Franc Kafka, Dvorac (Glava druga)

GLAVA DRUGA

Kad su se sasvim približili gostionici — K. je to znao po jed­ nom zavoju — bilo je već potpuno mračno. Zar je tako dugo bio izvan gostionice? Prema njegovu računu jedva sat ili dva, a otišao je još jutros i nije bio gladan, i do maloprije je bila jednolična svjetlost, a sada je mrak. »Kratki dani, kratki dani!« reče u sebi, skliznu sa saonica i uputi se u gostionicu.

Gore na malim vanjskim stepenicama zgrade stajao je gostioničar, koji ga je tu čekao da bi mu poželeo dobrodošlicu, i sa svetiljkom u uzdignutoj ruci osvetljavao mu prilaz. Sećajući se delomično kočijaša, K. zastade: odnekud je dopirao kašalj, to je bio on. Dobro, uskoro će ga već opet videti. Tek kad je bio gore kod gostioničara, koji ga ponizno pozdravi, primeti s obe strane vrata po jednog čoveka. On uze gostioničaru svetiljku iz ruke i osvetli tu dvojicu: to su bili isti ljudi koje je već sreo i koji su bili oslovljeni imenima Artur i Jeremias. Oni ga pozdraviše vojnički. Prisećajući se vremena kad je služio vojsku, tog sretnog vremena, on se nasmeja. »KO ste vi?« upita i zagleda se u jednog i drugog. »Vaši pomoćnici«, odgovoriše oni. »To su vaši pomoćnici«, potvrdi tiho gostioničar. »Kako?« upita K. »Vi ste moji stari pomoćnici koje sam ja pozvao i koje čekam?« Oni to potvrdiše kimanjem glave. »Onda dobro«, reče K. posle kraće cutnje, »dobro je što ste došli. Uostalom«, nastavi on posle još jedne kratke cutnje, »puno ste zakasnili, vrlo ste nemarni.« »Bio je dug put«, reče jedan. »Put je dug«, ponovi K. »ali ja sam vas sreo kad ste dolazili iz dvorca.« »Da«, odgovoriše oni bez nekog detaljnijeg objašnjenja. »Gde su vam aparati?« upita K. »Mi ih nemamo«, oagovoriše oni. »Aparati koje sam vam poverio na čuvanje?«, pitao je K. »Mi ih nemamo«, ponoviše oni. »A1 ste mi vi neki ljudi!« reče K. »Razumete li se vi što u premeravanje zemlje?« »Ne«, glasio je odgovor. »Ali ako ste vi moji stari pomoćnici, onda se morate razumeti.« Oni su cutali. »Hajde, dođite«, reče K. i ugura ih ispred sebe u kuću.

Onda su u gostionici sedeli u troje za jednim stolićem, uz pivo, prilično cutljivi, K. u sredini, desno i levo pomoćnici. Inače su samo još za jednim stolom sedeli seljaci, kao i sinoć. »Teško je s vama«, reče K. i opet, kao već često dotle, usporedi njihova lica: »Kako ću vas razlikovati? Vi se razlikujete samo po imenima, inače ste jedan drugome slični kao«, zamuca, a onda nehotice nastavi, »da, inače ste slični jedan drugome kao zmije.« Oni su se smeškali. »Obično nas ne mešaju«, rekoše kao da se pravdaju. »Verujem«, reče K. »U to sam se i sam uverio. Ali ja vidim samo svojim očima, a njima vas ne mogu razlikovati. Zbog toga ću s vama postupati kao da ste jedan čovek, obojicu ću zvati imenom Artur, kao što se jedan od vas zove. Ti valjda?« »Ne«, reče ovaj, »ja se zovem Jeremias.« »To je svejedno«, reče K. »Imenom Artur zvaću obojicu. Pošaljem li nekamo Artura, ići ćete obojica; dam li nešto Arturu da napravi, radićete obojica. Za mene je veliki nedostatak što vas ne mogu upotrebiti za odvojene radove, ali i prednost, jer za sve što vam stavim u zadatak odgovarate zajedno i složno. Kako ćete vi podeliti posao među sobom, meni je svejedno, samo se ne smete jedan na drugog izgovarati, jer za mene ste jedan čovek.« Oni su razmišljali, a onda rekoše: »To će nam biti vrlo nezgodno.« »Kako da ne«, reče K., »naravno da će biti nezgodno, ali tako ostaje.« Već od nekog vremena K. je primetio jednog seljaka kako se šulja oko stola. Seljak se na kraju odluči, priđe jednom pomoćniku i htede mu nešto šapnuti. »Oprostite!«, uzviknu K., tresnu rukom o stol i ustade. »To su moji pomoćnici i mi sada imamo poslovni razgovor. Niko nam nema pravo smetati.« »O, molim, molim«, reče seljak sa strahom i, idući natraške, vrati se svom društvu. »To pre svega morate imati na umu«, reče K. pošto je opet seo, »bez moje dozvole ne smete ni s kim razgovarati. Ja sam ovde tuđinac, a i vi, ako ste moji stari pomoćnici, onda ste i vi to isto. Zbog toga se nas tri tuđinca moramo držati zajedno. Dajte mi zato ruke.« Oni ih brže-bolje ispružiše. »Ostavite svoje ručerde«, reče K., »ali moja naredba vredi. Idem sada spavati, a i vama to savetujem. Danas smo propustili jedan radni dan, ali sutra posao počinje vrlo rano. Morate naći jedne saonice za vožnju u dvorac i s njima čekati spremni, ovde ispred kuće, u šest sati.« »Dobro«, reče jedan. Ali drugi doda: »Kažeš dobro, a znaš da nije moguće.« »Mir!«, reče K. »Da se niste, valjda, već počeli međusobno razlikovati«. Ali sada i onaj prvi reče: »Ima pravo, nije moguće, bez dozvole nijedan tuđinac ne sme u dvorac.« »Od koga treba tražiti dozvolu?« »Ne znam, valjda od upravitelja dvorca.« »Onda ćemo je zatražiti telefonski, odmah telefonirajte upravitelju, obojica!« Oni potrčaše aparatu, dobiše vezu — kako su se gurali! U takvim stvarima bili su preterano poslušni — i upitaše može li K. s njima doći sutra u dvorac. Odgovor »Ne!« dopre čak do stola za kojim je K. sedeo. Istina, odgovor je bio još potpuniji i glasio je: »Ni sutra, ni bilo koji drugi dan.« »Sam ću telefonirati«, reče K. i ustade. Dok se dotle na njega i njegove pomoćnike malo obraćala pažnja — osim slučaja s onim seljakom — njegova poslednja primedba izazva opstu radoznalost. Kad se K. podiže, podigoše se i svi drugi, i, premda je gostioničar pokušavao zadržati seljake, oni se približiše telefonskom aparatu, gurajući se u polukrug oko K. Kod njih je prevladavalo mišljenje da K. neće dobiti odgovor. On ih je morao moliti da budu mirni i uveriti da mu ne treba njihovo mišljenje.

Iz slušalice je dopiralo zujanje kakvo K. još nije čuo pri telefoniranju. Izgledalo je kao kad se brujanje bezbrojnih dečjih glasova — ali ni to opet nije bilo brujanje, nego pesma dalekih, beskrajno dalekih glasova — kao kad se to brujanje na neki gotovo nemoguć način slije u jedan jedini visok, ali snažan glas koji udara na uvo, kao da traži da prodre dublje, a ne samo do bednog sluha. K. nije telefonirao, nego je osluškivao oslonjen levom rukom o naslon telefona, i tako slušao.

Nije znao koliko dugo; uostalom sve dotle dok ga gostioničar ne povuče za kaput — jedan momak je došao s porukom za njega. »Beži«, dreknu K., ne mogavši se obuzdati. Možda se to čulo i kroz telefon, jer baš tada se neko javi. Razvi se ovakav razgovor: »Ovde Oswald. KO je onde?«, ču se jedan strog, ohol glas, s malom govornom manom, kao što se K. učini, a koju je glas nastojao nadoknaditi povećanom strogošću. K. se ustručavao reći Ko je, jer ga je telefon činio bespomoćnim; onaj onde mogao ga je zasuti grdnjom, spustiti slušalicu i na taj mu način zatvoriti jedan put koji možda nije bio nevažan. Ali njegovo oklevanje izazvalo je nestrpljenje onog drugog. »Ko je onde?«, ponovi on i dodade: »Bilo bi mi vrlo milo kad se odatle ne bi toliko telefoniralo; malopre je neko telefonirao«. K. se ne odluči odgovoriti na tu primedbu, nego reče, stvorivši iznenadnu odluku: »Ovde je pomoćnik gospodina geometra.« »Koji pomoćnik? Kojega gospodina? Kakav geometar?« K. se priseti jučerašnjeg telefonskog razgovora. »Pitajte Fritza«, reče on kratko. To je pomoglo, na njegovo čuđenje. Ali još više nego što je pomoglo, njega začudi usklađenost službe onde. Odgovor je glasio: »Znam sad. Večiti geometar! Da, da, pa dalje. Koji pomoćnik?« »Josef«, reče K. Malo mu je smetalo mrmljanje seljaka iza njegovih leđa; očigledno, oni se nisu slagali s tim što se on lažno predstavio. Međutim K. nije imao vremena baviti se njima jer je bio potpuno zauzet razgovorom. »Josef?« ču se pitanje. »Pomoćnici se zovu...« — nastade mala pauza; očigledno, onaj onde tražio je imena od nekog drugog — »Artur i Jeremias.« »To su novi pomoćnici«, reče K. »Ne, to su stari.« »To su novi, a ja sam stari koji je danas došao gospodinu geometru.« »Ne«, odjeknulo je u aparatu. »KO sam onda ja?« upita K., mirno kao i dosad. Posle izvesne cutnje reče taj isti glas, s istom govornom manom, pa ipak kao da je kakav drugi, dublji i više poštovanja dostojan glas: »Ti si stari pomoćnik.«

K. je osluškivao zvuk glasa i pritom gotovo preču pitanje: »Sta si hteo?« On bi najradije već spustio slušalicu. Od ovog razgovora ništa više nije očekivao. Ali sticajem okolnosti on još upita: »Kad moj šef može doći u dvorac?« »Nikad!«, glasio je odgovor. »Dobro«, reče K. i spusti slušalicu.

Seljaci koji su stajali iza njega već su se sasvim primakli. Pomoćnici, gledajući ga ispod oka, bili su zauzeti teranjem seljaka od njega. Međutim, izgledalo je da je sve to samo komedija, a i seljaci, zadovoljni razgovorom, polako popustiše. Tada, otraga, jedan čovek, hodajući brzo, razdvoji njihovu grupu, pokloni se pred K. i preda mu jedno pismo. K. zadrža pismo u ruci i gledaše u donositelja, koji mu se na trenutak učini važniji. Između njega i pomoćnika postojala je velika sličnost: i ovaj je bio vitak kao i oni, isto onako oskudno odeven, gibak i okretan kao i oni, pa ipak sasvim drukčiji. Kad bi K. imao njega za pomoćnika! On ga je malo podsećao na ženu s dojenčetom koju je video kod štavioca koža. Bio je odjeven u belo, istina, njegovo odelo nije bilo od svile, nego zimsko kao sva druga, ali je imalo finoću i svečan izgled odela od svile. Lice mu je bilo svetlo i vedro, oči vrlo krupne, a njegov osmeh je imao nešto neverovatno ohrabrujuće; on pređe rukom preko lica kao daje hteo rasterati taj osmeh, ali u tome ne uspe. »Ko si ti?«, upita K. »Zovem se Barnabas«, reče on. »Ja sam momak.« Dok je govorio, njegova usta otvarala su se i zatvarala muški, pa ipak blago. »Sviđa li ti se ovde?«, upita K. i pokaza na seljake čiju je radoznalost još pobuđivao i koji su sa svojim potpuno izmučenim licima — lubanja kao da im je odozgo udarcem spljoštena i kao da su crte lica nastale pri tom udarcu — sa svojim pohlepnim usnama i otvorenim ustima, gledali, ali opet i nisu gledali, jer neki put njihov pogled je lutao uokolo i zaustavio bi se na nekom nezanimljivom predmetu. K. zatim pokaza i na pomoćnike koji su se držali zagrljeni, obraz uz obraz, i smeškali se, nije bilo jasno iz poniznosti ili podsmeha. Sve mu to pokaza, kao da mu predstavlja svoju pratnju koju su mu izuzetne prilike nametnule, i očekivaše — u tome je ležala poverljivost do koje mu je bilo stalo — da Barnabas stalno uviđa razliku između njega i njih. Ali Barnabas ne odgovori na pitanje — istina iz bezazlenosti, što se moglo videti — nego kao dobro odgojeni poslužitelj shvati to kao uobičajenu reč gospodara, samo što u smislu pitanja baci pogled uokolo, pozdravi znakom ruke poznanike među seljacima i izmeni nekoliko reči s pomoćnicima, sve to slobodno i prirodno, ne mešajući se s njima. K. se — odbijen, ali ne i postiđen — vrati pismu koje je držao u ruci i otvori ga. Ono je glasilo: »Vrlo poštovani gospodine! Vi ste, kao što znate, primljeni u grofovsku službu. Vaš prvi pretpostavljeni je opstinski načelnik u selu koji će vam iscrpnije reći uslove vašega rada i nagrade, i kojem ćete vi polagati račune o svome radu. Ipak, ja vas neću gubiti iz vida. Barnabas, donositelj ovog pisma, raspitivaće se kod vas s vremena na vreme da bi doznao vaše želje, i meni će ih saopstavati. Vi ćete me uvek naći spremnog da vam budem na usluzi, ako je to moguće. Meni je stalo do toga da imam zadovoljne radnike.« Potpis nije bio čitak, ali je uz potpis stajalo: »Upravitelj ureda X«. »Pričekaj!«, reče K. Barnabasu, koji se pokloni, a zatim zovnu gostioničarku da mu pokaže jednu sobu, jer želi neko vreme biti sam s pismom. Istovremeno se priseti da je Barnabas, uza svu naklonost koju on ima prema njemu, ipak samo momak, i on mu naruči pivo. Obrati pažnju kako će Barnabas to primiti; ovaj to primi sa zadovoljstvom i odmah popi pivo. Onda K. ode s gostioničarem. U kućici mu nisu mogli staviti na raspolaganje ništa drugo osim male sobe na tavanu, a i tu je bilo teškoća jer je trebalo smeestiti na neko drugo mesto dve sluškinje koje su tu dotle spavale. Istina, trebalo je samo udaljiti sluškinje, inače, soba je ostala nepromenjena, bez pokrivača na jednom krevetu, samo dva jastuka i jedna konjska deka, i to sve onako kako je ostalo od prošle noći. Na zidu nekoliko svetih slika i fotografija vojnika. Nije čak bilo ni provetreno, očigledno se nije ni očekivalo da novi gost tu ostane dugo, i ništa nije učinjeno da bi on ostao. Međutim, K. je pristajao na sve; on se zamota u deku, i pri sveći poče čitati pismo.

Pismo nije bilo ujednačeno, imalo je mesta u kojima se s njim razgovaralo kao s ravnopravnim, kao s nekim čija se volja poštuje. Takav je bio naslov, takvo ono mesto koje se odnosilo na njegove želje. Ali bilo je opet mesta u kojima se otvoreno ili prikriveno postupalo prema njemu kao prema kakvom radniku koji je s mesta onog upravitelja jedva primetan i upravitelj se mora naprezati da ga »ne gubi iz vida«; njegov pretpostavljeni nije niko viši nego seoski načelnik, kojem on mora čak i račune o sebi polagati, a njemu je ravan valjda samo seoski policajac. To su nesumnjivo bile proturečnosti, i one su tako očite da su morale biti namerne. Jer za njega je bilo gotovo nemoguće da prema jednoj takvoj ustanovi gaji suludu pomisao da je tu možda delovala i neodlučnost. Šta više, on je u tome video da mu je otvoreno pružen izbor i ostavljeno na volju šta da učini s uputama u pismu: želi li biti seoski radnik s, istina, označenom, ali samo prividnom vezom s dvorcem, ili samo prividno seoski radnik koji u stvarnosti sav svoj radni odnos zasniva na izveštajima koje prenosi Barnabas. K. nije oklevao s izborom, ne bi oklevao ni da nije imao dosadašnja iskustva. Samo kao seoski radnik, po mogućnosti što dalje od gospode iz dvorca, on je bio u stanju postići nešto u dvorcu. Ovi ljudi u selu, koji su još tako nepoverljivi prema njemu, progovoriće opet kad on postane ako ne baš njihov prijatelj, a ono barem njihov sugrađanin, i kad se jednom ne bude razlikovao od Gerstackera ili Lasemanna—a to se treba dogoditi brzo, jer o tome sve zavisi — onda će mu se svakako najednom otvoriti svi putevi koji bi mu, da je upućen samo na onu gospodu gore i njihovu milost, ostali ne samo zauvek zatvoreni, nego i nevidljivi. Istina, postojala je jedna opasnost, i ona je u pismu bila dovoljno naglašena, čak s izvesnim veseljem prikazana kao neizbežna. To je bio položaj radnika. Služba, pretpostavljeni rad, odredbe o nadnicama, radnici, o tome je vrvelo u pismu, i čak kad je rečeno ono drugo, o osobi, rečeno je s toga stajališta. Ako je K. želeo biti radnik, on je to mogao, ali sa svom strahovitom ozbiljnošću i bez ikakvih drugih izgleda. K. je znao da se ne preti otvorenom prisilom, nje se nije ni bojao, najmanje ovde, ali sila obeshrabrujućih okolnosti, navikavanje na razočaranja, delovanje neprimetnih uticaja svakog trenutka — toga se nesumnjivo bojao, pa ipak, morao je s tom opasnošću prihvatiti se borbe. U pismu takođe nije prešućeno da ako treba doći do borbe, K. mora imati smelosti da je počne; to je rečeno s finoćom i samo nemirna savest—nemirna, ne nečista—mogla je to primetiti. To su bile one tri reči »kao što znate, u vezi s njegovim prijemom u službu«. K. se prijavio i otada je znao, kao što je u pismu bilo naglašeno, da je primljen.

On skide sliku sa zida i obesi pismo o ekser. U ovoj sobi će stanovati, tu može da visi pismo.

Onda siđe u gostionicu. Barnabas je sedeo s pomoćnicima za jednim stolićem. »Ah, tu si«, reče K. bez nekog povoda, nego samo zato što mu je bilo drago videti Barnabasa. Ovaj odmah skoči. Čim je K. ušao, podigoše se i seljaci da bi mu se približili, jer im je već ušlo u običaj da ga prate. »Ali šta hoćete stalno od mene?«, uzviknu K. Oni se ne uvrediše, okrenuše se i polako se vratiše svojim mestima. Odlazeći, jedan, s neodređenim osmehom koji neki drugi prihvatiše, olako reče, kao da objašnjava: »Čuje se uvek nešto novo«, i on obliznu usnu, kao da je »novo« neko jelo. K. ne reče ništa u znak pomirenja s njima — bilo je dobro da ga se malo boje. Međutim, tek što je seo za Barnabasov sto, oseti iza leđa nekog seljaka; došao je, kaže, uzeti soljenku, ali K. tresnu ljutito nogom i seljak umakne bez soljenke. Zaista je bilo lako ovladati njime; trebalo je samo nahuškati seljake na njega. Njihovo uporno sudelovanje činilo mu se gore nego zatvorenost drugih, a uostalom, i to je bila zatvorenost, jer kad bi K. seo za njihov sto, oni sigurno ne bi ostali da sjede. Samo ga je Barnabasova prisutnost zadržavala da ne diže galamu. Ipak se, i dalje preteći, okrene prema njima; i oni su se bili okrenuli prema njemu. Ali kad ih vide kako sede svaki na svome mestu, razgovarajući međusobno, bez neke vidljive međusobne veze, povezani jedni s drugima samo time što u njega zure, njemu se učini kao da ih uopste zlonamernost ne navodi da ga proganjaju. Možda bi zaista hteli nešto od njega, ali nisu u stanju to reći, a ako nije to, onda je možda samo detinjarija—detinjarija koja se ovde izgleda udomaćila. Zar nije detinjast i gostioničar koji stoji kao ukopan, držeći obema rukama čašu piva koju treba donti nekom gostu, gleda K. i ne čuje dozivanje gostioničarke, koja je promolila glavu kroz kuhinjski prozorčić?

Nešto malo smireniji, K. se obrati Barnabasu. Pomoćnike bi rado isključio, ali nije mogao pronaći povod. Uostalom, oni su mirno gledali svoje pivo. »Pročitao sam pismo«, reče K. »Znaš li ti sadržaj?« »Ne«, odgovori mu Barnabas, ali izgledalo je da njegov pogled kaže više nego njegove reči. Možda se K. varao ovde u oceni dobra, kao što se kod seljaka varao u oceni zla, ali i dalje se osećao ugodno u Barnabasovoj prisutnosti. »U pismu se govori i 0 tebi. To jest, ti moraš povremeno prenositi vesti između mene 1 upravitelja, pa sam zato mislio da ti je poznat sadržaj.« »Ja sam«, reče Barnabas, »samo dobio nalog da pismo predam, da čekam dok bude pročitano i da prenesem tvoj odgovor, bilo usmeni ili pismeni, ako se tebi učini da je to potrebno.« »Dobro«, reče K., »nije potrebno ništa pismeno, ali isporuči gospodinu upravitelju — kako se on zove? Nisam mogao pročitati potpis.« »Klamm«, reče Barnabas. »Isporuči, dakle, gospodinu Klamrnu moju zahvalnost za prijem u službu i za njegovu iznimnu ljubaznost koju ja, kao neko ko se ovde još nije imao priliku pokazati, znam ceniti. Ja ću se potpuno ravnati prema njegovim smernicama.Posebne želje danas nemam.« Barnabas, koji je pažljivo slušao, zamoli K. za dozvolu da ponovi njegov nalog. K. pristade, i on ponovi sve doslovno. Onda ustade kako bi se oprostio.

. Celo vreme K. je promatrao njegovo lice i učini to sad poslednji put. Barnabas je bio gotovo isto toliko visok kao i K., pa ipak je izgledalo kao da se njegov pogled spušta na K., ali to se događalo gotovo ponizno, jer je bilo nemoguće da taj čovek hoće nekog da postidi. Istina, on je bio samo momak, prenositelj poruka, nije čak znao ni sadržaj pisma koje je morao isporučiti, ali sam njegov pogled, njegov osmeh, njegov hod, izgledali su već kao neka poruka, iako on ni o njoj ništa nije znao. I K. mu pruži ruku, što njega očigledno iznenadi, jer se hteo samo pokloniti.

Čim je Barnabas otišao — pre nego što će se otvoriti vrata, on se još malo osloni ramenom o njih i preleti sobu jednim pogledom koji nikome nije bio namenjen — K. reče pomoćnicima: »Doneću iz sobe svoje crteže, a onda ćemo razgovarati o sledećem poslu.« Oni htedoše poći. K. je morao još odlučnije ponoviti svoju naredbu. Barnabas više nije bio u hodniku. Ali ipak, tek što je izišao. Međutim, ni pred kućom — padao je novi sneg—K. ga ne vide. On viknu: »Barnabase!« Nema odgovora. Da nije još u kući? Izgledalo je da je to jedina mogućnost koja još ostaje. Pa ipak, K. je vikao njegovo ime iz sve snage. Ime je odjekivalo kroz noć. Iz daljine dođe jedva čujan odgovor; znači Barnabas je već odmakao toliko daleko. K. ga ponovno zovnu i istovremeno mu pođe u susret; kad su se sreli, gostionica se više nije videla. »Barnabase«, reče K., ne mogavši svladati izvesno podrhtavanje glasa, »hteo sam ti još nešto reći. Primećujem i to da je ipak vrlo loše uređeno to što sam ja, ako mi nešto zatreba, upućen samo na tvoj slučajni dolazak iz dvorca. Da te sad slučajno nisam stigao — a ti letiš, ja sam mislio da si još u kući — ko zna koliko bih morao čekati dok se ti ponovno ne pojaviš.« »Ali ti možeš moliti upravitelja da dolazim uvek u vreme koje ti odrediš.« »Ni to nije dovoljno«, reče K., »možda ja neću imati ništa reći celu jednu godinu, a da četvrt sata posle tvog odlaska iskrsne nešto neodgodivo.« »Treba li onda reći upravitelju da se između njega i tebe uspostavi neka druga veza, a ne preko mene?« »Ne, ne«, reče K. »Ja sam tu stvar spomenuo samo usput, ovaj put ipak sam te sretno stigao.« Barnabas reče: »Hoćemo li se vratiti u gostionicu da bi mi mogao dati novi nalog?« On već učini jedan korak u pravcu gostionice. »Nije potrebno, Barnabase«, reče K., »ja ću te pratiti jedan delić puta.« »Zašto nećeš u gostionicu?« upita Barnabas. »Smetaju mi ljudi onde«, reče K. »I sam si video kako su seljaci nametljivi.« »Mogli bismo otići u tvoju sobu«, reče Barnabas. »To je soba za sluškinje, prljava i pljesniva; da ne bih morao onde biti, hteo sam otići malo s tobom. Ti samo moraš dopustiti«, dodade K., da bi sasvim svladao njegovo oklevanje, »da se dobro uhvatim za tebe, jer ti ideš sigurnije.« IK. se obesi o njegovu ruku. Bilo je sasvim mračno, K. uopste nije mogao videti njegovo lice, jedva je nazirao njegovo telo, a još malopre mu je pokušavao napipati ruku.

Barnabas je popustio, udaljavali su se od gostionice. Istina, K. je osećao da uprkos najvećem naprezanju ne može držati korak s Barnabasom, da otežava njegovo slobodno kretanje i da u sličnim okolnostima zbog ovakve sitnice može sve propasti, posebno u sporednim ulicama, kao u onoj u kojoj je K. pre podne upao u sneg, te da se samo uz Barnabasovu pomoć može iz njih izvući. Ali sada se otresao takvih strahova, a tešilo ga je i to što je Barnabas cutao. Budući da idu cuteći, onda i za Barnabasa samo hodanje mora predstavljati svrhu njihova udruživanja.

Išli su, ali K. nije znao gde; ništa nije mogao videti. Nije znao čak ni jesu li prošli pokraj crkve. Zbog napora koje je hodanje iziskivalo, on nije bio u stanju gospodariti svojim mislima. Umesto da budu upravljene prema cilju, one su lutale. Stalno je iskrsavao zavičaj, i on bi obuzet sećanjem na njega. I onde je na glavnom trgu stajala crkva koja je delom bila opkoljena starim grobljem, a ono jednim visokim zidom. Samo malo koji dečak uspevao se uspeti uz taj zid; to ni njemu nije bilo pošlo za rukom. Dečake na to nije terala radoznalost, groblje za njih nije više predstavljalo nikakvu tajnu. Oni su često ulazili u groblje, kroz njegova mala vrata sa rešetkama. Jedino je glatki visoki zid bio ono što su oni hteli svladati. Ali jedno pre podne — miran, prazan trg bio je kao obliven svetlošću; kad ga je K. pre ili posle video takvog? — on u tom uspe iznenađujuće lako. Na jednom mestu, na kojem je već nekoliko puta uzalud pokušavao, on odmah uspuza uza zid, držeći među zubima jednu malu zastavu. Još se žbuka odronjavala pod njim, a on je već bio gore. Zabode zastavicu, koja zaleprša na vetru; pogleda naokolo, a i preko ramena, na krsteve koji kao da su tonuli u zemlju; ovdje sada niko nije bio veći od njega. Tada slučajno naiđe učitelj i skine ga sa zida jednim ljutitim pogledom. Pri skakanju malo ozledi koleno i s mukom je uspeo doći kući, ali na zidu je ipak bio. Tada mu se činilo da će mu taj osećaj pobede služiti kao podrška dugo kroz život, što nije bilo sasvim budalasto, jer ono mu dođe u pomoć sada posle toliko godina, u snežnoj noći, dok je držao Barnabasa ispod ruke. On se još više pripi uz njega, Barnabas ga je gotovo vukao, cutnja nije prekidana. Sto se tiče puta, K. je, sudeći po stanju druma, mogao samo zaključiti da nisu skretali na sporedne putanje. On se zavetova da ga nikakve tegobe hodanja, još manje briga zbog povratka, neće odvratiti od nastavka puta. A imaće već dovoljno snage da dalje tetura. Ni put valjda nije beskrajan? Po danu, dvorac je ležao kao meta koju je lako dostići, a momak je svakako znao najkraći put.

Tada Barnabas stade. Gde su sad? Može li se dalje? Hoće li ga Barnabas ostaviti? U tome neće uspeti. K. je držao Barnabasa ispod ruke tako čvrsto da je i njega samog bolelo. Ili se dogodilo ono neverovatno, pa su oni već u dvorcu, ili pred vratima dvorca? Ali koliko je K. znao, uopste nisu išli uzbrdo. Ili ga je možda Barnabas vodio nekim putem koji se neprimetno penje? »Gde smo mi«, upita K. tiho, više sebe nego njega. »Kod kuće«, reče Barnabas isto tako. »Kod kuće?« »Ali sad pazi, gospodine, da se ne okliznem. Put ide nizbrdo.« »Nizbrdo?« »Još samo nekoliko koraka«, dodade on, i već zakuca na vrata.

Otvori ih jedna djevojka. Stajali su na pragu velike sobe koja je bila gotovo u mraku, jer je samo u dnu, iznad jednog stola, levo gorela majušna uljana svetiljka. »KO dolazi s tobom, Barnaba- se?«, upita devojka. »GEOMETAR r«, odgovori on. »Geometar«, ponovi devojka glasnije prema onima za stolom. Na to se odatle podigoše dvoje starijih ljudi, čovek i žena, i još jedna devojka. Pozdraviše K., a Barnabas mu ih sve predstavi; to su bili njegovi roditelji i njegove sestre, Olga i Amalija. K. ih jedva pogleda. Skinuše mu mokar kaput da se suši pokraj peći. On to dopusti.

Dakle, nisu bili oni kod kuće, nego je kod kuće bio samo Barnabas. Ali što će oni ovde? K. povede Barnabasa sa strane i upita ga: »Zašto si došao kući? Ili možda vi stanujete već u krugu dvorca?« »U krugu dvorca?«, ponovi Barnabas kao da nije razumeo pitanje. »Ali, Rarnabase, ti si hteo iz gostionice otići u dvorac?«, reče K. »Ne, gospodine«, uzvrati Barnabas, »hteo sam otići kući; ja tek ujutro idem u dvorac. Nikad onde ne noćim.« »Tako«, reče K„ »ti nisi hteo u dvorac. Barnabasov osmeh učini mu se sad manje vedar, a i on sam manje ugledan. »Zašto mi to nisi rekao?« »Ti me nisi pitao, gospodine«, reče Barnabas. »Hteo si mi dati još jedan nalog, ali nisi hteo ni u gostionicu ni u svoju sobu, pa sam onda pomislio da mi nalog možeš nesmetano dati i ovde, kod mojih roditelja. Oni će odmah otići, ako ti zapovediš. Ti bi mogao, ako ti se kod nas više sviđa, ovde i prenoćiti. Zar nisam postupio kako treba?« K. nije mogao odgovoriti. To je, dakle, bio nesporazum, gadan, nizak nesporazum, i K. je potpuno naseo. Dopustio je da ga zanese Barnabasov uski svileno sjajni kaputić koji je ovaj sad otkopčao i ispod kojeg se na koščatim grudima seoskog sluge pojavila gruba košulja, siva od prljavštine s mnogo zakrpa. I sve unaokolo ne samo da je bilo kao ta košulja, nego još i gore; stari rahitični otac, koji se primicao pomažući se više rukama kojima je pipao nego ukočenim nogama koje su se polako vukle, i majka, s rukama prekrstenim na grudima, koja je zbog svoje punoće mogla praviti samo majušne korake. Oboje, otac i majka, čim je K. ušao, pošli su iz svoga ugla njemu, a još su bili daleko od njega. Sestre, plavojke slične jedna drugoj, a obe Barnabasu, ali s oštrijim crtama lica od Barnabasovih, visoke snažne devojke, stajale su oko pridošlih i očekivale koju pozdravnu reč od K. On, međutim, nije mogao ništa reći. Verovao je da ovde, u selu, svako ima značenja za njega, i tako je zaista i bilo, jedino ovi ljudi ovde nisu ga se nimalo ticali. Da je mogao svladati put do gostionice sam, otišao bi odmah. Mogućnost da ujutro rano ode s Barnabasom u dvorac nije ga nimalo privlačila. On je htEo dospEti u dvorac sada, neprimećen, pod vodstvom Barnabasa, ali onakvog Barnabasa kakav mu se dosad priviđao, čoveka koji mu je bio bliži nego svi drugi koje je dosad ovde video i za kojeg je verovao daje usko povezan s dvorcem, mnogo više nego što bi se moglo suditi prema njegovom položaju. Ali sa sinom ove porodice, kojoj je on potpuno pripadao i s kojom je već seeo za stolom, s jednim čovekom kojeg karakterise i to da nije smeo u dvorcu čak ni noćiti — da ode s njim u dvorac ruku pod ruku i po danjem svetlu, predstavljalo bi smešan, beznadan pokušaj.

K. sede na naslon prozora, odlučan da i noć provede tu, a da inače ne prima nikakve usluge od porodice. Ljudi iz sela, koji su ga terali od sebe ili su ga se bojali, izgledali su mu manje opasni, jer su ga u osnovi upućivali na njega samog. Pomagali mu da drži pribrane snage; međutim, ovakvi prividni pomagači koji ga, zahvaljujući jednoj maloj maskaradi umesto u dvorac, vode porodici, samo ga dovode u zabunu i, hteli oni to ili ne hteli, rade na razbijanju njegovih snaga. On uopste ne odgovori na jedan poziv s stola, nego ostade sedeti pognute glave.

Tada ustade Olga, ona nežnija od sestara, koja pokaza čak izvesne znakove devojačke nesnalažljivosti, priđe mu i zamoli ga da dođe za sto. Hleb i slanina stoje onde spremni, a ona će sad doneeti pivo. »Odakle?«, upita K. »Iz gostionice«, reče ona. To ga razveseli. On je zamoli da za njega ne donosi pivo, ali da ga otprati do gostionice, jer ga onde čekaju važni poslovi. Pokaza se, međutim, da ona nije htela ići tako daleko, ne u njegovu gostionicu, nego u jednu drugu, mnogo bližu, u Gospodski konak. K. je ipak zamoli da je može pratiti, možda će mu se, mislio je, onde pružiti mogućnost da prenoći. Kakva god bila ta mogućnost, on bi je pretpostavio najboljoj postelji ovde u kući. Olga ne odgovori odmah, nego gledaše prema stolu. Onde beše ustao brat, koji kimnu glavom odobravajući i reče: »Kad gospodin hoće.« Ta saglasnost zamalo ne navede K. da povuče svoju molbu, jer onaj onde mogao je davati saglasnost samo manje važnom od sebe. Međutim, kad se povede razgovor o pitanju hoće li K. biti primljen u gostionicu, i svi u to izraziše sumnju, on uporno ostade pri tome da ide, ne trudeći se svojoj molbi naći neki razumljiv razlog, jer ova porodica morala ga je primiti onakvog kakav je, on je prema njoj u izvesnoj meri bio lišen osećaja srama. Istina, samo ga je Amalija pomalo zbunjivala svojim ozbiljnim, otvorenim, hladnim i možda malo tupim pogledom.

Na kratkom putu do gostionice — K. se bio pripio uz Olgu, jer drukčije se nije mogao pomoći, i ona ga vukla gotovo isto onako kao njen brat pre — on doznade da je ta gostionica određena u stvari samo za gospodu iz dvorca, koja se kad imaju u selu neka posla, hrane u njoj, a poneki put i noće. Olga je govorila tiho i kao u poverenju, i njemu je bilo ugodno ići s njom, gotovo isto onako kao i onda kad je išao s njenim bratom. K. se branio od tog osećaja ugode, ali on je bio tu.

Gostionica je izvana bila vrlo slična onoj u kojoj je stanovao K. U selu, izgleda, uopste nije bilo velikih vanjskih razlika, ali male razlike ipak su se mogle odmah primetiti. Ulazne stepenice imale su ogradu, a jedna lepa svetiljka visila je iznad vrata. Kad uđoše, jedna zastava s grofovskim bojama zaleprša nad njihovim glavama. U hodniku ih odmah susrete gostioničar, koji je očigledno pregledao sve po kući. On u prolazu pogleda K. svojim malim očima, ispitivačkim ili sanjivim, i reče: »Gospodin geometar ima pristup samo u krčmu.« »Svakako«, reče Olga, koja se odmah zauze za K., »on samo mene prati.« Međutim, onako nezahvalan, K. se odvoji od Olge i pozva gostioničara na stranu. Olga ostade strpljivo čekajući na kraju hodnika. »Rado bih hteo prenoćiti ovde«, reče K. »Na žalost, to je nemoguće«, odgovori gostioničar. »Vama, izgleda, to još nije poznato. Cela kuća je namenjena isključivo gospodi iz dvorca.« »Možda je to propis«, reče K., »ali me sigurno možete pustiti da spavam u nekom uglu.« »Ja bih vam izvanredno izišao u susret«, reče gostioničar, »ali bez obzira na strogost propisa o kojem vi govorite na način neupućenoga, to nije ostvarivo ni zato što su gospoda u krajnjoj meri osetljiva; uvjperen sam da ona nisu u stanju, u najmanju ruku su nepripremljena, podneti ni samu pojavu nekoga stranog čoveka. Kad bi vas ja, dakle, pustio da prenoćite ovde, i vi slučajno — a slučaj je uvek na strani gospode — bili otkriveni, to ne bi bila propast samo za mene, nego i za vas samog. To zvuči smešno, ali je istina.« Taj visoki, do grla zakopčani gospodin koji je, s jednom rukom uprtom o zid a drugom podbočenom o kuk i s prekrštenim nogama, govorio u poverenju s K., malo nagnut prema njemu, izgledao je gotovo tako kao da ne pripada više selu, iako je njegovo tamno odelo još imalo izgled prazničkog seljačkog odela. »Verujem vam potpuno«, reče K., »a nimalo ne podcenjujem ni značaj propisa, premda sam se nevešto izrazio. Ali bih vam na jedno hteo skrenuti pažnju: u dvorcu imam jake veze i imaću još veće, one vas osiguravaju od svake opasnosti koja bi mogla nastati zbog mog noćenja ovde, i pružaju vam ujedno garanciju da sam ja u stanju potpuno se odužiti za učinjenu malu uslugu.« »Znam«, reče gostioničar i ponovi još jednom: »Ja to znam.« Sada je trebalo da K. svoje traženje još energičnije iznese, ali njega zbuni baš ovakav odgovor gostioničara, i on samo upita: »Ima li danas mnogo gospode iz dvorca ovde na prenoćištu?« »U tom pogledu danas je bolje«, reče gostioničar s izvesnim zadovoljstvom. »Ostao je samo jedan gospodin.« K. još nije bio u stanju navaljivati, ali se već nadao da je skoro primljen i zato samo još upita za ime gospodina. »Klamm«, reče gostioničar kao usput, obraćajući se svojoj ženi koja je dotrčala u iznošenoj staromodnoj haljini, pretrpanoj naborima, ali varoški otmenoj. Došla je pozvati gostioničara, jer gospodin upravitelj ima neku želju. Pre nego što će otići, gostioničar pogleda K., kao da sam K., a ne više on, treba odlučiti o prenoćištu. Međutim, K. nije bio u stanju išta reći, posebno ga je šokirala okolnost da je baš tu njegov pretpostavljeni. Iako ni sam sebi nije mogao to sasvim objasniti, on se prema Klammu nije osećao onako slobodan kao inače prema dvorcu. Da ga Klamm zateče ovde, ne bi istina značilo ništa užasno u gostioničarevu smislu, ali bi mu to ipak bilo mučno i neugodno, kao kad bi lakomisleno naneo bol nekome kome duguje zahvalnost. Pritom ga je teško pritiskivalo to što vidi da se u tim obzirima već odražavaju posljpedice stanja podređenosti, radničkog stanja, posledice kojih se bojao i koje nije mogao svladati čak ni ovde gde su se one tako jasno primećivale. Stajao je tako, grizao usne i cutao. Još jednom, pre nego što će iščeznuti iza jednih vrata, gostioničar baci pogled na K. Ovaj je gledao za njim i nije se micao s mesta sve dok nije došla Olga i povukla ga. »Sto hoćeš od gostioničara?«, upita Olga. »Hteo bih ovde prenoćiti«, reče K. »Ali ti ćeš noćiti kod nas«, reče Olga začuđeno. »Da, svakako«, reče K., ostavljajući joj da tumači njegove reči.

                                Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac (Glava prva)

 

GLAVA PRVA

Bilo je kasno naveče kad je K. stigao. Selo je ležalo u dubokom snegu. Od brega na kojem se nalazi dvorac nije se ništa videlo; bio je obavijen maglom i tminom, i ni najmanji tračak svetlosti nije odavao veliki dvorac. K. je dugo stajao na drvenom mostu koji s druma vodi u selo i gledao uvis u prividnu prazninu.

Onda je pošao tražiti prenoćište. U gostionici su još bili budni. Istina, gostioničar nije imao sobu za izdavanje, ali, u najvećoj meri iznenađen i zbunjen posetom kasnoga gosta, hteo je pustiti K. da spava u samoj gostionici, na slamarici. K. se složio. Nekoliko je seljaka još pilo pivo, ali on nije hteo ni s kim razgovarati, sam je s tavana doneo slamaricu i legao u blizini peći. Bilo je toplo, seljaci su bili mirni, on ih je još neko vreme umornim očima ispitivački promatrao, a onda je zaspao.

Ali ga probudiše već posle kratkog vremena. Pokraj njega su stajali gostioničar i neki mladić, odeven gradski, s licem kao u glumca, sitnih očiju i gustih obrva. I seljaci su još bili tu; neki su okrenuli stolice da bi bolje videli i čuli. Mladić se vrlo pristojno ispriča K. što ga je probudio, predstavi mu se kao sin upravitelja dvorca i onda reče: »Ovo selo je vlasništvo dvorca; ko ovde stanuje ili noći, u izvesnom smislu stanuje, odnosno noći, u dvorcu. A to niko ne sme bez grofove dozvole. Međutim, vi tu dozvolu nemate, ili je barem niste pokazali.«

K. se beše napola pridignuo, zabacio kosu i, gledajući ljude odozdo, reče: »U kakvo sam to selo zalutao? Zar ovde postoji dvorac?«

Postoji, svakako«, odgovori mladić polako, dok su neki vrtili giavom zbog postavljenog pitanja, »dvorac grofa Westwesta.«
»I za prenoćište treba imati dozvolu?« pitao je K., kao da se hteo uveriti da nije sanjao šta je prethodno čuo.
»Dozvolu treba imati«, glasio je odgovor, a bilo je prilično podrugivanja na račun K. kad mladić raširenih ruku upita gostioničara i goste: »Ili se, valjda, ne mora imati dozvola?«
»Onda moram nabaviti dozvolu«, reče K. zevajući i podiže pokrivač kao da želi ustati.
»Da, ali od koga?« upita mladić.
»Od gospodina grofa«, reče K. »ne preostaje mi ništa drugo.«
y»Sada, u pola noći, tražiti dozvolu od gospodina grofa!« uzviknu mladić i ustuknu jedan korak.
»Zar to nije moguće?« upita K. ravnodušno. »Zašto ste me onda budili?«
Mladića obuze bes. »To je mangupsko ponašanje!« uzviknu on. »Zahtevam da se poštuje grofovska vlast. Probudio sam vas zato da vas obavestim da morate odmah napustiti grofoviju.«
»Dosta gluposti«, reče K. upadljivo tiho, ispruži se i navuče pokrivač preko sebe. »Vi ste, mladi čoveče, malo preterali i mi ćemo sutra još razgovarati o vašem ponašanju. Gostioničar i ova gospoda su mi svedoci, ako mi svedoci uopste trebaju. Inače, primite na znanje da sam ja geometar kojeg je grof pozvao. Moji pomoćnici s aparatima stići će sutra kolima. Nisam hteo propustiti priliku za pešačenje po snegu, ali sam, na žalost, nekoliko puta zalutao i skretao s puta, pa sam zato stigao tako kasno. Da je sada kasno da se prijavim u dvorac znao sam i sam, bez vaše primedbe. Zato sam i pristao ovde prenoćiti, u čemu ste me vi — blago rečeno — neljubazno omeli. S tim sam završio svoje izlaganje. Laku noć, gospodo.« I K. se okrene prema peći.

Još je čuo kako se iza njegovih leđa s ustručavanjem pitaju: »Geometwr?«, a onda nastupi opsta tišina. Ali mladić se brzo pribra i glasom koji je bio dovoljno prigušen da bi izgledalo kao da je to iz obzira prema zaspalom K., i dovoljno glasan da ga ovaj ne prečuje, reče gostioničaru: »Pitaću telefonski«. Sta, ova seoska gostionica ima i telefon? Baš je sve savršeno uređeno! U pojedinostima to je iznenadilo K., ali, uzevši u celini, to je i očekivao. Pokaže se da je telefon bio gotovo iznad njegove glave, što on onako pospan nije ni primetio. Ako je već mladić morao telefonirati, onda ni uz najbolju volju to nije mogao učiniti a da mu ne omete san. U pitanju je bilo samo hoće li mu K. dopustiti telefoniranje ili ne, a on je odlučio dopustiti. Ali tada, naravno, nije više imalo smisla glumiti da spava, i on se okrene i opruzi na leđa. Video je seljake kako se, začuđeni, pribijaju jedan uz drugog i došaptavaju — dolazak geometra nije bio nevažan događaj. Vrata na kuhinji bila su otvorena i sav otvor ispunjavala je krupna prilika gostioničarke koja je onde stajala. Gostioničar joj se na prstima približi da je obavesti. A onda poče telefonski razgovor. Upravitelj je spavao, ali podupravitelj, odnosno jedan od podupravitelja, neki gospodin Fritz, bio je tu. Mladić, koji se predstavi kao Schwarzer, ispriča da je našao K., čoveka tridesetih godina, prilično odrpanog, kako mirno spava na slamarici, s malenom torbom kao uzglavljem i jednim čvornatim štapom nedaleko od sebe. To je njemu, naravno, bilo sumnjivo, i kako je gostioničar očigledno zanemario svoju dužnost, to je njegova, Schwarzerova dužnost, bila da stvar temeljito ispita. Buđenje, saslušavanje, pretnju po dužnosti proterivanjem iz grofovije, sve je to K. vrlo neljubazno primio, kako se na kraju pokazalo, a možda i s pravom, jer on tvrdi da je geometar kojeg je grof pozvao. Naravno, dužnost je u najmanju ruku formalno proveriti tvrdnju, i Schwarzer zato moli gospodina Fritza da se u glavnoj kancelariji raspita očekuje li se zaista takav geometar i da mu se odgovor odmah telefonski saopst

Onda je nastala tišina: onde je Fritz primao obaavesti, a ovde se čekao odgovor. K. ostade ležeći, nijednom se ne okrene, izgledalo je da nije nimalo radoznao, i gledao je preda se. Schwarzerov govor, mešavina zajedljivosti i obazrivosti, dade mu predstavu o izvesnom diplomatskom obrazovanju koje u dvorcu u priličnoj meri imaju i mali ljudi kao Schwarzer. A bili su onde i marljivi: glavna kancelarija ima noćnu službu. I, očito, dao je brzo odgovor, jer Fritz je već zvonio. Istina, izgledalo je da je njegov izveštaj vrlo kratak, jer Schwarzer odmah besno baci slušalicu: »Jesam li ja kazao!« uzviknu on. »Kakav geometar! Obična lažljiva skitnica, a verojatno i nešto gore!« K. pomisli da će sad svi navaliti na nj, Schwarzer, seljaci, gostioničar i gostioničarka, svi. Da bi izbegao barem prvi nalet, on se sav zavuče ispod pokrivača. Međutim, telefon još jednom zazvoni i, kako se K. učini, ovaj put posebno glasno. On polako izvuče glavu ispod pokrivača. Iako nimalo nije bilo verovatno da je opet u pitanju K„ svi zacute i Schvvarzer se vrati aparatu. On sasluša podužu obavest i onda reče polako: »Dakle, pogreška? To mi je zaista neugodno. Sef ureda licno telefonira. Čudno, čudno. Kako da to objasnim gospodinu geometru?«

K. posluša. Dakle, dvorac ga je imenovao geometrom. To je za njega s jedne strane bilo nepovoljno, jer se pokazalo da u dvorcu znaju o njemu sve što je potrebno, da je odnos snaga odmeren i da je borba prihvaćena s osmehom. Ali s druge strane, to je bilo povoljno jer je, po njegovok mišljenju, pružalo dokaz da je bio podcenjen, a da će imati više slobode nego što je smeo očekivati. Međutim, prevarili su se ako veruju da će ga tim doista promućurnim priznanjem njegovog profesionalnog statusa stalno držati u strahu. To ga je samo malo žacnulo, i to je sve.

K. odmahnu rukom Schwarzeru koji mu se bojažljivo približavao, odbi i ponudu da pređe u gostioničarevu sobu, uze samo od gostioničara nekakav napitak za spavanje, a od njegove žene umivaonik sa sapunom i ručnikom; što se tiče gostionice, nije morao čak ni tražiti da se ona isprazni, jer svi navališe na vrata, okrećući glave od njega da ih ujutro ne bi prepoznao. Lampa bi ugašena i oko njega napokon zavlada mir. Spavao je čvrsto sve do jutra, samo jednom ili dvaput lako uznemiren u snu šuškanjem štakora

Hteo je otići u selo odmah posle doručka, koji se kao i sva njegova prehrana i prenoćište, po navodima gostioničara, plaćeno na račun dvorca. Ali kako je gostioničar—s kojim je on progovorio samo nekoliko neophodnih reči, sećajući se njegovog sinoćnjeg ponašanja—s nemom molbom na usnama neprestano obleetao oko njega, on se sažali i dopusti mu da sedne pokraj njega.

»Još se nisam upoznao s grofom«, reče K., »kažu da dobro plaća dobar rad, je li to istina? Kad neko, kao ja, ode tako daleko od žene i deteta, onda hoće nešto i doneti kući.«
»Što se toga tiče, gospodin ne treba ništa brinuti, niko se ne žali da je slabo plaćen.«
»Istina«, dodade K., »ja nisam baš stidljiv i znao bih reći grofu svoje mišljenje, ali, naravno, puno je bolje izaći na kraj s gospodom mirnim putem.«

Gostioničar je sedeo prema K. na samom rubu prozorske daske, kao da se nije usuđivao sesti udobnije, i neprestano je gledao K. svojim velikim, mrkim, plašljivim očima. Najpre se trudio da dođe do K., a sad je izgledalo da bi najradije od njega pobegao. Je li se bojao da ga ovaj ne ispituje o grofu? Je li bio siguran u ovog »gospodina«, kakvim je on smatrao K.? K. ga je morao razonoditi. On pogleda na sat i reče: »Uskoro će stići moji pomoćnici, možeš li ih ovde smestiti?«
»Svakako da mogu, gospodine«, odgovori gostioničar, »ali zar neće i oni stanovati s tobom u dvorcu?«
Zar se to on tako laka srca odriče svojih gostiju, a posebno K., kad ga bezuslovni prepušta dvorcu.
To još nije sigurno«, uzvrati K., »prvo moram znati kakav posao imaju za mene. Ako trebam, na primer, raditi ovde dole, onda je pametnije da ovde dole i stanujem. Osim toga, bojim se da mi život gore u dvorcu neće odgovarati. Želim uvek biti slobodan.«
Ne znaš ti dvorac«, reče gostioničar tiho.
»Svakako«, reče K., »ne treba prerano suditi. Zasad o dvorcu ne znam ništa više nego da oni onde umeju izabrati pravog geometra. Imaju možda oni i druge prednosti.« I on ustade da bi oslobodio gostioničara, koji je nemirno grizao usne. Nije bilo lako zadobiti poverenje tog čoveka.

Izlazeći, K. primeti na zidu tamni portret u tamnom okviru. Primetio ga je još dok je ležao, ali sa svog ležaja nije mogao razlikovati pojedinosti i činilo mu se da je prava slika bila izvađena iz okvira i da se vidi samo crna podloga. Ali kao što se sada pokazalo, to je ipak bila slika, poprsje nekog čoveka pedesetih godina. Glavu je držao tako duboko pognutu na grudi da su se oči jedva videle. U tom pognutom stavu najviše su se, izgleda, isticali visoko izrazito čelo i jak povijen nos. Brada, zbog položaja glave pritisnuta o grudi, bila je znatno niže. Leva ruka, zavučena u gustu bradu, služila je kao podupirač, ali glavu nije mogla više podići. »KO je to?« upita K. »Grof?« On je stajao ispred slike i nije ni obraćao paznju na gostioničara. »Ne«, reče ovaj, »to je upravitelj dvorca.« »Istina, imate lepog upravitelja u dvorcu, ali je šteta što ima onakvog sina«, dodade K. »He«, uzvrati gostioničar, privuče K. malo ksebi i šapne mu na uho: »Schvvarzer je sinoć malo preterivao, njegov otac je samo podupravitelj i to poslednji po rangu.« U tom trenutku gostioničar mu je izgledao kao kakvo dete. »Mangup«, reče K. kroz smeh, ali gostioničar se nije smejao, nego reče: »Ali i njegov otac je moćan.« »Hajde, ti misliš da je svako moćan«, reče K. »Možda smatraš da sam i ja?« »Ne«, odgovori ovaj začuđeno, ali odlučno, »ne smatram da si i ti moćan.« »Znači, umeš dobro opažati!«, reče K. »U povrenju receno zaista nisam moćan. Valjda zbog toga i ja uvažavam moćne isto koliko i ti, samo nisam tako iskren kao ti i ne želim to uvek priznati.« K. potapša gostioničara lako po obrazima da bi ga utešio i pokazao se blagonakloniji prema njemu. Tada se ovaj ipak malo nasmeja. Sa svojim mekanim golobradim licem, on je uistinu bio mladić. Kako li je samo došao do svoje družice, postarije žene, koja se kroz kuhinjski prozorčić mogla videti kako razmahuje rukama i posluje u kuhinji. Međutim, K. nije hteo više ispitivati gostioničara, da ne bi sa njegovog lica oterao s mukom izazvan osmeh. On mu još samo dade znak da mu otvori vrata, pa iziđe u lepo zimsko jutro.

Sada je gore video dvorac, jasno ocrtan u čistom zraku, još jasniji na snegu koji je, prilagođavajući se svim oblicima, svuda ležao u tankom sloju. Uostalom, izgledalo je da je na bregu mnogo manje snegga nego ovde u selu, gde se K. isto onako s mukom kretao kao juče po drumu. Ovde je sneg dopirao do prozora krovinjara i odmah se opet prostirao po niskom krovu, ali onde na bregu sve je slobodno i lako stršalo uvis, barem je tako ovde izgledalo. Dvorac, kako se odavde iz daljine činilo, odgovarao je posve njegovim očekivanjima. To nije bio stari utvrđeni plemićki dvorac, a ni nova raskošna građevina, nego izduženi niz zgrada koji je činilo malo dvospratnih, ali mnogo niskih zgrada, pribijenih jedna uz drugu; kad se ne bi znalo da je to dvorac, moglo bi se smatrati da je gradić. K. je video samo jedan toranj, ali se nije moglo razaznati pripada li taj kakvoj stambenoj zgradi ili crkvi. Oko njega su obletala jata čavki.

K. je išao dalje, pogleda uprta u dvorac, jer ga ništa drugo nije zanimalo. Ali kad je prišao bliže, dvorac ga je razočarao. Bio je to ipak zaista bedni gradić, sklepan od seoskih kuća, koji se odlikovao samo po tome što je valjda sve bilo zidano od kamena, ali žbuka beše već odavno otpala i kamen se počeo osipati. K. se letimično seti gradića iz svog zavičaja: jedva je zaostajao za ovim tobožnjim dvorcem. Da je njemu stalo samo do razgledavanja, bilo bi šteta ovako dugo pešačiti, i on bi bolje učinio da je opet posetio svoj stari kraj u kojem odavno nije bio. U mislima uporedi crkveni toranj iz svog zavičaja s tornjem onde gore. Onaj toranj bio je određen, smelo istanjen prema vrhu, široka krova, završen crvenim crepom, prava ovozemaljska zgrada — šta drugo možemo zidati? — ali s višim ciljem nego niske gomile kuća, i izražajniji od tmurnog radnog dana. Međutim, ovaj toranj gore —jedini koji se vidi — toranj na jednoj stambenoj zgradi, kao što se sad pokazalo, možda glavnoj zgradi dvorca, samo je jednolika okrugla građevina, delom milostivo pokrivena bršljanom, s malim prozorima koji su sada blistali na suncu — bilo je u tome nešto luđačko — i jednim tavanastim završetkom, čiji su zidni zupci stršali prema plavom nebu, nesigurni, nejednaki, trošni, kao da su nacrtani bojažljivom i nesigurnom dečijom rukom. Izgledalo je kao da je neki ukućanin pomućena uma, koji je s pravom morao biti zatvoren u najzabačenijoj prostoriji kuće, probio krov i digao se da se pokaže svetu.

K. je opet zastao, kao da je imao veću moć rasuđivanja kad stoji. Ali je u tome bio ometen. Iza seoske crkve pokraj koje je zastao — to je zapravo bila samo kapela, proširena po uzoru na koš da bi mogla primiti vernike — nalazila se škola. Oniža duga zgrada, koja je čudnovato ujedinjavala karakter privremenog i vrlo starog, stajala je iza nekog vrta sa gvozdenkm ogradom, koji je sada bio snežna poljana. Baš tada izlazila su deca s učiteljem. U zbijenoj grupi deca su okružila učitelja, sve oči su ga gledale, neprekidno su sa svih strana čavrljala, a K. uopste nije razumeo njihov brz govor. Učitelj, mlad omanji čovek, uskih ramena, ali ne toliko da bi izgledao smešan, vrlo uspravan, promatrao je K. još izdaleka; istina, osim njegove grupe dece, K. je bio jedini čovek koji se mogao videti u celoj okolini. Kao namernik, K. pozdravi prvi, iako je bio u pitanju mali čovek sklon zapovedanju. »Dobar dan, gospodine učitelju«, reče on. Deca u čas zamukoše i ova iznenadna tišina, kao priprema za njegove reči, svakako je godila učitelju. »Promatrate dvorac?« upita on blažim glasom nego što je K. očekivao, ali takvim tonom kao da ne odobrava to što K. čini.

"Da«, reče ovaj, »nisam odavde, tek sam od sinoć u ovom mestu.

»Ne sviđa vam se dvorac?« upita učitelj brzo. »Kako?« uzvrati K., malo zbunjeno, i ponovi pitanje u blažem obliku: »Sviđa li mi se dvorac? Zašto pretpostavljate da mi se ne sviđa?« — »Ni jednom koji nije odavde se ne sviđa«, reče učitelj. Da ne bi na to rekao nešto neumesno, K. okrene razgovor i upita: »Vi svakako poznajete grofa?«— »Ne«, odgovori učitelj i htede se udaljiti. Ali K. nije popuštao, nego još jednom upita: »Kako? Ne poznajete grofa?« — »Kako bih ga poznavao?« odgovori učitelj tiho i đodade glasno, na francuskom: »Vodite računa o prisutnosti nevine dece.« K. to iskoristi kao povod da upita: »Bi li vas mogao jednom posetiti, gospodine učitelju? Ostajem ovde duze i osećam se već sada malo usamljen: ne pripadam seljacima, a isto tako ni dvorcu.«— »Između seljaka i dvorca nije velika razlika«, reče učitelj. »Možda, ali to nimalo ne menja moj položaj. Mogu li vas jednom posetiti?« — »Stanujem u Schwanengasse, kod mesara.« To je bio, istina, više podatak o adresi nego poziv u posetu, ali K. ipak reče: »Dobro, doći ću.« Učitelj klimnu glavom i produži s gomilom dece koja odmah počeše ponovno vikati na sav glas. Ubrzo se izgubiše u strmoj uličici. Međutim, K. je bio rastresen i ozlovoljen razgovorom. Prvi put od svog dolaska osetio je pravi zamor. Izgledalo je najpre da ga dug put dovde nije nimalo izmorio — kako je on pešačio danima, mirno, korak po korak! Ali sad su se pojavljivale posledice prevelikog napora, i to u nezgodno vreme. Nešto ga je neodoljivo gonilo da traži nova poznanstva, ali svako novo poznanstvo povećavalo je zamor. Bilo je već previše i to što sebe u takvom stanju ipak prisiljava da produži šetnju barem do ulaza u dvorac.

I tako je opet pošao dalje, ali to je bio dug put. Ulica, to jest ova glavna seoska ulica, nije vodila na breg, nego samo u blizinu brega, a onda je kao namerno vijugala i premda se nije udaljavala od dvorca, nije mu se ni približavala. K. je stalno očekivao da ulica skrene prema dvorcu i kako je to očekivao, išao je dalje. Očigledno, onako umoran on se nije usuđivao napustiti ulicu, a i čudio se dužini sela, koje kao da je bilo bez kraja, stalno iznova kućerci sa zaleđenim prozorskim oknima i sneg, a nigde ljudi. Napokon se otrže od ove ulice koja kao da ga je vezala za sebe i nađe se u nekoj uskoj uličici: sneg još dublji, bilo je teško izvlačiti noge koje su upadale, obli ga znoj, on napokon stade, i više nije mogao dalje.

Ali K. nije bio sam — desno i levo bile su seoske kućice. Napravi od snega grudu i baci je u jedan prozor. Vrata se odmah otvoriše—prva vrata koja se otvoriše za vreme puta kroz selo — i pred njima je stajao neki stari seljak u mrkom gunju, s glavom malo nagnutom u stranu, ljubazan i slabašan. »Smem li malo do vas ?« reče K. »Vrlo sam umoran.« On uopste ne ču što je stari rekao, nego zahvalno prihvati pruženu dasku, koja ga odmah spasi od snega, i on se u nekoliko koraka nađe u sobi

Velika soba u polutami. Onaj ko ulazi izvana ne može isprva ništa da vidi. K. se spotaknu o neko korito i jedna ženska ruka ga zadrža. Iz jednog ugla čula se dečija vika; u drugom se valjala gusta para i od polusvetlosti činila mrak. K. je stajao kao u oblacima. »On je pijan«, reče neko. »KO ste vi?« upita jedan osoran glas, a onda, obraćajući se starcu: »Zašto si ga pustio unutra? Zar treba puštati unutra svakoga ko luta ulicama?« — »Ja sam grofov geometar«, reče K„ pokušavajući se opravdati pred nekim koji je bio još nevidljiv. »Ah, to je geometar«, reče jedan ženski glas, a onda nastade potpuna tišina. »Vi me poznajete?« upita K. »Svakako«, reče kratko isti glas. To što su ga poznavali nije, izgleda, značilo preporuku.

Napokon, para se malo proredi i K. se mogao pomalo snaći. Ovo je, izgleda, bio dan opsteg pranja. U blizini vrata pralo se rublje. Ali para je dolazila iz drugog ugla, gdesu se u drvenom koritu toliko velikom da takvo K. još nikad nije video — imalo je obujam dva kreveta — kupala dva čoveka u vodi koja se pušila. Ali još veće iznenađenje — nije se znalo tačno šta je u tome iznenađujuće — predstavljao je desni ugao. Iz velikog otvora, jedinog na zadnjem zidu sobe, dopirala je, verojatno iz dvorišta, bleda snežna svetlost i davala sjaj svile odeći neke žene, umorno zavaljene u visokom naslonjaču sasvim u uglu. Na grudima je držala dojenče. Nekoliko dece igralo se oko nje, seljačka deca kao što se moglo videti, ali ona kao da njima nije pripadala. Svakako, bolest i umor preuzimaju i seljake.

»Sedite«, reče jedan od muškaraca, bradonja, uz to još nakostrešenih brkova ispod kojih je, zadihano duvajuci, držao stalno otvorena usta. Držeći ruku iznad vedra s vodom — što je bilo smešno za videti — on pokaza na jedan kovčeg, i pri tom poprska K. po celom licu toplom vodom. Na kovčegu je već sedeo starac koji je K. pustio u sobu. K. je bio zahvalan što može napokon sesti. Sada više niko nije o njemu vodio računa. Žena koja je prala rublje, plavojka, mladenački jedra, tiho je pevala radeći; muškarci u drvenom koritu pljuskali su se i vrteli; deca su im htela prići, ali ih je u tom stalno ometalo uporno prskanje vodom, što nije mimoišlo ni K.; žena u naslonjaču ležala je kao bez života, ne spuštajući pogled čak ni na dete na grudima, nego gledajući neodređeno u visinu.

K. je dugo gledao tu neporecivo lepu, žalosnu sliku, a onda mora da je zaspao, jer kad ga je trgao jedan jak glas, glava mu je ležala na ramenu starca pokraj njega. Muškarci su završili kupanje u koritu — u kojem su se sada brčkala deca pod nadzorom plavokose žene — i stajali odeveni ispred njega. Pokaza se da je od njih dvojice onaj bradonja što se derao bio manje važan. Drugi, naime, iste veličine kao bradonja, ali s mnogo kraćom bradom, bio je tih čovek, sporih misli, zdepast, punašan i u licu, pognute glave. »Gospodine geometre«, reče on, »vi ovde ne možete ostati. Oprostite za neljubaznost.« — »Nisam ni hteo ostati«, reče K., »nego se samo malo odmoriti, to sam učinio i sad idem.« »Vas svakako čudi nedostatak gostoljubivosti«, reče čovek, »ali gostoljubivost nije naš običaj, nama gosti nisu potrebni.«

Malo osvežen spavanjem, a i malo prijemčiviji za utiske nego dotad, K. se razveseli tim otvorenim rečima. On se sad kretao slobodnije, zabadao štap ovamo-onamo, približio se ženi u naslonjaču, a uostalom, bio je rastom najviši u sobi.

»Naravno«, reče K., »gosti vam nisu potrebni. Ali tu i tamo neko vam je ipak potreban, kao na primer ja, geometar.« »Ne znam ja to«, reče čovek polako, »budući da su vas zvali, veroatno ste potrebni, ali to je izuzetak, a mi, mi mali ljudi držimo se pravila, to nam ne možete zameriti.« — »Ne, ne«, uzvrati K., »mogu vam samo biti zahvalan, vama i svima ovde.« A onda, neočekivano za sve, K. se doslovno jednim pokretom okrene i nađe pred ženom u naslonjaču. Ona ga je posmatrala umornim plavim očima, prozirna svilena marama padala joj je do polovine čela, dojenče je spavalo na njezinim grudima. »Ko si ti«, upita je K. Odmahujući rukom nije bilo jasno znači li to prezir prema K. ili se odnosilo na njezin odgovor — ona reče: »Devojka iz dvorca.«

Sve je to trajalo samo jedan trenutak, a K. je već imao s desna i leva ona dva muškarca, koji su ga, kao da ne postoji drugo sredstvo za sporazumevanje, šutke svom snagom vukli prema vratima. Starac je video u tome nešto što ga je razveselilo i on je pljeskao rukama. Smejala se i pralja, uz paklenu dreku koju su iznenada digla deca.

Međutim, K. se brzo nađe na ulici, dok su ga seljaci s praga kuće pratili pogledom. Opet je padao sneg, pa ipak je izgledalo malo svetlije. Bradonja je doviknuo nestrpljivo: »Gde ćete? Ovuda se ide u dvorac, ovuda u selo.« K. ne odgovori njemu, ali reče onom drugom koji je uza svu svoju zakopčanost izgledao pristupačniji: »KO ste vi? Kome da zahvalim što sam bio prihvaćen?« »Ja sam štavilac koža, Lasemann«, glasio je odgovor, »ali nemate kome zahvaljivati.« »Dobro«, reče K., »možda ćemo se još koji put naći zajedno.« — »Ne verujem«, uzvrati ovaj. U tom trenutku bradonja uzviknu, uzdignuvši ruku: »Dobar dan, Arture! Dobar dan, Jeremias!« K. se osvrne — ipak u ovom selu ima još ljudi koji se pokazuju na ulici! Putem koji vodi iz dvorca dolazila su dva mladića, srednjeg rasta, obojica vrlo vitka, u teesnim odeelima, vrlo slična jedan drugom, čak i u licu. Boja njihovih lica bila je tamnomrka, ali šiljata bradica odudarala je ipak crnom bojom. S obzirom na stanje puteva, oni su išli iznenađujuće brzo, izbacujući u taktu tanke noge. »Gde ste naumili?« viknu bradonja. Sporazumevati se s njima bilo je moguće samo dovikivanjem, tako su brzo išli, a nisu se zaustavljali. »Poslovi!« doviknuše oni kroz smeh. »Gde?« »U gostionicu!« »I ja idem onamo!« uzviknu K. glasnije od drugih, osetivši veliku želju da ga ona dvojica povedu. Istina, poznanstvo s njima nije mu se činilo posebno preporučljivo, ali očigledno su dobri i ugodni suputnici. Oni čuše njegove reči, ali ipak samo kimnuše glavama i produžiše.

K. je još stajao u snegu, bez mnogo volje da podigne nogu da bi ona korak dalje ponovno utonula u duboki sneg. Štavilac koža i njegov drug, zadovoljni što su se napokon otresli K., povlačili su se, stalno se osvrćući, polako u kuću, kroz samo malo otvorena vrata, i K. se nađe sam sa snegom koji ga je opkolio.

To bi bila prilika za malo očajavanje«, pomisli on, »kad bih ovde stajao samo slučajno, a ne namerno.«

Tada se na kućerku sa leve strane otvori majušan prozor. Zatvoren, on je, valjda zbog odbljeska sniega, izgledao plav, i bio je tako malen da se sada, kad je bio otvoren, u njemu nije moglo videti celo lice onog koji je gledao, nego samo oči, staračke mrke oči. »On stoji onde«, ču K. kako govori jedan drhtavi ženski glas. »To je geometar«, reče jedan muški glas. Onda čovek priđe prozoru i upita, ne baš neljubazno, ali ipak tako kao da mu je stalo da na ulici, ispred njegove kuće, bude sve u redu: »Koga čekate?« »Čekam saonice koje bi me povezle«, reče K. »Ovde nema saonica«, odgovori čovek na prozoru, »ovde nema prometa.« — »Ali to je ipak put koji vodi u dvorac«, primeti K. »Pa ipak, ovde nema prometa«, uzvrati čovek s izvesnom upornošću. Onda obojica zacutaše. Ali čovek na prozoru se očito nešto premišljao, jer je još ostavio otvoren prozor iz kojeg je kuljao dim. »Loš put«, reče K., da bi mu pomogao. Ali ovaj samo odgovori: »Da, zaista«. Međutim,posle kratke pauze, ipak reče: »Ako hoćete, povesću vas svojim saonicama.« »Učinite to, molim vas«, reče K. veselo, »a koliko tražite za to?« »Ništa«, odgovori čovek. K. se veoma začudi. »Pa vi ste geometar i pripadate dvorcu«, objasni čovek. »Gde hoćete da vas odvezem?« »U dvorac«, odgovori K. brzo »Onda ne vozim«, reče čovek bez razmišljanja. »Ja pripadam dvorcu«, reče K., ponavljajući reči koje mu je on sam rekao. »Možda«, uzvrati ovaj, ostajući pri svome. »Odvezite me onda do gostionice«, reče K. »Dobro«, pristade čovek, »odmah dolazim sa saonicama.« Sve to nije ostavljalo utisak neke posebne ljubaznosti, nego pre sebične, plašljive i gotovo pedantne želje da se K. ukloni ispred kuće.

Dvorišna vrata se otvore i kroz njih izađoše male saonice za lak teret, sasvim ravne, bez ikakvog sedišta, koje je vukao konjić, a pokraj njih jedan čovek, pogrbljen, slabašan, pegav, mršava crvena nazebla lica, koje je izgledalo izuzetno sitno zbog vunenog šala čvrsto omotanog oko glave. Čovek je bio očito bolestan i izišao je samo da bi odvezao K. Ovaj spomenu nešto o tome, ali čovek samo odmahnu rukom. K. dozna samo da je to kočijaš Gerstacker i da je uzeo ove neudobne saonice zato što su baš one stajale spremne, a izvlačenje drugih trajalo bi dugo. »Sedajte«, reče on i pokaza na zadnji deo saonica. »Sesću pokraj vas«, reče K. »Ja ću hodati«, uzvrati Gerstacker. »Ali, zašto?« upita K. »Hodaću«, ponovi Gerstacker i dobi takav napad kašlja da se sav tresao i rukama se morao držati za saonice. K. ne reče ništa više, sede otraga u saonice, kašljanje se polako stiša, i oni krenuše.

Dvorac onde gore, već zagonetno zamračen, u koji se K. nadao da će dospeti još danas, opet se udaljavao. Ali kao da su mu hteli prilikom tog privremenog rastanka pružiti još jedan znak, onde gore odjeknu zvuk zvona, razdragan zvuk zvona koji učini da barem za trenutak srce zadrhta, kao da mu preti — jer u zvuku je bilo i nečeg bolnog — ispunjenje onog za čim je nesigurno težilo. Ali ubrzo utihnu veliko zvono i zamenj ga slabo monotono malo zvono, možda još onde gore, a možda već u selu. Istina, to zvonjenje bolje je odgovaralo sporoj vožnji i bednim, ali nezadrživom vozaču.

»Slušaj«, uzviknu K. iznenada — već su bili u blizini crkve, do gostionice nije bilo više daleko, K. se već mogao ponešto osmeliti — »veoma me čudi kako si me odlučio voziti na vlastitu odgovornost. Zar to smeš?« Gerstacker ne pokloni pažnju tome što K. govori i produži mirno koračati pokraj konjića. »Hej!« doviknu mu K., napravi grudu od snega koji je ležao na saonicama i pogodi njom Gerstackera posred uva. Sada ovaj stade i okrene se. Međutim, kad ga K. vide tako izbliza — saonice su otišle još malo napred — tu pogrbljenu i u izvesnoj meri osakaćenu priliku, to crveno umorno sitno lice s nekako različitim obrazima, jednim plosnatim a drugim upalim, usta, otvorena kao da osluškuje, nekoliko retkih zuba, on ponovi saosećajno ono što je malo pre rekao zajedljivo, da Gerstacker neće možda biti kažnjen što je njega vozio? »Sta ti hoćeš?« upita Gerstacker, ne shvativši pitanje, ali i ne pričeka daljnje objašnjenje, nego podviknu konjiću i oni opet krenuše.

                                   Nastavak: Romani u nastavcima

Boris Vian, Pena dana (4)

 

XIII

Colin je stajao na uglu trga i čekao Chloe. Trg je bio okrugao i na njemu se nalazila crkva, golubovi, park, klupe, a spreda na makadamu, automobili i autobusi. Sunce je takođe očekivalo Chloe, ali ono se moglo razonoditi stvaranjem sena, kao i time da u jednakim vremenskim razmacima pomogne divljem grahu da mu proklija zrnje, te spuštanjem kapaka, pa i time da postidi poneku još upaljenu uličnu svetiljku zbog nesavesnosti lampaša-žigača. Colin je izvrtao rub svojih rukavica i smišljao prvu rečenicu. Ta se menjala sve brže i brže kako se približavao čas sastanka. Nije znao šta će raditi kad stigne Chloe. Možda da je odvede u čajanu, ali onde obično vlada pretežno sumoran ugođaj, pa one gospođelice četrdesetih godina, koje izedu sedam kolača s kremom dok im mali prst strši u zraku, sve se to Colinu nije dopadalo. Proždrljivost je mogao smisliti samo u muškaraca, kod njih ona zadobija puni smisao a da ih ne lišava njihova prirodnog dostojanstva. Bioskoo ne dolazi u obzir, Chloe to neće prihvatiti. A ni delegodrom, to joj se sigurno neće svideti. Pa ni trke volova, uhvatiće je strah. Ni bolnica Saint-Louis, to je pak zabranjeno. Ni muzej Louvre, jer iza asirskih kerubina vrebaju satiri. Ni kolodvor Saint-Lazare, ta onde se nalaze još jedino tačke i ni jedan jedini voz.

- Dobar dan!... Chloe mu je prišla s leđa.
Brzo je počeo svlačiti rukavicu, zapetljao se, opalio samog sebe šakom po nosu, zajauknuo »joj« ... i stisnuo joj ruku. Ona se smejala.
- Izgledate vrlo smeteni!...
Imala je na sebi krzneni kaput s dugim dlakama, u istoj boji kao kosa, a na glavi šubaru od istoga krzna i kratke čizmice s krznenim parmakom. Uhvatila je Colina za ruku.
- Ponudite mi vašu ruku. Danas ste nekako ukočeni.
- Prošli put sam se držao bolje i slobodnije - priznao je Colin.
Ona se opet nasmejala, pogledala ga je i iznova se još jače nasmejala.
- Vi se meni rugate - rekao je žalosno Colin. - To je nemilosrdno.
- Jeste li zadovoljni što me vidite? - upitala je Chloe
- Da!... - uskliknuo je Colin.
Hodali su, krenuvši prvim pločnikom koji im je bio na putu. Jedan mali ružičast oblak silazio je iz zračnih visina i približavao im se. - Dolazim k vama! - predložio je oblačić. - Dođi - rekao je Colin. I oblak ih je okružio. U njegovoj nutrini bilo je toplo i mirisalo je na šećer sa cimetom.
- Ljudi nas više ne vide! - rekao je Colin ... Ali mi njih vidimo!...
- Ipak je malo proziran - kazala je Chloe. -Budite na oprezu.
- Ništa zato, a ipak se ovako bolje osećamo - odgovorio je Colin. - Što hoćete da radimo? - Da prošetamo, upravo to ... Dosađuje li vam šetnja? - Pričajte mi onda ...
- Ne znam dobro pripovedati -rekla je Chloe - Možemo gledati izloge. Pogledajte ovaj tu!... Zanimljiv je.
U tom je izlogu neka lepa žena počivala na strunjači sa čeličnim perima. Grudi su joj bile gole i neki joj je aparat trljao dojke prema gore dugim svilenkastim četkama od bele dlake. Na oglasu je pisalo: Štedite obuću s protunošcem Velečasnoga Charlesa.
- Dobra ideja - kazala je Chloe.
- Ali to je bezvezno!... - napomenuo je Colin. - To je mnogo ugodnije kad se obavlja rukom.
Chloe je porumenela.
- Nemojte govoriti takve stvari. Ne volim momke koji govore grozote pred devojkama.
- Jako mi je žao ... - rekao je Colin - nisam hteo...
Izgledao je tako potišteno da se Chloe nasmešila i malo ga prodrmala da mu pokaže kako se nije naljutila. U jednom drugom izlogu, neki je krupan muškarac s mesarskom pregačom klao malu decu. Bio je to propagandni izlog za dobrotvorne zavode.
- Eto na što se rasipa novac - rekao je Colin. - Mora da ih strahovito skupo stoji čišćenje svaku veče nakon toga klanja.
- Nisu to prava deca! ... - povikala je preplašena Chloe.
- Otkuda to možemo znati? - kazao je Colin. - Ima ih kao pljeve u dobrotvornim zavodima ...
- Nikako mi se ne sviđa - rekla je Chloe. - Pre se nisu viđali takvi propagandni izlozi. Ne držim da je to nekakav napredak.
- To uopste nije važno - kazao je Colin. -Ovako nešto deluje samo na one koji nasedaju takvim budalaštinama.
- A ovo? ... - pokazala mu je Chloe.
U izlogu se nalazio jedan trbuh, razapet na kotače presvučene kaučukom, bio je vrlo obao i jedar. Na oglasu su ljudi mogli pročitati: Vaš trbuh se neće naborati ako ga budete peglali električnom peglom.
- Ali ja prepoznajem taj trbuh!... - uzviknuo je Colin - pa to je Sergeov trbuh, mog bivšega kuvara!... Zaboga, što on tu radi?
- Nije važno - rekla je Chloe. - Nemojte sada zanovetati komentarima o tom trbuhu.
-Uostalom, debeo je preko svake mere ...
- Zato što je znao kuvati!...
- Otiđimo odavde - rekla je Chloe. - Ne želim više gledati izloge, odvratni su mi. - Šta ćemo raditi? - zapitao je Colin. - Da popijemo negdje čaj?
- Oh!... Nije vreme za čaj... a, osim toga, baš ga ne volim mnogo.
Colin je uzdahnuo s olakšanjem i u tom su mu času popucale naramenice.
- Šta je to zapucketalo?
- Nagazio sam na suvu granu - rekao je Colin pocrvenevši.
- A da odemo prošetati u Bulonjsku šumu? - predložila je Chloe.
Colin ju je oduševljeno pogledao.
- Vrlo dobra ideja. Onde neće biti nikoga.
Chloe je porumenila.
- Nisam to zato predložila. Uostalom -nadodala je da mu se osveti - nećemo se udaljavati s glavnih aleja, jer ćemo inače smočiti noge.
Colin je krišom stisnuo ruku koju je osećao pod svojom.
- Krenućemo podzemnim hodnikom -rekao je on.
Podzemni je hodnik bio s obe strane obrubljen nizom pećinastih ptičjih kaveza golemih razmera, gde su Gradski aranžeri spravljali pričuvne golubove za trgove i spomenike. Bilo je tu i nasada vrabaca i cvrkutanja vrapčića. Ljudi nisu često silazili u hodnik jer su krila svih tih ptica stvarala užasan propuh, na kojem je letelo sićušno belo i plavo perje.
- Zar večito lepeću krilima? - kazala je Chloe, pričvršćujući svoju šubaru da spreči njezino poletanje.
- Ne lepeću celo vreme isti - protumačio je Colin.
Borio se sa rubovims svog ogrtača.
- Požurimo se da pređemo golubove, vrapci ne podižu toliki vetar - rekla je Chloe stišćući se uz Colina.
Pohitali su i izašli iz opasne zone. Oblačić ih nije pratio dok su prolazili hodnikom. Zaputio se prečacem i već ih je čekao na drugom kraju

XIV

Klupa se pričinjala pomalo vlažna i zagasitozelena. Uprkos svemu, tom alejom nisu prolazili odveć brojni šetači i onde im zapravo nije bilo loše.
- Nije vam hladno? - upitao je Colin.
- Nije, s tim oblakom oko nas - odgovorila je Chloe. - Ali... ipak ću se vrlo rado primaknuti k vama.
- Oh!... - propentao je Colin i zarumeneo se.
Pobudilo je to u njemu neki čudan osećaj. Obujmio je rukom njezin struk. Šubara joj je bila naherena na drugu stranu, pa mu je padao, na domak usana, pravi pravcati talas sjajnih Chloeinih vlasi.
- Volim biti s vama - rekao je Colin. Chloe je cutala. Disala je malo brže i neprimetno mu se približila. Colin joj je sada gotovo šaptao u uho.
- Ne dosađujete se?
Zanekala je glavom i Colin joj se mogao, pod zaštitom te kretnje, još više približiti.
- Ja... - prišapnuo joj je na samo uho i, baš u tom trenu, Chloe je kao nekom omaškom okrenula glavu i Colin ju je poljubio u usne. Nije predugo trajalo; ali, idući put, bilo je već mnogo bolje. Tada je zagnjurio lice u Chloeinu kosu i ostali su tako, ne izustivši više ni reči.

XV

- Lepo od vas što ste došli, Alise - kazao je Colin. - Bićete, međutim, jedina devojka...
- Ništa zato - rekla je Alise. - Chick je s time suglasan.
I Chick je to doista potvrdio. Ali, istini za ljubav, Alisein glas nije bio sasvim radostan.
- Chloe nije u Parizu - nadovezao je Colin, - Otišla je na tri nedelje sa svojtom na Jug.
- Ah! - kazao je Chick - mora da si vrlo nesretan.
- Nikad nisam bio sretniji! - rekao je Colin. - Hteo sam vam zapravo najaviti svoje zaruke s njom ...
- Čestitam ti - upao mu je u reč Chick.
Izbegavao je da pogleda Aliseu.
- Šta se to događa s vama dvoje? - zapitao je Colin. - Ne ličite mi baš na jako sagorevanje.
- Ništa se ne događa - odgovorila je Alise. - Chick je glup, i u tom grmu leži zec.
- Ni govora - umešao se Chick. - Nemoj je slušati, Colin . .. Nema tu nikakva grma, a zec je ionako u šumi.
- Govorite istu stvar, a ne slažete se - rekao je na to Colin. - Jedan između vas, dakle, laže ili pak lažete oboje. Dođite, odmah ćemo večerati.
- Sedite, Alise - zamolio je Colin. - Sedite tu kraj mene, ispričaćete mi smesta šta se to zbiva.
- Chick je glup - ponovila je Alise. - Kaže da čini krivo što me zadržava uza se, jer nema novaca da mi omogući udoban život, i stid ga je što se sa mnom ne može venčati.
- Ja sam gad - rekao je Chick.
- Zaista ne znam šta da vam kažem - rekao je Colin u nedoumici. Sam je bio toliko sretan da je to pobudilo u njemu neizmjerno sažaljenje.
- Nije, konačno, u pitanju novac - utanačio je Chick. - Problem je u tome što Aliseini roditelji neće nikad privoleti da se njome oženim i imaće pravo. Postoji slična pripovest u jednoj Partreovoj knjizi.
- To je izvrsna knjiga - napomenula je Alise. - Niste je pročitali, Colin?
- Eto, kakvi ste - ustanovio je Colin. - Siguran sam da sav svoj novac uporno trošite na Partrea.
Chick i Alise spustiše nos na Colinovu primedbu.
- To je moja krivica - napomenuo je Chick. - Alise više ne troši na Partrea. Ona se njime gotovo više ni ne bavi otkad sa mnom živi.
U njegovu se glasu osećala primesa prekora.
- Volim te jače od Partrea - rekla je Alise. Umalo da nije briznula u plač.
- Ti si vrlo plemenita - nadovezao je Chick. - Ja te uopste ne zaslužujem. Ali to mi je mana, to skupljanje Partreovih dela, a jedan inženjer ne može sebi nažalost dopustiti da ima sve.
- Rastužio sam se - rekao je Colin. - Želeo bih da vam sve polazi dobro za rukom. Sada razmotajte salvete.
Ispod Chickove salvete alazio se jedan primerak Izbljuvka, napola uvezan u kožu američkog jazavca, a pod Aliseinim ubrusom debeo zlatan prsten u obliku mučnine.
- Oh!... - uskliknula je Alise. Obujmila je rukama Colinov vrat i poljubila ga.
- Ti si famozan tip - rekao je Chick. - Ne znam kako da ti zahvalim; uostalom, vrlo dobro znaš da ti ne mogu zahvaliti onako kako bih želeo ...
Colina je to utešilo i vraćalo mu pomalo snagu. A i Aliseina lepota, tu večer, bila je uistinu u svom punom sjaju.
- Koji je to parfem? - zapitao je. - Chloe se miriše s esencijom dvaput destilirane orhideje.
- Ne stavljam nikakav parfem - rekla je Alise.
- To je prirodan miris - nadodao je Chick.
- Čudovit je! ... - kazao je Colin. - Mirišete po šumi, potoku i zečićima.
- Pričajte nam o Chloe!... - nagovarala ga je polaskana Alise.
Nicolas je već unosio predjela.
- Dobra večer, Nicolas - rekla je Alise. -Jesi li dobro?
- Jesam - odgovorio je Nicolas.
Položio je pladanj na sto.
- Nećeš me poljubiti? - kazala je Alise.
- Ne ustručavajte se, Nicolas - nadodao je Colin. - Štaviše, meni biste učinili veliko veselje kad biste s nama večerali...
- Oh! Da ... - uskliknula je Alise.
- Večeraj s nama. - Gospodin me stavlja u nezgodan položaj - rekao je Nicolas. - Ovako odeven ne mogu sesti za sto..
- Slušajte, Nicolas - nastavio je Colin. - Idite se presvući, ako baš hoćete, ali izdajem vam službenu naredbu da večerate s nama.
- Zahvaljujem gospodinu - rekao je Nicolas. - Idem promeniti odelo.
Odložio je pladanj na stol i izašao.
- Onda, vratimo se Chloei - kazala je Alise.
- Poslužite se - rekao je Colin. - Nemam pojma šta je, ali mora da je dobro.
- Zbog tebe umiremo od radoznalosti!... -pripomenuo je Chick.
- Oženit ću se njome za mesec dana - rekao je napokon Colin. - A toliko bih želeo da je to već sutra! . . .
- Oh! - uzdahnula je Alise - baš ste sretni. Colin se osećao postiđen zbog svoga bogatstva.
- Slušaj, Chick - rekao je on - hoćeš li da ti ja dam novaca?
Alise je uputila Colinu pogled pun nežnosti. Bio je tako plemenit da su se njegove misli, boje slezova cveta i plave, videle uzburkane u žilama ruku.
- Ne verujem da mi on može biti od koristi - odgovorio je Chick.
- Mogao bi se oženiti Aliseom - rekao je Colin.
- Njezini roditelji to ne žele - odvratio je Chick - a ja neću da se ona s njima zavadi. Premlada je ...
- Nisam baš tako mlada - umešala se Alise, uspravivši se na tapeciranoj klupi da pravodobno istakne svoje izazovne grudi.
- To on nikako ne želi reći!... - prekinuo ju je Colin. - Slušaj, Chick, ja imam sto hiljada duplofinti, tebi ću dati četvrtinu svote i moći ćeš spokojno živeti. Dakako, nastavićeš raditi i tako sve ce biti u redu.
- Ostacu ti zauvek zahvalan - rekao je Chick.
- Nemoj mi zahvaljivati - kazao je Colin. -Mene zapravo ne zanima sreća sviju, nego sreća svakoga.
Neko je pozvonio na vrata.
- Ja ću otvoriti - ponudila se Alise. - Ionako sam najmlađa, a i sami mi to predbacujete
... Ustala je i njezina su stopala ostavila tanak namaz boje na mekom tepihu. Bio je Nicolas, koji se malo pre spustio stubištem za poslugu. Sada se vraćao odeven u ogrtač od gusta nabrekla tkanja, sa žućkastosmeđim i zelenim gajtanima na rukavu, a na glavi je nosio pusten šešir amerland s najvećma niskim obodom. Imao je rukavice od smekšane svinjske kože, cipele od čvrste krokodilske kože, a tek kad je skinuo ogrtač, pojavio se u svom punom sjaju, u sakou od kestenastog samta s rebrima boje slonove kosti i u hlačama plave boje petroleja s manšetama koje su u širinu iznosile pet prstiju i palac.
- Oh! - rekla je Alise. - Kako si gizdav!...
- Kako si, nećakinjo moja? Uvek lepa? ... - pomilovao ju je po grudima i bokovima.
- Dođi za sto - rekla je Alise.
- Dobar dan, prijatelji - kazao je Nicolas na ulazu.
- Konačno! - uzdahnuo je s olakšanjem Colin. - Konačno ste se odlučili da govorite normalno!...
- Naravno! - kazao je Nicolas. - Mogu i ja. Ali, reci mi - produžio je on -jesi li zato da svi četvero pređemo na ti?
- Slažem se - odgovorio je Colin. - Sedi.
Nicolas je seo nasuprot Chicku.
- Posluži se predjelom - kazao mu je ovaj.
- Momci - zaključio je Colin - hoćete li biti moji deveri?
- To se podrazumeva - rekao je Nicolas. -Ali ne bi valjalo da nas spojiš u parove s nekakvim groznim devojkama, zar ne? Klasičan i dobro poznat potez ...
- Nameravam zamoliti Aliseu i Isis da mi budu deveruše - rekao je Colin - a braću Celibat da mi budu pederski deverci.
- Dogovoreno! - potvrdio je Chick.
- Alise - nastavio je Nicolas - pođi u kuhinju i donesi jelo koje se nalazi u pećnici. Sada je verojatno već gotovo.
Poslušala je Nicolasove upute i vratila se sa posudom od masivnog srebra. A kad je Chick podigao poklopac, u unutrašnjosti su se videle dve figurice izrađene od guščjih jetara, koje su prikazivale Colina u sakou i Chloe u venčanici. Svud uokolo, mogao se čitati datum venčanja, a u jednom uglu stajao je i potpis: Nicolas.

XVI

Colin je trčao ulicom.
- Biće to prekrasna svadba ... Već sutra, sutra ujutro. Prisustvovaće svi moji prijatelji...
Ulica je vodila u pravcu Chloe.
- Chloe, vaše su usne slatke. Vaša put je poput svežeg voća. Vaše oči vide kao što treba da vide i zagrijao sam se za vaše telo ....
Staklene špekule kotrljale su se ulicom, a za njima su nailazila deca.
- Biće mi potrebni meseci, dugi meseci da se zasitim celova kojima ću vas celivati. Biće mi potrebne godine i godine da iscrpem poljupce kojima vas želim obasuti, po rukama, kosi, po vašim očima, vratu ...
Putem je naišao na tri devojčice; pevale su neku posve okruglu pesmicu i plesale kolo. - Chloe, hteo bih osećati vaše dojke na svojim grudima, prekrstiti obe ruke na vašem telu, a vaše da me grle oko vrata, ćutati vašu miomirisnu glavu u udubljenju svoga ramena i vašu treperavu put i miris koji se od vas širi...
Nebo je bilo vedro i modro, zima još i sada oštra, ali ipak nešto manje. Sasvim crna stabla pokazivala su, na vršcima potamnele grane, zelene i nabrekle pupoljke.
- Kad ste daleko od mene, vidim vas u onoj haljini sa srebrenim dugmetima, ali kad ste je zapravo imali na sebi? Prvi put? Ne. Da, nosili ste je pripijenu uz telo, pod debelim ali mekim kaputom, upravo na dan našeg sastanka.
Gurnuo je vrata cvećarne i ušao.
- Želio bih hrpe cvijeća za Chloe - rekao je.
- Kad joj ga moramo uručiti? - upitala je cvećarica.
Bila je mlada i krhka, ali su joj ruke bile crvene. Mnogo je volela cveće.
- Odnesite ga sutradan izjutra, potom i meni donesite mnogo cveća. Neka nam soba bude puna ljiljana, belih gladiola, ruža i mnogo drugog belog cveća, a složite takođe - to je nadasve važno! - veliku kitu crvenih ruža ...

XVII

Braća Celibat odevahu se za svadbu. Vrlo često behu pozivani, u ulozi pederskih deveraca, jer su ostavljali dobar utisak. Bili su blizanci. Stariji se zvao Koriolan. Imao je crnu kovrčavu kosu, belu i nežnu put, devičanski izgled, pravilan nos i plave oči iza debelih žutih trepavica. Mlađi brat, po imenu Pegaz, bio je slične vanjštine, izuzevši trepavice koje su mu bile zelene; to je obično dostajalo da ih se međusobno razlikuje. Prihvatili su karijeru pederasta iz nužde ali i iz sklonosti, no kako su ih za obavljanje dužnosti pederskih deveraca dobro plaćali, nisu više gotovo ništa radili i, nažalost, to kobno dangubljenje navodilo ih je od vremena do vremena na porok. Tako je Koriolan, uoči svadbe, zagrešio s nekom devojkom. Pegaz ga je žestoko prekoravao, svejednako sam sebi trljajući kožu na krstima sa smesom badema-mužjaka, ispred velikog trokrilnog ogledala.
- U koliko si se sati vratio kući, hm? - rekao je Pegaz.
- Više se ne sećam - odgovorio je Koriolan. - Pusti me na miru. Brini se za svoja krsta.
Koriolan je čupao dlake s obrva pincetom za zaustavljanje krvi.
- Ti si bestidnik! - kazao je Pegaz. - S jednom devojkom!... Kad bi te videla tvoja tetka!..
- Oh!... Ti to nikada nisi učinio? Hm? - rekao je Koriolan pretećim tonom.
- A kada to? - kazao je Pegaz pomalo uznemireno.
Prekinuo je masažu i izveo nekoliko razgibavajućih pokreta pred ogledalom.
- U redu, neću dalje navaljivati - rekao je Koriolan. - Ne želim da zbog mene opet propadneš u zemlju. Zakopčaj mi radije gaće.
Imali su posebne gaće, sa šlicevima odostrag, pa ih je bilo teško zakopčati bez ičije pomoći.
- Ah! - cerekao se Pegaz - vidiš! Nemaš mi šta predbaciti! ...
- U redu, kažem ti! - ponovio je Koriolan. - Ko se danas ženi?
- Colin. Venčaće se s Chloe - odvratio je njegov brat sa zgražanjem.
- Zašto govoriš tim tonom? - zapitao je Koriolan. - Zgodan je, taj tip.
- Dakako da je zgodan - rekao je Pegaz zavidno. - Ali ona ima tako okrugle grudi, da je čovek doista ne može sebi zamisliti kao momka! ...
Koriolan je pocrvenio.
- Ja nalazim da je lepa ... – promrmljao je. - Čoveka hvata želja da joj dotakne grudi... Zar to na tebe ne deluje? ...
Brat blizanac ga je preneraženo pogledao.
- Kakav si mi ti pokvarenjak! - zaključio je odrešito. - Poročniji si no iko drugi... Jedan od idućih dana ćeš se još oženiti, i to nekom ženskom!...

     

         Nastavci : Romani u nastavcima

Boris Vian, Pena dana (3)

 

 

IX

Staviću žućkasto-smeđe odelo s plavom košuljom i kravatu crvene i bež boje, i rupičaste cipele od jelenje kože i čarape crvene i bež boje. - Najpre ću se umiti i obrijati, a onda ću proveriti svoj izgled. I tada ću otići u kuhinju i zamoliti Nicolasa: - Nicolas, hoćete li zaplesati sa mnom?
- Bože moj - na to će Nicolas - ako to gospodin uporno od mene traži, poći ću s njime, ali u protivnome slučaju, bio bih sretan da mogu posvršavati neke poslove neodgodive zbog njihove hitnosti.
- Bilo bi neprilično, Nicolas, da vas još temeljitije nagovaram?
- Ja sam predsednik Filozofskog kluba kućne posluge u ovoj četvrti - rekao je Nicolas - i prema tome sam primoran pokazati stanovitu revnost u pohađanju sastanaka.
- Ne usuđujem vas se zapitati, Nicolas, koja je tema današnjeg sastanka ...
- Danas će biti govora o angažmanu. Ustanovljena je paralela između angažmana u skladu s teorijama Jean-Sola Partrea, angažovanja i reangažovanja u kolonijalnim trupama, te između zapošljavanja odnosno uzimanja u službu tzv. kućne posluge od strane privatnika.
- To bi bilo zanimljivo Chicku - napomenuo je Colin.
- Na nesreću, žaljenja je vredno - nadovezao je Nicolas - što je klub vrlo zatvoren. Gospodin Chick ne bi mogao biti primljen. Jedino članovi kućne posluge ...
- Nicolas - zapitao je Colin - zašto se uvek upotrebljava množina?
- Gospodin će zasihurno zapaziti - odgovorio je Nicolas-da »kućni pomoćnik« zvuči bezazleno, dok »kućna pomoćnica« iti sluškinja zadobija jedno očito nasrtljivo značenje ...
- Imate pravo, Nicolas. Hoću li danas, prema vašem mišljenju, sresti srodnu dušu? ... Želeo bih, naime, srodnu dušu kao što je vaša nećakinja...
- Gospodin čini krivo što misli na moju nećakinju - kazao je Nicolas -jer iz nedavnih događaja belodano proizlazi da je gospodin Chick prvi obavio svoj izbor.
- Ali, Nicolas - nadovezao je Colin - toliko bih se želeo zaljubiti...

Lagana para izbila je iz kljuna na kotliću i Nicolas je pošao otvoriti vrata. Pazikuća je donela gore dva pisma.

- Ima li pošte? - zapitao je Colin.
- Izvinjavam se, gospodine - odgovorio je Nicolas - ali oba su pisma za mene. Da li gospodin očekuje neke vesti?
- Hteo bih da mi piše neka djevojka - rekao je Colin - to bih jako želeo.
- Podne je - zaključio je Nicolas. - Želi li gospodin doručkovati? Imam tucani goveđi rep i veliku čašu punča s mirodijama, a uz to prepečeni kruh s maslacem i paštetom od srdelica.
-Nicolas, zašto Chick ne želi doći ovamo na ručak s vašom nećakinjom, osim ako pozovem i drugu devojku?
- Gospodin će mi oprostiti - kazao je Nicolas - ali i ja bih isto tako postupio. Gospodin je zasigurno prilično zgodan momak ...
-Nicolas - pripomenuo je Colin - ako se večeras ne zaljubim, onako istinski, počeću... počeću sakupljati dela vojvotkinje de Bovouard, da podvalim svom prijatelju Chicku.

X

- Hteo bih biti zaljubljen - govorio je na glas Colin.
- Ti bi hteo biti zaljubljen. On bi hteo to isto (biti zaljubljen). Mi, vi, bismo hteli, biste hteli biti zaljubljeni. Oni bi također hteli da se zaljube ...

Colin je vezao svoju kravatu ispred ogledala u kupaonici. - Preostaje mi još da obučem sako i kaput, i da stavim šal i da navučem desnu i levu rukavicu. Šešir ne dolazi u obzir zato da ne pokvarim frizuru.
-Šta ti tu radiš?
Colin je pozvao na red sivog miša sa crnim brkovima kojemu, zasigurno, nije bilo mesto u čaši za pranje zuba štaviše bio je naslonjen na rub spomenute čaše, i pritom se održao posve ravnodušno.
- Pretpostavi - rekao je Colin mišu, sedajući na rub kade (koja je bila pravougaona i od žutog emajla) da mu se približi - kako bi bilo da ja kod Tovarmostovih naiđem na svog starog prijatelja N. N...
Miš je klimnuo glavom.
- Pretpostavi, a zašto ne?, da on ima sestričnu. Bila bi odevena u beli sweat-shirt, žutu suknjicu i zvala bi se Al... Onesime ...
Miš je prekrstio svoje nožice i izgledao iznenađen.
- To nije lepo ime - napomenuo je Colin. - Ali ti si miš i imaš zasta brkove. Pa onda?
Colin se ponovno uspravio.
- Već su tri sata. Vidiš, zbog tebe gubim vreme. Chick i... Chick će onfe stići sigurno vrlo Pocuclao je prst i podigao ga iznad glave. Spustio ga je odmah zatim. Spržilo ga je kao da je turio prst u pećnicu.
- Ljubav je u vazduhu- zaključio je Colin. To prži. - Dižem se, dižeš se, diže se, mi, vi, oni, dižemo se, dižete se, dižu se. Hoćeš li već jednom izaći iz čaše?
Izašavši posve sam i odgriznuvši komadićak sapuna u obliku dudice, miš je dokazao da mu nije potrebna ničija pomoć.
- Nemoj ostavljati posvud lepljive tragove - opomenuo ga je Colin. - Ti izelico jedna!. .. On izađe iz kupaonice, pređe u svoju sobu i obuče sako. - Nicolas je verovatno već otišao ... Mora da poznaje sve same izvanredne devojke... Priča se da devojke iz Auteuila ulaze u domove filozofa kao sluškinje, devojke za sve, otprilike ... Colin zatvori vrata svoje sobe. - Podstava na mom levom rukavu je malo poderana ... Nemam više Chattertonove vrpce ... To gore, pribiću ekser.

Kad je za sobom zalupio ulazna vrata, zaječalo je kao da je gola ruka udarila po goloj stražnjici... Colin se lecnuo ... - Moram misliti na nešto drugo... Pretpostavimo da razbijem sebi vilicu na stepeništu ...
Tepih koji je prekrivao stepenište, vrlo svetle boje sljezova cveta, bio je oštećen tek na svakoj trećoj stepenici: Colin je zapravo preskakivao sada po četiri stepenive. Stopala su mu zapela o poniklani trokut i on se sav zapleo među rešetke na ogradi.
- To će me naučiti da ne govorim gluposti. Pravo mi budi. Ja sam, ti si, on je glup.
Bolela su ga leđa. Shvatio je zašto čim je stigao dole i izvukao celi celcati trougao iz okovratnika svoga kaputa. Vanjska su se vrata zatvorila za njim uza zvuk celova na golom ramenu ...
-Šta ću videti na ulici?
U prvom planu nalazila su se dva radnika na zemljanim radovima, koji su se igrali »škole«. Krupnijem je trbuh poskakivao u obrnuto vreme od njegova vlasnika. Mesto plosnata kamenčića, služili su se crveno obojenim raspelom kojemu je nedostajao krst, Zdesna, sleva, uzdizale su se lepe građevine od maltera sa spustivim prozorima kao giljotina. Jedna se žena naginjala kroz prozor. Colin joj dobaci poljubac, a ona mu strese na glavu prostirku pred posteljom od meka crna i srebrena flanela, koju njezin muž nije voleo. Trgovine su uveseljavale nesmiljen izgled velikih zgrada. Jedan izlog s priborom za fakire zaokupio je Colinovu paznjj. Upalo mu je u oči poskupljenje stakla na salatu i tapetarskih igala, s obzirom na peoslu nedelju. Ukrstio se potom s jednim psomn. Studen je zadržavala ljude u kući. Oni pak koji su uspevali odoleti njezinu naletu ostavljali su za sobom dronjke odeće i umirali od angine. Prometnik, na raskrscu sakrio je glavu u pelerinu. Sličio je velikom crnom kišobranu. Konobari iz kafane optrčavali su oko njega da se zagriju. Dvoje zaljubljenih grlilo se u jednom tremj. - Ne želim ih videti... Ja, ja ih ne želim videti... Srde me ... Colin je prešao na drugu stranu ulice. Dvoje zaljubljenih grlilo se pod tremom. Colin je zatvorio oči i počeo trčati... Vrlo brzo ih je ponovno otvorio, jer je pod spuštenim veđama video svu silu devojaka, pa je skrenuo sa svog puta. Jedna je upravo išla ispred njega. U istom pravcu. Videle su joj se lepe noge u belim čizmicama od ovčje kože, kudravi kožnati kaput kao u pandura i skladna tokica, a ispod tokice virila joj je riđa kosa. Kaput joj je pravio široka ramena i plesao oko nje. - Moram je prestići. Želim joj videti lice... Colin ju je prestigao i briznuo u plač. Izračunao je da joj je bar pedeset devet godina. Seo je na rub pločnika i gorko plakao. Od toga je osetio veliko olakšanje, dok su se suze smrzavale sitno pucketajući i razbijale na glatkom granitnom pločniku. Nakon pet minuta opazio je da se nalazi pred Isisinom kućom. Dve su devojke prošle pored njega i ušle u kućno predvorje. Njegovo se srce najpre prekomerno nadulo, zatim se iznenada rasteretilo, podignulo ga sa zemlje, i Colin uđe sledeći devojke u stopu.

XI

Već od prvoga sprata mogla se čuti neodređena graja što je dopirala sa zabave u stanu Tovarmostovih, Isisinih roditelja. Stepenice je triput zaokretalo nad samim sobom i, u tom svom kavezu, pojačavalo zvukove kao krilca u valjkastom rezonatoru vibrafona. Colin se penjao, nosom za petama dve devojkr. Lepe petice, stisnute najlonicama u boji puti, visoke cipele od fine kože i tanki gležnjevi. Zatim, šavovi na čarapama, lagano smežurani poput dugoljastih gusenica, i pokretne šupljine na koleničnom zglobu. Colin se načas zaustavio i zaostao za dve stepenice. Ponovno je krenuo. Sada je video gornji deo čarapa na devojci s leva, dvostruku gustoću očica i osenčanu belinu bedra. Suknja koju je nosila druga devojka, s ravnim naborima, nije dopuštala istovrsnu razonodu, ali je zato, pod kaputom od dabrovine, vlasnica vrtela bokovima okruglije nego ona prva, stvarajući pritom mali izmenični i drhtavi pregib. Colin je opet počeo buljiti u njihova stopala, pristojnosti radi, i video je kako se zaustavljaju na drugom spratu. Sledio je dve devojke kojima je došla otvoriti neka vižljasta dvorkinja.
- Dobar dan, Colin - rekla je Isis. - Jeste li dobro? On je privuče k sebi i poljubi je na domak kose. Divno je mirisala.
- Ali danas nije moj rođendan! - prosvedovala je Isis - nego mojem pudlu Dupontu!..
- A gde je Dupont? Da mu čestitam!...
- To je odvratno - rekla je Isis. - Jutros smo ga odveli frizeru zato da bude lep. Okupali smo ga i sve tako, kad u dva sata stvoriše se ovdje tri njegova prijatelja s blatnim zavežljajem starih kosti i odvedoše ga sa sobom. Sigurno će se uskoro vratiti u strašnome stanju! ...
- Konačno - pripomenuo je Colin - to je ipak njegov rođendan.
Kroz procep dvokrilnih vrata video je mladiće i devojke. Tuce njih je plesalo. Većina je mirno stajala, i to jedni pokraj drugih, držeći ruke na leđima, u parovima istog pola, i izmenjujući slabo uverljive utiske s prilično neuverljivim izrazom lica.
- Skinite kaput - kazala je Isis. - Dođite, odvesću vas u momačku garderobu.
Colin je sledio Isis, mimoilazeci se usput s druge dve devojke koje su se vraćale, lupkajući ručnim torbicama i uz tresak puderijera, iz Isisine sobe pretvorene u devojačku garderobu. NA plafonu su visile kukice pozajmljene od mesara, a da napravi zgodan štos, Isis je također posudila dve dobro oguljene ovčje glave koje su se smeškale na kraju celog tog niza kukica. Momačka garderoba, napravljena u radnoj sobi Isisina oca, sastojala se od praznine stvorene uklanjanjem pokućstva iz te prostorije. Onde je svako svoj kožuh bacao na pod i time je stvar bila gotova. Colin nije propustio da učini isto i zadržao se malo duže pred ogledalom.
- Idemo, dođite - navaljivala je nestrpljivo Isis. - Predstaviću vas dražesnim devojkama.
Privukao ju je k sebi, držeći je za ručne zglobove. - Imate prekrasnu haljinu - rekao joj je.
Bila je to posve jednostavna haljina, od bademastozelene vunene tkanine s velikim pozlaćenim keramičkim dugmetima i rešetkom od kovanog gvozdza kao umetkom na leđima.
- Sviđa vam se? - rekla je Isis.
- Prekrasna je - potvrdio je Colin. - Može li čovek provući šaku kroz rešetke a da ne bude ugrizen.
- Nemojte se previše pouzdavati - upozorila ga je Isis.

Izmigoljila se iz njegova zagrljaja, pograbila Colina za ruku i odvukla ga spram središta kupke. Gurnuli su dve nove pridošlice šiljastoga spola, šmugnuli iza ugla hodnika i pridružili se središnjoj jezgri kroz vrata blagovaonice.
- Gle, molim te!... - rekao je Colin. - Alise i Chick su već ovde.
- Da - kazala je Isis. - Dođite, predstaviću vas ... Prosek devojaka bio je zaista za pokazivanje. Jedna među njima nosila je bademastozelenu vunenu haljinu, s velikim pozlaćenim keramičkim dugmetima i s umetkom neobična oblika na leđima.
- Predstavite me posebno onoj onde - zamolio je Colin.
Isis ga je na to prodrmala, kako bi ga navela da ostane miran. - Hoćete li, napokon, biti dobri? ...
On je već vrebao očima drugu devojku i vukao za rukav svoju voditeljicu.
- To je Colin - rekla je Isis. - Colin, predstavljam vam Chloe.
Colin je progutao slinu. Vlastita su mu se usta učinila poput zagoretine na vrelim uštipcima.
- Dobar dan - kazala je Chloe ...
- Dobar dan ... Je li vas aranžirao Duke Ellington?-upitao je Colin ... I smesta je pobegao jer je bio uveren da je izvalio glupost. Chick ga je uhvatio za skut sakoa.
- GDE juriš? Nisi valjda već na odlasku? Gledaj!...
Chick je izvukao iz džepa knjižicu uvezanu u crveni maroken.
- To je originalan primerak Partreova Paradoksa o izbljuvku ...
- Ipak si ga pronašao? - rekao je Colin.
Zatim se prisetio da je u begu i pobeže. Alise mu je preprečila put.
- Tako, dakle, vi odlazite, a da niste ni jedan jedini put sa mnom zaplesali? - rekla je ona.
- Oprostite - kazao je Colin - ali maločas sam ispao budala i to me je nateralo u beg. - Kako bilo da bilo, kad vas čovek ovako gleda, ne može vam više ništa odbiti... - Alise ... - zajecao je Colin, obujmivši je i trljajući obrazom njezinu kosu.
- Šta je, Colin, stari moj? - Sto mu gromova... i sto mu grdnih muka!... Dođavola. Vidite li onu devojku tamo? ...
- Chloe? ... - Zar je poznajete? ... -zapitao je Colin. - Izvalio sam pred njom jednu gluposf i zbog toga sam nakanio otići.
Colin nije dodao da mu je od toga u nutrini grudnoga koša sve brenčalo i ječalo kao nemačka vojna muzika, u kojoj se čuje samo veliki bubanj.
- Lepa je, zar ne? - upitala je Alise.

Chloe je imala rumene usne, smeđu kosu, sretan izraz lica i njezina haljina nije u tome imala nikakve zasluge.
- Ne usuđujem se! - kazao je Colin.
A zatim je ostavio Aliseu i krenuo prema Chloei da je zamoli za ples. Ona ga je pogledala i položila je desnu ruku na njegovo rame. Osećao je svežinu njezinih prstiju na vratu. Smanjio je razmak između njihova dva tela, zahvaljujući stezanju svoga desnog bicepsa, što ga je iz mozga prenio par mudro izabranih moždanih živaca. Chloe mu je opet dobacila pogled. Imala je plave oči, Zatresla je glavom da zabaci unatrag kovrčavu i sjajnu kosu i prislonila je, odlučnim i odrešitim pokretom, slepoočicu na Colinov obraz. Oko njih zavlada izobilna tišina, a ponajveći deo ostatka seta nije im odsad značio više od pišljiva boba. Ali, kao što se moglo i očekivati, ploča se zaustavila. Tek tada se Colin vratio u pravu zbilju i opazio je na stropu šupljine kroz koje su zirkali stanari gornjeha sprata a video je također kako široka resa vodene duge prekriva podnožje zidova, i kako različito obojeni plinovi sukljaju iz tu i tamo načinjenih otvora, i kako njegova prijateljica Isis stoji pred njim, nudeći sitne kolačiće na hercinijskom pladnju.
- Hvala, Isis - rekla je Chloe i zatresla svojim uvojcima.
- Hvala Isis - kazao je Colin uzimajući jedan sićušan ekler razgranata oblika. - Pogrešili ste - rekao je Chloei. - Vrlo su dobri.
I potom se zakašljao, jer je nažalost naišao na bodljiku ježa, skrivenu u kolaču. Chloe se nasmejala pokazajući lepe zube.
- Što se dogodilo ?
Morao ju je ostaviti na časak i odmaknuti se u stranu da se do mile volje iskašlje, i to se najposle smirilo. Chloe mu je pošla ususret s dve čaše.
- Popijte to - rekla je - od toga ćete ponovno doći k sebi.
- Hvala - kazao je Colin. - To je šampanjac? - Neka mšavina.
Popio je veliki gutljaj i zagrcnuo se. Chloe više nije mogla obuzdati smeh. Približili su se Chick i Alise.
- Šta mu je? - upitao je Chick.
- Ne zna piti! - odgovorila je Chloe.
Alise gaje ljubazno udarila po leđima, koja su odzvanjala kao gong s Balija. Odjednom, svi su prestali plesati da bi prešli za sto.
- Bog bogova - rekao je Chick. - Sada smo mirni. Da stavimo jednu dobru ploču? ... Namignuo je Colinu.
- Da zaplešemo shkitz-me? - predložila je Alise.
Chick je prekopavao po gomili ploča koje su stajale kraj gramofonske doze.
- Zapleši sa mnom, Chick - rekla je Alise.
- Odmah - kazao je Chick. - Upravo stavljam ploču.
Bio je to boogie-woogie. Chloe je čekala.
- Nećete valjda na to plesati shkitz-me? — rekao je Colin zgražajući se.
- A zašto ne? ... - zapitao je Chick.
- Nemojte ih gledati - rekla je Chloi.
Colin je lagano naklonio glavu i poljubio Chloe između uva i ramena. Ona je zadrhtala ali nije odmakla glavu. Colin isto tako nije odmakao svoje usne. Chick i Alise, međutim, predali su se upadljivoj demonstraciji plesanja shkitz-mea u crnačkom stilu. Ploča je vrlo brzo završila. Alise se istrgnula iz Chickova naručja i potražila novu ploču. Chick se zavalio na divan. Ispred njega nalazili su se Colin i Chloe. Uhvatio ih je za noge i povukao k sebi na divan.
- Onda, janjašca moja, stvar ide k'o po loju? - kazao je Chick.
Colin je seo do njega, a Chloe se udobno ugezdila pokraj Colina.
- Umiljata je ova djevojčica, zar ne? - rekao je Chick.
Chloe se nasmešila. Colin nije izustio ni reči, ali joj je rukom obujmio vrat i počeo se nehajno poigravati s prvim dugmetom na njezinoj haljini, koje se otkopčavalo spreda. Alise se upravo vraćala. - Pomakni se, Chick, hoću sesti između Colina i tebe.
Izabrala je dobru ploču. Bila je to Chloe, u aranžmanu Dukea Ellingtona. Colin je grickao Chloeinu kosu tik do uha. Šaputao joj je: - To ste tačno vi.
I pre nego je Chloe našla vremena za odgovor, svi ostali su se vratili i ponovno zaplesali, uviđajući napokon kako uopste nije pogodan čas da pređe za sto.
- Oh!... - uzdahnula je Chloe - kakva šteta..

XII

- Hoćeš li je opet videti?-upitao je Chick.
Sedeli su za stolom ispred najnovijeg Nicolasova ostvarenja, buče s orasima.
- Ne znam - odgovorio je Colin. - Ne znam ša da radim. Znaš, ona je vrlo dobro odgojena devojka. Poslednji put, kod Isis, popila je mnogo šampanjca . ..
- To joj je izvrsno pristajalo - rekao je Chick.
- Vrlo je zgodna. Hajde, ne spuštaj tako nos! Zamisli da sam baš danas pronašao jedno izdanje Prethodnog izbora prije Gnušenja Jean-Sola Partrea, na higijenskom svitku koji nije zupčasto izrezan ...
- Ali odakle uzimaš sav taj novac? - pitao je Colin.
Chick se smrknuo.
- To me vrlo skupo košta - kazao je on - ali se ne mogu toga lišiti. Partre mi je potreban. Ja sakupljam knjige. Treba mi sve što je stvorio.
- Ali on neprestance proizvodi nova dela -napomenuo je Colin. - Objavljuje bar pet članaka nedeljno.....
- Znam to dobro - kazao je Chick . ..
Colin ga je nagovorio da se iznova posluži bučom.
- Na koji bih način mogao ponovno videti Chloe? - rekao je Colin.
Chick ga je pogledao i nasmešio se.
- Istina - nadovezao je on -ja te masiram svojim pripovestima o Partreu. A zaista ti želim pomoći... Šta bi trebalo da učinim? ...
- To je strašno. Istovremeno sam očajan i strašno sretan. Vrlo je ugodno žuditi za nekim do te mere. - Želio bih - nastavio je Colin - ležati u pomalo sprženoj travi na suvoj zemlji dok sunce sja, znaš, u travi žutoj kao slama, i lomljivoj, sred mnoštva onih malih životinjica i da posvud, isto tako, raste suva mahovina. Čovek legne potrbuške i gleda. Dobro bi još došla jedna živica od posve savijenog drveća i kamenja, i s puno malih listova. To pruža veliki užitak.
- A Chloe - pripomenuo je Chick.
- I Chloe, naravno - rekao je Colin. - I Chloe, dakako, u mislima.
Zacutali su na nekoliko časaka. Jedan se vrč okoristio tim predahom i ispustio kristalan zvuk koji se odbio od zidova.
- Natoči sebi još malo belog vina iz Sauternesa - rekao je Colin.
- Hvala, hoću - kazao je Chick.
Nicolas je doneo iduće jelo, kolač od ananasa preliven kremom od naranče.
- Hvala, Nicolas - rekao je Colin. - Šta bih, prema vašemu mišljenju, morao učiniti da ponovno vidim devojku u koju sam zaljubljen?
- Bože moj, gospodine - odgovorio je Nicolas - i takav se slučaj očito može pojaviti... Moram priznati gospodinu da mi se to nikada nije dogodilo.
- Očito - napomenuo je Chick. - Građeni ste poput Johnnyja Weissmiillera. Ali to pravilo ne vredi za sve!
- Zahvaljujem gospodinu na toj oceni koja me je dirnula u srce - kazao je Nicolas. - Savetujem gospodinu - produžio je on obraćajući se Colinu - da se potrudi prikupiti, posredništvom osobe kod koje je gospodin susreo dotičnu osobu čija prisutnost- po svemu sudeći, nedostaje gospodinu, pojedine informacije o navikama i druženjima ove potonje.
- Uprkos vašem finom, kompleksnom izražavanju-rekao je Colin-verujem, Nicolas, da zaista postoji neka mogućnost. Ali znate, kad je neko zaljubljen, poblesavi. Baš zato nisam govorio Chicku da sam na to mislio već odavno.

Nicolas se ponovno vratio u kuhinju.
- Taj je momak od neprocenjive vrednosti - zaključio je Colin.
- Svakako - rekao je Chick. - Taj zna kuvati.
Ispili su još Sauternesa. Nicolas je došao još jednom i doneo pozamašan kolač.
- To je dodatna poslastica - nagovestio je on.
Colin je uzeo nož i zaustavio se u času kad je morao načeti njegovu jedinstvenu površinu.
- Odviše je lep - rekao je. - Pričekaćemo još malo.
- Čekanje je - napomenuo je Chick - neka vrsta preludija u molu.
- Šta te je navelo da to kažeš? - upitao je Colin.
Uzeo je Chickovu čašu i napunio je zlaćanim vinom, gustim, slatkim i žitkim poput teškog etera.
- Ne znam - odgovorio je Chick. - Bila je to nepredviđena pomisao.
- Probaj ga! - rekao je Colin.
Iskapili su zajedno dve čaše.
- Strašno je!... - ustanovio je Chick, kojemu su oči zableštale izmeničnim crvenkastim ognjevima. Colin je pritiskao svoje grudi.
- Ovo je bolje nego ono - rekao je on. - Ne sliči ničem poznatom.
- To uopste ne bi trebalo biti važno - kazao je Chick. - Ti isto tako ne sličiš ničemu što bi bilo poznato.
- Siguran sam! - kazao je Colin - ako ga dovoljno popijemo, da će Chloe smesta doći.
- Za to ne treba dokaza! - rekao je Chick.
- Izazivaš me! - odgovorio je Colin pružajući čašu.
Chick je napunio obe čaše.
- Čekaj! - uskliknuo je Colin.
Ugasio je svećnjak na stropu i malu svetiljku koja je osvetljavala sto. Jedino je u uglu treptala zelena svetlost švedske ikone, pred kojom je Colin obično tonuo u duboka razmišljanja.
- Oh!... - promrmljao je Chick.
U kristalnim se čašama kresilo vino fosforescentnim i nežnim sjajem, reklo bi se da se širi iz deset hiljada svetlosnih tačaka u svim bojama.
- Pij! - kazao je Colin.
Ispili su na dušak. Blešt se zadržavao na njihovim usnama. Colin je opet upalio svetlo. Činilo se da okleva bi li ostao na nogama.
- Iznimno, bilo pa prošlo - rekao je on. -Mislim da možemo dokrajčiti bocu.
- A kad bismo prerezali kolač? - nadopunio ga je Chick. Colin je zgrabio srebreni nož i počeo urezivati spiralu na glatku belinu kolača. Iznenada se prenuo i iznenađeno pogledao vlastito delo.
- Pokušaću nešto - kazao je on.
Otkinuo je list božikovine iz stručka što je stajao na stolu i uhvatio kolač jednom rukom. Zavrtevši ga velikom brzinom na vršku prsta, zaboo je drugom rukom šiljak božikovine u zavojnicu.
- Slušaj!... - rekao je on.
Chick je naćulio uši. Bila je to Chloe, u aranžmanu Dukea Ellingtona.
Chick je pogledao Colina. Bio je posve bled. Chick mu je uzeo nož iz ruke i zario ga odrešitom kretnjom u kolač. Presekao ga je na dva dela, a u kolaču se nalazio jedan novi Partreov članak i poziv Colinu da se sastane s Chloe.

Nastavci : Romani u nastavcima

Boris Vian, Pena dana ( 2)

IV

- Evo Nicolasa! - uskliknula je Alise. - Eto i Isis! - rekao je Chick.
Nicolas se upravo pojavio na kontroli, a Isis na pisti. On se uputio prema višim spratovima, a ona prema Chicku, Colinu i Alisei.

- Dobar dan, Isis - kazao je Colin. - Predstavljam vam Aliseu. Alise, to je Isis. Chicka poznajete. 

 
Bilo je stiskanja ruku i Chick je iskoristio situaciju i odjurio s Aliseom, ostavljajući Isis u rukama Colina. Ali i to dvoje je smesta diglo sidro i odsklizalo dalje.
- Drago mi je što vas vidim - rekla je Isis.
Colinu je također bilo drago što je vidi. Isis se, u dobi od osamnaest godina, uspela oboružati kestenastom kosom, belim sweat-shirtom i žutom suknjicom, te kiselozelenim šalom, beložutim cipelama i naočalama za sunce. Bila je lepuškasta. Ali je Colin i predobro poznavao njezine roditelje.
- Iduću nedelju održaće se kod nas žurka - kazala je Isis. - Tada je rođendan Dupontu.
- Kome, Dupontu?
- Da, mom pudlu. Zato sam pozvala sve prijatelje. Doći ćete i vi? U četiri sata?
- Hoću - rekao je Colin.
- Vrlo rado.
- Zamolite vaše prijatelje da i oni dođu! -kazala je Isis.
- Chick i Alise?
- Da, tako su zgodni... Onda, iduće nedelje!
- Zar već odlazite? - upitao ju je Colin.
- Da, nikada ne ostajem jako dugo. Tu sam već od deset sati, da znate, kako bilo da bilo ...
- Pa tek je jedanaest sati! - upao joj je u reč Colin.
- Bila sam u baru!... Doviđenja!

V

Colin se žurio obasjanim ulicama. Duvao je suv i žustar vetar, a pod njegovim stopalima lomile su se pucketajući male površine leda s naprslom caklinom. Ljudi su skrivali brade u sve što god su mogli naći: u okovratnik svog ogrtača, šal, ili muf. Colin je, štaviše, video jednog tipa koji je za to upotrebio krletku od žica, a njezina vratašca na oprugu naslanjala su mu se taman na čelo.

- Sutra idem porodici Tovarmost - mislio je Colin.
Bili su to Isisini roditelji.
- Večeras, večeram zajedno sa Chickom . . .
- Sada ću se vratiti kući da bih se pripremio za sutra ...
Napravio je velik korak da izbegne jednu brazdu na rubu pločnika koja mu se činila opasna.
- Ako uspem preći dvadeset koraka a da ne stanem ni u jednu brazdu - rekao je Colin - sutra ću osvanuti bez bubuljice na nosu ...
-  To je zaista bez veze - nastavio je on, zgnječivši celo, svojom težinom devetu brazdu - to je glupo, svi ti trikovi. Kako bilo da bilo, neću imati bubuljice.

Sagnuo se da ubere jednu plavu i ružičastu orhideju, koja je zbog mraza izniknula iz zemlje. Mirisala je kao i parfem u Aliseinoj kosi.
Sutra ću videti Aliseu ... Tu je pomisao morao izbegavati. Alise je s punim pravom pripadala Chicku.
- Sutra ću sigurno sresti neku devojku ...
Ali njegove su se misli uporno vraćale Alisei.
- Razgovaraju li uistinu o Jean-Solu Part-reu kad ostanu posve sami!...
Možda mu je bilo bolje ne razmišljati o tome što rade Chick i Alise kad ostaju nasamo.
- Koliko je članaka napisao Jean-Sol Partre u toku prošle godine? ...
U svakom slučaju, nije mu preostalo dovoljno vremena da ih sve pobroji do svog povratka kući.
- Šta će Nicolas skuvati za večeras? ...
Ako se o tome dobro promisli, sličnost između Alise i Nicolasa ne predstavlja nikakvu iznimku, zato što su iz iste porodice. Ali ga je to potajice vraćalo na zabranjeni predmet.
- Koja će jela - ponavljam - Nicolas pripremiti za večeras?
- Ne znam koja će jela Nicolas, koji sliči Alisei, pripremiti za večeras ... Nicolas je jedanaest godina stariji od Alise. To znači da mu je dvadesetdevet godina. Vrlo je nadaren za kuvanje. Pripremiće frikando.
Colin se približavao svom prebivalištu
- Cvećare nemaju nikada gvozdene zavese. Niko ne pokušava krasti cveće.
Bilo je to čak prilično shvatljivo. Colin je ubrao jednu narandžastu i sivu orhideju kojoj se svijala nežna krunica. Blještala je prelevajući se šarenilom.
- Iste je boje kao miš s crnim brkovima ... To znači da sam stigao kući.
Colin se popeo kamenim stepenicama prekrivenim vunom. Uveo je zlatni ključić u bravu na m vratima.
- Pristupite mi, verni moji poslužitelji!... Jer sam se evo vratio!...
Prebacio je svoju kabanicu preko stolca i odjurio da se pridruži Nicolasu.

VI

Pripremate li, Nicolas, frikando za večeras? - upitao je Colin. - Bože moj - odvratio je Nicolas - zašto me gospodin nije predusreo. Imao sam druge planove.
- Zašto mi se, dođavola, sto mu gromova - kazao je Colin - obraćate svagda uvek i večito u trećem licu?
- Ako me gospodin htedne opunomoćiti da mu iznesem razlog, smatram da određena bliskost biva prihvatljiva samo dok ljudi čuvaju međusobne barijere, a to nikako nije slučaj.
- Vi ste gordi, Nicolas - pripomenuo je Colin.
- Osećam ponos kako se i pristoji mom položaju, gospodine - nadovezao je Nicolas - i vi mi ga ne biste smeli zamerati.
- Naravno - rekao je Colin. - Ali voleo bih da vas vidim na manjem odstojanju.
- Ja gajim prema gospodinu iskrenu, iako prikrivenu naklonost - kazao je Nicolas.
- Ponosim se njome i zbog nje sam sretan, Nicolas, i uzvraćam vam je istom merom. Tako, a šta pripremate za večeras?
- Još jedanput ću ostati veran Gouffeu i njegovoj tradiciji, izrađujući, ovaj put, malešna bodulskog tupoglavca s muškatnim porto-vinom.
- A kako se priređuje taj specijalitet? - upitao je Colin.
- Na sledeći način: »Uzeti malešna tupoglavca kojemu ćete oguliti kožu, uprkos njegovim kricima. Kožu brižno sačuvati. Napuniti tupoglavca štipaljkama jastoga, koje ćete najpre sitno iseći i ispržiti najvećom brzinom na prilično vrućem maslacu. Istresti potom naglo i sklisko u laki lonac za pirjanje. Staviti na vatru, a na oslobođenom prostoru razmestiti ukusno kolutove polagano prokuvane rižom. Kada se tupoglavac počne duboko glasati, izmaći ga hitro s vatre i natopiti kvalitetnim porto-vinom. Promešati platinastom lopaticom. Premazati mašću jedan kalup i odložiti ga na stranu da ne zarđa. Pre samog služenja, pripremiti jušni koncentrat s kesicom litijum-oksida i četvrt litre svežeg mleka. Garnirati s rižom, poslužiti i otići.«
- Ostajem bez reči - kazao je Colin. -Gouffe je bio velik čovek. Recite mi, Nicolas, hoću li sutra imati prištić na nosu?
Nicolas je ispitao Colinov nos i doneo negativan zaključak.
- I recite mi, dok sam još tu, znate li vi kako se pleše shkitz-me?
- Ja sam se zaustavio na rasklimanom Boissiereovu stilu i na tramontani, stvorenoj u toku poslednjeg semestra u Neuillyju - odgovorio je Nicolas - pa ne vladam u potpunosti tim plesom, kojemu poznam samo osnovna načela.
- Mislite li - zapitao je Colin - da se u jednoj seansi može svladati najnužnija tehnika?
- Mislim da da - rekao je Nicolas. - To uopšte nije komplikovano. Priliči samo izbegavati krupne pogreške i pomanjkanje ukusa. Jedna od njih pokazala bi se kad bi se plesao shkitz-me na ritam boogie-woogija.
- To bi bila pogreška?
- Ne, to bi ukazalo na nedostatak ukusa.
Nicolas je odložio grapefruit na stol, što ga je gulio tokom razgovora, oprao je ruke u svežoj vodi.
- Jeste li u žurbi? - upitao je Colin.
- Bože moj, ni govora, gospodine - odvratio je Nicolas - moje je kuvanje već u toku.
- Ako je tako, zadužili biste me kad biste me naučili tim osnovnim načelima plesa shkitz-me - kazao je Colin.
- Dođite u dnevni boravak, naviću jednu ploču.
- Savetujem gospodinu ugođpdni tempo u stilu Chloe, u aranžmanu Dukea Ellingtona, odnosno u stilu Koncerta za Johnnyja Hodgesa ... - rekao je Nicolas. - Ono što na drugoj strani Atlantica označavaju s moody ili sultry tune.

VII

- Načelo plesa zvanog shkitz-me - započeo je Nicolas - koje gospodin nesumnjivo poznaje, počiva na interferencijama što ih stvaraju dva oživljena izvora jednog oscilatornog i strogo sinkronoga pokreta.
- Nisam znao - kazao je na to Colin - da on poseže za tako naprednim fizikalnim počelima.
- U datoj vrsti plesa - nadovezao je Nicolas - plesač i plesačica drže se na prilično malom odstojanju jedan od drugog i svoja tela stavljaju u valovito pokretanje sledeći ritam muzike.
- Zaista? - napomenuo je Colin pomalo uznemireno.
- Tada se javlja - nastavio je Nicolas - jedan sistem statičnih valova, kao u akustici, koji ističe pršljenove i trbuh, što uveliko pridonosi stvaranju atmosfere u plesnoj dvorani.
- Zasigurno ... - promrmljao je Colin.
- Profesionalni plesači shkitz-mea - nadovezao je Nicolas - uspevaju katkada uključiti žarišta parazitskih valova postižući tako izdvojeno, sinkrono titranje pojedinih udova. Ne želim više dodijavati s tumačenjima, nego ću sada nastojati da gospodinu pokažem kako se to izvodi.
Colin je izabrao Chloe, kao što mu je preporučio Nicolas, i dobro je centrirao na postolje gramofona. Pažljivo je spustio vršak gramofonske igle u udubinu prve brazde i gledao kako Nicolasa obuzima titranje.

VIII

- Gospodin će to začas naučiti! - rekao je Nicolas. - Potrudite se još jednom.
- Ali zašto se shkitz-me pleše - zapitao je Colin sav uznojen - na tako polaganu melodiju. To je mnogo teže.
- I za to postoji razlog - rekao je Nicolas. - U načelu, plesač i plesačica drže se na srednjoj udaljenosti jedan od drugoga. Kad je melodija polagana, oni uspevaju valovito kretanje podesiti tako da se nepomično žarište nalazi na pola visine oba partnera: glava i stopala su tada u pokretu. Takav je rezultat što ga moraju postići teoretski. Dogodilo se, međutim, a to je žaljenja vredno, da su neke premalo savesne osobe počele plesati shkitz-me onako kako ga plešu crnci, u brzom tempu.
- To jest? - zapitao je Colin.
- To jest s jednim pokretnim žarištem u stopalima, drugim u glavi i, nažalost, s još jednim pokretnim posredovateljem u visini slabina, dok nepomične tačke, odnosno pseudo-zglobovi postaju grudna kost i kolena.
Colin je pocrvenio. - Shvatam - rekao je on.
- Kad je posredi tempo boogiea - zaključio je Nicolas - efekat je dakako, da upotrebimo pravu reč, to besramniji što je i sama melodija napasnija.
Colin se zamislio na duže vreme.
- Gde ste naučili shkitz-me? - upitao je Nicolasa.
- Naučila me je moja nećakinja ... - odgovorio je Nicolas. - Potpunu teoriju tog plesa utemeljio sam u razgovoru sa svojim zetom. On je član Instituta, kao što gospodin nesumnjivo zna, pa nije imao velikih poteškoća da pronikne u metodu. Kazao mi je štaviše da je tako plesao pre devetnaest godina ...
- Vašoj je nećakinji osamnaest godina? -zapitao je Colin.
- I tri meseca... - utanačio je Nicolas. - Ako gospodinu nisam više potreban, vratio bih se u kuhinju.
- Pođite, Nicolas, i hvala vam - rekao je Colin, skidajući ploču koja se malo pre zaustavila.

NASTAVCI ROMANA : Romani u nastavcima IX