Miguel de Unamuno, Ludilo doktora Montarca

 

Doktora Montarca upoznao sam netom nakon što je došao u grad; neka tajanstvena sila dovela me je do njega. Privukli su me, neupitno, njegov izgled i pristupačno i ljubazno lice. Bio je to visok čovek, svetle kose, jak, brzih pokreta. Kada bi nekoga lečio odmah bi se s njim sprijateljio, jer ako to ne bi bilo tako, ne bi mu ni ugovorio termin pregleda. Bilo je teško odgonetnuti šta je na njemu bilo urođeno, a što naučeno – do te mere bi znao pomešati prirodu i umetnost. Toliko, da su mu neki čak znali predbaciti da je neprirodan i da je njegova jednostavnost patvorena, dok smo mi neki smatrali da je kod njega sve bilo spontano. Ovo mi je znao govoriti i ponavljati mnogo puta: »Postoje stvari koje su u nama toliko prirodne i spontane da nas proslave pa ih počinjemo raditi naučeno i izveštačeno; a postoje i one koje počinjemo uspešno usvajati, a pritom su nam možda i neprirodne, ali nam na kraju postanu najprirodnije i nama vrlo svojstvene«.

Iz te rečenice može se videti da doktor Montarco nije bio, dok je bio zdrav u glavi, ekscentrik kakvim su ga mnogi smatrali, daleko od toga; bolje rečeno bio je čovek koji bi u razgovoru iznosio mudro i razborito mišljenje. Samo bi ponekad, i to samo s osobama od najdubljeg poverenja, što sam mu ja postao, otpustio kočnicu i raspojasao se žestokim uvredama prema ljudima koji su ga okruživali i od kojih je morao živeti. Time je otvorio ponor u koji će mu na kraju zapasti duh.

Bio je jedan od najnormalnijih i najjednostavnijih ljudi koje sam upoznao; nije ništa ni sakupljao – čak ni knjige – niti sam u njemu otkrio neku monomaniju. Njegovi pacijenti, njegov dom i njegova književna dela, to su bile njegove jedine preokupacije. Imao je ženu i dvoje dece koja su imala osam i deset godina kada je stigao u grad. Došao je kao vrlo priznat lekar; ali je i govorio da su ga njegove neobičnosti prisilile da napusti rodni grad i dođe u ovaj u kojem sam ga upoznao. Njegova najveća neobičnost, kako su navodili njegovi kolege lekari, bila je u tome što uprkos činjenici da je bio izvanredan profesionalac, vrlo verziran u medicinskoj nauci, i u biologiji, a i pisao je mnogo, nikada nije pisao o medicini. To mi je jednom prilikom rekao, u svom specifičnom naprasitom stilu:

»Zašto ti idioti žele da pišem o stručnim stvarima? Studirao sam medicinu kako bih lečio bolesne i na tome zarađivao za život. Lečim li ih? Lečim. Pa onda neka me ostave na miru sa svojim glupostima i ne petljaju se gde im nije mesto. Zarađujem za život uz najveću moguću odgovornost, a jednom kad zaradim, imam pravo raditi šta me volja, a ne ono što je po volji onim budalama. Ne možete ni zamisliti kolika se neizmerna moralna praznina krije u naporima koje ulaže nemali broj ljudi kako bi ukalupili pojedinca u njegovu profesiju. Ja, naprotiv, pronalazim velike prednosti u činjenici da se od jedne aktivnosti živi, a za drugu se živi. Sigurno se možete prisetiti Schopenhauerovog opravdano žestokog prokazivanja profesionalnih filozofa.«

Kratko nakon što je stigao u grad i kada je već zadobio i više nego pristojan broj pacijenata i počeo sticati renome ozbiljnog, brižnog, marljivog i imućnog lekara, u jednom je lokalnom nedeljnika u objavio svoju prvu priču, nešto između fantastične i humoristične priče, bez opisa i pouke. Dva dana kasnije zatekao sam ga vrlo uznemirenog i kada sam ga upitao što mu se dogodilo, planuo je i rekao:

– Zar vi mislite da ću moći još dugo da trpim neizdrživ pritisak gluposti koja me okružuje? Isto kao u mom mestu, posve isto! Ma isto kao i tamo, na kraju ću dospeti na glas čudaka i luđaka, ja, koji sam oličenje razboritosti, zatim će me napustiti moji pacijenti, pa ću izgubiti ordinaciju, pa će uslediti dani bede, očaja, gnušanja i besa, zatim ću morati otići odavde kao što sam morao napustiti svoje mesto.

– Ali šta se tačno dogodilo? – upitao sam ga.

– Šta mi se dogodilo? To da mi je prišlo već pet ljudi i pitalo što sam mislio time kad sam napisao tu priču i šta sam njome hteo poručiti i koji je njezin smisao. Glupani, glupani i još više od toga! Gori su od dece koja razbijaju lutke da vide šta se nalazi u njima. Za ovaj grad nema spasa, prijatelju; on je neoprostivo osuđen na ozbiljnost i glupost, a te dve stvari su gotovo iste. Ovde svi imaju učiteljsku dušu; ne razumeju ako neko napiše nešto bez potrebe za dokazivanjem ili obranom ili napadom na neku tezu ili iz nekih skrivenih motiva. Jednom od tih glupana koji me pitao o smislu moje priče postavio sam protupitanje: »Je li vas zabavila?«, a on mi je odgovorio: »Gledajte, što se zabave tiče, jest, zabavila me; nije nezabavna, ali...« Kada je došao do »ali« sprečio sam ga da nastavi, okrenuvši mu leđa. Toj budali nije dovoljno da je zabavno. Učiteljske duše! Učiteljske duše!

– Ali... – odvažio sam se započeti.

– Čoveče, nemojte mi i vi dolaziti s »ali« – upao mi je u reč – ostavite se toga. Bolna tačka ove naše španske književnosti jest upravo didaktičnost; na sve strane propovedi, i to loše propovedi; svaki beznačajnik ovde se nameće sa svojim savetima i to čini mrtvo hladno. Jednom prilikom uhvatio sam se Moralne poslanice za Fabija i nisam mogao pročitati više od tri prva stiha, nisam ih mogao probaviti. Toj vrsti ljudi nedostaje mašte i zbog toga sva njihova ludila završe glupavo. To je oklopljena vrsta, nema smisla poricati to, oklopljena, školjkaši, školjkaši i obični školjkaši. Ovde sve ima okus po zemlji. Živim okružen ljudskim gomoljem; ne izlaze iz zemlje.

Nije se opametio, šta više, objavio je novu priču još fantastičniju i još humorističniju od prve. Sećam se da mi je o njoj govorio Fernández Gómez, doktorov pacijent.

– Nego, gospodine – govorio mi je dobri Fernández Gómez – ne znam šta ću sada kada je moj doktor objavio te priče.
– Zašto?
– Zato što mi se čini opasnim dati se u ruke čoveku koji piše takve stvari.
– Ali leči li vas dobro?
– Oh, to da, ne mogu se ni najmanje požaliti! Otkako sam se predao u njegove ruke, posećujem ga i sledim njegove upute, osećam se mnogo bolje i iz dana u dan primećujem poboljšanje; ali... te priče... taj čovek mora imati neki poremećaj u glavi... glava puna zrikavaca...
– Nemojte se brinuti, gospodine Servando; ja puno poslujem s njim, kao što i sami znate, i nisam primetio ništa neobično. On je vrlo razborit čovek.
– Istina je da kada mu se neko obraća, on odgovara prikladno i sve što govori je vrlo razumno, ali...
– Gledajte, radije biram da me vešto operise, oštra oka i sigurne ruke, čovek koji govori ludosti (a on ih ne govori), nego razuman gospodin, koji se razbacuje razboritostima nalik na otkrivanje tople vode, a da mi pritom iščaši i raskomada telo.
– Moguće... moguće, ali opet...
Sledećeg dana pitao sam doktora Montarca za Fernándeza Gómeza, a on mi je odgovorio:
– Dokazana budala!
– A to je?
– Fiziološki dokazana budala, a nativitate, nepopravljiva.
– Ja bih ga nazvao apsolutnom budalom.
– Možda... jer u ovom slučaju dokazano i apsolutno se isprepleću; to nije kao u politici...
– Kaže da vaša glava mora biti puna zrikavaca...
– A njegova i pripadnika njegove vrste, mora biti puna žohara, a to su nemi zrikavci. Naposletku moji pevaju, ili zriču, ili šta već...

Nakon nekog vremena doktor je objavio svoju treću priču, sada već nešto agresivniju i punu ironije, ismevanja i loše prikrivenih uvreda.

– Ne znam priliči li vam objavljivanje ovakvih stvari – rekao sam mu.
– Oh, svakako, moram ih izbaciti van; kad ne bih pisao te grozote na kraju bih ih i sam počinio. Ja najbolje znam šta radim.
– Neki govore da to nije najbolje za čoveka vaših godina, na vašoj poziciji, vaše profesije... – rekao sam mu s namerom da ga iskušam.

A na to je poskočio i uzviknuo:

– Kao što sam vam rekao, kao što sam vam rekao, već sam vam hiljadu puta rekao: moraću otići odavde ili ću umreti od gladi ili će me izludeti ili sve zajedno. Da, sve zajedno: moraću otići, lud, umirući od gladi. To je moj položaj! Šta su ti glupani mislili pod onim »položaj«? Verujte mi, u Španiji se nikada nećemo rešiti kožnog uveza, i to lošeg uveza, jer nama više odgovara priprosto; nećemo se toga rešiti sve dok ne dopustimo da predsednik napiše i objavi svezak epigrama ili priču za decu ili bilo sta za vreme svog predsednikovanja. Kako smo glupi i teški!

>br /> I tako se, ponukan sudbonosnim instinktom, doktor Montarco upustio u borbu s mentalitetom grada u kojem je živeo i radio. Trudio se sve više biti pažljiv i precizan u izvršavanju svojih profesionalnih, građanskih i kućnih zadataka; ulagao je izvanredan napor brinući se za svoje pacijente i proučavajući njihove bolesti; ljubazno je primao svakoga; ni prema kome nije bio nepristojan; sa svakim je razgovarao o onome za što je pretpostavio da bi ga moglo zanimati, nastojeći mu udovoljiti, a u privatnom životu nastavljao je biti uzoran muž i otac. Ali njegove priče, pripovetke i nadahnuća postajala su sve ekstravagantnija, kako bi se reklo, i sve udaljenija od uobičajenog i banalnog. Pacijenti su se počeli povlačiti i udaljavati iz njegove okoline. Time je njegov animozitet postajao sve veći.

No to nije bilo najgore, jer već se bila stvorila i proširila i načinila štetu zlobna glasina o njegovoj oholosti. Bez nekog motiva koji bi to opravdao, počelo se pričati da je doktor Montarco ohol, da je umišljen, da sam sebe smatra genijalcem, a druge doživljava kao sirote zloduhe koji ga nisu u stanju razumeti. To sam mu preneo, a on umesto da se rasplamsa u jednoj od onih uobičajenih gorljivih rasprava, koju sam očekivao, mirno mi je odgovorio:

– Ja, ohol? Samo glupani su doista oholi, a iskreno, sebe ne smatram glupanom; moja glupost nije tolika. Ohol? Kada bismo samo mogli zaviriti preko ruba tuđe svesti i pogledati u dubinu! Da, znam da me drugi smatraju punim prezira, ali varaju se. To je zato što ih ja ne vidim onakvima kakvima oni vide sebe. Uostalom, i da vam otkrijem još veći deo sebe, čemu uopste sve to o oholosti, insistiranju na prepotenciji i slični klišeji? Ne, prijatelju moj, ne! Čovek koji se nastoji nametnuti drugima traži zaštitu za sebe; onaj koji pokušava potisnuti u zaborav tuđa imena, on želi da se sačuva njegovo ime u sećanjima ljudi, jer i sami znate da novi naraštaji propuštaju stvari na kapaljku. Jeste li ikada usredotočili pažnju na muholovku?
– Šta je to? – upitao sam ga.
– Jedna od onih posuda s vodom namenjenih hvatanju muha. Sirote se pokušavaju spasiti, a kako im nema drugoga spasa nego se popeti jedna na drugu i tako plutati na lešu u toj stajaćoj smrtonosnoj vodi, odvija se jedna žestoka borba nadmetanja za spas. Najmanje razmišljaju hoće li potopiti onu drugu, već samo kako isplivati preko nje. I zato je borba za dobrim glasom hiljadu puta teža od borbe za hlebom.
– Takva je – dodao sam – borba za život. Darwin...
– Darwin? – upao mi je u reč. – Je li vam poznata Rolphova knjiga Biološki problemi?
– Nije.
– Pa, onda je pročitajte. Pročitajte je i videćete da se ne radi o porastu i razmnožavanju vrsta što iziskuje više hrane i zato ih dovodi do borbe; nego o stremljenju ka što obilnijoj hrani, preterivanju, nadmašivanju nužnoga, zbog čega rastu i razmnožavaju se. To nije nagon za očuvanjem koji nas potiče na delovanje, već nagon za najezdom; ne žudimo za samoodržavanjem, nego da budemo još više, da budemo sve. Odnosno, poslužiću se moćnom izrekom oca Alfonsa Rodrígueza, velikog čoveka: »Pohlepa za božanskim«. Da, pohlepa za božanskim. »Bićete kao bogovi!«, tako je iskušavao, kažu, demon naše davne očeve. Onaj ko ne bude žudeo da postane više, postaće ništa. Sve ili ništa! Postoji duboko značenje u tome. Što god da nam rekao razum, ta velika laž izmišljena kao uteha nesretnicima, onaj koji pripada zlatnoj sredini, aurei mediocritas, onaj koji ne zavidi, niti mu se zavidi i slične gluparije; što god nam rekao razum (veliki doušnik), naša duhovna nutrina, ono što sada nazivaju Nesvesnim (s velikim N) govori nam ako ne želimo, pre ili kasnije, postati ništa, da sledimo najispravniji put, a to je nastojanje da budemo sve.
– Borba za životom, za, bolje rečeno, većim od života, jest napad, a ne obrana; na to cilja Rolph – nastavio je. – Ja se, prijatelju, ne branim, više se ne branim; napadam. Ne želim štit koji će me ometati i otežavati mi; ne želim ništa osim mača. Radije udelim pedeset udaraca i primim deset, nego da ne udelim više od deset i ne primim ni jedan. Napad, napad, a ne odbrana! Neka govore o meni šta žele; neću slušati, neću to doznati, isključim uši, a u slučaju da uprkos oprezu do mene dospe ono što govore, neću odgovoriti. Da imamo vekove pred sobom, pre bih ja njih uverio da su glupi, a znate koliko je to teško, nego što bi oni mene uverili da sam lud ili da sam ohol.
– Da, ali taj isključivo uvredljiv način, prijatelju Montarco... – započeo sam.
– Da – prekinuo me – ima svojih nedostataka, a pre svega je vrlo opasan jer onoga dana kada mi oslabi ruka, a mač otupi, toga dana će me pregaziti, razvući i smrviti. Ali pre toga doći će na svoje: izludeće me.

Tako je i bilo. Počeo sam u to sumnjati otkako sam ga čuo da često o tome govori i podiže glas protiv razuma.Na kraju su ga uspeli izludeti.

Uporno je ustrajao na daljnjem pisanju priča, priča koje su bile toliko drukčije od onoga što je uobičajeno ovde u Španiji, a istovremeno ne izlazeći iz okvira tako razumnog načina života koji je vodio. Pacijenti su ga počeli napuštati; neimaština mu je zakucala na vrata, a kao vrhunac svega, više nije mogao pronaći časopis ni novine koji bi prihvatili njegove radove, a ni njegovo ime više nije bilo dobrodošlo na području književne republike. Sve je završilo tako da je nekolicina nas, njegovih prijatelja, morala preuzeti brigu o njegovoj ženi i kćerima, a njega je trebalo odvesti u sanatorij na lečenje jer je njegov izraz postajao sve agresivniji.

Sećam se kao da je bilo juče kada sam ga prvi puta posetio u sanatoriju u kojem je bio izdvojen. Upravnik doktor Atienza bio je školski prijatelj doktora Montarca pa je prema njemu iskazivao veliku naklonost.

– Eno ga – rekao mi je – ovih dana je nešto tiši i mirniji nego na početku. Čita ponešto, ali vrlo malo jer sam procenio da bi potpuno uskraćivanje čitanja na njega imalo posve suprotan učinak. Ono što najviše čita jest Don Quijote, i ako uzmete knjigu i otvorite je nasumice, vrlo verovatno ćete otvoriti poglavlje XXXII, drugog dela, u kojem se navodi odgovor što ga je Don Quijote uzvratio svojemu kudiocu, onom dostojanstvenom duhovniku koji je za vojvodskim stolom oštro prekorio viteza skitnicu. Idemo ga videti, ako želite.

I otišli smo.

– Radujem se što ste me došli videti – uskliknuo je čim me je ugledao i podignuo pogled s Don Quijotea. – Radujem se. Razmišljao sam, usprkos onome što nam poručuje Hrist, u dvadeset i drugom stihu petog poglavlja po svetom Mateju, je li nam ili nije dopušteno upotrebiti zabranjeno oružje.
– Koje je to zabranjeno oružje? – upitao sam ga.
– »ko bratu rekne ‘glupane’, biće podvrgnut ognju paklenome«. Pogledajte, pogledajte, koliko je strašna ta rečenica! Ne kaže ko ga nazove ubicom, ili lopovom, ili banditom, ili varalicom, ili kukavicom, ili sinom zle majke, ili pasjim sinom, ili slobodoumnim, ne, nego ko ga nazove »glupanom«. Upravo to je zabranjeno oružje. U sve se može posumnjati osim u um, u oštroumnost ili u ispravnu procenu drugih. A kada se čoveku dadne da nešto promisli? Neki pape koji su se smatrali latinistima manje bi se uvredili kada bi ih se nazvalo hereticima, nego kada bi ih se optužilo za solecizam u latinskom pismu, a ima i ozbiljnih kardinala koji veću važnost pridaju pročišćenom jeziku nego da ih se smatra dobrim hrišćanima i za koje je ortodoksija puka posledica čistoće španskog jezika. Zabranjeno oružje! Zabranjeno oružje! Pogledajte komediju na političkoj sceni: protagonisti se međusobno optužuju za najprljavije stvari, dvolično se okrivljuju za ozbiljne propuste; ali vrlo su brižni kada se nazivaju rečitima, veštima, dobronamernima, darovitima... »ko bratu rekne ‘glupane’, biće podvrgnut ognju paklenome«. Uostalom, znate li zašto nema istinskog napretka?
– Zato što moramo nositi teret tradicije na leđima – odvažio sam se izgovoriti.
– Ne, ne, nego zato što je nemoguće uveriti glupane da su glupi. Onoga dana kada glupani, a to su svi ljudi, uistinu shvate da su glupi, napredak će dosegnuti svoj cilj. Čovek se rađa glup... Ali onaj ko bratu rekne »glupane«, biće podvrgnut ognju paklenome. A njemu se podvrgnuo onaj dostojanstveni duhovnik »jedan od onih, što gospoduju po velikaškim domovima; od onih, koji nisu od kneževskoga roda, te i ne znaju naučiti ljude kneževskoga roda, kako bi trebali knezovati; od onih, koji velikašku veličinu mere o svoje sitne duše; od onih, što uče one kojima upravljaju, da budu štedljivi, i stvaraju od njih tvrdice...«1
– Vidite sad? – rekao mi je potiho doktor Atienza; – Zna napamet poglavlja XXXI. i XXXII. drugog dela naše knjige.
– Podvrgnuo se paklu, tvrdim – nastavio je siroti luđak – taj dostojanstveni duhovnik koji se u pratnji vojvoda uputio dočekati Don Quijotea te je s njim zaseo za sto, nasuprot njemu, dok su blagovali; zatim je, prepun besa, zavisti, gluposti, svih niskih strasti prikrivenih velom zdravog razuma i dobre prosudbe, zapretio vojvodi da mora položiti račun Gospodinu našemu i navesti dela koja je počinio ovaj dobri čovek... Nazvao je dobrim čovekom Don Quijotea, taj tvrdoglavi i dostojanstveni duhovnik, a zatim ga je nazvao Don Glupanom. Don Glupanom! Don Glupanom! Don Glupanom! Don Glupanom i najvećim luđakom svih vremena! Podvrgnuo se ognju paklenome! I sada je u paklu.
– Možda je ipak u čistilištu, jer Božja je milost večna – usudio sam se reći.
– Ali pogreška dostojanstvenog duhovnika, koja se odnosi na Španiju i upravo samo na Španiju, golema je, doista golema. Taj dostojanstveni gospodin, čisto utelovljenje dela našeg naroda koji se smatra kulturnim; taj nepodnošljivi mudrijaš, nakon što je ožalošćen ustao od stola i naivno zazvao svojega gospodina, onoga koji ga hrani, iako sumnjam da je to ičime zaslužio, izgovorio je: »Kako i ne bi poludeli, kad im pametni ljudi odobravaju ludorije! Volja vas ostati s njima, ali dok su oni u vašoj kući, neću ja od svoje kuće, da ne moram kuditi ono, što ne mogu popraviti«2; nakon što je to izrekao, i »ne htede ni jesti više, nego ode bez ijedne reči«.3 Otišao je, ali ne u potpunosti, nego je naokolo izbacivao i poništavao dekrete o razboritosti i zdravom razumu... To je strašno! To je strašno! U javnosti Don Quijotea nazivaju »uzvišenim luđakom« i sličnim nizom imena koja su negde čuli; ali duboko u sebi, i nasamo, nazivaju ga Don Glupanom. Pogledajte, Don Quijote, koji je krenuo u trku za carstvom, carstvom slave, prepustio je Sanchu Panzi vlast nad Ostrvom. Don Quijote! I što je postao taj bedni Don Glupan? Čak ni ministar! I naposletku, zašto je Bog stvorio svet? Za vlastitu slavu, kažu; kako bi iskazao vlastitu slavu. Moramo li mi biti manje od toga?... Oholost! Oholost! Vražja oholost!, vape nemoćni. Neka dođu, neka dođu ovamo, neka dođu sva ta dostojanstvena gospoda zaražena zdravim razumom...
– Pođimo – rekao mi je potiho doktor Atienza – jer se zaneo.

Prekinuli smo razgovor uz razlog pa sam se oprostio od svog sirotog prijatelja.
– Izludeli su ga – rekao mi je doktor Atienza kada smo ostali sami. – Izludeli su jednog od najrazumnijih i najpoštenijih ljudi koje poznajem.
– Kako to? – upitao sam ga.
– Najveća razlika između ludih i razumnih – odgovorio je – jest u tome što ovi potonji iako umišljaju ludosti, osim ako nisu glupi, jer u protivnom ih ne bi umišljali; iako ih umišljaju, kažem, oni ih ne izgovaraju, a još manje čine; dok oni koje nazivamo ludima, nemaju sposobnost susprezanja, nisu u stanju obuzdati se. Kome, osim ako mu nedostatak mašte ne doseže tačku imbecilnosti, nije pala na pamet neka ludost? Ali znao se suzdržati. A ako to ne zna, pretvara se u luđaka ili u genijalca, većeg ili manjeg, zavisno o vrsti ludila. Vrlo je ugodno razgovarati o iluzijama; ali verujte mi da svaka iluzija koja postaje opipljiva, koja nas potiče na očuvanje, unapređenje i osnaživanje života jest toliko stvaran doživljaj, poput onog koji bi mogao najtačnije ustvrditi bilo koji postojeći naucni uređaj. Ta nužna zaliha ludila, nazovimo je tako, neophodna je za napredak; ta neravnoteža bez koje bi duhovni svet ubrzo potpuno zamro, tačnije, okončao, mora se utrošiti na ovaj ili onaj način. Ovaj siroti doktor Montarco utrošio ju je u svoje fantastične priče, u svoje pripovedanje i fantazije, i na taj se je način otarasio pa je stoga mogao voditi tako uredan i razborit život kakav je vodio. A uistinu te priče...
– Ah – upao sam mu u reč. – Vrlo su sugestivne; pune su iznenađujućih gledišta. Ja ih čitam i iščitavam jer ne mrzim ništa više od toga da mi govore upravo ono što mislim. Neprekidno čitam te priče bez opisa i pouke. Razmišljam da napišem kritički osvrt na njih i gajim nadu da će čitateljska publika odabrati pravi put i u njima videti ono što danas nije vidljivo. Publika nije ni toliko tupa ni toliko bahata koliko mi mislimo; događa se da im se servira već sve unapred prožvakano, zaslinjeno i spremno u kapsulama koje je potrebno samo progutati; svako je već zasićen zarađivanjem za život i ne može rasipati vreme na preživanje hrane koja ima opor okus kada se ubaci u usta. Ali kritičari su ti koji izvlače na videlo pisce poput doktora Montarca, čija su do sad bila percipirana samo slova, ali ne i duša.
– Dakle, vi ste upućeni – nastavio je doktor – da priče nisu padale na plodno tlo. Njihova začudnost, koja bi u drugim zemljama privukla čitatelje, ovde ih je preplašila. Na svakom koraku i pred svakom najjednostavnijom činjenicom, ti ljudi zatrpani didaktičkim smećem zapitivali bi se: »A što ovde želi reći taj čovek?« Već ste upućeni u ono što se dogodilo – pacijenti su ga počeli napuštati premda ih je dobro lečio; ljudi su ga počeli nazivati luđakom usprkos razboritom životu koji je vodio; optuživali su ga zbog preteranih strasti, koje uprkos vanjskom utisku, nisu njime ovladale; odbijali su mu dela; siromaštvo mu je pokucalo na vrata te su ga prisilili da govori i čini ludosti o k
ojima je razmišljao i koje je pretakao u dela.
– Ludosti? – prekinuo sam ga.
– Ne, ne, nisu to bile ludosti, u pravu ste, nisu bile; ali uspeli su u nameri da to i postanu. Ja, koji ga sada čitam, i to otkako je došao ovamo, uviđam da je pogreška bila u nastojanju da ga doživljavaju kao uzornog pisca, što taj nesretnik nije bio. Njegove misli poslužile su kao izgovor, kao temelj i imaju toliku važnost za njegova dela kao što za Velásqueza ima zemlja kojom se poslužio kako bi postigao nijansu za sliku ili tip kamena iz kojega je Michelangelo isklesao Mojsija. A što bismo tek rekli o čoveku koji je na procenu Miloske Venere došao s mikroskopom i reagensom u ruci kako bi napravio detaljnu analizu mramora iz kojega je isklesana? Upravo su ideje temelj za filozofska, umetnička i polemička dela.
– Oduvek sam tako mislio – rekao sam mu – ali primećujem da je to jedno od načela koje nailazi na najveći otpor u našem narodu. Jednom prilikom dok sam promatrao šahovsku igru, svedočio sam najdubljoj drami koju sam ikada video. To je bilo strašno. Igrači su samo pomicali figure poštujući pravila igre i igraće ploče, i uprkos tome, ne možete ni zamisliti koja je to bila intenzivna strast, koja napetost duha i koji izliv životne energije! Oni koji su pratili samo rasplet imali su utisak da i sami uvestvuju u svakidašnjoj partiji, no valja istaknuti da su igrala dva osrednja igrača; ja sam se pak usredotočio na podizanje i premeštanje figura, na otmenu tišinu, na mrštenje igrača. Bio je jedan od najgorih i zasigurno najobičnijih poteza, šah koji se nije pretvorio u mat, ali je bio poseban. Trebali ste videti kako je, čitavom rukom, igrač dograbio skakača i kako ga je spustio lupivši po ploči i uzviknuo: šah! I ta dva čoveka prošla su kao dva obična igrača! Obična? Uveren sam da Morphy4 i Philidor5 nisu bili ništa posebniji. Siroti Montarco!
– Da, siroti Montarco! A danas ste od njega mogli čuti samo razborite stvari... Retko, vrlo retko posve trabunja, a kada počne trabunjati pretvara se u groteskni lik kojeg naziva privatnim savetnikom Herrom Schmarotzenderom; namesti periku, popne se na stolicu i svečano deklamuje govore pune duha, govore u kojima pulsiraju večni strahovi čovečanstva, a nakon što ih zaključi siđe sa stolice i kaže mi: »Nije li tačno, prijatelju Atienza, da ima mnogo istine u srži tih ludosti sirotog privatnog savetnika Herra Schmarotzendera?« Istina je da sam mnogo puta razmišljao koliko je opravdan osećaj divljenja i poštivanja kojim su obgrljeni luđaci u nekim zemljama.
– Čoveče, čini mi se da biste trebali odustati od upravljanja ovom ustanovom...
– Ne brinite se, prijatelju. Ne radi se o tome da ja mislim da se tim nesretnicima razgrće veo uzvišenijeg sveta od onoga kojim smo mi obavijeni; samo smatram da iskazuju stvari koje svi mislimo, a koje se zbog srama i ustručavanja ne usudimo izreći. Razum, koji je sam po sebi konzervirana moć i koji smo stekli boreći se za život percipira samo ono što je potrebno sačuvati i ojačati za ovaj život. Mi ne poznajemo ništa osim onoga što moramo poznavati da bismo živeli. Ali ko vam može reći da ta neuništiva žudnja za preživljavanjem nije otkrivenje drugog sveta koji obavija i podupire naš svet, i kada se polome lanci razuma, da ta buncanja nisu očajnička iskakanja duha koji želi stići na drugi svet?
– Čini mi se, a vi zanemarite grubost kojom ću vam se obratiti, čini mi se da umesto da vi negujete doktora Montarca, doktor Montarco neguje vas. Govori gospodina privatnog savetnika nanose vam štetu.
– Šta ja znam! Jedino u što vas mogu uveriti jest da se svaki dan sve više ograničavam na ovu zdravstvenu ustanovu jer draže mi je lečiti luđake nego trpeti glupane. Iako, najgore je to što ima puno luđaka koji su ujedno i glupani. Trenutno sam posve posvećen doktoru Montarcu. Siroti Montarco!
– Sirota Španija! – uzvratio sam mu, zatim sam mu ispružio ruku pa smo se rastali.

Doktor Montarco nije izdržao dugo u zdravstvenoj ustanovi. Preplavila ga je golema tuga, silna potištenost te je na kraju potonuo u upornu nemost, koju nije napuštao osim kada bi uzdahnuo: »Sve ili ništa... sve ili ništa... sve ili ništa...« Stanje mu se pogoršalo i naposletku je umro. Nakon njegove smrti, u ladici njegova stola pronašli su opsežan rukopis koji je na prvoj stranici imao ispisane sledeće reči:

SVE ILI NIŠTA
(Molim da se u slučaju moje smrti ovaj rukopis spali bez čitanja.)

Nisam doznao je li doktor Atienza odolio porivu da ga pročita, a ne znam ni je li ispoštovao luđakovu poslednju želju i spalio ga.

Siroti doktor Montarco! Počivao u miru, jer on je itekako zaslužio mir i počivanje!

Sa španskog prevela:
Dora Jelačić Bužimski

___________________

1 Citat iz Života i dela Bistroga viteza Don Quijota od Manche Miguela de Cervantesa, III. svezak, Zagreb 1942. (prevod Ise Velikanovića).
2 Ibidem. 3 Ibidem. 4 Paul Charles Morphy, američki je šahist francuskog, španjolskog i kreolskog podrijetla. Smatra se jednim od najboljih šahista druge polovice 19. stoljeća. (Op. prev.) 5 François-André Danican Philidor francuski je skladatelj i šahist. Bio je jedan od najboljih šahista 18. stoljeća. (Op. prev.)

izvor 

Problemi sa RSSing.com

 

RSSing.com je stranica koja krade sadržaje sa sajtova. Dosta drugih web stranica podnelo je zahteve Googleu za uklanjanje sadržaja Rssing.com iz Google tražilice/baze podataka, do sada ova stranica nije ukinuta. 

      Ovim postom želim blogerima, koji nailaze na ovaj problem, pružiti kratku informaciju o čemu se tu zapravo radi. Ako nemate problem da neki tipovi zarađuju novac preko Vas onda ovaj post nije za vas.

    Ljudi koji stoje iza ove stranice uzimaju i objavljuju tuđe tekstove ( direktno iz feeda spremljenog u njihovu bazu podataka). Dakle, Rssing učitava bez odobrenja ( ili sa njim) sadržaj s vaše web-lokacije.

Ako dozvoljavate feed onda ste otvorili ulaz ovoj stranici,  to znači da su svi tekstovi na vašoj web stranici dopušteni.  Ako želite da unapred izbegnete krađu deaktivirajte ovu funkciju ( na dnu postavki)

    Korisnici ove stranice, koja preuzme sadržaj bloga, nisu preusmereni na preuzeti blog ( to je funkcija pravog feeda ), naprotiv oni se dalje preusmeravaju na stranice preko kojih vlasnici RSSing klikovima ostvaruju finansijsku dobit, tj. plaćeni su na osnovu broja posetilaca stranice, klikova. Clickjacking je moguć jer se naizgled bezopasne značajke HTML web stranica mogu koristiti za izvođenje neočekivanih radnji. Ova tehnika je zlonamerna ukoliko dopušta drugima da preuzmu kontrolu nad vasim kompjuterom. Rssing.com ne ugrožava blog, ni kompjuter, on vas " samo" košta prometa posetilaca na stranici.

     Ukoliko imate otvoren feed  a RSSing je tekstove već preuzet šanse da zaustavite ovu praksu za neznalce poput mene su nikakve jer ova stranica koristi ko zna koju naprednu skriptu za razbijanje zastite bloga. Jedini put je zahtev poslao direktno njima da kanal ( bloga) skinu sa svog spiska. Zavisite od njihove volje!  

1. ukucajte stranicu RSSing.com
2. u gornjem, desnom uglu kliknite na Contact Us.

Na dnu obaveštenja sa uputama nalaze se dva linka : prvi je za ukidanje celog kanala ( bloga), drugi je za skidanje jednog teksta.
3. Kada ste kliknuli na jedan od odabranih linkova pojaviće se formular u kom je potrebno uneti podatke ( ime, e-mail adresu, URL teksta koji želite da skinete - isti URL možete da koristite za ukidanje celog kanala.
4. Sa strane kolone u koju upisujete URL ( sa RSSing-a )traži se potvrda  :validate URL.

Klikom obavezno potvrdite ( ukoliko je URl tačan pokazaće se kolona sa potvrdom; ukoliko URL nije dobar ili ga ne prihvate, dobićete obaveštenje da URL nije tačan). Budite uporni jer se dešava da odbiju tačan URL
5. Na dnu je potrebno uneti izjavu da ste vlasnik stranice- ja sam naravno prvo unela naziv stvarnog vlasnika ( Blogger) a zatim dala izjavu - Da, ja sam vlasnik bloga... Obavezno na engleskom.
6. na kraju je potrebno ispuniti kvadrate pored četiri kolone ...

7. i poslati ( kliknuti na Send)

Ukoliko prime formular dobićete potvrdu mailom. Zbog toga obavezno unesite ispravnu mail adresu.

Rodrigo Urquiola Flores, Iskrivljeno sećanje

 

Smatra se da čovek koji nešto čeka ne može raditi ništa drugo nego maštati i zamišljati stvari dok vreme protiče. A čini se da ipak nije tako. Jer, može zamišljati ono što očekuje, zamišljati da ne čeka ništa, da se već jako dugo nije dogodilo ono što je očekivao. Može zamišljati da više nema potrebe da se išta zamišlja i u mraku, među senama, gledati neke pokrete.

– Stigla si? – pita gospodin Teodoro Apaza senu koja se pomiče na krovu. U njenoj se pozadini nalazi telo koje je pravi obasjano mesečinom. Čini se da je ono izazvalo buku nalik onoj koju izaziva otopljeni cink kad ga se gazi potplatom cipele. – To si ti? Stigla si?

Bio je to mačak. Ili mačak i mačka. A mačke ne govore. One se pare i vrište poput gladnih i neispavanih, napuštenih beba.

I, premda gospodin Teodoro zna da su mački ili mačak i mačka pravili senu i izazivali buku, izlazi iz kreveta. Želi biti siguran. Hladnoća ispod carsafa je gotovo ista kao ona vani. Oseća neodređenu bol u abdomenu i obmotava vrat šalom. Prelazi velikom prostorijom koja je sve u jednoj – spavaonica, kuhinja, blagovaonica, dnevna soba – i otvara vrata koja ujedno predstavljaju sva vrata. Pušta da ga snažan vetar udari u lice. Oseća nagon da ponovno izađe napolje i krene do električnoga stuba koji rasipa slabu svetlost po loše asfaltiranoj cesti. Ipak, radije ostaje unutra, miran. Čini se kao da je on produženje vrata. Čeka. Poslednji put kad je otišao do stuba, video je kako se udaljava neko. Prokleti policijski sat. Već četiri noći nije mogao dobro spavati. Morao je samoga sebe prisiljavati da ne ode na praznu ulicu i potraži ono što neće doći. Za starca poput njega, zatvor je beznačajna kazna zbog nepoštovanja policijskog sata. Puno je gore čamiti u zatvoru bez nade u izlazak sledećega dana u svitanje. Zatvor je beskonačna noć.

Čuo je puno šuškanja o tome kako stoje stvari u zatvorima i kakvi su uslovi u njima. No, to su samo glasine jer na radiju i dalje neprestano puštaju narodnu muziku. Teška su vremena tako da sve može biti tačno, ali i netačno. No, on, gospodin Teodoro, to zna ili barem misli da zna. Ima predosećaj koji se pojavio u stanju bdenja što je želeo objasniti kao noćnu moru, a ne kao fatamorganu nastalu zbog nesanice: čuje jauke nekoga muškarca, reči koje ništa ne znače; vidi jednu ruku, pet raširenih i napetih prstiju, vidi kako nekoga šamaraju; gotovo da može osetiti bol koja se uvlači u njegove vlastite kosti. Njuši miris vlažnoga dreka koji se sigurno nalazi na nekome tepihu; oseća alkalni miris sumpora što se javlja u njegovoj vlastitoj slini; usprkos činjenici da se provlači kroz sve stvari i čak kroz jecanje drugih žena, on jasno čuje jecaj svoje kćeri, tako nalik onome koji je pratio njezin plač kad je bila devojčica. To mu govore bdenje, vrtoglavice, vrućice. Istovremeno puno toga i ništa. U tome bi trenutku radije imao muško dete koje bi – misli – bolje moglo izdržati bol, umor, šamaranje, struju i polevanje hladnom vodom. Sina koji bi bio u stanju pobeći. Žena, pomislio je, ima vaginu i to joj je na mestu poput ovoga koje vidi dok bdije, velik nedostatak.

Bdenje za njega nije dobro, jer to znači da u bilo kojem trenu može proći kroz jedna vrata koja predstavljaju sva vrata. Zamišlja vojnike kako jezicima prolaze po njenim usnama. I gospodin Teodoro u tišini plače poput kišne godine. Ne može ništa više učiniti. Premda su mu mnogi rekli da će se njegova kći pre ili posle pojaviti. Mlada je, rekli su, možda je trudna pa je pobegla sa svojim mladicem, vratiće se. Ali, gospodin Teodoro zna da ona ne bi učinila nešto takvo, nju zanimaju druge stvari: fakultet i nešto što ni on ne može dobro da razume.

Opet mačke. Ustaje iz kreveta, ponovno prolazi sobom, ponovno otvara vrata, opet posmatra, ponovno odstupa i opet leže. Bdenje je jedino izvesno područje.

– Sutra ću otrovati te djavole – kaže gotovo nesvesno, ne obraćajući paznju ni na šta. Činilo se da mora sakriti svoje reči od nekoga ko ga motri.

U trenutku u kojemu je cigla u deliće rasprsnula staklo jedinoga prozora, gospodin Teodoro ne razmišlja o događajima u rajskome vrtu. Kako bi čovek mogao misliti o pričama iz Geneze kad već nekoliko dana njegova kći ne dolazi kući, a neko je nepoznat, možda neki vojnik, bacio ciglu na prozor njegove kuće i razbio staklo? To ne čini stoga jer mu to uopste nije važno; šta više, već nekoliko godina nije kročio u crkvu niti u išta što joj je nalik; već nekoliko godina nije osetio potrebu da se upita da li tamo gore ili tamo dole postoji neki Bog koji zna za njegove korake i zanima se za njih. Ne razume reč »Bog« i nema nameru da rešava tu zagonetku. Kad se prekrsti kao što ga je majka naučila, čini to zato što je ona tako radila. Dok to čini, ne razmišlja ni o čemu ili misli o sreći ili o šapi nekog nevidljivog kunića.

Da je počeo razmišljati o priči o raju koju svi tako dobro znamo, možda se ne bi približio cigli, možda je ne bi podigao s tla, možda ne otkrio papirić koji se nalazio u šupljini na njenoj sredini, a još manje pročitao poruku koja je bila u njoj. Verovatno bi se udaljio od cigle ili bi se ograničio na to da je podigne s tla kako bi je bacio u smeće i sada bi nastavio čekati da mu dođe kćer. Ali ne, uvek je potrebno otkriti odgovor. Adam i Eva bili su osuđeni da pojedu plod sa stabla spoznaje. Sada je taj plod ova cigla u rukama gospodina Teodora. Dok čita poruku, počinje ga jesti. Spoznaja znači kraj prvobitnoga čekanja. Nema više raja, toga mesta gde se ništa nije događalo: škrabotine mu potvrđuju da je njegova kći uhapsena u nekoj raciji. I takođe, otkriva jedno mesto: Achocalla. To je sve. Sada počinje druga vrsta čekanja, pojavio se novi raj.

Podnevno sunce. Ispod njega, mora se približiti noći. Zatvor je noć a Achocalla mesto gde se počela događati noć. Bilo je lako doći do tamo. Nekoliko sati u minibusu. Bilo je teško tokom tih par sati podnositi maštu i izdržati vlastiti pogled na sve, gledati okolinu i puteve između planina, eukaliptuse koje njiše vetar, prašinu a, zapravo, ne videti ništa od onoga što su oči primećivale. Bilo je teško shvatiti kako pokretanje stvari oko čoveka može postati statično i videti mrtvaca u živome čoveku.

Gospodin Teodoro silazi iz minibusa i pita gde je slavni zatvor i ko upravlja njime: prvo ženu koja prodaje kukuruz, grašak i bob, a zatim tiho, gotovo šapćući, nekoga mladića koji ostaje da sedi na kamenu i posmatra jezero. Zatvor se nalazi tamo, u blizini, kad se zađe za ugao. Nasuprot trgu je; na njegovim vratima ima puno policajaca, čovek se ne može izgubiti. A ko njime upravlja? Ne, ne znam ko.

Hoda. Sunce škodi njegovome pogledu; previše je žuto, divlje, snažno prodire u uspomenu na nesanicu. Ima osećaj da je neće pronaći. Nogom udara kamenje na koje nailazi i zna da mu niko neće kazati ono što želi saznati. Ali, mora pokušati; prekasno je da posustane i ne pročita poruku u cigli. Kad je stigao do vrata, upitao je prvoga stražara kojega je video koga može pitati za jednu osobu koja je nestala pre nekoliko dana i za koju sumnja da bi mogla biti ovde. Dakako, nikome neće ništa reći o cigli. Čini se da ga stražar ne čuje. Izgleda strogo. Možda su mu i ranije dolazili s takvom vrstom molbi i učinio je isto što i sada čini: skamenio se; pretvorio se u kip prerušen u vojnika.

– Mladiću – obraća mu se gospodin Teodoro, ja sam veteran rata s Paragvajem. Tražim svoju kćer.

– Prođite – kaže kip i starac posluša.

U tome predvorju mraka, kroz pukotine se provlači svetlost. Ulazi u prostoriju gde se čuje dosadan zvuk pisaće masine. I ponovno isto. Tražim svoju kćer. Ime? María Apaza Tarquino. Odakle je? Iz La Paza. Još neki podatak? Studentica je. Tipkanje na sekundu prestaju odjekivati. Čovek ustaje sa svoga mesta i traži nešto među fasciklama. Čita dok mu se kravata pomiče kao klatno nemoga zvona. Pročišćava grlo. Glas mu je promukao.

– Apaza Tarquino, María. Da, to mora biti ona. Umrla je prirodnom smrću.

– Ne mladiću, ne. Ona je mlada, devojčica je; mlada je. Ona je devojčica.

– Događa se. Zbog čega ne odete u Ministarstvo?

Starac Cuti. Zvuk pisaće masine odjekuje sa zidova. Čovek se saginje i nastavlja svoj posao.

– Ja sam veteran.

– Trebali ste imati još jednu kćer i bolje je odgojiti, gospodine.

Želi toga čoveka zgrabiti za vrat, udarati ga tako dugo dok mu krv ne počne liptati iz očiju i baciti tu prokletu pisaću masinu , ali samo kaže:

– Ja sam veteran rata.

Zvuk pisaćega stroja još jednom prestaje. Čovek podiže pogled i smeši se.

– Možda se radi o nesporazumu, zabuni. Zbog čega se ne vratite ovamo sutra poslepodne?

Gospodin Teodoro ga želi udariti, ali nešto u njemu želi plakati. Okreće leđa pisaćoj masini koja ponovo izaziva buku i izlazi iz te prostorije. Vratiće se sutra poslepodne; hoće. Bolje je cutati. Možda lažu, a ako čovek ustrajava, od laži naprave istinu i ubiju uživo, ne samo na papiru. Tako se može dogoditi i u ovoj situaciji. A otac zna da mu je kćer i dalje živa; može je čak i čuti. Ne zna šta tačno čuje, ali ona je tamo. Čuje njeno disanje, njezin glas, lagane otkucaje srca. I, takođe je tačno da su se bolje ophodili prema njemu nego što su, kako je čuo, činili s drugima koji su došli tražiti svoje nestale. Niko nije vikao na njega; on je veteran, zaslužuje poštovanje. Išao je u Chaco kako bi se borio za Boliviju.

Kad je izašao na ulicu, sunčeva ga je svetlost udarila usred lica i zaslepila ga. Traži hlad, a kad ga pronađe, nailazi na mnoštvo žena koje sede na trgu, ispod drveća. Mnoge su od njih odevene u crno i plaču, razgovaraju, čekaju. Čuo je za njih, ali ih vidi po prvi put. Kako to da pre ulaska u zatvor nije primetio to mnoštvo lica tako sličnih njegovome?

A čekanje je sve mučnije. Prizori su sada još krvaviji; radi se o istoj smrti koja se neprestano ponavlja. Zvukovi deluju još snažnije, koraci su još udaljeniji, ali buka koju izazivaju bliže je. Umorni san potiče ga na spavanje na najneočekivanijim mestima; primerice, na trgu. I uvek prestaje u Teodorovoj sobi. Koliko li je dana uzastopce išao do Achocalle i tražio svoju kćer? Koliko li je puta ponavljao isti obred a da mu na kraju ne bi ništa kazali? Zaboravio je koliko puta.

Već jako dugo dani, raspored sati i njihovo trajanje nisu isti kao ranije. Došao je do tačke kad je bilo gotovo nemoguće odvojiti svetlost od tame jer je bilo složeno razlikovati noćnu hladnoću od dnevne vrućine; osim toga, kiša na kraju uvek izokrene stvari jer kad padne, tekućina se sudara sa svime i razvodnjava vreme. I, takođe, prestao je gledati kalendar koji mu je visio na zidu: pokušao je pročitati i dešifrovati ta slova, ali nije ih uspeo videti. Bila su nalik kukcima koji su se micali. Sada ih se počeo toliko bojati da je ponekad noću, očekujući povratak kćeri, zaboravio pripaziti da mu se ne približe.

Možda su zbunjenost i vrtoglavica uticali na to da se jednoga dana kad se počelo daniti a on se prestao brinuti o prisutnosti kukaca i prisetio se da se mora pripremiti za povratak u Achocallu, odluči na novi pokušaj. Otvorio je škrinju koju nikada nije i u kojoj je čuvao odeću svoje pokojne žene. Nekoliko je trenutaka promatrao ono što se u njoj nalazilo. Prisetio se da se gotovo nikada nije setio majke svoje jedine kćeri. Više nije bio u stanju prisetiti se njezinog lica bez pomoći fotografije. Polagano je vadio odeću koju je nekada oblačilo i skidalo telo koje je sada hodalo samo područjem njegovoga slaboga sećanja: par suknji, nekoliko podsuknji, vunene pulovere, bluze, jaknu, čarape, cipele. Pomirisao je svaki od tih komada i setio se raznih prizora; na primer, onoga kad je njegova žena, uvek bez lica, zakopala fetus – ili je to bio kunić čija su creva izašla? – na jedno mesto u kući kako bi devojčica ozdravila od neke bolesti. Na sekundu je pomislio da bi i on morao nešto slično napraviti, ali kasnije je odbacio tu zamisao. Imao je bolju. Ili je tako mislio.

Poželeo je biti druga osoba kako bi prestao biti ono što je bio. Jer, mislio je, ako barem na kratko vreme prestaneš biti ono što jesi, možeš dobiti natrag ono što je oduzeto nekome koga više nema.

Zbunjenost, vrtoglavica, vrućica.

– Da si ovde, šta bi učinila? – upitao je gospodin Teodoro cipele svoje supruge. Na kraju su ga cutnja cipela i odgovor koji nije primio potaknuli na odluku.

Možda im je u Achocalli već bilo dosadilo da ga stalno primaju i zato mu nisu davali nikakav odgovor. Dosadio im je. Gospodin Teodoro je tada odenuo odeću svoje pokojne žene. Dok se oblačio, do njega je dopirao tihi šapat. Nije odgovarao za svoje radnje; nesanica je bila kriva za sve. Odeća mu je savršeno pristajala, ali cipele nisu. To mu nije bilo važno. Ugurao je u njih gornji deo stopala, a ostatak je pritisnuo petom. Tako odeven, izašao je na ulicu. Susedi su se, dakako, grohotom smejali. Ali, gospodin Teodoro nije slušao smeh. Jedino što je uspeo čuti bio je čudan i nejasan zvuk koji mu je govorio da mu je kćer živa i da ga čeka.

Kad su ga ugledali stražari, i oni su se grohotom smejali, ali jedini smeh koji je gospodin Teodoro konačno uspeo čuti bio je onaj činovnika koji je nekoliko puta ustajao, kretao do police i vadio neki fascikl te glumio da čita. On bi mu ponekad rekao da mu je kćer mrtva, a nekad da ponovno dođe sutra, da će možda biti nekih novih vesti ili da, ako to želi, ode do Ministarstva i razgovara s ministrom. Sada, danas, nije mu ništa rekao; samo se smejao. Taj je smeh bio odgovor za taj dan. Gospodin Teodoro nije ništa pitao. Izašao je iz kancelarije poseta zatvoru u ženskoj odeći, nakon tihoga razgovora sa službenikom, zaustavio ga je jedan stražar i rekao mu:

– Gospođo, pukovnik želi razgovarati s vama.

– Mislim da nisam dobro shvatio – kazao je pukovnik. Vi ste muškarac, hoću reći, muškarčina kao i ja. Vi ste išli u rat protiv Paragvaja. Vaša je kćer u našem zatvoru. I ne razumem zbog čega ste se odlučili ovako odenuti.

Gospodin Teodoro ne odgovora. Ne zna šta bi rekao. Ne zna kako bi to objasnio. Ni on sam nema jasan odgovor.

– Moj je otac bio u Chacu – rekao je pukovnik. Vremena su se promenila. A Vama je pala napamet sjajna zamisao da se odenete kao žena. Zašto? Želim to znati. Objasnite mi.

Gospodin Teodoro se želeo prisetiti je li već ranije video to lice koje ga je sada posmatralo. Jedva da se setio zvuka detonacije i pucnjave koja je usledila posle nje. Pomislio je da nikada nije video niti jednoga Paragvajca; čak niti zarobljenika. Ne odgovara; zatvara oči. Usporava disanje. Kratko se priseća jedne vojnikinje. Ne seća joj se imena. Priseća se da joj je nadimak bio Warmi i da ju je jednom iznenadio s nekolicinom vojnika u isušenoj reci, iza grmlja. Seća se kako je trčala u dugoj suknji i zvuka pucnja, pada njenoga tela i kratkoga uzdizanja prašine nakon toga. Možda je, zapravo, želela taj pucanj, možda je htela da je metak rani i da se podigne prašina kad konačno padne.

– Pokažite mi, molim Vas, Vašu licnu kartu i kartu veterana.

Gospodin Teodoro traži mali zavežljaj skriven u grudnjaku, vadi ga, izdvaja nekoliko novčanica sa strane i predaje ono što ga traže.

Pukovnik čita.

– Učiniću ono što vi želite – kaže – premda je zabranjeno i premda mi niste objasnili zbog čega ste odeveni u žensku odeću. Napraviću to zbog Vas jer ste junak kao i moj otac. Ali, čuvajte tajnu i molim Vas, obećajte mi da ćete skinuti tu odeću. Ništa nije važnije od dostojanstva.

Gospodin Teodoro kima glavom i šapuće:

Hvala.

Nakon što je uzeo ključeve koje je čuvao u ladici svoga stola, pukovnik ustaje sa stolca i kaže:

– Pođite sa mnom.

Mesto gde prestaje čekanje, noć je unutar noći. Nema druge mogućnosti. Čini se da je nema.

Pukovnik napreduje brzim korakom, jednom zauvek hoće s ovim završiti. Ne želi da ga neko od podređenih vidi u blizini toga starca odevenoga u žensku odeću koji ga sledi posrćući jer se još uvek nije naviknuo na ženske cipele. Prolaze pored kancelarije nekoga činovnika koji ustaje sa stolice. Prestaje buka koju pravi pisaći stroj. Približava se vratima kako bi nešto čuo. Kad ugledaju pukovnika, vojnici se zaustavljaju. On im bezvoljno uzvraća pozdrav. Sva se vrata pred njim otvaraju. Prolaze dvorištem gde skupina od nekoliko mladića drži ruke na leđima i posmatra sunce. Gospodin Teodoro je zamišljao da je unutrašnjost zatvora puno mračnija od ovoga što sada vidi. Pokušava razabrati lica onih koji gledaju sunce, ali to je jako teško. Čini se da su svi isti. Jedino po čemu se razlikuju su njihova tela i boja blatnjave odeće.

Dolaze u kancelariju gde se takođe čuje zvuk tipkanja jedne pisaće masine, samo sporiji.

– Pričekajte – kaže pukovnik. Gospodin Teodoro je poslušao.

Kad pukovnik ulazi u prostoriju, odjednom nastaje tišina. Nakon par minuta, izlazi i ne pogledavši gospodina Teodora, odlazi otkuda je i došao.

– Uđite – kaže neki glas iznutra. Gospodin Teodoro ulazi i nakon što ga je jednu dugu minutu pogledom ispitivao, vlasnik glasa, neki kapetan, pita ga: Kako si rekao da se zove tvoja kćer?

Gospodin Teodoro odgovara. Kapetan se diže sa stolice i otvara ormar s fasciklama, izvlači jedanu i čita. Zatim se približava pisaćoj masini, otvara ladicu, nešto po njoj traži i vadi zarđao ključ.

– Idemo – kaže.

Ulaze u prostoriju koja vodi u neku drugu. U meri u kojoj napreduju, odvratni se smrad pojačava. Kapetan poziva nekoga vojnika. Sada se trojica njih približavaju izvoru toga smrada. Kapetan vadi maramicu i pokriva nos. Nakon toga uzima zarđali ključ i otključava lokot kako bi maknuo lance postavljene oko rešetki jedne ćelije.

– Otpratićeš ovu gospođu – kaže vojniku. – Ona će ti reći ime a ti ćeš joj pokazati telo. Kad ode, dobro zatvori vrata lancima i lokotom. Jesi li me razumeo?

– Da, moj kapetane! – viče vojnik. Kapetan cutke odlazi.

Gospodin Teodoro još jednom kaže ime svoje kćeri i oseća da više ne može zadržati suze.

Vojnik traži ime u beležnici s crvenim tačkama. Treba mu prilično vremena. Ulaže znatan napor u raspoznavanje slova, u njihovo dešifrovanje i izgovaranje. Odjednom kaže:

– Ovde je. Idemo.

Prolaze pored leševa koji su, čini se, suprotno od onoga što je zamišljao, poslagani prema abecednome redu. Još ih uvek nema tako puno da bi bilo potrebno staviti ih jedne na druge. Miris je nepodnošljiv.

– Moraju ih odneti – kaže vojnik koji si niti u jednome trenutku nije začepio nos – u zajedničku grobnicu.

Dolaze do leša s nabreklim trbuhom. Radi se o ženi.

– Samo pogledajte – kaže vojnik.

Gospodin Teodoro se saginje i posmatra. Jesi li to ti? – pita pogledom leš koji ima otvorena usta i pritvorene oči, kao da još uvek može nešto videti. Ista crna kosa. Isti zubi. Isti ožiljak na desnoj ruci. Madež na bradi. To je ona. Ali, nije ona: na vratu joj je krvavi trak, na licu masnice, porezotina na ruci. Ona je.

Gospodin Teodoro ne može više izdržati. Uzvikuje nešto nerazumljivo, možda neku nepostojeću reč. Plače. Trčeći izlazi odande. Izule su mu se obe ženine cipele, a suknja mu se miče kao da pleše. Bose mu se noge natapaju krvlju. Zamalo se okliznuo, ali trči. Trči.

Vojnik zatvara vrata. Stavlja lokot na rešetke. Zaključava ga. Posmatra kako nestaje čudna žena muškoga lica.

Usprkos nesreći, bilo je trenutaka u kojima se gospodin Teodoro osećao sretnim jer je on, za razliku od drugih ljudi koji su čekali, dobio odgovor. Nije to hteo, ali na kraju ga je ipak dobio. U početku je osećao veliki bes i poželeo pronaći ubicu kako bi ga ubio. Nakon toga, činilo se da je zaboravio na to.

Kad više nije bilo besa koji ga je umarao, vratila se nesanica. Vratile su se i mačke koje su hodale po krovu od rastopljenoga cinka. Ponovno je počeo posmatrati ciglu kojom je jednom razbijen njegov prozor, sada pokriven plastikom zelene boje pričvršćenom ekserima. Ponovo je svake noći čitao poruku. A slova su bila poput kukaca koji su izlazili s papira i želeli ga progutati čim bi zatvorio oči i poželio zaspati. Jeo je samo ono što su mu donosili susedi. Nakon svega, bio je veteran i zaslužio je posebna priznanja.

Treću je nedelju još jednom poželeo biti neko drugi. Ponovno se odenuo u žensku odeću. Prema uputi iz poruke koju je više puta pročitao ali ju još uvek nije znao napamet, opet je otišao do Achocalle i upitao gde se nalazi zatvor i ko njime upravlja.

Sada su mu se smejali neki drugi stražari. Odveli ga do kancelarije gde je neki novi službenik kucao po pisaćoj masini. I on se smejao.

– Ovde ne prodajemo šminku, gospođo – rekao mu je kad ga je ugledao. – Niti želimo kupiti luk.

Gospodin Teodoro nije ništa od toga slušao. Upitao je za svoju kćer.

– Želim znati je li ona dobro – objasnio je. – Hoću znati da li joj nešto nedostaje i mogu li je izvući odavde. Ona je još devojčica.

Službenik je ustao sa stolice, promrmljao ime njegove kćeri i tražio nešto među fasciklima. – Mislim da su je premestili u drugi zatvor – rekao je. – Zbog čega ne proverite u Ministarstvu?

Gospodin Teodoro koji je hodao bos, okrenuo mu je leđa i sporo hodajući izašao odatle. Bol u stopalima bivala je sve jača.

Ipak, idućega se dana vratio odeven u žensku odeću i ponovno bos. Opet je kazao ime svoje kćeri i pitao je li tamo.

ISKRIVLJENO SEĆANJE. Sećanje kukca samoubice koji, ako ga ne zgnječe, sam sebe zgnječi. Treba započeti novi dan kao da prethodni, nevidljivo juče, uopste nije postojalo. Za jednu jedinu osobu koja je u stanju posmatrati ga, vreme više ne postoji. Ali, ipak, ravnodušno i nepokolebljivo, ono napreduje među stvarima i sve nastanjuje prašinom, paučinom, mravima i muvama koje prave kvadrate u vazduhu. Gospodin Teodoro se opet odeva u odeću svoje žene. Možda stoga što to i ne želi učiniti, nije u stanju prisetiti se jednostavnoga razgovora koji je juče, u nekome nevidljivome juče, vodio s jednom od gospođa što prodaju voće u Achocalli.

– Ovde više nema zatvora, gospodine. Juče i prekjuče sam ti isto to rekla.

– Ima. U njemu je moja kćer. Ona je još devojčica.

– Mislim da se šališ. Nekada je postojao.

Premda se ne seća dobro je li bilo tako, gospodin Teodoro je prodavačici okrenuo leđa i približio se trgu kako bi tražio mesto koga više nije bilo. Seo je u hlad ispod drveća i posmatrao obzorje. Nakon par sati, vratio se kući.

Iskrivljeno sećanje.

Gospodin Teodoro koji se, sada već bez boli u stopalima, navikao hodati bos, otvara vrata i izlazi na ulicu. Ne zatvara ih. Susedi su se navikli na njega i više ga ne ismevavaju. Deca ne žele da ih vidi i skrivaju se pred njim.

Vetar se igra suknjama koje je odenuo muškarac.1)

Sa španskog prevela:
Željka Lovrenčić

izvor

1) Rodrigo Urquiola Flores rođen je 1986. u La Pazu. Objavio je knjigu priča Eva y los espejos (Eva i ogledala, 2008.) i pozorisno delo El bloqueo (Blokada, 2011.) koje je 2010. osvojilo nagradu za dramu Adolfo Costa du Rels. Priče su mu uključene u razne antologije u Boliviji i u inostranstvu. Za svoj prvi roman Lluvia de piedra (Kamena kiša, 2010.) dobio je priznanje na dodeli XII. Nacionalne nagrade kuće Alfaguara za roman. Sledi ga roman El sonido de la muralla (Zvuk zida, 2016.). Dobitnik je Interameričke nagrade za književnost Carlos Montemayor 2016. i nagrade Franz Tamayo 2017. godine. (Ž.L.)

Sretan Božić

 Videti znači verovati, ali ponekad su najstvarnije stvari na svetu one koje ne možemo videti.” - 

Chris Van Allsburg 

 The polar express

Srećno Badnje jutro, dan i veče!

 

Neka Vam Badnji dan bude radostan, puno sreće, puno slavlja od srca vam želim zdravlja. Nek vas Božja mudrost vodi i neka vas preporodi.

Srećno Badnje jutro, dan i veče!

Mišel Uelbek, Elementarne čestice, treci deo - BEZGRANIČNA EMOTIVNOST, 1-7

 

BEZGRANIČNA EMOTIVNOST

1.

Po povratku u Pariz, pronašao je Desplechinovo pismo. Prema članku 66 pravilnika CNRS-a, morao je zatražiti povratak u službu, ili produžetak neplaćenog dopusta, dva meseca pre isteka odobrenog razdoblja. Pismo je bilo uljudno i puno humora, Desplechin se sprdao s administrativnim obavezama; no uprkos tome, rok je nesporno istekao tri nedelje ranije. Odložio je pismo na radni sto, u stanju duboke nesigurnosti. Tokom protekle godine, bio je slobodan da sam određuje područje svojih istraživanja; što je postigao? Nesporno, gotovo ništa. Uključivši svoj kompjuter, s gađenjem ustanovi da je u njegov e-mail pristiglo još osamdeset stranica; premda je bio odsutan svega dva dana. Jedan od dopisa poslan mu je iz Instituta za molekularnu biologiju u Palaiseau. Kolega koji ga je menjao pokrenuo je program istraživanja DNA kod mitohondrija; za razliku od DNA u jezgri, ove su molekule izgleda bile lišene mehanizama popravka koda oštećenog napadima radikala; to nije bilo posebno iznenađenje. Sa Univerziteta Ohio stigla je zanimljivija poruka: njihova su istraživanja Saccharomycea pokazala da vrste koje se reprodukuju polnim putem evoluiraju sporije od onih koje se reprodukuju kloniranjem; proizvoljne se mutacije, dakle, stoga se cine delotvornijima od prirodnog odabira. Eksperimentalno je kombinovanje zabavno, i rezultati mu protureče jasnoći klasične hipoteze o polnoj reprodukciji kao pokretaču evolucije; ali kako god bilo, svemu se tome vrednost sada svodi na anegdotsku. Čim genetski kod bude potpuno dešifrovan (a to će se dogoditi tokoom predstojećih meseci), čovečanstvo će biti u stanju nadzirati vlastitu biološku evoluciju; polnost će tada jasno razotkriti svoju bit, beskorisne, opasne i regresivne funkcije. Ali čak i kada bi se uspelo otkriti pojavu mutacija, šta više proračunati njihov mogući štetni učinak, ništa zasad ne baca ni najmanje svetlo na njihovu determiniranost; stoga ništa ne omogućuje da im se prida određen i upotrebljiv smisao; jasno je da u tom pravcu treba usmeriti istraživanja.

Rasterećen spisa i knjiga kojima su bile pretrpane police, Desplechinova se kancelarija cinila golemom. »E, da...«, reče uz diskretan osmeh. »Idem u penziju po isteku meseca.« Djerzinski ostade rastvorenih usta od iznenađenja. Čovek nekog godinama poznaje, katkad desecima godina, pomalo se navikne izbegavati licna pitanja i uistinu važne teme; ali zadržava nadu da će kasnije, u povoljnijim okolnostima, naći dobar razlog da postavi ta pitanja, da načne te teme; unedogled odgađana vizija čovečnijeg i potpunijeg odnosa nikad se posve ne izbriše, jednostavno stoga što je on nemoguć, jer se ni jedan ljudski odnos ne da strpati u nepromenjivo skučen i krut okvir. Ostaje, dakle, vizija »autentičnog i dubokog« ljudskog odnosa; ostaje godinama, katkad desecima godina, sve dok vam neki konačan i brutalan događaj (najčešće tipa smrti) ne ukaže da je prekasno, da se ni taj »autentičan i dubok« odnos čiju ste sliku negovali neće razviti, ništa više od drugih. U petnaest godina njegovog radnog veka, Desplechin je bio jedina osoba s kojom je poželeo uspostaviti bliskost koja bi izišla iz okvira slučajnog, čisto utalitarnog, beskrajno dosadnog ljudskog okruženja koje tvori prirodnu klimu kancelarijskog života. E pa, propalo je. Bacio je snuždeni pogled na kutije knjiga nagomilane na podu ureda. »Mislim da bi bolje bilo da odemo negde na piće...«, predloži Desplechin, vrlo prikladno sažimajući trenutni ugođaj.

Prošli su uzduž muzeja Orsay, seli za sto na terasi u stilu XIX. stoleća. Za susednim je stolom pet-šest italijanskih turistkinja živahno ćeretalo, poput nevine peradi. Djerzinski naruči pivo, Desplechin whisky bez leda.

»Sta ćete sad raditi?«

»Ne znam...« Desplechin je zaista izgledao kao da ne zna. »Putovati... Možda se odlučim za malo seksualnog turizma.« Nasmeši se; lice mu je još uvek bilo vrlo šarmantno dok se smešio; taj je šarm, doduše, bio pun razočaranja, očito se radilo o potrošenom čoveku, ali šarm je svejedno bio pravi. »Šalim se... Istina je da me to više uopste ne zanima. Znanje, da... Ostaje želja za znanjem. Čudna je stvar ta želja za znanjem... Vrlo je malo ljudi ima, čak i medu naucnicima; većina ih se zadovolji građenjem karijere, brzo pređe na administrativne položaje; premda je ona strahovito važna u istoriji čovečanstva. Mogla bi se zamisliti bajka u kojoj se sasvim malena skupina ljudi — najviše nekoliko stotina osoba na zemaljskoj kugli — sa žarom bavi vrlo teškom, vrlo apstraktnom aktivnošću, potpuno nerazumljivom neupućenima. Ti ljudi zauvek ostaju nepoznati ostatku naroda; nikada im ne pripadne ni vlast, ni bogatstvo, ni počasti; niko nije u stanju čak ni shvatiti zadovoljstvo koje im pruža njihova sitna zanimacija. No ipak, oni su najmoćnija sila na svetu, i to zbog vrlo jednostavnog, sasvim skromnog razloga: jer su im u rukama ključevi racionalne sigurnosti. Sve što oni proglase istinitim, kao takvo pre ili kasnije prihvati i celokupno čovečanstvo. Nijedna ekonomska, politička, društvena ni verska sila nije u stanju sačuvati verodostojnost pri suočenju s racionalnom sigurnošću. Može se reći da se Zapad preko svake mere zanimao za filozofiju i politiku, da je potpuno nerazumno lomio koplja na filozofskim i političkim pitanjima; takođe se može reći da je Zapad strastveno voleo književnost i umetnost; ali u zbilji, ništa u njegovoj istoriji nije imalo toliku težinu kao potreba za racionalnom sigurnošću. Toj je potrebi za racionalnom sigurnošću Zapad na kraju sve žrtvovao: svoju veru, svoju sreću, svoja nadanja, i kad se sve zbroji, svoj život. Toga bi se trebalo setiti kada se pokuša prosuđivati celokupnost zapadnjačke civilizacije.« Ucutao je, ostavši zamišljen. Pogled mu je trenutak lebdio medu stolovima, pa se usredotočio na čašu.

»Sećam se jednog dečaka koga sam upoznao u trećem razredu, kada mi je bilo šesnaest. Vrlo komplikovan, teskoban tip. Bio je iz bogate, konzervativne porodicd i, uostalom, potpuno je prihvatao vrednosti svog okruženja. Jednog dana, usred neke rasprave, rekao mi je: 'Ono što određuje vrednost neke vere je kakvoća morala koji se na njoj može utemeljiti.' Zanemeo sam od iznenađenja i divljenja. Nikada nisam doznao je li sam došao do tog zaključka, ili je izrečenu tezu pronašao u nekoj knjizi; u svakom slučaju, rečenica me se silno dopala. Već četrdeset godina o njoj razmišljam; danas mislim da je u krivu. Čini mi se nemogućim u verskim pitanjima zauzimati isključivo moralistička stajališta; no ipak, Kant ima pravo kada tvrdi da se i sam Spasitelj čovečanstva mora prosuđivati prema univerzalnim etičkim kriterijima. Ali ja sam došao do uverenja kako su vere nadasve pokušaji objašnjavanja sveta; a nijedan pokušaj objašnjavanja sveta nije održiv ako se sukobi s našom potrebom za racionalnom sigurnošću. Matematički dokaz, eksperimentalni postupak, to su trajne stečevine ljudske svesti. Dobro znam da izgleda kao da mi činjenice protivreče, dobro znam da islam - daleko najgluplja, najpretvornija i najnazadnija od svih vera — trenutno kao da se širi; no to je samo površna i privremena pojava: dugoročno, islam je osuđen na propast, još izvesnije od hrišćanstva.«

Djerzinski podiže glavu; slušao je s velikom paznjom. Nikada ne bi bio pomislio da je Desplechin osetljiv prema tim pitanjima; on, pak, nakon kraćeg kolebanja nastavi:

»S Philippeom sam izgubio vezu nakon mature, ali doznao sam da je počinio samoubistvo nekoliko godina kasnije. Dobro, ne mislim da je to povezano; ali istovremeno biti homoseksualac, katolički integrist i rojalist, to zasigurno ipak nije baš jednostavan spoj.«

U tom trenu Djerzinski shvati da njega samog nikada nisu opsedala ozbiljna verska preispitivanja. Znao je, međutim, i to odavno, da je materijalistička metafizika, nakon što je pomela verska uverenja prethodnih vekova, sama stradala od najnovijih dostignuća fizike. Neobično je da se ni njemu niti ijednom od fizičara koje je upoznao nije nikada javila makar kakva sumnja, kakva duhovna teskoba.

»Sto se mene licno tiče«, reče upravo kada mu se probudila spoznaja o tome, »rekao bih da sam se držao onog temeljnog pragmatizma koji je u načelu tipičan za istraživače. Činjenice postoje, zakonitosti ih ulančavaju, pojam uzroka nije naucan. Svet je jednak zbiru znanja koja imamo o njemu.«

»Ja više nisam istraživač...«, odgovori Desplechin s razoružavajućom jednostavnošću. »Nesumnjivo se upravo zbog toga pod stare dane prepuštam metafizičkim pitanjima. Ali, naravno, vi ste u pravu. Treba nastaviti istraživati, eksperimentisati, otkrivati nove zakone, ostalo je potpuno beznačajno. Setite se Pascala:' Treba reći otprilike: to činimo figurama i gestovima, jer to je istinito. Ali reći kojima, i načiniti masinu, to je smešno; jer to je beskorisno, nesigurno i mukotrpno' Dakako, on je još jednom u pravu, a ne Descartes. Uzgred... jeste li odlučili šta ćete? Pitam zbog... (učinio je pokret izvinjenja) te gnjavaže oko rokova.«

»Jesam. Treba mi premeštaj u Centar za genetska istraživanja Galway, u Irskoj. Potrebna mi je mogućnost da brzo instaliram jednostavne eksperimentalne sklopove, u uslovima dovoljno precizne temperature i pritiska, sa širokim spektrom radioaktivnih obeleživača. Nadasve mi je potrebna velika kompjuterska moć — mislim da se sećam da imaju dva paralelno povezana Craya.«

»Mislite krenuti novim smerom istraživanja?« Iz Desplechinovog je glasa provirio tračak uzbuđenja; opazivši to, ponovno navuče svoj diskretni smešak, kojim kao da se sebi rugao. »Želja za znanjem...«, reče blago.

»Mislim da je pogreška u odluci da se radi isključivo na prirodnoj DNA. Molekula je DNA složena, i razvijala se manje-više slučajno: ima neopravdanih viškova, dugih nekodirajućih sekvenci, ukratko ima koječega. Ako želimo ozbiljno testirati opste uslove mutacije, treba krenuti od jednostavnijih samoreprodukujućih molekula, s najviše nekoliko stotina valencija.«

Desplechin je kimao glavom, sa sjajem u očima, više nije pokušavao sakriti uzbuđenje. Italijanske su turistkinje otišle; osim njih, u kafiću nije bilo nikoga.

»To će svakako trajati vrlo dugo«, nastavi Michel, »ne može se unapred govoriti o posebnim obeležjima promenjivih konfiguracija. Ali zasigurno postoje uslovi strukturne stabilnosti na subatomskom nivou. Ako se uspe izračunati stabilnu konfiguraciju, makar na samo nekoliko stotina atoma, ostalo će zavisiti samo o kapacitetu obrade... Zapravo, možda malo previše žurim.«

»Ne mora biti...« Desplechin je sada govorio sporim i sanjarskim glasom čoveka koji nazire beskrajno daleke horizonte, fantomske i neistražene mentalne sklopove.

»Potrebna mi je mogućnost da radim posve nezavisno, izvan hijerarhije centra. Ima tu stvari koje su čisto hipotetične: bilo bi predugo, preteško za objašnjavanje.«

Svakako. Pisaću Walcottu, direktoru centra. On je u redu, pustiće vas na miru. Uostalom, već ste radili s njima, ako se ne varam. Nešto s kravama...« »Da, neka sitnica.«

»Ne brinite. Idem u penziju... (ovog mu se puta u osmehu pojavilo malo ogorčenja), ali to je još u mojoj moći. U administrativnom smislu, imaćete status naucnika na posudbi — koji ćete moći produziti iz godine u godinu, koliko god budete želeli. Ma ko bio moj naslednik, nema ni najmanje mogućnosti da taj ugovor bude doveden u pitanje.«

Rastaše se nedugo potom, kod Pont Rovala. Desplechin mu pruži ruku. Nije imao sina, njegove su ga seksualne sklonosti u tome sprečile, ideju pretvornog braka oduvek je smatrao smešnom. Tih nekoliko sekundi, dok mu je stiskao ruku, reče sebi da ono što upravo proživljava spada na neki viši nivo; potom sebi reče da je silno umoran; potom se okrene i podje duž gata, uz knjižarske štandove.

Djerzinski je minutu-dve posmatrao tog čoveka kako nestaje u smiraju dana.

2.

Sledećeg je dana večerao kod Annabelle i vrlo joj razložno, na sažet i precizan način objasnio zašto mora otići u Irsku. Pred njim stoji zacrtan program, sve je jasno povezano. Ono bitno je ne usredotočiti se na DNA, živo biće posmatrati u najopstijem smislu kao samoreproduktivan sistem.

U prvi tren, Annabelle ne odgovori ništa; nije mogla suzbiti lagano krivljenje usta. Potom mu doli vina; te je večeri spremila ribu, i njezina je malena garsonjera više no ikad podsećala na brodsku kabinu.

»Nisi me mislio povesti...« Reči joj snažno odjeknuvše u tišini; tišina se otegne. »Nisi čak ni pomislio na to...«, reče napola iznenađeno, napola detinje uvređeno; potom brizne u plač. Nije se ni pomaknuo; da je u tom trenu učinio kakav gest, ona bi ga zasigurno otklonila; ljudi moraju plakati, nema se što drugo učiniti. »A tako smo se dobro slagali kada nam je bilo dvanaest godina...«, reče ona u suzama.

Zatim podiže pogled prema njemu. Lice joj je bilo pravilno, iznimno lepo. Reče bez razmišljanja: »Napravi mi dete. Trebam nekoga uza sebe. Nećeš ga morati odgajati, niti brinuti za njega, čak ni priznati ga. Uopste te ne tražim da ga voliš, niti da mene voliš; samo mi napravi dete. Znam da imam četrdeset godina: svejedno mi je, preuzimam rizik. Ovo mi je poslednja prilika. Koji put mi dođe žao što sam pobacila. Ali prvi muškarac s kojim sam zatrudnela bio je ološ, a drugi neodgovoran; kad mi je bilo sedamnaest nisam ni pomišljala da bi život mogao biti tako ograničen, mogućnosti tako kratkotrajne.«

Michel upali cigaretu da razmisli. »Čudna ideja...«, reče kroz zube. »Čudno je doći na ideju da se reprodukuješ, ako ne voliš život.« Annabelle ustade, komad po komad skine svoju odeću. »U svakom slučaju, dođi da vodimo ljubav. Već barem mesec dana nismo vodili ljubav. Prestala sam uzimati pilule pre dve nedelje; sad sam usred plodnih dana.« Stavila je ruke na trbuh, podigla ih do grudi, lagano razmaknula bedra. Bila je lepa, poželjna i umiljata; zašto nije ništa osećao? To je neobjašnjivo. On pripali još jednu cigaretu, naglo shvati da mu razmišljanje neće ništa pomoći. Dete se napravi, ili ne napravi; to ne zavisi o racionalnoj odluci, to ne spada medju odluke koje ljudsko biće racionalno donosi. On zgnječi opušak u pepeljari, promrmlja: »Pristajem.«

Annabelle mu pomoge da skine odeću i nežno ga rukama nadraži kako bi mogao ući u nju. Nije osećao bog-zna šta, osim mekoće i topline njezine vagine. Brzo se prestade micati, zatečen geometrijskim izgledom koitusa, te ujedno zadivljen gipkošću i osetilnim bogatstvom sluznica. Annabel ustima dotakne njegova, obgrli ga. On zatvori oči, jasnije oseti vlastiti ud, ponovno se stade micati gore-dole. Malo pre ejakulacije ukaže mu se vizija -posebno jasna vizija - spajanja rasplodnih celija a odmah potom prvih deoba. To je bilo poput skoka u neizbežno, poput malog samoubistva. Val svesti popne mu se udom, oseti štrcanje svoje sperme. Annabelle ga također oseti, duboko uzdahne; potom ostadoše potpuno mirni.

»Trebali ste se naručiti za papa-test pre mesec dana...«, reče ginekolog umornim glasom. »Umesto toga, prekidate s pilulom bez mog znanja i upuštate se u trudnoću. Dajte, pa niste balavica!...« Vazduh je u ordinaciji bio hladan i pomalo lepljiv; Annabelle se iznenadila što je pri izlasku ponovno zatekla sunce.

Nazvala je sutradan. Ispitivanje celija otkrilo je »prilično ozbiljne« anomalije; trebaće učiniti biopsiju i kiretažu sluznice maternice. »Od trudnoće je, razume se, bolje zasad odustati. Razumno je stvari raditi na sigurnim temeljima, ne?...« Nije izgledao jako uznemiren, samo malo zabrinut.

Annabelle je tako treći put pobacila - fetus je imao samo dve nedelje, bilo je dovoljno kratko usisavanje. Instrumenti su znatno napredovali od poslednjeg zahvata koji je pretrpela, i na njeno veliko iznenađenje, sve je bilo gotovo za manje od deset minuta. Rezultati analize stigli su tri dana kasnije. »Pa eto...«, lekar je izgledao strašno star, kompetentan i žalostan. »Bojim se, nažalost, da nema nikakve sumnje: imate mikro-invazivni stadij raka maternice.« Namestio je naočale, ponovno pregledao papire; to je osetno pojačalo utisak opste kompetencije. Nije bio posebno iznenađen; rak materice često napada žene u godinama koje prethode menopauzi, a rizik se povećava ako nisu rađale. Način tretmana je poznat, tu nema ničega spornog. »Treba izvršiti abdominalnu histerektomiju i bilateralnu salpingo-ovarektomiju. To su danas lagani operacijski zahvati, opasnost od komplikacija je zanemariva.« Bacio je pogled na Annabelle: loše je što ne reaguje, što ostaje potpuno bez reči; to je verovatno uvertira u krizno stanje. Lekarima se u načelu preporučuje da pacijenticu usmere na psihoterapiju potpore — pripremio je mali popis adresa — i nadasve da težište stave na sledeću misao vodilju: kraj plodnosti nikako ne znači kraj polnog života; kod nekih pacijentica, naprotiv, to osetno pojača polnu žudnju.

»Znači, izvadiće mi matericu...«, reče ona s nevericom.

»Matericu, jajnike i Falloppijeve tube; bolje je izbeći svaku opasnost od širenja. Prepisaću vam terapiju nadomeštanja hormona - ona se, uostalom, sve češće prepisuje, čak i u slučajevima obične menopauze.«

3

Otputovala je toditeljima u Crecy-en-Brie; operacija je zakazana za 17. Michel ju je, zajedno s majkom, otpratio u bolnicu u Meauxu. Nije se bojala. Hirurški je zahvat trajao nešto duže od dva sata. Annabelle se probudila sutradan. Kroz prozor je videla plavo nebo, lagani dah vetra u krošnjama. Nije osećala gotovo ništa. Želela je videti ranu na svom trbuhu, ali nije se usudila zatražiti sestru. Bilo je čudno misliti kako je sad ista žena, osim što su joj uklonjeni reprodukcijski organi. Reč »ablacija« neko joj je vreme lebdela u duhu, dok je nije zamenila jedna brutalnija slika. »Ispraznili su me«, reče sebi; »očistili su mi utrobu kao piletu.«

Iz bolnice je izašla nedelju kasnije. Michel je pisao Wal-cottu da ga izvesti kako odgađa dolazak; nakon malo izmotavanja pristao se smestiti kod njenih roditelja, u nekadašnjoj bratovoj sobi. Annabelle je primetila da se zbližio s njenom majkom dok je ona bila u bolnici. Stariji je brat takođe radije navraćao otkako je Michel boravio u kući. U biti nisu imali bog zna šta reći; Michel se nije ni najmanje razumeo u probleme malih preduzeća, a Jean--Pierreu su pitanja koja je otvarao razvoj istraživanja u molekularnoj biologiji ostala potpuna nepoznanica; no ipak bi se uz čašicu pre večere naposletku uspostavilo muško, delomično lažno razumevanje. Ona se morala odmarati, i izbegavati dizanje teških predmeta; ali sada se mogla sama prati i normalno jesti. Poslepodneva je provodila sedeći u vrtu; Michel i njezina majka brali su jagode ili šljive žutice. To je nalikovalo nekim čudnim praznicima, ili povratku u detinjstvo. Ona je osećala kako je sunce miluje po licu i rukama. Najčešće bi tako sedela ne radeći ništa; katkad je vezla, ili izrađivala plišane lutkice za svog nećaka i nećakinje. Psihijatar iz Meauxa prepisao joj je sredstvo za spavanje, i prilično jaku dozu sedativa. U svakom slučaju mnogo je spavala, i snovi su joj redovno bili mirni i radosni; moć je duha golema, dokle god ostane neometan u vlastitoj sferi. Michel je ležao pored nje u krevetu; obgrlivši je oko struka, osećao je kako joj se prsni koš pravilno uzdiže i spušta. Psihijatar ju je redovno posećivao; izgledao je zabrinuto, nešto je mrmljao, spominjao »gubitak veze sa stvarnošću«. Ona je postala vrlo plaha, pomalo čudna, i često se bezrazložno smejala; katkad bi joj se, pak, oči naglo napunile suzama. Tada bi uzela još jedan Tercian.

Od treće nedelje smela je izlaziti, i nakratko prošetati uz reku ili obližnjim šumama. Vreme je bilo lepo; dani su se nizali, istovetno blistavi, bez najmanje pretnje olujom i bez najmanjeg nagoveštaja nekog kraja. Michel ju je držao za ruku; često bi seli na klupu uz Grand Morin. Trava je na obali bila spaljena od sunca, gotovo izbeljena; u seni bukava reka je beskrajno valjala svoje tamnozelene valove. Vanjski je svet imao svoje vlastite zakone, a ti zakoni nisu ljudski.

25., jedna je pretraga ukazala na metastaze u području abdomena; bilo je za očekivati da se nastave širiti, i da proces završi infaustno. Mogla se pokušati terapija zračenjem, istinu govoreći to je jedino što se moglo učiniti; ali bolje je ne prikrivati zbilju, radi se o teškoj terapiji, i lečenje je uspešno u jedva 50% slučajeva.

Večera je bila posebno tiha. »Izlečićemo te, zlato moje malo...«, reče Annabellina majka pomalo drhtavim glasom. Ona uhvati majku oko vrata, nasloni čelo na njezino; ostadoše tako otprilike minutu. Nakon što je majka otišla u krevet, ona se nastavi povlačiti po dnevnoj sobi, odsutno listati knjige. Michel ju je iz svoje fotelje pratio pogledom. »Mogli bismo se obratiti nekom drugom lekaru...«, reče nakon duge cutnje. »Da, mogli bismo«, odgovori ona nehajno.

Nije mogla voditi ljubav, rana je bila previše sveža i bolna; ali dugo ga je držala u zagrljaju. Ćula je kako u tišini škrguće zubima. U jednom trenu, pogladivši ga po licu, ona primeti da je mokro od suza. Stala mu je nežno milovati ud, to ga je istovremeno uzbuđivalo i smirivalo. Uzeo je dve tablete Mepronizina, i naposletku zaspao.

Oko tri ujutro ona ustade, navuče kućnu haljinu i side u kuhinju. Iz dna kredenca iskopa šolju sa svojim urezanim imenom, koju joj je kuma poklonila za deseti rođendan. U nju brižljivo istrese sadržaj svoje bočice Rohyp-nola, doda malo vode i šećera. Nije osećala ništa, osim neke krajnje gotovo metafizičke tuge. Život je tako uređen, pomisli; u telu joj je nešto pošlo tim putem, nešto je nepredvidljivo i neopravdano skrenulo tim pu tem; i telo joj sada više može biti izvorom sreće i radosti. Naprotiv, postupno će, ali zapravo prilično brzo, i njoj i drugima postati izvorom tegoba i nesreće. Stoga treba uništiti to telo. Zidni sat od barem naizgled masivnog drveta zvučno je otkucavao sekunde; njezina ga je majka nasledila od svoje majke, već ga je posedovala u vreme svog venčanja, to je bio najstariji komad nameštaja u kući. Dodala je još malo šećera u šolju. Njezin je stav bio vrlo daleko od pomirenosti, život joj je izgledao poput neslane šale, nedopustive šale; no, nedopustiva ili ne, tako stoje stvari. Tih nekoliko nedelja bolesti iznenađujuće ju je brzo dovelo do osećaja koji se tako često javlja starim ljudima: više nije htela drugima biti na teret. Život joj se pretkraj mladenačkog doba počeo odvijati vrlo brzo; potom je stiglo dugo razdoblje dosade; na samom kraju, sve se ponovno jako ubrzalo.

Pred zoru, okrenuvši se u krevetu, Michel je primetio Annabellinu odsutnost. Obukao se i sišao: njezino je beživotno telo ležalo na kauču u dnevnoj sobi. Pored sebe, na stoliću, ostavila je pismo. Prva je rečenica glasila: »Radije ću umreti medu onima koje volim.«

Sef hitne službe bolnice u Meauxu bio je muškarac tridesetih godina, tamne kovrčave kose, susretljiva lica; odmah im je ostavio izvrstan utisak. Izgledi da se probudi su slabi, reče im; mogu ostati uz nju, licno u tome ne vidi ništa neprilično. Koma je čudno, slabo poznato stanje. Gotovo je sigurno da Annabelle nije nimalo svesna njihove prisutnosti; no ipak, u mozgu je i dalje primetan slabi elektricitet; on zasigurno odražava neku mentalnu aktivnost, čija priroda ostaje potpuno tajanstvena. Sama je prognoza bez ikakve sigurnosti: poznati su slučajevi bolesnika koji su u dubokoj komi proveli nekoliko nedelja, šta više nekoliko meseci, pa se odjednom vratili u život; najčešće, nažalost, stanje kome jednako naglo odvede u smrt. Njoj je četrdeset godina, barem je sigurno da će joj srce izdržati; to je zasad sve što se može reći.

Dan se budio nad gradom. Sedeći kraj Michela, Annabellin je brat tresao glavom mrmljajući. »To nije moguće... To nije moguće...«, neprestano je ponavljao, kao da te reči imaju neku moć. Ali naprotiv, moguće je. Sve je moguće. Ispred njih je prošla jedna sestra, gurajući metalna kolica na kojima su bočice seruma udarale jedna o drugu.

Nešto kasnije sunce je razderalo oblake i nebom se razlilo plavetnilo. Dan će biti lep, isto kao i prethodni. Annabellina se majka s naporom pridigla. »Bolje se malo odmoriti...«, reče obuzdavajući drhatanje glasa. Njezin se sin također pridigao, beskorisno klateći rukama, i krenuo za njom kao robot. Michel je glavom dao znak da ne želi poći s njima. Nije osećao ni najmanji umor. Tokom sledećih minuta nadasve je osećao čudnu prisutnost vidljivog sveta. Sedeo je sam u suncem okupanom hodniku, na stolici od levane plastike. To je krilo bolnice bilo neverovatno tiho. Povremeno bi se u dnu otvorila koja vrata, sestra bi izišla, krenula prema nekom drugom hodniku. Zvukovi grada, nekoliko spratova niže, bili su vrlo prigušeni. S potpunim mentalnim odmakom, pretresao je sled okolnosti, etape procesa koji im je slomio život. Sve je izgledalo konačno, kristalno jasno i neumoljivo. Sve je izgledalo očigledno u nepomičnosti ograničene prošlosti. Mala je verovatnost da sedamnaestogodišnja devojka u današnje vreme pokaže takvu naivnost; nadasve je mala verovatnost da sedamnaestogodišnja devojka danas prida toliku važnost ljubavi. Dvadeset pet godina je prošlo od Annabellinog mladenačkog doba, i stvari su se mnogo promenile, ako je za verovati ispitivanjima javnosti i časopisima. Mlade su devojke danas opreznije i racionalnije. Zaokupljene su pre svega svojim uspehom u školi, nastoje pre svega osigurati pristojnu profesionalnu budućnost. Izlasci s dečacima njima su samo slobodna aktivnost, razonoda u kojoj s podjednakim udelom ucestvuju seksualni užitak i zadovoljenje vlastitog narcizma. Kasnije nastoje sklopiti razuman brak, utemeljen na dovoljnoj uravnoteženosti društveno-profesionalnog statusa i određenoj podudarnosti ukusa. Dakako, na taj način ukidaju svaku mogućnost sreće — jer ona je nerazdvojiva od fuzijskih i regresivnih stanja nespojivih s praktičnom primenom razuma - ali nadaju se da će tako izbeći emocionalne i moralne patnje koje su mučile njihove prethodnice. Ta se nada, međutim, ubrzo izjalovi; nestanak muka izazvanih strastima zapravo oslobađa prostor dosadi, osećaju praznine, teskobnom iščekivanju starosti i smrti. Stoga je drugi deo Annabellinog života bio tužniji i sumorniji od prvog; na samom kraju nije joj od njega ostala nikakva uspomena.

Oko podneva, Michel je gurnuo vrata njene sobe. Disanje joj je bilo iznimno slabo, carsaf koji joj je prekrivao grudi bio je gotovo nepomičan-prema lekarevim rečima, to je ipak bilo dovoljno za opskrbu tkiva kisikom; kada bi disanje još oslabilo, razmotrili bi mogućnost da je priključe na respirator. Zasad je dobijala infuziju, kroz iglu koja joj je u ruku ulazila iznad lakta, na čelo joj je bila pričvršćena elektroda, i to je sve. Jedna se zraka sunca probila kroz besprekorno čistu plahtu i obasjala joj pramen divne svetle kose. Njezino lice zatvorenih očiju, neznatno bledje nego obično, izgledalo je gotovo spokojno. Činilo se da ju je napustila svaka bojazan; Michelu se nikada nije cinila tako sretnom. Istina, uvek je bio sklon brkati komu i blagostanje; no ipak, izgledala mu je beskrajno sretna. Prošao joj je rukama kroz kosu, poljubio je u čelo i jedva tople usne. Dakako, bilo je prekasno; ali ipak, bilo je dobro. U sobi je ostao dok se nije spustila veče. Vrativši se u hodnik, otvorio je knjigu budističkih meditacija koje je prikupio doktor Evans--Wentz (već ju je nekoliko nedelja nosio u džepu; bila je to sasvim malena knjižica s tamnocrvenim koricama).

Neka sva bića na Istoku, Neka sva bića na Zapadu, Neka sva bića na Severu, Neka sva bića na Jugu Budu sretna, i sačuvaju svoju sreću; Neka uzmognu živeti bez neprijateljstva.

Krivica nije sasvim njihova, pomisli Michel; žive u mukotrpnom svetu, svetu nadmetanja i borbe, taštine i nasilja; taj svet u kojem žive nije skladan. No s druge strane, nisu ništa učinili da promene taj svet, nimalo doprineli njegovom poboljšanju. Reče sebi da je trebao Annabelle napraviti dete ; potom se najednom seti kako ga je i napravio, ili kako ga je počeo raditi, kako je u najmanju ruku prihvatio takvu mogućnost; i ta ga misao ispuni velikom radošću. Tada shvati mir i blagost koji su ga preplavili poslednjih nedelja. Sada nije više ništa mogao, niko nije ništa mogao vladavini bolesti i smrti; no ipak, barem tokom nekoliko nedelja, ona je iskusila osećaj da je voljena.

Ako neko neguje misao ljubavi i ne odaje se pohotnim radnjama; Ako
prekine veze sa strastima i pogled usmeri prema Putu,

Stoga što je uspeo negovati tu ljubav, Ponovno će se roditi na Brahminom nebu
Brzo će prispeti do Oslobođenja i zauvek se skrasiti u sferi Apsolutnog.

Ako ne ubije i ne kani naškoditi,

Ako se ne nastoji isticati ponižavajući drugog, Ako neguje ljubav prema svemu
Umirući, u mislima neće imati mržnje. 

 Tokom večeri mu se pridružila Annabellina majka. Došla je videti ima li šta novo. Ne, stanje se nije promenilo; duboka koma može biti vrlo stabilna, strpljivo ga je podsetila medicinska sestra, katkad prođu nedelje pre nego što se može izreći prognoza. Ušla je da pogleda kćer, pa minutu kasnije izašla jecajući. »Ne shvatam...«, reče tresući glavom. »Ne shvatam kako je to napravljen život-Bila je tako draga cura, znate. Uvek puna nežnosti, 1 nikad nije bilo problema s njom. Nije se žalila, ali znam da nije bila sretna. Nije od života dobila što je zaslužila- «

Ubrzo je otišla, vidljivo obeshrabrena. Začudo, nije bio gladan niti mu se spavalo. Stao je hodati gore-dole hodnikom, sišao u predvorje. Jedan je crnac, poreklom s Antila, na recepciji ispunjavao križaljku; kimnuo mu je glavom. Uzeo je toplu čokoladu iz automata, prišao staklenim vratima. Mesec je lebdeo medju neboderima; nekoliko je automobila prolazilo Avenijom Chalons. Dovoljno je znao o medicini da bude svestan kako Annabellin život visi o niti. Majka joj je imala pravo što je odbijala shvatiti; čovek nije stvoren da prihvati smrt: ni svoju, ni svojih bližnjih. On priđe čuvaru, upita ga može li mu posuditi malo papira; malo iznenađen, ovaj mu pruži snop listova sa zaglavljem bolnice (to će zaglavlje, mnogo kasnije Hubczejaku omogućiti da locira taj tekst, medu gomilom beležaka pronađenih u Clifdenu). Neka se ljudska bića grčevito zgrabe za život, i kako je govorio Rousseau, napuštaju ga zlovoljno; već je predosećao da s Annabelle neće biti tako.

Za sreću je stvoreno to dete, Blago je srca svoga nudila svakom ko je hteo Za
druga je bića mogla život dati Okružena plodovima postelje svoje

U detinjem plaču, U krvi njena roda Njezin bi neprekinut san
Ostavio trag Zapisan u vremenu, Zapisan u prostoru

Zapisan u puti
Zauvek posvećen
Na planinama, u zraku
I u vodi reka,
Na izmenjenom nebu.

Sada si tu,
Na svojoj samrtnoj postelji Tako spokojna u komi i zauvek tako
blaga.

Naša će tela postati hladna i tek prisutna U travi, moja Annabelle Ništavih će
progutati nas bitak.

Malo smo voleli
U svojem ljudskom obliku
Možda će sunce i kiša na našim grobovima, vetar i mraz
Dokinuti naše muke.

4.  

 Annabelle je umrla dva dana kasnije, i za potodicu je tako možda bilo bolje. Kad neko umre, ljudi su uvek skloni govoriti takve budalaštine; ali istina je da bi njezina majka i brat teško podneli stanje duze neizvesnosti.

U zgradi od belog betona i čelika, onoj istoj u kojoj je umrla i njegova baka, Djerzinski je po drugi put spoznao moć praznine. Prešao je sobu i prišao Annabellinu telu. To je telo bilo istovetno onom koje je poznavao, osim što ga je polagano napuštalo to malo preostale topline. Put joj je sada bila gotovo hladna.

Neki ljudi dozive sedamdeset, čak i osamdeset godina, u uverenju da će uvek doći nešto novo, da pustolovine, kako se kaže, čekaju iza ugla; sve u svemu, treba ih praktički ubiti, ili barem ozbiljno osakatiti, da ih se privede razumu. Michel Djerzinski nije bio od njih. Svoje je zrelo doba proživeo sam, u izvanzemaljskoj praznini. Pridoneo je razvoju znanja; to mu je bila vokacija, to je način koji je pronašao da iskaže svoj prirodni dar; ali ljubav nije upoznao. Ni Annabelle, uprkos svojoj lepoti, nije upoznala ljubav; a sada je bila mrtva. Telo je ležalo poluvisoko, sad beskorisno, poput čiste težine, obasjano svetlošću. Ponovno su zaklopili poklopac kovcega.

U svojem oproštajnom pismu zatražila je da bude kremirana. Pre obreda, popili su kafu u bistrou bolničkog predvorja; za susednim je stolom jedan Ciganin, s bočicom iz koje je primao infuziju, razgovarao o autima s dvojicom prijatelja koji su mu došli u posetu. Osvetljenje je bilo slabo - nekoliko rasvetnih tela na stropu, u ružnom interijeru ukrašenom nečime nalik golemim plutenim čepovima.

Izašli su u suncem okupan dan. Zgrade krematorija nalazile su se nedaleko od bolnice, u istom bloku. Dvorana za kremiranje bila je velika bela betonska kocka, okružena jednako belim, zaslepljujuće blještavim predvorjem. Valovi vrućeg zraka uvijali su se oko njih poput mnoštva malih zmija.

Kovceg je položen na pokretnu platformu koja je vodila do otvora peći. Skupna je počast pokojnici trajala trideset sekundi, potom jedan službenik uključi mehanizam. Zupčanici koji su pokretali platformu lagano zacvilješe; vrata se zatvoriše. Prozorčić od vatrostalnog stakla omogućivao je da se promatra spaljivanje. U trenu kada je iz golemih plamenika suknula vatra, Michel okrene glavu. Crveni je bljesak potrajao dvadesetak sekundi na rubu njegova vidna polja; i to je bilo sve. Službenik je pepeo nagrnuo u malenu kutiju, kvadar od jelovine, i uručio ga starijem Annabellinom bratu.

Krenuše prema Crecvju vozeći polagano. Sunce je sjalo kroz lišće kestenova duž Avenije većnice. Annabelle i on su šetali tom alejom dvadeset i pet godina ranije, nakon završetka nastave. Petnaestak je osoba bilo okupljeno u vrtu roditeljske kuće. Mladi je brat zbog te tužne prigode stigao iz Sjedinjenih Država; bio je mršav, živčan, vidljivo pod stresom, odeven pomalo preotmeno.

Annabelle je zatražila da pepeo bude rasut u vrtu kuće; to je takođe učinjeno. Sunce je upravo zamiralo. U kutiji je bila prašina — gotovo bela prašina. Polagano se, poput vela, spustila na zemlju medu ružama. U tom se trenu, u daljini, začu zvono sa železničkog nadvožnjaka. Michel se seti poslepodneva, u svojoj petnaestoj, kada je Annabelle dolazila pred njega na stanicu, i stiskala mu se u zagrljaj. On pogleda zemlju, sunce, ruže; elastičnu površinu trave. To je neshvatljivo. Okupljeni su ostali u tišini; Annabellina je majka napunila čaše vinom u čast pokojnice. Pruži mu jednu, pogleda ga u oči. »Možete ostati koji dan, Michel, ako želite«, reče tiho. Ne, otići će; počeće da radi. Nije znao ništa drugo. Nebo mu se učini ispruganim; potom shvati da plače.

5.

Dok se zrakoplov primicao svodu od oblaka, koji se u beskraj širio pod nedohvatnim nebom, ukazalo mu se da je čitav njegov život bio usmjeren prema tom trenu. Još se nekoliko sekundi vidjela samo golema modra kupola i nepregledno valovito prostranstvo u kojem se izmjenjivala zasljepljujuća i zagasita bjelina; potom su ušli u neko medupodručje, nestalno i sivo, u kojem su osjeti postali nejasni. Tamo dolje, u svijetu ljudi, bilo je livada, životinja i stabala; sve je bilo zeleno, vlažno i razgranato do beskrajno sitnih detalja.

Walcott ga je čekao na aerodromu Shannon. Bio je zdepast, žustrih pokreta; izrazito mu je ćelava glava bila okrunjena pojasom crvenkasto-plave kose. Brzo je vozio svoju tovotu starlet medu pašnjacima, brežuljcima. Centar se nalazio sjeverno od Galwaya, u općini Rosscahill. Wal- cott mu je pokazao uređaje i upoznao ga s tehničarima; biće mu na raspolaganju za izvršavanje pokusa, za programiranje proračuna konfiguracije molekula. Sva je oprema bila ultramoderna, prostorije besprekorno čiste — sve je financirala Evropska unija. U jednoj rashlađenoj prostoriji, Djerzinski baci pogled na dva velika Craya, u obliku tornjeva, čije su upravljačke ploče svetlile u polumraku. Milioni njihovih paralelno povezanih procesora bili su spremni za izračunavanje Lagrangeovih jednacina i funkcija valova, za spektralne analize i Hermiteove operacije; u tom će se svetu odsad odvijati njegov život. Prekrstio je ruke na grudima, stisnuo ih uz telo, ali nije uspevao odagnati utisak tuge, unutrašnje hladnoće. Walcott ga je ponudio kafom iz automata. Kroz velike su se ostakljene plohe razabirali zeleni obronci koji su uranjali u tamnu vodu Lough Corriba. Spuštajući se cestom koja je vodila do Rosscahilla, prošli su pored blagog obronka na kojem je paslo stado krava, manjih od običnih, lepe svetlosmede boje. »Prepoznajete ih?« upita Walcott smešeći se. »Da... to su potomci prvih krava koje su nastale iz vaših istraživanja, ima tome već deset godina. U to smo vreeme bili sasvim malen centar, ne baš jako dobro opremljen, silno ste nam pomogli. Otporne su, bez poteškoća se razmnožavaju i daju izvrsno mleko. Hoćete li ih videti?« Parkirao je na putu uz cestu. Djerzinski priđe kamenom zidiću koji je ograđivao livadu. Krave su mirno pasle, trljale glave o bokove svojih družica; dve ili tri su ležale. On je stvorio genetski kod koji upravlja replikacijom njihovih stanica, ili ga je barem poboljšao. U njihovim je očima trebao biti poput Boga; no izgledale su ravnodušne prema njegovoj prisutnosti. Oblak se magle spustio s vrha brežuljka, postupno ih skrivajući njegovom pogledu. Vratio se do auta.

Sedeći za volanom, Walcott je pušio svoj Craven; kiša je prekrila vetrobran. Blagim, diskretnim glasom (ali čija diskretnost ni u kojem slučaju nije odavala ravnodušnost), upita ga: »Imali ste smrtni slučaj?...« On mu tada ispriča o Annabelli, i kako je skončala. Walcott je slušao, povremeno kimao glavom, ili uzdisao. Nakon priče ostade da cuti, pripali još jednu cigaretu, ugasi je, pa reče: »Ja nisam poreklom iz Irske. Rođen sam u Cambridgeu, i kažu da sam uvelike ostao Englez. Cesto se kaže da su Englezi razvili vrline hladnokrvnosti i suzdržanosti, što im takođe omogućava da životne događaje — uključujući najtragičnije - primaju s humorom. To je prilično tačno; to je potpuno glupo od njih. Humor ne spašava; humor, kad se sve zbroji, ne služi gotovo ničemu. Životne događaje može se godinama primati s humorom, katkad dugi niz godina, u nekim slučajevima može se zadržati humoristički stav praktički do samog kraja; ali na koncu konca, život ti slomi srce. Kakve god vrline hrabrosti, hladnokrvnosti i humora čovek razvije tokom života, naposletku završi slomljenog srca. Tu prestaje smeh. Kad se sve zbroji, ostaje samo usamljenost, hladnoća i cutnja. Kad se sve zbroji, ostaje samo smrt.«

Uključio je brisače, ponovno upalio motor. »Ovde je mnogo katolika«, dodao je. »Zapravo, u toku je promena. Irska se modernizuje Nekoliko preduzeća koja razvijaju visoku tehnologiju doselilo se ovamo zbog smanjenih doprinosa i poreza - u regiji imamo Roche i Lilly. I naravno, tu je i Microsoft: svi mladi u ovoj zemlji sanjaju kako će raditi u Microsoftu. Manje se ide na misu, seksualna je sloboda veća nego pre nekoliko godina, ima sve više diskoteka i antidepresiva. Ukratko, klasičan scenarij...«

Ponovno su prolazili duž jezera. Sunce je izronilo iz oblaka magle i u duginim se bojama svetlicavo razlilo površinom vode. »No ipak«, nastavi Walcott, »katoličanstvo je ovde i dalje vrlo snažno. Tehničari u centru, na-primer, većinom su katolici. Te ne olakšava moje odnose s njima. Ponašaju se korektno, uljudno, ali smatraju me drugačijim, nekime s kim se ne može istinski razgovarati.«

Sunce se potpuno oslobodilo magle, postalo posve beli krug na nebu; ukazalo se čitavo jezero, okupano svetlošću. Na obzoru, lanci Ttoelve Bens Mountains uzdizali su se od nižih prema sve višima, u nijansama sve bledje sivog, poput prizora iz sna. Neko su vreme cutali. Na ulazu u Galway, Walcott ponovno progovori: »Ostao sam ateist, ali mi je shvatljivo što su ljudi ovde katolici. Ova zemlja ima nešto sasvim posebno. Sve neprestano vibrira, trava na livadama i površina voda, sve ukazuje na neku prisutnost. Svetlost je nestalna i blaga, nalik nekoj promenjivoj tvari. Videćete. Nebo je takođe živo.«

6.

Iznajmio je stan kod Clifdena, na Sky Road, u nekadašnjoj kući obalne straže preuređenoj za iznajmljivanje turistima. Prostorije su ukrašene kolovratima, petrolejkama, ukratko starim predmetima koji bi trebali turistima razgaliti srce; to ga nije smetalo. Znao je da će se odsad u toj kući, i u životu osećati kao u hotelu.

Nije se ni najmanje kanio vratiti u Francusku, no tokom prvih nedelja morao je više puta otputovati u Pariz radi prodaje svojeg stana, prenosa bankovnih računa. Iz Shannona bi krenuo letom u 11.50. Avion bi nadletao more, površine užarene od sunca; valovi bi se valjali jedan preko drugog i uvijali se poput crva, strahovito daleko. Znao je da se ispod te nepregledne opne od crva množe mekušci; ribe sitnih zuba proždiru mekušce, pre nego ih proždru druge, krupnije ribe. Cesto bi zaspao, usnuo ružan san. Kada bi se probudio, avion bi leteo nad poljima. U polusnu, začudio bi se njihovoj jednoličnoj boji. Bila su smeđa, katkad zelena, ali uvek zagasita. Pariško je predgrađe bilo sivo. Avion bi počeo gubiti visinu, polako ponirati, neodoljivo privučen tim životom, treperenjem tih miliona života.

Polovicom oktobra Clifdensko je poluostrvo prekrila gusta magla, pristigla ravno s Atlantika. I poslednji su turisti otišli. Nije bilo hladno, ali sve je bilo ovijeno u duboko, meko sivilo. Djerzinski je retko izlazio. Doneo je tri DVD-a, s više od 40 gigabajta podataka. Povremeno bi uključio računalo, pregledao neku molekularnu konfiguraciju, pa se ispružio na prostranom krevetu, s kutijom cigareta pri ruci. Još nije počeo raditi u centru. S druge strane prozorskog stakla, oblaci magle polako su se kretali. Oko 20. novembra nebo se razvedrilo, vreme postalo hladnije i suše. Stao je redovito odlaziti na duge šetnje obalnom cestom. Prešao bi Gortrumnagh i Knockavallv, najčešće potegao i do Claddaghduffa, katkad čak i do Aughrus Pointa. Tada bi se našao na najzapadnijoj tački Evrope, na krajnjoj izbočini zapadnog sveta. Pred njim se protezao Atlanski ocean, četiri hiljade kilometara oceana razdvajale su ga od Amerike.

Prema Hubczejakovom mišljenju, tih dva ili tri meseca samotnjačkog razmišljanja tokom kojih Djerzinski nije radio ništa, nije izvršio nijedan eksperiment niti programirao nijedan proračun, treba smatrati ključnim razdobljem, tokom kojeg su se oblikovali glavni elementi njegovih kasnijih promišljanja. Poslednji su meseci 1999. godine u svakom slučaju bili čudno razdoblje za sveukupni zapadni svet, obeleženo nekim posebnim iščekivanjem, nekakvim muklim kopkanjem.
Dan 31. decembra 1999. bio je petak. U Klinici Verrieres--le-Buisson, gde će Bruno provesti ostatak života, priređena je skromna proslava koja je okupila bolesnike i osoblje. Pio se šampanjac i grickao čips s okusom paprike. Kasnije te večeri, Bruno je zaplesao s nekom medicinskom sestrom. To ga nije ojadilo; lekovi su činili svoje, svaka je žudnja u njemu umrtvljena. Voleo je popodnevni čaj, tv-kvizove koji su se zajednički gledali pre večere. Nije više ništa očekivao od vremena koje je proticalo, i njemu je ta poslednja večer drugog milenija prošla ugodno.

Na grobljima čitavog sveta, nedavno preminuli ljudi nastavili su trunuti u svojim grobovima, polagano se pretvarati u kosture.

Michel je veče proveo kod kuće. Nalazio se predaleko da bi čuo odjeke proslave koja se odvijala u selu. U više navrata sećanjem su mu prošle Annabelline slike, ulepšane i spokojne; kao i slike njegove bake.

Prisetio se da je u vreme od trinaest ili četrnaest godina kupovao džepne svetiljke, malene mehaničke predmete koje je voleo neprestano rastavljati i nanovo sastavljati. Takođe se prisetio jednog aviona s motorom, koji mu je poklonila baka, a koji nikada nije uspeo podignuti u vazduh. Bio je to lep avion, obojan maskirnim kaki šarama; naposletku je ostao u svojoj kutiji. Zahvaljujući mestimičnim strujama svesti, u njegovom su postojanju ipak bila primetna neka posebna obeležja. Postoje bića, postoje misli. Misli ne zauzimaju prostor. Bića zauzimaju deo prostora; vidimo ih. Njihova se slika stvori na očnoj leći, predje žilnicu, padne na mrežnicu. Sam u pustoj kući, Michel je odgledao skroman pregled uspomena. Samo je jedna izvesnost tokom čitave večeri malo-pomalo ispunjala njegov duh: uskoro će se moći vratiti na posao.

Posvuda na površini planeta, umorno, iscrpljeno čovečanstvo, izjedeno sumnjom u sebe i vlastitu istoriju, spremalo se kako-tako ući u novi milenij.

7

Neki govore:
»Civilizacija koju smo stvorili još je nejaka,
Jedva da smo izašli iz mraka.
Još u sebi nosimo mrsku sliku tih stoleća čemera;
Ne bi li bolje bilo da sve to ostane zakopano?«
Pripovedač ustaje, pribire se i podseća nas Hladnokrvno ali odlučno, ustaje i podseća nas Da se odigrala metafizička revolucija. Kao što su hrišćani mogli predočiti antičke civilizacije, stvoriti potpunu sliku antičkih civilizacija, pritom sami sebe nimalo ne izlažući
preispitivanju i sumnji, Jer su prevladali određeni razvojni stepen,
Prekoračili prag,
Tačku razdora;
Kao što su ljudi materijalističkog doba mogli pratiti,
neshvatajući i zapravo ne videći, ponavljanje hrišćanskih
verskih obreda, Kao što su mogli čitati i iščitavati dela svoje nekadašnje
hrišćanske kulture pritom se nimalo ne odričući svog
takoreći antropološkog pogleda, Nesposobni da shvate te rasprave koje su uzrujavale
njihove pretke, ta kolebanja između greha i Božje
milosti;
Tako i mi danas možemo slušati tu priču o materijalističkom dobu
Kao staru priču o ljudima.
Tužna je to priča, no neće nas istinski rastužiti Jer više ne nalikujemo tim ljudima.
Premda izrasli iz njihovih tela i žudnji, odbacili smo njihove podele i pripadnosti
Nismo upoznali njihove radosti niti su nam poznate njihove boli,
Odbacili smo ravnodušno
I bez ikakva napora
Njihov svet smrti.
Ta stoleća boli što baština su naša, Danas možemo izvući iz zaborava.Dogodilo se nešto poput drugog razdvajanja, I mi sad imamo pravo živeti vlastiti život.

Između 1905. i 1915, radeći manje-više sam, s ograničenim matematičkim znanjem, Albert Einstein je, pošavši od prve slutnje načela ograničene relativnosti, uspeo razviti opstu teoriju gravitacije, prostora i vremena, koja će izvršiti presudan uticaj na kasniji razvoj astrofizike. Taj se smioni, usamljenički trud, prema Hilbertovim rečima uložen »u slavu ljudskog duha«, u područja bez vidljive praktične koristi, i u to vreme nedostupna istraživačkoj zajednici, može usporediti s Cantorovim radom na utvrđivanju tipologije aktualne beskonačnosti, ili nastojanju Gottloba Fregea da redefinise temelje logike. Takođe ga možemo uporediti, naglašava Hubczejak u svom uvodu u Clifden Notes, sa samotnjačkim intelektualnim radom Djerzinskoga u Clifdenu između 2000. i 2009. — s obzirom da Djerzinski, baš kao ni Einstein u svoje vreme, nije imao dovoljnu matematičku stručnost da bi ono što je naslutio mogao razviti na strogo naucnoj osnovi.

Topologija mejoze,njegova prva publikacija, ipak je postigla značajan odjek. Ona je, po prvi put neoborivim termodinamičkim argumentima, pokazala kako je razdvajanje kromosoma kojim se u vreme mejoze stvaraju haploidne gamete samo po sebi izvorom strukturne nestabilnosti; drugim rečima, kako je svaka polno određena vrsta nužno smrtna. Tri topološke pretpostavke o Hilbertovim prostorima, objavljene 2004, izazvale su iznenađenje. Moglo ih se tumačiti kao pobijanje dinamike kontinuiteta, kao pokušaj - s čudno platonskim prizvucima - redefinisanja algebre oblika. Premda su priznavali zanimljivost izloženih pretpostavki, profesionalni su matematičari kao od šale pokazali nedoslednost pretpostavki, anahroničnost pristupa. Doista, Hubczejak je saglasan, Djerzinskom u to vreme nisu bile dostupne najnovije matematičke publikacije, čak se stiče utisak da ga nisu posebno ni zanimale. O njegovoj delatnosti u razdoblju od 2004. do 2007. godine zapravo postoji vrlo malo svedočanstava. Redovito je dolazio u centar u Galwayu, ali odnosi s istraživačima ostali su čisto tehnički, funkcionalni. Naučio je osnove asemblerskog jezika Cray, što ga je uglavnom oslobodilo zavisnosti o programerima. Reklo bi se da je jedino Walcott s njim održavao nešto intimnije odnose. On je i sam stanovao u okolici Clifdena, i katkad bi ga posetio tokom poslepodneva. Prema njegovom svedočanstvu, Djezinski je često spominjao Augustea Comtea, naročito njegova pisma Clotildi de Vaux, te Subjektivnu sintezu, poslednje, nedovršeno filozofovo delo. Čak i na nivou njegove naucne metode, Comtea se može smatrati istinskim utemeljiteljem pozitivizma. Nikakva metafizika, nikava ontologija zamisliva u njegovo vremenije ga se impresionirala. Čak je, verovatno, isticao je Djerzinski, kako bi Comte, da se našao u intelektualnom položaju Nielsa Bohra između 1924. i 1927, zadržao svoj nepokolebljivo pozitivistički stav, i da bi pristao uz kopenhagenško tumačenje. Međutim, ustrajno naglašavanje francuskog filozofa kako su društvena stanja zbiljska za razliku od umišljenih licnih postojanja, zatim njegovo neprestano obnavljano zanimanje za idtorijske procese i strujanja svesti, te nadasve njegov okoreli sentimentalizam, ukazuju da se možda ne bi opirao nešto recentnijem projektu ontološke reforme, koji su iznedrila istraživanja Zureka, Zeha i Hardcastlea: projektu zamenjivanja ontologije predmeta ontologijom stanja. Zaista, jedino je ontologija stanja kadra povratiti praktičnu mogućnost ljudskih odnosa. U ontologiji stanja čestice su nerazlučive, i treba ih razmatrati isključivo u okvirima nekog broja. Jedini entiteti koje bi se moglo utvrditi i imenovati u takvoj ontologiji su funkcije valova, i posredstvom njih vektori stanja - odakle je moguće analogijom povratiti smisao bratstvu, saosećanju i ljubavi.

Hodali su cestom prema Ballyconneelyju; ocean je pred njima svetlucao. Daleko na obzoru, sunce je zamicalo za Atlantik. Walcott je sve češće imao dojam da Djerzinsko-me misli kreću neizvesnim, dapače mističnim stranputicama. On je sam ostao pobornik radikalnog instrumentalizma; školovan u tradiciji anglo-saksonskog pragmatizma, te obeležen radom Bečkog kruga, bio je pomalo sumnjičav prema Comteovom delu, koje je u njegovim očima bilo još previše romantičarsko. Walcott je naglašavao kako pozitivizam, za razliku od materijalizma koji je zamenio, može utemeljiti novi humanizam, i to zapravo po prvi put (jer materijalizam je u biti nepomirljiv s humanizmom, i naposletku će ga uništiti). No uprkos tome materijalizam je imao svoju idtorijsku važnost: trebalo je preći prvu prepreku, a to je bio Bog; ljudi su je prešli, i našli se preplavljeni teskobom i sumnjom. No danas je pređena još jedna prepreka; a to se dogodilo u Kopenhagenu. Nije im više potreban Bog, niti uverenje u neku prikrivenu zbilju. »Postoje ljudska opažanja«, govorio je Walcott, »ljudska svedočanstva, ljudski doživljaji; postoji razum koji povezuje ta opažanja, i emocije koje ih oživljava. Sve se to odvija u odsutnosti bilo kakve metafizike ili ontologije. Više nemamo potrebu razmišljati o Bogu, o prirodi ili zbilji. O rezultatima eksperimenata može se u naucnoj zajednici postići sporazum putem razborite medusubjektivnosti; ekperimente povezuju teorije, koje moraju koliko je moguće zadovoljiti načelo ekonomičnosti, i koje nužno moraju biti oborive. Imamo taj svet koji možemo osetiti, doživeti, ljudski svet.«

Njegov je stav bio bez slabih tačaka, Djerzinski je toga bio svestan: je li potreba za ontologijom dečija bolest ljudskog duha? Pretkraj 2005. godine, prigodom putovanja u Dublin, otkrio je Book ofKells. Hubczejak bez kolebanja tvrdi da je susret s tim iluminiranim rukopisom neverovatno složene forme, koji su verovatno napisali irski fratri u VII. stoleću našeg doba, bio presudan trenutak u razvoju njegove misli, i da mu je verovatno upravo duze promišljanje tog dela omogućilo da, putem niza intuitivnih vizija koje nam se retrospektivno izglefaju čudesnima, prevlada složenost proračuna energetske stabilnosti u makromolekulama koje se susreću u biologiji. Čak i ako se ne složimo sa svim Hubczejakovim tvrdnjama, treba priznati da je Book of Kells tokom stoleca uvek u svojim tumačima pobuđivao iskaze gotovo ushićenog divljenja. Možemo, primerice, citirati kako je tu knjigu 1185. opisao Giraldus Cambrensis:

Ova knjiga objedinjuje sva četiri Evanđelja kako su zapisana u tekstu Svetog Jeronima, i gotovo jednak broj crteža kao i stranica, a svi su ukrašeni prekrasnim bojama. Tu se može promatrati lice božanske preuzvišenosti, čudesno narisano; tamo pak mistična prikazanja evanđelista, od kojih neki imaju šest krila, neki četiri, neki dva. Tu će se ugledati orla, tamo bika, ovde čovečije lice, tamo lavlje, i još gotovo bezbroj drugih crteža. Razgledavajući ih nehajno, usput, moglo bi se pomisliti da su to samo črčkarije, a ne brižljive kompozicije. Neće se primetiti ništa tankoćutno, premda je tu sve tankoćutno. No ako se čovek potrudi da ih pomno promotri, da okom prodre u tajnu njihove umetnosti, otkriće takvu složenost, tako profinjenu i tankoćutnu, takvu gustoću, isprepletenost i nerazmrsivost, tako sveže i blistave boje, da će bez okolišanja ustvrditi kako sve te stvari zasigurno nisu čovečije, već anđeosko delo.

Također se lako složiti s Hubczejakovom tvrdnjom da se svaka nova filozofija, čak i kada je iskazana u formi čisto logičke aksiomatike, zapravo uklapa u novu vizualnu koncepciju sveta. Donevši čovečanstvu telesnu besmrtnost, Djerzinski je dakako iz temelja promenio naše poimanje vremena; ali njegoya je najveća zasluga, tvrdi Hubczejak, što je utvrdio elemente nove filozofije prostora. Kao što je slika sveta upisana u tibetanski budizam nedeljiva od dugotrajnog promatranja beskonačnih i kružnih figura kakvima se služe mandale, kao što možemo verno dočarati Demokritovu misao promatrajući bljesak sunca na belim stenama, na nekom grčkom ostrvu, jednog poslepodneva, tako će nam i Djerzinskijeva misao postati pristupačnijom ako se udubimo u tu beskonačnu arhitekturu krsteva i spirala koja čini ornamentalni temelj Book of Kells, ili ako iščitavamo veličanstvenu Meditaciju o ispreplitanju, koja je objavljena zasebno od Clifdenskih zapisa, i za koju ga je nadahnulo to delo.

Prirodni su oblici, zapisao je Djerzinski, ljudski oblici. U našem se mozgu ukazuju trouglovi, grananja i ispreplitanja. Mi ih prepoznajemo, prosuđujemo ih; mi živimo usred njih. Usred naših tvorevina, ljudskih tvorevina, saopstivih ljudima, razvijamo se i umiremo. Usred prostora, ljudskog prostora, utvrđujemo mere; tim merama stvaramo prostor, prostor između naših instrumenata.

Neobrazovanog čoveka, nastavlja Djerzinski, pojam prostora užasava; zamišlja da je nepregledan, mračan kao noć, da zjapi. Bića zamišlja u elementarnom obliku kugle, izdvojene u prostoru, šćućurene u prostoru, zgnječene večnom prisutnošću tri dimenzije. Užasnuta pojmom prostora, ljudska se bića šćućure; hladno im je, boje se. U najboljem, slučaju prelaze prostor, tužno se pozdravljaju usred prostora. No taj je prostor u njima samima, ne radi se ni o čemu drugom do njihove vlastite mentalne tvorevine.

U tom prostoru kojeg se boje, dalje piše Djerzinski, ljudska bića uče da žive i umiru; usred njihova mentalnog prostora nastaje razdvojenost, udaljavanje i patnja. Ovome se može malo što dodati: ljubavnik čuje zov svoje ljubljene, preko oceana i planina; preko planina i oceana, majka čuje zov svog deteta. Ljubav povezuje, i povezuje zauvek. Čineći dobro, povezujemo se, čineći zlo se razdvajamo. Razdvojenost je drugo ime zla; to je, također, drugo ime laži. Doista postoji jedino veličanstveno, bezgranično i uzajamno ispreplitanje.

Hubczejak je ispravno primetio da najveća Djerzinskijeva zasluga nije što je znao nadići koncept licne slobode (jer taj je koncept već uvelike izgubio vrednost u njegovo vreme, i svako je barem precutno priznavao da se na njemu ne može temeljiti nikakav ljudski napredak), nego što je svojim, istina pomalo upitnim tumačenjima postulata kvantne mehanike, uspeo povratiti uslove u kojima je ljubav moguća. S tim u vezi treba još jednom prizvati Annabellen lik: premda nije licno doživeo ljubav, Djerzinski je posredstvom Annabelle mogao o njoj stvoriti pojam; mogao je spoznati da se ljubav, na određen način i još neodređenim modalitetima, može dogoditi. Ta ga je ideja vrlo verovatno vodila tokom poslednjih meseci razvoja njegove teorije, razdoblja o kojem nam je poznato tako malo pojedinosti.

Prema svedočanstvima malobrojnih osoba koje su ga viđale u Irskoj poslednjih nedelja, Djerzinski se cinio kao da ga je preplavilo neko prihvatanje. Njegovim tekobnim i nestalnim licem kao da je zavladao spokoj. Odlazio je na duge, sanjarske šetnje bez određenog cilja, niz Sky Road; hodao bi u susret nebu. Cesta prema zapadu vijugala je uz brda, čas strma, čas blaga. More je svetlucalo, odbijalo promenjivu svetlost prema zadnjim hridima. Brzo putujući na obzorju, oblaci su tvorili blistavu i bezobličnu masu, u kojoj je bilo neke čudne materijalne prisutnosti. Dugo bi hodao, bez napora, lica poškropljenog laganom vodenom izmaglicom. Njegov je rad, znao je, bio završen. U prostoriji koju je pretvorio u kancelariju, čiji je prozor gledao na rt Errislannan, uredio je svoje beleške — nekoliko stotina stranica, na kojima se bavio najraznovrsnijim temama. Rezultati njegova rada u strogom smislu reči stali su na osamdeset kucanih stranica - nije ocenio potrebnim da podrobno ispiše proračune.

Predvečer 27. marta 2009. uputio se u glavnu poštu u Galwayu. Jedan je primerak svog rada poslao Akademiji nauka u Parizu, drugi u Veliku Britaniju, časopisu Nature. Ono što je usledilo posve je neizvesno. Činjenica da je njegov auto pronađen u neposrednoj blizini Aughrus Pointa prirodno je upućivala na samoubistvo — utoliko više što ni Walcott niti ijedan tehničar u centru nisu prema takvoj mogućnosti pokazali istinsko čuđenje. »Nosio je u sebi nešto jezivo tužno«, izjaviće Walcott, »mislim da je to najtužniji čovek kojeg sam u životu sreo, šta više reč tuga mi se čini preslaba: bolje bi bilo reći da je nešto u njemu bilo uništeno, potpuno razoreno. Uvek sam imao utisak da mu je život opterećenje, da je prestao osećati i najmanju povezanost s ičime živim. Mislim da je izdržao tačno koliko je bilo potrebno da dovrši svoj rad, i da niko od nas ne može zamisliti koliko je napora u to morao uložiti.«

Kako je nestanak Djerzinskoga ostao ovijen tajnom, činjenica da mu telo nikada nije pronađeno pothranila je legendu, vrlo tvrdokornu, prema kojoj je otišao u Aziju, tačnije u Tibet, kako bi svoj rad iskušao u srazu s nekim učenjima budističke tradicije. Ta je hipoteza danas jednodušno odbačena. Kao prvo, nije otkriven nikakav trag putovanja s polaskom iz Irske; ujedno, crteži na poslednjim stranicama njegove beležnice, neko vreme smatrani mandalama, naposletku su prepoznati kao kombinacije keltskih simbola bliskih onima iz Book ofKells.

Danas mislimo da je Michela Djerzinskog smrt zatekla u Irskoj, upravo tamo gde je po vlastitom izboru proveo svoje poslednje godine. Mislimo također da je dovršivši rad, ne osećajući ništa što bi ga povezivalo s ljudima, odlučio umreti. Brojna svedočanstva potvrđuju njegovu opčinjenost tom krajnjom tačkom zapadnjačkog sveta, uvek obasjanom nestalnom i blagom svetlošću, kojom se volio šetati, u kojoj se, kako je zapisao u jednoj od svojih poslednjih beleški, »stapaju nebo, svetlost i voda«. Danas mislimo da je Michel Djerzinski ušao u more.

K R A J

Nastavak: Romani u nastavcima

Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine

   Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je obj...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

2026

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Jama i klatno, Edgar Allan Poea
• Harms, Danil Ivanovič Juvačov ...
• Henry Vollan Canova Morton, putopisac
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

Архива чланака

Архива чланака август (1) јул (7) јун (11) мај (7) април (8) март (6) фебруар (7) јануар (3) децембар (7) новембар (1) октобар (6) септембар (1) август (3) јул (2) јун (8) мај (2) април (1) март (20) фебруар (18) јануар (9) децембар (26) новембар (29) јул (23) јун (15) мај (14) април (28) март (17) фебруар (15) јануар (15) децембар (30) новембар (25) октобар (4) јул (1) јун (25) мај (33) април (14) март (4) фебруар (5) јануар (6) децембар (9) новембар (3) октобар (2) фебруар (1) јануар (4) јун (3) мај (16) април (26) март (28) фебруар (28) јануар (27) децембар (17) новембар (11) октобар (11) август (4) јул (1) јун (2) мај (12) април (13) март (10) фебруар (9) јануар (9) децембар (10) новембар (5) октобар (6) јул (1) мај (4) април (11) март (7) фебруар (7) јануар (3) децембар (2) новембар (12) октобар (12) септембар (7) август (12) јул (1) јун (11) мај (8) април (18) март (8) фебруар (18) јануар (21) децембар (16) новембар (13) октобар (5) јул (1) јун (9) мај (16) април (17) март (24) фебруар (18) јануар (29) децембар (19) новембар (5) октобар (19) септембар (1) мај (8) април (18) март (15) фебруар (3) јануар (11) децембар (5) новембар (12) октобар (21) август (4) јул (12) јун (11) мај (16) април (10) март (8) фебруар (3) јануар (5) децембар (3) септембар (8) август (2) јул (5) јун (15) мај (10) април (2) март (9) фебруар (12) јануар (6) децембар (8) новембар (4) октобар (7) септембар (4) август (6) јул (3) јун (3) мај (3) април (2) март (3) фебруар (2) децембар (2) новембар (2) октобар (1) септембар (2) август (2) јул (3) јун (2) мај (3) април (4) март (7) фебруар (5) јануар (6) децембар (8) септембар (9) август (5) јул (6) јун (14) мај (11) април (9) март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.