17.09.2010.

Johan Volfgang Gete – Pismo Šarloti Fon Štajn






Šarloti Fon Štajn
Vajmar

Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do večeri.
Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…


____________________________________________
 


Butelstet, 20 marta 1782

Uveče

Čitao sam, pravio izvode i pisao. Prvog dana otkako sam se odvojio od tebe nekako mi ništa ne ide od ruke. Svaka nit moga bića vuče me k tebi. Danas mi se učinila gotovo nepodnošljiva pomisao da ću te videti kroz osam dana. Kakve mi čudne, rekao bih čak glupe misli padaju pri tom na um, ne smem ni da ti kažem. Što se tiče Egmonta, ne gubim nadu, ali ići će sporije nego što sam mislio. Divna je to stvar. Kad bih imao još vremena, pisao bih ga drugačije, a možda ga uopšte ne bih pisao. Ali sad kad je već tu, neka ostane. Pokušaću samo da otstranim ono što je suviše otvoreno, što nosi tragove gackog manira, jer nije u skladu sa dostojanstvom predmeta. Ovo pismo ćeš dobiti preko jednog momka koji rano ujutru polazi. Oh, najdraža! Celog života sam idealisao o tome kako bih želeo da budem voljen i uvek uzalud tražio ispunjenje te želje u snu zanosa. A sad kad mi je svet svakog dana sve jasniji, nalazim to najzad u tebi Na takav način da to više nikad izgubiti ne mogu. Hiljadu puta zbogom.

______________________________________

 
Vajmar, 28 avgusta 1782

Ujutru

Dobro jutro, voljena moja. Nerado izlazim iz jedne godine svoga života koja mi je donela tako mnogo sreće i koja će mi potvrđivanjem tvoje ljubavi postati nezaboravna. Za neposrednu budućnost nemam mnogo zžlja, samo jednu žarku: da mi ti ostaneš i da mi ostaneš ista. Zašto si mi baš sad odsutna, pa ne mogu blagoslov da primim sa tvojih usana!
Moj momak žuri. Hiljadu puta zbogom.

_____________________________________


Vajmar, 17 septembra, 1782
Sasvim tiho uputio sam se kući da čitam, čeprkam i na tebe da mislim. Kao da sam rođen za neko privatno zanimanje, ne shvatam kako me to sudbina upetlja u neku državnu upravu i kneževsku porodicu.
Za tebe živim, Lota moja, tebi su posvećeni svi moji sati, ti mi ostaješ – ja to osećam…


_______________________________________


Vajmar, 9 aprila 1783
Nekako mi je sumnjivo započeo dan, učini mi ga lepim svojim toplim željama. Koliko se radujem današnjem večeru, kad ću opet da nađem tebe i tvoju ljubav. Zbogom slatka radosti mog života, ti si jedina čežnja mog bića.

______________________________________

 
Vajmar, nedelja, 9 jula 1786
Sad sam gotovo prezreo kao kneževski plod i čekam spasenje, poslove sam posvršavao i ako neću da počnem opet od početka, moram ići, a evo stiže tvoje pismo i pojačava čežnju da te opet vidim… Sad mi je najveći izvor zadovoljstva botanika… Sve mi se nameće, ne razmišljam više o tome, sve mi dolazi i ogromno carstvo mi se u duši uproščava, tako da i najteži problem mogu odmah prosto očitati. Samo kad bih mogao nekome da saopštim ono što vidim i osećam, ali to je nemogućno. A nije to neki san, neko maštanje, to je sagledanje suštinske forme, kojom se priroda takoreći stalno igra i igrajući se stvara raznovrsni život. Kad bih imao vremena u ovom kratkom životu, otisnuo bih se u sve oblasti prirode – u njeno celo carstvo. Sad zbogom, najdraža, jedina, kojoj bi sva moja duša da se otvori i preda. Radujem se tvojoj ljubavi i računam na nju za sva buduća vremena…
- Dugo ovde ne mogu izdrzžti, moram nekud odavde. - Kuda!

_____________________________________________


 
Februara 1789.

Ako ti je stalo da čuješ, mogu ti rado reći da mi tvoja prebacivanja, mada su me u prvom trenutku zabolela, nisu u srcu ostavila zlovolju i ljutnju. Ja i njima umem da upravljam. Ako ti kod mene moraš mnogo štošta da trpiš, pravo je da i ja od tebe dobijem poneki udarac. A i bolje je da se prijateljski obračunamo nego da stalno jedno drugom vraćamo istom merom, pa kad u tome ne uspemo, da se počnemo kloniti jedno drugog. S tobom najmanje mogu da se sporim, jer pri svakom računu ostajem tvoj dužnik. Uostalom, ako razmislimo šta sve kod drugih ljudi moramo da trpimo, moraćemo i u našoj ljubavi jedno drugom da progledamo kroz prste. Zbogom i ostani mi naklonjena. Kad se ukaže prilika, čućeš opet ponešto od lepih tajni. Gete.


_________________________________________
 
Belvedere, 1. juna 1789.

Hvala ti za pismo koje si mi ostavila, mada me je ono na više nego jedan način rastužilo. Oklevao sam da na njega odgovorim, jer je u takvom slučaju teško biti iskren a ne naneti uvredu.

Koliko te volim, koliko sam svestan svoje obaveze prema tebi i Fricu, dokazao sam svojim povratkom iz Italije. Da je bilo po vojvodinoj volji, ja bih još bio tamo. Herder je otišao, a pošto nisam pretpostavljao da ja princu nasledniku mogu nešto biti, jedva da sam imao bilo šta drugo na umu osim tebe i Frica (Fridrih fon Štajn). Ne bih želeo da ponavljam šta sam sve u Italiji napustio, ti si na moju iskrenost u tom pogledu odgovorila s priličnom odbujnošću.
Na žalost, kad sam došao, ti si bila u nekom čudnom raspoloženju i iskreno da priznam: način na koji si me ti, u poređenju s drugima, dočekala bduko me je zaobleo. Kad su Herder i vojvotkinja – majka polazili na put, video sam u kolim prazno mesto koje mi je napadno ponuđeno. Ja sam ostao zbog prijatelja, kao što sam zbog njih i došao, i morao sam u tom trenutku uporno u sebi da ponavljam: ja bih mogao da odem, ja nimalo ne saosećam s ljudima itd. I sve to pre nego što se moglo govoriti o jednom odnosu (reč je o Kristijani Vulpijus, budućoj Geoetovoj ženi), koji te je, izgleda teško povredio.

I kakav je to odnos? Ko je njime prikraćen? Ko pretenduje na ona osećanja koja imam prema tom jadnom stvorenju? Ko na one časove koje s njom provodim? Pitaj Frica, hederovu, svakoga ko mi je iole bliži, da li sa svojim prijatejima manje saosećam, da li sam im manje blizak, da li za njih manje činim nego ranije? Da, naprotiv, ne pripadam njima i društvu tek sada u punoj meri?

I moralo bi samo neko čudo da bude posredi ako bih samo prema tebi izgubio najbolji, najprisniji odnos.
Kako sam živo osetio da je on još tu kad sam te jednom našao raspoloženu da razgovaraš o nekim zanimljivim stvarima. Ali priznaću i to da način kako si se ti dosad odnosila prema meni ne mogu trpeti. Ako sam bio raspoložen za razgovor, ti si mi zapušila usta; ako sam ti prilazio otvorena srca, optuživala si me da sam ravnodušan; ako sam nešto činio za prijatelje, u tome si videla hladnoću i nemar prema tebi. Svaki moj izraz lica si kontrolisala, svakoj mojoj kretnji, mom ponašanju si nešto zamerala i uvek me stavljala mal a mon aise (u neprijatan položaj). Pa kako da se održi poverenje i iskrenost kad me svojim očitim nerasploženjem odbijaš od sebe.

Imao bih još mnogo da dodam, ali se ustežem jer se bojim da bi to pri stanju tvoga duha moglo pre da te uvredi nego da ti povrati mir…

Gete.




Нема коментара:

Постави коментар