19.01.2015.

Vislava Shimborska





PRIČA 


Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledeće reči: „Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo. Stojim na obali, očekujući pomoć. Požurite. Ovde sam!“

– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.

– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.

– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.

Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina





ALBUM

Niko u porodici nije umro od ljubavi.
Što je tamo bilo, bilo je, ali ništa za mit.
Romei sušice? Julije difterije?
Neki su čak doživeli duboku starost.
Nikakve žrtve neodgovaranja
na pismo orošeno suzama!
Uvek su se na kraju pojavljivali susedi
s ružama i binoklima.
Nikakvog gušenja u stilskom ormaru
kada bi se naglo vratio ljubavničin muž!
Nikome ti steznici, mantilići, volani
nisu smetali da uđe na fotografiju.
I nikad u duši paklenoga Boša!
I nikad sa pištoljem u vrt!
(Umirali su s metkom u lobanji, ali iz drugog razloga,
i na poljskim nosilima).
Čak i ona, sa ekstatičnom punđom
i očima podbulim kao posle bala,
otplovila je velikim krvotokom,
ali ne k tebi, partneru, i ne od žalosti.
Možda je neko ranije, pre dagerotipa –
ali od ovih što su u albumu, koliko znam, niko.
Izrugivale su se tuge, leteo dan za danom,
A oni su, utešeni, umirali od gripa.


_______________________________


PREBLIZU SAM

Preblizu sam da bi me sanjao.
Ne lepršam nad njim, ne bežim mu
pod korenje drveća. Preblizu sam.
Mojim glasom ne peva riba u mreži.
S mog se prsta ne ne skida prsten.
Preblizu sam. Velika kuća gori
a ja ne vičem upomoć. Preblizu,
da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.
Preblizu da bih mogla ući kao gost
pred kojim se razmiču zidovi.
Više nikad neću tako lako umreti,
tako posve izvan tela, tako besvesno,
kao nekad u njegovu snu. Preblizu sam,
preblizu. Čujem psiku
i vidim ljeskavu ljusku te reči,
nepomična u zagrljaju. On spava,
pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj
blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom
nego meni koja ležim uza nj.
Za nju se sada u njemu prostire riđolisna
dolina, zatvorena osneženom planinom
u plavetnom zraku. Ja sam preblizu
da mu s neba padnem. Moj krik
samo bi ga probudio. Jadna,
svedena na vlastitu pojavu,
a bejah breza, bejah salamandra,
i svlačih sa sebe vreme i atlas
prelevajući se bojama kože. Mogla sam
milostivo iščezavati pred začuđenim očima,
što je blago nad blagom. Blizu sam,
preblizu, da bi me sanjao.
Ispod glave usnulog izmičem ruku,
utrnulu, punu nestvarnih iglica.
Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,
svrgnuti sede anđeli.


___________________________________

RAZGOVOR SA KAMENOM

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Hoću da uđem u tvoju unutrašnjost,
da pogledam naokolo,
da te upijem kao dah.
- Odlazi! - kaže kamen -
Čvrsto sam zatvoren.
Čak razbijeni na komade
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak smrvljeni u prah
nećemo nikoga pustiti.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Za nju je život jedina prilika.
Želim da prođem tvojim dvorcem,
zatim da posetim list i kap vode.
Malo vremena imam za to.
Moja smrtnost mora te uzbuditi.
- Ja sam od kamena - kaže kamen -
i svakako moram sačuvati ozbiljnost.
Odlazi odavde,
nemam mišića za smeh.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Čula sam da su u tebi velike prazne sale,
neviđene, neopisivo lepe,
gluve, bez eha bilo čijih koraka.
Priznaj da i sam malo o tome znaš.
- Velike i prazne sale - kaže kamen -
ali u njima nema mesta.
Lepe su, možda, ali izvan ukusa
tvojih jadnih čula.
Možeš me upoznati,
poznavati me nećeš nikad,
čitavom površinom okrećem se prema tebi,
a čitavom unutrašnjošću na drugu stranu.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi utočište za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućnik.
Moj svet je vredan povratka.
Ući ću i izaći praznih ruku.
A kao dokaz da sam stvarno bila
neću dati ništa osim reči
kojima niko ne veruje.
- Nećeš ući - kaže kamen -
Nemaš čulo učešća.
Nijedno čulo ne može ti zameniti čulo učešća.
Čak i pogled izoštren do sveviđenja
ne vredi ti ništa bez čula učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zrno toga čula.
Jedva njegov začetak, uobrazilju.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne mogu čekati dve hiljade vekova
da uđem pod tvoj krov.
- Ako mi ne veruješ - kaže kamen -
obrati se listu, reći će ti što i ja.
Kapi vode, reći će ti što i list.
Konačno, pitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me obuzima, smeh, neobuzdani smeh,
kojim se smejati ne smem.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
- Nemam vrata - kaže kamen.
__________________________________

 

UZ VINO

Pogledao, dodao mi lepote,
a ja je primila kao svoju
Srećna, progutah zvezdu.
Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.
Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.
A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.
Pričam mu šta hoću: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.
Smeje se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.
Eva od rebra, Venera od pene,
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivo stvarnije.
Kad me on gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s kog je skinuta slika.
___________________________________

LJUBAV NA PRVI POGLED


Oboje su uvereni
da ih je povezao iznenadan osećaj.
Lepa je takva sigurnost,
ali nesigurnost je lepša.

Drže, budući da se pre nisu poznavali,
da među njima nikad ništa nije bilo.
A što bi na to ulice, stube, hodnici
na kojima su se mogli davno mimoilaziti?


Htela bih ih zapitati
ne sećaju li se –
možda u kružnim vratima
nekoć licem u lice?
neko «oprostite» u gužvi?
glas «pogrešno» u slušalici?
- ali znam njihov odgovor.
Ne, ne sećaju se.


Jako bi ih začudilo
da se već duže vreme
poigrava s njima slučaj.


Još ne posve spreman
da se za njih prometne u sudbu,
približavao ih je i udaljavao,
presretao ih je na putu
i prigušivši hihot
odskakivao u stranu.


Bilo je znakova, signala,
pa što ako nečitkih.
Možda pre tri godine
ili u prošli utorak
neki je listić prelepršao
s ramena na rame?
Nešto se izgubilo i podiglo.
Ko zna, možda već lopta
u zelenilu detinjstva.


Bile su kvake i zvonca
na kojima se preuranjeno
dodir stavljao na dodir.
Kovčezi jedan uz drugi u garderobi.
Možda je neke noći bio isti san,
odmah posle buđenja izbrisan.


Ta svaki je početak
samo neki nastavak,
a knjiga događaja
uvek otvorena po sredini.


___________________________________
SRETNA LJUBAV 


Sretna ljubav. Zar je to normalno,
zar je to ozbiljno, zar je to korisno -
što svet ima od dvoje ljudi
koji sveta ne vide?


Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,
dvoje slučajnih na milion, ali uvereni
da je tako moralo biti - kao nagrada za što? Ni za što.
Svetlost pada niotkud -
zašto baš na te, a ne na neke druge?
Ne vređa li to pravednost? Vređa.
Ne remeti li to brižno naredana načela,
ne ruši li s visine moral? Remeti i ruši.

Pogledajte samo te sretnike:
kad bi se bar malo prikrivali,
hinili utučenost i tako krepili prijatelje!
Poslušajte samo kako se smeju – uvredljivo.
Kakvim jezikom govore – tobože razumljivim.
A te njihove ceremonije, ta cifranja,
pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode –
točno kao da su se urotili protiv čovečanstva!


Teško je i zamisliti do čega bi došlo
kad bi njihov primer drugi mogli slediti.
Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,
na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,
ko bi hteo ostati u igri.

Sretna ljubav. Kome to treba?
Takt i razum nalažu da se o njoj ćuti
kao o skandalu iz viših sfera Života.
Divna se deca rađaju bez njezine pomoći.
Nikad joj ne bi uspelo napučiti zemlju,
uostalom retko se i događa.


Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav
mirno tvrde da nigde nema sretne ljubavi.



___________________________________






STARI PROFESOR


Upitala sam ga za stara dobra vremena,
kada smo bili veoma mladi,
naivni, ushićeni, glupi, nespremni.
Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna,
Šta je za čovečanstvo dobro a šta loše.
To je najsmrtonosnija moguća iluzija
- odgovorio je.

Pitala sam ga za budućnost,
da li je još vidi jasno.
Pročitao sam previše istorijskih knjiga
- odgovorio je.

Pitala sam ga za fotografiju,
onu u ramu, na pisaćem stolu.
Bilo pa prošlo. Brat, rođak, snaha,
žena, ćerkica na ženinim kolenima,
mačka na ćeričinim rukama,
i rascvetala trešnja, a iznad te trešnje
leti neidentifikovana ptičica
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li je ponekad srećan.
Radim
- odgovorio mi je.

Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još.

Nekoliko mojih bivših asistenata,
koji takođe imaju bivše asistente,
gospođa Ljudmila koja vodi kuću,
neko veoma blizak, ali u inostranstvu,
dve gospođe iz biblioteke, obe nasmejane,
a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije
- odgovorio je

Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća.
Brane mi kafu, votku, cigarete,
nošenje teških uspomena i predmeta.
Moram da se pravim da to ne čujem
- odgovorio je.

Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti.
Kada je prijatno veče, posmatram nebo.
Ne mogu da se načudim,
koliko je tamo tački gledišta
- odgovorio je.
___________________________________


ĆUTANJE BILJA
Jednostrano poznanstvo između mene i vas
ne razvija se najgore.
Znam šta je listić, šta latica, klas, šišarka, stabljika,
i šta se s vama događa u aprilu, a šta u decembru.
Iako je moja zainteresovanost neuzvraćena,
nad neke od vas specijalno se saginjem, a pred nekim dižem nos.
Imam za vas imena:
klen, čicak, lijander,
vresak, venja, imela,
nezaboravak,
a vi za mene nijedno.
Naše putovanje je zajedničko.
Za vreme zajedničkih putovanja razgovara se,
razmenjuju opaske o vremenu,
ili o stanicama minulim u zaletu.
Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo šta vezuje.
Ista nas zvezda u istom radijusu drži.
Na osnovu istih zakona bacamo senke.
Pokušavamo nešto da znamo, svako na svoj način,
a i ono što ne znamo slično je.
Kako znam i umem objasniću, samo pitajte:
šta je to gledati očima,
zašto mi srce kuca
i zbog čega moje telo nema korenje.
Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja,
ako si uz to neko
za vas tako ništavan.
Šiprag, šumica, livade i rogoz -
sve sto govorim je monolog,
i vi ga ne slušate.
Razgovor sa vama je nužan i nemoguć.
Neodgodiv u užurbanom životu,
mada odložen za nikad.


__________________________________

POHVALA SNOVA

U snu
slikam kao Vermer van Delft.
Razgovaram tečno na grčkom
i ne samo sa živima.
Vozim automobil
koji mi je poslušan.
Sposobna sam,
pišem velike poeme.
Čujem glasove,
ništa gore od ozbiljnih svetaca.
Bili biste začuđeni
mojim sjajnim sviranjem na klaviru.
Letim baš kao što treba,
znači - sama po sebi.
Kad padnem s krova,
umem da padnem meko u zelenilu.
Nije mi teško
da dišem pod vodom.
Ne žalim se:
uspela sam da otkrijem Atlantidu.
Radujem se što uoči smrti
uvek uspevam da se probudim.
Čim izbije rat,
samo se okrenem na drugu stranu.
Postojim, ali ne moram
da budem dete svog doba.
Pre nekoliko godina
videla sam dva sunca.
A prekjuče pingvina.
Krajnje razgovetno.

______________________

Govor u birou za izgubljene stvari

Na putu s juga na sever izgubila sam nekoliko boginja,
i mnogo bogova na putu sa istoka na zapad.
Jednom zauvek ugasilo mi nekoliko zvezda, nebo otvori se.
U more potonulo jedno, pa drugo ostrvo.
Čak tačno ne znam, gde sam ostavila kandže,
ko ide u mom krznu, ko živi u mojoj ljušturi.
Pomrli mi braća i sestre, kada sam ispuzala na kopno
po koja koščica samo u meni godišnjicu praznuje.
Iskakala sam iz kože, trošila pršljenove i noge,
veoma mnogo puta padala u nesvest.
Odavno sam na sve to zažmirivala trećim okom,
mahala perajem i tresla grane.
Denulo se, propalo, na sve četiri strane razvejalo.
Sama se čudim, koliko je malo od mene ostalo:
trenutno pojedinačna osoba ljudskog roda,
koja je samo kišobran juče u tramvaju izgubila.



Нема коментара:

Постави коментар