Marsel Prust

Dugo sam vremena legao rano. Ponekad mi se oči sklapahu tako brzo, tek što bi se moja sveća ugasila, da nisam imao vremena ni da sebi kažem: »Tonem u san«. I posle kakvih pola sata probudila bi me misao, da je vreme da zaspim; budio bih se s namerom da odložim svezak, koji sam verovao, da još uvek držim u rukama, i sa željom, da ugasim svetlo; spavajući, nisam bio prestao razmišljati o onome, što sam malo prije pročitao, ali je to razmišljanje postalo malko neobično: činilo mi se, da sam ja sam ono, o čemu je govorilo delo: neka crkva, neki kvartet, suparništvo između Franje I. i Karla V. To bi verovanje živelo još nekoliko sekundi posle buđenja; ono nije vređalo moj razum, ali
je poput školjki pritiskivalo moje oči i sprečavalo ih  ih, da se uvere, da sveća više nije upaljena.
Zatim bi mi ono postajalo nerazgovetno, kao što posle metempsihoze postaju nejasne uspomene iz nekog prijašnjeg života; sadržaj se knjige odvajao od mene, i ja bih opet postajao kadar da se njime bavim ili ne bavim; smesta bih nanovo progledao i zapadao u čudo, što oko sebe nalazim tamu, istina, blagu i odmornu za moje oči, ali možda još i više odmornu za moj duh, kome se ona pričinjala kao pojava bez uzroka, neshvatljiva, kao nešto odista tamno. Postavljao bih sebi pitanje, koliko je sati; čulo se zviždanje vlakova, koje je odjekivalo čas bliže, čas dalje, i kao pev ptica u šumi, ističući razmake, predočavalo prostor puste poljane, kojom se putnik žuri prema idućoj stanici; a kratki
put na koji kreće, ostaće  urezan u njegovo pamćenje radi uzbuđenja koja doživljava na novim mestima, koja zahvaljuje nedavnim razgovorima kao i opraštanju pod tuđom svetiljkom što ga još prati u tišinu noći i, najzad, slasti zbog skorog povratka.
Nežno bih svoje obraze privijao uz lepe obraze jastuka, što su puni i sveži kao naši obrazi u detinjstvu. Upalio bih šibicu da pogledam na sat. Uskoro će ponoć. To je trenutak, kad se bolesnik, koji je morao poći na put i noćiti u nekom nepoznatom hotelu, budi u napadu i raduje, što pod vratima vidi prugu dana. Kakve li sreće, već je jutro! Začas će ustati posluga, moći će da zvoni, doći će da mu pomognu. Nada u pomoć daje mu hrabrosti da trpi. Upravo je poverovao, da čuje korake; koraci se približavaju, a zatim udaljuju.
I pruga dana, što se videla pod vratima, nestade. Ponoć je; ugasili su plinsko svetlo; i poslednji je sluga otišao, i sad će svu noć morati da propati bez leka. Opet bih usnuo i kadšto se budio samo na čas, tek toliko da počujem organičko pucketa.

Put ka Swanu
(U traganju za izgubljenim vremenom )

________________________________

Ja držim vrlo mudrim ono keltsko verovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je svešću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbuđenju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju zavisi da li ćemo taj predmet pre smrti susresti ili nećemo. Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvek ostaju samo miris i okus; premda su nežniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, verniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zametljivim kapljicama, nepokolebljivo nose celu golemu zgradu uspomena.

Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno primećujemo svojim osetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osećajnost ne može oživeti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom delu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom delu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one delove duše u koje nije moguće prodreti nadomesti jednakom količinom nestvarnih delova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se delovanje i osećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to delovanje i osećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života menja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se menja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam oset da se nešto promenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri menjanju, ipak ostaje ušteđen).





 U traganju za izgubljenim vremenom

_____________________________

Mi, istina, kažemo da je smrtni čas neizvestan, ali kad to kažemo, mi taj čas zamišljamo kao da je u nekom neodređenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim već započetim danom i da može značiti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimično zavlada nad nama, posle čega nas više ne pušta – može nastupiti još ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne čiji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do naše šetnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir čistog vazduha, dvoumimo se birajući koji kaput da oubučemo, kojeg kočijaša da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hoćemo da se vratimo kući na vreme, pošto će nam doći u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokučivom mraku, izabrala baš ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad naša kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obično progoni užas zbog izuzetne neobičnosti koja je svojstvena smrti, možda će takvi naći da ima nečeg umirujućeg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato što ona tada dobija vid nečega poznatog, prisnog, svakodnevnog."


  Oko Germantovih

________________________________

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome što joj je rekao, kada se treći put video sa njom, a ona mu je ponavljala: "Ali zašto me ne puštate da češće dođem?" a on, smejući se, odgovorio udvarački:
"Iz straha da ne patim".
I sada se još, avaj, dešavalo katkad da mu ona piše iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa štampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. "Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zašto li je tamo otišla? I sa kim? Šta se tamo odigralo?". Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivši već svaku nadu, među senkama što su se šunjale, u onome mraku što mu se činio gotovo natprirodan, a ta je noć - ta noć kad nije morao čak ni da se pita neće li joj biti krivo što je on traži, niti kad je nađe, toliko je bio siguran da nema za nju veće radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kući - ta je noć odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad više ne možemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomičnog, suočenog sa tako ponovo proživljenom srećom, nesrećnika, na koga se sažali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oči da svet ne bi video da su mu oči pune suza. To beše on sam.




U Svanovom kraju

______________________________

Ali šta je sećanje koga se ne sećamo? Ili, da pođemo još dalje: ne sećamo se upamćenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zašto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zašto ne produžiti i dalje od rođenja taj dosadašnji život?
Kad mi već nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one već nevidljive za mene, kad nemam moć da ih dozovem, ko mi kaže da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje potiču iz vremena daleko pre moga ljudskog života?
Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne sećam, taj zaborav (bar faktički zaborav, jer nemam moć da išta vidim) može se odnositi i na neki život koji sam proziveo u telu nekog drugog čoveka,  čak i na nekoj drugoj planeti.
Isti zaborav briše sve. Ali šta onda znači ta besmrtnost duše, za koju je norveški filozof tvrdio da stvarno postoji?
Biće koje ću biti posle svoje smrti nema nimalo više razloga da se seća  čoveka koji sam bio od svog rođenja nego ovaj da se seća onoga što sam bio pre toga.
Sobar bi usšo. Ja mu nisam govorio da sam već više puta zvonio, jer sam uviđao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

 “Sodoma i Gomora”

__________________________________

Ćudne li nezavisnosti ljudskih pogleda, što su o lice vezani tako nejakom, tako dalekosežnom
i rastezljivom vezom, te se sami znaju odšetati daleko od njega: dok je gospođa od Guermantesa sedela u kapelici nad grobovima svojih pokojnika, njezini su pogledi lunjali naokolo, uspinjali se po stupovima, zaustavljali se čak i na meni, nalik na zraku sunca što luta po crkvenoj lađi, ali nalik na takvu zraku sunca, koja mi se, u trenutku kad me pomilovala, učinila kao da me svesno gleda. No sama je gospođa od Guermantesa pritom ostala nepomična; sedela je kao majka, koja, čini se, ne opaža nestašne smionosti i radoznale pothvate svoje dece, koja se igraju i zapitkuju nepoznate osobe, pa mi nije bilo moguće da doznam, da li u dokolici svoje duše odobrava ili kudi skitanje svojih
pogleda.
Smatrao sam važnim da ne dopustim, da ona ode pre nego što je se dovoljno nagledam; sećao sam se, naime, da sam već godinama smatrao krajnje poželjnim da je vidim, te nisam uopštte skidao očiju s nje, kao da bi svaki moj pogled mogao posve tvarno poneti i pohraniti u mome pamćenju uspomenu na taj istureni nos, na te crvene obraze i na sve te osobitosti, koje su mi se činile podjednako dragocenim, autentičnim i neobičnim podacima o njezinu licu. Sada, kad su me sve te misli, koje su se odnosile na njezino lice, navodile, da ga smatram lepim — a to je možda nadasve postizavala ona želja, koju čovek u sebi uvek oseća, da se ne razočara (a ta je tek oblik nagona za očuvanjem najboljih delova nas samih) — pa su je opet smeštavale (budući da je ova ovde ipak bila ista
osoba s onom vojvotkinjom od Guermantesa, koju sam dozivao u pamet sve do danas) van ostalog čovečanstva, s kojim ju je goli, jednostavni pogled na njezino tijelo na časak
pobrkao, sada me ljutilo, kad sam oko sebe začuo, da govore: »Lepša je nego gospođa Sazerat, nego gospođica Vinteuil«, kao da se ona uopšte mogla s njima upoređivati. I moji bi se pogledi zaustavljali na njezinoj plavoj kosi, na njezinim modrim očima, na privlačnosti njezina vrata, ispuštali one crte, kojc bi me mogle podsetiti na druge ljude, te sam pred tom hotice nepotpunom skicom uskliknuo: »Kako je lepa! Kako je otmena! Preda mnom, eto, neoporecivo stoji ponosna Guermantkinja, potomak Geneviève od Brabanta!«
I pažnja, kojom sam obasjavao njezino lice, tako ju je osamljivala, da mi je danas, kad pomislim na taj svečani obred, nemoguće da se setim ma i jedne jedine osobe, koja je osim nje prisustvovala, izuzev crkvenjaka, koji je potvrdno odgovorio na moje pitanje, da li je ta dama odista gospođa od Guermantesa. Ali nju samu vidim veoma jasno, posebno  u trenutku mimohoda u sakristiji, koju je osvetljavalo vruće i nestalno sunce.....

Put ka Swanu
(U traganju za izgubljenim vremenom )
_______________________________________

O crkvi Saint-Hilairea i njenom zvoniku


… ali je on bio tako tanak, tako ružičast, da se činilo kao da je na nebu samo ugreben noktom kome se prohtjlo da tom krajoliku, da toj slici koja prikazuje samo prirodu, ipak dade ovu malu belegu umetnosti, ovu osamljenu vest o čoveku.
Nema sumnje, crkva se svakim svojim delom, koji bi god čovek pogledao, razlikovala od bilo koje druge građevine nekom vrstom misaonosti kojom je bila prožeta; ali se činilo da tek svojim zvonikom dosiže svest o samoj sebi i da tek njime potvrđuje svoj individualni i odgovorni bitak.


O roditeljima


No oni su dobro znali (po nagonu ili po iskustvu) da porivi naše osećajnosti imaju malo vlasti nad sledom naših čina i nad našim vladanjem u životu, i da poštovanje moralnih obaveza, vernost prijateljima, vršenje svoje dužnosti ili održavanje neke dete, imaju mnogo sigurniji temelj u slepoj navici, negoli u trenutnim, žarkim i jalovim zanosima…


Prijatelj Bloch


- Ne mogu vam, gospodine, apsolutno ništa reći o tome da li je padalo. Ja živim tako odlučno izvan svih fizikalnih okolnosti da se moja osetila uop[te ne trude da ih primete.
Zatim se Bloch nije svideo ni baki, jer je posle ručka kad je ona rekla da se baš ne oseća dobro, prigušio jecaj i obrisao suze…
- Ja nikad ne dopuštam da na mene utiču atmosferski poremećaji, a ni konvencionalna raspodela vremena. Bez prigovora bih odobrio i u upotrebu uveo pušenje opijuma ili talasasti malajski bodež, ali neću da znam za ta dva neizmerno opasnija i, uostalom, posve neukusna malograđanska instrumenta, kao što su kišobran i sat…