane dlanove i za trenutak ode u susednu prostoriju. Brzo se vrati, sede na stolicu bez naslona, ispred pisaćeg stola i metnu ruke na krilo.

— O čemu ćemo sad da razgovaramo — upita.

— O "Pismima iz Norveške" i o "Hronici palanačkog groblja", ako ste raspoloženi.

— O "Pismima iz Norveške" ima malo da se kaže. Mislim da je u tome putopisu najznačajniji stil. Gradovi se menjaju, a sto se tiče opisa prirode, to je verno i može da zainteresuje čitaoce i posle sto godina. Svuda je misaonost provedena. Vidi se iz svakog retka da se pisac pripremao brižljivo pre nego što je pošao u tu zemlju. Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo (vidite imao je ime kao i vi) bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa što su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom.

Na pitanje šta misli o kritici na njena dela, uzbuđeno reče: — Ja ne čitam ništa što se o meni piše, čim vidim svoje ime, ja prevrnem list. Jovan Skerlić mi je prebacio za nedostatak nacionalizma. To je bio prek i nagao čovek. Posle, kada je postao narodni poslanik i stekao političku vlast, postao je netrpeljiv. Ja mu nikada nisam pružila ruku, nisam se sa njim pozdravila. Ja sam povučena i živim među knjigama. Plašila sam se da mi ne podmetne nogu, i on bi mi je podmetnuo. Zato sam se ljutila posle njegove kritike na "Pisma", i odlucila da se povučem u sebe još više. Nije Skerlić razumevao da pravog nacionalizma nema bez internacionalizma. Ja volim druge narode nacionalistički. I dalje živim povučeno: zvali su me i sada na prijeme u Dvor; nisam išla jer treba da metnem šešir na glavu, a kako da ja metnem šešir.

Ja sam zadovoljna kad čitam i kada sam uveče za atom teža, više naučila nego ujutru.

— Što sad ne objavljujete?

— Imala bih da skupim, kad bi se skupilo, dve knjige eseja. Ali to stoji razbacano. Neću da ih skupljam.

— Vredeo bi taj napor, — rekoh.

— Ne. Ja napišem nešto i sa time se zadovoljim, više me ne interesuje. Napisala sam bila drugu knjigu o Njegošu, ali sam je posle Đilasovog napada bacila u peć.

— Pogrešili ste, jer je sve efemerno, pa i Đilasova uloga.

— Da, ali sam se ja bila prepala da me ne uhapse. Ubeđena sam da je hteo da me uhapsi. To je bio direktan napad policije na mene. Bila sam pripremila sve da se obesim ako dođu da me hapse. Ja, ako imam metafizička gledišta, ne izlazim na ulicu da ih iznosim i propovedam. Do tih gledišta sam došla učeći. Pre rata sam stalno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, a drugi francuski. I danas čitam engleski, za francuski nemam para. Tako ja svakog meseca progutam jedan časopis čiste filozofije, sem ostalog. Ispalo je da ja ne smem imati drukčije mišljenje.

— Mislim da niko nije pomišljao o vašem hapšenju, a što se tiče kritike vaših stavova, to je samo drugo mišljenje.

— Ja sam to tako doživela i osetila. Poveo se razgovor o Kronici palanačkog groblja.

— Smatram da pogrešno kritika tretira Vašu Kroniku kao zbirku priča, primetih.

— Tačno. Ja sam im uvek govorila da to nisu ni priče ni novele, ali kažu da jesu, pa posle dokazuju da nisu. Ja nisam pripovedač. Oni moji zapisi isto nisu priče, zato sam ih i nazvala — Zapisi. Čitava knjiga Hronika palanačkog groblja je problem ambicije. Ima dve vrste ambicije: unutrašnja i ona koja je okrenuta spolja.

Ambicija spoljašnja nije dobra. Ja se ne slažem s takvom ambicijom. Ambicija se mora unutra okrenuti. Gospa Nola (jedan od glavnih likova iz Kronike — D. R.) ima okrenutu ambiciju unutra. Kao sto kaže Šeli: "Crnac je učinio svoje i može da ide". Ja sam izvršila svoju dužnost i sad mogu da idem na groblje.

Razgovor se povede o njenoj godišnjici.

— Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nesto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.

— Od čega živite, — upitah.

— Imam penziju, neki dodatak kao član akademije i nešto što zaradim.

— Zašto ne primate veće honorare?

— Odbila sam da primim 215 hiljada za knjigu o Njegošu i 105 hiljada za Zapise. Ova moja poštena ruka nikad nije primila 100 hiljada, niti će. Volim siromaštvo. Već tri godine nemam zimskog kaputa. Klavir sam prodala za vreme rata. Volim muziku, ali nemam novca da kupim drugi klavir. I radio sam prodala za vreme rata, a ovaj sam kupila za 6000. Ne zadužujem se nikad jer posle moje smrti nema ko vratiti moje dugove.


PORODIČNA HRONIKA

— Recite mi nešto o hronici Vlaovici.

— Koja je to, ne sećam se. Pošto sam je podsetio, ona produži: — Da. To su naši rođaci, u stvari to je život naše porodice. Ja sam sa majčine strane nasledila potpunu tuberkulozu, jer su tamo svi tuberkulozni. S očeve strane nasledili smo ludilo i razne oblike nervne poremećenosti. Moj pradeda se doselio iz Crne Gore u Bačku. Njegova kćerka je bila luda. Onda se to dalje proteže na ženske osobe. Moja tetka je bila neko vreme u duševnoj bolnici, pa su je doveli kući i ja je pamtim, sedela je stalno u jednom uglu i nesto mumlala. Moj je otac strašno patio od glavobolje. Ženio se tri puta. Od prve žene je imao mene i sina, koji je umro u 22. godini od tuberkuloze. Bio je talentovan za muziku, svirao je violinu, nastupao je. Ja sam već od četiri godina patila od nesanice. Sve sam plakala u krevetu što ja ne mogu da spavam kao sva druga deca. I danas me strašno boli glava. Ne spavam. Nekad plačem u krevetu i tako sedim i razmišljam. Na virusnoj bazi me boli glava, pa ti virusi mogu da pređu na moždanu koru, od čega mogu da umrem i u gorem slučaju poludim. Od majke, koju nisam zapamtila, kao što rekoh nasledila sam tuberkulozu. Bila sam tuberkulozna, zato su mi grudi ovako uske. Zatim sam skrofulozna. Evo, vidite, — i pokaza vrat. — U našoj kući se redovno postilo, mada nismo bili mnogo pobožni. Otac nije dao ni jednoj ženi da zapali kandilo ako ima menstruaciju. U našoj porodici postoji manija čistoće, sve mora da bude čisto. Ako vam nije teško da se dignete, da vidite kako je u šifonjeru sve čisto i složeno. — Otvori šifonjer i pokaza rublje složeno po veličini. — Sve mora, — nastavi Isidora, — da bude na svome mestu. Da se vratim našem predmetu razgovora. Ja sam u Vojvodini pratila razvoj porodica i ustanovila sam da uvek posle treće generacije — izumiru. Tako u Engleskoj nije. Tamo žive i po devet generacija. Samo je kod njih uspon blaži: prvo je običan seljak, pa vojnik, kapetan, moreplovac, pukovnik, pomoćnik ministra, ministar. Tako blago napreduju kroz generacije. I u našoj porodici je tako, kao u Vojvodini. Ja sam treća generacija, i sa mnom se gasi naša porodica. Zapravo, sada sam dobila pismo, kada se ovo bila digla buka oko mene (proslava 80-togodišnjice — D. R.) — od nekoga monaha-paroha Nikodima. Piše nekim slovima kao bubašvabe. Pita me da li sam ja njegova rođaka, jer je moj otac imao iz drugoga braka jednoga sina. Taj sin moga oca je imao dvoje muške dece. Jedan je mladić dolazio pre nekoliko godina. Ispostavilo se da smo rođaci, nisam sa njim pričala ni o čemu, jer nismo imali zajednički jezik. Posle sam čula da je umro od tuberkuloze. Ovaj monah-paroh Nikodim što se sada pojavljuje je njegov brat. Pošto je monah, ne može se ženiti. Tako će se sa nama završiti život naše porodice. Znanje



 

Нема коментара:

Постави коментар