Uvod: Ovo je piriča o meni, njoj - rumenoj kao višnja, o njemu, veselom
pa onda neveselom.
PRVA GLAVA
Videh: mili no travi, nečujno i podmuklo. Pređe preko otkosa sa slamčicom na leđima i zamalo se ne prevrnu kraj moje šake.
Skočih i vrisnuh. Ona se zaustavi i pogleda me. Da se makla,stao bih bežati. Ali ona osta nepomična i čudno nema.
Pomislih: mora da joj je veoma žao što sam pobegao.
Ona se pomače i učini mi se da hoće da se prevrne. Da sam se oglednuo, ulovio bih u očima i na obrazima strah. Ali ja nisam imao ogledalo i video sam samo kako mi se nogavice tresu na otkosima.
Ona se opet pomače. Štap iznad moje glave zatrese se kao da je u ruci stogodišnjaka.
Pomislih: o ovome neću pričati ni njemu ni čobanima. Ismejavaće me. Ali, bogami, ma koji od njih da je bio na mome mestu, prepao bi se.
U meni se strah malo sleže.
Videh: ona sakatim hodom zaobiđe lokvu, odmeri me i zavuče se pod kamen.
Zapamtih joj pogled. I oči, male kao dve tačke.
Pomislih: sramota - mogao sam je ubiti. Ali ... zaista sam kukavica. Pobedila me je.
Zabele se stado na rubu livade. Kraj jagnjeta što je ležalo stajao je on. Poznah ga po torbi i nogavici.
Bili smo bosonogi najamnici, bez krova i hleba. I oči smo imali.
Od njih nismo mogli pobeći. Eh, da ih nije bilo. Njegove su bile vesele i plave kao u mačka, a moje crne, zapaljenih kapaka, naviknute da suze.
Tada čuh: on stade da poverava nešto svirali i ovcama.
Vrana sastavi krug iznad mene, pa se, ko zna zašto, zanjiha na grani trešnje. Moj pas pogleda prema njemu.
Upitah se: da li vrana i pas uživaju u njegovoj slici ili joj se čude?
— Ej, viknuh, hodi ovamo!
Glas mi odjeknu u brdima i šmugnu u šumu kao senka. Otkosi su ležali i mirisali. Tamo gde su se oni završa-vali počinjala je trava.
— Što ću ti?
— Da vidiš nešto, rekoh gledajući u kamen.
— Nemam ja s lažovima posla!
— Ovoga puta ne lažem.
— Eh, ti ne lažeš. Čim zineš, ti već slažeš.
— Dođi brzo.
— Kaži što ću ti, pa ću doći.
— Nešto sam našao. Nešto živo i opasno.
Videh: zadihan i mali, uskih ramena i bled, osloni se na štaku kraj mene. Gledali smo se. Ja sam bio uplašen. On mi nije verovao. On mi nikad nije verovao.
— Što si me zvao?
Izgovorio je to strogo, s uvredom u očima. Mislio je da sam ga slagao i ovog puta. Ali kad mu sve ispričah, on se nasmeši.
— Dobro je kad mi nisi ispričao da si se ceo sat gonio s njom po šumi.
— Više ne lažem, rekoh.
Gledao sam ga ozbiljno. On se smešio s nevericom i prezrivo. Dolazilo mi je da zaplačem. Dobro se sećam, bio sam rešio da ne lažem.
Uoči toga dana cele noći sam sebi obećavao da neću više biti lažov.
— Ti ne lažeš?
— Da, baš ja.
Njegov smeh prosu se po otkosima. Njihao se između štaka kao zvono.
— A što držiš štap iznad glave?
— Nemojte me više zadevati da sam lažov počeh. Ja sam...
— Dobro, dobro, slušaj. Prvo i prvo, ja ću te izbiti.
— Rešio sam da uopšte ne lažem. Nikoga.
On se zamisli i pogleda u kamen. Na licu mu se još mreškao osmeh. Ono se zatezalo i sve više bledelo.
— Šta sad da radimo? upita sebe.
— Obećaj da ćeš me braniti kad me budu tukli ...
— Zbilja, šta da radimo? opet upita sebe, gledajući u isto mesto.
Šta bismo sad mogli da radimo? Da nešto izmislimo?
— A ti, je l’ da me više nećeš biti? mucao sam.
— Ne slini, slinavko, reče.
Moje su oči stalno suzile. Bolela me je utroba.
— Kako vam nije žao da me stalno bijete?
— Najpre ćemo, razmišljao je, najpre ćemo ...
— I to svi ... sav sam modar ... uši mi iščupaste ...
Sedoh kraj njegove štake. Otkos je bio vlažan i mek. Zemlja je mirisala, postrižena. On pogleda u mene i reče tiho:
— Ubićemo je.
— A zašto me ti biješ? Ja tebe uvek branim, a ti ...
— Najpre ćemo, najpre ćemo ...
Pas pogleda u mene. Kad god sam plakao, boleli su me očni kapci.
— Ja ću joj se osvetiti, reče on.
— Daj da je ja ubijem, rekoh.
— Kakvo tvoje ubijanje! Ti si slinavko.
— Mene je htela da ujede, nije tebe, nadvladah plač glasom.
— Nešto sam smislio! Uzviknu on i lice mu se opet namreška borama. Bolesna rumen pojavi se na jagodicama njegovog sitnog lica.
Njegove oči bile su kose. Gledao me je prekorno i tvrdo.
Ukipih se. Obrazi mi se zaplamiše. Držeći štap u desnoj ruci, naredi mi da donesem slame. Ruku sa štakom držao je iznad glave.
Išao sam susedovom kotaru i kleo majku što me je rodila slabog. Noseći u naručju slamu, u sebi sam molio Boga da mi da jake mišice kako bih se mogao braniti od čobana. Ali, Bog mi nije pomogao (ne znam zašto), i ja sam kraj kamena spustio naručje slame.
Za tili čas oko kamena obrete se zid od slame. Prevrnusmo ploču. Videsmo: škorpija — kratka i rumena kao višnja, s pipcima nalik na klešta.
Znali smo je. Ne samo ja i on. Od njenog ujeda umro je susedu sinčić. I moju sestricu je otrovala.
Videsmo: zbuni se kad nas opazi. Napravi krug. Zatim pipcima opipa struk slame i stade.
— Zna li da ćemo je ubiti?
— Zna.
Ni sam ne znam zašto to rekoh. Pas načulji uši. Planu čuperak slame. Verovatno je i vrana s trešnje videla dim. On reče:
— Stavljaj slamu i smanjuj krug.
Poslušah. A šta bih drugo?
Tada videsmo: škorpija se okrenu oko sebe dva puta, zatim se sklupča i poskoči.
— A, nema izlaska, reče on kroz dim.
Njeno člankovito telo zgrči se i savi u prsten, kao da je uhvatila plen. Činilo mi se da je naborana i stara.
Dečak dodade plamenu slame i smanji krug. Pas začuđeno skupi obrve i stade njušiti no vazduhu.
— Smrdi gadulja! Reče dečak.
Žalio sam je. Nisam voleo mučenje. A dečak se smejao iznad plamena. Pomislih: lepše bi bilo da smo je sprštili kamenom no što je ovako mučimo.
Ona skoči. Zatim opet poskoči dva puta.
Približismo joj plamen leđima. Pisnu. Bio je to pisak koji se jedva čuo. Bio je to mali vapaj. Gledala nas je.
Zatim videsmo: ona se savi i vrh repa zabode sebi negde oko glave. Gledala nas je poslednji put, i strogo. Savijenu u kotur, on je baci u vatru. Ona ne pisnu, samo se još više skruža i smanji.
Pogledasmo se začuđeno. Smejao se. On veselo reče:
— Pravim sviralu.
Ništa ne rekoh. Bojao sam se i svog glasa. Drhtao sam.
— Hoćeš li da ti je prodam?
Htedoh nešto drugo da ga upitam. On me prekide:
— Slinavko, reci, hoćeš ili nećeš?
Pas kraj vatre podiže zadnju nogu, pomokri se u pepeo i odjuri ovcama.
— Progovori, reče on i povuče me za uvo. Hoćeš li ili nećeš?
— Hoću, rekoh mehanički, naviknut da slušam. Onda odoh. A na poljani ostavih pramen dima, škoriju u pepelu i dečaka sa svirkom. Vrana zapliva iznad šume. Osetih da me zaboleše očni kapci.
DRUGA GLAVA
Dugi niz godina posle toga videh ga: za pojasom mu nije bila svirala, niti smeh na licu.
I drugi put ga videh: u očima je imao nešto teško i neizrecivo.
I treći put ga videh: nije imao obraza.
I četvri put ga videh: čela žutog kao zemlja i mršav, vukao se s praznom nogavicom pored štake.
I peti put ...
TREĆA GLAVA
... i peti put videh ga sinoć. Nikad se nismo tako zagrlili. Njegove oči bile su kose i suzne. Ono u detinjstvu bilo je oprošteno. Poljubili smo se. On sede na ivicu moga kreveta. Zamalo se obojica ne zaplakasmo.
— Lažeš li još? Upita me.
— Ne. Od onog dana kad smo ubili škorpiju.
— Prosto ne mogu da ti verujem.
— Veruj mi, nismo više deca, rekoh.
— A ja sam mnogo voleo da slušam tvoje laži.
— I ja da te gledam kako se tučeš sa čobanima.
— A biju li te tamo u svetu? Upita me.
— Biju.
— A plačeš li još?
— Plačem.
— A zašto toliko plačeš? Upita me.
— Zbog tvoje prazne nogavice i svojih tankih ruku.
— A da ne plačeš slučajno i zbog one škorpije? Slegoh ramenima.
Drhtao sam. Bojao sam se ma šta da kažem.
— I ja sam plakao, reče on.
— Ali ne kad si bio mali. Ti si onda bio hrabar. Tukao si sve.
— Imaš pravo. Plakao sam kad sam se počeo osvrtati za devojkama.
Dugo se gledamo. On pilji u moje zaliske i slepoočnice s belinama.
— Sédiš, sédiš, reče on.
— Zbilja, kako to? Ja sédim a ti ne. A istih smo godina.
— To je zbog škorpije, reče on. Podigoh očne kapke. Oni su me
boleli.
— Škorpije mi nisu dale da sédim. Gledam ono neizrecivo u njegovim očima.
— Sećaš li se one škorpije? Upitah ga. On klimnu glavom.
— Kao da je juče bilo, rekoh. Ona se ... zbilja ...
— Nije tako. Nije se ona sama ubila. Mi smo je naterali, reče on.
Ona to sama nikad ne bi učinila.
Počeh se prisećati i nje i one slame i mnogo čega iz detinjstva.
— Čuvaj se škorpija, reče. Mnogo su se otada namnožile.
— A ja to ne vidim.
— Ti nikad nisi ništa ni video, reče mi u lice. Ti si uvek bio plačljivko koji je znao samo da cmizdri i da druge sluša.
— A šta će biti kad to uvidim?
— Doći ćeš k meni, reče on. Onda ćemo biti zajedno. Zagrlismo se. Njegova ramena bila su uska i hladna.
E, krmeljavi moj druže, mi smo onda ubili samo jednu.
— A kako ti je tamo? Upitah ga.
— Eh, kako mi je ...
— A jesi li video susedovog sinčića?
— A kako mi je žena? Upita me.
— Žena ti se preudala. A ćerka ide u školu, rekoh. On razrogači
oči. Lice mu je bilo malo i zgužvano.
— Jesi li video susedovog sinčića?
— I moja je žena škorpija. To sam uvek znao, reče.
— Ćerčica liči na tebe.
— Čuvaj se škorpija, opasne su.
Nikako ne mogu da odvojim pogled od njegovih žutih kovrdža
i one rane na slepoočnici, koja zjapi kao cev.
— A moju sestricu jesi li video? Upitah ga.
— ... i šta mi pričaš da više ne lažeš?
— ... onu plavokosu, onu što je od gazde krala duvan i donosila
nam ga da pušimo.
— ... prosto ne verujem da više ne lažeš.
— ... onu što je s nama išla u školu ... mi u četvrti a ona u drugi razred.
— ... i veliš da te biju u svetu?
— ... onu zatupastog nosića.
— ... pa neka te biju, ti si za to.
— ... imala je plave oči kao i ti.
— ... i mi smo te bili.
— ... onu bez ruke, znaš.
— ... voleo si, veliš, da gledaš kako mlatim čobane?
— ... seti se, ličila je na tebe.
— ... a jesi li voleo da me gledaš kako pljujem krv, a?
— ... onu što je kašljala kao i ti.
— ... a jesi li gledao kako su mi motkom brojali rebra?
— ... bili ste uvek protiv mene. Govorila je da si joj ti brat a ne ja.
Govorila je da ne voli plačljivce.
— ... ti si onda bio u svetu, skitao si za hlebom.
— ... sećaš li se kad ju je otrovala škorpija? Nosili smo je doktoru
ja i ti po kiši.
— A? Škorpija? Da, da. Škorpija. I veliš da te je onog dana htela
otrovati? Otrovati, veliš? Da, da, čini mi se da se sećam. Da. Da.
— ... igrali smo se s njom. Seti se.
— ... prosto ne verujem da više ne lažeš. Bio si veliki lažov.
Osetih kako ono teško i neizrecivo poče da prelazi na moje lice i da me pritiskuje.
Videh: njegove očne duplje i jame na obrazima napuniše se suzama. Preko lica mu se preli osmeh, mračan i težak kao ono u meni.
Ruke su mu bile dugačke kao otkosi.
— ... onu što smo joj nedeljom palili više glave sveću.
— ... kupićeš mi detetu opančiće.
— ... onu što smo joj svakog dana kitili grob vencima.
— ... čuvaj je od škorpije i kupi joj košuljicu. Smiluj se, siroče je. A ti znaš šta znači biti siroče u tuđem svetu.
— ... onu što sujoj volovi razburukali grob rogovima.
— Ako ne budeš sve to uradio, prebiću te. Udaviću te.
— Uradiću.
— Ne verujem, uvek si lagao. Strašno si lagao.
— ... onu što su je deca tukla jer nije imala ruke da se brani.
— ... krmeljivko moj, slinavi moj druže, tako ti je to. Videh: skoči i, mršav kao kada je bio čobanče, otkleca u mrak s praznom nogavicom.
— A mene još više obuze ono njegovo neizrecivo i mračno.
Pomislih: kako može ići kroz noć bez štaka? Čuh negde iz tame, iz ugla:
— Čuvaj mi dete od škorpija!
— Počeh da vičem da ću učiniti sve što god hoće. A on mi doviknu da mi ne veruje. Tresući se pod ćebetom, čuh:
— Poslušao sam onu škorpiju!
Povikah da me čeka i da želim da idem s njim. On mi reče da mu nisam potreban, jer sam plačljivko.
— ... onu plavokosu, neveselu.
Probudih se i videh da sam, dronjav i mršav, na tavanu nečije štale. U slami, u zavičaju.
ČETVRTA GLAVA
I šesti put hteo bih da te vidim, hromi.
I da ti kažem da više nisam čobanče sa slinama ispod nosa i željama u očima.
Hteo bih da ti kažem da me svi biju i da više ne lažem. I da jutros nema ni kamena na poljani, ni vrane na trešnji. Ni tvoje svirke iznad dima. Ni moje tuge kraj tvoje štake i prazne nogavice.
Tebi je dobro. Ne kašlješ. Ne smeta ti štaka i ne boli te prazna nogavica.
A ja skitam po svetu, nekog đavola tražim, plačem i sédim. I nikako da nađem izlaz iz kruga.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар