14.10.2015.

V. G. Zebald i Sara Kafatu,razgovor




RAZGOVOR SA V. G. ZEBALDOM


Majstorski, to je termin koji čuvamo za prozu koja nepogrešivo govori svojim sopstvenim
glasom, uvlači nas u svoj svet, i uverava da ono što smo tamo iskusili jeste presudno
za naše živote, za ono što jesmo. Delo V. G. Zebalda zadovol java u potpunosti sve ove kriterijume. Njegova dva romana Emigranti i Saturnovi prstenovi, koja je oba nedavno sa nemačkog preveo Mihael Hulze, razjasnili su da ovaj do sada nepoznati autor pripa da krugu Kafke, Borhesa, i Kanetija (da imenujemo nekolicinu njegovih izabranih srodnika).
Zebald je rođen u Nemač koj 1944, a sa da živi i predaje u Engleskoj. Pored Emigranata (koji su nagrađeni Berlinskom nagradom za knji ževnost i Medaljom Johanesa Bobrovskog)i Saturnovih prstenova, Zebald je na pisao i dve zbirke eseja o austrijskoj književnosti, knjigu-poemu Nakon prirode i fikcionalizovane memoare pod naslovom Vrtoglavica. Osećanja (ne zgrapno prevedene kao Vertigo).
Sve tri navedene knjige istražuju različite nesreće u ljudskoj istoriji, ispripovedane su iz pozicije diskretno fikcionalizovanog pripovedača čija su putešestvija ekscentrična, povremeno zabavna i počesto deprimirajuća. Emigranti govore o evropskim Jevreji ma koji su preživeli Holokaust, ali iz druge ruke. U Saturnovim prstenovima utkivaju se prizori pustoši, ovoga puta iz kolonijalne Afri ke, Kine za vreme Tajpinškog ustanka, Irske, i Nemačke tokom Drugog svetskog rata. Ovi se snoliki prizori ponavljaju i prepliću, ali za razliku od snova, ne mogu da se zaborave jer su neizbežno stvarni.
Iako Zebald tematizuje strašne sile – prirodne i istorijske – koje nas degradiraju, živost njegove proze potiče iz čehovljevske brige za detalj. Ipak, svet njegovih roma na kristališe se iz tame, a ne detal ja. Dela su prože ta moralnom vizijom koja je istovremeno pesimistična, prodorna i saosećajna.


Kafatu: U Emigranti ma Vaš junak Maks Aurah daje Vam memoare koje je njegova majka
napisala neposredno pre nego što su je nacisti deportovali i ubili. On kaže da se čitajući to štivo
osećao kao da je zarobljen u kakvoj nemačkoj bajci, u ko joj si začaran i moraš da nastaviš da
čitaš, pišeš i sećaš se sve dok ti srce ne prepuk ne. Kasni je u tom poglavlju Vi putujete u Bad Ki singen, gde je njegova majka provela srećno detinjstvo, koje opisuje u memoarima i posećuje e
tamo nju solanu. Ovo je samo jedno od mnogih m sta u Vašem delu gde je pronađen savršen
korelativ za ono najvažnije što je rečeno, ali što se ne može u potpunosti neposredno izraziti.


Zebald: Solana je ogromna drvena konstrukcija. Ona se više ne koristi u praktične svrhe,
malo se rasklimala i smatra se ne bezbednom. Mineralna voda pada u slapovima kroz hiljade snopova grančica naslaganih u nju, koji se postepeno mineraliz ju. Ono što se dešava jeste neka vrsta metamor foze: nešto živo postaje mrtvo ili skoro mrtvo, kao što Ruso objašnjava u neobičnom odeljku o vitrifi kaciji. To je zaista analogno onome što se dešava kod pisanja: što vas više prožima vaša tema, bivate sve manje živi. Književna dela, kao kristalizo
vane grančice, jesu očvrsli ostaci prošlih života.

Kafatu: Da li smatra te da prepričavanjem i prizivanjem našeg iskustva možemo da ga povratimo ili osvežimo ili nadoknadimo?

Zebald: Ne mislim tako. Ne verujem baš u psihoanalizu i slične govorne lekove. Smatramo da zadubljivanjem u prošlost ili prebiranjem po njoj možemo da popravimo stvari, a u suštini ih samo činimo gorim.

Kafatu: Apropo vere, u Saturnovim prstenovima, u poglavlju u kojem raspravljate o Kurtu Valdhajmu i zverstvima u Jugoslaviji, opisujete kako idete na putovanje u Nirnberg da bi ste videli svetilište srednjevekovnog svetog Zebalda. Kaže se da je on spasao decu od gladi dajući im hleb umešen od pepela.

Zebald: Zebald je prilično nepoznat svetac i gotovo sve što znamo o njemu pripada legendama. Da, to mešenje hleba od pepela... Prilično sam obuzet pepelom i prašinom.
Nailazićete na njih iznova i iznova u mom delu; oni su uvek tu u ovom ili onom obliku. Da li ste čita li rad o švajcarskom piscu Robe tu Valzeru? Dobrovoljno se zatvorio u duševnu bolnicu, živeći tu od 30-ih do 50-ih godina dvadesetog veka. On je napisao stotine kratkih proza, jednu, na primer, o iglama, a ima i jednu o pepelu. Obožavam pepeo, kaže on: to je najskromnija materija koja postoji! Poslednji proizvod sa gorevanja, bez imalo otpora u sebi. Ne kao grančica, koju možete os titi kroz đon cipele. To je granica između bića i ništavila. Pepeo je iskupljujuća supstanca, kao i prašina.
U poslednjem po glavlju dela Vrtoglavica, Osećanja, odlazim na tavan stare kuće u svom rodnom selu. Tu se nalazi osinje gnezdo. Da li znate kako izgleda osinje gnezdo? Načinjeno je od nečega mnogo, mnogo tanjeg od flis papira, od nečeg sivog i do krajnosti tanušnog.
Ono se uvija i uvija kao lisnato te to, kao mille feuil le, i može na rasti do pola metra u prečniku. Ne teži ništa. Za mene je osinje gnezdo nekakva idealna viz ja: objekt koji je krajnje složen i zapetljan, sačinjen od nečega što jedva da postoji.

Kafatu: Da li bi ste nave li još neke graditelje takvih objeka ta pored osa? Koji su pisci uticali
na Vas?

Zebald: Pojedini francuski pisci iz XIX veka, kao i nekolicina nemačkih: Adalbert Štifter,
Gotfrid Keler, Johan Peter Hebel. Pozn jete li njegov opus? Predivan je: bio je pisac bez
imalo tašti ne. Pastor u Karlsrueu. Koliko sutra pogledajte njegovu knjigu Shatzkästlein des
Rheinischen Haus freundes. Ona poseduje tu lepršavost. Kadence njegove proze imaju moć
da vam se učini da se od zemljujete. Kao trenutak sinkope u muzici, nalik lebdenju.

Kaftu: Vrsta proznog ritma i sintaksi ke strukture kojoj ste lično skloni, naročito u Vašem
najnovijem delu, čini se sasvim prirodna, a opet izvanredno složena, veoma retorična, sa proširenim paralelizmima i dugim pridevskim frazama.

Zebald: Obično počinjem sasvim kratkom rečenicom. Onda mi je potrebno da dodam činjeničnu informaciju koja se ne uklapa u narednu rečenicu, pa tako moram da presložim rečenicu koju sam započeo. Stoga moja rečenica, kad je najzad završim, izgleda poput kakvog lavirinta. Volim neke pisce koji rade nezamršeno, glavna rečenica na glavnu rečenicu. Ali sklon sam da dam prednost onima koji se trude da u izvesnoj m ri razrađuju pojedinosti.

Kafatu: Istorijska je tendencija da se jezik sintaksički pojednostavljuje.

Zebald: Da, a naročito sada kada jezik mora da se nadmeće sa drugim sistemima i postoji
opasnost da ga oni svrgnu. Naš jezik vremenom postaje sve homogenizovaniji. Ali ako
se osvrnete na starije pisce, Kolridža na primer, ili Šekspira i Marloua, ili jakobinsku dramu
ili englesku prozu sedamnaestog veka, naćićete sintaksu koja je neizmerno složena. Pomišljam na to kako je moj deda govorio. Bio je rođen 1872. i još uvek je govorio nemački koji je bio pod uticajem francuskog iz vremena Napoleonovih ratova. Proveo sam detinjstvo s njim, pošto je majka imala mnogo posla, a otac mi je bio ratni zarobljenik. Sve sam naučio od njega i još uvek razmišljam o njemu svakoga dana. Vidite, iza svih nas koji živimo, nalaze se mrtvi. Zapravo, oni koegzistiraju sa nama, samo što ih mi nevidimo.Odučili smo se od sposobnosti da ih vidimo.


Kafatu: Kako ste odabrali ljude koje ste odlučili da prikažete?

Zebald: Pre pisanja Emigranata, u svojim akademskim kritičkim radovima, bio sam obuzet
fenomenom samoubistva u starosti. Proučavao sam Prima Levija i Žana Amerija, koji
su patili od onoga što je poznato kao sindrom prežive ih, a što podrazumeva da pretpostavljena „sre ća“ što se preživelo vrlo često znači samo odgađanje. Levi i Ameri su se poznavali iz Aušvica. Ameri je napisao da živeti sa tim u srcu ne znači biti zaista živ, dok je Levi pokušao to da opovrgne, ali je onda preduzeo isti korak, oduzevši sebi život nekoliko godina kasnije. Razmišljao sam o tome i jednog d na mi je sinulo da zapravo lično poznajem ili da sam znao neke ljude koji su bili u takvoj si tuaciji.

Kafatu: Maks Aurah, slikar koji Vam predaje memoare svoje majke, jedan je od njih. Uzgred
njegovo ime je promenjeno, u engleskom izdanju, u Maks Ferber.

Zebald: Promenili smo ga jer postoji stvarni engleski slikar sa sličnim imenom, a nismo želeli da se ogrešimo. Lik Ferbera je ustvari zasnovan na dvojici ljudi: tom engleskom slikaru i mom bivšem stanodavcu iz Mančestera, arhitekti zapravo, koji je još uvek živ.

Kafatu: Aurahov način slikanja je krajnje opsesivan. Za to je opsesivnost tema kojoj se često
vraćate?

Zebald: Pa, opsesija u najširem smislu te reči jeste jedan od puteva koje ljudi nalaze u
životu. Posebno ako ste prognani, izuzeti iz društvenog ugovora, morate pronaći neko
mesto gde ćete biti ono što jeste, neki način da vam prođe vreme. Otuda se latite nekog
projekta – mogla bi to biti konstrukcija makete Jerusalimskog hrama, kakvu gradi moj prija
telj Alek Garard u Saturnovim prstenovima.

Kafatu: Alek Garard predstavlja primer umetnika u poslu. Druga, neuhvatljivija figura duha
umetnosti jeste nabokovljevski sakupljač leptira, koji u jednom od svojih pojavljivanja u Vašem
delu odvraća jednog lika od samoubistva. Takođe, tu je i sam leptir, odnosno moljac.

Zebald: Od uvek su me zanimali beskičmenjaci, insekti, a naročito moljci. Oni su neuporedivo brojniji od leptirova, raznolikiji i neretko lepši. Oni služe za primer takozvanog biodiverziteta, koji se sada gubi. Stvar koja me posebno privlači kod moljaca jeste njihova tajnovitost. Leptirovi lete ka dnevnoj svetlosti, moljci se skrivaju u tami. Vidite ih samo onda kada, recimo, uđu u kuću. Tada oni sede potpuno mirni u naboru zavese ili na okrečenom zidu, i tako danima, sve dok život potpuno ne iščili iz njih i onda padaju na pod. Zamislite samo da ste izgubili put nazad do vrta, do svega živog i zelenog! Moljac u tom slučaju jednostavno miruje dok se naprosto ne izvrne. Možda i mi treba tako da radimo, na mesto što se zamajavamo po lekarima i stvaramo nevolje svima oko nas. Ideja transformacije, metamorfoze, u smislu pretvaranja lutke u predivno krilato stvorenje, ne privlači me previše. Deluje mi kao prilično banalna. Ono što smatram zbilja predivnim kad su ovi insekti
u pitanju jeste način na koji oni stradavaju.

Izvornik: Sarah Kafatou, “An In terview with W. G. Se bald”, u: Har vard Review, br. 15 (proleće 1998),str. 31-35.
(S engleskog preveo Marjan Čakarević)


izvor



Нема коментара:

Постави коментар