Volf Šmid, Iluminacije i crteži Dostojevskog

Iluminacije crteži Dostojevskog: nova perspektiva njegovog književnog stvaralaštva povodom knjige Konstantina Baršta crteži i kaligrafije Fjodora Dostojevskog

      Uoči Oktobarske revolucije, piščeva druga supruga Ana Grigorjevna odnela je u arhiv do tada nepoznate beležnice Dostojevskog koje su sadržale veliki broj kaligrafskih priloga. Uslov je bio da se drže u tajnosti sve do njene smrti. Ana Grigorjevna preminula je 1918. godine i, na stotu godišnjicu Dostojevskog, 1921. godine, vladina komisija je otvorila metalnu kutiju sa petnaest beležnica. Četrdeset godina nakon smrti Dostojevskog dogodilo se nešto presudno za percepciju njegovog dela. 

       Dotadašnja izdanja dela Dostojevskog ravnala su se prema autorizovanim štampanim verzijama, bez upoređivanja sa rukopisima, a pogotovo bez uzimanja u obzir pripadajućih crteža i kaligrafije. Čak ni ljudi iz bliže piščeve okoline, uz tek nekoliko izuzetaka, nisu znali za njegovu sklonost da crta dok koncipira svoja dela.    

     Do koje mere su crteži tesno utkani u rukopisni tekst možemo videti na stranici iz beležnice za roman Zli dusi (Crtež br. 114) koja sadrži skicu plana romana. 

      Na toj stranici prisutna su sva tri grafička žanra koja je Dostojevski pasionirano negovao. 

1. U centru se nalazi portret koji zacelo treba da predstavlja ruskog seljaka: izbrazdanog čela, skoro ćelav, blago iskošenih bademastih očiju, širokog nosa, krupnih usana razvučenih u zagonetni poluosmeh, s dugom i bujnom bradom. 

2. Levo gore vidimo primer drugog glavnog žanra, naime prozor u stilu gotike. U ovom slučaju to je zanimljiv hibrid: gotički elementi nakalemljeni na tipičnu rusku izbu. 

3. Na vrhu stranice nalaze se mnogobrojni počeci i varijacije kaligrama „Rachel“ i kaligram „Paris“. Zacelo se odnose na glumicu Alizu Rahel, koja je zablistala na pariskim scenama 1840-ih. Njeni nastupi izazvali su senzaciju u Sankt Peterburgu, čemu je svakako bio svedok i Dostojevski, kao veliki ljubitelj pozorišta. Nije isključeno ni da je, posedujući istančano osećanje za žensku lepotu, bio zanet samom glumicom. Ipak, veza između „Rachel“ i samog romana nije jasna. Moguć je čitav nasocijacija kojima se autor knjige koju predstavljamo, Konstantin Baršt, znalački poigrava. 

     Činjenica da portreti nisu podložni jasnoj atribuciji bitna je odlika ovog grafičkog korpusa. On je autokomunikativan, nije namenjen publici. Grafike nisu ilustracije romana, nemaju zadatak da nešto objasne ili preciziraju, već da izraze neke asocijacije izrazito privatne naravi. Njihova veza sa delom je često sasvim indirektna i teško ju je uspostaviti. Otuda grafike Dostojevskog zahtevaju hermeneutički napor, interpretaciju u kontekstu dostupnih biografskih činjenica, ali i unutrašnjih značenjskih vektora. Crteži, pogotovo kada su enigmatični, čine neotuđivu komponentu dela, a ne samo njegov uzgredni i zanemarivi prilog.

                                                         Crtež br. 114 

Arhitekturni crteži, kaligrami i portret starca u pripremnom materijalu za roman Zli dusi, 1869–1870

        Nakon otkrivanja rukopisa, sve do 1936. godine, postojala su samo sporadična pozivanja na crteže, i njihove odgovarajuće i pojedinačne reprodukcije. Godine 1965. objavljen je tom u seriji „Literaturnoe nasledstvo“, koji je sadržavao integralne materijale za roman Mladić. Prvo značajno pominjanje rukopisa i crteža dogodilo se tek 1971. godine, na stranicama lista Literaturnaâ gazeta. Autor članka bila je Galina Fridmanovna Kogan, koja je radove potpisivala sa Galina Vladimirovna Kogan. Ima neke istorijske ironije da je upravo jedna Jevrejka prva obratila pažnju na skriveno blago ovih rukopisa, s obzirom na sve izraženiji antisemitizam piščeve publicistike pred kraj njegovog života.2 

   Postavlja se pitanje: zašto ovi rukopisi nisu ranije uzeti u razmatranje? Teško je shvatiti da je trebalo da prođe pola veka od njihovog otkrića do sistematičnog istraživanja... 

     Dvadesetih godina dvadesetog veka stav sovjetske kulturne politike prema Dostojevskom bio je nedvosmisleno neprijateljski. Patrijarh sovjetske kulture, Maksim Gorki, žigoše dela Dostojevskog kao „štetnu književnost“ (vrednaâ literatura).3 To objašnjava činjenicu da pronađene rukopisne varijante romana Braća Karamazovi nisu objavljene u Rusiji, već u Nemačkoj, na nemačkom jeziku.4 Ni sabrana dela Dostojevskog na ruskom, u trinaest tomova, koja je uredio Boris Tomaševski tokom relativno liberalnog perioda od 1926. do 1930. godine, nisu mogla da se pozovu na rukopise, pošto stepen njihove sređenosti i proučenosti još nije bio zadovoljavajući. 

     U periodu 1935–1953. godine publikovanje rukopisa Dostojevskog u Rusiji bilo je nezamislivo. Tokom mračnog perioda staljinizma zabrana se odnosila i na obična školska izdanja. I samo pominjanje imena Dostojevskog bilo je zazorno. 

      Ponovljeno izdanje njegovih dela moglo se pojaviti tek 1956. godine. To čuveno, ni izdaleka kompletno, desetotomno izdanje potom je postalo reper za čitavu jednu generaciju naučnika. Moglo se kupiti jedino u prenumeraciji, a budući srećni čitaoci stajali su tokom noći u redovima ispred knjižara da bi napokon primili svoj primerak. Ali ni ovo izdanje nije moglo da uzme u obzir postojeće rukopise. 

    Proces njihovog konsultovanja započinje tek sa tridesetotomnim izdanjem, koje je izlazilo u periodu 1972–1990, ne bez zastoja, i tek nakon prevazilaženja određenih političkih teškoća. To je uglavnom bila zasluga Georgija Fridlendera. Tiraž nije prevazilazio 200.000 primeraka, što je bila kap u moru ruskog čitališta. Poznato je da Rusi čitaju najviše na svetu, pogotovo fikciju, što dakako ima svoje razloge. Pošto je postojala državna cenzura nad ruskom istorijom, kako carističkom tako i komunističkom, Rusi su u vezi sa pitanjima filozofije, politike, sociologije i drugih oblasti kulture, komunicirali preko književnosti, koju su čitali na ezopovski način, kao neku tajnu poruku. Fridlenderovo tridesetotomno izdanje uspelo je da ostvari saodnos s velikim brojem rukopisnih varijanti, ali je grafičku produkciju Dostojevskog prezentovalo u minimalnoj meri, i to u svojstvu ilustracija. Ti crteži, međutim, kao što smo već istakli, ni u kom slučaju nisu ilustracije. 

      Njihovo kompletno izdanje i istančanu interpretaciju ponudio nam je peterburški teoretičar književnosti, profesor Konstantin Baršt. On je pre svega prepoznao funkciju tih crteža. To je njegova velika zasluga u poređenju s prethodnicima. Crteži, kako on neumorno ističe, nisu ilustracije, nego piktoralni delovi hibridnog dela i stoga zahtevaju podjednake hermeneutičke napore kao verbalni tekst. Istraživanje piščeve ideografije je otuda bitan deo analitičkih napora u tumačenju sabranih dela Dostojevskog. Pošto se crteži pojavljuju najčešće u rukopisima planova za velike romane i nastaju u fazi njihovog primarnog koncipiranja, oni ukazuju na „momenat rađanja umetničke ideje“, kako se izrazio Baršt parafrazirajući samog Dostojevskog (Risunki, 12) Međutim, crteži nisu samo deo geneze dela; kako često označavaju prelazak na finalnu koncepciju, oni čine neotuđivu sastavnicu konačnog teksta. 

     Beležnice su bile izuzetno važne za samog Dostojevskog. I dok se veoma lako oslobađao verbalnih rukopisa nakon publikovanja dela, piktoralne delove je brižljivo čuvao, i kada bi započinjao novi roman, podsećao bi sam sebe: „Pogledaj u stare beležnice“.5 

      O crtežima i kaligrafijama Dostojevskog Baršt je, zajedno sa P. Toropom, objavio prvi esej 1983. godine.6 Godine 1988. bio je urednik izdanja Zločina i kazne, sa pripadajućim crtežima. Prva monografija sa reprodukcijom 96 rukopisnih stranica objavljena je 1996. godine, u izdavačkoj kući „Formika“, isto pod Barštovim uredništvom. Barštov komentar povodom tih crteža, na 200 stranica, predstavlja posebnu vrednost. 

       Publikovanje i analiza crteža Dostojevskog dostiže svoj vrhunac upravo u izdanju koje želimo da predstavimo. Italijanska izdavačka kuća „Lemma Press“, otvara svoju seriju Calligrammi publikovanjem tri paralelna toma, na tri jezika – ruskom, engleskom i italijanskom – koji sadrže sve crteže i kaligrame Dostojevskog.7 Mimo iscrpnosti građe, što nam omogućuje da neke grafike vidimo prvi put, izdanje je posebno i iz dva druga razloga:

 – Crteži su prikazani u originalnoj veličini i originalnoj boji

 – Crteži nisu samo komentarisani, već su i interpretirani u kontekstu dela uz koja su nastali, kao i uticaja koje je Dostojevski tada trpeo.

      Ovako zamišljen tom baca sasvim novo svetlo na književni rad Dostojevskog, koji je do sada smatran isključivo tvorcem verbalnih tekstova. Ruski tom, na koji ćemo se fokusirati, otvara rasprava o kaligramima Dostojevskog, iz pera Stefana Aloe. Aloe je profesor ruske književnosti na Univerzitetu u Veroni i potpredsednik Međunarodnog dostojevističkog društva. Specijalista za kaligrafiju, u svojoj raspravi on, jasno i informisano, predstavlja značaj brojnih kaligrama u delima Dostojevskog. Aloe ističe da Dostojevski nije voleo da crta i nije težio da stvori piktoralno delo. Aloe ukazuje da je ono nastajalo u trenucima duboke autorove zamišljenosti, kada je ovaj tragao za koncepcijom dela, pre nego što je fiksirao odlučujuću zamisao, i predstavlja rezultat velike asocijativne tenzije. Posebno su zanimljiva zapažanja povodom kneza Miškina, kome je Dostojevski preneo ne samo svoju epilepsiju već i opsesiju kaligrafijom. U tom kontekstu, Aloe razvija svojevrsnu filozofiju onoga što nam se na prvi pogled čini površnim i dekorativnim žanrom. 

      Glavni deo knjige čini rasprava Konstantina Baršta. To nije puki komentar koji ide od slike do slike, već sistematizovani uvid u celinu. U četiri poglavlja na 340 stranica velikog formata razmatraju se četiri teme: 

     – Razvoj grafičke umetnosti Dostojevskog, 

      – portreti znamenitih ličnosti poput Belinskog, Turgenjeva, Voltera, Madam de Stal, kao i autoportreti Dostojevskog, 

        – formiranje „lika ideje“ u glavnim delima kao i nosiocima ideje,

         – lična filozofija tri glavna grafička žanra Dostojevskog: portreta, gotičke arhitekture i kaligrafije. 

       Razmotrimo upravo ove pomenute žanrove. Počnimo od kaligrafije. Crtež br. 66 pokazuje stranicu iz beležnice za roman Zločin i kazna (nov. dec. 1865). Tu čitamo reči: „Peredelka“, „Lizaveta“, „Čelovek“. One ističu misli autora tokom „prerade“ koncepcije romana i fiksiraju romaneskne likove. Lizaveta je trudna polusestra Aljone, zelenašice koju je ubio Rodion Raskoljnikov. Opisana je kao upadljivo „visoka, čudna, stidljiva, pokorna, skoro maloumna“. U portretu s leve strane Baršt vidi upravo njen lik. Moguće da Dostojevski, dok nekoliko puta ispisuje njeno ime, dolazi na ideju da Raskoljnikov, sasvim nepredviđeno, ubije i nju, a ne samo zelenašicu. Evo kako zvuči taj opis u tekstu romana: 

Nasred sobe stajala je Lizaveta, sa velikim zavežljajem u rukama, i preneraženo gledala u ubijenu sestru, sva bleda kao krpa, i kao da nema snage da vikne. (...) On jurnu na nju sa sekirom; njene se usne iskriviše tako žalosno kao u sasvim male dece kada se počnu nečega bojati, pa ukočeno gledaju na predmet koga se boje, i spremaju se da briznu u plač. I toliko je ova nesrećna Lizaveta bila prosta, jadom ubijena i jednom zauvek zaplašena, da čak ni ruke ne podiže da zaštiti svoje lice, iako je to bio najnužniji i najprirodniji pokret u tom trenutku (...).On je udari oštricom pravo po lobanji, i odjednom preseče sav gornji deo čela, skoro do temena. Ona se odmah stropošta. Raskoljnikov se sad sasvim zbuni, ščepa njen zavežljaj, baci ga, i potrča opet u predsoblje.8

                                                      Crtež br. 66 

                            Stranica sa crtežima i novi plan romana Zločin i kazna, 1865.    

               

       Ovo, od junaka ili autora neplanirano ubistvo, naglo i temeljno menja motivaciju ubistva. U ranim verzijama romana, Raskoljnikov opravdava ubistvo zelenašice filantropskim pobudama. Ubistvo socijalno štetne starice služilo bi da se spasi sestra Raskoljnikova, koja je u prostituciji videla jedini izlaz iz krajnje porodične bede. Opljačkanim novcem zelenašice, majka i sestra bile bi spasene. Lizaveta nije bila uključena u taj filantropski scenario. 

      Njeno ubistvo iznenada menja celokupan motivacioni sistem romana i čini ga mnogo kompleksnijim nego u ranim verzijama. Sve to moglo je da prolazi kroz glavu Dostojevskog, dok je dva puta ispisivao reč „Prerada“, isto toliko puta reč „čovek“ i tri puta ime „Lizaveta“, očito zaokupljen stvaralačkim problemima. 

      Iz svega toga moguće je izvući dva zaključka: 

        Crteži nisu ilustracija u tekstu fiksiranog zapleta, već predstavljaju momenat promene prvobitne zamisli. Oni nisu puki dodatak delu, već mu pripadaju kao znaci autorove promene mišljenja. 

        Pogled na crteže otklanja famu da je Dostojevski pisao u bezumnom stvaralačkom zanosu. U svom radu na romanu pisac je bio kudikamo svesniji i pribraniji nego što legenda kazuje. Dostojevski je nadasve pažljivo vagao pitanja romaneskne konstrukcije i tačke gledišta. Beležnica za roman Mladić sadrži veoma podrobno razmatranje šta je bolje s obzirom na samu recepciju romana: da li da bude pisan u trećem ili u prvom licu. Obe mogućnosti su analizirane više puta, sa pripadajućim izmenama. Prednosti i mane obe ove pripovedačke tehnike precizno su izložene. 

       Pogledajmo još jednu kaligrafsku celinu koja se odnosi na Zločin i kaznu. Na crtežu br. 69 nalazi se serija kaligrama: 

1) francuska reč „La Routine“, 

2) tri puta napisana francuska reč „Partie“, 

3) latinično slovo J 

4) slovo R (dva puta) i slovo N. 

      Šta Baršt ima da nam kaže povodom toga? 

      „Routine“ je stanje koje Raskoljnikov želi da prevaziđe ubistvom zelenašice. Rutina, kao banalnost, mediokritet, hipokrizija. „Partie“ označava separaciju, podelu, i sugeriše da je rutina prevladana od jedne grupe ljudi, koje Raskoljnikov zove „izuzetnima“, kojima je, u ime progresa i ljubavi prema čovečanstvu, dozvoljen čak i zločin. Slovo J Baršt tumači kao znak za žurnal (Journal, dnevnik), i to s obzirom na prelaznu zamisao Dostojevskog da roman strukturiše kao dnevničke zapise junaka. Bio bi to zaista originalno komponovan roman. 

      I ja bih se složio da J upućuje na Journal, ali bih sugerisao drugačiju asocijaciju uz tu reč. Dostojevski je mogao da aludira na časopisni članak Raskoljnikova, u kome je ovaj podelio ljude na izuzetne ličnosti, koje su pozvane da vrše zločine za dobrobit čovečanstva, i beslovesna, kukavna stvorenja. 

       Islednik Porfirije Petrovič pročitao je taj članak u časopisu i, na osnovu njegove osnovne teze, veruje da je Raskoljnikov traženi ubica, ali to ne može da dokaže. To je osnova za psihološku igru mačke i miša koju vodi s ubicom, i koja ima veliki značaj u romanesknom saspensu. Sve to bi moglo da se podrazumeva pod kaligramom J. 

      Baršt ide i korak dalje. U Raskoljnikovljevoj ideji o prevazilaženju rutine, kao i u nameri Dostojevskog da pokrene „razgovor o rutini“ (kada ličnost od srca i duše ne može a da ne počini zločin) – on prepoznaje uticaj francuskog filozofa Nikole Malbranša. U svojoj četvorotomnoj raspravi De la recherche de la vérité (1674), koju je Dostojevski zacelo čitao u originalu, i Malbranš povlači granicu između dva tipa ljudi. Jedan tip raspolaže velikim sposobnostima, i vlada se po odgovarajućim pravilima, a drugi, „osrednji umovi“, imaju odveć uske vidike da prepoznaju razloge za uvođenje tih pravila. Filozof detaljno analizira „pokretačku snagu ljudi da se hvališu zločinima za koje drugi nisu kadri“ (Risunki, 144). Za Malbranša osnovni motiv za ovaj tip razmišljanja jeste ideja „odabranosti“, uverenje da se radi o „izuzetnom čoveku“ kome ja dato više slobode nego običnim ljudima.  

                                                 Crtež br. 69 

Crtež ukrašenih slova sadržanih u reči „la Routine“ u pripremnom materijalu za roman Zločin i kazna, 1865. 

       Nema razloga za sumnju da je Raskoljnikovljeva teorija o slobodi izuzetnih ljudi nastala pod uticajem Malbranša. Dostojevski je mogao pročitati delo francuskog filozofa u originalu, za vreme studija, u biblioteci peterburške škole za inženjere. I zaista, put do Malbranša vodi preko serije kaligrama. Osim reči Routine na francuskom, koja upućuje na filozofa, njegovo ime se pojavljuje dva puta na jednoj stranici (crtež br. 68), napisano ćirilicom. Stranica je datovana u 1865. godinu, i osim kaligrama sa Malbranšovim imenom, vidimo dva primera drugih omiljenih grafičkih žanrova Dostojevskog: listove hrasta (simbol prirodnosti i vitalnosti, koji se pojavljuje više puta na istoj stranici) i elemente gotičke arhitekture.  

                                                 Crtež br. 68 

                            Završna stranica „druge“ beležnice Dostojevskog za roman Zločin i kazna, sa imenom filozofa Nikole Malbranša, 1865 

        Pređimo sada na portret, koji je posle kaligrafije drugi po važnosti grafički motiv Dostojevskoga. U njegovim rukopisima se nalazi više od stotinu portreta: to su portreti ličnosti iz savremene istorije, portreti likova njegovih romana i njega samoga. Obratimo ovom prilikom pažnju na portrete fiktivnih junaka njegove proze. Dostojevski ostaje veran svom prepoznatljivom principu karakterizacije: dopušta da unutrašnjost ličnosti prosijava ka spoljašnjosti. To je ujedno i osnovni princip ovog portretisanja. Ovi portreti imaju pri tom još jednu opštu osobinu: nije ih lako identifikovati. Barštove atribucije portretnih skica su i pored toga posve ubedljive, pa čak i kada nam se čini mogućim i drugačije tumačenje. 

       Osmotrimo pobliže crtež br. 61. Koga bi mogao da predstavlja portret? Rešenje nije nimalo lako. Otisnuvši se od verbalnog konteksta, Baršt zaključuje da je to Sonja Marmeladova, ćerka pijanca Marmeladova, koja prostitucijom izdržava svoju porodicu. Dodajmo da pol portretisane osobe nije sasvim jednoznačan: pred nama je spoj prostitutke i mučenika. 

      Baršt zaključuje da se radi o trenutku kada Raskoljnikov na kolenima priznaje Sonji ubistvo i izjavljuje joj ljubav. Taj tekstualni fragment razrešava se njenim zahtevom da se Raskoljnikov preda policiji. Portret je ulovio upravo taj krucijalni momenat romanesknog zapleta: dvostruko priznanje – ljubavi i zločina. Kontrast svetlosti i senke Baršt tumači kao izraz ekstremne unutrašnje drame. U cvetu ruže iznad Sonjine glave, koji je autor naknadno prekrižio, on vidi autorovo kolebanje: da li je ova cvetna pojedinost nužna i dovoljna za karakterizaciju Sonje? Odgovor koji Baršt daje u autorovo ime je negativan. Cvet ruže može podsećati na oreol. Ako je pak autor taj oreol poništio, to bi značilo da se Dostojevski predomislio u nameri da nacrta Sonju kao hrišćansku mučenicu, koja spasava Raskoljnikova i samu sebe.

                                                          Crtež br. 61 

Lik Sonje Marmeladove, junakinje romana Zločin i kazna, 1865

         Dostojevski je napustio prvobitni plan o strasnoj ljubavi između Sonje i Raskoljnikova; njihov odnos u romanu sveden je na hrišćansku ljubav, lišenu svakog erotizma. Portret možda ovekovečuje trenutak kad Sonja moli Raskoljnikova, koji kleči pred njom, da ustane, ode na trg, poljubi zemlju i prisutnom narodu javno prizna svoju krivicu. 

     Portret Sonje Marmeladove pojavljuje se još nekoliko puta. Na crtežu br. 62 vidi se ženska glava u kojoj Baršt prepoznaje Sonju. Kaligrafija u gornjoj polovini lista upućuje na reč „Prostite“ (Oprostite). To može – saglasno Barštovom tumačenju – da bude reakcija mlade „grešnice“, koja spasava svoju porodicu po cenu moralnih prekora sredine.

                                                   Crtež br. 62 

Ženski portret iz pripremnog materijala za roman Zločin i kazna, 1865. 

                                                    

        U Sonjinom portretu na crtežu br. 63 Baršt raspoznaje pikantnu povezanost sa revolucionarnim demokratom Nikolajem Černiševskim, koga Baršt prepoznaje na crtežu u dnu stranice. Naime, 1863. godine Černiševski je napisao roman Šta da se radi?, u kome propagira plan borbe sa prostitucijom u Peterburgu, koji se temelji na osnivanju krojačkih zadruga za žene. U Zapisima iz podzemlja, napisanim nakon godinu dana, Dostojevski ismeva tu soluciju, baš kao i književnost posvećenu spasavanju prostitutki, koja je tada cvetala u Rusiji. U kontekstu te polemike sa Černiševskim, socijalno-utopijska ideja o spasavanju Sonje Marmeladove pomoću „šivaće mašine“ deluje krajnje sumnjivo. Znakovito je da u centru stranice vidimo belešku: „Eureka!“ Čini se da Dostojevski upravo tada pronalazi jedino pravo rešenje za dalju sudbinu Sonje. 

     Najzad, razmotrimo treći i najčešći osnovni motiv piščevih crteža: gotička vitražna okna i gotičke (slomljene, šiljaste) lukove. Napominjemo da Dostojevski nikada nije nacrtao celu gotičku građevinu, već samo njene delove. 

      Postoji ustaljeni obris gotičkih elemenata koje crta Dostojevski; većina je produžena u šiljak, naglašenih vertikala, uz očitu građevinsku neizvodljivost (Risunki, 146). Međutim, to nisu puke statičke greške maštovitog laika. Dostojevski je, ponovimo, stekao odgovarajuće obrazovanje u inženjerskoj školi. Bitan segment njegove obuke činilo je tehničko crtanje, koje je obuhvatalo i istoriju arhitekture. Nastavnici su mu bili vodeći ruski i strani stručnjaci. Iz tako stečenih znanja sledi da je i te kako uviđao statičku neodrživost svojih crtačkih tvorevina.

                                                 Crtež br. 63 

Portret žene i muškarca u beležnici za roman Zločin i kazna, 1865.

 

       Crtež br. 171 primer je kako se gotički prozori sa lukovima prepliću sa samim tekstom. Raspolažemo sa preko stotinu crteža koji su nedvosmisleno fokusirani na rukopis romana Zli dusi. Takvo obilje crteža predstavlja zagonetku čak i za stručnjake, i pokreće niz pitanja: 

1. Zašto je Dostojevskog tako privlačila gotika? Gotika je povezana sa zapadnim hrišćanstvom, sa katolicizmom, protiv koga se Dostojevski žestoko borio. Setimo se makar poeme Veliki inkvizitor Ivana Karamazova, koja sadrži oštru kritiku zapadne crkve. 

2. Otkuda toliko šiljatih lukova? Neko će reći da ih je Dostojevski viđao na katedralama Kelna, Milana, Pariza. Ali on je takođe i dodavao mnoge arhitekturne detalje, uključujući i one koji dovode u pitanje građevinsku izvodljivost datih konstrukcija. 

3. I konačno, čemu takvo obilje gotičkih lukova, pogotovo u rukopisu Zlih duhova? U ovom romanu tema vere i crkve ima mnogo manju ulogu nego u Braći Karamazovima, na primer. 

      Baršt nudi podrobne odgovore na ova i mnoga druga pitanja u četvrtom poglavlju, posvećenom „ideogramskom pismu“ Dostojevskog. 

      Navešću najsažetiju verziju tih odgovora. 

       Gotička arhitektura za Dostojevskog predstavlja model složenog savršenstva celine, esenciju, sažetak njene lepote. Šiljasti luk otelovljuje konstruktivnu ideju celine, posredstvom figure pars pro toto. 

       Baršt podrobno razmatra književnu i filozofsku literaturu koju je Dostojevski čitao u velikoj i bogatoj biblioteci ugledne inženjerske akademije. A radilo se uglavnom o engleskoj i francuskoj „gotičkoj“ književnosti. Roman Bogorodičina crkva u Parizu iz pera Viktora Igoa imao je poseban značaj za Dostojevskog, koji ga je cenio mnogo više no njegovi francuski savremenici. Čak i kao zreo pisac koji izrasta u realistu, Dostojevski preferira umetnički svet romantičara, počev od Viktora Igoa pa do E. T. A. Hofmana, vođen sopstvenom čitalačkom mladošću.               Divi se gotskim katedralama zbog njihovog stremljenja ka visinama. Srednjovekovne zapadnohrišćanske crkve za njega su predstavljale „filozofsku raspravu uklesanu u kamen“ (Risunki, 355). 

       Baršt raspoznaje u romanima Dostojevskog analogiju sa gotskim katedralama (Risunki, 355). U oba slučaja dominira vertikala. Saglasno nalazima ruskog naučnika Dimitrija Lihačova, to je ključna osa romana Dostojevskog. 

       Navedimo za kraj ovog prikaza reči Konstantina Baršta, kojima se sumira stav samog Dostojevskog prema analogiji između katedrale i romana: 

Prozračna, vazdušasta i u isto vreme istinska monumentalnost, matematička preciznost konstrukcije i briljantno rukovanje detaljima – sve to u potpunosti odgovara i zahtevima jednog pisca, koji od sebe potrebuje istu strogost, savršenstvo i upečatljivu umetničku formu sopstvene književne tvorevine. (Risunki, 357). 

                                                   Crtež br. 171 

 Gotički obrisi u pripremnom materijalu za roman Zli dusi. 

     Trud na odgonetanju i tumačenju crteža Dostojevskog, kao i prepoznavanje uloge tih crteža u piščevim romanesknim konstrukcijama, predstavlja dragocen doprinos Konstantina Baršta savremenoj dostojevistici. Na taj način omogućeno je novo čitanje Dostojevskog, kao i važna podrška postojećim čitanjima, koja još nisu zadobila odgovarajuću recepciju.

(S engleskog prevela Draginja Ramadanski)

izvor: Polja br  528

 _______________________________ 

 1 Wolf Schmid, Dostoevsky’s Drawings: a New Perspective on his Literary Creation. THE DOSTOEVSKY JOURNAL, A Comparative Literature Review, 21 (2020), стр. 46–63.

2 Ova tema pokrenula je posebnu diskusiju. Filip Ingold tako iznosi tezu da neprimereno snažni antisemitizam obrazovanog i umnog Dostojevskog ne može biti drugo do izraz skrivenog i potisnutog divljenja prema kulturnim dostignućima Jevreja. Felix Philipp Ingold, Dostojewskij und das Judentum. Frankfurt am Main: Insel Verlag, 1981. 

3 Maksim Gorʹkij, O „karamazovŝine“, Russkoe slovo, 1913, 22. septembar. Pritom, A. K. Zakrževski 1912. godine, u Kijevu, objavljuje knjigu pod naslovom Karamazovŝina. 

4 Die Urgestalt der Brüder Karamasoff. Dostojewskis Quellen, Entwürfe und Fragmente. Herausgegeben von Wladimir Komarowitsch. München: R. Piper, 1928

5 Полное собрание сочинений, том 17, стр. 7, 16, 243; Рисунки, 12. 

6 Константин Баршт, Пеетер Тороп, Рукописи Ф. М. Достоевского: рисунок и каллиграфия, у: Текст и культура. Семиотика. Труды по знаковым системам, XVI, Тарту, 1983, 135–152. 

7 Монографија је објављена на три језика у три независна књижна издања: 

      1. Константин Баршт, Рисунки и каллиграфия Ф. М. Достоевского. От изображения к слову. Предговор Стефано Алое (Bergamo: Lemma Press, 2016 (цитирано као Рисунки). 

       2. Konstantin Barsht, Disegni e calligrafia di Fedor Dostoevsky. Dall’imagine alla parola. Прев. Giorgia Pomarolli (Bergamo: Lemma Press, 2017). 

      3. Konstantin Barsht: The Drawings and Calligraphy of Fyodor Dostoevsky. From Image to Word. Прев. Stephen Frauzel (Bergamo: Lemma Press, 2016).

8 Fjodor Dostojevski, Zločin i kazna, prev. Milosav Babović, Rad, Beograd, 1967, str. 90.

Ivan Sergejevič Turgenjev, Lovčevi zapisi ( Tvor i Kalinič)

                                                       

Tvor i Kalinič

      Kome se dogodilo te se vozio iz bolhovskoga okruga u žizdrinski, toga je zasigurno porazila oštra razlika među rodom ljudskim u orelovskoj guberniji i onim u kaluškoj. Orelovski je mužik nevelika rasta, zguren, neveseo, gleda ispod oka, živi u siromašnoj jasikovoj kolibici, ide na rabotu, ne bavi se trgovinom, slabo se hrani, nosi obuću od lika. Kaluški činženjak stanuje u prostranoj borovoj kući, visok je rastom, gleda smelo i veselo, lica je čista i bela, trguje uljem i katranom, a o praznicima ide u čizmama. Orelovsko je selo (govorimo o istočnom delu orelovske gubernije) obično naseljeno usred uzoranih polja, blizu jaruge, kojekako pretvorene u muljevit ribnjak. Osim nekoliko vrba, uvek gotovih na uslugu, i dve-tri mršave breze, nećeš drvceta uočiti na vrstu unaokolo; kućica se prilepila za kućicu, krovovi su pokriti gnjilom slamom... Kaluško je selo naprotiv većinom šumom opkoljeno; kućice stoje slobodnije i uspravnije, a pokrite su daščicama; vrata se dobro zatvaraju, plot na zadvorju nije razvaljen i nije se izvalio napolje, ne zove u goste svaku svinju koja onuda prolazi... I za lovca je u kaluškoj guberniji bolje. U orelovskoj će guberniji nestati poslednjih šuma i grmlja za pet godina, a blata niko se više onde ne spominje; u kaluškoj naprotiv pružaju se branjevine na sto, a blata na desetke vrsta i jošte nije nestalo plemenite ptice — maloga tetreba, ima i dobrodušne velike šljuke, a provrtna jarebica plahim svojim poletom veseli i plaši strijelca i psa.

      Loveći, zađem u žizdrinski okrug, sastanem se u polju i upoznam se s jednim kaluškim malim vlastelinom, s Polutikinom, strasnim lovcem, a po tome, naravno, izvrsnim čovekom. Bilo u njega istina i slaboća: on je na primer prosio sve bogate devojke u guberniji, pa kad su mu odbili i ruku i kuću, poveravao je žalost svoju sa skrušenim srcem svim drugovima i prijateljima, te nije prestao slati roditeljima devojačkim na dar kisele breskve i druge nedospele plodove vrta svoga. Rado je ponavljao jednu i istu dosetku, kojoj se nikad niko nije  nasmejao, ma koliko joj je vrednosti g. Polutikin davao; hvalio je dela Akima Nahimova i pripovet kuPinnu;1 mucao je; svoga je psa zvao Astronomom; mesto jednako govorio je jednače, i uveo u kuću svoju francusku kuhinju, tajna koje je bila, po shvatanju kuhara njegova, u tome da je potpunoma izmenio svakomu jelu pravi njegov tek. Meso imalo je u toga majstora riblji tek, riba — po gljivama, makaruni — po barutu: zato nije ni jedna mrkva došla u čorbu ne primivši oblik romba ili trapeza. No odbivši te  mnoge i neznatne nedostatke, bio je g. Polutikin, kako je već kazano, izvrstan čovek.

    Već prvi dan poznanstva moga s g. Polutikinom, pozove me da noćim kod njega.

— Do moje kuće ima otprilike pet vrsta, — doda on; — peške biće nam daleko, svratimo se najpre k Tvoru. (Čitaoce dopustiti da ne nasleđujem mucanja njegova.)
— A ko je taj Tvor?
— A moj kmet... Sasvim je blizu odavldee.

        Mi se opravimo k njemu. Usred šume, na iskrčenoj i obrađenoj poljani, uzdizalo se samotno selište Tvorovo sastavljeno od nekoliko borovih zgrada plotom spojenih; pred glavnom kućom pružilo se podstrešje poduprto tankim stubićima. Uđemo. Dočeka nas mlado momče od dvadeset po prilici godina, visoko i krasno.
— A Feđa! Je li Tvor kod kuće? — zapita ga g. Polutikin.
— Nije. Tvor je u grad otišao, — reče momče smešeći se i pokazujući niz kao sneg belih zuba. — Zapovedate li da upregnem kolica?
— Da, brate, kolica. I donesi nam kvasa.2

     Uđemo u kuću. Nijedna suzdaljska slika3 nije bila prilepljena na čistim brvenim zidovima; u uglu pred teškom ikonom u srebrnom okviru gorelo je kandilo; lipov stol bio je skoro ostrugan i opran; među gredama i po prozornim oplatama nisu se šetali žohari i švabe. Mladi se momak doskora pojavi s velikim belim vrčem, punim dobra kvasa, s velikim komadom pšeničnoga hleba i s nekoliko nasoljenih krastavaca u činiji. Postavivši svu tu zalihu na stol, nasloni se na vrata i stane nas, smešeći se, promatrati. Još mi nismo dospeli pojesti naš zakusak, kad već zadrndaju kolica pred pretkućnicom. Mi izađemo. Momče od petnaest otprilike godina, kudravo i crvenih obraza, sedelo je kao kočijaš i s trudom zaustezalo tovna lisasta ždrepca. Oko kolica stajalo neko šest ljudi, mladih divova, koji su vrlo bili nalik jedan na drugoga i na Feđu. — "Sama deca Tvorova!" — napomene Polutikin. — "Sami Tvorčići," prihvati Feđa pristajući odmah za njima na pretkućnicu; "ali to nisu jošte svi: Potap je u šumi, a Sidor se odvezao sa starim Tvorom u grad... Pazi, Vasja," nastavi on prema kočijašu, — "teraj živo, gospodina voziš. Samo na droncavu putu, pazi, polaganije; pokvarićeš i kolica, a gospodski ćeš drob uzdrmati!" — Ostali se Tvorčići nasmeju Feđinoj opomeni. — "Namesti Astronoma!" svečano krikne g. Polutikin. Feđa digne sa zadovoljstvom u zrak psa koji se na silu smešio te ga metne na dno kolica. Vasja pusti konju uzdu, mi se maknemo. — "A evo moje pisarne", reče najedanput g. Polutikin, pokazujuć na malenu nisku kućicu, — "hoćete li da uđemo?" — "Izvolite." — "Sad je prazna" — doda on silazeći, — "ali sasvim tim je vredno da je pogledate." — Pisarna se sastojala od dve prazne sobe. Stražar, ćorav starčić, dotrči sa zadvorja. — "Zdravo, Minjaiču," progovori g. Polutikin, — "a gde je voda?" — Ćoravoga starčića nestane i odmah se povrati s bocom vode i s dve čaše. "Kušajte," — reče mi Polutikin, — "ovo je izvrsna izvor-voda." Mi ispijemo po čašu, a pri tom klanjao nam se starčić do pojasa. — "No, sad možemo, čini se, napred," doda moj novi prijatelj. "U toj sam pisarni ja prodao trgovcu Alilujevu četiri desetine šume za dobru cenu." — Sednemo u kola i za po sata evo nas već u dvorištu gospodskoga dvorca.

     
— Kažite mi, molim Vas, — upitam ja Polutikina za večerom, — zašto živi u vas Tvor odeljeno od ostalih vaših mužika?

— Eto zašto: on je pametan mužik. Dvadeset i pet otprilike godina tome nazad izgorela mu kuća; i eto dođe k mojemu pokojnomu ćaći i reče: dopustite, reče, Nikolaju Kuzmiču, da se naselim u vas u šumi na blatu. Plaćaću vam dobru daću.

 — A zašto da se ti naseljuješ na blatu? — E tako; samo vas ćaćko Nikolaju Kuzmiču lepo molim da me ni na kakvu rabotu ne terate, a daću odredite kako sami znate. — Pedeset rubalja na godinu! — Izvolite. — Dobro, ali bez zaostatka, pamti. — Dakako, bez zaostatka... I evo on se naseli na blatu. Od toga vremena ga i zovu Tvorom.

— No i obogatio se? — zapitam ja.

— Obogatio. Sad mi plaća sto rubalja daće, a mogao bi mu jošte i povisiti. Već sam ne jedanput govorio: otkupi se, Tvore, ej, otkupi se!... A on me lopov uverava da nema čim; novaca, veli, nema... Ali to ne može nipošto biti!...

      Drugi se dan odmah posle čaja opet otpravimo u lov. Vozeći se kroz selo, zapovedi g. Polutikin kočijašu da stane pred niskom kućicom i zovne glasno: "Kaliniču!" — "Odmah, gospodaru, odmah" odazove se glas sa dvorišta, — "obuću podvezujem." — Mi se povezemo korakom; za selom stigne nas čovek od jedno četrdeset godina, visoka rasta, mršav, s malenom nazad nagnutom glavicom. To je bio Kalinič. Dobrodušno njegovo osmàglo4 lice, gdegde boginjavo, na prvi mi se pogled dopane. Kalinič je svaki dan, kako sam posle doznao, polazio s gospodarom u lov, nosio mu torbu, kadšto i pušku, pazio je gde ptica seda, donosio vodu, brao jagode, gradio šumnjače,5 išao po kola; bez njega nije mogao g. Polutikin ni koraka učiniti. Kalinič bio čovek osobito vesele, osobito krotke ćudi, neprestano je pevao u pô glasa, bezbrižno pogledavao na sve strane, govorio malo kroz nos, smešeći se žmirio svojima svetlomodrim očima, hvatao se često rukom za meku svoju, klinastu bradu. Nije išao brzo, ali velikim koracima, podupirući se lako na dug i tanak štapić. Svega toga dana nije ni jedanput sa mnom progovorio, posluživao mene ponizujući se, no na gospodara svoga gledao je kao na dete. Kad nas je nesnosna podnevna pripeka prinudila da potražimo zaklon, odvede nas u svoj pčelinjak, u samu šumsku guštaru. Kalinič nam otvori kolibicu po kojoj su visile ručice suhe mirišljive trave, pa namestivši nas na svežem senu, metne na glavu nekakvu vreću s mrežom, uzme nož, lonac i ugarak i ode košnici, da nam izreže sât. Mi stanemo piti providni, topli med s izvor-vodom i zaspimo pod jednolikim zujanjem pčela i brbljavim šapatom lišća. — Lak dašak povetarca razbudi me... Otvorivši oči, spazim Kaliniča gde sedi na pragu na pô otvorenih vrata i nožem rezucka žlicu. Dugo sam se naslađivao licem njegovim, krotkim, bistrim kao večernjim nebom. I gosp. se Polutikin probudi. Nismo odmah ustali. Prijatno se posle duga hoda i duboka sna leži nepomično na senu: telo se mazi i gine, lakim žarom plamti lice, slatka lenost zaklapa oči. Napokon se dignemo te i opet pođemo tumarati do večera. Za večerom progovorim i opet o Tvoru i o Kaliniču, "Kalinič — dobar je mužik," reče g. Polutikin, — "usrdan i uslužan mužik; ali gospodarstvo svoje ne može jednače6 urediti, pa ga sve odvlačim od toga. Svaki dan polazi sa mnom u lov... Kakvo je to gospodarstvo, — prosudite sami." U tom se ja s njim složim i mi legnemo spavati.

       Drugi je dan g. Polutikin bio prinuđen otići u grad u poslu sa susedom Pičukovom. Susjed Pičukov zaorao je u njega zemlju i na zaoranoj zemlji izbio jednu ženu njegovu. Ja se odvezem u lov sam i svratim se predvečer k Tvoru. Na kućnom pragu dočeka me ćelav starac, niska rasta, plećat i jak — Tvor sam glavom. Ja sam radoznao gledao toga Tvora. Sklad lica njegova sećao nas Sokrata: isto tako visoko prištavo čelo, jednako malene očice, i isti tupi nos. Mi uniđemo zajedno u kuću. Onaj isti Feđa donese nam mlieka s crnim hlebom. Tvor sedne na klupu, te je veoma mirno gladio kudravu svoju bradu i zametnuo sa mnom razgovor. On je, čini se, osećao vrednost svoju, micao se lagano, kadšto se podsmevao ispod dugih svojih brkova. Raspravljali smo o setvi, o žetvi, o seljačkom gospodarstvu... On se kao da sve sa mnom slagao; samo mi bude potom teško, te sam osećao da ne govorim baš... Tako je to nekako čudnovato bilo. Tvor se kadšto mudro izražavao, jamačno iz opreznosti... Evo vam obrazac našega razgovora:
— Čujde, Tvore, — rečem ja njemu, — zašto se ne otkupiš od gospodara svoga?
— A zašto da se otkupim? Sad ja gospodara svoga poznajem i daću svoju znam... gospodar je naš dobar.
— Opet je bolje na slobodi, — opazim ja. Tvor me pogleda sa strane.
— Sigurno, reče on.
— No, zašto se daklem ne otkupljuješ? Tvor mahne glavom.
— Čime zapovedaš, gospodaru, da se otkupim?
— No, dosta, starče...
— Dospe li Tvor među slobodne ljude, — nastavi on poluglasno, kao da za sebe govori, — ko bez brade živi, taj je veći od Tvora.7
— Pa i ti sam obrij bradu.
— Što je brada? Brada je — trava, možeš je pokositi.
— No, što daklem?
— A da Tvor ravno međ trgovce zapane; trgovci žive dobro, pa i oni su bradati.
— Zar se ti gle i trgovinom baviš? — upitam ga ja.
— Trgujemo pomalo uljem i katrancem... Zapovedaš li, gospodaru, da se upregnu kolica?
"Jak si jezikom i čovek na oprezu," — pomislim ja. — Hvala, ne treba, — rečem na glas — kolica mi ne treba; sutra ću obaći oko tvoga majura i, ako dopustiš, noćiću u tebe na seniku.
— Dobro nam došao. Ali hoće li ti zgodno biti na seniku? Zapovediću ženama, da ti pošalju ponjavu i metnu jastuk. Ej, žene! — vikne on dižući se s mesta, — ovamo vas žene!... A ti, Feđa, pođi s njima. Ta žene su glup stvor.

     Posle četvrt sata sprovede me Feđa sa žiškom u senik. Ja se bacim na mirišljivo seno, pas se smota kod nogu mojih; Feđa mi zaželi dobru noć, vrata zaškripe i tresnu. Ja nisam dosta dugo mogao zaspati. Krava dođe k vratima, šumno dahne dva puta; pas zalaje s dostojanstvom na nju; svinja prođe mimo zamišljeno rokćući; konj stao negde u blizini žvatati seno i dahtati... napokon zadremam.

      U zoru me probudi Feđa. Ovaj mi se veseli, okretni momak vrlo dopane; pa je i, koliko sam mogao opaziti, bio i ljubimac staroga Tvora. Obojica se sasvim ljubazno među sobom peckala. Radi toga što sam proveo noć pod krovom njegovim ili poradi drugoga čega, postupao je Tvor mnogo prijaznije sa mnom od jučer.
— Samovar ti je spreman, — reče on meni smešeći se, — ajdemo čaj piti.

Mi posedamo za stol. Zdrava žena, jedna od nevesta njegovih, donese lonac s mlekom. Svi su sinovi njegovi redom ulazili u kuću.

— Koliko li je u tebe poroda! — opazim ja.

— Da, — progovori on, odgrizajući majušan komadić šećera, — na sebe i na svoju staru čini se da se ne mogu potužiti. — I svi s tobom žive?
— Svi. Sami to hoće, tako i žive. — A svi su oženjeni?
— Osim jednoga ugursuza, koji neće da se ženi, — odvrati on pokazujući na Feđu, koji se kao i pre naslonio na vrata. — Vaska, taj je jošte mlad, taj može počekati.
— A zašto da se ženim? — reče Feđa, — meni je i ovako dobro. Čemu mi žena? Da se svađam s njom, što li?
— No, ti već... već ja tebe poznajem, srebrno prstenje nosiš... Sve bi se ti njuškao s dvorskim devojkama... Man'te se ćorava posla, bestidnici, — nastavi starac psujući sobarice. — Već ja tebe poznajem, moj gospodski sine!
— A kakvo je dobro u ženi?
— Žena je — poslenica, — važno opazi Tvor.
— Žena je mužiku što i sluga.
— A šta će meni poslenica?
— Voliš ti tuđim rukama zmije hvatati. Poznajemo takve ptičice. — No, oženi me, kad je tome tako. A? Što? Zašto ćutiš?
— No, dosta, dosta, lakrdijašu! Gle, mi dosađujemo gospodinu s tobom. Oženiću te, ne boj se... A ti se, gospodaru, ne srdi; vidiš, dete je jošte maleno, jošte nije dospelo do razuma.
Feđa strese glavom...
— Je li kod kuće Tvor? — oglasi se za vratima poznat glas, — i Kalinič uđe u kuću s ručicom poljskih jagoda u rukama, što je ubrao za svoga prijatelja Tvora. Starac ga radosno dočeka. Ja pogledam čudeći se na Kaliniča; priznajem, nisam očekivao takve "nežnosti" od mužika.

      Toga sam ja dana otišao u lov četiri sata kasnije nego obično i provedem tri sledeća dana u Tvora. Moji su me novi znanci zanimali. Ne znam čim sam stekao njihovo poverenje, no oni su se neprinuđeno sa mnom razgovarali. Ja sam ih sa zadovoljstvom slušao i pazio na njih. Oba prijatelja nisu nikoliko bili nalik jedan na drugoga. Tvor je bio čovek rasudljiv, praktičan, administrativna glava, racionalista; Kalinič je naprotiv pripadao k broju idealista, romantika, ljudi zanosnih i sanjara. Tvor je poimao zbilju, to jest: sagradio što mu treba, nakupio nešto novaca, slagao se s gospodarom i s drugim vlastima. Kalinič išao je u obući od lika, te je kojekako kuburio. Tvor je narodio veliku porodicu, pokornu i složnu; u Kaliniča bila jednom žena koje se on bojao, a dece nije uopšte imao. Tvor je u dušu poznavao g. Polutikina; Kalinič se klanjao svome gospodinu. Tvor je Kaliniča ljubio te ga zaštićivao; Kalinič ljubio je i cienio Tvora. Tvor govorio je malo, podsmevao se i bio pametan za sebe; Kalinič je govorio s vatrom, ako i nije pevao kao slavulj, kako okretni tvornički radnik... No Kalinič imao je prednosti, što je i sam Tvor priznavao, na primer: bajao je krv, strah, besnoću, terao gliste; pčele mu se davale, bio je sretne ruke. Tvor ga preda mnom zamoli da uvede u konjušnicu novokupljena konja, Kalinič ispuni molbu staroga skeptika sasvim savesno i važno. Kalinič se držao više prirode, a Tvor — ljudi i društva; Kalinič nije rado rasuđivao i u sve je slepo verovao; Tvor se pače podigao do ironičke tačke, s koje je poglêdao na život. Mnogo je video, mnogo i znao, i ja sam se mnogomu od njega naučio. Iz njegova sam ja pripovedanja na primer saznao da se svakoga leta, pred kosidbom, pojavljuju u selima malena kolica, osobita obrasca. U tim kolicima sedi čovek u kaftanu i prodaje kose. U kovanim novcima ište rubalj i dvadeset pet kopejaka — rubalj i pol u bankama; na dug tri rublja i rubalj u srebru. Svi mužici, razume se, uzimaju u njega na veru. Za dve-tri nedelje evo ga i opet, da traži novce. Mužik je istom ovas pokosio, daklem ima čime platiti; ide s trgovcem u krčmu i tamo se isplaćuje. Pojedini su vlastelini već namislili da sami nakupuju kosa za gotove novce, pa da ih razdaju na dug mužicima pod istu cenu; nu mužici bili su nezadovoljni, pače pokunjeni; lišavali ih tako zabave da kuckaju po kosi, prisluškuju, te je prevrću iz ruke u ruku, pa do dvadeset puta pitaju varavoga gradskoga trgovčića: "a znaš li, čoče, da ova kosa nije baš onoga...?" Tako su isto lukavi kupujući srpove, s tom jedinom razlikom što se tu i žene u posao mešaju i što dovedu kadšto samoga prodava-ča do potrebe da ih na korist njihovu izbije.

     Ali najviše stradaju žene, evo u kakvom slučaju. Nabavljači građe za papirnice poveravaju kupovanje dronjaka ljudima osobite vrsti, koje zovu u nekim okruzima "orlovi." Takav orao, primivši od trgovca oko dvesta rubalja, ide na plen. No on ne napada kao plemenita ptica od koje mu ime, otvoreno i smelo: naprotiv, poslužuje se kovarstvom i lukavstvom. Kolica svoja ostavlja negde u grmlju oko sela, a sam ide po zadvorju i odstraga kao kakav prolaznik ili naprosto besposlica. Žene naslućuju dolazak njegov, te mu kradom idu u susret. U hitnji se svršuje trgovački posao. Za nekoliko medenih grošića predaje žena "orlu" svaki nepotrebit dronjak, no često puta pače i muževlju košulju i svoj haljinac. U poslednje vreme drže žene probitačnim same sebe krasti i takvim se načinom rešiti konopalja, osobito "svlaka," — znamenito rasprostranjivanje i usavršivanje prometnosti "orlova!" No zato su se i mužici izoštrili sa svoje strane, pa kako i najmanje naslute ili samo načuju da se pojavio "orao," odmah se živo laćaju mera oštrih da se očuvaju. I zaista, nije li to uvredljivo? Konoplju prodavati njihov je posao, — i oni je zaista i prodaju — ne u gradu, — u grad valjalo bi im se samim vući, — već nadošlim trgovčićima, koji nemajući kantara računaju na pud četrdeset pregršti, — a vi znate kolika je pregršt, kolik dlan u ruskoga čoveka osobito, kad je "usrdan!"

     Takvih sam se pripovesti ja, čovek neiskusan i u selu, štono se veli, "nedomaći", dosta naslušao. No Tvor nije sveudilj pripovedao, nego je i sam mene raspitivao o koječemu. Saznavši da sam bio u inostranstvu, raspali se u njem radoznalost... Kalinič nije za njim zaostajao; no na Kaliniča više je delovao opis prirode, gora, vodopada, neobičnih zgrada, velikih gradova. Tvora su zanimala pitanja o upravi i vladi. On je sve redom raspitivao: — "Je li u njih onamo tako isto kao što u nas, ili inače?... Nu govori, gospodaru, — kako je?..." — "A! Ah, Gospodi, budi volja tvoja!" klikne Kalinič, dok sam ja pripovedao. Tvor je mučao, mrštio guste svoje obrve i samo kadšto opazio "da ovo ili ono u nas ne bi moglo biti, a evo ovo je dobro, ovo je u redu." Svih njegovih pitanja ne mogu vam pono-viti, pa i nema tome razloga; no iz našega razgovora stekao sam uverenje, čemu se zuasigurno čitaoci nikako ne nadaju, — uverenje da je Petar Veliki bio pravi ruski čovek, ruski osobito u svojim reformama. Ruski je čovek tako uveren o sili i snazi svojoj, da mu nije stalo, makar se i polomio: malo se bavi prošlošću svojom i slobodno gleda napred. Što je dobro — to mu se dopada, što razborito — to mu i podaj, a otkuda to dolazi — to mu je deveta briga. Zdrav njegov smisao rado se podruguje suhoparnomu nemačkomu mudrovanju; no Niemci su po njegovim rečima radoznao "narodić" i on je gotov poučiti se u njih. Hvala iznimnom položaju njegovonm, i istinskoj nezavisnosti njegovoj, govorio je Tvor sa mnom o mnogo koječemu, čega ne bi iz drugoga vilama izvadio, kako kažu mužici, — žrvnjem ne bi izmljeo. On je zbilja poimao svoj položaj. Razgovarajući se s Tvorom, prvi sam put čuo prost, pametan govor ruskoga mužika. Znanje njegovo bilo je za nj dosta opsežno, no čitati nije znao; Kalinič je — znao. "Ovomu je šaljivdžiji uspelo na- učit knjigu," — nastavi Tvor, — "nikad mu nisu, što se pamti, pčele mrle." — "A jesi li decu svoju dao na knjigu?" — Tvor zaćuta malo. "Feđa zna." — "A drugi?" — "Drugi ne znaju." — "A zašto?" — Starac ne odgovori i zapodene drugi razgovor. Uostalom, ma i kako pametan bio, opet se i u njega našlo dosta predsuda i praznoverja. Žene je, na primer, iz dna duše prezirao, a u veselu trenutku bila mu slast podrugivati im se. Žena njegova, stara i svadljiva, nije slazila celi dan s peći8 i neprestano je mrmljala i psovala. Sinovi se nisu obazirali na nju, no neveste držala je ona u strahu božjem. Ne peva badava u ruskoj pesmici svekrva:

Какой ты мне сын, какой семьянин!
Не бьешь ты жены, не бьешь молодой...9

Jedanput se već nakanim zauzeti se za neveste, kušajući uzbuditi samilost Tvorovu; no on mi mirno odvrati: "veseli li vas zanimati se takvim... tricama, — puštaj žene, neka se kolju... Što ih više razvađaš — to su gore, pa nije vredno ni ruke mrčiti."

Kadšto je opaka baka slazila s peći i dozivala iz predkućja kućnoga psa govoreći: "ovamo, ovamo, ćuko!", a onda udri žaračem po mršavim leđima njegovim; ili je stala pod nadstrešje, te se, kako je Tvor govorio, sa svima prolaznicima "grizla." Muža svoga bojala se sasvim tim i na njegovu se zapoved pobrala na peć. No osobito je bilo zanimljivo slušati raspru Kaliničevu s Tvorom kad je stvar došla do g. Polutikina. — "Više mi u njega, Tvore, ne diraj preda mnom," — reče Kalinič. "A zašto ti ne sašije čizme?" — odvrati ovaj. — "Kakve čizme!... Šta će meni čizme? Ja sam mužik..." — "Evo i ja sam mužik, pa gle..." Kod te rieči digne Tvor nogu svoju i pokaže Kaliniču čizmu skrojenu zasigurno iz mamutove kože. — "Ta ti valja da nisi brat naš!" odgovori Kalinič. — "No da ti barem dade za likovu obuću: gle, ti ideš s njim u lov: valjda koliko dana, toliko trebaš i obuće." — "On mi daje na likovu obuću." — "Da, prošle godine dao ti desetak." — Kalinič se srdito odvrati, a Tvor da se udavi od smeha; pri tom su majušne očice njegove posve iščezavale.

    Kalinič dosta je ugodno pevao i svirao na balalajci.10 Tvor ga slušao te slušao, najednom spusti glavu na stranu i stane slagati žalosnim glasom. posebno  mu je draga bila pesma:

Доля ты моя, доля!11

Feđa nije propustio zgodu da ne pecne oca. — "Zašto si se, starče, tako ražalostio?" — No Tvor, poduprvši obraz rukom, zatvarao oči i nastavio tužiti se na svoj udes... Zato nije u drugo vreme bilo marljivijega čoveka od njega. Uvek je znao sebi naći bilo kakav god posao — kolica popravljati, ogradu podupirati, ormu pregledati. Do osobite čistoće nije mu ipak stalo bilo i odgovori mi jedanput na napomenu moju: "u kući treba da stanom miriše."
— Pogledajte, — rečem mu ja na to, — kako je u Kaliničevoj košnici čisto.
— Pčele bi prestale živeti, gospodaru, — reče on uzdahnuvši.
— A imaš li ti, — upita me drugi put, — očevinu svoju? "Imam." — "Je li kako daleko odavle?" — "Neko sto vrsta." — "A živiš li ti, gospodaru, na očevini svojoj?" — "Živim." — "Ali se najviše valjda baviš puškom?" — "Da ti pravo kažem, da." — "I pravo činiš, gospodaru, streljaj sebi u zdravlje male tetrebe, a starešinu menjaj češće."

    Četvrti dan uvečer pošalje g. Polutikin po mene. Žao mi je bilo rastajati se sa starcem. Ja sjednem s Kaliničem zajedno u kola. — "Nu, zbogom, Tvore, ostaj zdravo," — rečem ja... "Zbogom, Feđa." — "Zbogom, gospodaru, zbogom, ne zaboravi nas." Mi se povezemo; večernje se nebo tek zažari. — "Sutra biće prekrasno vreme," nastavim ja gledajući na vedro nebo. — "Neće, biće kiše," odvrati Kalinič; — "patke eno pljeskaju, a i trava vrlo silno miriše." — Mi zađemo u grmlje. Kalinič zapeva u pô glasa poskakujući na sedalu, pa je sve gledao i gledao na sumračje...
       Sutradan ostavim gostoljubivi krov g. Polutikina.

Lovčevi zapisi
s ruskog preveo Mirko Divković
prevod redigovao Zvonimir Bulaja

Mihail Ljermontov, Bard i buntovnik

Detinjstvo i (žal za) mlados’


    Mihail Jurjevič Ljermontov smatra se naslednikom Puškina, sa kojim zamalo da deli titulu vodećeg predstavnika ruskog romantizma. Jasno je da je bilo neophodno zaista nabacati sijaset novih ideja i pogleda da biste bili prepoznati kao nastavljač književnika koji je čitavu rusku književnost ćušnuo ka svetskim tokovima. Za razliku, ipak, od Puškinovog flegmatično-pomirljivog stava o nesavršenostima ovoga sveta, Ljermontov se patio i čupao kose nad pitanjem polarizma dobra i zla. Pokušavao je da odgonetne zašto, đavo ga odneo, njegov Demon, nosilac istoimene i ujedno i njegove najveće poeme, ne može da nađe spokoj i mir? Pored Puškina, Ljermontov ima još mističnijeg pretka – pošto potiče iz škotske porodice Lermont, smatra se da je u daljoj vezi sa legendarnim škotskim bardom Tomasom Lermontom, koji je imao i proročki dar, dobijen od vilovnjačke kraljice koja ga je kidnapovala na sedam godina i podarila mu tajna znanja. Šuškalo se po ruskim krugovima da takav dar ima i njihov buntovni pesnik – predskazao je Puškinovu i svoju smrt, kao i pad ruske monarhije. Pored veze sa Tomasom Lermontom koja je značajna za Mihaila kao književnika, manje je poznato da je bio u daljem srodstvu sa Lordom Bajronom, pošto se predak Bajrona oženio devojkom iz roda Lermonta.

Kad već pomenusmo poreklo jednog od najznačajnijih ruskih književnika, zašto se ne bismo podrobnije osvrnuli i na njegovo vaspitanje u detinjstvu, koje će nam možda otkriti zašto je do svoje kobne 27. godine ostao pravi buntovni tinejdžer. Mihail Jurjevič Ljermontov (1814 – 1841), rođen je u Moskvi od oca Jurija Ljermontova i matere Marije Ljermontov, devojačko Arsenjev. Stoga što mu je otac bio vojno lice iz osiromašene aristokratske porodice, a majka iz bogate porodice, brak je bio klasno mešovit i ne baš najsrećniji. Situacija se zaoštrila posle smrti majke, zbog stalnih svađa piščevog oca sa poslovično džangrizavom bogatom taštom. Ona se vajkala što je dala kćer za takvog probisveta i preuzela vaspitanje mlađanog Mihaila na sebe.

Ne’š ti tako sa mnom ruski care, ili početak buntovništva
Otkupivši Mihaila od oca za 25 000 rubalja (ruski pesnik nikada nije saznao za ovu porodičnu zaveru), baka Arsenjeva angažovala je najbolje učitelje da ga pripreme da se 1826. sa 12 godina, upiše na Blagorodni univerzitetski pansionat u Moskvi. Ova institucija primala je plemiće, većinom dekabriste (ruski pobunjenici protiv feudalnog sistema i kmetstva koje unazađuje državu, napravili golem pičvajz u Petrogradu 14. decembra 1825. u doba smene na tronu), te je negovala slobodarski duh. Aktuelni car Nikolaj I s razlogom je imao fobiju od takvog duha, pa je incognito posetio pansion i zgranuo se kada niko, ni od nastavnika ni od đaka, nije prepoznao, molim vas, njega, cara sve Rusije. Zbog takvog nepoštovanja, car je naredio da se pansionat pretvori u običnu gimnaziju i da se šiba uvede kao vaspitna mera. Revoltirani Ljermotov, tada u svojim ranim tinejdžerskim godinama, odmah je napustio tu obrazovnu ustanovu. Ovo je bio samo okidač za širok asortiman njegovih kasnijih čarki sa carem Nikolajem I. Recimo, pesma „Povodom pesnikove smrti”, prva koja je učinila Ljermontova poznatim u ruskim književnim krugovima i donela mu titulu nalsednika Puškina, takođe je bila njegova karta za progonstvo na Kavkaz sa pet zvezdica gde ga je odaslao car lično čim su do njega stigli slobodoumni stihovi. Pored sukoba sa carem, nije se slagao ni sa autoritetima na univerzitetima i načelima koja su tamo promovisana, te je rešio da batali filozofiju i upiše se u junkersku školu, posle koje se napredovanjem dostiže oficirski čin.

Ljermontov superstar – književni rad i uticaj
Pesma „Povodom pesnikove smrti” („Смерть поэта”) napisana je 1837. povodom pogibije Puškina u dvoboju sa Dantesom. Interesantno je da je nastajala dok je Puškin još mučio predsmrtne muke, pa se zato misli da je Ljermontov prorekao njegovu smrt pre no što je ovaj konačno, što se kaže, podlegao povredama. Ono što je zasmetalo caru Nikolaju nalazi se u trećem delu pesme koji je nastao nekoliko dana kasnije od prvog, i to usled susreta pesnika sa rođakom koji je bio u državnoj službi. Upravo taj susret podstakao ga je da ospe paljbu po ruskoj vlasti i državničkom aparatu, vodećim ličnostima koje su zaverenički podsticale i omogućile da dođe do dvoboja Puškina i Dantesa, kako bi „uklonili” takvu ličnost velikog uma i duha:

I vašom crnom krvlju neće se nikad moći
Nevina pesnikova smrt da spere!

Šta reći, hrabro je istupiti sa takvim kritikama u apsolutističkoj monarhiji koja se još oporavlja od Dekabrističkog ustanka. Čestitamo, Ljermontove, osvojili ste kartu za Kavkaz, progonstvo i pun pansion!

Iz progonstva koje je trajalo od njegovog hapšenja 18. februara 1837. do oktobra iste godine, pisac je uspeo da izvuče i neke koristi. Upoznao je nekolicinu budućih prijatelja, uključujući Odojevskog, skoknuo je do Tbilisija i banjao se po čuvenim kavkaskim lečilištima sa izvorima tople vode. Upravo ovi izvori biće poprišta ključnih susreta nekih od likova u njegovom najznačajnijem proznom delu, Junak našeg doba (Герой нашего времени), čija je radnja i smeštena na Kavakazu. Interesantno je da je glavni lik ovog romana, Grigorij Aleksandrovič Pečorin, dobio prezime po reci Pečori. Iako se banjao u toploj vodi, Ljermontov je u ovde nije izmislio, jer je postupak imenovanja lika po reci preuzeo od Puškina, čijem je Evgeniju Onjeginu kumovala reka Onjega. Zanimljivo je da ova imena nisu slučajna, već zapravo obeležavaju suprotstavljenost ovih junaka. Reka Onjega je spora i mirna, što odražava flegmatično-pomiren stav lika da u svetu i životu ne treba tražiti smisao jer takvog i nema, već se samo odevati kao dandy i igrati mazurku. S druge strane, reka Pečora je planinska, nepredvidljiva i brza. Isto tako, lik Pečorin priznaje da se razočarao u život u kojem ne nalazi zabavu i ispunjenje, iako se upušta u niz avantura i putovanja (zaždio čak i do Persije) uviđajući naposletku da je život dosadan jer se sve neprekidno ponavlja. Ljermontov je, uopšte, imao znatno buntovniji pristup književnom radu od Puškina. Prosto su ga izluđivale neke nesuglasice u uređenju sveta, posebno u njegovim višim sferama, te se bavio suprotstavljenošću boga i đavola, dobra i zla kroz priču o gorepomenutom Demonu koji ne može da pređe na drugu stranu od one za koju je predodređen. Bio je revoltiran i prema premazanom društvu velegradskih spletkaroša, koje je za svog dinamičnog života dobro upoznao i opisao u svojoj drami Maskarada. Pesma „Valerik” koja se bavi (be)smislom vođenja ratova bila je inspiracija Tolstoju za roman Rat i mir.

Rekosmo negde gore da Ljermontova smatraju naslednikom Puškina ne samo u književnom radu, već i zbog učešća u dvobojima. U prvom, na koji ga izaziva sin francuskog ambasadora, pisac je prošao dobro – prvi hitac protivnika ga je promašio, dok je on svoj hitac ispalio u vazduh. Posledica ovog dvoboja bilo je ponovno progonstvo na Kavkaz, gde će se dogoditi za Ljermontova kobni okršaj sa starim poznanikom iz junkerske škole, Nikolajem Martinovom. Avaj, ovde je naš plahoviti romantičar ispalio prvi hitac i to ponovo u vazduh uz drzak komentar: „Neću da pucam u budalu.” Na ovo je protivnik Martinov potpuno prs’o i okuražio se da smrtno rani Ljermontova. Tako se životni vek ovog velikana ruske kniževnosti završio u 27. godini. Sada nam je valjda jasno ko je istinski osnivač Kluba 27 – ruski neshvaćeni buntovnik i pesnik, večiti tinejdžer, kome su se u XX veku priključili takođe neshvaćeni umetnici, Džoplinka, Hendriks, Kurt, Ejmi i ostala kompanija.

Car Nikolaj I, koji je pesmu „Povodom pesnikove smrti“ pročitao uz komentar ,,Pojavio se naslednik Puškina u Rusiji, šta tu ima dobro?“, posle smrti Ljermontova mogao je da odahne. I to mu nije bilo dovoljno, već je morao da baci zajedljivu opasku, čije su varijante: „Tako mu i treba.” ili „Psetu – pseća smrt.” Ne zna se koja od njih je prava, iako se vremenom, kako to i danaske sa nezgodnim izjavama biva, komentar cara prenosio u ublaženoj verziji. Ipak, sama činjenica da je jedan pesnik predstavljao toliku pretnju za jednog cara, svedoči o veličini Ljeromontova i njegovom uticaju kako na književnost, tako i na društvo. Zato ne bi valjalo zapostavljati dela ovog ruskog barda, čiji je Junak našeg doba inspirisao i velikog Džojsa za njegov Portret umetnika u mladosti.

Ako bi neko da se još podrobnije uhvati ukoštac s Ljermontovom i njegovom životnom pričom, neka hitro klikne ovde za odličnu emisiju o njemu.

izvor 

                                  

Charles Dickens, Senovita kuća - DUH SOBE U ZAKUTKU 6

DUH SOBE U ZAKUTKU


      Ja sam opazio, da g. Gverner bivaše sve uzbuđeniji, što se više primicaše njegov red da priča. A pošto ja ućutah, on nas iznenadi najpre svojim suviše ozbiljnim izgledom, pa onda molbom upravljenom na mene da izađem, jer želi da govori sa mnom nasamo pre nego što počne pričanje.
      Društvo, iz velikog uvažavanja prema njemu, dopusti taj izuzetak, i mi izađosmo na trem.
– Moj poštovani kapetane – poče Gverner – otkad se nalazim na ovoj staroj brodini, ja sam, i dan i noć pod činima.
– Kako to, Džače?
      On me svečano potapša po ramenu i svečano spusti ruku, pa reče: – Opčinila me neka utvara, u obliku žene.
– E!... Da nije on stara vaša naklonost?
– Da!... Ja vas uveravam da govorim sasvim ozbiljno, svake noći kinjilo me je jedno isto priviđenje; svakoga dana plenio je moje oči i srce taj isti oblik u kuhinji a to je došlo do toga, da se upravo čudim kako nisam potrovao sve putnike na ovoj brodini. Sve što vam ispovedam, čista je istina. Hoćete li da vidite utvaru, o kojoj je reč?
– Pa, da vidim!
– Evo je – reče Džak, obrnuvši se i pokaza moju sestru, koja beše lagano izašla za nama.
– Tako! Tako! – rekoh. – Dakle, tako Pati onda ne treba već tebe ni da pitam jesi li bila opčinjena! – Pa jesam, braco – reče ona.
       Kad se vratismo u dvornicu, te ja prikazah moju sestru, kao duha sobe u zakutku, a Gvernera kao duha njene sobe, to izazva opšte čuđenje i zadovoljstvo. Taj se događaj najviše istakao one večeri. G. Biver bio je tako dirnut da svečano obeća da će zaigrati u njihovim svatovima. G. Gverner smesta zamoli svoju „dobru malu“ da započnu igru, te nasta opšte skakanje, koje niko nije predvideo.
Pošto se siti ismejasmo i toliko zamorismo da ne mogasmo disati, Alfred Starling, bojeći se da već nije nadmašen, poče da igra sam, obrćući se u kovitlac, neiskazanom brzinom, po lankašerskoj modi. To je, po mom mišljenju, najlepša, najduža, najzapletenija igra koju sam ikada video.
        Mi rešismo iste večeri, da se ne razilazimo iz senovite kuće pre nego što se svadba završi. Starling bi izabran za devera, a Bilinda za počasnu nevestinu pratilju.
       Ukratko, naše prebivanje u kući oglašenoj senovitom, završi se vrlo srećno. Sve što nam se priviđalo behu naše vlastite uspomene, ili tvorevine naše mašte.
Gospođa moga rođaka astronoma, iz velike ljubavi prema njemu i iz zahvalnosti za znatne izmene koje ta ljubav u njoj učini, ispričala nam je, kroz njegova usta, svoju ljubav, te smo je, posle toga, svi vrlo zavoleli.
       Tako, dakle, jednog jutra, pre nego što isteče najkraći mesec u godini, mi se uputismo seoskoj crkvi, gde se moja sestra venča sa Džakom Gvernerom.
Mogu vam reći da Elfred i Bilinda behu veoma tužni, gledajući obred... Valjda im se taj obred svideo, jer nakon malo vremena i oni se u istoj crkvi venčaše. Dotle, on je bio suviše prozaičan, a ona suviše poetična, te iz veze tih dveju osobina, po mom uverenju, potiču dobre posledice.
       Najposle, ja sam izvukao jednu hrišćansku pouku iz iskustva, stečenu u senovitoj kući, koju ja od svega srca saopštavam čitaocima, naime: vera je velika vrlina, ali vera u dobro.
      Hristos se rodi! 


preveo Sima Matavulj 

Bookland , Beograd , 2008 godina 

                                 svi nastavci  : Romani u nastavcima  

Charles Dickens, Senovita kuća - DUH SOBE GOSPODARA B. 5

DUH SOBE GOSPODARA B. 

                        Bio je moj red, te, nakon kratkog ćutanja, započeh:
„Kad zauzeh trouglastu sobu na tavanu, koja je toliko na zlom glasu, pre svega, mučilo me pitanje ko beše taj gospodar B.? Moje pretpostavke bejahu bez broja? Beše li pri krštenju nazvan: Bortul, Brne, Blaž, Bonifacijus... Ili mu je prezime počinjalo tim slovom? Kako se prezivao? Kako se prezivao? Bakter, Blak, Braun, Beker, Bagins, Bord, Bunč? A ne beše li nahoče, te prosto nazvan B? Da ne beše kakav srodnik slavne gospođe tetke „Bjul“, koja je u doba moga detinjstva bila u sjaju?
        Pošto sva ta pitanja ostaše bez odgovora, ja se počeh mučiti drugima, tražeći neku tajanstvenu vezu između glasa B. i spoljašnjosti, zanimanja i drugih osobina koje počinju sa B. Na primer pitao sam se beše li blaženo počinuvši beo, bled, brkat, bradat, butrast, bistar, budalast? Beše li bakalin, bravar, bačvar, berberin? – bogat, bogalj, besan? – bezbožan, brbljiv, bljutav, itd.
        Elem, sve reči, koje se počinju sa b, ne davaše mi mira. Doduše u snu nisam viđao ni gospodara B. ni ostala b, ali čim bih se probudio noću, odmah bi naletali sa svih strana.
       Tako je trajalo deset prvih noći; ja sam nekako postupno osećao da se priviđenje približava. I prvo bi jednom u zoru, kad ustadoh da se obrijem. Na moje veliko čuđenje, (a možete zamisliti na koliki užas!) ja videh nekog drugog u ogledalu, nekog ko nije ni izdaleka na mene ličio. Meni je sad pedeset godina, a onaj koga ja počeh brijati beše mladić.
       Užasnut, ja se okretoh. Iza mene ne beše nikoga. Kad se ponova obrnuh ogledalu, sretoh se sa istim licem. Beše mladić, koji je uzeo brijač, ne da se oslobodi brade, nego da je drži da raste. Obuzet neiskazanim uzbuđenjem, ja ipak ne pobegoh iz trouglastog sobička, nego počeh hodati po njemu. U tome se reših da dovršim prekinuto brijanje. I ja se ponovo zaustavim pred ogledalom, ali zatvorenih, očiju, očekujući da mi se povrati hrabrost. Ali se opet sretoh sa mladićem od dvadeset i četiri do dvadeset i pet godina, koji me gledaše netremice. Ja opet zatvorih oči, skupivši svu snagu volje da se priberem. Kad nanovo digoh oči, videh svog pokojnog oca gde se brije. Malo posle privide mi se deda, koga, uzgred da kažem, nisam ni poznavao.
        Premda veoma uznemiren, ja se ipak odlučih da ne govorim o tome do danas, prema našem ugovoru. Istog dana uveče, ja pođoh u svoj sobičak, spreman da se opet sukobim sa kakvim priviđenjem. I ako to očekivanje beše uzaludno pre spavanja, ono me ne izneveri malo posle, oko dva časa posle ponoći, kad se trgoh iz veoma nemirnog sna, te ugledah do sebe na postelji kostur gospodara B.
       Ne znam kako, ali sam odmah razumeo da je to njegov kostur.
       Ja iskočih iz kreveta, a kostur pojuri za mnom, pitajući žalostivo: „Gde sam ja ovo? Šta mi se desilo?“
        Na jedan mah, mesto kostura, videh senku. Mladi čovek, niskog rasta, beše odeven na starinski način. Osobito mi privuče pažnju njegov mrki gunj, s dva reda kovanih putaca, što se nizahu duž ramena. Oko vrata je imao pošu9 ružičaste boje. Desnom rukom, izmrljanom mastilom, beše pritisnuo stomak. I izraz njegovog lica, osutog bubuljicama, pokazivaše da boluje od stomaka. Odmah pomislih da je to senka nekog mladića, koji je za života, popio suviše lekova.
– Gde sam ja ovo? – ponovi mala senka patetičnim glasom. – Zašto sam se rodio u vreme kad se mnogo upotrebljavala živa kao lek? I zašto su mi je mnogo davali?
         Ja učtivo odgovorih da mu ne mogu pomoći odgovorima.
– A gde je moja sestrica? – nastavi duh. – Gde je moja anđeoska ženica? Gde je mladić, moj školski drug?
       Ja ga počeh preklinjati da se stiša i da se uteši za onima koje oplakuje, i nastavih da je vrlo moguće, da je njegov školski drug pošao zlim putem, kao što je pošlo mnoštvo i mojih školskih drugova! Pa onda se zanesoh i počeh pričati o njegovom prijatelju. „Verujte mi“, rekoh, „on beše prosta varalica. Baš poslednji put sastasmo se na velikom ručku ʼKod Dolijansaʼ. On imaše oko vrata veliku, belu pošu, a u glavi sve same nastrane misli. O sebi je mislio da bolje ne može biti. Na primer sam je cenio svoje klimanje ili odricanje glavom kao Bog zna kako mudar sud. Često smo se sastajali kod pomenutog starog Dolijansa, i vaš sadrug imaše sve više i više prilike da se pokaže u svojoj pravoj boji, dok, najzad, videsmo sa kim imamo posla. Beše obični nemirko, nezadovoljan svim i svačim na svetu. On je lutao po svetu, propovedajući Adamovom pokoljenju svakojake novotarije, između ostalih i to da engleska banka mora staviti u cirkulaciju ne znam koliko miliona novčića od deset penija; inače da će propasti.
        Duh me pažljivo sasluša, gledajući me oštro, a pošto završih, on mi samo podrugljivo reče:
– Berberine!
– Berberine? – ponovih začuđen. – Ja nisam tog zanata.
– Berberine – ponovi duh i nastavi – odsada brijaćeš uvek nove mušterije, ponekad mene, ponekad jednog drugog mladića, ponekad samog sebe, ponekad svoga oca i deda. Tako ćeš odsad uvek noćivati s jednim kosturom.
         Dršćući slušah strašnu presudu.
– Berberine, zamnom! – reče duh.
       Čim on to reče, ja odmah osetih da sam opčinjen i da moram za njim. I smesta poletesmo iz trouglastog sobička.
       Svakome su poznata putovanja veštica. Nema sumnje da su one pričale suštu istinu, osobito kad im se istina naterivala na usta, pomoću vešto smišljenih pitanja, a još više sredstvom torture.
      Za sve vreme otkad stanujem u sobi gospodara B. ja sam, svake noći morao leteti za utvarom. Ta su putovanja bila neobična, duga i nastrana ne manje nego veštičja u srednjem veku. Doduše nisu me prikazali strašnom starešini, nagom, rogatom i repatom starcu, koji predsedava vrzinom kolu; ali vas uveravam da sam ipak bivao u tim skupovima, i kažem vam da su isto tako smešni kao i oni u običnom životu, samo što su malo nepristojniji. Tu sam upoznao dosta stvari koje za mene imaju veliko značenje.
      Pošto sam svestan da govorim istinu i da ćete je i vi sami priznati, pričaću vam redom.
       U početku sam polazio na put na drški od metle. Posle na drvenom konju. Da vas bolje uverim, kunem vam se, da je konj bio obojen, te sam osećao njegov miris, osobito kad bi se zagrejao; posle, vremenom, išao sam za utvarom na kolicima, gde se osobito osećao pomešani miris pasa sa mirisom šamara (pozivam se na moje vršnjake da to odreknu ili potvrde). Posle, vremenom, išao sam za utvarom na magaretu bez glave, tačnije da kažem, ono je imalo glavu, ali pošto ga je neprestano mučila glad, ono je uvek kaskalo oborene glave, tražeći hranu. Posle, vremenom, jahao sam za utvarom na konjiću, koji se mnogo propinjao i udarao nogama. Da, zaboravih napomenuti, da sam se dao i na „ringišpile“ po pazarima.        Najposle sam se vozio za utvarom na kolima.
      Da vam ne bih suviše dosađivao pričanjem, iako su moja putovanja čudnovatija nego ona Sinbada Mornara, izneću vam samo jedan događaj, po kome ćete moći suditi sve ostalo.
      Ali, pre toga, dopustite mi, da vam napomenem jednu čudnu pojavu, koja se zbila u meni.
      Behu nastale neverovatne promene u meni.
      Kako da vam kažem? Bio sam isti, a opet, nekako, ne bejah isti. Nešto osta u meni neizmenjeno, upravo osta nepokolebljivo, iako inače ja bejah sasvim drukčiji od onoga što se dizao iz kreveta gospodara B. Lice mi posta sasvim glatko, a noge mi se skratiše.
     Jednom, pri polasku u noćni izlet, sukobih se pred vratima s nekim stvorenjem, koje takođe imaše glatko lice i kratke noge. Ja se nimalo ne začudih videći svoju sliku i priliku. Baš naprotiv, ja mu se obratih kao starom znancu i to, s najčudnovatijim predlogom, što se može zamisliti.
– Hajdemo – rekoh – da sastavimo jedan harem. – To sam rekao, što kažu, s neba pa u rebra.
- Hoću, drage volje? – odgovori odmah moja prilika, ne čudeći se nimalo nastranosti tog predloga, nego još poskočivši od radosti. – Hajde da sastavimo harem!
       Videlo se da moja prilika nema pojma ni poštovanja prema sebi, kao što nemah ni ja. Videlo se da smo se oba u svemu ugledali na čuvenog kalifa Haruna al-Rašida, mirišljave uspomene.
      Pošavši zajedno u noćni svet, mi nastavismo pregovore. Prvi nam je uslov bio da držimo u tajnosti naš plan od gospođice Grefinove – ne stoga što nam se činjaše zazoran taj istočni običaj, nego zato što smo znali da Grefinova nije kadra oceniti lepotu tog običaja, kao ni veličinu čuvenoga Haruna al-Rašida. Ali se složismo da poverimo našu tajnu gospođici Bjul.
      Nas je bilo desetoro u pansionu gospođice Grefinove, u Hamstidu – osam devojaka i dva mladića. G-đica Bjul u zrelom dobu od devet godina, predsedavaše našim skupovima.
      Istog dana, ja porazgovarah s njom i predložih joj da bude moja prva sultanija u mom haremu. G-đica Bjul, razume se, pošto se dugo borila sa prirodnom devojačkom stidljivošću, priznade da joj laska ta ponuda, ali, pre svega, želela je da dozna kakvo mesto u haremu namenjujem gospođici Pipson. Veliko je prijateljstvo vezivalo te dve gospođice, jer je Grefinova Pipsonovoj bila obećala, da će s njom deliti sve svoje tajne i sve svoje stvari do smrti; na to joj se beše najsvečanije zaklela na svom molitveniku, koji beše išaranih, pozlaćenih korica.
Elem, gđica Bjul uveravaše me da ona mora saopštiti predlog svojoj vernoj prijateljici, a, u isto vreme, poče me uveravati da Pipsonova nije obično čeljade.
Zaista, g-đica Pipson imaše plavu, kovrdžastu kosu i plave oči – a to je bio moj ideal, te joj odmah odgovorih da ja smatram g-đicu Pipson kao predstavnicu čerkeske rase.
– Pa onda, kako ćemo? – zapita g-đica Bjul zabrinuto.
– Pa onda, samo se po sebi razume! – rekoh ja. – Neka je dovede trgovac, neka mi je ponudi i kaže cenu!
– A neću li ja biti sumnjičava? – zapita Bjul, oborivši oči.
– A, nećeš, nećeš, moja Zobajido – velim ja. – Ti ćeš doveka ostati prva sultanija, uvek ćeš imati prvo mesto u mome srcu i na mom prestolu.
       Tada Bjul pristade da razgovara o stvari sa svojim sedam drugarica.
        Tog istoga dana, ja se setih da bismo se mogli poveriti našoj staroj veseloj dvorkinji Tobi. Ona beše za sve sposobna. Tobi ličiše na staru kudelju, i na njenom licu beše sloj rumenila. Za vreme večere ja gurnuh u ruku g-đici Bjul jedno pisamce, kojim je nastojah privoleti da i ona poradi, da nam Tobi zameni Mesrura, poglavicu haremskih stražara.
     Kao što obično biva u velikim snovima, bilo je dosta smetnji i toj našoj ustanovi.Moja prilika, (već u prvoj prilici), pokaza se kao čovek podlac – jer, kad pored sve svoje hitrine i nastojanja da se nezakonito popne na presto, ne uspe u tome, onda se poče izgovarati kako mu savest ne dopušta da pada na kolena preda mnom, svojim kalifom, i da mi daje titulu, koja mi pripada, naime: „poglavaru svih pravovernih!“
      Čak, veliki vezir u nekim prilikama govoraše o meni kao o kakvom dečku i govoraše da neće da se igra sa mnom!... Igra!... Uz to beše vrlo često grub.
      Ali, u takvim zgodama, njega bi satro opšti gnev harema, a mene bi usrećilo osam osmejaka, osam najdivnijih hurija.
      Doduše, ti me osmejci usrećavaše samo onda kad bi g-đica Grefinova svratila oči na stranu, pa i onda su ostale to činile uz najveću opreznost – jer, po nekoj istočnoj legendi, gnevna sultanija mogaše videti i kroz pleća upravo kroz neko izvezeno kolo svog skupocenog ogrtača.
      Svakoga dana, posle večere, ja bih ostao u haremu po jedan čas, a tada se sultanije nadmetaše koja će lepše osladiti dokolicu svoga Haruna al-Rašida, koji se tu odmaraše od državnih poslova. Uzgred da kažem, ti njegovi poslovi behu, (kao što su u svim državama), aritmetičke vrste, pošto „poglavica svih pravovernih“ trošiše nemilice.
      Mesrur, starešina haremskih stražara, beše pošten i odan čovek, ali neumešan u svom poslu, tako kad bi ga prva sultanija zvala on se ne bi žurio da dođe.
Jednom položi metlu na kalifov divan! Drugi put ogrćući i kalifa crvenom kabanicom (bundicom g-đice Pipsonove), jedva mu pokri pleća. Pa onda često uzvikivše, obraćajući se kalifu: „O, Bože, ala ste lepi!“ – Kao što vidite to ne beše nimalo istočnjački. Pa onda mesto da kaže „Bismilah“, Tobi... hoću reći Mesrur, rekao bi „Aliluja!“ Sem toga, beše suviše veseo, držaše usta suviše otvorena, izražavaše svoje divljenje prvim rečima koje bi mu došle na usta. Zamislite koliko se zaboravi kad kupi lepu čerkeskinju za 500 hiljada kesa zlatnika, (što ne beše skupo), da poljubi i kupljenu robinju, i prvu sultaniju i kalifa i sve redom. Alah neka mu oprosti.
       Kad smo išli u šetnju, dvoje i dvoje, hamstigonskom cestom, obično gospođica Grefinova (mati glavne sultanije) beše u prvom redu s desna i dostojanstveno koračaše. Ona beše uzor skromnosti i pristojnosti. Ja bih mnogo platio da doznam šta bi ona činila kad bi doznala svu istinu, kad bi se uverila da predvodi četicu muhamedanaca! Meni beše veoma prijatno tajanstveno uživanje da posmatram kako se u svom neznanju meša s nama. Ona to ne znaše, a znala je sve što se u knjigama nalazi. Jednom, bogme, zamalo se ne odasmo. To je bilo u crkvi, gde nas desetoro, kao obično, besmo uvrstani na vidnom mestu, sa dražesnom ćerkom upraviteljke na čelu – a to je bio jedan način reklame.
        Sveštenik baš čitaše opis domaće sreće cara Solomona, gde se pominje njegovih osam stotina carica. U tom trenutku sveštenik, baš kao naročito, zaškilji na mene, a ja se sav zacrveneh i krupni znoj probi mi lice. Veliki vezir ublede kao samrtnik. Ceo haremčić zamrmolji kao da ga opali žarko bagdadsko sunce. Stroga gospođa Grefin usta u svojoj klupi i strašnim pogledom pogleda – islamsku decu. Mene obuze sumnja da su se crkva i država sporazumele da nas, zbog velikog prestupa, izlože javnom kajanju u crkvi, nego u tom kritičnom trenutku, spase nas jedino nehotični, naviknuti pokret prve sultanije, g-đice Grefinove, koja se, u zgodan čas, pokloni ka zapadu.
        Rekao sam pre, da haremčić živeše u slozi i ljubavi, ali ipak beše nekih zađevica u njemu. Sultanije se prepiraše: da li kalif ima pravo da ih grli kad su na okupu. Zobejida beše protiv toga i još tvrdiše, da ona ima pravo da ih sve izgrebe. Lepa Čerkeskinja govoraše da bi ona, ako do toga dođe, pokrila lice zelenom torbicom, u kojoj držaše knjige. Druga neka istočanka, neobično lepa, (nju dovedoše u konak neki trgovci, što su svakih šest meseci putovali pustinjom), imala je uopšte suviše slobodoumna načela. Kako su joj prebacivali da vrlo nežno gleda mog velikog vezira, ona se naljuti i otvoreno izjavi: E baš ona njemu čini čast što mu katkad dozvoljava da je poljubi – iako on na to nikakvog prava nema!
Ukratko da kažem, harem je vrio takvim paljbama, dokle Mesrur ne nađe jedan pametan način, da to utiša. On predloži neku prostodušnu ali lepuškastu robinju, između čestitog kalife i sultanije, a s dužnošću, da prima njegove poljupce na svoje rumene obraščiće, pa da ih ona raznosi među sultanije. I taj se običaj usvoji.
Baš kad se nalazih na vrhu sreće, onda me odjednom zadesi nenadana žalost. Da idemo redom. Ja počeh da pomišljam na svoju majku i na ono šta bi ona rekla, kad bih joj o Petrovu danu nenadano doveo osam lepih devojaka. Pomišljao sam takođe na broj kreveta u kući, na ostali nameštaj, na dohodak moga oca, na mesara, pekara, itd.
        Veliki vezir i harem, pogađajući uzrok brige njihovog kalifa i gospodara, pomagahu takođe da mu se briga poveća, jer mu sve sultanije, najpre, izjaviše večnu vernost, pa onda želju da ga dvore do veka. Doveden do očajanja, zbog tih izjava, ja izgubih san i provedoh čitave časove premišljajući o svojoj žalosnoj sudbini. Ja ozbiljno pomišljah da kleknem pred g-đicu Grefinovu i da joj ispovedim kako ja u svemu ličim na cara Solomona – ne bih li se tako kurtalisao.
Jednom mi pođosmo u šetnju, kao obično, dvoje i dvoje, ali ja u toj prilici ne dadoh običnu naredbu velikom veziru, da oštro pazi na najmlađeg carinskog pozornika kod varoške granice, koji imaše običaj da svojim prostačkim očima gleda haremsku lepotu. (Ja i vezir već se dogovarasmo da mu po jednom crncu pošaljemo gajtan). Toliko sam bio zauzet svojim mislima, zbog velikih nezgoda, koje me čekaju kad se bude prenosio harem. Ja sam bio pogružen, pomišljajući na neprijatnu stranu muslimanskih običaja. Uto se neki stranac primače gospođi, pa pošto je išao neko vreme pored nje, poče me zagledati. Pretpostavljajući da je to dželat, da je kucnuo moj poslednji čas, ja dadoh maha nogama, a u glavi, kao kroz neku maglu, zače mi se pomisao da bežim u Misir.
       Stade cika celog harema, upraviteljka iz sveg grla vikaše za mnom, a moj neverni vezir progna me. Onaj isti carinski pozornik, kome ja mišljah da pošaljem gajtan, pođe mi u susret i utera u jedan ćošak, ščepa me, kao da bejah ovan.
Na moje veliko iznenađenje, gospođa ne samo što me ne izgrdi, nego još blago reče da je to „zaista čudnovato“, pa onda me zapita zašto sam pobegao videvši džentlmena.
       On, međutim, beše otišao.
      I da mi se povratio dah, ja ne bih odgovorio.
         Kad uđosmo u zavod, gospođa se sa mnom odvoji u drugu sobu i zovnu Mesrura, poglavicu haremskih stražara, te mu prošapta nešto, zbog čega se odmah Mesrur povrati u prvobitnu Tobi, te briznu u plač, govoreći:
– Neka ti Bog bude u pomoći, jadno, dobro dete. Tvoj otac je bolestan?
Srce mi se poče trzati i ja zapitah isprekidano:
– Je li veoma bolestan?
– Neka ti Bog da snage da izdržiš – nastavi ona, kleknuvši preda me, kako bih zgodno mogao nasloniti glavu na njeno rame.
– Tvoj otac je... umro!
      Posle te kobne reči, nestade Harun al-Rašida, niti on ikada više vide ijedne od svojih osam sultanija...
       Kod kuće me, sem žalosti, dočeka i siromaštvo. Zbog silnih dugova, sve nam se prodade.
       Mene otpraviše u jedan drugi zavod, gde mi je bilo da ne može gore, gde behu samo odrasli dečaci. U tom zavodu sve beše rđavo i prostačko, i hrana, i odelo, i nauka, sve, sve. Malo i veliko u njemu beše puno zlobe. Ti novi sadrugovi znali su šta se desilo u mojoj kući te često, podražavajući glas činovnika pri licitaciji, hvataše me vičući, „ko da više?“
      Ja sam se dobro čuvao da ne odam tim gadovima da sam ja bio Harun al-Rašid i da sam imao svoj harem, jer da su još to doznali, toliko bi me kinjili, da bih se ja, iz očajanja, odista udavio u baruštini, koja beše blizu dvorišta naše škole.
Nažalost, prijatelji moji, u sobičku gospodara B. ne beše druge utvare, do utvare moje mladosti, moje nevinosti i nekadašnjeg maštanja.
      Koliko puta trčah za tom utvarom, ali, otkad sam zreo čovek, nikad je ne mogah stići, nikad je ni srcem ne mogah posmatrati u svoj njenoj čistoti.
      A što se tiče one presude gospodara B, vi znate da se ona vrši nadamnom, jer ja brijem sve nove i nove osobe u ogledalu.
       Takođe ja stalno ležem i ustajem sa kosturom, koji je sa mnom dokle sam na ovom svetu.
________


preveo Sima Matavulj 

Bookland , Beograd , 2008 godina 

 

                             NASTAVAK : Romani u nastavcima