07.05.2015.

Priče o Ani Ahmatovoj, Anatolij Najman











Ahmatova je revoluciju dočekala kao potpuno formirana ličnost sa načelima i kriterijumima koje kasnije nije menjala. Ne samo zbog toga, već i zbog strogog i uravnoteženog ponašanja, moglo bi se objasniti, da su i nju i Mandeljštama – tridesetogodišnjake u to vreme, smatrali za starce i tako govorili o njima. Nju je vaspitala dvestogodišnja peterburška, i šire – ruska, viševekovna kultura! Vrednosti koje je prihvatila posedovale su sadržaje ogromnog istorijskog perioda, moralna ocena onoga što se dešavalo bila je ista kao recimo, u kneginje Ane Kašinske, ili kneginje Ane, žene Jaroslava Mudrog, ili kod proročice Ane. Ona je za svoju prijateljicu ispričala: nekoliko godina posle revolucije prala je veš u lavoru, u kuhinji gusto naseljenog stana. Ćerka je dotrčala iz škole i, prolazeći pored majke, jednostavno je i pomalo izazovno izustila: „Mama, Boga nema". Majka je umorno, ne prekidajući da pere veš, odgovorila: „Pa gde je nestao?" Ahmatova nije pristajala da sa „broda savremenosti" baci nepotrebni kulturni balast, nije odbacivala provereno i staro radi reklamiranog novog. Zato, kad se odazivala na tvoje „ej", zvuk svake njene reči odzvanjao je kao eho u perspektivi epoha koje odlaze neznano gde, i ne udara u obližnji zid novog vremena.


Nije cenila estradnu poeziju 50-ih i početka 60-ih. Pritom sam primetio, kvalitet stihova nije igrao glavnu ulogu, mogla je da oprosti lažno otkriće, ako je u njemu videla pošteno traganje. U prvom redu bili su neprihvatljivi duhovno stanje autora, moralni principi vezani samo za dati trenutak stvarnosti, loš ukus.
Moj poznanik, mladi moskovski pesnik, zamolio me je da mu dogovorim sastanak. Rekao sam joj to, preporučio ga, ona me je zapitala, sećam li se nekih njegovih stihova. Rekao sam joj dva reda iz mladićeve pesme:
„Svakom različito stiže jesen – stihovima, ženama, vinom". – „Isuviše mnogo žena" –reče.
Prihvatila je da ga primi.
Ili o Robertu Roždestvenskom koji je tada ulazio u modu: „Kako neko ko nastupa sa takvim imenom može biti pesnik? On ne čuje da je rusko popovsko prezime nespojivo sa prekomorskim operetskim imenom?" I kad sam pokušao da ga branim, velim, roditelji su odgovorni, usledilo je: „Zato si pesnik, da bi mogao da izmisliš pristojan pseudonim".




Jednom su joj doneli poštu, ona je počela da čita pismo od Hane Gorenko, njene snahe, a ja da pregledam „Novi svet”. Posle nekog vremena digla je glavu i zapitala, šta sam u njemu pronašao. „Jevtušenka". Zamolila me je da pročitam pesmu po svom izboru: „Ja ga grdim, a skoro da ga nisam ni čitala". Stihovi su bili o tome, kako čovek gubi pamćenje, i još drugo sećanje, drugo (čini mi se srca), preostaje mu treće: „Neka se ruke sete ovog, ovog i ovog, neka se koža seti, neka se noge sete prašine puteva, neka usne..." U pesmi je bilo desetak strofa, primetio sam da je posle treće slušala manje pažljivo i pogledala u nedočitano pismo. Kad sam završio, rekla je: „U neku ruku Hanino pismo je popravilo utisak... Ima osetljive noge!" U drugim stihovima koje sam pročitao u električnoj željeznici na putu za Komarovo, u ono vreme pomodni lenjingradski pesnik izveštačeno je i ne mnogo maštovito varirao temu: veli, u dolazećem veku će se pojaviti mogućnost veštačkog stvaranja ljudi koji su ranije živeli. I onda će rđavi, tako reći reakcionari, biti reprodukovani u mnogo primeraka, kako bi poslužili kao očigledan primer u školama; a dobre, progresivne – moći će samo u jednom. Zapamtio sam da je bilo desetak Muhameda, a Majakovski je eto jedan.
– Dozvolite – rekla je Ahmatova – to nije samo banalno, to je i unosno.




Uskoro posle revolucije pred njenim očima se desilo ono, što su ponosno i dubokomisleno počeli da zovu preorijentacijom poetskih interesa. Međutim, spoljnja ubedljivost formule, samopouzdanje sa kojim se izgovarala, bili su u prvom redu sračunati da prevare čitaoca, da mu sugerišu zakonitost, izdaju onoga, odbacivanje i odbijanje onoga, što stihove čini poezijom. Lično mišljenje, poseban pogled, jednom reči ličan pesnikov odnos prema svemu na svetu, čini jedinu garanciju autentičnosti svakog njegovog rada. Kada je pesnik svečovečan, kao što je Puškin, njegovi lični stihovi stižu pravo da predstavljaju „sve", da govore „u ime svih" – tačnije, u ime svakog. To jest: i ja se sećam čudesnog trenutka, i ja sam proveo veče s Lejlom, i uopšte sve je to „o meni rekao".


Ali i kad je pesnik individualista, čak i egoista, kao što su Baljmont ili Igor Severjanin, on nema izbor: on govori u svoje ime i za sebe, a čitaocu predlažu da se divi njegovoj izuzetnosti ili da je prenebregne.




Ne sme se zaboraviti” – insistira ona u Listićima iz dnevnika, sećajući se Mandeljštamovog izlaganja o akmeizmu u Voronježu – „Šta je on rekao 1937. godine: ,Ne odričem se ni živih, ni mrtvih’. Ona je disala novim vazduhom, ali njena pluća su bila ispunjena pređašnjim, što ga je udahnula za svojih
mladih godina. Pričala je kako se marta 1935. godine našla na železničkoj stanici – pratila je nekog – bilo je to onog dana kad su iz Lenjingrada iseljavali plemiće, oni su se okupili na peronu i svi su je pozdravljali dok je prolazila:


„Nikad nisam mislila da poznajem toliko plemića". Preko nje sam se upoznao sa nekoliko njenih prijateljica, „mlađim savremenicama". Tada sam smatrao, da su te šezdesetogodišnjakinje i sedamdesetogodišnjakinje – prirodna konstanta svakog društva, da takve vremešne dame i takve starice, izmučene, ali ne i ogorčene, napaćene, ali ne i očajne, bledih lica, tužnih očiju , ali samopžrtvovane, one praštaju i izlaze u susret, njih je uvek bilo I uvek će biti. A ispostavilo se da su to bili poslednji primerci izumirućeg plemena. Današnje sedamdesetogodišnjakinje mogle bi da budu njihove pitomice, ali one od rođenja žive u atmosferi kvalitativno drukčijeg sklopa, to nije prošlo bez traga samo za njihovu psihosomatiku, što bi rekli savremeni lekari, već i za krvnu formulu. Ljubav Davidovna Stenić–Boljšincova rekla mi je kad je umro Čaplin: „Bila sam redov armije, čiji je on bio general". Koja starica može danas da kaže i za koju armiju i za sebe nešto slično?


Ahmatova je istraživala carsku reč, Danteovu muzu, labudove iz Carskog Sela, Rusiju Dostojevskog, majčinu dobrotu. Ona je od toga, po svoj prilici, učinila sve što se može, preuredivši na svoj način dom poezije od kamenja kuće što joj je pripala i ostavivši je u nasleđe budućnosti. Ovo kamenje
je večito i kao i uvek, kao što je od pamtiveka, valjalo je i za sledeću gradnju. Valjalo je, ali zasad nepotrebno, neupotrebivo. Novo življenje, nove funkcije arhitekture, novi materijali, popularna je plastika – „večita šperploča", kako je govorila Ahmatova.




Pa eto, ponekad – uzgred rečeno, ne tako često, kao što bi se moglo pretpostaviti– obraćali su joj se ljudi koji pišu stihove, obraćali su joj se da čuju njen sud. Ona je molila da joj ostave pesme, počinjala bi da čita i, ako bi ostajala ravnodušna – a to se često dešavalo – ograničila bi se na čitanje nekoliko redova, ređe bi pročitala celu pesmu. Pri tom, kad bi autor dolazio po odgovor, ona se trudila da ga ne uvredi i govorila je nešto neobavezno što bi se od nje moglo shvatiti kao pohvala. I ovde je takođe postojala „gramofonska ploča", dve-tri fraze, koje su se uspešno upotrebljavale, zavisno od okolnosti.


Ako je u tome što je pročitala, bio opisan pejzaž, Ahmatova bi govorila: „U vašim stihovima se oseća priroda". Ako je bilo dijaloga – „Dopada mi se kad u stihovima upotrebljavaju upravni govor". Ako su stihovi bez rime – „Slobodne stihove je teže pisati nego rimovane". Onaj ko je posle toga molio da pogleda nekoliko novih pesama, mogao je da čuje: „To nosi vaš pečat". I najzad, u rezervi
je uvek bilo univerzalno: „U vašim pesmama reči su uvek na svom mestu".


Krajem te večeri, kad sam joj pročitao svoju poemu, ona je ispričala, kako je Ina Erazmovna, njena majka, pročitavši neke stihove Ahmatove (ili ih je možda čula od nje?) iznenada zaplakala i rekla: „Ne znam, samo vidim da je mojoj kćeri loše". „I ja eto sada vidim da je vama loše". U stvari, od tog
dana smo počeli često da se višamo i dugo razgovaramo.


U to vreme ona uopšte nije imala visoko mišljenje čak ni o poeziji onih mladih pesnika čije je stihove nekako izdvajala. Sve je to bilo divljaštvo, u najboljem slučaju, (već viđeni) „pređeni put likvidiranje nepismenosti", kako je jednom zapečatila. Jednom smo sedeli na verandi, posmatrali borove, travu, vresak, i ona je sa podrugljivim izrazom lica govorila: „Kolja je stajao visok i prav nasuprot isto tako visokog ali pogrbljenog Gorkog i mentorskim tonom je poučavao: ,Vi ne umete da pišete stihove i ne treba time da se bavite. Vi ne poznajete osnove versifikacije, ne razlikujete metre,
ne osećate ritam stiha. To zapravo nije vaš posao’. A ovaj je pokorno slušao. Posmatrala sam tu scenu i bilo mi je dosadno”.




Ovo je pravo mesto da se u celini navede njeno pismo iz 1960. g. Ja sam ga dobio iz njenih ruku, iako nije napisano za mene, tačnije – ne baš za mene. To je jedno od pisama upućenih NN, koje je najtemeljitiji istraživač poezije Ahmatove – Timenčik nazvao „poslanicama za donosioca". Tokom poslednje decenije života ona ih je napisala za desetak ljudi, jedan od njih sam ja.


Mogli bi sa prilično sigurnosti, pozivajući se na ovu ili onu konkretnu rečenicu, utvrditi ko su adresati. Ono o kojem je reč stajalo je u starom italijanskom sanduku, škrinji pto je stajala u njenoj sobi punoj rukopisa, fascikli, svezaka, starih korektura i t.d. Jedne zimske večeri 1964. godine,
prekinuvši razgovor koji se ticao tadašnjeg pesničkog buma i preokreta u njenoj sudbini (objavljivanja Rekvijema na Zapadu, italijanska nagrada i.t.d.), reče: „Otvorite škrinju i pronađite u njoj takvo i takvo pismo". Našao sam, u njemu je bio još jedan ispisani list, o kojem ćemo kasnije. „To je za vas". Zahvalio sam i stavio u džep. Ona poče razgovor na drugu temu.


Na čitav niz Vaših pisama htela bih da odgovorim sledeće: U poslednje vreme primećujem nesumnjivo udaljavanje čitalaca od mojih stihova. Ono što mogu da objavljujem ne zadovoljava čitaoce. Mog imena neće biti među imenima koje će omladina sada (stihovima uvek upravlja omladina) podići na štit*.


Iako postoji stotina dobrih pesama one ništa neće spasiti. Zaboraviće ih. Ostaće knjiga osrednjih, jednoličnih i uz to naravno staromodnih stihova.
Ljudi će se čuditi što su se nekad u mladosti zanosili ovim stihovima, ne primećujući da se nisu zanosili ovim stihovima, već drugim koji nisu ušli u knjigu. Ova knjiga će biti kraj moga puta. U onaj polet i zanimanje za poeziju, koji se sada tamo burno ocrtavaju – ja neću ući, isto onako kao što Sologub nije zakoračio u 1917. godinu i ostao je zauvek zazidan u 1916. Ne znam u koju će me godinu zazidati – ali to i nije tako važno. Isuviše sam dugo bila na sceni, vreme mi je da se sklonim iza kulisa.
Juče sam prvi put pročitala ovu fatalnu knjigu. To je dobar solidan treći razred. Sve se stapa – mnogo vrtova i parkova, pred kraj je malčice bolje, ali niko neće pročitati do kraja. I najzad mnogo je prijatnije da se lično konstatuje pesnikov potpuni pad (chute complète). To nam je poznato još od
Puškina, koga su svi napustili (uključujući i prijatelje, v. Karamzin). Ja sam između ostalog (mada je to već druga tema) sigurna, da danas uopšte nema čitalaca poezije. Postoje prepisivači, postoje oni koji pesme znaju napamet. Kriju u nedrima papiriće sa pesmama, šapuću pesme na uho, tra-
žeći da se istog časa sve zauvek zaboravi i t.d.
Objavljeni stihovi već samim svojim izgledom izazivaju zevanje i mučninu – ljudi su zasićeni lošim stihovima. Stihovi su postali vlastita suprotnost. Umesto da reju pale ljudska srca – rimovani redovi izazivaju dosadu.
Ali sa mnom je nešto komplikovanije. Osim svih teškoća i nevolja na zvaničnom planu (dve rezolucije u CK), meni su se i na stvaralačkom planu neprekidno dešavale nevolje, možda je čak zvanična nevolja delimično prikrivala ili ublažavala ono glavno. Ja sam se prilično brzo našla krajnje
desno (nepolitično). Oni što su bili više levo, svi su prema tome bili i moderniji: Majakovski, Pasternak, Cvetajeva. Da i ne govorim o Hlebnjikovu koji je i sada – novator par excellance. Zato su „mladi" koji su išli iza nas uvek bili tako oštri i nepomirljivi prema meni, na primer, Zabolocki
i ostali obereuti. Salon bračnog para Brik planski se borio protiv mene istakavši optužbu koja je zaudarala na denunciranje – da sam unutrašnji emigrant. Ejhenbaumljeva knjiga o meni ispunjena je zebnjom i nemirom, kako se zbog mene ne bi našao u poslednjim književnim redovima. Posle nekoliko decenija, to sve se preselilo u inostranstvo. Tamo su radi komfora i kako
bi imali odrešene ruke, počeli tako što su me proglasili ništavnim pesnikom (Harkins), posle toga je bilo jednostavno da se sa mnom obračunaju, što napr. graciozno u svojoj antologiji čini Ripolino. Ne znajući, šta pišem, ne shvatajući u kakvom sam se položaju našla, on samo viče da sam se
potrošila, da sam dosadila i da sam to i sama shvatila 1922. i tako dalje.


To je, mislim, sve što sam tim povodom želela da Vam kažem. Ja razume se imam mnoštvo primera koji potvr|đuju moje misli. Uostalom, to vas sigurno ne zanima. 1960.


22. jan. – 29. febr.
Lenjingrad – Moskva.



* * *
Većina dnevničkih zapisa Ahmatove poslednjih godina posvećeni su „početku srebrnog veka", tadašnjim odnosima, akmeizmu. Objašnjavala je razloge, razobličavala klevete i laži, ispravljala greške i netačnosti i meni se uopšte čini pomalo je ispravljala čas ovu, čas onu crticu nestale
stvarnosti – ne zato da bi ulepšala, ne radi koristi u budućnosti, već najpre mutatis mutandis, u skladu sa prilikama koje se menjaju. Isuviše je mnogo toga počelo da zvuči i da izgleda drukčije, ponekad i potpuno suprotno od onoga kako je zvučalo i izgledalo u trenutku kad se događalo. Ona je na to
obraćala pažnju, govorila, kako je dvadeseti vek ukinuo neke reći kao što je „tišina", drugima je promenio značenje, na primer, „kosmosu" ili „beskraju", trećima je oduzeo njihova ranija svojstva: „Kad se izgovara reč ,sused’ niko ne zamišlja ništa prijatno, svi zamišljaju zajedničku kuhinju”. Od potrebnih i najbezazlenijih ispravki napisanih u mom primerku Brojanica ona je u stihu „Svi smo ovde ispičuture, bludnice" precrtala „ispičuture" I „bludnice" i zapisala „Stvoreni smo od izmišljenog". Tome bi mogli da se smejemo, da nije milionskih tiraža novina iz avgusta 1946-te godine sa Ždanovljevim rečima o njoj – „polukaluđerici, polubludnici", kasnije ponovljenih
u hiljadama referata, na hiljadama skupova.


U kojoj meri je Ahmatova ostala „čovek svoga vremena", odnosno po čemu se razlikovala od onog što je bilo pre 1910. g. i od onoga što se desilo posle?


Osim socijalno-političkog preokreta i promena u najraznovrsnijim oblastima života vreme je pretrpelo, trpelo pred njenim očima, i niz evolucija, takoreći prirodnih, one nisu menjale lice, već izraz lica epohe. Menjali su se ukusi, estetika, mode. Prvo, sa Anjenskim je došao kraj onim pesnicima  čije su reči bile osigurane imenicom nihove ranije upotrebe, a ne biografijom stihotvorca; sa Blokom – onima, koji su sledili cilj da poezijom služe lepoti, a ne kulturi. Drugo, umetnost je kao zanat, kao činodejstvovanje, kao sredstvo za preobražaj sveta bila suština koja je određivala osobenost kruga, u koji je da bi zauzela svoje mesto, ušla Ahmatova. Ona je pričala, kad bi se Anjenski zaljubio u neku damu, njegova žena bi prodavala sledeći brezik i slala ga u Švajcarsku, odakle se vraćao „izlečen". Govorila je i pisala, da su „oslepljena deca" u Mojoj tuzi – njegovi stihovi izbačeni iz druge sveske časopisa „Apolon". Međutim ovi podaci i tumačenja, možda pomažu da se shvati psihologija njegovog stvaralaštva, ali oni su više nametnuti njegovoj poeziji nego što potiču od njegove poezije. Sudbina činovnika, sudbina nastavnika, ne dodaje ništa njegovim stihovima, ne postaje pesnikova sudbina u kasnijem, u ahmatovskom smislu te reči. „Smatra se da su Španci u poeziji dvadesetog veka – bogovi, a Rusi – polubogovi, mi imamo isuviše samoubica ” – rekla je ona onog dana kada je pročitala Istragu Leone Felipea. (Neposredna reakcija je bila: „Kakav starac!" – i „zavidim što nisam ja", i divljewe Geleskulovom prevodu). U tom slučaju, da li je Anjenski čiji je infarkt tumačila prenošenjem stihova u sledeći broj časopisa, „bog" ili „polubog"?




Jedne blistave večeri 1963. g. iznenada odlučismo da odemo u Komarovo. Ana Andrejevna, Nina Antonovna Oljševska, njen sin i ja. Dok smo jurili po konjak, dok smo pozivali taksi, dok smo izašli iz grada, ispostavilo se da je prošlo deset, ali sunce je bilo visoko i celim putem udaralo je u oči. Bili smo razdragani, osećao se miris avanturizma, bez pripreme, bez običnog pakovanja, nismo znali da
li su stari Arensi, koji su tog leta brinuli o Ahmatovoj, u kućici. Usput je sve pričinjavalo radost, nije bilo povezanog razgovora, slučajne replike su izgovarane brzo i veselo – imajući u vidu raspoložene i vesele slušaoce. Nina Antonovna je planirala kako da se smestimo. Rekoh: „Kad stignemo i popijemo, onda ćemo se i smestiti". A. A. je odgovorila: „Jeste li sigurni da je to što govorite sasvim
pristojno?... Borja, zar sam tebe i tvog brata u detinjstvu tako vaspitavala?" Boris me je pogledao sa saosećanjem. Kad smo stigli, počelo je da se smrkava. Upalismo sveće, noć je bila topla, borovi su bili tik uz otvoreni prozor. Imali smo čudan osećaj, da sedimo među njima, a svetlost je istovremeno, kao na De La Turovim slikama slikama istrgnula policu, sto, ikonu. Ispijali smo konjak, sve ređe smo razmenjivali misli. Neočekivano za sebe – sa iznenadnim uzbuđenjem – rekoh: „Negde postoje tako
prekrasni stihovi, da je sve ono što je napisano ovde na zemlji – Ana Andrejevna, oprostite mi, i vaši takođe – u poređenju sa njima strašna grubost, nesklad, mucanje. Jedina zemaljska reč koja je u njima moguća, iako je najružnija je – ,prekrasno’...




Pojedinim svojim stihovima, možda o njima pruža neku daleku predstavu, iako veoma daleku, samo Blok..." Prošlo je nekoliko trenutaka tišine, za mene tog trenutka potpuno prirodne. Videći da Ana Andrejevna žuti, Nina Antonovna i Boris su počeli da me zadirkuju, na isti način, kako je to bilo i u kolima. Ahmatova je iznenada veoma ozbiljno izustila: „Ne, on govori o pravoj stvari".


Drugi put, kad se razgovor poveo o savremenoj francuskoj poeziji, rekla je: „Znam da je Apoliner – poslednji pesnik, ne treba me u to ubeđivati". Moguće – „poslednji evropski", ali u svesti je ostalo „uopšte poslednji". Setio sam se toga ovde, zato što je odmah posle Apolinerovog imena u tom razgovoru  iskrslo ime Bloka, sa istom odrednicom – „poslednji". Smisao je bio taj, da je posle svega – ili posle njih – počelo nešto drugo.
Počela je poezija koja je svesno bila montirana na citat. Uglavnom tuđi tekst, pesnički, dokumentarni, upućivanje na mit, isto tako i muzika, I slikarstvo su počeli da se uvode u poeziju novog doba na novim osnovama, demonstrativno i obavezno. Znaci kulture raspoređivali su se u stihovima kao
orijentacije, očigledni i skriveni – u poslednjem slučaju sa zahtevom da se traga za ključem za dešifrovanje.
U našim razgovorima ne jednom smo se doticali T. S. Eliota: 60-ih godina je oživeo interes prema njemu, kao da ga je doneo vetar odjeka Nobelove nagrade. Došlo je njegovo vreme, nakratko, fokusirano snagom svetlosti što je osvetlila figuru, ideje su postale aktuelne, ponovo su se izdavali
eseji. On se rodio godinu dana pre nje i umro godinu dana ranije. Progovorila je o njemu prilično detaljno i baš o njemu, a ne „povodom", nekoliko dana pre njegove smrti. (Isto je tako bez razloga povela reč o Nehruu uoči njegove smrti, o Korbizjeu, nedelju dana pre infarkta). Govorila je sa nežnošću, kao o mlađem bratu, koji je čitavog života čekao i najzad dočekao uspeh.
„Jadnik, godinama je radio u banci, bilo mu je jako teško. Pa bar u starosti– priznanje i slava". Kasnije je pokazivala gostima dirljivu, upečatljivu fotografiju: on stoji malo povijen iza ženine fotelje – u svesci časopisa "Europa Letteraria" gde je objavljeno da joj je dodeljena nagrada „Etna Taormina".
U to vreme sam prevodio poglavlje iz Neplodne zemlje, zatim poglavlje iz četiri kvarteta. U četiri kvarteta ona je označila redove:


„The only wisdom we can hope to acquire
Is the wisdom of humility: humility is endless”.


(Jedina mudrost kojoj se možemo nadati, to je mudrost skrušenosti, skrušenost je beskonačna.)


Često je ponavljala: „Humility is endless". I u to vreme se pojavio epitaf za Pismo* – In my beginning is my end (u mom početku je moj kraj), takođe iz četiri kvarteta. Eliot je u tekst pesme na svakom koraku otvoreno unosio citate. Ahmatova nema takve kolaže, ona uživljava citat, prethodno preporođen, tako da se tuđa materija uskladi sa njenom. Ali oboje su imali iste izvore: Dante,
Šekspir, Bodler, Nerval, Laforg... Mislim, baš stihom koji je citirao Eliot iz El Desdichado Žerara de Nervala ona je jednom započela razgovor o toj pesmi, izgovorila je napamet nekoliko stihova, uzela sa police, odnosno izvadila je iz fioke tanku knjižicu Les Chimères, otvorila je na El Desdichado
i rekla podsmešljivo: „Ovo prevedite". Uskoro je polustih iz ovog soneta postao epitaf za Predprolćnu elegiju: „Toi qui m'a console", promenjenog gramatičkog roda („Ti koji si me utešio”).


***


Jedne aprilske večeri 1964. godine sedeli smo kod stola kod Ardovih, na Ordinki: Ahmatova, Amanda Hejt, mlada Engleskinja koja je u to vreme pisala doktorsku disertaciju o njenoj poeziji, druga Engleskinja, Amandina prijateljica, i ja. Dan pre toga, ja sam se dogovorio sa devojkama da će one svratiti do mene ne i mi ćemo otići u jednu kuću, gde ću ja snimiti na magnetofon, naročito pažljivo pazeći na izgovor – antologijske ruske pesme, posle čega ćemo na istom magnetofonu slušati zapise Beatles-a, koji su nedavno postali moderni. Kad je došlo vreme za odlazak i mi to rekli Ahmatovoj, ispostavilo se da je ona računala da će sa nama provesti celo veče. Devojke su evropski ljubazno i kategorično rekle da se „mora ići, ako nas čekaju". Ja sam se kolebao da ne pogazim dogovor, a najvažnije nisam hteo da odustanem od planirane zabave. Posedeli smo još neko vreme, onda smo se digli. Ana Andrejevna nas je ironično pogledala I žalosno rekla, pokazujući u mene: „Vodite ga? A tobože ste prosvećene mornarke!"
To jadikuje prebijeni Raspljujev iz Svadbe Krečinskog: „Boks!... engleski pronalazak!... A?... Englezi su obrazovani narod, prosvećeni moreplovci..."
Bilo je smešno, jer je bilo umesno, i još smešnije, jer po logici onog što se dešavalo, bilo je potpuno neumesno. Čemu ovde, ovde gde ona tek što je sedela, veličanstvena, ljutnjiva, nepokretna, a ovog časa silazi oslanjajući se na moju ruku – kao da se statua pokrenula; ona,  iz čijih tužno sklopljenih
usta očekuješ da čuješ samo prigušene i svečane reči o tome kako šuštitrava i uzvikuju muze – čemu ovde Bobik? Šta  će ovde, u skučenom sobičku, gde zajedno sa posetiocem koji briše odmrzli nos,  prodire kuhinjski vonj i gde su ispod ležaja ugurana dva kartonska kofera: rukopisi i odelo – kakve veze sa ovim ima Lorelaj?
Bio je to, tako reći, patentirani postupak Ahmatove, skoro pravilo, navući rukavicu sa leve ruke na desnu, izvrnuti situaciju natraške, da spusti uzvišeno, uzdigne prizemno, da spoji nespojivo, da u stihovima rasporedi reči pod novim uglom, jedne naspram drugih. „Tada se pojavila njegova teorija
poznavanja reči" – piše ona o Mandeljštamu. Tvrdila je da je pesnik uvek „nezgodan", uvek je ovaploćena „bezobzirnost", navodila je primer Puškina, koji je u časopisu „Biblioteka za čitanje", u bujici prazničnih stihova raznih pesnika posvećenih godišnjici rata 1812. godine i povodom otvaranja
Aleksandrovog stuba na Dvorskom trgu, objavio elegiju „Bezumnih godina ugasla veselost", „Tako neumesno, tako netaktično".
„Po meni, u stihovima sve mora da bude drukčije, ne kao kod ostalog sveta". Pa ipak, neprikladna sećanja, neumesna poređenj  a ostavljala su utisak prirodnosti, nečeg što se samo po sebi razume. Pozivanje na Horacija i aluzija na Šekspira, dovikivanje na ulici i povici muza dopirali su do ljudi
i osvajali su ljude svakidašnjom , svakodnevnom intonacijom, sto puta slušanom i toliko raširenom; ako po Zoščenku može da se rekonstruiše gradski jezik 20-tih, 30-tih godina, onda se po Ahmatovoj može rekonstruisati intonacija ruskog govora prve polovine XX veka. Intonacija Ahmatove delovala je istovetno i na domaćicu koja nije bila vična poeziji i na strukturalistu oprobanog u analizi tekstova, to se vidi po tome što su se oboje vezivali za stihove Ahmatove, a ne na primer za Vjačeslava Ivanova ili u najgorem slučaju za Vološina, koji nisu bili ništa manje „kulturni". Ahmatova je bila antiteatralna, ona nije umela da imitira čoveka, da prikaže kako on govori, ali ona je imala idealan, izvanredan sluh i pamćenje onoga kako su u replici, rečenici, odlomku raspoređene reči, ili, ako su
bile netačno raspoređene – kako bi trebalo da budu raspoređene. Ona je tvrdila da se može biti siguran, da je rečenica koju je čuo mladi Ivan Sergejević Turgenjev u predsoblju kod Pletnjova, potpuno verodostojna. Obukavši šinjel i stavivši šešir, Puškin se obraćao sagovorniku: „Baš su dobri
naši ministri: nema šta!" „Pred očima ti iskrsava Arapin!"


* * *


„Čehov je kontraindikovan poeziji (kao uostalom i ona njemu). Ne verujem ljudima koji kažu da vole i Čehova, i poeziju. U svakom njegovom delu postoji ,roba iz bakalnice’, zagušljivost dućana, što je nespojivo sa poezijom. Njegovi su junaci dosadni, banalni, provincijalni. Krajnje je čak neprivlačna i moda koju im je odabrao: nakazne haljine, šeširići. Reči će, takav je bio život, ali kod Tolstoja je nekako isti život – drukčiji, čak i ne liči".
Ahmatova je ovu antičehovsku ne toliko kritiku, koliko poziciju, uporno deklarisala, i ona je ponekog duboko žalostila, a mnoge je bacala u nedoumicu ili zabavljala svojom paradoksalnošću. Od vanknjiževnih tumačenja – jer je je teško prihvatiti književna i prestati sa osluškivanjem harmoničnog ritma Čehovljevih pripovedaka ili melodiju Višnjika u direktnom i prenosnom smislu; zašto Zoščenko sa njegovom robom i modom nije suprotstavljen poeziji, a Čehov jeste – ovo se nameće kao psihološko pitanje.
Život koji je prikazao Čehov, to je stvarni život „otuđenih, grubih i prljavih gradova", koji su veći deo detinjstva i mladosti okružavali i ugnjetavali Anju Gerenko, i koji je Ana Ahmatova potisnula ne samo iz biografije, već i iz svesti – hersonskom, crnomorskom prostranošću i velelepnošću Carskog Sela. U poverljivim pismima iz 1906.–1907. godine jasno se razaznaje sloj Čehovljeve stilistike. „Lepi trenuci nastaju tek onda kad svi odlaze u krčmu da večeraju..."; „Leti me je Fjodorov opet ljubio, kleo se da me voli i mirisao je na ručak"; „... razgovori o politici i riba za obed"; „On
(ujak) je vikao dva puta dnevno: za vreme ručka i posle večernjeg čaja"; „Nikad naravno neću moći da idem na viši ženski tečaj, možda samo na kuvarski",„Nema para. Tetka me kinji. Brat od tetke, Demjanovski, svakih pet minuta mi izjavljuje ljubav (prepoznajete li Dikensov stil?)". Kao da se Dikensov stil nastavlja u Čehovljevom stilu? „Iznenada sam poželela da odem u Peterburg, da živim, da čitam knjige"; „Gde su vaše sestre? Sigurno su na višem ženskom tečaju, o, kako im zavidim". – U Moskvu, na univerzitet. Napustiti ovde sve – i u Moskvu! – kao da odjekuju Tri sestre.
To je pismo Čehovljeve provincijalne devojke, nezadovoljne sumornim životarenjem negde, svejedno gde: u Taganrogu ili u Jevpatoriji. Čak je i siže njihove zaljubljenosti u „elegantnog i tako ravnodušno hladnog" prestoničnog studenta – tipično Čehovski. Kao i konkretno ispoljavanje te
zaljubljenosti: „Hoćete li da me usrećite? Ako želite, onda mi pošaljite njegovu fotografiju"; „Lako je umreti"; „Završila sam sa životom, a da još nisam ni počela da živim. To je tužno, ali je tako".


Situacija je za Ahmatovu– ako u devojci Gorenko već vidimo Ahmatovu – izuzetna: to je svet,
stil i glas Čehovljevih junakinja, ali uključen u sistem njenih sredstava izražavanja ne po „složenosti i bogatstvu ruskog romana 19-og veka", ne „sa osvrtawem na ,psihološku prozu’”, kako je o njoj kasnije pisao Mandeljštam, već svojom svakodnevicom. Nije Ahmatova citirala Čehova, već je to
Čehov citirao neku devojku Gorenko. I u kasnijem, pa i u najbeznačajnijem prihvatanju Čehova ako bi se tako nešto i desilo, bilo bi to neko rodoskrnavljenje, kako se izrazila povodom nečeg sličnog.
Mislim da je glavni razlog njene antipatije prema Čehovu – bio njihov dijametralno suprotan odnos prema umetnosti. Imao sam utisak da pretenzije koje je Ahmatova iskazivala govoreći o Čehovu bile iskazivane kako bi prikrile onu neizrečenu. Ona je govorila da su Čehovljeve drame zapravo raspad
pozorišta. A drugi put ona je pak govorila da MHAT za svoj uspon treba da zahvali Stanislavskom, koji je posle neuspeha Galeba u Aleksandrijskom pozorištu, otkrio kako treba režirati Čehovljeve drame, „i one su imale ludački uspeh". Lidija Čukovska je zapisala reči negodovanja Ahmatove koja je okrivila Čehova maltene zbog laži: „Čehov je čitavog života prikazivao umetnike kao besposličare... A u stvari umetnik – to je strašan napor, duhovni i fizički... Odlazeći, Zamjatini su mi ostavili album Borisa Grigorjeva – tamo ima hiljade skica za jedan portret... Čehov je nehotice išao u susret ukusu svojih čitalaca – babica, učiteqica, – a one su nesumnjivo želele da u umetnicima vide neradnike”. Skoro isto mi je govorila o Iljfu i Petrovu:


„Oni su lagali o piscima... U vozu pretrpanom piscima, lopov je bio darovitiji i pametniji od svih". Međutim, monologom kojim brani umetnike Ahmatova skreće razgovor od prve, neposrednije replike: Lidija Čukovska je u toku razgovora o ekranizaciji Čehova ironično primetila da u pripovetki Vetropirka postoji sve što se traži; i „negativna junakinja i pozitivni junak..."– „I ismejani su umetnici” – istog časa je ljutito prihvatila Ana Andrejevna.
„Stvarno, sve što je potrebno!" I tek posle nekog vremena je usredsredila prekore na iskrivljavanje lika umetnika–trudbenika.
Zašto su Čehovljevi čitaoci bili samo babice i učiteljice, i ako je to tako, zašto je i sada, kad su se čitaoci bitno promenili, ipak ismevanje umetnika popularno? Ahmatova, nesumnjivo, nije propuštala ni jednu priliku da istakne vrline „umetnika". Ona nije oprostila ni Vološinov šamar Gumiljovu,
ni Aleksej-Tolstojevo ponižavanje Mandeljštama: bez obzira na to što su oni što su vređali bili iz istog esnafa kao i uvređeni – ponižavajući pesnike pesnike oni su se poistovetili sa gomilom. Kad su joj telefonirali iz „Književnih novina" kako bi objasnili, da su zbog objavljivanja aktuelnijih pesama
O. Bergoljc, prinuđeni da prenesu stihove Ahmatove u naredni broj, ona je prekinula:
„Nemam nameru da bilo kome stajem na put, poznato mi je šta je to lepo ponašanje u književnosti" – i spustila slušalicu. I tako dalje, i tako dalje.
Mešutim, skoro pedeset godina njenog života, sve do kraja, ljudi koji su se bavili umetnošću bili su poštovani i na visokoj ceni – isključujući one, koji su zvanično proglašeni izvan umetnosti, ništarijama, društvenim parazitima,i sl., što je u očima malograđana bilo isto tako nesumnjivo, kao što su „talenat i vrednoća" priznatih. I Rjabovski u Vetropirki, nije podrivao poverenje savremenih babica i učiteqljica prema Johansonovom „strašnom naporu duhovnom i fizičkom", nije raskrinkavao „besposličara" Faljka, koji u očima babica i učiteljica jednostavno nije ni postojao.
Nije bilo „ruganja umetnicima", već je o umetnosti bila izrečena ubistvena istina, bar u onom obliku, kako je to formulisao „srebrni vek". Lav Tolstoj je istini za volju, 1909. g. govorio o Andreju Belom i uopšte o „dekandentizmu" da je to buncanje ludaka. „Ja ne opštim sa tim ljudima. A želeo bih da ih pitam, šta oni žele da učine". I još: Reći, da je ,Neko u crnom strašan’ – to će svi razumeti i svako može. A da ispriča, kako ljudi žive, kako rade, osećanja, sukobi – ne može svako. Sa stanovišta XX veka Tolstoj je old hat, dedin šešir, starac koji ne shvata novu umetnost. Ali on je na drukčiji
način računao vreme. I on, i dekadenti su predosećali potrese koje donosi novo doba: Revoluciju, Rat, razvrat, teror i najglavnije – nema-Boga, samo on je to posmatrao hrabro, tražeći i pronalazeći objašnjenje u iskonskim svojstvima čovekove prirode – kao Servantes, kao Šekspir, a oni kao da su bili pometeni, objašnjavali su to posebnim svojstvima XX veka i počeli su da stvaraju i opisuju svet, paralelan sa stvarnim, gde je delovao „Neko u crnom" i gde se „osećao sumpor". Pojam „srebrni vek" smislili su kasnije njegovi predstavnici, kako bi novu umetnost približili „zlatnom veku" i nekorektno
i čisto formalno sve što je bilo između Puškina i Bloka „srebrni vek" kao da nije primećivao. Ahmatova i – nešto neodređenije – Mandeljštam nazvali su stvari svojim imenom tek dvadeset godina kasnije, i to je uglavnom bilo učinjeno uprkos „novoj umetnosti", umetnosti „XX veka".
Umetnost je za Ahmatovu – i šire – za umetnike 900-h – 10-h godina – bilo služenje ne samo u opšteprihvaćenom, već i u religioznom smislu reči. Tih se godina tako mnogo govorilo o Bogu u filozofskim kružocima i u pozorištima, u stihovima, feljtonima, u restoranima, salonima, da je sama reč „Bog" postala jednaka svakoj drugoj, i prisni prijatelj Ahmatove Boris Anrep pronašao je za svoju poemu epigraf u duhu vremena:
Neka bude svetlost.
Bog.
Bogoslovlje koje je uvek bilo rezultat duhovnog podviga, usmerenog prema spoznaji istine, široko je zamenjivano religiozno-filozofskim ili etičko-estetskim spekulacijama, ili spekulacijama sazdanim na osećaju istančanih duša. Gumiljov je mogao da napiše: „I u Jevanđelju po Jovanu je rečeno da je Bog
reč”, stavljajući na mesto Boga – Reči Hristove – profanu reč. Akmeizam se takođe nazivao adamizmom, pošto su akmeisti sebe smatrali sledbenicima praoca Adama, a ovaj kakvo bi ime nadenuo nekoj tvari, takvo bi joj ime i ostalo Pri takvom mešanju tajni i iluzija, znanja i nagađanja, istine i mišljenja – moglo se reći sve, bilo šta, i opravdati bilo šta. Paganski mitovi su zadovoljavali prihvaćeni nivo verodostojnosti isto tako – ako ne i bolje nego Sveto pismo. Kao što je u dnevniku zapisao Blok: „Ne, ipak Hristos" – o predvodniku crvenogardejaca. Samo se umetnost lažala spajanja ovih nespojivih stvari, samo su magijom umetnosti ponovo spajani u jedinstvenu sliku sveta idoli, zbačeni stotine godina pre toga i likovi koje su uklonili volterijanci ili ničeanci. „Kao što je poznato, hrišćanstvo se u Rusiji još nije proširilo" – volela je da se šali Ahmatova.
Umetnost se, govoreći njenim stihovima, „umetnost se zabija u zabranjene zone prirode" i uopšte se ne kloni kontakta sa sitnim i ne baš sitnim demonima. O crnim misama u kući ovih ili onih „ljudi od umetnosti" govorilo se šapatom, ali i ne baš tako tajno: ili je umetnost zauzdala đavola, ili je đavo – umetnost. I revolucija davši razvalinama duha materijalne forme kao da je otklonila i poslednje sumnje da je spas samo u umetnosti i da u njenim procenama ljudi, pri čemu je ona u svojim sudovima bila sam zdravi razum, u prvi plan je isticana njihova pripadnost umetnosti i njihov
odnos prema njoj. „I nizašta nije kriv, ni za jedno, ni za drugo, ni za treće... Pesnicima uopšte ne dolikuju grehovi" – završava ona himnu Pesniku u Poemi bez junaka. Znajući da je meni tuđa ova u praksi ozakonjena nekažnjivost, pa čak i provociranje izvršenja bilo kakvog hirovitog postupka,
naročito rasprostranjeno među umetničkom omladinom (dokazivao sam Brodskom da pesnik ne sme da izlaže ruglu prijateljicu koja ga je napustila već i zato što ima dar da to učini na najbolji način, a ona ne može da mu odgovori), ona se nije doticala ove teme u mom prisustvu, možda tek u razgovoru sa trećim licem. Ali evo njenih reči koje je zapisala Lidija Čukovska: „... modernisti su učinili veliku stvar za Rusiju... Oni su napravili potpuno drukčiju zemlju od one kakvu su dobili. Oni su ponovo naučili ljude da vole stihove..." Ili o Majakovskom. „On je odgovorio: ,A zašto sada izdavati Hlebnjikova?’ Tako se odazvao o svom drugu i učitelju... U čemu je onda razlika između njega i Brikovih? Oni su ravnodušni prema izdavanju njegovih stihova, a on prema izdavanju Hlebnjikovljevih stihova.
Razlika postoji, i to velika, ali ona je u drugom: u njegovom velikom talentu. On je isto kao i oni bivao i mračan, i dvosmislen, i neiskren... Ali to mu nije zasmetalo da postane jedan od najvećih ruskih pesnika XX veka”. O Stanislavskom: „On me privlači istinskom opsednutošću umetnošću.
NJemu je naravno sve i uvek bilo svejedno: samo da režira i režira drame, samo da trijumfuje pozorište. ,Život’ izvan pozorišta ga prosto nije zanimao..."
I isto to o Maršaku. „Prvi put sam shvatila, u čemu je snaga tog čoveka: mahnito je obuzet umetnošću".  Pročitavši, pomislih da je Ahmatova morala da upotrebi drugu reč, za pravoslavnog čoveka, što je ona bila po svom vaspitanju, obuzetost – to je obuzetost demonom; ali eto, o sebi, o tome kako je ona bila obuzeta, ona svedoči da je „demonskom crnom žudnjom obuzeta"; u svakom slučaju jasan je pravac njenog patosa. I Anjenski, koji je „upio sav taj otrov, ispio svu tu omamu i slavu čekao je, i slavu nije dočekao – i ugušio se", i pade prepukla srca na stepenike Carskoseljske željezničke stanice, ubiše ga, kako se može razumeti iz njenih reči, neprijatelji umetnosti, ne objavivši na vreme njegove stihove.
Čehov koji je pisao samo ono što je zasigurno znao, a ono što je bilo sumnjivo: „došapnuto intuicijom", snovi, slutnje – smatrao je sumnjivim, ustima Nine Zarečne govori o „svetoj" umetnosti: „... u našem poslu je svejedno igramo li na bini ili pišemo – nisu najvažniji slava, sjaj ni ono o
čemu sam maštala, već umeće trpljenja". A pre nje se ispoveda Trigorin. „Dan i noć me opseda jedna nametljiva misao, ja moram da pišem, moram... Pišem neprekidno, kao da putujem u poštanskoj kočiji, i drukčije ne mogu. Šta je tu divno i svetlo, pitam ja vas?... Vidim eto oblak nalik klaviru. Mislim: trebalo bi pomenuti negde u pripovetki, da nebom plovi oblak nalik na klavir... Dakle uvek, uvek, i nema mi mira od samog sebe, i ja osećam da proždirem vlastiti život, što se tiče meda, koji dajem nekom u prazno, ja skupljam cvetni prah sa svog najboljeg cveća, kidam cveće i gazim njegovo korenje. Zar nisam lud? Isto, isto i čini mi se da ta pažnja poznanika, pohvale, divljenje – sve je to prevara, varaju me, kao da sam bolestan, i ja se ponekad plašim, da će mi se prikrasti s leđa, uhvatiti i kao Popriščina odvesti me u ludnicu... Tek što je izašlo iz štampe, ja ne mogu da podnesem, i već vidim da to nije ono pravo, da je to pogreška, nije ga uopšte trebalo ni pisati, I teško mi je, i na duši mi je gadno..."
Zarečnaja je skoro vršnjakinja Komisarževske*, koju je obožavao „srebrni vek". Trepljov, o čijem stvaralaštvu Arkadina kaže: „nema tu nikakvih novih formi, to je prosto loš karakter", njemu se rugaju, njega objavljuju, ali ga ne čitaju – to je takozvani stariji simbolista, jedan od prethodnika Ahmatove, autoritet i učitelj. I to u Galebu, drami gde intriga između majke I sina, koji igraju epizodu između Gertrude i Hamleta, celo vreme, ima na umu, potpuno „na ahmatovski način" Šekspirovu situaciju, isto tako kao i pozivanje na Puškinovu Rusalku. U Rusalki mlinar govori, da je on vrana, tako ona u pismima stalno ponavlja, da je ona galeb. Ovde i oblak nalik na klavir počinje da izgleda kao parodija na čuveno ahmatovsko „Visoko u nebu siveo se oblačić, kao prostrta veveričina koža".
Nova umetnost – sveto služenje mogla je da se „sporazume sa umetnošću-analizom, umetnošću-idejom, umetnošću-propovedi XIX veka – već I zbog toga, što je i ona, i ove druge „više nego umetnost". Ali sa Čehovom, koji je smatrao da je umetnost zanat, nije se moglo sporazumeti. Jezik je bio isti – tonalitet različit. Različiti registri: ono što je Čehov isticao kao smešno, skoro kao vodvilj, počelo je da se prikazuje sasvim ozbiljno I dramatično. Replike ranih stihova i Čehovljevih junakinja su uzajamno povezane, moglo bi se reči doslovno.
Gde i čijem tekstu pripisati ovaj ili onaj red, zavisi od fokusiranja, kao u crtežu sa skrivalicom, ako se posmatra vertikalno, vidi se krošnja drveća, cveće i ptice, a ako po tangentnoj ravni – lovac zgrčen među granama. Ako ciljaš direktno – Ana Ahmatova, ciklus Pometnja – ublažiš li malo – Medved Čehontea.
Lidija Jakovljevna Ginzburg, koja se dugi niz godina susretala sa Ahmatovom, rekla je posle njene smrti: „Zašto joj nisam postavila glavno pitanje: Kako ste počeli tako da pišete, to jest odmah na početku?" Možda  Čehov daje neku vrstu odgovora: tada su tako govorile gospođice, mlade
žene. U Galebu, mudrac Dorn, lekar koji smatra da nije velikodušno žaliti se u starosti na život, valerijani je davao prednost nad svim lekovima i verovao u svetsku dušu, tek kad se našao u gomili kaže o Trepljovu:
„On misli u slikama, njegove priče su živopisne, blistave i ja ih snažno osećam. Šteta je samo što on nema određene zadatke. Ostavlja utisak i ništa više, a samo na utisku nećeš daleko stć}i". To je presuda novoj umetnosti; ili, ako je umetnost sveta stvar („naš sveti zanat") – dosledna
„profanacija tajne" („Oseća se sumpor. Da li je to tako potrebno?"); ili usmereno i rigorozno spuštanje stila, sračunato, kao što se ispostavilo, na budućnost, zapravo, na isto tako usmerenu uzvišenost Ahmatove, što samo po sebi otkriva zajedničke korene; lakej koji zaudara na kokošku, u
svim mhatovskim i ne mhatovskim izvođenjima Višnjika podseća na zagušljivost i trivijalnost prilika njenog detinjstva i mladosti; ili je sve to zajedno bilo uzrok njene antipatije prema Čehovu, ali antipatija, pa čak i mržnja, bili su postojani. I kad sam joj rekao, da Lenfilm snima film prema Čehovljevoj priči Jonić, ona nije propustila priliku: „Aha! Tamo će biti čak dva lekara".



* * *
Prijatelj koji je fijakerom vozio pakete tankih knjiga sa lirom na koricama bio je isto toliko stvaran kao i gosti na gozbi gde je bio pominjan. Možda čak i stvarniji: kao što je trista stvarnije od pedeset hiljada, kao Jevrejin, izdavač Kamena koji je rekao Mandeljštamu: „Mladiću, vi ćete pisati sve
bolje i bolje" – stvarniji nego Dimšic, koji je trideset pet godina posle pesnikove pogibije u logoru na dalekom istoku, objavio njegove pesme sa rečenicom:
„Stvaralački put Mandeljštama prekinuo se 1937. godine".
Sećala se umrlih, naročito prijatelja iz mladosti, na isti način, isto tako živo, kao i jučerašnjeg gosta, često baš povodom jučerašnjeg ili današnjeg gosta. „Ja sam sada madam Larus, pitaju me o svemu" – ali njene replike nisu bile enciklopedijska informacija iz istorije književnosti i umetnosti, već
anegdota, to nije bio sud, već živi detalj. Pisala je beleške o akmeizmu, o borbi književnih pravaca, o Modiljaniju, o Bloku, ali u razgovoru su se pojavljivali „Kolja", „Osip", Nedobrovo, Anrep, „Olga", Lurje, Lozinski, Šilejko, ako je Modiljani, onda kao „Modi", nepoznat, drag, „svoj". Stvarao se utisak da su je prisiljavali da se seća Bloka, bila je prinuđena da nastupa kao „Blokov savremenik", ali on je bio „tu|". O njegovoj ženi Ljubovi Dmitrijevni Mendeljejevoj je govorila: „Imala je ovolika leđa” – i pokazivala šireći ruke – „velika, glomazna i grubo crveno lice" – i pojavljivala se Muza carinika Rusoa. Ali Blok zbog toga nije bio manji, bio je veći, zato što je naklonost prema njegovim
rečenicama koje je objavila u memoarima o Tolstoju, o Igoru Severjaninu, ili ona koja je ispalio na stanici Podsolnečnaja – ista je kao i prema njegovim stihovima, a leđa i obrazi koje on nije video, u svakom slučaju ih nije video kao pesnik, pružaju nam sliku o uglu, pod kojim je njegov pesnički pogled bio uperen u stvarnost. I akmeizam se pojavljuje kao ceh pesnika, za čije je skupove
pozivnice slala Gumiljovljeva žena – Ana Ahmatova, i Šilejko se žalio da se na njima, zbog toga što je bila nepismena, potpisivala „sikletar Ana Gu" – to je akmeizam Kolje, „Osipa" i „Mićenjke" Zenkevića, a ne akmeizam filologa.
A ako je to tako, ako je Blok – Blok i sa takvom muzom i akmeizam je akmeizam i pored takve neozbiljnosti, onda je i o Puškinu, centralnoj figuri tog trećeg „istorijskog vremena", u kojem je živela Ahmatova, ona mogla veselo da kaže, ne škodeći njegovom dostojanstvu i ponavljajući rečicu Fjodora Sologuba:
„Arapin koji se bacao na ruske žene", i da je Natalija Nikolajevna bila žena tipa „gasi sveću" – kao da ga je zatekla živog, kao o stvarno živom a ne uparađenom u frak, predpostavljenom „da je sada živeo".
Sadašnjost proklijala iz prošlosti puštala je nove izdanke negdašnjeg u nepredviđenom trenutku. Ahmatova je pričala kako je 1935. godine, noć posle hapšenja njenog sina i njenog tadašnjeg muža Punjina, zajedno sa prvom Punjinovom ženom Anom Jevgenjevnom, rođenom Arens, očekujući pretres, palila u furuni hartije,


Prevela Lidija Subotin




Нема коментара:

Постави коментар