John Green,Gradovi na papiru ( 2 deo)

Deo prvi

Strune

1.

        Najduži dan u mome životu počeo je polako. Te srede ustao sam kasno i ostao predugo pod tušem, pa sam doručak morao ubaciti u sebe na zadnje sedište maminog kombija oko 7:17.
         Obično sam u školu išao biciklom, zajedno sa svojim najboljim prijateljem Benom Starlingom, ali Ben je toga jutra krenuo u školu na vreme i tako mi bio potpuno beskoristan. “Na vreme” je za nas značilo trideset minuta pre početka nastave i tih pola sata do prvoga zvona predstavljalo je vrhunac našeg društvenog života. Provodili smo ga stojeći i naklapajući ispred vrata dvorane za probe. Većina je mojih prijatelja svirala u orkestru i najveći deo svojih školskih odmora proveo sam u krugu nekoliko metara od te dvorane. Ja nisam bio u orkestru jer uopšte nemam sluha, što je verovatno u nekoj vezi s mojom opštom nagluhošću. Zakasnio sam dvadeset minuta, a to je značilo da sam pred školu stigao još uvek deset minuta ranije.
            Mama me za vreme vožnje ispitivala o predmetima, maturi i maturskoj večeri.
        “Nisam ljubitelj maturske večeri”, podsetio sam je dok je skretala na kraju ulice. Istovremeno sam spretno naginjao činiju sa žitaricama u suprotnom smeru od naginjanja auta. Barem u tome imam iskustva.
         “Pa, nema ničeg lošeg u tome da iziđeš s nekom prijateljicom. Sigurna sam da možeš pozvati Cassie Hiney1.” Naravno da sam mogao pozvati Cassie Hiney, koja je zapravo bila savršeno zgodna, ljubazna i slatka, premda je imala neverovatan peh s prezimenom.
       “Ne radi se samo o tome da ne podnosim maturske večeri. Ne podnosim ni ljude koji obožavaju maturske večeri”, objasnio sam joj, iako je to, istinu govoreći, bila laž. Jer Ben je jedva čekao da ode.
       Mama je skrenula u školsko dvorište, i dok je prelazila preko prelaza
, morao sam obema rukama pridržati već gotovo praznu činiju. Pogledao sam na parkiralište za maturante. Srebrna Honda Mary Roth Spiegelman bila je parkirana na uobičajenom mestu. Mama je zaustavila auto u slepoj uličici pored dvorane za probe orkestra i poljubila me u obraz. Video sam Bena i ostale svoje prijatelje kako stoje okupljeni u polukrug.
        Krenuo sam prema njima i polukrug se spontano raširio da me primi. Razgovarali su o mojoj bivšoj devojci, Suzie Chung, koja je svirala čelo i navodno izazvala pomutnju kad je počela hodati s igračem bejzbola imenom Taddy Mac. Je li mu to bilo pravo ime, nisam imao pojma. Kako bilo da bilo, Suzie je odlučila na matursku doći s Tadyjem Macom. Još jedna žrtva.
        “Buraz”, obratio mi se Ben, koji mi je stajao nasuprot. Dao mi je znak glavom da ga sledim i okrenuo se. Izišao sam iz kruga i pošao za njim kroz vrata. Ben, malo stvorenje maslinaste puti, koje je pubertet, nema sumnje, puknuo, iako ne baš jako, bio je moj najbolji prijatelj sve od petoga razreda, kada smo obojica sebi konačno priznali da ni jedan od nas neće uspeti privući nekog drugog najboljeg prijatelja. Plus, Ben se stvarno trudio, što mi se svidelo – uglavnom.
      “Šta ima?” pitao sam. Unutar škole mogli smo slobodno razgovarati, jer tu je vladao takav žamor da nas niko ne bi mogao prisluškivati.
       “Radar ide na matursku večeru”, objavio je mrzovoljno. Radar je bio naš drugi najbolji prijatelj. Zvali smo ga Radar jer je sličio malom očalinku zvanom Radar iz one stare televizijske serije MASH, samo što 1. Radar iz serije nije bio crnac, i 2. nakon što je dobio nadimak, naš je Radar narastao petnaestak centimetara i počeo nositi leće, pa pretpostavljam da 3. uopšte nije ličio tipu iz serije MASH, ali 4. kako su do kraja našeg školovanja ostala još tri i pol nedelje, nismo imali volje da mu menjamo nadimak.
       “S onom curom Angelom?” pitao sam. Radar nam nikada nije ništa otkrio o svome ljubavnom životu, ali to nas nije sprečavalo da stalno o tome nagađamo.
        Ben je kimnuo i rekao: “Znaš za onaj moj veliki plan da na matursku pozovem neku piletinu iz prvog razreda, jer to su jedini komadi koji ne znaju priču o Krvavom Benu?” Kimnuo sam potvrdno.
        “Pa”, počeo je Ben, “jutros mi je prišla jedna slatkica iz prvog razreda i pitala me jesam li ja Krvavi Ben, i čim sam joj počeo objašnjavati da se radilo o infekciji bubrega, zahihotala je i pobegla. Dakle, ni od toga nema ništa.”
        Ben je u drugom razredu završio u bolnici zbog infekcije bubrega, no Becca Arrington, Margoina najbolja prijateljica, proširila je glasinu da mu se krv u urinu pojavila zbog kroničnog masturbiranja. Usprkos svojoj medicinskoj neuverljivosti, ta priča prati Bena i dan danas. “Koja pušiona”, rekao sam.
        Ben mi je počeo izlagati svoje planove kako da nađe novu pratilju, ali tek sam ga napola slušao, jer sam kroz masu ljudstva što se gužvala u hodniku upravo ugledao Margo Roth Spiegelman. Stajala je pokraj svoga ormarića sa svojim dečkom Jaseom. Nosila je belu suknju do kolena i plavu majicu s natpisom. I izdaleka sam mogao videti njene lepo oblikovane ključne kosti. Nečemu se histerično smejala širom otvorenih usta, pri čemu je ramena povila napred, a uglovi njenih velikih očiju iskitili su se sitnim borama. Ali izgleda da se nije smejala nečemu što je provalio Jase, jer je gledala mimo njega, prema nizu ormarića na drugoj strani hodnika. Sledio sam njen pogled i video Beccu Arrington kako se obesila o nekog igrača bejzbola, kao da je tip božićno drvce a ona kuglica na njemu. Poslao sam Margo osmeh, iako sam znao da me ona ne može videti.
        “Buraz, trebao bi je jednostavno puknuti. Baš te briga za Jasea. Bože, kakav je to komad.” Kad smo krenuli, nastavio sam pogledavati prema njoj kroz gomilu; bili su to brzi snimci za seriju fotografija pod naslovom Savršenstvo ne trza dok smrtnici prolaze. Kad sam joj se približio, pomislio sam da se ona uopšte ne smeje. Možda je samo iznenađena poklonom ili nečim sličnim. Nije mogla zatvoriti usta.
      “Aha”, rekao sam Benu, još uvek ga ne slušajući i pokušavajući zadržati pogled što duže na Margo, a da to ne bude očito. I ne samo zato što je bila lepa. Bila je ona naprosto fenomenalna, u doslovnom smislu reči. Ipak, prolazili smo previše daleko od nje i previše se ljudi muvalo između, pa nisam mogao čuti što govori i prokljuviti o kakvom je to urnebesnom iznenađenju bila reč. Ben je samo zatresao glavom, već me hiljadu puta ulovio kako zurim u nju i već se na to navikao.
     “Stvarno je dobar komad, ali nije baš tako dobar komad. Znaš li ko je stvarno dobar komad?”
  “Ko?” pitao sam.
      “Lacey”, rekao je, a to je bila Margoina druga najbolja prijateljica.
       “Da, i još tvoja mama. Buraz, video sam kad te jutros poljubila u obraz, i
oprosti mi, ali kunem ti se Bogom pomislio sam: Čoveče, da sam barem ja Q. I da barem imam penis na obrazima.” Munuo sam ga laktom u rebra, ali nisam prestao razmišljati o Margo, jer ona je bila jedina legenda koja je živela vrata do mene. Margo Roth Spiegelman, devojka čije je šesterosložno ime u svojoj celosti neretko bilo izgovarano s pritajenim poštovanjem. Margo Roth Spiegelman, o čijim su se epskim pustolovinama priče širile školom poput letne oluje: neki starac iz Hot Coffeeja u Kaliforniji naučio je Margo svirati gitaru. Margo Roth
Spiegelman, koja je tri dana putovala s cirkusom – mislili su da ima potencijala da nastupi na trapezu. Margo Roth Spiegelman, koja je iza pozornice popila šalicu biljnog čaja s grupom The Mallionaires posle koncerta u St. Louisu, dok su oni pili viski. Margo Roth Spiegelman, koja je upala na taj koncert rekavši osiguranju da joj je basist dečko, ali je oni nisu prepoznali i, ma dajte, dečki, stvarno, ime mi je Margo Roth Spiegelman i ako odete tamo i zamolite basista da baci pogled na mene, on će vam reći da sam njegova devojka, ili da bi želeo da mu budem devojka, i onda je redar tako i napravio, i onda je basist rekao “da, to je moja devojka, pustite je”, i posle je basist hteo da zabriju zajedno, ali ona je odbila basista grupe The Mallionaires.
       Sve su te priče, kad bi bile ispričane, završavale s neizbežnim: Čoveče, ne mogu verovat’? Često i nismo verovali, ali priče su se uvek pokazale istinitima.
         Već smo bili kod svojih ormarića. Radar je bio onde; naslonjen na Benov ormarić tipkao je nešto po prenosnom uređaju koji je držao u rukama.
       “Dakle, ideš na matursku”, rekao sam mu. Podigao je pogled prema meni, a onda ga ponovo spustio.
     “Upravo devandaliziram članak na Sverečniku o bivšem francuskom premijeru. Sinoć je neko obrisao celi unos i zamenio ga rečenicom ‘Jacques Chirac je jedan gej’, što je, kako je napisano, netačno i faktički i gramatički.”      Radar je nekakva urednička faca na toj onlajn enciklopediji nazvanoj Sverečnik, a koju člancima popunjavaju sami korisnici. Sav se posvetio održavanju i usavršavanju Sverečnika. Bio je to jedan od razloga zašto nas je vest da ima pratilju za matursku toliko iznenadila.
       “Dakle, ideš na matursku”, ponovio sam.
       “Žao mi je”, rekao je ne dižući pogled. Dobro je poznato da sam oduvek bio protiv maturske. Ništa me u vezi s tim ne privlači – ni sentiši, ni brzi ples, ni haljine, ni unajmljeni smoking. Unajmljivanje smokinga čini mi se izvrsnim načinom da pokupiš neku odvratnu bolest od prethodnog unajmljivača, ne žudim baš za time da budem jedini devac s picajzlama.
        “Buraz,” obratio se Ben Radaru, “već i oni friški komadi iz prvog razreda znaju za priču o Krvavom Benu.” Radar sada konačno spusti svoj dlanovnik i kimne saosećajno. “Kako bilo”, nastavio je Ben, “preostaju mi dve strategije: kupiti pratilju preko interneta ili odleteti u Missouri i kidnapovati neku zgodnu provincijsku kokicu.” Pokušao sam Benu objasniti da izraz “kokica” ne zvuči ni retro ni kul, nego više seksistički i jadno, ali on se nije dao smesti. I vlastitu je majku zvao kokica. Bio je nepopravljiv.
          “Pitat ću Angelu zna li koga”, rekao je Radar. “Iako bi bilo lakše pretvoriti olovo u zlato nego tebi naći pratilju za maturalnu.”
        “Naći tebi pratilju za matursku toliko je teško da već od same ideje možeš dobiti bruh”, dodao sam.
        Radar je od oduševljenja dvaput šakom lupio po ormariću, a onda se vratio s novom forom: “Bene, naći tebi pratilju za matursku tako je teško da je američka vlada odustala od diplomacije i odlučila stvar rešiti silom.”
       Pokušavao sam smisliti novu foru kojom bih se nadovezao, kad smo sva trojica odjednom opazili kontejner anaboličkih steroida u ljudskom obličju, poznat kao Chuck Parson, kako nam se približava s nekom namerom. Chuck Parson nije učestvovao u timskim sportovima jer bi ga to moglo odvratiti od njegova višeg cilja: da jednoga dana bude osuđen za ubistvo. “Hej, pederi”, povikao je.
      “Chuck”, odgovorio sam mu što sam mogao prijateljskije. Chuck nas poslednjih godina i nije gnjavio – neko je u zemlji kul dece doneo uredbu da nas  pusti na miru. Zato je bilo neobično što nam se uopšte obraća.
       Možda zato što sam se oglasio, a možda i ne, tresnuo je rukama o ormarić s obe moje strane i uneo mi se u facu tako da sam mogao lako pogoditi kojom pastom pere zube. “Šta znaš o Margo i Jaseu?”
         “Uh”, rekao sam. Počeo sam kopati po pamćenju i prisećati se svega što znam o njima: Jase je bio prvi i jedini ozbiljni dečko Margo Roth Spiegelman. Počeli su hodati krajem prošle godine. Iduće godine oboje se spremaju na Floridski univerzitet. Jase je onde dobio nekakvu bejzbolsku stipendiju. Nikada nije bio kod nje doma, osim da je pokupi za izlazak. Nikada nije pokazivala da joj se baš jako sviđa, ali Margo nikada nije pokazivala da joj se iko sviđa.                   “Ništa”, rekao sam konačno.
       “Ne seri mi”, zarežao je.
     “Jedva je i poznajem”, rekao sam, što je zapravo i bila istina.
      Neko je vreme razmišljao o mome odgovoru, a ja sam dao sve od sebe da izdržim pogled tih premalo razmaknutih očiju. Lagano je kimnuo, odgurnuo se od ormarića i odšetao na svoj prvi sat: Negovanje i prehrana pektoralnih mišića.
         Zazvonilo je i drugo zvono. Još minuta do početka nastave. Radar i ja imali smo matematičku analizu, a Ben kombinatoriku. Učionice su bile jedna do druge; zajedno smo krenuli prema njima, trojica nas, jedan do drugoga, nadajući se da će se plima naših školskih drugova razrediti i propustiti nas. Tako je i bilo.
          Rekao sam: “Pronaći tebi pratilju za matursku tako je teško da kad bi hiljadu majmuna na hiljadu  pisaćih strojeva kucalo hiljadu godina, ne bi
se dogodilo da ijedan napiše ‘Ići ću na matursku s Benom”’
        Ben nije mogao odoleti da sam sebe ne dotuče. “Moji izgledi za matursku toliki su da me odbila i Q-ova baka. Rekla mi je da čeka da je Radar pozove.”
       Radar značajno kimne glavom. “Živa istina, Q, tvoja baka voli
prave frajere.”
      Bio je to jadan, ali najlakši način da zaboravimo na Chucka,razgovarati o maturskoj, iako mi za nju nije bilo zapravo briga . Eto takav je bio naš život toga jutra: ništa zapravo nije bilo važno, ni dobre ni loše stvari. Važno nam je bilo samo da zabavimo jedni druge, i to nam je prilično dobro uspevalo.
       Iduća tri sata proveo sam u učionici, nastojeći da ne gledam u satove koji su visili iznad ploča, a kada bih bacio pogled na koji od njih, ostao bih začuđen što je od poslednjeg gledanja na sat prošlo tek nekoliko minuta. Imao sam gotovo četiri godine iskustva gledanja u te satove, ali njihova me sporost nije prestala čuditi. Ako mi ikada kažu da mi je preostao samo jedan dan života, zaputiću se ravno u posvećene dvorane srednje škole Winter Park, gdje, kako je poznato, dan traje hiljadu godina.
      No koliko god mi se činilo kako treći sat fizike neće nikada završili, ipak je završio i posle sam se u kantini našao s Benom. Radar je peti sat imao ručak sa svojima iz razreda pa smo Ben i ja uglavnom sedeli sami; razdvajalo nas je tek nekoliko sedišta i klinci iz dramske grupe, koje smo poznavali. Danas smo obojica jeli mini pizze sa salamom.
         “Pizze su dobre”, rekao sam. Kimnuo je glavom rastreseno. “Što ne
valja?” pitao sam ga.
        “Nifta”, zafufljao je ustima punim pizze. Konačno ju je progutao. “Znam da misliš kako je to glupo, ali ja zaista želim ići na matursku.”
          “1. Stvarno mislim da je to glupo; 2. Ako želiš ići, idi; 3. Ali ako se
ne varam, još uvek nisi nijednu curu pitao da ide s tobom.”
         “Pitao sam Cassie Hiney na matki. Napisao sam joj poruku.”
           Podigao sam obrve upitno. Ben je gurnuo ruku u džep svojih kratkih hlača i izvukao više puta presavijen komadić papira. Razmotao sam ga:

     Bene, rado bih išla na maturalnu s tobom, ali već imam dogovor s
     Frankom. Oprosti!
     C
       Ponovo sam presavio papirić i gurnuo mu ga preko stola. Setio sam se kako smo na ovim stolovima nekada igrali nogomet papirnatim kuglicama. “Koja pušiona”, rekoh.
       “Da, ali što se može?” Izgledalo je kao da se zidovi ćutnje zatvaraju oko nas, i tako smo neko vreme ćutali, a onda me Ben pogledao ozbiljnim pogledom i rekao: “Kako ću se samo raspištoljiti na koledžu. Ima da uđem u Guinnessovu knjigu svetskih rekorda u kategoriji ‘Najviše zadovoljenih kokica’.”
       Nasmejao sam se. Palo mi je na um kako su Radarovi roditelji već ušli u Guinnessovu knjigu, a onda sam spazio zgodnu Afroamerikanku s ušpičenim dredloksima kako stoji iznad nas. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da je to Angela, Radarova možda-devojka.
    “zdravo”, pozdravila me.
       “Hej”, odzdravio sam joj. Bili smo skupa na nekim predmetima, ali vani se nismo pozdravljali. Dao sam joj znak da sedne. Privukla je stolac na čelo stola.
     “Pretpostavljam, momci, da poznajete Marcusa bolje nego iko drugi”, rekla je, upotrebivši Radarovo pravo ime. Nagnula se prema nama, nalaktivši se na sto.
       “To ti je nezahvalan posao, ali neko mora i to raditi”, rekao je Ben
smešeći se.
      “Momci, mislite li, ono, da me se on srami?”
        Ben se nasmejao. “Šta? Ne”, rekao je.
      “Zapravo”, dodao sam, “ti bi se trebala sramiti njega.”
         Zakolutala je očima smejući se. Devojka naviknuta na komplimente. “Ali, ono, nikad me nije pozvao da zabrijem s vama.”
         “Ohhh”, rekao sam, skopčavši konačno. “To je zato što se on srami nas.”
        Nasmejala se. “Izgledate prilično normalno.”
         “Nisi videla Bena kad ušmrkne Sprite kroz nos, a onda ga izbaci na usta”, rekoh.
        “Izgledam kao dementna gazirana fontana”, rekao je mrtav hladan.
         “Ali stvarno, vi ne biste bili zabrinuti? Mislim, hodamo već pet nedelja, a još me nije odveo svojoj kući.” Ben i ja smo se značajno pogledali, a ja sam stisnuo usta da ne prasnem u smeh. “Šta je?” upitala je.
         “Ništa”, rekao sam. “Iskreno, Angela, da te tera da briješ s nama i da te stalno vodi doma.
          “To bi sigurno značilo da mu se ne sviđaš”, Ben je dovršio moju rečenicu.
           “Jesu li mu roditelji čudni?”
            Bilo je veliko iskušenje iskreno odgovoriti na to pitanje. “O ne. Skroz su kul. Samo su, čini mi se, malko previše brižni.”
           “Da, previše brižni”, složio se Ben sumnjivo brzo.
          Nasmejala se i ustala, rekavši da se još mora nekome javiti dok traje ručak. Ben je pričekao s komentarom dok se nije udaljila. “Ženska je mrak”, rekao je.
           “Vidim”, odgovorio sam. “Pitam se bismo li mogli menjati Radara
za nju.”
         “Iako verovatno nije tako dobra s kompjuterima  kao Radar. Treba
nam neko ko se razume u kompjutere . A kladim se i da je koma u igranju
Uskrsnuća.” Bila je to naša omiljena igrica. “Inače”, nastavio je Ben, “odlično si se snašao kad si rekao da su Radarovi roditelji previše brižni.”
          “Pa nije moje da joj kažem istinu”, rekao sam. “Pitam se koliko će joj trebati da vidi Tim Radar rezidenciju i muzej?” nasmejao se Ben.
 

       Odmor je bio pri kraju, pa smo Ben i ja ustali i odložili svoje pladnjeve na
tekuću vrpcu. Istu onu na koju me u prvom razredu bacio Chuck Parson, poslavši me tako u podzemni sviet sudopera Winter Parka. Odšetali smo do Radarova ormarića i ostali onde dok nije dojurio već posle prvog zvona.
       “Na satu politike odlučio sam da bih, a to mislim doslovno i bukvalno, lizao tovaru jaja samo da do kraja semestra ne moram dolaziti na te sate“, rekao je.
        “Od tovarovih jaja možeš puno naučiti o vladi”, rekao sam. “Hej, kad smo već kod razloga zašto si hteo da ti ručak bude posle četvrtog sata, upravo smo ručali s Angelom.”
       Ben mu se smijuljio u facu i dodao: “Aha, htela je znati zašto je nikada nisi pozvao kući.”
        Radar ispusti dubok uzdah dok je unosio šifru svoga ormarića. Toliko je dugo duboko disao da sam se na kraju uplašio da će se onesvestiti. “Sranje”, rekao je konačno.
        “Da se ne stidiš nečega?” upitao sam smeškajući se. “Začepi”, odgovorio je i munuo me laktom u trbuh. “Živiš u ljupkom domu”, rekao sam.
         “Ozbiljno, buraz”, dodao je Ben. “Ona je stvarno zgodna cura. Ne
razumem zašto je ne upoznaš s roditeljima i ne pokažeš joj Času Radar” Radar je bacio knjige u ormarić i zatvorio ga. Graja oko nas utišala se baš u času kad je podigao pogled u nebo i zavikao: “NISAM JA KRIV ŠTO MOJI STARCI IMAJU NAJVEĆU ZBIRKU CRNIH DEDOVA BOŽIĆNJAKA NA SVETU.” Dosad sam ga barem hiljadu  puta čuo da izgovara “najveću zbirku crnih Dedova Božićnjaka” i nikako da mi to prestane biti smešno. Ali on se nije šalio. Sećam se kad sam prvi put bio kod njih. Imao sam tada otprilike trinaest godina. Bilo je proleće, od Božića je prošlo nekoliko meseci, a crni su Dedovi Božićnjaci još uvek bili poređani po prozorskim daskama. Crni Dedovi Božićnjaci izrezani
od papira visili su s ograde stubišta. Sto u trpezariji bio je ukrašen svećama u obliku Dedova Božićnjaka crnaca. Ulje na platnu s likom crnačkog Deda Božićnjaka visilo je iznad okvira kamina na kojem su bile nanizane figurice crnih Dedova Božićnjaka. Imali su i crnački dispenzer za Pez-bombone koji su kupili u Namibiji. Svetleći plastični Ded Božićnjak crnac, koji je od Dana zahvalnosti do Nove godine stajao u njihovom savršeno negovanom dvorištu, ostatak godine ponosno je držao stražu u uglu kupatila za goste, kupatila obložene ručno oslikanim tapetama s uzorkom, naravno, crnog Deda Božićnjaka. Čak su i spužve bile u obliku Deda Božićnjaka. Sve sobe, osim Radarove, bile su
zatrpane crnim Dedovima Božićnjacima – od gipsa i plastike i mramora i gline i drva i smole i platna. Sve u svemu, Radarovi su roditelji imali više od hiljadu dvesto različitih crnih Dedova Božićnjaka. Kako se moglo pročitati na ukrasnoj ploči pokraj ulaznih vrata, Društvo za Božić proglasilo je Radarov dom spomen-kućom Deda Božićnjaka.
       “Moraš joj reći, čoveče”, kazao sam. “Jednostavno joj moraš reći: ‘Angela, stvarno mi se sviđaš, ali ima nešto što moraš znati: kada dođemo meni kući a da se malo pomazimo, gledaće nas dve hiljade četiristo očiju hiljadu dvesto crnih Dedova Božićnjaka’.”
      Radar je prešao rukom preko svoje kratko ošišane kose i odmahnuo glavom.        “Pa, ovaj, nisam siguran da ću joj reći baš tim rečima, ali reći ću joj.”
       Ja sam se uputio na sat politike, a Ben na izborni predmet o dizajnu videoigrica. Iduća dva sata proveo sam gledajući satove, a onda me, kad je konačno sve bilo gotovo, preplavio osećaj olakšanja – kraj svakoga dana značio je približavanje naše maturske, do koje je ostalo manje od mesec dana.


        Otišao sam kući. Pojeo sam dve kriške hleba s maslacem od kikirikija i
džemom i gledao poker na televiziji. Moji su se roditelji vratili oko šest, izgrlili jedno drugo, a onda su izgrlili i mene. Za pravu večeru jeli smo zapečene makarone s prelivom. Pitali su me kako je bilo u školi. Onda su me pitali za matursku. Divili su se sami sebi kakav su čudesan posao obavili odgojivši me. Pričali su mi kako su oni proveli dan, bakćući se s ljudima koji nisu tako dobro odgojeni kao ja. Onda su se pokupili gledati televiziju. Otišao sam u svoju sobu proveriti mejlove. Nešto sam piskarao za engleski o Velikom Gatsbyju. Čituckao sam malo i Federalističke spise, kao pripremu za završni ispit iz politike. Razmenjivao sam mejlove s Benom, a onda se i Radar pojavio onlajn. U razgovoru je četiri puta upotrebio frazu “najveća zbirka crnih Dedova Božićnjaka na svetu” i svaki put sam jednako prasnuo u smeh. Rekao sam mu da mi je drago što ima curu. On je rekao da će leto biti zakon. Složio sam se.
     Bio je peti maj, ali mogao je biti i bilo koji drugi datum. Moji su dani bili ugodno jednolični. Volieo sam to: voleo sam rutinu. Voleo sam da mi
bude dosadno. Znam da to nije nešto čime bih se trebao hvaliti, ali tako je bilo. I ovaj peti maj mogao je biti kao bilo koji drugi dan – sve dok, nešto pre ponoći, Margo Roth Spiegelman nije otvorila prozor na mojoj sobi, prvi put nakon što mi je pre devet godina rekla da ga zatvorim.

  




John Green, Gradovi na papiru ( nastavci: Romani u nastavcima )

O „Istini maski“ Oscara Wilde-a

   

                                   “A Man of Many Masks,” by James Ensor.
                      

     Istina maski“ sa podnaslovom „Zapis o iluziji“ nalazi se na kraju zbirke Namere. Iz samog naslova vidimo postupak po kojem je Vajld najpoznatiji, a to je paradoks. Budući da su se proučavaoci uglavnom bavili tom stranom Vajldovog stvaralaštva, a da za našu temu nije od neke velike važnosti, nećemo mnogo pažnje poklanjati ovoj „istini-akrobati“ (SDG, 57). Drugo, reč maska iz naslova zajedno sa zločinom (Ćirjanić 2008, 13, 24) predstavlja jedan od bitnijih koncepata koji se javlja u Vajldovom pogledu ne toliko na umetnost koliko na život. Budući da se problem koji leži u njihovoj pozadini može, po našem mišljenju, razrešiti u jednoj rečenici – zločin kao zadovoljstvo i element progresa, ostvarivanja sopstvene ličnosti; maska kao laž koja govori istinu – u daljem tekstu nećemo im posvećivati dužnu pažnju. Nama su važne dve teme koje Vajld uzgred otvara u ovom eseju, a kojima se više bavi u ostalim ogledima iz ove zbirke: autonomija umetnosti i priroda umetnosti.

        Glavna tema eseja na kojoj Vajld demonstrira svoju blistavu erudiciju jeste odbrana vernog, „arheološkog“ postavljanja Šekspirovih komada na scenu. Međutim, u tome i leži glavni problem ovoga eseja. Vajld kaže: „Nama je neophodna savršena verodostojnost detalja radi savršene iluzije“ (IM, 165). Vajld je svestan da ovakvim stavom zastupa doktrinu mimezisa ili čak realizma, a što je bilo u potpunom neskladu sa estetičkim stavovima koje je izneo u ostala tri eseja. Svestan protivrečnosti u koju je upao, Vajld je na kraju eseja dodao dobro poznati i često citirani zaključak: „Ne stojim iza svega što sam rekao u ovom eseju. Ima mnogo toga sa čime se uopšte ne slažem“ (IM, 172). 75.
       
        Kada neko sam priznaje nedoslednost, onda ga je teško optužiti za kontradiktornost i nekonzistentnost. A da je Vajld lice „dosledno u svojoj nedoslednosti“ (Aristotel 1990, 68), možemo navesti primer iz istog eseja u kojem Vajld pokazuje i drugačije shvatanje umetnosti. Na primer: „Umetnost nema nikakav drugi cilj“ osim da postupa „po svojim vlastitim zakonima“ (IM, 166). Umesto verodostojnosti (mimezisa) umetnosti Vajld predlaže koncept koji mi danas nazivamo fikcija. To možemo videti u delu gde Vajld kaže da „estetska vrednost Šekspirovih komada“ zavisi isključivo od „njihove [sopstvene] istine“ (IM, 163), a ne činjenica.

       Pitanjem kostima i dekora Vajld je otvorio jedno od važnijih pitanje u vezi sa pozorištem: šta je zaista važno za daske koje život znače? Dva elementa bez kojih pozorište ne bi moglo da postoji jesu glumci i publika. Glumci, u krajnjem slučaju, mogu da se okupe, sami napišu tekst, sami izrežiraju predstavu, da je igraju u običnoj, svakodnevnoj odeći, i da pri tome naprave remek-delo. Grotovski, jedan od najvažnijih reditelja XX veka, svojim konceptom siromašnog pozorišta upravo je insistirao na važnosti glumca koga je nazvao ni manje ni više („no more no less“) svetim. Međutim, to ne znači da je „gluma i samo gluma važna“ (IM, 149). Grotovski, kao ni Vajld, nije odbacio ostale pozorišne elemente kao „trice i kučine“ (IM, 149).

        O pozorišnoj umetnosti može se razmišljati kao o Gesamtkunstwerku. Pozorište u sebi spaja sve umetnosti – književnost zbog tekstova koji se izvode, slikarstvo, vajarstvo i arhitekturu zbog kostimografije i scenografije, muziku i ples kao česte pratioce predstave, a svakako umetnost glume i režije. Neki smatraju da je pozorište upravo zbog sinkretizma „kraljica svih umetnosti“.

        Čini se da je Vajld bio sličnog mišljenja. On kaže: „[P]ozornica nije samo stecište svih umetnosti, nego je uz to i vraćanje umetnosti životu“ (IM, 158). Po našem mišljenju, u ovom drugom delu rečenice ne treba čitati mimezis ili očiglednu stvar da je pozorište živa umetnost, već povratak „iskonsk[oj] klic[i]“ (POO, 69) kada su sve umetnosti bile spojene i iz koje su sve potekle. Videćemo kasnije da su Vajlda zanimala ova dva pitanja: otkud umetnost i koja je umetnost „prva među jednakima“? I dok prvo pitanje na izvestan način ostaje bez odgovora, Vajld je za drugo predlagao različita rešenja.

     Kada je reč o prirodi umetnosti, Vajld više puta u eseju ističe da je suština umetnosti lepo. Na početku eseja Vajld kaže da Šekspir zna „koliko je umetnička priroda uvek očarana lepotom kostima“ i da ih sa maskama i plesom unosi u svoje komade „čisto da bi oku priuštio užitak [P. M.]” (IM, 149). Osim prirode umetnosti kao lepe vidimo da Vajld ovde određuje i njenu svrhu, funkciju. Cilj umetnosti je užitak, zadovoljstvo. A da je umetnost lepa možemo videti i na kraju eseja kada Vajld kaže da se engleska publika promenila i da „sada postoji daleko više razumevanja za lepo nego pre nekoliko godina“ (IM, 167). Pre nego što zaključimo analizu ovog ogleda, treba istaći da je Vajld u „Istini maski“ odvojio oblast lepog od oblasti morala. On kaže da su kritičari napadali raskoš Šekspirove pozornice „sa onog moralnog stanovišta koje je vazda bilo poslednje utočište ljudima koji ne poseduju čulo lepote“ (IM, 150).

Predrag S. Mirčetić
izvor 

Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera ( I,II poglavlje)

Predgovor

        Većina pustolovina opisanih u ovoj knjizi zaista se i dogodila. Jednu ili dve doživeo sam sâm, a ostale su doživeli moji nekadašnji školski drugovi. Hucka Finna preslikao sam iz života, a isto tako i Toma Sawyera, ali ne po uzoru na jednu osobu – Tom je mešavina bitnih osobina trojice dečaka koje sam poznavao pa zato pripada složenom građevinskom stilu.

   Sve čudne praznoverice o kojima se ovde govori, bile su rasprostranjene među decom i robovima na Zapadu u vreme kada se događa ova priča, što znači pre trideset-četrdeset godina.
     Premda je glavna nakana moje knjige da posluži za zabavu dečacima i devojčicama, nadam se da je zbog toga neće izbegavati ni muškarci i žene, budući da mi je delomično na umu bio pokušaj da odrasle na šaljiv način podsetim na ono što su i sami nekada bili, kako su se osećali, mislili i govorili te u kakve su se neobične pothvate ponekad upuštali.

PISAC

HARTFORD, 1876


Prvo poglavlje

»Tome!«
Nema odgovora.
»Tome!«
Nema odgovora.
»Kamo je nestao taj dečak? Hej, Tome!«
Nema odgovora.
     Stara gospođa spusti naočale i pogleda preko njih po sobi, zatim ih podiže i pogleda ispod njih. Malo kad je gledala ili pak nikad nije gledala ravno kroz njih kad god bi tražila nešto tako sitno kao što je nekakav dečak: bile su to njezine svečane naočale, ponos njezina srca, a služile su joj samo »za ukras«, a ne i za gledanje – jednako je toliko mogla videti i kroz dva koluta sa štednjaka. Na trenutak je zbunjeno gledala, a onda rekla, ne besno, ali ipak dovoljno glasno da je čuje i nameštaj u sobi:
»E, pa, ako te dohvatim, ja ću…«
      Nije dovršila rečenicu, jer se već bila sagnula i stala mlatarati metlom ispod postelje, pa joj je trebalo daha da naglasi svoje udarce. Isterala je samo mačku.
»Tom dečaku nigde para nema!«
         Otišla je do otvorenih vrata, zastala i zagledala se između vitica paradajza od kojih se sastojao njezin vrt. Toma nigde nije bilo. Stoga je podigla glas do visine proračunate za veću udaljenost i povikala:
»H-e-e-e-j, Tome!«
       Iza nje se začu slabašan zvuk pa se okrenula upravo na vreme da za skut na kaputiću zgrabi jednog dečačića i spreči ga u begu.
»Gle, kako se nisam setila ostave! Šta si tamo radio?«
»Ništa.«
»Ništa! Pogledaj kakve su ti ruke. Pogledaj kakva su ti usta. Od čega ti je to?«
»Ne znam, tetka.«
»Zato ja znam. Od pekmeza – eto od čega. Sto puta sam ti rekla da ću ti kožu oderati ako ne ostaviš taj pekmez na miru. Dodaj mi šibu.«
        Šiba je već lebdela u zraku – pogibelj je bila neizbežna…
»Ajoj, tetko! Pogledaj šta je to iza tebe!«
        Stara se gospođa brzo okrenula i skupila suknje da izbegne opasnost. Dečak je pak odmah utekao, uspentrao se preko visoke ograde i nestao.
          Tetka Polly na trenutak iznenađeno zastade, a onda prasnu u dobrodušan smeh.
»Đavo ga odneo, zar ja nikada ništa neću naučiti? Zar me nije dovoljno puta nasamario sličnim smicalicama, pa barem da sam ovaj puta pripazila? Nema veće budale od stare budale. Teško će stari pas naučiti nove veštine, kao što se kaže. Tako mi svega, taj deran nikada ni dva dana za redom ne ponavlja istu varku pa kako da čovek onda pogodi šta će učiniti? On kao da tačno zna koliko me dugo može mučiti pre nego me uhvati bes, a zna i da će se, ako me samo na trenutak zadrži ili nasmeje, sve smiriti i ja ga neću biti u stanju istući. Bože moj, živa je istina da ne izvršavam svoju dužnost prema tom dečaku. Štedi šibu i razmazi dete, kao što Biblija kaže. Znam da time samo gomilam grehe koje ćemo oboje morati okajati. On je živi đavo, Bože oslobodi, ali je jadnik sin moje pokojne sestre i nekako nemam srca da ga tučem. Svaki put kada mu popustim, peče me savest, a svaki put kada ga udarim, puca mi staro srce. Bome je istina da je čovek kog je žena rodila kratka veka i pun nevolja, kako kaže Sveto pismo, a i meni izgleda da je tako. Poslepodne će opet pobeći iz škole, a ja ću ga naprosto morati naterati da za kaznu sutra radi. Silno je okrutno terati ga na rad subotom, kada se svi dečaci odmaraju, ali on mrzi raditi više nego išta drugo, a ja moram barem donekle izvršavati svoju dužnost prema njemu, inače ću upropastiti to dete.«
        Tom je zaista pobegao iz škole i izvrsno se proveo. Vratio se kući upravo na vreme da malom crncu Jimu pre večere pomogne ispiliti drva i naseći trešća za idući dan – odnosno, stigao je na vreme da Jimu ispriča svoje pustolovine, a Jim je dotle obavio tri četvrtine posla. Tomov mlađi brat (tačnije, polubrat) Sid već je bio završio svoj deo posla (pokupio iverje), jer je bio miran dečak i nije imao toliko pustolovnu i nezgodnu narav.
        Dok je Tom večerao i krao šećer čim bi mu se za to ukazala prilika, tetka Polly mu je postavljala niz lukavih i vrlo oštroumnih pitanja – hoteći ga namamiti na neko kobno priznanje. Kao i mnoge druge bezazlene duše, i ona je u sebi samodopadno negovala uverenje kako je obdarena sposobnostima za mračnu i tajnovitu diplomaciju te je svoje najprozirnije smicalice rado smatrala čudesima prave pravcate lukavosti. Ona reče:
»Bilo je prilično toplo u školi, je li, Tome?«
»Da, tetka.«
»Jako toplo, je li?«
»Da, tetkoa.«
»Zar nisi poželeo otići na kupanje, Tome?«
             Toma malčice uhvati strah, neka neugodna slutnja. Ispitivao je lice tetke Polly, ali mu ono nije ništa kazivalo, pa odgovori:
»Nisam, tetka. Zapravo, nisam baš jako.«
       Stara gospođa ispruži ruku, opipa Tomovu košulju i reče:
»Sada ti ipak nije prevruće.« Laskala joj je pomisao što je otkrila da je košulja suva, a da niko nije posumnjao kako je upravo to nameravala otkriti. No, Tom je uprkos tome znao odakle vetar duva. Tako je preduhitrio njen sledeći potez:
»Nas nekoliko polevali smo se na pumpi vodom po glavi. Moja je još vlažna, vidiš?«
     Tetku Polly naljuti činjenica što je previdela ovu okolnost koja je posredno mogla poslužiti kao dokaz pa joj se lukavština izjalovila, ali onda dobi novo nadahnuće:
»Tome, ako si se samo polevao po glavi, nisi morao otparati okovratnik košulje koji sam ti prišila. Otkopčaj kaputić!«
      Uznemirenosti nestade s Tomova lica. On otkopča kaputić. Okovratnik košulje bio je čvrsto prišiven.
»Nije valjda! Dobro, hajde-de. Bila sam sigurna da si pobegao iz škole i otišao na kupanje. Opraštam ti, Tome. Izgled često vara, kao što se kaže, pa si i ti bolji nego što izgledaš. Ovaj put.«
        Napola joj je bilo žao što je njezina oštroumnost zakazala, a napola drago što je, barem jednom, Tom ispao poslušan.
No, Sidney reče:
»Gle, ja sam mislio da si mu okovratnik prišila belim koncem, a ovaj je crn.«
»Pa i prišila sam ga belim koncem! Tome!«
          No, Tom nije čekao nastavak. Na izlasku reče s vrata:
»Siddy, izmlatiću te zbog ovoga.«
      Na sigurnom mestu Tom ispita dve dugačke igle koje su mu bile zabodene u suvratke kaputića i omotane koncem – jedna belim, a druga crnim. Onda reče:
»Nikad ona to ne bi primetila da nije bilo Sida. Dođavola! Katkad šije belim, a katkad crnim. Voleo bih više od svega da se drži ili jednoga ili drugoga – ovako nikad ne mogu pogoditi koji je sledeći put na redu. No, bogami, namlatiću Sida zbog ovoga. Pokazaću ja njemu!«
        Tom u svojem selu nije važio za uzornog dečaka. Vrlo je dobro znao kako bi trebao izgledati uzoran dečak i to mu se gadilo.
      Za dve minute ili čak i manje zaboravio je na sve svoje brige. Ne zato što bi te brige za njega bile išta manje teške i gorke no što su za odrasla čoveka brige koje su njemu primerene, nego zato što ih je potisnulo nešto novo i silno uzbudljivo te mu ih na neko vreme oteralo iz misli – baš kao što odrastao čovek zaboravlja svoje nevolje u uzbuđenju zbog novih pothvata. Tu je novu zabavu predstavljala vredna novina u zviždanju, način što mu ga je nedavno bio pokazao neki crnac pa ga je sada nastojao na miru uvežbati. Sastojao se u posebnom ćurliku, nalik na ptičji, svojevrsnom titravom cvrkutu koji se izvodio tako da jezik usred zviždanja u kratkim razmacima dodiruje nepce – ako je ikada bio dečak, čitalac će se verojatno setiti kako se to radi. Marljivošću i ustrajnošću uskoro je svladao tu veštinu i zakoračio niz ulicu usta ispunjenih skladom i duše ispunjene milinom. Osećao se kao što se oseća zvezdoznanac koji je otkrio novi planet – u pogledu snage i dubine nepomućenog zadovoljstva, dečak je nesumnjivo bio u prednosti pred zvezdoznancem.
       Letne su večeri bile duge. Još se nije bilo smračilo. Najednom Tom prestade zviždukati. Ispred njega je stajao neznanac – dečak nešto malo veći od njega.
Došljak bilo koje dobi ili pola pobudio bi znatiželju u jadnom i bednom seocetu St. Petersburgu. Ovaj je dečak bio i dobro odeven – previše dobro za radni dan. Ma, čudo neviđeno! Kapa mu je bila nešto predivno, kratki kaputić od plava sukna i s gustim kopčanjem nov i uredan, a isto tako i hlače. Imao je i cipele na nogama – a bio je tek petak. Čak je nosio i kravatu, komadić nekakve svetle vrpce. Izgledao je i ponašao se kao da dolazi iz grada, a to je Tomu išlo na jetra. Što je Tom duže piljio u ovo sjajno čudo, što je više dizao nos zbog neznančeve otmenosti, vlastita mu se vanjština činila sve jadnijom. Obojica su dečaka ćutala. Ako bi se jedan od njih pomaknuo, pomaknuo bi se i drugi – ali samo postrance, kružno se krećući i celo vreme ostajući licem u lice, okom u oko. Konačno Tom progovori:
»Ja sam jači od tebe!«
»E, baš bih to voleo videti.«
»Pa, bome i jesam.«
»Ni slučajno.«
»O, jesam.«
»Ne, nisi.«
»Jesam.«
»Nisi.«
»Jesam!«
»Nisi!«
Neugodna pauza , a onda Tom upita:
»Kako se zoveš?«
»To se tebe uopšte ne tiče.«
»Ticaće me se kad ti pokažem šta te ide.«
»Pa zašto mi ne pokažeš?«
»Samo reci nešto, pa i hoću.«
»Nešto – nešto – nešto. Eto ti!«
»O, misliš da si jako duhovit, ha? Mogao bih te istući s jednom rukom vezanom na leđima, samo da hoću.«
»Pa zašto to onda ne napraviš? Samo puno pričaš.«
»Pa i hoću, samo me izazivaj.«
»O, da – mnogi su već tako nadrapali.«
»Pametnjaković! Misliš da si neko i nešto, ha? O, kakav šešir!«
»Samo ga pipni ako ti se ne sviđa. Hajde, zbaci mi ga s glave – ko god se to usudi, skupljaće zube po prašini.«
»Lažeš!«
»Ti lažeš.«
»U laganju si glavni, a ni prstom se ne usuđuješ maknuti.«
»‘Ajde prošeći.«
»Dosta! Ako i dalje budeš lupao gluposti, baciću ti kamen u glavu.«
»Ma, da ne bi.«
»Bome hoću.«
»Pa zašto to onda ne napraviš? Zašto samo stalno pričaš o tome? Zašto to ne napraviš? Bojiš se, eto, to je.«
»Ne bojim se.«
»Bojiš se.«
»Ne.«
»Da.«
Opet pauza, opet su se malo odmeravali i obilazili jedan oko drugoga, a onda se nađoše rame uz rame. Tom reče:
»Miči se odavde!«
»Miči se ti«
»Neću.«
»Neću ni ja.«
              Stajali su tako, svaki s koso ispruženom nogom radi boljeg oslonca, uzajamno se gurajući iz sve snage i pogledom punim mržnje streljajući jedan na drugoga. No, nijedan nije uspevao nadjačati protivnika. Natezali su se tako sve dok se obojica ne zacrveneše u licu i ne ugrijaše se, a onda i jedan i drugi s krajnjim oprezom popustiše stisak. Tom sada reče:
»Ti si kukavica i blesan. Tužiću te svom starijem bratu: on te može smlaviti malim prstom, a ja ću mu i reći da to napravi.«
»Briga mene za tvog starijeg brata! Moj je brat stariji od tvoga – šta više, moj brat može baciti tvoga preko one ograde. (Oba su brata bila izmišljena.)
»To je laž.«
»Čim ti tako kažeš, znači da nije tako.«
Tom nožnim palcem povuče crtu u prašini i reče:
»Usudi se ovo prekoračiti i istući ću te tako da nećeš moći ni ustati.Ko god se to usudi, nadrapaće.«
         Novi je dečak brzo prekoračio crtu i rekao:
»Čuli smo što ćeš učiniti, pa da te sad vidimo.«
»Nemoj me požurivati. Bolje se pazi.«
»Pa rekao si šta ćeš napraviti – zašto to onda i ne napraviš?«
»Ti boga! Za dva centa i hoću.«
       Novi dečak izvadi iz džepa dva bakrena novčića i s prezirom ih pruži Tomu. Tom ih tresne o zemlju. Učas su se oba dečaka valjala i kotrljala po prašini pograbivši se kao mačke. Celu su se minutu natezali i vukli jedan drugoga za kosu i odeću, udarali se i grebli po nosu, a na njih se polagano spuštale prašina i slava. Najednom se zbrka raščistila i kroz maglu se bitke ukazao Tom koji je bio uzjahao na novog dečaka i sada ga je udarao šakama.
»Viči dosta!« govorio mu je.
         Dečak se borio da se oslobodi. Plakao je – uglavnom od besa.
»Viči dosta!« – i udarci su se nastavljali.
       Napokon je stranac izustio prigušeno »Dosta!« pa ga je Tom pustio da ustane i rekao mu:
»Ovo ti je bila dobra škola. Drugi put bolje pazi koga ćeš izazivati.«
        Novi dečak ode otresajući prašinu s odela, jecajući, šmrcajući, povremeno se osvrćući, odmahujući glavom i preteći šta će sve učiniti Tomu »drugi put kad ga uhvati.« Tom na to odgovori ruganjem i kočoperno se udalji, no tek što je novom dečaku okrenuo leđa, ovaj zgrabi kamen, baci ga i pogodi Toma između lopatica, a onda podvi rep i pobeže kao zec. Tom je podmuklicu gonio sve do njegove kuće i tako otkrio gde stanuje. Onda je neko vreme stražario pred ulazom i izazivao neprijatelja da izađe, ali mu se neprijatelj samo kreveljio kroz prozor i odbijao svaki izazov. Na kraju se pojavila neprijateljeva majka i nazvala Toma zločestim, pokvarenim i neodgojenim detetom te ga oterala. Tom je otišao, ali je »čvrsto« odlučio da će onog dečaka već »srediti«.
           Te se večeri prilično kasno vratio kući, pa kada se oprezno popeo kroz prozor, otkrio je zasedu u liku svoje tetke; a kada je tetka videla u kakvom mu je stanju odeća, njezina je odluka da mu subotnji odmor pretvori u robstvo i prisilan rad postala čvršća od kremena.

Drugo poglavlje

      Osvanulo subotnje jutro, cela je letnja priroda bila bistra i sveža i sve je odisalo životom. Sva su srca pevala, a ako je srce bilo mlado, pesma je sama navirala na usta. Na svačijem je licu sijala radost, a noge same poskakivale. Bagremi su cvetali i njihov je miomiris ispunjavao zrak. Cardiff Hill što se nalazio nakraj sela i uzdizao se nad njim, obrastao zelenilom, ležao je upravo dovoljno daleko da bi se doimao kao obećana zemlja: sanjiv, spokojan i primamljiv.
     Tom se pojavi na pločniku noseći vedro puno vapna i četku dugačka drška. Očima premeri ogradu i namah ga napusti sva radost, a duboka mu potištenost pade na dušu. Daščana ograda dugačka gotovo trideset jardi i visoka devet stopa! Život mu se učini ispraznim, a življenje tek kao težak teret. Uzdahnuvši, umoči četku i pređe njome duž najgornje daske. Ponovi postupak jednom, pa još jednom. Onda tu beznačajnu prugu što ju je upravo bio premazao vapnom, usporedi s područjem neobeljene ograde koje se pružalo do u nedogled pa obeshrabreno sede na jednu ogradicu oko drveta. Uto se skakućući na ulazu pojavi Jim: u ruci je nosio limeno vedro i pevao »Cure u Buffalu«. Donošenje vode s javne crpke u Tomovim je očima ranije uvek bilo mrzak posao, ali mu se sada nije tako činilo. Setio se da oko crpke uvek ima nekakvog društva. Uvek je tamo bilo bele dece, mulata, crnih dečaka i devojčica – čekali su u redu, odmarali se, razmenjivali igračke, svađali se, tukli i šalili. Još se setio i da se Jim s vedrom vode, iako je crpka bila udaljena od kuće samo sto i pedeset jardi, nikad ne bi vratio za manje od sat vremena – a čak i onda bi redovno neko morao otići po njega. Tom reče:
    »Slušaj, Jime, ja ću doneti vodu ako ćeš ti malo krečiti.«
Jim odmahnu glavom i reče:
     »Ne moći, gos’n Tom. Staro gospođa meni reklo ja morati ići po vodu i ne se nateravati sa sva’ko. Ona kazati ona očekivati da gos’n Tom hoće da ja krečiti, ali ona meni reklo da se ne obazirim, nego radim svoj pos’o. Ona reći da ona nadgledavati krečenje.«
      »O, baš te briga šta ona kaže, Jime. Ona uvek tako govori. Daj mi kantu, vraćam se za minutu. Neće ona ni znati.«
    »O, ne smeti, gos’n Tom. Staro gospođa meni skiniti glava. Zaista hoće.«
      »Ona! Ona nikada nikog ne tuče. Samo te čvrkne napršnjakom po glavi, a hteo bih znati ko mari za to.
     Ona govori strašne stvari, ali reči ne bole – naravno, ako se ne rasplače. Jime, daću ti nešto posebno. Daću ti belu kuglicu od pravog kamena!«
      Jim se počinjao kolebati.
     »Belu kuglicu, Jim! To je prvoklasna kuglica.«
     »Ojoj, kuglica je divota stvar, ja ti reći! Ali gos’n Tom, ja silno bojim staro gospođa…«
      »Osim toga, ako hoćeš, pokazaću ti svoj ranjeni nožni prst.«
Jim je bio samo ljudsko biće i ta je napast bila za njega prevelika. Spustio je vedro i uzeo belu kuglicu, a zatim se, dok je Tom odmotavao zavoj, sa silnom radoznalošću nadnio nad njegov nožni prst. U idućem je trenutku letio s vedrom niz ulicu češući se po stražnjici, Tom je vapnom odlučno premazivao plot, a tetka Polly povlačila se s bojnog polja s papučom u ruci i pobedom u oku.
    No, Tomova odrešitost nije dugo trajala. Poče razmišljati o svakojakim zabavama koje je bio smislio za taj dan i njegovi su jadi bivali sve brojniji. Uskoro će naići slobodni dečaci pa će proskakutati pored njega spremajući se na raznovrsne divne pothvate i na sve će se mile i nemile načine zabavljati na račun toga što on mora raditi. I sama pomisao na to pekla ga je kao vatra. Izvadi svoje ovozemaljsko blago i pregleda ga: komadići igračaka, kuglice i razni otpaci. Možda bi time i mogao nekoga potplatiti da ga odmeni na poslu, ali ne bi bilo ni upola dovoljno za barem pola sata prave slobode. Stoga je ta oskudna sredstva vratio u džep i ostavio se pomisli na to da pokuša potkupiti nekoga od drugih dečaka. I u tom se mračnom i beznadnom trenutku u njemu rodilo nadahnuće! Ni više ni manje nego veliko, veličanstveno nadahnuće.
        Podigao je četku i mirno nastavio raditi. Na vidiku se pojavi Ben Rogers, od svih dečaka baš onaj čijega se izrugivanja najviše plašio. Ben je išao poskakujući, cupkajući i đipajući, što je bio dovoljan dokaz za to da mu je srce bezbrižno, a očekivanja visoka. Jeo je jabuku i od vremena do vremena ispuštao neko dugo i zvučno tuljenje posle kog bi usledilo duboko ding-dong-dong, ding-dong-dong –to se on igrao parobroda. Kada se približio, smanji brzinu i uputi prema sredini ulice, nagnu se, što je više mogao, na desni bok pa stade zaokretati sporo i sa silnom uzvišenošću i ozbiljnošću – oponašao je »Veliki Missouri« i zamišljao da mu gaz iznosi devet stopa. On je bio brod, kapetan i brodska zvona, sve u isti mah, tako da je sebe u mašti morao doživljavati kao da istovremeno  stoji na vlastitoj gornjoj palubi, izdaje zapovedi i izvršava ih:
      »Zaustavi, momče! Cin-cilin-cin-cin!« Gotovo je posve izgubio brzinu i polako počeo pristajati uz pločnik.
        »Nazad uzvodno! Cin-cilin-cin!« Ispružio je ruke niz kukove i ukočio ih.
       »Desnim kotačem još malo nazad! Cin-cilin-cin! Pljus, pljuuusss, pljuuusss, pljus!« Za to mu je vrieme desna ruka dostojanstveno opisivala krugove, jer je predstavljala točak od četrdeset stopa.
     »Još malo nazad levim! Cin-cilin-cin! Pljus, pljuuusss, pljus!« Sada je i leva ruka počela opisivati krugove.
      »Desni stoj! Cin-cilin-cin! Levi – stoj! Napred desnim! Zaustavljaj! Polako okreći vanjskim! Cin-cilin-cin! Pljuusss! Izvuci glavno uže! Življe, daj! Bacaj pomoćno uže! Šta čekate? Nabaci omču oko stupića! Pripremi mostić… spuštaj! Zaustavi strojeve! Cin-cilin-cin! Ššššš! (Ovo je bilo ispitivanje odušaka na parnom stroju.)
         Tom je i dalje premazivao ogradu vapnom ne obraćajući ni najmanju pažnju na parobrod. Ben se na trenutak zapilji u njega, a onda reče:
       »E-he-hej! Dolijao si, je li?« Odgovora nije bilo. Tom je umetničkim okom promatrao svoj zadnji potez, onda je još jednom lagano povukao četkom pa, kao i malopre, ponovno promotrio ishod. Ben se smestio pokraj njega. Iako mu je voda dolazila na usta pri pomisli na jabuku, Tom je i dalje radio. Ben reče:
    »Hej, stari, moraš raditi, ha?«
      Tom se naglo okrenu i reče:
    »A, to si ti, Bene! Nisam te ni primetio.«
     »Čuj, idem da se kupam. A i ti bi, samo da možeš, ha? Ali ti više voliš raditi, je li? Naravno!
     Tom malo odmeri dečaka i zapita:
   »Šta ti nazivaš radom?«
     »Eto, zar ovo nije rad?«
       Tom nastavi beliti i nehajno odgovori:
      »Možda jest, a možda i nije. Samo znam da Tomu Sawyeru to odgovara.«
      »O, hajde, ne misliš valjda reći da ti se to sviđa?«
         Četka se nije zaustavljala.
       »Sviđa? Pa ne vidim zašto mi se ne bi sviđalo. Zar ti se svaki dan pruža prilika da krečiš ogradu?«
       To je stvar prikazivalo u sasvim novom svjetlu. Ben prestade grickati jabuku. Tom je pažljivo povlačio četkom amo-tamo, odmicao se da vidi šta je napravio, dodavao ovde-onde pokoji potez i ponovno procenjivao svoje delo, a Ben je, promatrajući pažljivo svaki njegov pokret, pokazivao sve jače zanimanje i sve veću opčinjenost. Zatim reče:
     »Čuj, Tome, daj i meni da malo krečim.«
      Tom se zamisli i već se činilo da će pristati, ali se onda predomisli:
      »Ne, ne, izgleda mi da bi to teško išlo, Bene. Vidiš, tetka Polly strašno pazi na ovu ogradu. Znaš, na samoj je ulici. Da je to stražnja ograda, bilo bi mi svejedno, a isto tako i tetki. Da, tetka jako pazi na ovu ogradu. Treba je jako pažljivo okrečiti. Izgleda mi da bi jedva jedan dečak od hiljadu, možda i od dve hiljade, mogao to napraviti baš kako treba.«
      »Nije valjda? Daj, pusti me da pokušam. Samo malo. Tome, da sam ja na tvom mestu, ja bih tebe pustio da krečiš.«
      »Bene, rado bih ti ja to dopustio, majke mi, ali tetka Polly… Eto, i Jim je hteo krečiti, ali mu nije dala. I Sid je hteo, ali nije dopustila ni Sidu. Vidiš i sam kako je to gadno za mene. Ako ti počneš raditi na ovoj ogradi i nešto se dogodi…«
    »Oh, koješta, pa paziću. Daj mi sad da pokušam. Evo, dat ću ti ogrizak od jabuke.«
     »No, dobro. Ipak ne, Bene, ne mogu. Bojim se…«
     »Daću ti sve što je ostalo!«
       Tom mu predade četku neodlučna lica, ali s veseljem u srcu. I dok je bivši parobrod »Veliki Missouri« radio i znojio se na suncu, bivši je umetnik seo u hlad na obližnju bačvu, mlatarao nogama, mljackajući jeo jabuku i smišljao daljnji pokolj nevine dečice. Žrtava mu nije ponestajalo jer bi onuda svaki čas prošao neki dečak. Dolazili su se rugati, a ostajali bi krečiti ogradu. Kada se Ben umorio, Tom je sledeću priliku prodao Billyu Fisheru za dobro pokrpana papirnatog zmaja. A kada je pak Billy ispao iz igre, njegovo je mesto kupio Johnny Miller za crknutog štakora i uzicu na kojoj se taj štakor mogao vitlati – i tako dalje, i tako dalje, sat za satom. Još ujutro Tom je bio jadan, siromašan dečak, a oko sredine poslepodneva doslovce je plivao u obilju. Pored ranije spomenutih stvari, imao je i dvanaest kuglica, deo drombulje, komadić plavog stakla kroz koji se moglo gledati, top načinjen od drvenog kalema za konac, ključ kojim se ništa nije moglo otključati, komadić krede, stakleni čep za brušenu bocu, limenog vojnika, dva punoglavca, šest praskavih žabica, jednooku mačkicu, medenu kvaku s vrata, pseću ogrlicu bez psa, držak od noža, četiri narandžine kore i stari rasklimani prozorski okvir.
     Sve je to vreme proveo lepo, ugodno i dokono te ujedno i u velikom društvu, a na ogradi su se na kraju našla čak tri vapnena premaza! Da mu nije ponestalo vapna, bio bi oterao u stečaj svakog dečaka u selu.
    Tom zaključi da svet, na kraju krajeva, baš i nije tako besmislen. I nehotice je bio otkrio najvažniji zakon prema kojem se ravna ljudsko delovanje – naime, da je, ako čoveka ili dečaka hoćeš da nateraš da nešto poželi, samo potrebno to učiniti teško dostupnim. Da je on bio velik i mudar filozof, kao pisac ove knjige, tada bi shvatio kako se rad sastoji u onome što čovek mora učiniti, a igra u onome što se ne mora. To bi mu pomoglo da shvati zašto je pravljenje veštačkog cveća ili okretanje točka za navodnjavanje rad, dok su kuglanje ili penjanje na Mont Blanc samo zabava. U Engleskoj ima bogate gospode koja leti svakodnevno, na udaljenosti od dvadeset ili trideset milja, teraju četveroprežne putničke kočije zato što ih ta povlastica stoji svu silu novaca, no da im neko za taj isti posao ponudi platu, sve bi se pretvorilo u rad, a oni bi odustali od te zabave.
    Dečak je neko vreme mozgao o važnoj promeni koja se dogodila u njegovu imovinskom stanju, a onda se uputi u glavno sedište da onde podnese izveštaj.

nastavci: Romani u nastavcima  

John Green,Gradovi na papiru ( 1 deo)

A posle, kad smo izašli van da vidimo kako njena izrezbarena bundeva izgleda s ceste, rekao sam joj da mi se sviđa kako svetlost isijava s tog lica koje treperi u tami.

Katrina Vandenberg,
Jack O’Lantern
(iz zbirkeAtlas)

Ljudi kažu da prijatelji ne uništavaju jedni druge. Šta oni uopšte znaju o prijateljstvu?

Game Shows Touch our Lives,
The Mountain Goa


PROLOG 




       Kako ja to vidim, svako od nas barem jedanput doživi neko čudo. Mislim, malo je verovatno da će me pogoditi grom, ili da ću osvojiti Nobelovu nagradu, ili da ću postati diktator neke ostrvske državice negde na Pacifiku, ili da ću umreti od zloćudnog tumora uva, ili da ću se pak sam od sebe zapaliti. Ali ako sagledamo sve te neverovatne stvari zajedno, verovatno je da će se barem jedna od njih dogoditi svakome od nas. Mogao sam na primer vidjeti kišu žaba. Ili kročiti na Mars. Ili završiti u kitovoj utrobi. Ili se oženiti engleskom kraljicom, ili preživeti mesece na pučini. Ali moje je čudo bilo drugačije. Naime, složilo se tako da od svih kuća u svim naseljima po celoj Floridi, živim baš u kući do Margo Roth Spiegelman.


      Naše novosagrađeno naselje, Jefferson Park, nekad je bilo mornarička baza. Kada je mornarica više nije trebala, vratila je zemlju stanovnicima Orlanda, a ovi su odlučili izgraditi ogromno naselje, jer to je ono što se u Floridi radi sa zemljom. Moji i Margoini roditelji završili su vrata do vrata čim su bile izgrađene prve kuće. Margo i ja imali smo samo dve godine.
       Pre nego što je Jefferson Park postao stambeno naselje, i još pre nego što je postao mornarička baza, pripadao je jednom stvarnom Jeffersonu, tačnije Dr. Jeffersonu Jeffersonu. Dr. Jefferson Jefferson bio je veoma poznata osoba u Orlandu, stoga i škola i velika dobrotvorna izdavačka kuća nose njegovo ime, ali najčudnija i neverovatna-ali-istinita stvar u vezi s Dr. Jeffersonom Jeffersonom je ta da on uopšte nije bio nikakav doktor. Bio je najobičniji prodavač narandžina soka imenom Jefferson Jefferson. Kada je postao bogat i uticajan, otišao je na sud i ispred svoga imena dodao još jedno ime: “Dr.”. Veliko “D”. Malo “r”. Tačka.
      Margo i ja imali smo devet godina. Naši su se roditelji sprijateljili, pa bismo se ponekad zajedno igrali ili vozili biciklima poprečnim jednosmernim ulicama do Jeffersonova parka u središtu našega naselja.
     Uvek sam bio jako nervozan kada bi Margo dolazila jer, na kraju krajeva, bila je ona najlepše i najdivnije stvorenje koje je Bog ikada stvorio. Onoga jutra nosila je bele hlačice i ružičastu majicu sa zelenim zmajem koji riga vatru od narandžastih šljokica. Teško je objasniti koliko mi je tada ta majica bila sjajna.
      Margo je kao i uvek vozila bicikl stojeći, nagnuta napred i čvrsto držeći upravljač, a njezine su se ljubičaste tenisice vrtele takvom brzinom da su tvorile hipnotizirajuću kružnicu. Bio je sparan dan . Nebo je bilo vedro, ali u vazduhu se osećalo nešto kiselkasto, kao da se sprema oluja.
      U to vreme umišljao sam da sam izumitelj, i nakon što smo zavezali bicikle i krenuli u kratku šetnju preko parka do igrališta, povjerio sam Margo svoju zamisao o novom izumu zvanom Prstenator. Prstenator bi bio divovski top koji bi u orbitu ispaljivao velike, šarene stene, tvoreći tako oko Zemlje prsten nalik na Saturnov. (Smatram to još uvek dobrom idejom, ali ispostavilo se da je izgradnja topa koji ispaljuje gromade u orbitu daleko kompliciranija nego što sam mislio.)
       U tom sam parku bio već toliko puta da sam imao njegov plan urezan u pamćenje. Čim smo kročili u park, osjetio sam da nešto nije u redu iako nisam mogao odmah razabrati što.
       “Quentine”, rekla je Margo tihim i pribranim glasom.
        Pokazala je prstom. Tada sam i ja shvatio što ne valja.
        Na nekoliko koraka ispred nas nalazio se jedan hrast. Snažnoga debla, kvrgav i naizgled prastar. To nije bilo novo. Igralište nama zdesna. To također nije bilo novo. Ali sada, čovek u sivom odelu naslonjen na hrastovo deblo. Nepomičan. To je bilo itekako novo. Sedeo je u lokvi krvi, a napola sasušeni trak slevao mu se niz usta. Usta su mu bila otvorena onako kako u pravilu ne bi trebala biti. Na njegovuom  bliedom čelu skupljale su se muhe.
          “Mrtav je”, rekla je Margo, kao da to i sam nisam mogao zaključiti.
         Ustuknuo sam dva mala koraka. Sećam se kako sam mislio da će se probuditi i napasti me ako napravim neki nagao pokret. Možda je bio zombi. Znao sam da zombiji ne postoje, ali izgledao je baš kao da bi mogao biti zombi.
        Dok sam ja koračao natrag, Margo je napravila dva isto tako mala i oprezna koraka napred. “Ima otvorene oči”, rekla je.
       “Moramo odmah kući”, rekao sam.
        “Mislila sam da se oči zatvore kad čovek umre”, rekla je.
        “Margomoramoodmahkućirećištasmovideli”, rekao sam.
        Napravila je još jedan korak napried. Bila je dovoljno blizu da ispruži ruku i dotakne mu stopalo. “Šta misliš, što mu se dogodilo?” pitala je. “Možda droga ili nešto slično?”
         Nisam mogao ostaviti Margo samu s mrtvacem, mogućim zombijem koji će je napasti, ali nije mi se ni ostajalo nagađati o okolnostima njegove smrti. Skupio sam hrabrost, zakoračio napred i uhvatio je za ruku.
      “Margomoramoodmahpoći!”
        “Dobro, okej”, rekla je. Otrčali smo do naših bicikala, a trbuh mi je podrhtavao kao od uzbuđenja, ali to nije bilo uzbuđenje. Uzjahali smo na bicikle i pustio sam je da vozi napred jer nisam hteo da primeti kako plačem. Mogao sam videti krv na potplatima njezinih ljubičastih tenisica. Njegovu krv. Krv onog mrtvaca.
        Vratili smo se svatko svojoj kući. Moji su roditelji nazvali 911 i uskoro sam čuo sirene u daljini pa sam pitao mogu li gledati vatrogasna kola, ali mama je rekla da ne mogu. Onda sam malo zadremao.
       Moji su roditelji oboje psihoterapeuti, što znači da sam prokleto dobro uravnotežen. Tako sam, kad sam se probudio, imao dugačak razgovor s mamom o ciklusu života i o tome kako je smrt sastavni deo života, ali ne dio zbog kojega bih sa svojih devet godina trebao biti zabrinut, i bilo mi je odmah lakše. Iskreno rečeno, zbog toga se nisam nikada previše brinuo. Što nešto govori samo po sebi, jer ja se inače zbog mnogih stvari itekako brinem.
         Stvari stoje ovako: pronašao sam mrtvaca. Mali slatki devetogodišnji ja i moja još manja i još slađa prijateljica naišli smo na tipa kome je krv curila iz usta, i ta je krv posle bila na njezinim malim slatkim tenisicama dok smo se na biciklima vraćali kući. Bilo je to dramatično iskustvo, ali, ono, pa što sad? Tipa nisam poznavao. Ljudi koje ne poznajem umiru svakog božjeg dana. Kada bih doživeo slom živaca svaki put kad se na svetu dogodi nešto loše, već bih bio luđi od usranog kućnog štakora.
     
         Te večeri otišao sam u svoju sobu u devet, jer devet je sati bilo vreme za
krevet. Mama me ušuškala, rekla mi da me voli, a ja sam joj rekao: “Vidimo se sutra”, i ona je isto rekla: “Vidimo se sutra”, a onda je ugasila
svetlo i pritvorila vrata.
        Kad sam se okrenuo na bok, na prozoru sam spazio Margo Roth Spiegelman. Stajala je onde, lica gotovo zalepljenog za mrežu protiv komaraca. Ustao sam i otvorio prozor, no mreža nas je još uvek delila, raščinivši njezino lice u tačkice.

       “Napravila sam malo istraživanje”, rekla je prilično ozbiljno. Iako joj je mreža razložila lice u sitne deliće, mogao sam videti da u ruci drži beležnicu i olovku s izgriženom gumicom na vrhu. Pogledala je u svoje beleške. “Gospođa Feldman iz Jefferson Courta rekla mi je da se zove Robert Joyner. Otkrila mi je da je živeo na Jefferson Roadu, u jednom od onih stanova iznad samousluge, pa sam otišla tamo, ali onde je već bila gomila policajaca i jedan me upitao jesam li ja iz školskih novina, a ja sam mu rekla da naša škola nema novine, a onda je on rekao da će mi, ako nisam novinar, rado odgovoriti na pitanja. Rekao mi je da je
Robert Joyner imao trideset šest godina. Da je bio advokat. Nisu me hteli pustiti u stan, ali do njega živi izvesna gospođa imenom Juanita Alvarez i u njezin sam stan uspela ući pod izgovorom da sam došla pozajmiti malo šećera, i ona mi je rekla da se Robert Joyner ubio pištoljem. Onda sam je pitala zašto, a ona mi je otkrila da se nedavno razveo i da je zbog toga bio tužan.”
     Margo je zaćutslsa, a ja sam je samo gledao, to njezino lice sivo od mesečine i razdeljeno u hiljadu sitnih delića. Njezine krupne okrugle oči letele su s beležnice na mene i nazad. “Mnogi se ljudi razvedu, ali se ipak ne ubiju”, kazao sam.
       “Znam”, odgovorila je uzbuđeno. “To sam baš i rekla Juaniti
Alvarez. A onda je ona rekla...” Okrenula je iduću stranicu u beležnici. “Rekla je da je gospodin Joyner imao smetnje. A onda sa 111 je pitala što time hoće reći, a ona mi je rekla da bismo se trebali pomoliti za njega i da bih trebala mami odneti šećer, a ja sam rekla zaboravite šećer i otišla.”
         Nisam ništa rekao. Samo sam želeo da nastavi govoriti – taj tihi glasić, drhtav od uzbuđenja zbog zamalo rešene zagonetke, pružao mi je osjćaj da se u mome životu događa nešto važno.
        “Mislim da možda znam zašto je to učinio”, kazala je na kraju.
        “Zašto?”
        “Možda su sve strune u njemu popucale”, rekla je.
         Dok sam smišljao šta bih joj na to odgovorio, rukom sam otkačio zaponce koji su držali okvir s mrežom. Sklonio sam okvir i položio ga na pod, ali Margo mi nije dala priliku da išta kažem. Pre nego što sam ponovo seo, podigla je pogled prema meni i prošaptala: “Zatvori prozor.” Poslušao sam je. Mislio sam da će otići, ali ona je ostala stajati onde i gledala me. Mahnuo sam joj i osmehnuo se, ali njezin je pogled bio prikovan za nešto iza mene, nešto monstruozno, nešto od čega joj je nestala sva krv iz lica, a ja sam bio previše uplašen da se okrenem. Ali iza mene nije bilo ničega, naravno – osim možda mrtvaca iz parka.
           Prestao sam joj mahati. Lica su nam bila na istoj visini, samo na
suprotnim stranama prozora. Ne sećam se više kako se to završilo – jesam li ja prvi otišao u krevet ili je prva otišla ona. U mome sećanju prizor se nikad nije prekinuo. Ostali smo onde, zagledani jedno u drugo zauvek.

      Margo je oduvek volela misterije. Sve što se posle događalo vodilo me zaključku kako je od preterane ljubavi za misterije i sama postala jedan.

                                                        


  
John Green, Gradovi na papiru ( nastavci: Romani u nastavcima )

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo ( III ,IV)

Prvi deo 

III

KATALAN

      Na sto koraka od mesta gde su dva prijatelja, pogleda uprtih u daljinu i načuljenih ušiju, iskapljivali penušavo malgesko vino, uzdizalo se — pozadi jednog golog brežuljka izgrizenog suncem i severcem — selo Katalan.
      Jednoga dana pošla je iz Španije jedna tajanstvena grupa naseljenika i pristala uz obalu rta na kome i danas živi. Ona je došla iz nepoznatoga mesta i govorila je nepoznatim jezikom. Jedan od njenih starešina, koji je razumevao provansalski jezik, zatraži od opštine grada Marselja da im pokloni taj goli i neplodni rt na koji oni behu, poput antičkih mornara, izvukli na obalu svoje barke. Njegovoj molbi iziđoše u susret, i posle tri meseca, okolo dvanaest ili petnaest barki
koje behu dovezle te morske čergare uzdizalo se jedno seoce.
       To selo, sagrađeno na čudan i živopisan način, pola mavarsko pola španskog, jeste isto ono koje je danas nastanjeno potomcima tih ljudi i oni govore jezikom svojih otaca. I posle tri ili četiri veka oni su još uvek ostali verni tome malom rtu na koji su se sručili kao jato morskih ptica, ne mešajući se ni u čemu sa marseljskim stanovništvom, sklapajući brakove između sebe i sačuvavši običaje i nošnju svoje postojbine, kao što su sačuvali i njen govor.
       Potrebno je da čitaoci pođu sa nama jedinom ulicom toga seoceta i da uđu sa nama u jednu od onih kuća kojima je sunce spolja dalo onu lepu boju uvelog lišća što se vidi na svima zgradama toga kraja, a iznutra rapavu prevlaku bele boje, koja je jedini ukras španskih domova.
       Jedna stasita devojka kose crne kao gar, očiju umilnih kao u gazele stajala je naslonjena leđima na sobni zid i svojim tankim prstima antičkog oblika gnječila jedan struk nevinog vresa čupkajući sa njega cvetiće, čiji su otpaci već ležali u gomili na podu. Osim toga, njene mišice gole do lakata i njene preplanule ruke, koje su izgledale kao da su izmodelirane poput ruku Venere iz Arla, podrhtavale su od nekakvog grozničavog nestrpljenja i ona je lupkala u pod svojim vitkim i ispupčenim stopalom, te se nazirao čist, ponosan i smeo oblik njene noge, utegnute u čarapu od crvenog pamučnog konca sa sivim i plavim uglastim šarama.
       Na tri koraka od nje, sedeći na stolici koju je ljuljao naglim pokretima i nalakćen na stari crvotočni sto, jedan visok mladić od dvadeset do dvadeset i dve godine posmatrao ju je sa licem na kome su se borile zabrinutost i srdžba. Njegove oči su ispitivale, ali je čvrst i prav pogled devojčin gospodario njenim sagovornikom.
— Pa eto, Mercedes, — govorio je mladić — uskoro će opet Duhovi, a to je trenutak za svadbu; odgovorite mi!
— Ja sam vam već sto puta odgovorila, Fernando, i vi mora da ste zbilja svoj sopstveni neprijatelj kad me i dalje pitate!
— Pa lepo! Ponovite to opet, preklinjem vas, ponovite opet, da bih uspeo da u to poverujem. Recite mi po stoti put da odbijate moju ljubav, koju je vaša mati odobravala; ubedite me sasvim da se vi igrate mojom srećom, da moj život ili moja smrt za vas ništa ne znače. Ah, bože moj, bože moj! Sanjati deset godina da ću postati vaš muž, Mercedes, pa izgubiti tu nadu koja je bila jedini cilj moga života!
— Ja bar nisam nikad hrabrila tu vašu nadu, Fernando, — odgovori Mercedes. — vi nemate da mi zamerite ni kakvu koketerij prema vama. Uvek sam vam govorila: „Volim vas kao brata, ali ne tražite nikada od mene nešto drugo osim toga sestrinskog prijateljstva, jer moje srce pripada drugome.” Zar vam nisam uvek tako govorila, Fernando?
— Jeste, ja to znam dobro, Mercedes — odgovori mladić. —Jeste, vi ste mi učinili svirepu čast da budete iskreni. Ali, zar vi zaboravljate da među Kataloncima važi sveti zakon da se žene i udaju među sobom?
— Varate se, Fernando, to nije zakon, to je samo običaj; i verujte mi, bolje je da ne prizivate taj običaj u svoju korist. Vas nisu uzeli prilikom regrutovanja, Fernande, i sloboda koju su vam ostavili samo je prosta trpeljivost; svakoga trenutka vas mogu pozvati pod zastavu. Kad postanete vojnik, šta biste činili sa mnom, sa jednom sirotom devojkom bez roditelja, jadnom, bez imanja, čija se jedina imovina sastoji od jedne kolibe u ruševinama, gde visi nekoliko pocepanih mreža, bedno nasledstvo što ga je moj otac ostavio mojoj majci, a moja majka meni? Pomislite, Fernando, da od pre godinu dana, otkako je ona umrla, ja živim skoro od milostinje svojih sugrađana! Ponekad se vi činite kao da sam vam ja od koristi, a to zato da biste imali prava da podelite sa mnom ribu koju ste ulovili, i ja to primam, Fernando zato što ste vi sin jednoga brata moga oca, zato što smo zajedno odrasli, a još više zato što bi vam, više od svega, zadalo suviše bola ako bih vas odbila. Ali ja osećam dobro da riba koju ja nosim da prodam i da dobijem novac kojim kupujem konoplju da predem, ja osećam dobro, Fernando, da je to milostinja.
— A šta mari, Mercedes, ako vi, mada sirota i usamljena, odgovarate mojim željama više nego ćerka najponositijeg brodovlasnika ili najbogatijeg bankara iz Marselja! Šta treba ljudima kao što sam ja? Čestita žena i dobra domaćica. Gde ću ja naći bolju od vas i u jednom i u drugom pogledu?
— Fernando, — odgovori Mercedes vrteći glavom — žena postaje rđava domaćica i ne može da jamči da će ostati poštena žena kad voli drugog čoveka a ne svog muža. Zadovoljite se mojim prijateljstvom jer, ponavljam vam, to je sve što vam mogu obećati, a ja obećavam samo ono što znam pouzdano da mogu dati.
— Da razumem to — reče Fernando. — Vi podnosite strpljivo svoju bedu, ali se bojite da ja ne zapadnem u nju. E, vidite, Mercedes, kad biste me vi voleli, ja bih okušao sreću; vi biste mi doneli sreću, i ja bih postao bogat: ja mogu da proširim svoj ribarski posao; mogu da stupim za pomoćnika u neku trgovinu; mogu i sam da postanem trgovac!
— Ne možete vi pokušati ništa od svega toga, Fernando. Vi ste vojni obaveznik, a što ste ostali u Katalanu, to je stoga što nije ratno stanje. Ostanite, dakle, ribar; ne bavite se snovima zbog kojih bi vam se stvarnost mogla učiniti još strašnijom, i zadovoljite se mojim prijateljstvom, pošto vam ne mogu dati nešto drugo.
— Zbilja, Mercedes, vi ste u pravu. Ja ću biti mornar; umesto odela naših otaca, koje vi prezirete, nosiću šešir od lakovane kože, prugastu košulju i plavu bluzu sa kotvama na dugmadima. Zar ne treba da je neko tako obučen pa da vam se sviđa?
— Šta hoćete time da kažete? — zapita Mercedes bacajući jedan zapovednički pogled. — Šta hoćete time da kažete? Ne razumem vas.
— Hoću da kažem Mercedes, da ste tako strogi i tako svirepi prema meni samo stoga što očekujete nekog koji je tako obučen. Ali onaj koga vi očekujete možda je nestalan, a ako on to nije, onda je more nestalno za njega.
— Fernando, — uzviknu Mercedes — mislila sam da ste dobri, ali sam se varala! Fernando, vi imate zlo srce, kad prizivate u pomoć svojoj ljubomori gnev božji! E pa lepo, jeste, neću da krijem: ja očekujem i volim onoga na koga vi mislite, pa i ako se on ne vrati, umesto da se tužim na tu nestalnost koju vi spominjete, ja ću reći da je on umro voleći me.
         Mladi Katalonac se trže besno.
— Ja vas razumem, Fernando, vi ćete kriviti njega što vas ja ne volim; vi ćete ukrstiti svoj katalonski nož sa njegovim bodežom! A šta će vam to koristiti? Da izgubite moje prijateljstvo ako budete pobeđeni, ili da vidite kako se moje prijateljstvo pretvara u mržnju ako pobedite. Verujte mi, zapodevati svađu sa nekim čovekom je rđav način da se dopadne ženi koja voli tog čoveka. Ne, Fernando, vi nećete dopustiti da vas povuku vaše zle misli. Kad već ne možete da me imate za ženu, zadovoljićete se da me imate za prijateljicu i sestru. A uostalom, — dodade ona očiju zamagljenih i punih suza — pričekajte, pričekajte, Fernando; vi ste sami kazali maločas da je more podmuklo, a već je četiri meseca otkako je on otputovao; za ta četiri meseca ja sam izbrojala dosta bura na moru!
        Fernando ostade neosetljiv; on ne pokuša da utre suze koje su se kotrljale niz Mercedesine obraze; pa ipak, za svaku od tih suza on bi dao čašu svoje krvi; ali su te suze tekle za drugoga.
      On ustade, prođe kroz kolibu i vrati se, pa stade pred Mercedes, mrka pogleda i stisnutih pesnica.
— Hajde, Mercedes, — reče on — odgovorite još jedanput: jeste li se na to čvrsto odlučili?
— Ja volim Edmonda Dantesa — reče hladno devojka — i niko drugi osim Edmonda neće biti moj muž.
— I volećete ga uvek?
— Dokle god budem živa.
       Fernando obori glavu kao obeshrabren čovek, pusti jedan uzdah koji je ličio na ječanje, zatim odjednom diže glavu, pa stisnutih zuba i raširenih nozdrva reče:
— Ali ako je on umro?
— Ako je on umro umreću i ja.
— Ali ako vas on zaboravi?
— Mercedes! — viknu jedan veseo glas izvan kuće. — Mercedes!
— Ah! — uzviknu devojka kliknuvši od radosti i poletevši puna ljubavi. — Sad vidiš da me nije zaboravio, pošto se, eto, vraća!
         I ona jurnu ka vratima, pa ih otvori i viknu:
— Hodi, Edmonde! Evo me!
       Fernando, bled i uzdrhtao, ustuknu kao što čini putnik kada ugleda zmiju, pa naišavši na svoju stolicu, pade na nju.
       Edmond i Mercedes bili su u zagrljaju. Žarko Marseljsko sunce koje je prodiralo kroz otvorena vrata zasulo ih je talasom svetlosti. Isprva oni nisu videli ništa od onoga što ih okružuje. Neizmerna sreća izdvajala ih je od ostalog sveta i oni su govorili samo onim isprekidanim rečima koje izražavaju polete jedne tako usplamtele radosti da izgleda da su izrazi bola.
      Odjednom Edmond spazi mračno lice Fernandovo, koje se u senci ocrtavalo bledo i zloslutno. Jednim pokretom, koga nije ni sam bio svestan, mladi Katalonac je držao ruku na nožu zadenutom za pojas.
— Ah, oprostite — reče Dantes namrštivši se takođe. — Nisam bio zapazio da nas je troje.
      Zatim, okrenuvši se Mercedesi, zapita:
— Ko je taj gospodin?
— Gospodin će biti vaš najbolji prijatelj, Dantese, jer on je moj prijatelj, moj rođak, moj brat. To je Fernando, a to će reći čovek koga posle vas, Edmonde, volim najviše na svetu. Zar ga ne poznajete?
— Ah, da, poznajem ga — reče Edmond.
      I ne puštajući Mercedes, čiju je ruku držao stegnutu u svojoj, on pruži srdačnim pokretom svoju drugu ruku Kataloncu.
      Ali Fernando, i ne pomišljajući da odgovori na taj prijateljski pokret, ostade nem i nepomičan kao kip.
       Tada Edmond pređe ispitivačkim pogledom sa Mercedes, uzbuđene i uzdrhtale, na Fernanda, mračnog i zlokobnog. Taj jedan pogled otkri mu sve.
Ljutnja mu planu na licu.
— Nisam znao da sam se toliko žurio da dođem k vama, Mercedes, da bih ovde naišao na jednog neprijatelja.
— Neprijatelja! — uzviknu Mercedes pogledavši gnevno u svoga rođaka. — Neprijatelja u mojoj kući, kažeš ti, Edmonde! Kad bih ja to verovala, uzela bih te pod ruku i otišla u Marselj, ostavljajući ovu kuću da se više nikad u nju ne vratim.
      Fernandovo oko blesnu kao munja.
— I kad bi tebe zadesila nesreća, moj Edmonde, — nastavi ona sa istom neumoljivom hladnoćom koja je pokazivala Fernandu da je ta devojka pronikla do dna njegove kobne misli — ako bi se tebi dogodila nesreća, ja bih se popela na rt Moržion i bacila na stene strmoglavce.
       Fernando užasno poblede.
— Ali ti si se prevario, Edmonde, — nastavi ona — ti nemaš ovde nikakvog neprijatelja; ovde je samo Fernando, moj brat, koji će ti stegnuti ruku kao odanom prijatelju. — I pri ovim rečima devojka okrete svoje odlučno lice ka Kataloncu, koji kao opčinjen tim pogledom priđe polako Edmondu i pruži mu ruku.
       Njegova mržnja slična nemoćnom ali ipak besnom talasu, slomila se o moć koju je ta žena imala nad njim.
      Ali tek pošto je dodirnuo Edmondovu ruku, on oseti da je učinio sve što je mogao učiniti, te jurnu iz kuće.
— Oh! — uzviknu on trčeći kao pomaman i hvatajući se rukama za kosu. — Oh, ko će me osloboditi ovoga čoveka? Teško meni! Teško meni!
— Hej, Katalonče! Hej, Fernando! Kuda juriš? — reče jedan glas.
      Mladić se naglo zaustavi, pogleda oko sebe i spazi Kadrusa kako sedi za stolom sa Danglarom pod svodom od zelena lišća.
— Hej! — reče Kadrus — zašto nećeš da dođeš k nama? Zar ti se toliko žuri da nemaš vremena da se pozdraviš sa svojim prijateljima?
— A naročito kad oni imaju pred sobom još jednu skoro punu bocu — dodade Danglar.
       Fernando pogleda u ta dva čoveka tupo i ne odgovori ništa.
— Izgleda sasvim pokunjen — reče Danglar gurajući kolenom Kadrusa. — Da se mi nismo prevarili, te da, suprotno našem predviđanju, Dantes ne pobedi?
— Eh, treba videti — reče Kadrus.
     Pa okrenuvši se mladiću, reče:
— E, pa šta je, Katalonče, jesi li se rešio?
       Fernando obrisa znoj koji mu se slivao sa čela i uđe polako pod hladnjak, čiji hlad kao da malo povrati mir njegovim živcima, a svežina malo prijatnosti njegovom iserpenom telu.
— Dobar dan! — reče on. — Vi ste me zvali, zar ne?
I on se sruči više nego što sede na jednu od stolica koje su bile oko stola.
— Pozvao sam te zato što si trčao kao mahnit i zato što sam se pobojao da ne odeš i ne skočiš u more — reče smejući se Kadrus.
— Šta, đavola! Kad neko ima prljatelja, to nije samo radi toga da bi mu ponudio čašu vina već i zato da bi ga sprečio da ne popije tri ili četiri litra vode.
      Fernando pusti jedan uzdah koji je ličio na jecaj i obori glavu na šake ukrštene na stolu.
— E, slušaj! Hoćeš li da ti ja kažem, Fernando — nastavi Kadrus, započinjući razgovor sa onom grubom naglošću prostih ljudi koji zbog radoznalosti zaborave na svako lukavstvo. — Slušaj, ti ličiš na postiđenog ljubavnika.
I on proprati ovu šalu glasnim smehom.
— Eh, — odgovori Danglar — momak skrojen kao što je ovaj ne treba da bude nesrećan u ljubavi. Ti se to samo šališ, Kadruse.
— Ne, bogme — prihvati ovaj. — Bolje slušaj kako uzdiše. Hajde, hajde, Fernando, — reče Kadrus — digni nos i odgovori nam, jer nije lepo ne odgovarati prijateljima koji nas pitaju za zdravlje.
— Moje zdravlje je dobro — reče Fernand stežući pesnice, ali ne dižući glavu.
— Ah, vidiš, Danglare, — reče Kadrus namigujući okom na svog prijatelja — evo u čemu je stvar: Fernando, koga vidiš ovde i koji je dobar i čestit Katalonac, jedan od najboljih ribara u Marselju, zaljubljen je u jednu lepu devojku koja se zove Mercedes. Ali, na nesreću, izgleda da je ta lepa devojka zaljubljena u drugog kapetana Faraona. A kako je Faraon baš danas ušao u pristanište, onda valjda razumeš?
— Ne, ja ne razumem — reče Danglar.
— Jadni Fernando mora biti da je dobio otkaz — nastavi Kadrus.
— Dobro, pa šta s tim? — reče Fernando dignuvši glavu i pogledavši Kadrusa kao čovek koji traži nekoga na kome bi iskalio svoj gnev. — Mercedes ne zavisi ni od koga, zar ne? I ona je slobodna da voli koga ona hoće.
— Ah, ako ti tako uzimaš tu stvar, onda je to nešto drugo! — reče Kadrus. — Ja sam verovao da si ti pravi Katalonac, a meni su pričali da Katalonci ne dopuštaju da ih neki suparnik istisne. Čak su mi govorili da je Fernando strahovit u svojoj osveti.
       Fernando se osmehnu žalostivo.
— Zaljubljen čovek nije nikada strahovit — reče on.
— Jadni mladić! — prihvati Danglar, praveći se da sažaljeva mladića iz dubine duše. — Šta ćeš? On se nije nadao da će videti Dantesa kako se odjednom vraća. Mislio je da je možda mrtav, neveran, ko zna? Te su stvari utoliko bolnije ukoliko nas zadese iznenada.
— A, bogme, u svakom slučaju, — reče Kadrus, koji je pio dok je govorio i na koga je opojno malgesko vino počinjalo da dejstvuje — u svakom slučaju Fernando nije jedini kome smeta srećan dolazak Dantesa, zar ne, Danglare?
— Nije, to si tačno rekao, i ja bih skoro smeo da kažem da će mu to doneti nesreću.
— Ali, svejedhno, — nastavi Kadrus nalivajući jednu čašu vina Fernandu i puneći po osmi ili deseti put svoju, dok je Danglar jedva i srknuo iz svoje — svejedno, on se ipak ženi Mercedes, lepom Mercedes; on se barem vratio radi toga.
         Za to vreme je Danglar obuhvatio pronicljivim pogledom mladića, na čije su srce Kadrusove reči padale kao rastopljeno olovo.
— A kad će biti svadba? — zapita on.
— O, to još nije svršena stvar! — promrmlja Fernando.
— Nije, ali će biti, — reče Kadrus — isto tako sigurno kao što će Danglar biti kapetan Faraona, zar ne, Danglare?
       Danglar uzdrhta na ovaj neočekivani ubod, pa se okrete Kadrusu i poče sad da ispituje njegovo lice da bi video je li taj napad bio unapred smišljen; ali on zapazi samo zavist na tome licu već skoro otupelom od pijanstva.
— E, pa onda, — reče on puneći čaše — pijmo u zdravlje kapetana Dantesa, muža lepe Katalonke.
                Kadrus prinese čašu ustima otromelom rukom i iskapi je odjednom. Fernand uze svoju čašu i razbi je o zemlju.
— E, e, e! — reče Kadrus — Šta ja to vidim onamo, na vrhu brežuljka, u pravcu Katalana? Pogledaj, Fernando, ti imaš bolji vid od mene. Čini mi se da ja već ne vidim jasno, jer, znaš, vino je podlo: rekao bi čovek da su to dvoje zaljubljenih koji idu jedno pored drugoga držeći se za ruku. Neka mi bog oprosti, ali oni i ne slute da ih mi vidimo i eno ih gde se ljube!
        Danglar nije gubio iz vida nijedan znak duševnih muka Fernandovih, čije se lice naglo krivilo.
— Poznajete li ih vi, gospodine Fernando? — reče on.
— Da — odgovori ovaj potmulim glasom. — To su gospodin Edmond i gospođica Mercedes.
— A, vidi molim te, — reče Kadrus — a ja ih nisam poznao! Ej, Dantese! Ej, lepa devojko! Hodite ovamo i recite nam kad će biti svadba, jer ovaj gospodin Fernando je tako tvrdoglav da neće to da nam kaže.
— Hoćeš li ćutati! — reče Danglar, čineći se kao da zadržava Kadrusa, koji se sa pijaničkom upornošću naginjao izvan hladnjaka. — Potrudi se da se držiš uspravno, a ostavi zaljubljene neka se na miru vole. Evo, pogledaj gospodina Fernanda, pa se ugledaj na njega: on je razuman čovek.
      Možda je Fernando, razdražen do vrhunca, podbadan od Danglara kao bik malim kopljima, hteo najzad da jurne, jer se već bio digao i izgledalo je da prikuplja snagu kako bi skočio na svog suparnika. Ali Mercedes, nasmejana i prava, podiže lepu glavu i zablista svojim bistrim pogledom. Tada se Fernando seti njezine pretnje da će umreti ako Edmond umre, te ponovo pade obeshrabren na svoju stolicu.
       Danglar pogleda jedno za drugim ta dva čoveka: jednoga zaglupelog od pijanstva, i drugoga savladanog ljubavlju.
— Ja neću ništa izvući od ova dva zvekana — promrmlja on — i sve mi se čini da se ja ovde nalazim između jednog pijanice i jednog plašljivca, jer evo jednog zavidljivca koji se opija vinom, dok bi trebalo da se opija žuči; a evo i jednog velikog glupaka kome su oteli devojku ispred nosa i koji se zadovoljava da plače i da se žali kao kakvo dete. A međutim, taj ima oči plamena kao oni Španci,
Sicilijanci i oni Klabrezi koji umeju tako dobro da se svete; taj ima pesnice kojima bi mogao da razmrska glavu volu isto tako sigurno kao mesarski malj. Zbilja, Edmondova sudbina će pobediti. On će se oženiti tom lepom devojkom, biće kapetan broda i rugaće nam se. Osim ako… (jedan bled osmeh ocrta se na Danglarovim usnama), osim ako se ja u to ne umešam — dodade on.
— Hej! — vikao je i dalje Kadrus upola uspravljen i sa pesnicama na stolu. — Hej, Edmonde, zar ti ne vidiš svoje prijatelje, ili si možda već postao suviše ohol da bi razgovarao s njima?
— Ne, dragi moj Kadruse, — odgovori Dantes — ja nisam ohol već sam srećan, a sreća zaslepljuje, mislim, još više nego gordost.
— Hvala bogu! To je bar objašnjenje. E, dobar dan, gospođo Dantes.
         Mercedes mu ozbiljno otpozdravi.
— To još nije moje ime, — reče ona — a u mome zavičaju to, donosi nesreću, kažu, kada se devojka naziva imenom svoga verenika pre nego što taj verenik postane njen muž. Zovite me dakle Mercedes, molim vas.
— Treba oprostiti ovome dobrom susedu Kadrusu — reče Dantes.
— On se vara samo za malo!
— Znači, svadba će biti ubrzo, gospodine Dantese? — reče Danglar pozdravljajući dvoje mladih.
— Što je moguće pre, gospodine Danglare; danas će se sve ugovoriti kod tate Dantesa, a sutra ili prekosutra, najkasnije, verenički ručak ovde, kod Rezerve. Biće tu i prijatelji, nadam se, što znači da ste i vi pozvani, gospodine Danglare; a to znači da si i ti pozvan, Kadruse.
— A Fernando, — reče Kadrus sa glupim osmehom na licu — da li je i Fernando pozvan?
— Brat moje žene je i moj brat — reče Edmond — i nama bi bilo veoma žao, Mercedes i meni, da vidimo kako se on nas kloni u takvom jednom trenutku.
         Fernando otvori usta da odgovori, ali mu glas zamre u grlu, te ne mogade izgovoriti nijedne reči.
— Danas zaruke, a sutra ili prekosutra veridba… Dođavola! Vama
se mnogo žuri, kapetane.
— Danglare, — nastavi Edmond osmehujući se — ja ću vam reći kao što je Mercedes maločas kazala Kadrusu: — ne nazivajte me tim nazivom koji mi još ne pripada, jer bi mi to moglo doneti nesreću.
— Oprostite — odgovori Danglar. — Hteo sam samo reći da izgleda da se mnogo žurite. — Šta, dođavola! Pa mi imamo dosta vremena, jer Faraon neće poći ponovo na put pre tri meseca.
— Čoveku se uvek žuri da bude srećan, gospodine Danglare, jer kad je neko patio dugo vremena, njemu je veoma teško da poveruje u sreću. Ali mene ne nagoni na to samo sebičnost: potrebno je da odem u Pariz.
— Ah, zbilja, u Pariz! I to je prvi put da idete u Pariz, Dantese?
— Da.
— Imate tamo kakva posla?
— Ne radi sebe: imam da izvršim jednu poruku našeg jadnog kapetana Leklera. Vi razumete, Danglare, to je sveta dužnost. Uostalom, ne brinite ništa, trebaće mi vremena samo koliko da odem i da se vratim.
— Da, da, razumem — reče sasvim glasno Danglar.
        Zatim sasvim tiho:
— U Pariz, jamačno da preda na označenu adresu pismo koje mu je veliki maršal dao! To pismo mi je izazvalo jednu misao, jednu odličnu misao! Ah! Dantese, dragi prikane, ti još nisi zabeležen u registar Faraona pod brojem 1.
       Zatim se okrete ka Edmondu, koji se već udaljavao, i doviknu mu:
— Srećan put!
— Hvala! — odgovori Edmond, okrećući glavu i propraćajući taj pokret prijateljskim mahanjem ruke.
       Zatim dvoje zaljubljenih nastaviše put, mirni i radosni kao dvoje izabranih koji odlaze u raj.


IV

ZAVERA


     Danglar je pratio pogledom Edmonda i Mercedes sve dok dvoje zaljubljenih ne iščezoše iza jednog ugla Tvrđave svetog Nikole; potom okrenuvši se, ugleda Fernanda, koji se beše ponovo srušio bled i uzdrhtao na stolicu, dok je Kadrus natucao reči neke vinske pesme.
— Aha, dragi gospodine, — reče Danglar Fernandu — evo jednog venčanja koje mi se čini da neće usrećiti svakoga?
— Mene ono dovodi do očajanja — reče Fernando.
— Vi ste znači, voleli Mercedes?
— Ja sam je obožavao!
— Odavno?
— Otkada se poznajemo, ja sam je uvek voleo.
— I vi sad ovde čupate kose umesto da potražite neki lek tome!
—  Šta, dođavola! Ja nisam verovao da tako čine vaši sunarodnici.
— Šta biste hteli da učinim? — zapita Fernando.
— A šta ja znam? Zar se to mene tiče? Nisam ja, čini mi se, zaljubljen u gospođicu Mercedes, nego vi. Tražite, kaže jevanđelje, i naći ćete.
— Ja sam već bio pronašao.
— A šta to?
— Nameravao sam da ubijem nožem toga čoveka, ali mi je devojka kazala da će se ubiti ako se dogodi nesreća njenom vereniku.
— Eh! To se samo tako kaže, ali se ne čini tako.
— Vi ne poznajete nimalo Mercedes, gospodine: kad je ona zapretila ona će to i učiniti.
— Glupače! — promrmlja Danglar. — Neka se ona ubije ili ne ubije, šta ja marim, samo da Dantes ne postane kapetan broda.
— A pre nego što bi Mercedes umrla, — nastavi Fernando nepokolebljivo odlučnim glasom — ja bih i sam umro.
 —  To se zove ljubav! — reče Kadrus sve pijanijim glasom. — To je ljubav, ili znači da se ja u to više ne razumem!
— Slušajte, — reče Danglar — vi mi izgledate dobar mladić i ja bih želeo, neka me đavo nosi, da vas izvučem iz nevolje; ali…
— Jeste, — reče Kadrus — da čujemo.
— Dragi moj, — nastavi Danglar — ti si tri četvrtine pijan, dovrši tu bocu, pa ćeš biti potpuno. Pij i ne mešaj se u ono što mi činimo. Za naš posao potrebno je imati bistru glavu.
— Ja pijan? — reče Kadrus — ta batali! Popio bih ja još četiri od tih tvojih boca, koje nisu veće od boca kolonjske vode! Čiča Pamfile, daj vina!
       I da bi dokazao svoje tvrđenje, Kadrus lupnu čašom o sto.
— Šta vi ono rekoste, gospodine? — nastavi Fernando, očekujući
nastavak prekinute rečenice.
— Šta rekoh? Ne sećam se više. Ta pijanica Kadrus pobrkao mi je misli.
— Samo ti pričaj da sam ja pijanica. Utoliko gore za one koji se plaše vina, jer to znači da oni imaju neku zlu pomisao, pa se boje da se zbog vina ne izreknu.
      I Kadrus poče da peva dva poslednja stiha jedne pesme koja je tada bila mnogo u modi:

Svi opaki ljudi vode piju mnogo,
Kao dokaz potop služiti bi mog'o.

— Vi rekoste, gospodine, — nastavi Fernando — da biste me izvukli iz nevolje; ali, dodadoste…
— Jeste, ali, dodao sam… da bih vas izvukao iz nevolje, dovoljno bi bilo da se Dantes ne oženi onom koju vi volite; a venčanje može sasvim lepo i ne biti a da Dantes pri tom ne umre.
— Jedino bi ih smrt mogla rastaviti — reče Fernando.
— Vi mudrujete kao školjka, prijatelju, — reče Kadrus — a evo tu je Danglar, koji je lukav, prepreden, majstor, i on će vam dokazati da se varate. Dokaži, Danglare. Ja sam odgovorio umesto tebe. Reci mu da nije potrebno da Dantes umre. Uostalom, bilo bi žalosno da Dantes umre. To je dobar mladić i ja volim Dantesa. U tvoje zdravlje, Dantese.
       Fernando se diže nestrpljivo.
—  Ostavite ga neka kaže šta misli — prihvati Danglar, zadržavajući mladića. — A, uostalom, ma koliko da je pijan, on se baš mnogo ne vara. Odsutnost razjedinjuje isto koliko i smrt; a pretpostavite da između Edmonda i Mercedes budu zidovi neke tamnice, oni će onda biti razdvojeni ni manje ni više nego kao kad bi to bila nadgrobna ploča.
— Jeste, ali se iz tamnice može i izići — reče Kadrus, koji se ostatkom razuma hvatao čvrsto za razgovor. — A kad neko iziđe iz tamnice i kad se taj neko zove Edmond Dantes, onda on hoće da se osveti.
— Šta mari! — promrmlja Fernando.
— Uostalom, — nastavi Kadrus — zašto bi Dantesa bacili u tamnicu? On nije ni ukrao, ni ubio, ni izvršio zločin.
— Ćuti! —reče Danglar.
— Neću da ćutim — reče Kadrus. — Ja hoću da mi se kaže zašto bi Dantesa bacili u tamnicu. Ja volim Dantesa. U tvoje zdravlje, Dantese.
         I on iskapi još jednu čašu vina.
Danglar je pratio u bezizraznim očima krojačevim napredovanje pijanstva, pa okrenuvši se Fernandu reče:
— Pa, dakle, razumete li sad da nije potrebno da on bude ubijen?
— Ne, svakako, ako bi, kao što ste vi maločas rekli, bilo načina da se Dantes uhapsi. Ali, imate li kakav način?
— Ako bi se bolje potražilo, — reče Danglar — mogao bi se naći.
— Ali koga vraga se ja mešam u to? Zar se to mene tiče?
— Ja ne znam da li se to vas tiče, — reče Fernando hvatajući ga za mišicu — ali ja znam da vi imate neki lični razlog da mrzite Dantesa; jer onaj koji i sam mrzi, ne vara se u osećanjima drugih.
— Ja da imam razloga da mrzim Dantesa? Nikakvog, na časnu reč! Ja sam vas video nesrećnog i vaša nesreća me je zainteresovala, to je sve. Ali kad vi verujete da ja radim za svoj lični račun, onda zbogom, dragi prijatelju. Izvlačite se iz neprilike kako znate.
         I sada se Danglar načini kao da hoće da ustane.
— Nemojte, — reče Fernando, zadržavajući ga — ostanite! Na kraju krajeva, malo me se tiče da li vi mrzite Dantesa ili ga ne mrzite: ja ga mrzim, i to kažem otvoreno. Pronađite taj način, a ja ću ga izvesti, samo da ne bude, pritom prouzrokovana smrt, jer je Mercedes kazala da će se ona ubiti ako Dantes bude ubijen.
      Kadrus, koji je bio oborio glavu na sto, podiže glavu pa gledajući u Fernanda i Danglara sanjivim i bezižraznim očima, reče:
— Ubiti Dantesa! Ko ovde govori o ubijanju Dantesa? Ja neću da on bude ubijen, jer on je moj prijatelj. On je jutros ponudio da podeli svoj novac sa mnom, kao što sam ja podelio svoj novac s njim. Ja neću da Dantes bude ubijen.
— A ko ti kaže da će ga ubiti, glupače! — odgovori Danglar. — Ovo će biti samo jedna prosta šala. Pij u njegovo zdravlje, — dodade on puneći čašu Kadrusu — a nas ostavi na miru.
— Da, da, u Dantesovo zdravlje! — reče Kadrus prazneći svoju čašu. — U njegovo zdravlje!… eto!
— Ali, način… način? — reče Fernando.
— Zar ga još niste pronašli?
— Ne, vi ste se primili tog zadatka.
— Istina je — nastavi Danglar — da Francuzi imaju to preimućstvo nad Špancima što Španci smišljaju, a Francuzi izmišljaju.
— Onda ga izmislite — reče Fernando nestrpljivo.
— Kelner, — reče Danglar — dajte pero, mastilo i hartiju.
— Pero, mastilo i hartiju! — promrmlja Fernando.
— Jeste, ja sam računovođa: pero, mastilo i hartija su moj alat, a bez svoga alata ja ne umem ništa da učinim.
— Pero, mastilo i hartiju! — viknu sad Fernando.
— Ima to što želite onde na onom stolu — reče kelner pokazujući na tražene stvari.
— Onda nam ih donesite.
       Kelner uze hartiju, mastilo i pero, pa ih spusti na sto pod hladnjakom.
— Kad čovek pomisli — reče Kadrus obarajući svoju ruku na hartiju — da se pomoću ovoga može ubiti čovek sigurnije nego kad bi ga neko čekao u zasedi u šumi da ga ubije! Ja sam se uvek bojao pera, boce mastila i lista hartije više nego mača ili pištolja.
— Taj prikan nije još toliko pijan koliko izgleda — reče Danglar.
— Sipajte mu još da pije, Fernando.
      Fernando napuni Kadrusovu čašu, a ovaj, kao pravi pijanac, diže ruku sa hartije i prinese je svojoj čaši.
        Katalonac je pratio pogledom taj pokret, dok Kadrus, skoro savladan tim novim napadom, spusti ili, bolje reći, ispusti čašu na sto.
— Pa dakle? — nastavi Katalonac videći da ostatak Kadrusova razuma počinje da iščezava od te poslednje čaše vina.
— Pa dakle, ja rekoh, na primer, — nastavi Danglar — posle jednog putovanja kao što je ovo skorašnje Dantesovo, pri kojemu je on pristajao u Napulju i na ostrvu Elbi, kad bi ga neko potkazao državnom tužiocu kao bonapartističkog agenta…
— Ja ću ga potkazati! — reče brzo mladić.
— Jeste, ali će od vas tražiti da potpišete svoju dostavu, pa će vas suočiti sa onim koga ste potkazali: ja ću vam dati podatke kojima ćete potkrepiti svoju optužbu, to je istina; ali Dantes ne može večito ostati u tamnici: jednoga dana će iz nje izići, a onoga dana kad iz nje iziđe, teško onome ko ga je u nju oterao!
— O, pa ja samo to i tražim — reče Fernando — da on dođe da me izazove!
— Jeste, a Mercedes! Mercedes, koja će vas omrznuti ako, za nesreću, samo okrznete kožu njenog milog Edmonda!
— To je tačno — reče Fernando.
— Ne, ne, — nastavi Danglar — ako bismo se odlučili na tako nešto, vidite, onda bi bilo mnogo bolje uzeti prosto ovo pero, evo ovako, zamočiti ga u mastilo pa napisati levom rukom — da se ne bi poznao rukopis — jednu dostavnicu ovako sastavljenu.
       I Danglar, dodajući primer svojim navodima, napisa levom rukom i izvrnutim rukopisom, koji nije imao nikakve sličnosti sa njegovim običnim rukopisom, ove redove, koje dodade Fernandu i koje Fernando pročita poluglasno.
      Gospodina kraljevskog državnog tužioca izveštava jedan prijatelj prestola i crkve da je Edmond Dantes, potkapetan broda Faraon, koji je jutros stigao iz Smirne pošto je prethodno pristajao u Napulju i u Porto-Feraju, dobio nalog od Mirata da preda jedno pismo uzurpatoru, a od uzurpatora jedno pismo za bonapartistički odbor u Parizu.
Dokaz za njegovu krivicu dobiće se ako se on uhapsi, jer će se naći to pismo bilo kod njega, bilo kod njegova oca, ili u njegovoj kabini na Faraonu.
— Tako se to radi — nastavi Danglar. — Ovako će vaša osveta biti mudra, jer se ona nikako neće moći okrenuti protivu vas, i stvar će ići sama od sebe. Trebalo bi još samo saviti ovo pismo, evo ovako, i napisati odozgo: Gospodinu kraljevskom državnom tužiocu. Tim će se sve kazati.
          I Danglar napisa adresu lako kao od šale.
— Jeste, sve će biti kazano — uzviknu Kadrus, koji je jednim poslednjim naporom razuma pratio čitanje pisma i koji je nagonski shvatio kakvu sve nesreću može da izazove takvo potkazivanje.
—Jeste, sve će biti kazano; samo, to bi bila krajnja podlost.
        I on ispruži ruku da uzme pismo.
— I zato je — reče Danglar izmičući pismo van domašaja njegove ruke — zato je sve ovo što ja kažem i što činim šala. I meni bi prvom bilo veoma žao ako bi se nešto dogodilo Dantesu, tome dobrom Dantesu! I zato, evo…
         On uze pismo, zgužva ga u rukama i baci ga u jedan ugao hladnjaka.
— Tako i treba — reče Kadrus. — Dantes je moj prijatelj i ja neću da se njemu čini zlo.
— Eh, pa ko, vraga, i pomišlja da mu učini neko zlo! To ne bismo učinili ni ja ni Fernando! — reče Danglar ustajući i gledajući u mladića, koji je i dalje sedeo, no čije je oko iskosa piljilo u potkazivačku hartiju bačenu u jedan ugao.
— U tom slučaju — nastavi Kadrus — neka nam se donese još vina, jer hoću da pijem u zdravlje Edmonda i lepe Mercedes.
— Ti si i inače pio već suviše, pijanico, — reče Danglar — i ako tako produžiš, moraćeš da prenoćiš ovde, jer se nećeš moći više držati na nogama.
— Zar ja, — reče Kadrus, ustajući užurbano kao pijan čovek — ja da ne mogu da se držim na nogama! Kladim se da ću se popeti na zvonaru Akula, i to ne zaklativši se.
— E, pa lepo, neka bude! — reče Danglar. — Primam opkladu, ali za sutra, a danas je vreme da se vratimo kući. Uhvati me pod ruku i pođimo kući.
— Da pođemo, — reče Kadrus — ali mi za to nije potrebna tvoja ruka. A ti, Fernando? Hoćeš li i ti sa nama natrag u Marselj?
— Neću, — reče Fernando — ja se vraćam u Katalan.
— Grešiš; bolje hajde s nama u Marselj, hajde!
— Nemam ja šta da tražim u Marselju, i neću onamo da idem.
— Kako ti to reče? Nećeš, prikane! E, pa dobro, radi kako hoćeš! Svakom je sloboda da čini šta hoće! Hajdemo, Danglare, i pustimo gospodina da se vrati u Katalan, pošto on tako hoće.
      Danglar iskoristi taj trenutak Kadrusovog raspoloženja da bi ga odvukao u pravcu Marselja. Samo da bi ostavio kraći i lakši put Fernandu, on umesto da se vrati pored pristaništa Nove obale, vrati se kroz Kapiju svetoga Viktora. Kadrus je išao s njim, povodeći se i držeći se za njegovu mišicu. Pošto pređe dvadesetak koraka, Danglar se okrete i vide Fernanda kako jurnu ka pismu, koje strpa u džep. Potom, istrčavši iz hladnjaka, mladić odmah zaokrete ka Pijonu.
— Šta je, što on to radi? — reče Kadrus. — On nas je slagao: rekao je da ide u Katalan, a ide u varoš! Hej, Fernando! Prevario si se, mladiću!
— To ti ne vidiš jasno — reče Danglar. — On ide pravo putem ka Starim bolnicama.
— Zbilja! — reče Kadrus. — E, ja bih se zakleo da je skrenuo desno. Zaista, vino je podlo.
— Dobro je, dobro je — promrmlja Danglar. — Čini mi se da je
stvar dobro upućena i da je sad treba samo pustiti da ide svojim tokom.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo ( nastavak vidi :

Romani u nastavcima