U odelu... ali bolje da ne imenujemo u kojem odelu. Nema ništa mržega od svih mogućih odela, pukova, kancelarija i uopšte svakovrsnih službenih ustanova. Sad već svaki čestit čovek drži da se u njegovoj osobi vređa celo društvo. Sasvim nedavno je, kažu, stigla molba nekoga kotarskog upravitelja policije, ne sećam se iz kojega grada, u kojoj on jasno izlaže da se krnji ugled državnih ustanova i da se njegovo sveto ime upotrebljava apsolutno uzalud. A u dokaz toga priložio je molbi pregolem svezak nekakve romantične umotvorine, u kojoj se na svakoj desetoj stranici pojavljuje kotarski upravitelj policije pa još uz to na nekim mestima u potpuno pijanu stanju. Zato, da izbegnemo svakojake neprilike, bolje da odsek , o kojem se ovde radi, jednostavno nazovemo nekim odsekom.
Dakle, u nekom odelu služio je neki činovnik, baš se ne bi moglo reći da je bio posebno naočit činovnik, oniska stasa, malko kozičav, malko riđokos, naoko čak i malko slabovid, s malom ćelom povrh čela, s borama na oba obraza i boje lica koju zovu hemoroidalnom... Eh, šta ćemo, kriva je petrogradska klima. Što se tiče čina (jer kod nas se pre svega mora objaviti čin), on je bio, što se naziva večni titularni savetnik,1 kojega su, kako je poznato, do mile volje smehu i šalama izvrgli razni pisci, što imaju pohvalnu naviku da se okome na one koji ne mogu gristi. Prezime je tomu činovniku bilo Bašmačkin. Već se po samom tom prezimenu vidi da je ono nekad nastalo od papuče;2 ali kada, u koje vreme i na kakav je način nastalo od papuče, o tome se ništa ne zna. I otac i deda, pa čak šurjak, i svi potpuni Bašmačkini, hodali su u čizmama, na kojima su do tri puta u godini obnavljali potplate. Ime mu je bilo Akakij Akakijevič. Ono će se čitaocu možda učiniti nešto neobično i birano, ali se može ustvrditi da ga nipošto nisu birali, nego su same od sebe nastupile takve okolnosti da mu se nikako nije moglo dati drugo ime, a to se dogodilo evo ovako:
Akakij Akakijevič se rodio pod veče, ako me pamćenje ne vara, 23. marta. Pokojna mati njegova, supruga činovnika i vrlo dobra žena, bila je naumila da dete krsti, kako priliči. Mati je još ležala u krevetu nasuprot vrata, s desne joj je strane stajao kum, izvanredno valjan čovjek, Ivan Ivanovič Jeroškin, koji je služio kao šef odseka u senatu, i kuma, supruga oficira kvarta Arina Semjonovna Bjelobrjuškova, žena retkih vrlina. Rodilji je bilo stavljeno na volju da bira između tri imena: Mokija, Sosija ili da dete nazove po imenu mučenika Hozdazata. "Ne", pomisli pokojnica, "to su sve kojekakva imena". Da joj ugode, otvore kalendar na drugom mestu: opet izađu tri imena: Trifilij, Đula i Varahasij. "Baš prava pokora", prozbori stara, "kakva su to sve imena, zbilja takvih nikad nisam čula. Da je makar još Varadat ili Varuh, a ono Trifilij i Varahasij". Opet okrenu stranicu
— ispadnu Pavsikahij i Vahtisij. "Eh, vidim ja već", reče stara, "da mu je očito takva sudbina. Kad je već tako, nek se onda radije zove kao i njegov otac. Otac mu je bio Akakij, pa nek onda i sin bude Akakij". Eto tako je i nastao Akakij Akakijevič. Dete krstili; pri tom ono zaplakalo i načinilo takvu grimasu kao da predoseća da će biti titularni savetnik.
Dakle, tako se to sve dogodilo.
Mi smo to sve izneli zato da čitalac sam uzmogne videti kako je bilo nužno da se tako dogodi i da mu se nikako nije moglo dati drugo ime. Kada i u koje vreme je on stupio u službu u odsek i ko ga je tamo postavio, toga se niko nije mogao prisetiti. Koliko se god promenilo načelnika i svakojakih starešina, njega su viđali sve na jednom te istom mestu, na istom položaju, na istoj dužnosti, kao istoga činovnika za prepis; tako da su onda svi bili uvereni da se on očito tako i rodio kao gotov čovek u vicemonduri i sa ćelom na glavi. U odseku mu se nije iskazivalo nikakvo poštovanje. Podvornici ne samo da nisu ustajali s mesta kad je on prolazio, nego ga čak nisu ni gledali, kao da obična muva proleće kroz čekaonicu. Starešine su se prema njemu držali nekako hladno despotski.
Kakavgod pomoćnik šefa odseka jednostavno mu je turao pod nos spise, pa ni da kaže: "prepišite", ili "tu vam je zanimljiv, zgodan poslić", ili ma što prijazno, kako dolikuje u pristojnim kancelarijama . A on je uzimao, samo bi zirnuo na spis, i ne gledajući ko mu ga podmeće i je li za to ovlašten. Uzimao je i odmah sedao da piše. Mladi su ga činovnici ismejavali i zbijali šale na njegov račun, koliko im je dostajalo kancelarijske duhovitosti, pripovedali su pred njim razne anegdote, koje su sastavili o njemu, o njegovoj gazdarici, sedamdesetogodišnjoj starici, pričali su da ga ona tuče, pitali ga, kad će im biti svatovi, sipali mu na glavu papiriće i nazivali ih snegom. Ali Akakij Akakijevič nije odgovarao nijedne reči, kao da nikoga i nema pred njim; to čak nije nimalo uticalo na njegov rad: uza sve to dodijavanje on nije pravio ni jedne pogreške u pisanju. Samo kad je šega već postajala suviše nepodnošljiva, kad su ga gurali ispod ruke, pa mu time smetali da radi svoj posao, on bi im govorio: "Ostavite me na miru, zašto me dirate?" i nešto neobično se krilo u tim rečima i u glasu kojim bi ih izgovarao. U njemu se osećalo nešto što je pobuđivalo na samilost, tako da je jedan mladić, koji je tek nedavno bio stupio u službu, a koji je po primeru drugih sebi dopustio da ga ismejava, najednom stao kao ukopan, i od toga časa kao da se sve pred njim promenilo i pokazalo se u drugom svetlu. Nekakva ga je nenaravna sila odgurnula od drugova, koje je tu upoznao i smatrao za pristojne, svetske ljude. I on je dugo posle toga u najveselijim časovima sebi predočavao oniskog činovnika sa ćelom povrh čela, s onim njegovim prodirnim rečima: "ostavite me na miru, zašto me dirate" — i u tim prodirnim rečima odjekivale su druge reči: "Ja sam tvoj brat". I ubogi se mladić zaklanjao rukom i posle bi se mnogo puta u svome životu zgranuo, videći koliko je u čoveka nečovečnosti, koliko svirepe grubosti u profinjenoj, obrazovanoj svetskoj uglađenosti i, bože! čak i u čoveku, kojega svet smatra za plemenita i čestita...
Teško da se igde mogao naći čovek koji bi tako živeo za svoju dužnost. Premalo je reći da je služio revno, ne — on je služio s ljubavlju. Tamo, u onom prepisivanju, njemu se priviđao nekakav njegov vlastiti raznoliki i dragi svet. Na licu mu se odražavao užitak, i neka su mu slova bili ljubimci, pa kad je dolazio do njih, bio je sav izvan sebe: i smijuljio se, i podmigivao, i pomagao usnama, tako da mu se skoro na licu moglo pročitati svako slovo, što ga je izvodilo njegovo pero. Da je bio nagrađen po svojoj usrdnosti, on bi, na svoje preneraženje, valjda bio doterao i do državnog savetnika ali on je, kako su se izražavali šaljivdžije, njegovi drugovi, odslužio kopču i petlju na monduri, a doslužio do hemoroida i krstobolje. Uostalom, ne može se reći da prema njemu baš nije bilo nikakve pažnje. Jedan načelnik, koji je bio dobar čovek i hteo ga nekako nagraditi za dugogodišnju službu, naredi da mu se dade nešto važnije nego obično prepisivanje; naime, bude mu naređeno, da iz već gotovog spisa načini nekakvu predstavku nekom drugom nadleštvu: celi se posao sastojao u tom da je na početku imao promeniti naslov, te ovde-onde glagole u prvom licu promeniti u treće lice. To mu je zadalo toliku muku da se sav uznojio, trljao čelo i na kraju rekao: "Ne, bolje vi meni dajte nešto prepisivati". Od onda su ga zauvek ostavili da prepisuje. Kanda ništa za njega nije postojalo osim ovoga prepisivanja.
On uopšte nije vodio računa o svojoj odeći: vicemondura mu nije bila zelena, već nekakve riđastobrašnaste boje. Ovratnik je na njoj bio uzan, nizak, tako da se njegov vrat, iako nije bio dugačak, izlazeći iz toga ovratnika pričinjao neobično dugačak, kao kod onih sadrenih mačića što klimataju glavama, a koje na desetke nose na glavama ruski inostranci. I vazda se nešto prikrpeljilo na njegovu vicemonduru: bilo stručak sena, ili kakva nit konca; uz to je imao poseban dar da je hodajući ulicom bezuslovno dospevao pod nečiji prozor baš u času kad su iz njega bacali svakojako smeće, pa je tako na svom šeširu stalno nosio kore od lubenica i dinja i tome slične tričarije. Nikada nije obratio pažnju na to što se radi i događa na ulici, na što će, kako je poznato, uvek paziti njegov sudrug, mladi činovnik, kojemu pronicavost njegova smela pogleda dopire tako daleko da će čak na drugoj strani pločnika opaziti kome se otparala "štrupfna" ispod hlača — što mu na licu uvek izaziva prepreden smešak. Ali ako je Akakij Akakijevič na što i gledao, onda je na svemu video svoje uredne, jednoličnim rukopisom ispisane retke, i jedino, možda, ako bi se odnekud stvorila kakva konjska gubica i smestila mu se na rame pa mu iz nozdrva celi vetar dunula za vrat, onda bi tek opazio da se ne nalazi na sredini retka, nego pre na sredini ulice. Došavši kući, on bi odmah sedao za sto, na brzu ruku bi posrkao svoj šči i pojeo komad govedine s lukom, i ne osećajući okusa jela, sve bi to jeo zajedno s muvama i sa svime što bi god bog u taj čas poslao. Kad bi primetio da mu se želudac počinje naduvavati, ustajao bi od stola, vadio tintarnicu i prepisivao spise što ih je donio kući. U slučaju da takvih nije bilo, on bi iz vlastite pobude, za lično zadovoljstvo, pravio kopije za sebe, posebno ako je spis bio značajan, i to ne zbog lepote stila, već zato što je bio naslovljen kojoj novoj ili važnoj ličnosti.
Čak i u vreme kad petrogradsko nebo potpuno ugasne i sav se ugledni svet najeo i odručao ko je kako mogao, već prema svojoj plati i prema svome prohtevu, kad se već sve otpočinulo od kancelarijskog škripanja pera, od jurnjave, od svojih i tuđih potrebnih poslova i svega onoga što neumorni čovek sebi dobrovoljno naprti, pa čak i više nego je potrebno, kad se činovnici žure da preostalo vreme iskoriste za svoj užitak: ko je živahniji, hita u pozorište; neko na ulicu, pa provodi vreme osmatranjem kojekakvih šeširića; neko ga uveče trati u komplimentima nekoj lepušnoj devojci, zvezdi malog odličnog kruga; neko opet, i to se najčešće dešava, jednostavno ide nekomu svomu u treći ili drugi sprat, u dve male sobe s predsobljem ili kuhinjom i kojekakvim pretenzijama na moderno, sa svetiljkom ili drugom stvarčicom koja stoji mnogo žrtava, odricanja od obeda i zabava; jednom rečju, čak i u vreme kad se svi činovnici rasprše po malim stanovima svojih prijatelja da odigraju koju partiju jurisnog vista, srčući iz čaša čaj s biskvitima po jednu kopejku, uvlačeći dim iz dugačkih čibuka, pripovedajući za vreme deljenja karata nekakvu spletku, što je dolutala iz višega društva, kojega se Rus nikad i ni u kakvom stanju ne može odreći, ili kad već nema o čem da se govori pa se prepričava večna anegdota o komandantu, kojemu su došli javiti da je konju Falconetova spomenika3 neko odrezao rep — jednom rečju, čak i onda kad su svi žudili da se razonode, Akakij
Akakijevič se nije odavao nikakvoj razonodi. Niko se nije mogao pohvaliti da ga je ikad video na nekoj zabavi. Kad se do mile volje napisao, legao bi spavati, smeškajući se unapred pri pomisli na sutrašnji dan: šta li će bog sutra poslati za prepisivanje. Tako je tekao mirni život čoveka, koji je sa četiri stotine rubalja plate na godinu umeo biti zadovoljan svojim udesom i dotekao bi mu možda do duboke starosti, da nema različitih nevolja, kojima su posuti putovi ne samo titularnih nego čak i tajnih, pravih, dvorskih i svakojakih savetnika, pa, štaviše, i onih koji nikome ne daju saveta, niti ih sami od ikoga primaju.
Postoji u Petrogradu moćan neprijatelj svih onih koji primaju platu od 400 rubalja na godinu ili otprilike toliko. Taj neprijatelj nije niko drugi nego naša sjverna zima, premda neki, međutim, tvrde da je ona vrlo zdrava. Oko devet sati ujutro, baš u vreme, kad ulice vrve onima što idu u odsek, ona bez razlike sve počinje tako jako i britko čvrkati po nosovima da jadni činovnici zbilja već ne znaju kud bi s njima. U to vreme, kad čak i one koji zauzimaju više položaje boli čelo od zime i suze im naviru na oči, siromašni titularni savetnici nekad znadu biti nezaštićeni. Sav im je spas u tome da u tananoj kabaničici što brže pretrče pet-šest ulica pa da zatim u portirnici dobrano potopću nogama, dok im se na taj način ne otkrave sve putem smrznute sposobnosti i obdarenosti za vršenje dužnosti.
Akakij Akakijevič je od nekog vremena stao osećati da ga nekako posebno jako počinje
prožigavati po leđima i po ramenu, usprkos tome što se trudio da što brže pretrči zakonski prostor. Na kraju se doseti da nije to možda neki greh njegove kabanice. On je kod kuće dobrano razgleda i otkrije da se ona na dva-tri mesta, i to baš na leđima i na ramenu, pretvorila u mrežasto platno za obranu od muva: sukno se toliko otrčalo da je postalo prozirno, a podstava se sva raspala. Valja napomenuti da je kabanica Akakija Akakijeviča također služila kao objekt dosetaka činovnika; čak su joj uskraćivali plemeniti naziv kabanice i nazivali je kapotom.4 Zapravo je ona imala nekakvu čudnu građu: ovratnik5 joj je iz dana u dan postajao sve manji i manji, jer je služio za podšivanje drugih njezinih delova. Podšivanje nije odavalo veštine krojača i zbilja se doimalo nezgrapno i ružno. Utvrdivši o čemu se radi, Akakij Akakijevič uvidi da će kabanicu morati odneti krojaču Petroviču, koji je stanovao negde na trećem spratu u dvorišnoj zgradi i uprkos svome ćoravome oku i kozičavosti celoga lica prilično se uspešno bavio krpanjem činovničkih i svakojakih drugih hlača i frakova, razume se, kad je bivao u treznom stanju i nije u glavi snovao neke druge pothvate. O ovom krojaču zapravo ne bi trebalo mnogo govoriti, ali tako je već običaj da se u pripovetci tačno obeleži karakter svake osobe, onda nema druge, treba prikazati i Petroviča.
Isprva se on jednostavno zvao Grigorij, a bio je kmet nekoga vlastelina; Petrovičem se počeo nazivati od onda kad je dobio otpusnicu6 i stao prilično žestoko pijuckati na različite svetke, najpre na velike, a posle bez razlike na sve crkvene svetke, gde je god u kalendaru bio krst. S te strane se verno držao dedovskih običaja i, kad se svađao sa ženom, nazivao ju je prostakušom i Nemicom. Kad smo već natuknuli o njegovoj ženi, onda valja i o njoj kazati koju reč; ali, na žalost, o njoj se slabo šta znalo, osim da Petrovič ima ženu, i da ona čak nosi kapicu, a ne maramu; lepotom se, čini se, baš nije mogla pohvaliti; barem pri susretu s njom jedino su joj valjda gardijski vojnici zagledavali pod kapicu, migajući uz to brkom i puštajući neki poseban glas.
Uspinjući se stubištem što vodi k Petroviču, koje je, mora se priznati, celo bilo zaprljano vodom, pomijama i skroz-naskroz bilo prožeto onim spirituoznim zadahom koji grize oči i, kako je poznato, stalan je pratilac svih dvorišnih stubišta petrogradskih kuća — uspinjući se stubištem, Akakij Akakijevič je već razmišljao o tom koliko će Petrovič zaiskati, i u mislima odluči da mu ne da više od dva rublja. Vrata su bila otvorena jer je domaćica kuvala nekakvu ribu pa je u kuhinji uzdigla takav dim da se čak ni žohari nisu mogli videti. Akakij Akakijevič prođe kroz kuhinju da ga ni domaćica nije opazila, i napokon uđe u sobu, u kojoj ugleda Petroviča kako sedi na široku drvenu neoličenu stolu, a noge savio ispod sebe kao turski paša. Noge su mu po običaju krojača, kad sede za poslom, bile bose. Pre svega mu pade u oči palac, dobro poznat Akakiju Akakijeviču, s nekakvim sakatim noktom, koji je bio debeo i okoreo kao kornjačin oklop. Oko vrata je Petroviču visila kanura svile i konca, a na kolenu mu je bio nekakav dronjak. On je valjda već tri minute udevao konac u ušicu igle, nikako nije mogao pogoditi i zato se jako ljutio na tamu, pa i na sam konac, i poluglasno je gunđao: "Neće da uđe, barbarka; izgrizla si me, nevaljanko jedna!" Akakiju Akakijeviču je bilo neugodno što je došao baš u takav čas kad se Petrovič ljuti: on je više voleo Petroviču davati narudžbe, kad je ovaj
bio malo razjunačen ili, kako se izražavala njegova žena, "nakljukao se klipare, vrag ćoravi". U takvu je stanju obično vrlo pripravno popuštao i pristajao na nižu cenu, štaviše, svaki put se i klanjao i zahvaljivao. Onda je, istina bog, dolazila žena i kukala da joj je eto muž pijan i da je zato prihvatio jeftinu cenu; ali dodaš, recimo, jedan grivenjik, i stvar je u redu. Ali sad je Petrovič, čini se, bio u treznu stanju, i zato nepopustljiv, nepristupačan cenkanju i bio kadar da zaište đavo bi ga znao kako visoku cenu. Akakij Akakijevič se tomu doseti i već je bio naumio, kako se kaže, da hvata maglu, ali stvar je već bila načeta. Petrovič vrlo uporno žmirne na njega jednim svojim okom, i Akakij Akakijevič hoćeš-nećeš prozbori:
— Zdravo, Petroviču!
— Zdravlje želim, gospodine — reče Petrovič i škiljne svojim okom na ruke Akakija Akakijeviča, da vidi kakav li mu nosi plen.
— A ja evo k tebi, Petroviču, ovaj...
Treba znati da se Akakij Akakijevič većinom objašnjavao predlozima, prilozima a također i takvim česticama govora koje nemaju apsolutno nikakva značenja. Ako se pak radilo o vrlo teškoj stvari, onda je čak imao naviku da uopšte ne dovrši rečenice, tako da je vrlo često počinjao govor rečima: "To zbilja, baš, ovaj...", a iza toga nije sledilo ništa, i on je i sam zaboravljao da završi, misleći da je već sve izrekao.
— O čemu se radi? — upita Petrovič i u isti čas jedinim svojim okom odmeri celu njegovu vicemonduru, počevši od ovratnika pa sve do rukava, leđa, nabora i petlja, što mu je sve bilo vrlo dobro poznato jer je to bio njegov vlastoručni rad. Krojači već imaju takvu naviku; to je prvo što se učiniti pri susretu.
— A ja, eto, ovaj, Petroviču... kabanica, znaš, sukno... eto vidiš, svagde je na drugim mestima čvrsto, malo je zaprašeno i pričinja se kanda je staro, ali je novo, samo je eto na jednome mestu malo ovaj... na leđima, i eto na jednome ramenu se malko poistrošilo, i eto na ovom ramenu malko — vidiš, to ti je sve. Nema tu bogzna koliko posla.
Petrovič uze kapot, najpre ga razastre na stolu, dugo ga je razgledavao, pa mahne glavom i ispruži ruku na prozor da dohvati okruglu burmuticu sa slikom nekakva generala, ne zna se kojega, jer je mesto na kojem se nalazilo lice bilo probušeno prstom i zatim zalepljeno četverokutnim komadićkom papira, šmrknuvši duhana, Petrovič raširi kapot na rukama i razgleda ga protiv svetla, i opet mahne glavom; zatim ga okrene podstavom prema gore i ponovno mahne glavom, ponovno skine poklopac s generalom, zalijepljen papirićem, i naguravši u nos duhana, zaklopi i spremi burmuticu pa napokon reče:
— Ne, ne može se pokrpati: loša je garderoba!
Kod tih reči kanda je Akakiju Akakijeviču netko parnuo srce.
— Ta zašto se ne može, Petroviču? — reče on gotovo molećivim glasom deteta — ta samo se na ramenima malo istrošilo, ta naći će se u tebe nekakve krpice...
— Ma lako za krpice, krpice će se naći — reče Petrovič — ali ne mogu se prišiti: sukno je već sasvim istrunulo, čim ga dirneš iglom, odmah će se raspasti.
— Pa nek se raspada, a ti odmah zakrpu.
— Ma nema na što da se metne zakrpa, nema za što da se pričvrsti, previše je iznošeno.
Samo je još po imenu sukno, a nek dune vetar, odmah će se razleteti.
— Ta daj pričvrsti. Ma kako to, zbilja, ovaj!...
— Ne — reče Petrovič odrešito — ništa se ne može učiniti. Ne valja ništa. Bolje vi, kad stigne hladno zimsko doba, napravite sebi od njega obojke, jer čarape ne greju dovoljno.
To su Nijemci izmudrili da namlate više novaca. (Petrovič je kod svake prilike volio bocnuti Nemce); a kabanicu ćete, vidim ja, morati napraviti novu.
Pri reči "novu" Akakiju Akakijeviču se zamaglilo pred očima i sve što je god bilo u sobi, počelo se pred njim okretati. On je jasno video samo generala s prilepljenim licem od papira, što se nalazio na poklopcu Petrovičeve burmutice.
— Ma kakvu novu? — reče on, kao da se još nalazi u snu — ta ja za to ni novaca nemam.
— Da, novu — reče Petrovič barbarskim mirom.
— No, a ako bih morao novu, kako bi ovaj...
— To jest koliko će stajati?
— Da.
— Pa trebaće nešto preko tri polstotinjarke — reče Petrovič i pri tom značajno stisne usta. On je jako voleo snažne efekte, voleo je nekoga sasvim iznenada zaprepastiti i onda ispod oka pogledati kako će se zaprepaštenoj osobi posle takvih reči iskriviti lice.
— Stopedeset rubalja za kabanicu! — zavikne jadni Akakij Akakijevič, zavikne možda prvi put od rođenja, jer on se oduvek odlikovao krotkošću svoga glasa.
— Da-a — reče Petrovič — i to kakva kabanica. Ako se na ovratnik metne kuna i ispusti kapuca sa svilenom podstavom, doći će i na dve stotine.
— Petroviču, molim te — govorio je Akakij Akakijevič molećivim glasom, ne čujući i ne želeći čuti Petrovičeve reči i sve njegove efekte — popravi nekako, da makar bude za nošenje.
— Ni govora, ispalo bi tako: raditi ni za šta i uludo bacati novac — reče Petrovič, a Akakij Akakijevič posle tih reči izađe potpuno satrven. A Petrovič je nakon njegova odlaska još dugo stajao, značajno stisnuo usta i nije se laćao posla, zadovoljan sa sobom što se nije osramotio i nije izneverio krojačkoj umetnosti.
Izišavši na ulicu, Akakij Akakijevič je bio kao u snu. "Tako eto", govorio je on sam sebi —
"zbilja nisam mislio da će ispasti ovaj...", a zatim, nakon kratke šutnje doda: "dakle tako! eto što je na kraju ispalo, a ja zbilja nisam mogao ni misliti da bi ispalo tako". Iza toga opet je sledila oduga ćutnja, nakon koje on nastavi: "Dakle tako je to! no eto ti ga, zbilja, baš nikako nisam očekivao, ovaj... to nikako... takav slučaj!" Rekavši to, umesto da pođe kući, on se, i ne sluteći kamo ide, uputi na sasvim suprotnu stranu. Putem se o njega očeša dimnjačar celim svojim čađavim bokom i uprlja mu celo rame; s vrha jedne gradnje saspe mu se na kapu cijelo čudo vapna. On ništa od toga ne primeti i tek kad se zaletio u stražara, koji je do sebe postavio svoju helebardu i iz roščića istresao duvan na svoj žuljeviti dlan, tek onda se prene, i to zato što mu stražar reče:
— Kud mi letiš pravo u surlu, šta nemaš dosta truhtuara?
To ga primora da se obazre i vrati kući. Tu on istom poče sređivati svoje misli, stade sa sobom razgovarati, ali ne više isprekidano, već razborito i otvoreno, kao sa pametnim prijateljem, s kojim se može porazgovoriti o stvari koja mu toliko leži na srcu."Ne, ne" — reče Akakij Akakijevič sam sebi — "sad se s Petrovičem ne može raspravljati: on je sad, ovaj, mora da ga je žena nekako izlemala. Bolje da ja odem do njega u nedelju izjutra: on će posle subotnje noći škiljiti okom i biti sanan, pa će morati gucnuti da rastera mamurluk, žena mu neće dati novaca, a u taj čas ću ja njemu grivenjičić i ovaj u ruku, pa će biti pristupačniji pogađanju, a onda ću kabanicu ovaj..."
Tako je Akakij Akakijevič sam sa sobom rasuđivao; on osokoli samog sebe i dočeka prvu nedelju, pa kad izdaleka opazi da Petrovičeva žena nekuda odlazi iz kuće, on ravno k njemu. Petrovič je doista posle subote jako škiljio okom, glavu je oborio prema podu i bio jako neispavan; ali, uza sve to, čim doznade o čemu se radi, kao da ga je đavo bocnuo.
— Ne može se — reče on — izvolite naručiti novu. — Tad mu Akakij Akakijevič turne grivenjik u ruku.
— Zahvaljujem vam, gospodine, malko ću se okrepiti za vaše zdravlje — reče Petrovič— a što se tiče kabanice, ne izvolite se truditi: ona vam ni za kakvu podobnost nije podobna. Novu kabanicu ću vam ja izvrsno sašiti, kod toga ostajemo.
Akakij Akakijevič još da će nešto o popravku, ali Petrovič ga ne posluša do kraja i reče:
— Novu ću vam kabanicu svakako sašiti, izvolite se na to osloniti, nećemo žaliti truda. Možemo je čak tako napraviti kako je sada došlo u modu, da se ovratnik zakapča na posrebrene šapice.
Sad Akakiju Akakijeviču bude jasno da neće moći proći bez nove kabanice, i on sasvim klone duhom. Ma zbilja, kako će je napraviti, čime, kakvim novcima? Mogao bi se, doduše, delomično osloniti na buduću remuneraciju za svetke, ali ti su novci već odavno unapred razvrstani i raspodeljeni. Treba da nabavi nove hlače, da obućaru plati stari dug za novi naglavak na stare čizme, pa onda kod švelje naručiti tri košulje i barem dva komada onoga rublja koje je nepristojno spominjati u štamparskom slogu, jednom rečju, sav se taj novac imao rasplinuti, pa čak ako bi načelnik bio tako milostiv da mu mesto četrdeset rubalja odredi četrdesetpet ili pedeset, svejedno će mu onda ostati samo nekakva neznatna sitnica, koja će u kapitalu za kabanicu biti kao kaplja u moru. On je doduše znao da Petrovič ima luckasti običaj da odmah odrapi đavo bi ga znao kakvu visoku cenu, tako da se nekad i njegova žena nije više mogla suzdržati a da ne vikne: "Ej ti, jesi li poludeo, glupane jedan! Neki put preuzima posao za ništa, a sad ga je sam đavo naputio da zaceni koliko ni sam ne vredi". Znao je doduše i to da će Petrovič preuzeti posao i za osamdeset rubalja; ali ipak, otkuda da uzme tih osamdeset rubalja? Polovicu bi još nekako mogao skucati: polovica bi se našla, a možda čak i nešto više; ali gde da uzme drugu polovicu?...
Ali najprije čitalac treba da dozna gde se našla prva polovica. Akakij Akakijevič je imao
naviku da od svakog potrošenog rublja jedan groš7 sprema u omalenu škrabicu, zatvorenu ključem, sa izrezom na poklopcu, kroz koji je ubacivao novac. Po isteku svakoga polugodišta on je revidirao ušteđenu bakrenu svotu i zamenjivao je srebrnim sitnišem. Tako je on to radio oduvek i na taj način mu se u toku nekoliko godina nakupila svota od preko četrdeset rubalja. Dakle polovinu je imao u ruci; ali gde će naći drugu polovicu? gde će naći onih drugih četrdeset rubalja? Akakij Akakijevič je razmišljao i razmišljao i došao do zaključka da će morati smanjiti obične izdatke, makar barem u toku jedne godine: dokinuće uveče uživanje čaja, neće uveče paliti sveću, a ako bude što morao raditi, poći će gazdarici u sobu i radiće kraj njezine sveće; hodajući ulicama stupaće što je moguće lakše i opreznije po kamenju i pločniku, gotovo na prstima, da na taj način tako brzo ne istroši potplate; što rjeđe će pralji davati rublje na pranje, a da se ne iznosi, on će ga svaki put po dolasku kući skinuti i ostati u samoj pamučnoj kućnoj kabanici, vrlo staroj, koju je čak i samo vreme štedelo. Valja reći istinu, da mu je isprva bilo malo teško naviknuti se na takva ograničenja, ali pomalo se nekako privikao i stvar je pošla svojim tokom; čak se sasvim priučio da uveče gladuje; ali zato se hranio duhovno, noseći u svojim mislima večnu ideju buduće kabanice. Od toga vremena kao da je samo njegovo postojanje postalo nekako potpunije, kao da se oženio, kao da je s njim prisutan neki drugi čovek, kao da nije više sam, već kao da je neka draga životna družica pristala da zajedno s njim kroči životnom stazom — a ta družica nije bio niko drugi nego ona ista debelo vatirana kabanica, s čvrstom podstavom, ne pohabana. Postao je nekako živahniji, čak i čvršći karakterom, kao čovek koji je sebi već odredio i postavio cilj. S lica mu i s njegovih postupaka sama je od sebe iščezla sumnja, neodlučnost, jednom rečju — sve kolebljive i neodređene crte. Neki put bi mu u očima sevnula vatra, glavom su mu čak znale promaći najsmelije i najdrskije misli: ne bi li zbilja stavio kunu na ovratnik. Mozganje o tom samo što ga nije navelo na rasijanost. Jedanput, prepisujući neki spis, umalo da nije napravio pogrešku, tako da je gotovo naglas viknuo: "Uh!" i prekrstio se. U toku svakog meseca on je barem jedanput obilazio Petroviča, da s njime razgovara o kabanici, gde se dobiju bolja sukna, i kakve boje, i uz koju cenu, i on se, doduše malo zabrinut, ali uvek zadovoljan vraćao kući i mislio na to da će na kraju ipak doći vreme kad će se to sve kupiti i kabanica biti napravljena.
Stvar je sazrela pre nego se on nadao. Protiv svakoga očekivanja načelnik nije Akakiju
Akakijeviču odredio četrdeset ili četrdesetpet, već celih šezdeset rubalja: je li on predosećao da je Akakiju Akakijeviču nužna kabanica, ili se to samo od sebe tako dogodilo, ali, eto, zbog toga on je odjednom imao dvadeset rubalja viška. Ta je okolnost ubrzala tok stvari. Još nekih dva-tri meseca maloga gladovanja — i kod Akakija Akakijeviča se zbilja nakupilo oko osamdeset rubalja. Njegovo srce, inače veoma mirno, počelo je jako kucati.
Odmah prvoga dana on se zajedno s Petrovičem uputi u dućane. Kupe oni vrlo dobro sukno — nije bilo ni teško kad su već pola godine unapred mislili na to i retko da koji mesec nisu obilazili dućane, da se obaveste o cenama; zato i sam Petrovič reče da boljega sukna nema. Za podstavu izaberu cic, ali gust i čvrst, koji je po Petrovičevim rečima bio još bolji od svile i čak naoko lepši i sjajniji. Kunu nisu kupili, jer je doista bila skupa, i mesto nje izaberu mačku, najbolju što su je našli u dućanu, takvu mačku koju bi čovek izdaleka uvek mogao držati za kunu. Petrovič je na kabanici radio svega dve nedelje , jer je na njoj bilo mnogo prošivanja, inače bi i pre bila gotova. Za rad je uzeo dvanaest rubalja — manje nipošto nije mogao: sve je apsolutno bilo šiveno svilom, dvostrukim sitnim šavom; a preko svakog šava je Petrovič zatim prelazio vlastitim zubima i njima istiskivao razne figure.
Bilo je to... teško je reći, kojega baš dana, ali verovatno najsvečanijeg dana u životu Akakija Akakijeviča, kad je Petrovič napokon doneo kabanicu. Doneo ju je ujutro, baš pre vremena kad je trebalo ići u odsek. Kabanica mu je stigla baš u pravi čas, jer je već počinjala prilično jaka zima, a činilo se da će još jače pritisnuti. Petrovič dođe s kabanicom kako dolikuje finomu krojaču. Lice mu je imalo tako dostojanstven izraz kakav Akakij Akakijevič još nikad nije video, činilo se da u punoj meri oseća da je izvršio nemalo delo i da je odjednom u sebi pokazao ponor koji krojače što samo meću podstave deli od onih što šivaju nove stvari. On izvadi kabanicu iz marame, u kojoj ju je doneo: marama je bila čista, upravo od pralje; zatim je složi i turi u džep za upotrebu. Izvadivši kabanicu,
on je veoma ponosno pogleda i držeći je u obadvema rukama vrlo spretno prebaci Akakiju Akakijeviču na ramena; zatim je potegne i odostraga rukom povuče prema dole; onda joj na Akakiju Akakijeviču složi lepe nabore, ostavivši je malo raskopčanu. Akakij Akakijevič, kao čovek u godinama, hteo je isprobati i rukave. Petrovič mu pomože obući i rukave — pokazalo se da su i rukavi bili u redu. Jednom rečju, da je kabanica bila savršeno napravljena i da mu dobro pristaje. Petrovič ne propusti naglasiti da je on samo zato tako jeftino računao za ruke, što radi bez cimera u maloj ulici, a na Nevskom prospektu bi mu samo za izradbu bili računali sedamdesetpet rubalja. Akakij Akakijevič nije o tom hteo s Petrovičem raspredati, pa i bojao se svih velikih svota, kakvima je Petrovič voleo bacati prašinu u oči. On mu isplati, zahvali mu se i odmah u novoj kabanici pođe u
odsek. Petrovič izađe za njim i stojeći na ulici dugo je još izdaleka gledao za njim, a zatim namerno zaokrene, da skrene kroz krivudastu uličicu, pa da opet izađe na ulicu i da još jedanput pogleda svoju kabanicu s druge strane, to jest od napred.
Međutim je Akakij Akakijevič hodao najsvečanije raspoložen. On je svakog časa osećao da ima na ramenima novu kabanicu, i nekoliko se puta čak nasmeši od unutarnjeg zadovoljstva. Zapravo dve koristi: jedna, da mu je bilo toplo, a druga, da mu je bilo lepo. Nije uopšte ni primetio kuda hoda i odjednom se samo našao u odseku; u portirnici on skide kabanicu, ogleda je sa svih strana i poveri je osobitom nadzoru portira. Ne zna se na koji su način svi u odseku odmah doznali da Akakij Akakijevič ima novu kabanicu, i da kapot više ne postoji. Svi u isti čas istrčaše u portirnicu da vide novu kabanicu Akakija Akakijeviča. Stadoše mu čestitati i pozdravljati ga, a on se isprva samo smeškao, a zatim ga čak obuze stid. A kad svi pristupiše k njemu i stadoše govoriti da novu kabanicu
treba zaliti i da im barem svima mora prirediti veselicu, Akakij Akakijevič se potpuno zbuni, nije znao šta da radi, šta da odgovori i s kakvim izgovorom da se izvuče. Za nekoliko minuta, sav crven u licu, prilično ih je naivno počeo uveravati da to uopšte nije nova kabanica, da je to tek onako, da je to stara kabanica. Napokon jedan od činovnika, čak nekakav pomoćnik šefa odseka, valjda htejući pokazati da nije nimalo ohol i da ne zazire čak ni od nižih od sebe, reče:
— Kad je tako, ja mesto Akakija Akakijeviča priređujem veselicu i pozivam vas večeras k sebi na čaj: baš danas imam imendan.
Činovnici, naravno, odmah stadoše čestitati pomoćniku šefa odseka i najpripravnije primiše poziv. Akakij Akakijevič se nekako hteo izgovoriti, ali svi mu okrenuše kazivati da je to neuljudno, da je to naprosto sramota, pa nikako nije mogao odbiti. Uostalom, kasnije mu je godilo kad se setio da će na taj način imati priliku da se čak uveče prošeće u novoj kabanici.
Celi je taj dan za Akakija Akakijeviča doista bio najveći svečani praznik . On se vrati kući u najblaženijem duševnom raspoloženju, skide kabanicu i oprezno je obesi na zid, pošto se još jedanput s užitkom nagledao sukna i podstave, a zatim hotimično radi usporedbe izvadi svoj prijašnji kapot, što se bio sasvim raspao. Pogleda na nj i čak se sam nasmeja: kakva je to bila golema razlika! I dugo se posle toga još za ručkom smijuljio kad mu je na um dolazilo stanje u kojem se nalazio kapot. On veselo odruča i posle ručka nije više ništa pisao, nikakve spise, već se malo sibaritski povaljuškao na krevetu, dok se nije smrklo. Onda, da stvar ne odugovlači, obuče se, ogrne preko ramena kabanicu i izađe na ulicu. Na žalost, ne znamo reći gde je zapravo stanovao činovnik svečar: pamćenje nas jako počinje ostavljati, i sve, što god postoji u Petrogradu, sve ulice i kuće tako su nam se stopile i ispremešale u glavi da je teško nešto iz nje dobiti u valjanoj formi. Bilo kako mu drago, sigurno je barem to da je taj činovnik stanovao u najlepšem delu grada, dakle baš ne blizu Akakija Akakijeviča. Najpre je Akakij Akakijevič morao proći svakojake zabitne ulice s mršavom rasvetom, ali što se više približavao činovnikovu stanu, ulice su postajale živahnije, napučenije i bolje rasvetljene. Već su češće prolazili pešaci, počele su se sretati i dame, lepo odevene, na muškarcima su se viđali ovratnici od dabrova krzna, ređe su se sretali kočijaši sa svojim drvenim rešetkastim saonicama, okovanim bezbrojnim pozlaćenim čavlićima — naprotiv, neprestano su nailazili elegantni kočijaši u baršunastim šubarama malinove boje, u lakiranim saonicama s medveđim pokrovcima, i ulicom su jurile karuce s kićenim kozlićima škripeći točkovima po snegu. Akakij Akakijevič je na sve to gledao kao na novost. On već nekoliko godina uveče nije izlazio na ulicu. Pred rasvetljenim prozorom jednoga dućana radoznalo se zaustavi da pogleda sliku koja je prikazivala neku lepu žensku, kako izuva cipele, pa joj se tako ogolila cela noga, prilično lepa; a iza njezinih leđa, kroz vrata druge sobe, promolio je glavu nekakav muškarac sa zaliscima i lepom španjolskom bradicom pod usnom. Akakij Akakijevič mahne glavom i nasmeši se, bilo zato što je naišao na nešto sasvim nepoznato, o čemu se kod svakog čovjeka ipak sačuva neki instinkt, ili je poput mnogih drugih činovnika pomislio slijedeće: "No, šta su ti Francuzi! Nema šta, kad oni nešto izmisle ovaj, onda zbilja ovaj..." A možda čak nije ni to pomislio — ta ne možete se čoveku uvući u dušu, da saznate sve što misli.
Napokon stiže do kuće u kojoj je stanovao pomoćnik šefa odseka. Taj je pomoćnik šefa odseka stanovao gospodski: na stubištu je gorio fenjer, stan je bio u prvom spratu. Ušavši u predsoblje, Akakij Akakijevič ugleda na podu celo čudo galoša. Među njima je usred sobe stajao samovar, kipio i iz njega su sukljali celi oblaci pare. Na zidovima su visile same kabanice i ogrtači, od kojih su neki bili čak sa ovratnicima od dabrova krzna ili s baršunastim reverima. S onu stranu zida čuo se žamor i razgovor, koji je postao jasan i bučan onog časa kad su se otvorila vrata i iz sobe izišao sluga s poslužavnikom, na kojem je nosio ispražnjene čaše, posudicu za slatko vrhnje i košaricu s biskvitima. Bilo je očito da su se činovnici već davno sakupili i već popili po čašu čaja. Obesivši sam svoju
kabanicu, Akakij Akakijevič uđe u sobu, i pred njim u isti čas promakoše sveće, činovnici, lule, stolovi za kartanje, i nejasno mu dopre do uha isprekidani razgovor, što bi se zapodenuo čas na ovoj, čas na onoj strani, i lupa od pomicanja stolica. On nespretno stade na sredini sobe, tražeći i nastojeći izmisliti šta da radi. Ali uto ga primetiše i dočekaše s vikom, i svi odmah odoše u predsoblje da ponovno pogledaju njegovu kabanicu. Akakij Akakijevič se doduše malo zbunio, ali kao dobričina nije mogao a da se ne obraduje videći kako svi hvale njegovu kabanicu. Zatim svi, razumeje se, ostaviše i njega i njegovu kabanicu i, kako to već biva, navališe k stolovima određenim za vist. Sve to: galama, razgovor, i mnoštvo ljudi, sve je to Akakiju Akakijeviču bilo nekako čudno. On naprosto nije znao kako da se drži, kamo da dene ruke, noge i celu svoju podobu; na kraju je priseo kartašima, gledao u karte, pogledavao ovomu i onomu u lice i za neko vreme stade zevati i osećati da mu je dosadno, pogotovo jer je već davno bilo vreme da po svome običaju ide spavati. Htede se oprostiti s domaćinom, ali ga ne htedoše pustiti, govoreći mu da u čast novoj kabanici svakako mora gucnuti čašu šampanjca. Nakon jednoga sata bude servirana večera, koja se sastojala od francuske salate, hladne teletine, paštete, kolačića iz slastičarnice i šampanjca. Akakija Akakijeviča primoraše da popije dve čaše, posle kojih oseti da je u sobi postalo veselije, ali ipak nije mogao zaboraviti da je već dvanaest sati i da mu je davno vreme kući. Da ga domaćin i opet ne bi pokušao zadržavati, on krišom izađe iz sobe, nađe u predsoblju svoju kabanicu, koju na žalost ugleda gde leži na podu, strese je, skine s nje svaku i najmanju maljicu, prebaci je na rame i siđe niz stubište na ulicu.
Na ulici je još uvek bilo svetlo. Kojekakve sitničarije, ta sastajališta kućne služinčadi i
svakojakih ljudi, bile su otvorene, a druge, koje su bile zatvorene, ipak su ispod cele širine vrata propuštale dugačak pram svetla, koji je odavao da još i u njima ima društva i da kućne služavke i sluge još dovršavaju svoja naklapanja i razgovore, stavljajući svoje gospodare u potpunu neizvesnost u pogledu mesta gde se sada nalaze. Akakij Akakijevič je hodao u veselom duševnom raspoloženju, čak je iz neznana razloga bio potrčao za nekom damom, koja je kao munja prohujala mimo njega i kojoj je svaki deo tela odavao neobično uzbuđenje. Ali on se ipak odmah zaustavi i opet pođe vrlo polagano kao dotle, i sam se začudi otkud je malo pre smogao onaj brzi korak. Doskora se pred njim
ukazaše one zabitne ulice, koje ni danju nisu bogzna kako vesele, a noću pogotovo. Sad su one bile još zabitije i samotnije; ulične svetiljke već su ređe počele treperiti — očigledno se ovamo davalo manje ulja; tu je već nailazio na drvene kuće, tarabe, nigde ni žive duše; samo se sneg blistao na ulicama, i žalosno su se crnele uspavane nizačke potleušice sa zatvorenim prozorskim kapcima. Približi se mestu gde je ulicu presecao beskrajni trg s jedva vidljivim kućama na drugoj strani, koji je nalikovao na strašnu pustinju.
U daljini, bogzna gde, treperilo je svetlo u nekakvoj stražarnici, koja se činila da stoji na kraju sveta. Veselost Akakija Akakijeviča tu se nekako znatno smanji. On stupi na trg s nekom nesvesnom bojazni, baš kao da mu je srce predosećalo nešto zlokobno. Obazre se natrag i na sve strane: oko njega je pravo more. "Ne, bolje da i ne gledam", pomisli, i pođe dalje zatvorenih očiju, a kad ih otvori da vidi da li se već nalazi blizu kraja trga, odjednom spazi da pred njim, skoro pred njegovim nosom, stoje nekakvi brkati ljudi, ali kakvi to već nije mogao razaznati. Njemu se smrkne pred očima i srce mu naglo zakuca.
— Ta to je moja kabanica! — reče jedan od njih gromkim glasom i zgrabi ga za ovratnik.
Akakij Akakijevič već htede da zavikne "u pomoć!", kadli mu drugi do samih usta turne šaku veličine činovničke glave i zapreti mu se:
— Ded samo zavikni!
Akakij Akakijevič je samo osetio kako su s njega svukli kabanicu i jeknuli ga kolenom; pao je nauznak u sneg i ništa više nije osećao. Za nekoliko časaka se osvesti i ustade, ali već nije bilo nikoga. Osećao je da je napolju hladno i da nema kabanice, pa stade vikati, ali činilo se da mu glas i ne misli dopreti do kraja trga. Očajan, neprestano vičući, udari trčati preko trga ravno prema stražarnici, kraj koje je stajao policijski stražar, naslonjen na svoju helebardu i, čini se, radoznalo gledao da sazna koga vraga to čovek izdaleka trči k njemu i viče. Dotrčavši do njega, Akakij Akakijevič stade bez daha na njega vikati, da tu spava i ni na što ne pazi, te ne vidi kako robe čoveka. Stražar mu je uzvraćao da je samo video kako su ga nasred trga zaustavila dva čovjeka, pa je mislio da su to njegovi prijatelji, a umesto da tu zabadava psuje, nek sutra ode nadzorniku kvarta, pa će
nadzornik već iznaći ko mu je oteo kabanicu.
Akakij Akakijevič dotrča kući u najvećem neredu: kosa, koja mu je još u neznatnoj količini rasla oko slepoočica i na zatiljku, bila mu je sasvim raskuštrana; bok, prsa i hlače bili su mu puni snega. Starica, gazdarica njegova stana, začuvši strahovito kucanje na vratima, žurno skoči s kreveta i s papučom samo na jednoj nozi otrča da otvori vrata, pridržavajući od sramežljivosti jednom rukom košulju na prsima, ali kad otvori vrata, ona ustukne videći kako izgleda Akakij Akakijevič. On joj ispripovedi što se dogodilo, a ona pljesne rukama i reče da mora poći izravno pristavu kvarta, da će ga nadziratelj nasamariti, samo će obećati i lagati; najbolje da pođe ravno pristavu kvarta, da ga ona čak i pozna, da je Finkinja Ana, što je pre kod nje služila kao kuharica, sad otišla pristavu za
dadilju, da ona često vidi njega lično kako prolazi kraj njihove kuće, i da on svake nedelje ide u crkvu da se moli, a pri tom veselo gleda na sve, i da se onda po svemu vidi da mora biti dobar čovek.
Saslušavši takav zaključak, Akakij Akakijevič se žalostan povuče u svoju sobu, a kako je
tamo proveo noć, to prepuštamo da prosudi onaj ko se iole može uživiti u položaj drugoga čoveka. Rano izjutra uputi se pristavu kvarta; ali rekoše mu da spava; on se vrati u jedanaest sati — bude mu rečeno da pristava nema kod kuće; dođe u vreme obeda — ali pisari u predsoblju svom silom htedoše saznati zbog kakve stvari dolazi, kakva ga je nevolja dovela i što mu se dogodilo. Napokon Akakij Akakijevič jednom u životu htede pokazati pesnicu i odbrusi im da mora lično razgovarati sa samim pristavom, da ga oni ne smeju zadržavati, jer da dolazi iz odseka u službenoj stvari, i ako se on na njih potuži, onda će već videti svoje. Protiv toga pisari nisu mogli više ništa reći, te jedan od njih pođe da ga najavi pristavu. Pristav nekako izvanredno čudnovato primi njegovo izlaganje o grabežu kabanice. Umesto da obrati pažnju na glavni moment stvari, on stade Akakija Akakijeviča ispitivati: zašto li se tako kasno vraćao kući, nije li usput zalazio i bio u kojoj nepoštenoj kući, tako da se Akakij Akakijevič sasvim zbuni i ode od njega ne znajući ni sam hoće li stvar s kabanicom biti pokrenuta ili neće. Celi taj dan nije bio u uredu (jedini put u životu). Sutradan dođe na službu sav bled u svom starom kapotu, koji je postao još jadniji. Pričanje o krađi kabanice mnoge je ganulo, unatoč tome što se našlo i takvih činovnika koji ni sad nisu propustili priliku da se narugaju Akakiju Akakijeviču. Odmah bude odlučeno da se sakupljaju prilozi za njega, ali skupljena je sasvim
neznatna svotica, jer su se činovnici i bez toga već jako istrošili, nešto za portret načelniku, nešto za nekakvu knjigu na predlog starešine odseka, koji je bio piščev prijatelj —dakle svota je bila upravo sitnica. Jedan, koji je osećao samilost prema njemu, odluči da Akakiju Akakijeviču barem pomogne dobrim savetom, pa mu reče nek ide pristavu, jer se, doduše, može dogoditi da pristav, želeći zaslužiti pohvalu svojih starešina, nekako i pronađe kabanicu, ali kabanica će ipak ostati na policiji dok ne pridonese zakonske dokaze da je ona doista njegova; ali najbolje je da se obrati nekoj "visokoj ličnosti", jer će "visoka ličnost" pisati i staviti se u vezu s kim treba, pa može stvar uspešnije staviti u
pokret. Nema druge, Akakij Akakijevič odluči poći "visokoj ličnosti".
Kakva je zapravo bila i u čem se sastojala dužnost "visoke ličnosti", to je do danas ostalo tajnom. Valja znati da je jedan od tih "visokih ličnosti" tek nedavno postao visoka ličnost, a pre toga je bio nevisoka ličnost. Uostalom, njegov se položaj ni sada nije smatrao za visok u poredbi s drugim još višim položajima. Ali uvek se nađe krug ljudi za koje ono što je u očima drugih nevisoko već predstavlja nešto visoko. Uostalom, on je nastojao istaći svoj položaj mnogim drugim sredstvima, i to: uveo je da ga niži činovnici, kad je dolazio na dužnost, dočekuju još na stubištu; da niko ne sme direktno ulaziti k njemu, nego sve mora ići najstrožim službenim putem: koleški registrator da referiše gubernijskom sekretaru, gubernijski sekretar titularnomu, ili kojemu je već trebalo, i na taj način da stvar dolazi do njega. Kako je već sve u svetoj Rusiji zaraženo oponašanjem, svaki izigrava i oponaša svoga starješinu, čak se pripoveda da je neki titularni savetnik, kad je postao šef nekakve odeljene male kancelarije, sebi odmah pregradio posebnu sobu, nazvao je "većnicom", i pred vrata postavio nekakve vratare s crvenim ovratnicima i sa gajtanima, koji su hvatali kvaku i otvarali vrata svakomu posetniku, mada se u toj "većnici" teškom mukom mogao smestiti običan pisaći stol.
Ponašanje i običaji "visoke ličnosti" bili su solidni i dostojanstveni, ali ne suviše komplikovani. Temelj je njegova sistema bila strogost. "Strogost, strogost i — strogost", običavao je on govoriti, i kod poslednje reči obično bi vrlo značajno gledao u lice onomu s kim je razgovarao. Zapravo i nije za to bila nikakva razloga, jer desetak činovnika, od kojih se sastojao celi državni mehanizam njegove kancelarije, i onako je drhtao od doličnoga straha: čim bi ga izdaleka ugledao, napuštao bi posao i stojeći "mirno" čekao dok šef prođe kroz sobu. Obični njegov razgovor s nižima od sebe naginjao je da bude strog i sastojao se od jedva tri rečenice: "Kako se usuđujete? Znate li vi s kim govorite? Jeste li svesni ko stoji pred vama?" Uostalom, on je u duši bio dobar čovek, dobar s drugovima, uslužan; ali generalski čin8 ga je potpuno zbunio. Nakon unapređenja u generalski čin on se nekako smeo, skrenuo s puta i uopšte nije znao kako da se drži. Kad je bivao u društvu sebi ravnih, još je bio čovek na svome mestu, vrlo čestit, u mnogom pogledu čak ne glup čovek; ali čim bi dolazio u društvo gde je bilo ljudi ma samo za jedan čin nižih od njega, tamo je bio naprosto nesnosan: ćutao je, i njegov je položaj izazivao samilost, pogotovo kad je sam osećao da bi neusporedio lepše mogao provesti vreme. U njegovim se očima nekad mogla opaziti silna želja da se pridruži nekom zanimljivom
razgovoru i društvancu, ali ga je od toga odvraćala misao: neće li to s njegove strane biti
preterano, neće li to biti familijarno, i neće li on time umanjiti svoju važnost. I zbog takva je rasuđivanja večno ostajao jednako ćutljiv, tek bi malo kad izustio neke jednosložne zvuke, i na taj je način izašao na glas kao retko dosadan čovek. K takvoj eto "visokoj ličnosti" dođe naš Akakij Akakijevič, i osim toga dođe u najnepovoljnije vreme, u zao čas po sebe, ali u dobar čas po visoku ličnost. "Visoka ličnost" nalazila se u svome kabinetu i vrlo veselo razgovarala s nekim davnim znancem i drugom iz detinjstva, kojega nije videla nekoliko godina, a sad je nedavno stigao. Međutim mu javiše da je došao nekakav Bašmačkin. On odsečeno upita:
— Ko je to?
Odgovoriše mu:
— Nekakav činovnik.
— Ah! Može čekati, sad nemam vremena — reče visoka ličnost.
Ovde valja napomenuti da je visoka ličnost lagala: imala je vremena, jer se već davno s
prijateljem porazgovorila o svemu i oni su već davno razgovor nadopunjali prilično dugotrajnim pauzama, samo su jedan drugoga lako tapkali po bedrima i pri tom govorili:
"Eto tako, Ivane Abramoviču!" — "Baš tako, Stjepane Varlamoviču!", ali i uprkos tome on
reče neka ga činovnik počeka, tek da pokaže prijatelju, čoveku koji je već davno napustio državnu službu i udomio se kod kuće u selu, kako dugo kod njega činovnici čekaju u predsoblju. Napokon, kad su se već do mile volje napripovedali, a još više nasut jeli i popušili cigaru u veoma udobnim stolcima s naslonima, on se napokon tobože odjedanput seti i reče sekretaru, koji je na vratima bio stao sa spisima za referat:
— Da, da, ako se ne varam, tamo stoji neki činovnik; recite mu da može ući.
Ugledavši smerni izgled Akakija Akakijeviča i njegovu trošnu vicemonduru, odmah se
okrene prema njemu i upita ga: "šta želite?" odsečenim glasom, što ga je kod kuće unapred uvežbao u svojoj sobi, nasamu, pred ogledalom, još nedelju dana pre nego je dobio svoje sadanje mesto i generalski čin. Akakij Akakijevič već pravovremeno oseti doličnu plašljivost, malo se zbuni pa onda, kako je mogao i koliko mu je dopuštala sloboda jezika, natrunjujući svoj govor češće nego obično česticom "ovaj", izloži da je eto imao potpuno novu kabanicu, i sad su ga na nečovečan način orobili, i da se on sad obraća njemu da on interveniše svojim ovaj, da piše vrhovnomu šefu policije, ili komu drugomu, da pronađe kabanicu. Generalu se iz neznana razloga takvo obraćanje učini familijarnim.
— Zar vi, poštovani gospodine — nastavi on odsečno — ne znate službeni put? Kamo ste vi zašli? Zar ne znate kakav je postupak? Vi ste o tom najpre morali podneti molbu kancelariji; molba bi bila otišla šefu odseka, starešini odseka, zatim bi bila sprovedena sekretaru, a on bi je onda uručio meni...
— Ali, vaša preuzvišenosti — reče Akakij Akakijevič, nastojeći da zadrži ono malo prisebnosti duha, što je imao u sebi, i osećajući ujedno da se strahovito uznojio — ja sam se, vaša preuzvišenosti, zato usudio uznemiriti vas jer su sekretari ovaj... nepouzdan svet...
— Šta, šta, šta? — reče visoka ličnost — gde ste pokupili tu smelost? Gde ste pokupili takve ideje? Kakva se to drskost među mladim ljudima raširila protiv starešina i viših!
Visoka ličnost, čini se, nije primetila da je Akakij Akakijevič već prevalio pedesetu. Prema tome, ako ga je neko mogao nazvati mladim čovekom, onda jedino možda razmerno mladim, naime u razmeru prema nekomu ko je već imao sedamdeset godina.
— Znate li kome vi to govoriti? Pojmite li vi ko stoji pred vama? Pojmite li vi to? Pojmite li to, pitam ja vas? — Pri tom on lupi nogom i povisi glas do tako jake note da bi se i drugi čovek prepao, a ne samo Akakij Akakijevič.
Akakij Akakijevič sav zamre od straha, zaljulja se i zadršće celim telom, te nije mogao stajati na nogama; da podvornici nisu odmah priskočili da ga prihvate, on bi bio ljosnuo na pod; iznesoše ga gotovo onesveštena.
A visoka ličnost, zadovoljna time što je postigla efekt preko svakog očekivanja, i sasvim
opijena od misli da je njezina reč kadra čak čoveka lišiti svesti, ispod oka pogleda na svoga prijatelja, da vidi kako on na to gleda, i ne bez zadovoljstva utvrdi da mu se prijatelj nalazi u vrlo neodređenu stanju, te da već i njega počinje spopadati strah.
Kako je sišao niza stepenice, kako je izišao na ulicu, svega se toga Akakij Akakijevič uopšte nije sećao. Nije osećao ni svojih ruku, ni svojih nogu. Nikad u životu nije ga još tako izgrdio general, i još k tomu tuđi. Išao je kroz mećavu, što je fijukala ulicama, otvorenih usta, i nije bio kadar da se održi na pločniku; vetar je po petrogradskom običaju duvao sa sve četiri strane, iz svih pokrajnjih uličica. Začas mu zadune krajnike, i on stiže kući nemoćan da izusti ijednu reč; celo mu je grlo bilo oteklo i on leže u postelju. Tako snažno neki put deluje temeljit ukor! Sutradan pade u jaku vrućicu. Zahvaljujući velikodušnoj pripomoći petrogradske klime, bolest je uznapredovala brže negoli se moglo očekivati, i kad dođe doktor i opipa mu bilo, nije mogao drugo da učini nego da mu propiše
tople obloge, tek toliko da bolesnik ne ostane bez blagotvorne pomoći medicine; uostalom, odmah mu proreče da će za jedan i pol dan otići bogu na račun. Nakon toga se obrati gazdarici i reče:
— A vi, mamice, nemojte vreme gubiti ututanj, naručite mu već sada jelov les, jer će mu hrastov sigurno biti preskup.
Je li Akakij Akakijevič čuo te po njega zloslutne reči, a ako ih je i čuo, jesu li one na njega imale potresno delovanje, je li on zažalio za svojim bednim životom — ništa se o tom ne zna jer je celo vreme ležao u vrućici i bulaznio. Neprestano su mu se javljale tlapnje, jedna strasnija od druge: čas je video Petroviča i kod njega naručivao kabanicu s nekakvim stupicama za lopove, koji su mu se podjedno priviđali pod krevetom, i svaki čas je dozivao gazdaricu da mu čak ispod pokrivača izvuče jednoga lopova; čas je pitao zašto pred njim visi njegov stari kapot kad ima novu kabanicu; čas mu se priviđalo da stoji pred generalom i sluša njegov strogi ukor pa mu uzvraća: kriv sam, vaša preuzvišenosti; čak je na kraju i udarao u psovke, izgovarajući takve strašne reči da se starica gazdarica samo krstila, jer otkad ga pamti nije od njega čula ništa slično, pogotovo jer su te reči sledile odmah iza reči "vaša preuzvišenosti". Nadalje je govorio svakojake besmislice tako da se ništa nije moglo razumeti, samo se moglo razabrati da mu se nesuvisle reči i misli kreću oko jedne te iste kabanice. Na kraju jadni Akakij Akakijevič ispusti dušu.
Nisu mu zapečatili ni stvari, ni sobu, prvo zato što nije imao baštinika, a drugo, ostalo je iza njega vrlo malo baštine, i to: snopić guščjih pera, dva tuceta belog kancelarijskog papira, tri para čarapa, dva-tri dugmeta, koja su mu se otrgla sa hlača, i čitaocu već poznati kapot. Bog zna, koga je to dopalo, moram priznati da se onaj koji mi je ispričao ovu pripovest nije za to ni zanimao. Akakija Akakijeviča odvezli i sahranili. I Petrograd ostao bez Akakija Akakijeviča, kao da ga nikad nije ni bilo u njemu. Iščezlo i nestalo biće koje ni od koga nije bilo štićeno, koje nikomu nije bilo drago, ni za koga od interesa, koje čak nije privuklo ni pažnju prirodoznanca, koji neće propustiti da običnu muvu metne na pribadaču da je promotri pod mikroskopom; biće koje je pokorno podnosilo kancelarijske poruge i bez nekog izvanrednog razloga otišlo u grob, ali kojemu je ipak, makar pred sam konac života, bljesnuo svetao gost u podobi kabanice, koja mu je na trenutak oživela ubogi život, biće na koje se zatim isto tako nemilosrdno survala nesreća kako se znade survati na glave silnika ovoga sveta...
Nekoliko dana posle njegove smrti bude k njemu u stan poslan podvornik iz odseka s nalogom da odmah dođe na posao: starešina ga zove; ali podvornik se morao vratiti neobavljena posla, te javiti da Akakij Akakijevič ne može više doći, a na pitanje "zašto?" objasniti: "Pa tako, već je umro, pre četiri dana su ga sahranili". Tako su, eto, u odseku saznali za smrt Akakija Akakijeviča, i sutradan je na njegovom mestu već sedeo drugi činovnik, mnogo viši stasom, koji već nije slova pisao tako uspravnim rukopisom, nego mnogo nagnutije i kosije.
Ali ko bi mislio da ovim još nije sve svršeno s Akakijem Akakijevičem, da mu je bilo suđeno još i nekoliko dana posle svoje smrti bučno poživeti, kao za nagradu za ni od koga nezapaženi život. No tako se dogodilo, i jadna naša priča neočekivano doživljuje fantastičan završetak. Petrogradom se najednom pronio glas da se kod Kaljinkina mosta i još mnogo dalje noću počeo pojavljivati mrtvac u podobi činovnika, koji traži nekakvu ukradenu kabanicu, te pod vidom ukradene kabanice svim ljudima, bez obzira na činove i zvanja, svlači s ramena kabanice: s mačjim i dabrovim krznom, vatirane, bunde od rakunova, lisičjeg i medveđeg krzna, jednom rečju, svakovrsna krzna i kože, kakve su god ljudi izmislili da pokriju svoju vlastitu kožu. Jedan od činovnika odseka na vlastite je
oči video mrtvaca i odmah u njemu prepoznao Akakija Akakijeviča; ali to mu je uteralo takav strah u kosti da je podbrusio pete i zbog toga nije mogao mrtvaca valjano pogledati, samo je video kako mu se on izdaleka grozi prstom. Sa svih strana neprestano su stizavale prijave da se leđa i ramena, ne samo titularnih nego čak i dvorskih savetnika, neobranivo izlažu prehladi radi čestog nasilnog skidanja kabanica. Policija izdade naredbu da se mrtvac ima pošto-poto uhvatiti živ ili mrtav i za primer drugima najstrože kazniti, i u tome malo da nije i uspela. Naime policijski stražar nekoga kvarta u Kirjuškinoj uličici dovio se ideji da ščepa mrtvaca za vrat na mestu zločina, baš u času kad je s jednog umirovljenog muzikanta, koji je u svoje vreme svirao na flauti, svlačio kabanicu od čupave čohe. Ščepavši ga za vrat, on svojom vikom dozove još dva svoja druga, kojima poveri da ga pridrže, a on dotle na časak turi ruku u saru da dohvati brezovu burmuticu, pa da malo osveži svoj nos, koji mu se za života već šest puta smrznuo; ali duvan je doista bio takve vrste da ga čak ni mrtvac nije mogao podneti. Stražar još ne dospe da prstom stisne desnu nozdrvu pa da levom smrkne pol šake duvana, kadli mrtvac kihne tako žestoko da im je svoj trojici sasvim poprskao oči. Dok su oni digli šake da protaru oči, mrtvacu već nije bilo ni traga, tako da na kraju nisu pravo znali jesu li ga uopšte imali u šakama. Od toga vremena policijske je stražare spopao takav strah od mrtvaca da su se
već bojali i žive ljude hvatati, pa su im samo izdaleka dovikivali: "Ej ti, idi svojim putem!" i mrtvac-činovnik počeo se pokazivati čak iza Kaljinkina mosta, ulevajući plašljivim ljudima nemalo straha.
Ali mi smo potpuno ostavili po strani "neku visoku ličnost", koja je zapravo skoro bila uzrokom fantastičnog razvoja ove uostalom istinite dogodovštine. Pre svega, istini za volju mora se reći da je "neka visoka ličnost" uskoro nakon odlaska jadnoga Akakija Akakijeviča, kojega je izgrdila na pasja kola, osetila nešto poput žaljenja. Njoj sažaljenje nije bilo tuđe: srce joj je bilo pristupačno mnogim dobrim pobudama, uprkos tome što joj je čin često smetao da se one očituju, čim je njezin prijatelj otišao iz kabineta, ona se čak zamislila o siromašnom Akakiju Akakijeviču. I od toga časa skoro joj je svaki dan dolazio na pamet bledi Akakij Akakijevič, koji nije izdržao službeni ukor. Pomisao na njega toliko ju je uznemirivala da je nedelju dana nakon toga čak odlučila k njemu poslati jednoga
činovnika da vidi šta radi i kako mu je, i ne bi li mu zbilja nečim mogla pomoći; a kad joj bude javljeno da je Akakij Akakijevič umro u vrućici, ona je čak bila preneražena, osećala je grižnju savesti i celi je dan bila neraspoložena. Da se makar malo razonodi i oslobodi se neugodnog utiska, ona se uveče uputila jednomu svome prijatelju, kod kojega je našla odlično društvo, a što je bilo najugodnije, svi su tamo bili gotovo istoga čina, tako da se mogla osećati sasvim nevezanom. To je imalo začudno delovanje na njezino duševno raspoloženje. Ona se razvedrila, postala ugodna u razgovoru, prijazna, jednom rečju, vrlo je ugodno provela večer. Uz večeru je popila dve čaše šampanjca — a kako je poznato, to sredstvo ne deluje loše u pogledu veselosti, šampanjac diže raspoloženje za različite naročite želje, te ona odluči da još ne ide kući, nego da svrati jednoj poznatoj
dami, Karolini Ivanovni, kako se čini, dami nemačkog porekla, prema kojoj je gajila posve prijateljske osećaje. Valja napomenuti da je "visoka ličnost" već bila čovek u godinama, uzoran suprug, dostojan otac porodice. Dva sina, od kojih je jedan već služio u nekoj kancelariji, i milovidna šesnaestogodišnja kćerka s malo prćastim, ali inače lepim nosićem, dolazili su joj svaki dan ljubiti ruku i pozdravljali je sa: "bonjour, papa".9 Njezina supruga, žena još sveža i nipošto ružna, najpre joj je davala svoju ruku da je poljubi, a onda ju je okretala na drugu stranu, pa je njoj ljubila ruku. Uza sve to što je bila potpuno zadovoljna svojim porodičnim životom, "visoka ličnost" je smatrala za dolično da za prijateljske odnose ima prijateljicu u drugom delu grada. Ta prijateljica nije bila nimalo
lepša ni mlađa od njegove žene; ali šta ćete, na svetu ima takvih zagonetki, i nije na nama da ih odgonetamo. Dakle "visoka ličnost" siđe niza stepenice: uđe u saonice i reče kočijašu, "Karolini Ivanovni" i, zamotavši se vrlo raskošno u svoju toplu kabanicu, bila je i dalje u onom voljkom stanju od kojega nećeš za Rusa smisliti ništa lepše, naime kad sam ni na što ne misliš, a međutim ti u glavu same od sebe naviru misli jedna ugodnija od druge, tako da ti čak ušteđuju trud da ih vijaš i tražiš. Uživajući tako, ona se pomalo prisećala svih veselih trenutaka provedene večeri, svih reči što su nasmejale neveliko društvance, neke je od njih čak upola glasa ponavljala i one su joj se činile jednako smešnima kao i pri, pa zato nije ni čudo da se i sama od srca smeškala. Ali ponekad joj je
smetao žestok vetar, koji je odjednom zalomio bogzna otkuda i hladnoćom brijao lice, zasipavao je grudicama snega, nadimao ovratnik kabanice kao jedro, ili joj ga iznenada nenaravnom snagom prebacivao preko glave i tako joj zadavao neprestano muke da se iskoprca iz ovratnika. Odjednom "visoka ličnost" oseti da ju je netko vrlo čvrsto zgrabio za ovratnik. Ona se okrene i spazi čoveka oniska stasa, u staroj, pohabanoj vicemonduri i ne bez strave u njemu prepozna Akakija Akakijeviča. Činovnikovo je lice bilo bledo kao krpa i doimalo se poput mrtvačeva. Ali silna strava ovlada "visokom ličnosti" kad primeti da su se mrtvačeva usta iskrivila i on sa strašnim zadahom groba prozborio ove reči:
— Aha! tu si ti napokon! Napokon sam te, ovaj, ščepao za ovratnik! Tvoja mi kabanica i treba! Za moju se nisi pobrinuo, i još si me izgrdio — sad mi daj svoju!
Jadna "visoka ličnost" samo što ne umre. Koliko je god bila svojeglava u kancelariji i uopšte pred nižima od sebe, i mada je svako ko bi video njenu muževnu vanjštinu i stas govorio: "Uh, što je silovit!" ipak u ovaj čas, kako se događa veoma mnogim ljudima viteške pojave, nju spopade takav strah da se ne bez razloga počela pobojavati da nije dobila napadaj kakve bolesti. Ona čak sama skide sa sebe svoju kabanicu i zaviče kočijašu sasvim tuđim glasom: "Teraj kući, što brže možeš!" Začuvši taj glasi, koji obično tako zvuči u sudbonosnim časovima i čak se redovito popraćuje koječim daleko stvarnijim, kočijaš zamahne bičem i pojuri kao strela. Za nešto više od šest minuta "visoka ličnost" je već bila pred ulazom svoje kuće. Bleda, preplašena i bez kabanice, umesto da ode Karolini Ivanovni, ona se dovezla kući, jedva se nekako dovukla do svoje sobe i provela noć vrlo nemirno, tako da joj sutradan ujutro kod čaja kćerka otvoreno reče:
— Papa, ti si danas neobično bled.
Ali papa je ćutao i nikomu nije ni reči pisnuo o tom što mu se dogodilo, gde je bio i kamo je hteo ići. Ovaj ga se događaj silno kosnuo. Čak je odsad daleko ređe potčinjenima govorio: "Kako se usuđujete, pojmite li ko je pred vama"; a ako je to koji put i govorio, onda nikako pre nego što bi saslušao o čemu se radi. Ali još je čudnovatije to da se od toga dana prestao pojavljivati činovnik mrtvac: očigledno mu je generalova kabanica baš pristajala na ramena, barem se nigde više nije čulo za slučajeve da bi s koga svlačili kabanicu. Međutim, mnogi vredni i brižni ljudi nikako se nisu hteli umiriti i širili su glase da se u udaljenim delovima grada još uvek pojavljuje činovnik-mrtvac. I doista, jedan kolomenski policijski stražar video je na svoje oči kako se iza jednoga ugla pomolila sablast, ali kako je od naravi bio prilično slab, tako da ga je jedanput srušilo obično odraslo prase, što je izletelo iz neke privatne kuće, na smeh i ruglo svih izvoščika što su stajali unaokolo, od kojih je za to izrugivanje ubrao po jedan groš od svakoga za duvan — dakle, kako je bio slab, on se nije usudio da ga zaustavi, već je tek onako išao za njim po mraku sve dotle dok se sablast naposletku nije okrenula i upitala: "Šta bi ti hteo?" i pokazala mu takvu šaketinu kakvu nećeš naći ni u živa čoveka. Sablast je osim toga bila daleko višeg stasa, nosila neobično goleme brkove i, uputivši se valjda prema Obuhovu mostu, sasvim nestala u noćnoj tmini.
__________________________________
1 Građanski čin IX klase u "Tabeli rangova Ruske Imperije". U carskoj Rusiji državni činovnici
imali su činove poput vojnih (otud i naziv činovnik), koji su im određivali mesto u hijerarhiji.
2 Reč "bašmak" znači: cipela, polucipela, cipelica. Rusko "pod bašmakom" odgovara našemu
"pod papučom". (Nap. prev.)
3 Prekrasni brončani spomenik Petru Velikom u Petrogradu, koji je izradio francuski kipar Etienne Maurice Falconet. Cela težina spomenika počiva na repu konja, koji se propeo, i na to smera
ova šala. (Nap. prev.
4 Kapot (od franc. capot) — kišna kabanica, ovde kućna haljina ("šlafrok"). (Nap. prev.)
5 Kabanica, o kojoj je ovde reč, po modi onoga vremena bila je prostrana i, osim običnog malog ovratnika, kakav mi danas nosimo, imala je još velik ovratnik u obliku pelerine, koji je sezao do preko lakata; nekad je imao i volan, pa je izgledao dvostruk, te je bio na rubu opšiven krznom. Uz takav ovratnik kabanica je često imala i kapucu, koja je također bila obrubljena krznom. (Nap.
prev.)
6 Isprava na temelju koje se oslobađa, tj. prestaje biti kmet. (Nap. prev.)
7 Groš — stari ruski sitniš (2 kopjejke). (Nap. prev.)
8 U carskoj Rusiji svi su državni činovnici nosili uniforme s oznakom činova, koji su prema lestvici razreda odgovarali činovima u vojsci. Tako je i ova "visoka ličnost" bio "graždanski (civilni)
general". (Nap. prev.)
.jpg)