19
Dok je admiral Croft tako šetao s Anne i izražavao svoju želju da kapetana Wentwortha dovede u Bath, kapetan Wentworth je već bio na putu onamo. Stigao je pre nego mu je gospođa Croft pisala; kad je Anne sledeći put izišla u šetnju, videla ga je.
Gospodin Elliot je pratio svoje dve sestrične i gospođu Clay. Nalazili su se u Milsom-streetu. Počela je padati kiša, ne jako, ali dovoljno da zaklon za dame postane poželjan, a još više da postane veoma poželjno da gospođicu Elliot kući odveze kočija ladyDalrymple, opažena kako čeka malo dalje; stoga su ona, Anne i gospođa Clay ušle u Molland's dok je gospodin Elliot prišao ladyDalrymple i zamolio je za pomoć. Uskoro im se ponovno pridružio nakon što je uspešno obavio zadatak, naravno: lady Dalrymple će ih rado odvesti kući, a pozvaće ih za nekoliko minuta.
Njezino gospodstvo ima kočiju na četiri kotača i dovoljno mesta za dva para okrenuta jedan prema drugome, pa se u njoj nisu mogle udobno voziti više od četiri osobe. Gospođica Carteret je bila sa svojom majkom; sledom toga, nije bilo razumno očekivati smeštaj za sve tri dame iz Camden-placea. Što se tiče gospođice Elliot, nije mogla postojati nikakva sumnja. Bez obzira na to ko se nađe u neprilici, ona ne sme patiti, ali malo je potrajalo dok se druge dve dame nisu uspele uljudno dogovoriti. Kiša je zapravo samo sipila, a Anne je posve iskreno tvrdila da će radije prošetati s gospodinom Elliotom. Ali ni gospođa Clay nije smatrala da je tako lagana kišica nekakav problem; jedva da je tu i tamo pala neka kapljica, a njezine su čizmice tako čvrste! Mnogo čvršće nego čizmice gospođice Anne; ukratko rečeno, njezina ju je pristojnost navela da jednako uljudno kao i Anne zahteva da ona ostane s gospodinom Elliotom, a o tome su raspravljale s tako prijaznom i odlučnom velikodušnošću da su problem morali rešiti ostali; gospođica Elliot je tvrdila da je gospođa Clay već ionako prehlađena, a gospodin Elliot je zaključio da su čizmice njegove sestrične Anne ipak čvršće.
U skladu s tim, određeno je da će se gospođa Clay vratiti kočijom, a baš kad su doneli tu odluku Anne je, budući da je sedela kraj prozora, ugledala, jasno i nepogrešivo, kapetana Wentwortha koji je hodao ulicom.
Samo je ona opazila kako se trgnula, ali je odmah zaključila da je ona najveća budala na svetu, posve neuračunljiva i apsurdna! Nekoliko minuta ništa nije videla pred sobom. Sve joj se pomešalo. Bila je izgubljena; kad je uspela srediti svoja oseánja, otkrila je da ostali još čekaju kočiju, a gospodin Elliot (uvek spreman udovoljiti) upravo je krenuo do Union-streeta kako bi nešto obavio za gospođu Clay.
Sad je silno želela poći do vrata i pogledati pada li kiša. Zašto bi sumnjala u sebe da ima neki drugi motiv? Kapetan Wentworth je već zasigurno nestao s vidika. Ustala je, poći će, jedna njezina polovica ne bi uvek trebala biti toliko mudrija od druge polovine, ili uvek sumnjati da je druga polovina gora no što jest. Pogledat će pada li kiša. Međutim, uskoro ju je poslao natrag ulazak kapetana Wentwortha; ušao je u društvu džentlmena i dama, očito svojih poznanika, kojima se zasigurno pridružio malo dalje niz ulicu. Nikad ranije nije opazila da je tako očito iznenađen i zbunjen pri pogledu na nju; lice mu je porumenelo. Prvi put otkako su obnovili svoje poznanstvo osećala je da ona otkriva manje emocija nego on. Bila je u prednosti jer se u poslednjih nekoliko trenutaka pripremila na susret. Svi snažni, zaslepljujući, smućujući prvi učinci golema iznenađenja kod nje su prošli. Međutim, ipak su njome i dalje harali osećaji! Uzbuđenost, bol, zadovoljstvo, nešto između ushićenja i čemera. Obratio joj se, a potom se okrenuo na drugu stranu. U njegovom se držanju osećala nelagoda. Nije ga mogla opisati ni kao hladno ni kao srdačno, ili bilo što drugo, osim nelagodno.
No nakon kratkog intervala, prišao joj je i ponovno progovorio. Razmenili su pitanja o zajedničkim ternama; verovatno niti jedno od njih dvoje nije bilo mnogo pametnije zbog odgovora što su ih čuli, a Anne je i dalje osećala da on nije onako opušten kao ranije. Ranije su, zato što su tako mnogo vremena provodili u društvu, morali razgovarati jedno s drugim uz obilje navodne ravnodušnosti i smirenosti, ali sada mu to nije uspevalo. Vreme ga je promenilo, ili ga je Louisa promenila. Osećala je da u njemu postoji svesnost nečega. Veoma je dobro izgledao, ne kao da je imao zdravstvenih ili emocionalnih problema, a govorio je o Uppercrossu, o Musgroveima, čak i o Louisi; ali kapetan Wentworth se ipak nije ugodno osećao, nije bio ležeran, nije mogao glumiti da jeste.
Nije se iznenadila, ali se ražalostila kad je primetila da ga Elizabeth ne želi pozdraviti. Videla je da je on opazio Elizabeth, da je Elizabeth opazila njega, da su se prepoznali; bila je uverena u njegovu spremnost da ga prihvate kao poznanika, očekivao je to, ali ju je zabolelo kad je videla kako se njezina sestra hladno okreće na drugu stranu.
Sad se onde zaustavila kočija lady Dalrymple koju je gospođica Elliot već veoma nestrpljivo iščekivala; ušao je sluga i objavio dolazak kočije. Opet je počela padati kiša i došlo je do odugovlačenja, komešanja i brbljanja, a sve je to ljudima u slastičarnici trebalo jasno staviti do znanja da lady Dalrymple dolazi po gospođicu Elliot. Na kraju su gospođica Elliot i njezina prijateljica, samo u pratnji sluge (jer se rođak još nije vratio), krenule prema kočiji; kapetan Wentworth je gledao za njima, a potom se opet okrenuo k Anne, te joj više držanjem nego rečima ponudio svoje usluge.
»Veoma sam vam zahvalna«, glasio je njezin odgovor, »ali ja ne idem s njima. Kočija ne može primiti toliko ljudi. Ja ću prošetati. Više volim šetati.«
»Ali pada kiša.«
»O, samo sipi. Ništa što bi mi smetalo.«
Nakon trenutka ćutanja, on je rekao: »Premda sam tek jučer stigao, već sam se propisno opremio za Bath, vidite«, pokazao je novi kišobran. »Voleo bih da ga uzmete ako ste odlučili šetati, mada mislim da bi bilo pametnije kad biste mi dopustili da vam osiguram maleni jednopreg.«
Bila mu je veoma zahvalna, ali je sve to odbila i ponovila kako je uverena da će kiša uskoro prestati, te dodala: »Samo čekam ospodina Elliota. Sigurna sam da će brzo doći.
Tek što je izgovorila te reči, gospodin Elliot je ušao. Kapetan Wentworth ga se sasyim dobro sjećao. Između njega i čoveka koji je stajao na stepenicama u Lymeu, diveći se Anne dok je prolazila, nije bilo nikakve razlike, osim što se sad ponašao, držao i izgledao kao privilegovani rođak i prijatelj. Žustro je ušao, činilo se da vidi i misli jedino na nju, ispričao se zbog zadržavanja, žalio je što je morala čekati i želeo ju je bez daljnjih odugovlačenja odvesti kući; u sledećem su trenutku zajedno otišli, rukom pod ruku, a dok je prolazila kraj njega, samo je imala vremena za blagi, smeteni pogled i reči »želim vam ugodno jutro.«
Čim su se izgubili iz vida, dame iz društva kapetana Wentwortha počele su razgovarati o njima.
»Čini mi se da se gospodinu Elliotu sviđa njegova sestrična?«
»O, da, to je posve jasno. Čovek može pogoditi šta će se tu dogoditi. Uvek je s njima; napola živi u toj porodici, mislim. Kako veoma naočit muškarac!«
»Da, a gospođica Atkinson, koja je jednom s njim večerala kod Wallisovih, kaže da je najugodniji čovek od svih s kojima se ikad našla u društvu.«
»Ona je dražesna, mislim; Anne Elliot; veoma dražesna, kad je čovek bolje pogleda. Nije baš lepo to reći, ali priznajem da mi se sviđa više nego njezina sestra.«
»O, i meni.«
»I meni. Neuporedivo. Ali svi su muškarci ludi za gospođicom Elliot. Anne je previše profinjena za njih.«
Anne bi bila posebno zahvalna svojem bratiću da je mogao hodati uz nju sve do Camden-placea ne izustivši niti jedne jedine reči. Nikad joj nije bilo tako teško slušati ga, mada ništa nije moglo nadmašiti njegovu pažnju i brigu, i premda su njegove teme uglavnom bile takve da su uvek zanimljive – pohvale, tople, pravedne i senzibilne, na račun lady Russell, i veoma razumne insinuacije protiv gospođe Clay. No u tim je trenucima mogla misliti jedino na kapetana Wentwortha. Nije razumela njegove sadašnje osećaje, pati li doista od velikog razočaranja ili ne; a dok ne dobije odgovor na to pitanje neće se moći smiriti. Nadala se da će s vremenom postati mudra i razumna; ali nažalost, morala je priznati da zasad još nije mudra.
Još je jedno pitanje sad bilo veoma važno za nju, a to je koliko se dugo namerava zadržati u Bathu; nije to spomenuo, ili se ona na nije mogla setiti. Možda je samo u prolazu. No verovatnije je da je došao kako bi tu proveo neko vreme. U tom slučaju, budući da je tako uobičajeno da svako vidi svakoga u Bathu, lady Russell će ga zasigurno negde videti. Hoće li ga se setiti? Kako će sve to biti?
Već je morala reći lady Russell da će se Louisa Musgrove udati za kapetana Benwicka. Nije joj bilo posebno ugodno pri pogledu na iznenađenje lady Russell, a sada, ako se kojim slučajem nađe u društvu kapetana Wentwortha, njezino nepotpuno poznavanje situacije moglo bi povećati predrasude protiv njega.
Idućeg je jutra Anne izišla sa svojom prijateljicom i tokom prvog sata neprestano je, i nekako prestrašeno, pazila hoće li ga negde ugledati, ali uzalud; no na kraju ga je, dok su se vraćale niz Pulteney-street, opazila na desnoj strani ulice i to iz takve udaljenosti da ga je mogla gledati duž većeg dela ulice. Oko njega je bilo mnogo drugih muškaraca, mnoge su skupine hodale u istom pravcu, ali odmah ga je prepoznala. Instinktivno je pogledala ladyRussell, ali nije ni pomislila da ga je i ona tako brzo prepoznala. Ne, nije se moglo očekivati da će ga lady Russell opaziti sve dok ne stignu u neposrednu blizinu. Međutim, s vremena na vreme ju je teskobno pogledavala, a kad se približio trenutak u kojem ga je morala ugledati, mada se nije usudila opet je pogledati (jer je znala da njezino vlastito lice nije prikladno za gledanje), ipak je bila posve svesna da su oči lady Russell okrenute tačno prema njemu, da ga napeto promatra. Mogla je posve razumeti kako on zasigurno fascinira um lady Russell, koliko joj mora biti teško skrenuti pogled, razumela je njezinu zapanjenost kad je shvatila da je prošlo osam ili devet godina, ali ni strane klime ni aktivna služba nisu mu oduzele ni trunku ličnog dostojanstva!
Lady Russell je na kraju povukla glavu unatrag. Dakle, što li će reći o njemu? »Pitaćeš se«, rekla je, »što mi je tako dugo privlačilo pogled; tražila sam neke zavese za prozore o kojima su mi sinoć pričale lady Alicia i gospođa Frankland. Opisale su zavese na prozorima salona jedne kuće na toj strani ulice, tvrdeći da su najlepše i najbolje postavljene u celom Bathu, ali se nisu mogle setiti broja kuće, a ja sam pokušavala otkriti koja bi mogla biti; no priznajem da ovde ne vidim nikakve zavese koje odgovaraju tom opisu.«
Anne je uzdahnula, porumenela i nasmešila se, od sažaljenja ili prezira, spram svoje prijateljice sebe same. Ono zbog čega je najviše žalila bilo je to što joj je zbog takvog traćenja zabrinutosti i preza promaknuo pravi trenutak da vidi je li on opazio njih.
Prošao je dan ili dva bez značajnijih zbivanja. Pozorište ili društvene prostorije, kamo on najverovatnije zalazi, nisu dovoljno otmeni za Elliote čije se večernje razbibrige sastoje isključivo od otmene gluposti privatnih zabava, kojima su se sve više bavili; a Anne je, umorna od takvog stanja stagnacije, bolesna od neznanja, smatrajući se jačom jer njezina snaga nije stavljena na iskušenje, jedva čekala koncertnu veče. Radilo se o dobrotvornom koncertu za osobu koja je bila pod pokroviteljstvom lady Dalrymple. Jasno da moraju poći. Zapravo se očekivalo da će koncert biti veoma dobar, a kapetan Wentworth veoma voli muziku. Kad bi barem opet nekoliko minuta uspela razgovarati s njim, verovala je da bi bila zadovoljna; a što se tiče snage da mu se obrati, osećala je da će imali svu potrebnu smelost ako joj se ukaže prilika. Elizabeth mu je okrenula leđa, lady Russell se pretvarala da ga ne vidi; te su okolnosti ojačale njezine živce; osećala je da mu duguje pažnju.
Jednom je na neki način obećala gospođi Smith da će tu veče provesti s njom, ali se tokom kratke i žurne posete ispričala i odgodila to, obećavši joj dugotrajniju posetu za sutradan. Gospođa Smith se dobrodušno pomirila s tim.
»Svakako«, rekla je, »samo ćete mi morati sve o tome ispričati kada dođete. Ko je vaše društvo?« Anne ih je sve imenovala. Gospođa Smith ništa nije odgovorila, ali kad je Anne odlazila, rekla je, i to s izrazom lica koji je bio napola ozbiljan, napola vragolanski: »Pa, svim srcem vam želim da uživate u koncertu; i nemojte me sutra izneveriti ako budete mogli doći; jer počinjem slutiti da me više nećete često posećivati.«
Anne je to iznenadilo i smutilo, ali nakon što je trenutak zbunjeno stajala, morala je žurno otići, što joj nije bilo žao.
20
Sir Walter, njegove dve kćeri i gospođa Clay bili su prvi od celog njihovog društva te večeri, a kako se mora čekati nalady Dalrymple, zauzeli su mesta kraj jednog od kamina u osmerougaonoj prostoriji. No tek što su se tako smestili vrata su se opet otvorila i ušao je kapetan Wentworth, sam. Anne mu je bila najbliže, koraknula je napred i odmah mu se obratila. Pripremao se samo nakloniti i poći dalje, ali njezino blago »Kako ste?« navelo ga je da se zaustavi kraj nje i zauzvrat se raspita o njoj, bez obzira na impresivnog oca i sestru iza nje. To što su se nalazili iza nje koristilo je Anne; nije znala ništa o njihovim pogledima i izrazima lica, te je postupila onako kako je držala ispravnim.
Dok su oni razgovarali, začula je šapat svog oca i Elizabeth. Nije razabrala reči, ali je pogodila temu; a kad se kapetan Wentworth naklonio, shvatila je da je njezin otac dobro procenio i uputio mu to jednostavno priznavanje poznanstva, a ovlaš se okrenula baš na vreme da opazi kako se i Elizabeth lagano naklonila pregibanjem kolena. To je, mada zakašnelo, nevoljko i neljubazno, ipak bilo bolje od ničega, i njezino se raspoloženje popravilo. Međutim, nakon što su pričali o vremenu, Bathu i koncertu, njihov je razgovor počeo zapinjati, pa su na kraju tako malo govorili da je očekivala kako će svakog trenutka otići; ali nije to učinio; činilo se da mu se nimalo ne žuri ostaviti je, te je uskoro uz malen osmeh i bljesak u očima rekao:
"Gotovo vas uopšte nisam vidieo nakon onoga dana u Lymeu. Bojim se da ste doživeli šok, a zasigurno ste još više patili jer vas tada nije shrvao.«
Uveravala ga je da nije.
»To je bio zastrašujući sat«, rekao je, »zastrašujući dan!« Prešao je rukom preko očiju, kao da su uspomene još uvek previše bolne; no začas se opet smešio i dodao: »No taj je dan imao svoje efekte, imao je neke posledice koje se moraju smatrati upravo suprotnima zastrašujućem. Kad ste bili onako prisebni i predložili da Benwick pođe po lekara, niste mogli znati da će na kraju njemu njezin oporavak postati najvažniji.«
»Sigurno nisam mogla ni slutiti. Ali čini se, nadam se da će biti veoma sretni. Na obe strane postoje dobra načela i dobri temperamenti.«
»Da«, rekao je, ali nije gledao ravno napred, »ali mislim da tu završava svaka sličnost. Svim srcem im želim sreću i radujem se svemu što ide u korist tomu. Kod kuće nemaju nikakvih poteškoća s kojima se moraju nositi, nikakva protivljenja, nikakvih hirova, nikakvih odugovlačenja. Musgrovei se se ponašaju kao i obično, veoma časno i ljubazno, i kao pravi brižni roditelji misle jedino na dobrobit svoje kćeri. Sve to ide u prilog njihovoj sreći, možda više nego ...«
Prekinuo se. Činilo se da se odjednom nečega setio, te ga je obuzela ona emocija koja je zarumenjela Anneine obraze i njezin pogled prikovala za tlo. Međutim, nakon što je pročistio grlo, nastavio je: »Priznajem da mislim kako ipak postoji različitost, prevelika različitost, i to po pitanju nečega što nije manje važno od uma. Louisu Musgrove držim veoma prijaznom, dražesnom devojkom kojoj ne manjka razboritosti, ali Benwick je nešto više. On je pametan čovek, načitan čovek – i priznajem da me njegova veza s njom donekle iznenadila. Da je reč o posledici zahvalnosti, da ju je naučio voleti jer je verovao da ona preferira njega, to bi bila druga stvar. Ali nemam razloga verovati da je tako. Upravo suprotno, čini se da je reč o posve spontanom osećaju s njegove strane, a to me iznenađuje. Čovek poput njega, u njegovoj situaciji! S bolom u srcu, ranjen, gotovo slomljen! Fanny Harville je bila zaista posebno stvorenje, a njegova privrženost njoj doista je bila privrženost. Čovek se ne oporavlja od takve ljubavi prema takvoj ženi! Ne bi trebao – to se ne događa.«
Međutim, ili zbog spoznaje da se njegov prijatelj oporavio, ili zbog neke druge spoznaje, nije nastavio. Anne, koja je, usprkos uzrujanom tonu glasa dok je izgovarao poslednji deo, i uprkos svim raznoraznim zvukovima u prostoriji, gotovo neprestanom lupanju vrata i žamoru koji je onde vladao, jasno čula svaku reč, osećala se začuđeno, zadovoljno, smušeno, i počela je ubrzano disati, a istovremeno su je preplavile različite emocije. Držala je nemogućim govoriti o takvoj temi, a ipak je, nakon kratke pauze, osećajući potrebu za govorenjem i nimalo ne želeći potpunu promenu, samo delomično skrenula s teme i rekla:
»Dosta ste vremena proveli u Lymeu, mislim?«
»Oko dve nedelje . Nisam mogao otići pre nego sam se uverio da se Louisa doista dobro oporavlja. Imao sam previše udela u događaju da bih mogao mirno spavati. Za sve sam ja bio kriv, isključivo ja. Ne bi bila onako tvrdoglava da ja nisam bio previše popustljiv. Seoske ceste oko Lymea su veoma dobre. Mnogo sam hodao i jahao, a što sam više video, to mi se onaj kraj više sviđao.«
»Silno bih želela opet videti Lyme«, rekla je Anne.
»Doista! Ne bih očekivao da ćete u Lymeu naći nešto što bi u vama izazvalo taj osećaj. Strah i uzrujanost što ste ih onde doživeli, napetost uma, naprezanje duha – očekivao bih da će vaš poslednji utisak o Lymeu biti gnušanje.«
»Poslednji su sati doista bili veoma mučni«, odgovorila je Anne, »ali nakon što su takvi osećaji prošli, često se sa zadovoljstvom sećam Lymea. Ne može se neko mesto manje voleti zato što se u njemu patilo, ukoliko se nije radilo isključivo o patnji i ničemu drugome – što u Lymeu nikako nije bio slučaj. Bili smo zabrinuti i uzrujani samo tokom poslednja dva sata, a ranije je bilo veoma mnogo zabave. Tako mnogo neobičnosti i lepote! Tako sam malo putovala da je meni svako novo mesto zanimljivo, ali Lyme poseduje pravu lepotu i, ukratko rečeno«, lagano porumenivši na neka sećanja, »moji su utisci o tom gradiću veoma ugodni.«
Kad je ućutala, ulazna vrata su se opet otvorila i pojavilo se društvo koje su čekali. »Lady Dalrymple, lady Dalrymple« čuli su se radosni uzvici, a uza svu nestrpljivost kompatibilnu s teskobnom elegancijom, sir Walter i njegove dve dame koraknuli su napred kako bi je pozdravili. Lady Dalrymple i gospođica Carteret u pratnji gospodina Elliota i pukovnika Wallisa, koji su slučajno stigli gotovo u istom trenutku, ušli su u prostoriju. Ostali su im se pridružili, a Anne se neizbežno našla u tom društvu. Odvojili su je od kapetana Wentwortha. Njihov se zanimljiv, možda previše zanimljiv razgovor morao na neko vreme prekinuti, no ta je pokora bila neznatna u poređenju s radošću koju je osećala! U poslednjih je deset minuta o njegovim osećajima prema Louisi saznala više no što se usudila nadati! Stoga se prepustila zahtevima društva, neophodnim uljudnostima trenutka, obuzeta ushićenim, premda uznemirenim osećajima. Bila je dobro raspoložena prema svima. Čula je ono što ju je činilo ljubaznom i obzirnom prema svima, a istodobno je prema svima osećala sažaljenje jer su bili manje sretni od nje.
Ugodne su emocije malo splasnule kad se malo kasnije odmaknula od skupine, kako bi joj se opet pridružio kapetan Wentworth, i shvatila da je otišao. U poslednjem je trenutku vijela kako je skrenuo u koncertnu dvoranu. Otišao je, nestao je; na trenutak je osetila žaljenje. Ali opet će se sresti. On će je potražiti, naći će je mnogo pre nego veče završi, a zasad je možda bolje da su razdvojeni. Trebao joj je maleni interval kako bi se pribrala.
Nakon što se uskoro potom pojavila lady Russell i celo se ruštvo naglo na okupu, preostalo je jedino da podu u koncertnu dvoranu; budući da su se nalazili u važnom društvu, želeli su privući što više pogleda, izazvati jednako mnogo šapata i uznemiriti što više ljudi.
Elizabeth i Anne Elliot bile su veoma, veoma sretne dok su ulazile. Elizabeth, rukom pod ruku s gospođicom Carteret, gledajući široka leđa vikontese Dalrymple pred sobom, nije mogla poželeti ništa što joj se nije činilo nadohvat ruke; a Anne – no bila bi uvreda za prirodu Anneine sreće kad bi se uspoređivala sa srećom njezine sestre; jedna je proizlazila isključivo iz sebične taštine, a druga iz nesebične privrženosti.
Anne nije videla ništa od divote u prostoriji, niti je o tome razmišljala. Njezina je sreća poticala iznutra. Oči su joj blistale, obrazi se rumeneli, ali ona o tome ništa nije znala. Razmišljala je jedino o poslednjih pola sata, a dok su se približavali svojim mestima, njezin je um na brzinu raščlanio sve to. Njegov izbor tema, njegovi izrazi, a još više njegovo držanje i izgled, bili su takvi da ih je mogla protumačiti samo na jedan način. Njegovo mišljenje o inferiornosti Louise Musgrove, mišljenje koje je nastojao izneti, njegovo čuđenje kapetanu Benwicku, njegovi osećaji po pitanju prve, snažne privrženosti, rečenice koje je započeo, ali ih nije mogao dovršiti, njegove napola okrenute oči i izražajni pogledi – sve, sve je to pokazivalo da se njegovo srce vraća k njoj; da više nema ljutnja, zamerki, izbegavanja; te da ih nije nasledilo samo prijateljstvo i poštovanje, već i nežni osećaji iz prošlosti; da, barem deo nežnih osećaja iz prošlosti. Nije mogla zamisliti da ta promena ukazuje na nešto manje. Sigurno je voli.
To su bile misli, uz prateće vizije, koje su tako zaokupljale i uzbuđivale da je ostala bez ikakva dara zapažanja; prolazila je prostorijom a da ga nije ni načas vidjela, nije ga čak ni pokušala potražiti pogledom. Kad su izabrali svoja sedišta i svi se prikladno smestili, osvrnula se naokolo kako bi videla je li on slučajno u istom delu prostorije, ali nije bio, njezin ga pogled nije otkrio; budući da je koncert upravo počinjao, morala se na neko vreme zadovoljiti da bude sretna na ponizniji način.
Društvo se podelilo i smestilo na dve susedne klupe; Anne se nalazila među onima na prednjoj klupi, a gospodin Elliot je tako dobro manevrisao, uz pomoć svog prijatelja pukovnika Wallisa, da se uspeo smestiti kraj nje. Gospođica Elliot, okružena svojom rodbinom, bila je primarni objekt galantnosti pukovnika Wallisa, i stoga posve zadovoljna.
Annein je um bio u najprikladnijem stanju za zabavu predviđenu za tu veče, tačno onakvu kakva joj je odgovarala; osećala je nežnost, radovala se veselju, pažljivo je pratila i strpljivo trpila zamor; i nikad joj se niti jedan koncert nije više sviđao, barem tokom prvoga dela. Pri kraju toga dela, u intervalu nakon jedne italijanske kompozicije, objasnila je reči pesme gospodinu Elliotu. Delili su program koncerta.
»Ovo je«, rekla je, »gotovo smisao ili, bolje rečeno, značenje reči, jer je sigurno da se ne sme razgovarati o smislu italijanske ljubavne pesme – no jedino takvo značenje mogu ponuditi; ne mogu se pretvarati da razumem jezik. Veoma mi loše ide italijanski.«
»Da, da, vidim. Vidim da ništa ne znate o tome. Imate samo toliko znanja iz jezika da doslovce prevedete sve te izvrnute, premetnute, sažete italijanske stihove na jasan, razumljiv, otmen engleski. Više ništa ne morate reći o svom neznanju. Tu je dokaz.«
»Neću se protiviti tako obzirnoj uljudnosti, ali ne bih želela da me ocenjuje pravi stručnjak.«
»Već tako dugo nisam imao zadovoljstvo posetiti vas u Camden-placeu«, odgovorio je, »bez ikakva znanja o gospođici Anne Elliot; i doista je smatram previše skromnom osobom da bi svet znao za pola njezinih postignuća, i tako svestrano obrazovanom za takvu skromnost.«
»Sram vas bilo! To je previše laskanja. Zaboravila sam što ćemo dalje slušati «, okrenuvši se programu.
»Možda«, tihim je glasom rekao gospodin Elliot, »vaš karakter poznajem duže no što vi mislite.«
»Zaista? Kako to? Mogli ste ga upoznati samo otkako sam stigla u Bath, osim što ste ranije mogli čuti kako moja porodica govori o meni.«
»Poznavao sam vas po pričanju mnogo pre no što ste stigli u Bath. Čuo sam kako vas opisuju oni koji su vas intimno poznavali. Već vas dugi niz godina poznajem po pričanju. Vašu ličnost, vašu narav, postignuća, ponašanje – sve mi je to opisano, sve mi je predstavljeno.«
Gospodin Elliot se nije razočarao jer je pobudio zanimanje kakvom se nadao. Niko ne može odoleti privlačnosti takve zagonetke. Pomisao da su te davno neki bezimeni ljudi opisali poznaniku iz novijeg doba doista je neodoljiva, Anne je postala veoma znatiželjna. Pitala se i usrdno ga ispitivala, ali uzalud. Uživao u ispitivanju, ali nije htieo reći.
»Ne, ne, možda jednom drugom prigodom, ali ne sada.« Sad neće spominjati nikakva imena, ali uveravao ju je da je to činjenica. Pre mnogo je godina dobio takav opis gospođice Anne Elliot, a to je u njemu stvorilo veoma visoko mišljenje o njoj i izazvalo toplu želju da je upozna.
Anne se nije mogla setiti nikoga ko je pre mnogo godina tako lepo govorio o njoj, osim gospodina Wentwortha iz Monkforda, brata kapetana Wentwortha. On se mogao naći u društvu gospodina Elliota, ali nije imala hrabrosti postaviti tako izravno pitanje.
»Ime Anne Elliot«, nastavio je, »odavno je u meni izazivalo zanimanje. Dugo je zaokupljalo moju maštu i, kad bih se usudio, dahnuo bih svoje želje da se to ime nikad ne promeni.«
Verovala je da su tako glasile njegove reči, ali tek što ih je čula pažnju su joj zaokupili drugi zvukovi neposredno iza nje, koji su sve drugo učinili nevažnim. Razgovaratli su njezin otac i ladyDalrymple.
»Naočit muškarac«, rekao je sir Walter, »veoma naočit muškarac.«
»Veoma otmen mlad čovek, zaista!«, rekla je lady Dalrymple. »Otmenije držanje od onoga što se obično vidi u Bathu. Irac, rekla bih.«
»Ne, slučajno znam kako se zove. Površno poznanstvo. Wentworth, kapetan Wentworth iz mornarice. Njegova je sestra udanta za mog najmoprimca u Somersetshireu, admirala Crofta koji je unajmio Kellynch.«
Pre nego je sir Walter sve to izgovorio, Anneine su oči pogledale u pravom smeru i ugledale kapetana Wentwortha; stajao je malo dalje, u malenoj skupini muškaraca. Kad je njezin pogled pao na njega, činilo se da je on skrenuo svoj. Tako je izgledalo.
Kao da je trenutak zakasnila, a više je nije pogledao sve dok se usudila posmatrati ga. No koncert je opet počinjao pa je bila primorana vratiti svoju pažnju na orkestar i gledati ravno napred. Kad je opet uspela pogledati onamo, više ga nije bilo. Nije joj se mogao približiti čak i da je to želeo; bila je okružena sa svih strana, ali bi rado susrela njegov pogled. Reči gospodina Elliota također su je uznemirile. Više nije želela razgovarati s njim. Želela je da ne bude tako blizu nje.
Prvi je deo završio. Nadala se da će sada doći do neke korisne promene, a nakon kratkog razdoblja tišine u društvu neki od njih dlučili su poći u potragu za čajem. Anne je bila jedna od nekolicine koji su odlučili ostati na svojim mestima. Ostala je sedeti, a to je učinila i lady Russell, ali je imala zadovoljstvo rešiti se gospodina Elliota, i nije kanila izbegavati razgovor s kapetanom Wentworthom, bez obzira na svoje osećaje spram lady Russell, bude li joj se pružila prilika za to. Po izrazu lica lady Russell znala je da ga je videla.
Međutim, on nije došao. Anne se koji put učinilo da ga vidi u daljini, ali nije joj prišao. Teskobna je pauza sporo prolazila. Ostali su se vratili, dvorana se opet ispunila, svi su ponovno zauzeli svoja mesta i očekivao se još jedan sat uživanja ili dosade, još jedan sat muzike izazivaće ushićenje ili zevanje, zavisno o tome prevladava li stvarni ili glumljeni ukus. Anne je uglavnom očekivala sat vremena uzrujavanja. Ne može odande otići a da još jednom ne vidi kapetana Wentwortha, bez razmene barem jednog prijateljskog pogleda. Nakon što su se ponovno smestili, došlo je do mnogih promena, a rezultat je bio povoljan za Anne.
Pukovnik Wallis je odbio sesti, a Elizabeth i gospođica Carteret su pozvale gospodina Elliota, tako da on to nije mogao odbiti, da sedne između njih; usled još nekih promena, kao i malo njezina vlastitog nastojanja, Anne je uspela sesti mnogo bliže kraju klupe nego ranije, mnogo bliže prolazu. Dok je to činila, morala se uporediti s gospođicom Larolles, neponovljivom gospođicom Larolles, ali ipak je to učinila, ali bez posebnog uspeha; premda se činilo povoljnim kad su njezini prvi susedi rano otišli jer se našla na samom kraju klupe pre nego je koncert završio.
U takvoj se situaciji nalazila, sa slobodnim mestom kraj sebe, kad se kapetan Wentworth opet pojavio na vidiku. Videla ga je u blizini. I on je nju video, a ipak je izgledao mrko i doimao se neodlučnim, te se napokon veoma sporo približio dovoljno da može razgovarati s njom. Osećala je da nešto nije u redu. Promena je bila očita. Razlika između njegova sadašnjeg držanja i onoga u prostoriji bila je upadljivo velika. Zašto je tako? Pomislila je na svog oca, na lady Russell. Je li moglo biti nekih neugodnih pogleda? Počeo je razgovorom o koncertu, ozbiljno, više kao kapetan Wentworth iz Uppercrossa; rekao je da je razočaran, očekivao je bolje pevanje i, ukratko rečeno, neće mu biti žao kad oncert završi. Anne je odgovorila, a tako je lepo branila izvedbu, poštujući njegove stavove, tako ljubazno da se njegov izraz lica smekšao, te je opet progovorio gotovo se smešeći. Razgovarali su još nekoliko minuta; poboljšanje se zadržalo; čak je spustio pogled na klupu, kao da onde vidi mesto koje se isplati zauzeti, ali se Anne u tom trenutku morala okrenuti jer ju je neko dotaknuo po ramenu. To je učinio gospodin Ellioali Ispričao se, ali morao ju je zamoliti da mu opet objasni italijanski. Gospođica Carteret silno želi znati o čemu će se sad pevati. Anne to nije mogla odbiti, ali se nikad nije tako nevoljko pokorila uljudnosti.
To joj je neizbežno oduzelo nekoliko minuta, mada se trudila da traje što kraće; kad je opet bila slobodna, kad se mogla okrenuti i sesti kao i ranije, našla se pred kapetanom Wentworthom koji se opraštao na neki rezervisan, a ipak užurbani način. Morao joj je zaželeti laku noć. Odlazi – trebao bi što pe stići kući.
»Zar se ne isplati ostati radi ove kompozicije?«, rekla je Anne kojoj je odjednom palo na pamet nešto što ju je teralo da govori još srdačnije i poticajnije.
»Ne!« odlučno je odgovorio. »Ovde nema ničega zbog čega bi se meni isplatilo ostati.« Tada je odmah otišao.
Ljubomora na gospodina Elliota! To je bio jedini shvatljiv razlog. Kapetan Wentworth je ljubomoran! Je li to mogla pomisliti pre nedelju dana – pre tri sata! Na trenutak je osetila predivno zadovoljstvo. Ali nažalost, usledile su posve drukčije misli. Kako se takva ljubomora mogla smiriti? Kako bi istina mogla dopreti do njega? Kako će, uza sve neobične probleme u njihovim situacijama, on ikad saznati kakvi su njezini pravi osećaji? Nesretno je pomislila na udvaranje gospodina Elliota. Šteta toga može biti neprocenjiva.
21
Anne se idućeg jutra sa zadovoljstvom setila obećanja da će posetiti gospođu Smith, što je značilo da će otići iz kuće u vreme kad će gospodin Elliot najverovatnije doći u posetu; jer sad joj je gotovo najvažnije postalo izbegavati gospodina Elliota.
Prema njemu nije gajila nikakve loše osećaje. Uprkos problemu njegova udvaranja, dugovala mu je zahvalnost i poštovanje, možda saosećanje. Nije mogla potisnuti razmišljanje o neobičnim okolnostima njihovog poznanstva; o pravu na njezinu pažnju , za koje, čini se, smatra da ga ima na osnovu cele situacije, svojih vlastitih osećaja, svojih stavova prema njoj. Sve je to bilo veoma neobično. Laskavo, ali bolno. Imala je mnogo razloga za žaljenje. Nema nikakve potrebe istraživati kako bi se možda osećala da nema kapetana Wentwortha, jer kapetan Wentworth postoji; bez obzira na to hoće li sadašnja situacija završiti dobro ili loše, njezina će privrženost uvek ostati uz njega. Verovala je da je njihovo sjedinjavanje ne bi moglo više odbiti od drugih muškaraca nego njihov konačni rastanak.
Zasigurno nikad niko na ulicama Batha nije imao lepša razmišljanja o uzvišenoj ljubavi i večnoj vernosti od Anne dok je hodala od Camden-placea do Westgate-buildingsa. To je bilo gotovo dovoljno za rasprostiranje čistoće i mirisa celim putem.
Bila je sigurna da će biti lepo primljena, a činilo se da joj je njezina prijateljica jutros posebno zahvalna što je došla, kao da je uopđte nije očekivala, mada je to bilo dogovoreno.
Odmah je zatražila izveštaj o koncertu, a Anne se koncerta sećala s dovoljno radosti da bi joj se lice ozarilo i rado je pričala o tome. Spremno je prepričala sve što je mogla, ali sve je to bilo malo za nekoga ko nije bio onde, nedovoljno za gospođu Smith koja je već čula, preko pralje i konobara, više o opštem uspehu i zbivanjima prethodne večeri od onoga što joj je Anne mogla ispričati, te je sad uzalud ispitivala o nekim pojedinostima o prisutnima. Gospođa Smith je po pričanju poznavala sve važne ili ozloglašene osobe u Bathu.
»Mali Durandi su bili onde, kako čujem«, rekla je, »otvorenih usta kako bi hvatali muziku ; poput golišavih vrapčića koji čekaju da ih se nahrani. Oni nikad ne propuštaju koncert.«
»Da. Ja ih nisam videla, ali sam čula kako gospodin Elliot kaže da su u prostoriji.«
»Ibbotsoni, jesu li oni bili? I dve nove lepotice s visokim irskim oficirom koji bi se trebao oženiti jednom od njih.«
»Ne znam. Mislim da nisu bili onde.«
»Stara lady Mary Maclean? Za nju ne moram ni pitati. Ona to nikad ne propušta, znam, i sigurno ste je videli. Zasigurno je bila u vašem krugu jer, budući da ste bili u društvu lady Dalrymple, imali ste najbolja mesta, oko orkestra, naravno.«
»Ne, toga sam se bojala. Bilo bi veoma neugodno za mene u svakom pogledu. No srećom, lady Dalrymple uvek želi da sedi malo dalje; imali smo veoma dobra mesta, to jest, za slušanje; ništa ne mogu reći za gledanje, jer se čini da sam veoma malo videla.«
»O, videli ste dovoljno od onoga što vas je zanimalo. Mogu razumeti. Čak se i u mnoštvu može uživati u nekoj vrsti porodičnog kruga, a to ste imali. Vi ste sami po sebi bili veliko društvo i niste želeli ništa izvan toga.«
»Ali trebala sam malo više gledati oko sebe«, rekla je Anne, svesna da je zapravo sasvim dovoljno gledala naokolo, ali nije videla onoga koga je želela videti.
»Ne, ne, bili ste na bolji način zaokupljeni. Ne morate mi govoriti da ste proveli ugodnu veče. Vidim to u vašim očima. Mogu tačno zamisliti kako su sati prolazili, da ste uvek imali nešto lepo slušati. A tokom pauza bilo je razgovora.«
Anne se osmehnula i rekla: »Zar to vidite u mojim očima?«
»Da, vidim. Vaš me izraz lica jasno obaveštava da ste sinoć bili u društvu osobe koju držite najugodnijom na svetu, osobe koja vas trenutno zanima više od celog sveta zajedno.«
Rumenilo se raširilo Anneinim obrazima. Ništa nije mogla reći. »Budući da je tako«, nastavila je gospođa Smith nakon kratke pautze , »nadam se da verujete kako znam ceniti ljubaznost koju ste mi jutros iskazali dolaskom ovamo. Odista je veoma lepo od vas što ste došli da sedite uz mene, a zasigurno biste mogli mnogo ugodnije provesti svoje vrieme.«
Anne nije ništa od toga čula. Još uvek se zbunjeno čudila pronicavosti svoje prijateljice, nesposobna shvatiti kako je do nje mogao stići bilo kakav izveštaj o kapetanu Wentworthu. Nakon još jedne kratke tišine ...
»Molim vas«, rekla je gospođa Smith, »zna li gospodin Elliot za vaše poznanstvo sa mnom? Zna li da sam ja u Bathu?«
»Gospodin Elliot!«, ponovila je Anne i iznenađeno podigla pogled. Nakon trenutka razmišljanja shvatila je da je došla do pogrešnog zaključka. Kad je došla do te spoznaje, pribrala se, skupila hrabrost i dodala:
»Zar poznajete gospodina Elliota?«
»Veoma smo se dobro poznavali«, mračno je odgovorila gospođa Smith, »ali čini se da je to prošlo. Odavno se nismo sreli.«
»Uopšte nisam bila svesna toga. Nikad ranije to niste spomenuli. Da sam znala, mogla sam imati zadovoljstvo s njim razgovarati o vama.«
»Moram priznati«, rekla je gospođa Smith, ponovno vedrim tonom, »kako bih želela da imate upravo to zadovoljstvo. Želim da gospodinu Elliotu govorite o meni. Želim da se založite za mene. On mi može biti od velike pomoći, a kad biste vi bili tako dobri, draga gospođice Elliot, i to preuzeli na sebe, jasno da bi bilo rešeno.«
»Bila bih veoma sretna; nadam se da ne možete sumnjati u moju spremnost da vam na bilo koji način pomognem«, odgovorila je Ann, »no čini mi se kako mislite da imam više uticaja na gospodina Elliota, više prava da vršim upliv na njega, no što je slučaj. Sigurna sam da ste, na ovaj ili onaj način, došli do tog zaključka. Morate na mene gledati samo kao na rođakinju gospodina Elliota. Ako u tom svetlu, ako držite da postoji nešto što bi njegova sestrična mogla zatražiti od njega, molim vas da mi to bez oklevanja kažete.«
Gospođa Smith joj je dobacila pronicav pogled, nasmešila se i rekla:
»Čini mi se da sam se malo zaletela. Ispričavam se. Trebala sam čekati službenu informaciju. Ali molim vas, draga gospođice Elliot, kao staru prijateljicu, da mi na neki način pokažete kad mogu govoriti. Sledeću nedelju Do sledeće ću nedelje zasigurno smatrati da je sve dogovoreno i tada ću se gospodinu Elliotu moći obratiti sa svojim sebičnim planom.«
»Ne«, odgovorila je Ann, »ni sledeću nedelju , ni onu nakon toga. Uveravam vas da ništa od onoga o čemu vi razmišljate neće biti dogovoreno niti u jednu nedelju . Neću se udati za gospodina Elliota. Volela bih znati odakle vam pomisao da hoću.«
Gospođa Smith ju je opet pogledala, ozbiljno ju je promatrala, nasmešila se, odmahnula glavom i uzviknula:
»No, kako bih želela da vas razumem! Kako bih želela znati što mislite! Čvrsto verujem da ne želite biti okrutni kada dođe pravi trenutak. Dok ne dođe, znate, mi žene nikad ne kanimo nekoga imati. To se među nama samo po sebi razume da će svaki muškarac biti odbijen – dok se ne izjasni. Ali zašto biste vi bili okrutni? Dopustite da se založim za mojeg – ne mogu ga nazvati sadašnjim prijateljem – ali za mojeg nekadašnjeg prijatelja. Gde biste mogli potražiti bolju priliku? Gde biste mogli naći ugodnijeg čoveka, boljeg džentlmena? Dopustite da preporučim gospodina Elliota. Sigurna sam da od pukovnika Wallisa o njemu čujete samo dobro, a ko ga može poznavati bolje od pukovnika Wallisa?«
»Draga moja gospođo Smith, supruga gospodina Elliota umrla je pre malo više od pola godine. On ne bi smeo nikomu udvarati.«
»O, ako su to vaše jedine zamerke«, nestašno je uzviknula gospođa Smith, »onda je gospodin Elliot siguran, i više se neću njime opterećivati. Nemojte me zaboraviti kad se udate, to je sve. Stavite mu do znanja da sam ja vaša prijateljica, pa tada neće smatrati da se od njega previše traži, što je sad posve prirodno za njega jer ima tako mnogo vlastitih poslova i obaveza, te izbegava i nastoji se rešiti onoga čega se može rešiti – veoma prirodno, možda. Devedeset devet od sto ljudi učinilo bi isto. Naravno, on ne može biti svestan koliko je to za mene važno. Pa, gospođice Elliot, nadam se i verujem da ćete biti veoma sretni. Gospodin Elliot ima dovoljno razuma da shvati vrednost takve žene. Vaš spokoj neće biti uništen kao moj. Sigurni ste po pitanju svih zemaljskih dobara, kao i po pitanju njegova karaktera. Niko ga neće navesti da pođe pogrešnim putem, niko ga neće odvesti u propast.«
»Ne«, rekla je Ann, »sve to mogu spremno verovati kad je reč o mojem rođaku. Čini se da poseduje miran, odlučan temperament, nimalo podložan opasnim uplivima. Silno ga poštujem. Nemam nikakva razloga, prema svemu što sam videla, za drukčije mišljenje. Ali ne poznajem ga dugo, a mislim da on nije čovek kojeg se brzo dobro upoznati. Zar vas način na koji govorim o njemu, gospođo Smith, ne može uvjeriti da mi on ništa ne znači? Zasigurno sam dovoljno smirena. I dajem vam reč da mi on nije ništa. Ako me ikad zaprosi, a imam veoma malo razloga verovati da to kani učiniti, odbiću ga. Uveravam vas da se neću udati za njega. Uveravam vas da gospodin Elliot nije nimalo zaslužan za zadovoljstvo koje mi je sinoćnji koncert pružio, ne gospodin Elliot; nije gospodin Elliot taj koji ...«
Prekinula se, porumenela i požalila da je tako mnogo rekla, ali manje ne bi bilo dovoljno. Gospođa Smith bi teško tako brzo poverovala u neuspeh gospodina Elliota kad ne bi čula da postoji neko drugi. Ovako se odmah povukla, doimajući se kao da ništa dalje nije shvatala, a Ann je, želeći izbeći daljnja pitanja, nestrpljivo želela saznati zašto je gospođa Smith zaključila da će se ona udati za gospodina Eliota, odakle joj ta ideja, od koga je to mogla čuti.
»Molim vas, recite mi kako vam je to palo na pamet.«
»Prvi put mi je to palo na pamet«, odgovorila je gospođa Smith, »kad sam saznala koliko vremena provodite zajedno, a također sam osećala da se svi iz vaših porodica najverovatnije tome nadaju. Možete biti sigurni da su svi vaši poznanici došli do istog zaključka. No čula sam da se o tome govori tek pre dva dana.«
»Zar se doista govorilo o tome?«
»Jeste li opazili ženu koja vam je otvorila vrata kad ste me juče posetili?« »Ne. Nije li to bila gospođa Speed, kao i obično, ili sluškinja? Nisam opazila nikog posebnog.«
»To je bila moja prijateljica, gospođa Rooke – sestra Rooke koja vas je, usput rečeno, silno želela videti i bila je ushićena kad joj se pružila prilika da vam otvori vrata. Tek je u nedelju stigla iz Marlborough-buildingsa, i ona mi je rekla da biste se vi trebali udati za gospodina Elliota. Čula je to od same gospođe Wallis, što se činilo pouzdanim izvorom. U ponedeljak uveče je sat vremena provela kod mene i ispričala mi celu istoriju .«
»Celu istoriju?«, ponovila je Anne i nasmejala se. »Mislim da nije mogla stvoriti baš opširnu istoriju na jednoj tako neutemeljenoj vesti.«
Gospođa Smith ništa nije rekla.
»Ali«, uskoro je nastavila Anne, »mada nema nikakve istine u tome da ja polažem nekakva prava na gospodina Elliota, ipak bih vam veoma rado bila na usluzi, na koji god način mogu. Hoću li mu menuti da ste u Bathu? Hoću li mu prenijeti neku poruku?«
»Ne, zahvaljujem vam; ne, ni slučajno. U zanosu trenutka, i pod pogrešnim utiskom, možda bih vas pokušala zainteresovati za neke okolnosti. Ali ne sada, ne, hvala vam, nemam vas čime opterećivati.«
»Mislim da ste rekli kako gospodina Elliota poznajete dugo godina?«
»Tako je.«
»I pre nego se oženio?«
»Da; nije bio oženjen kad sam ga upoznala.«
»I – jeste li se dobro poznavali?«
»Izvrsno.«
»Doista! Onda mi, molim vas, ispričajte kakav je bio u to doba života. Silno bih želela znati kakav je bio gospodin Elliot kad je bio veoma mlad. Je li bio ovakav kakav se danas čini?«
»Gospodina Elliota nisam videla već tri godine«, glasio je odgovor gospođe Smith, a govorila je tako ozbiljno da je bilo nemoguće dalje insistirati na toj temi; Anne je osećala da nije postigla ništa, osim što je njezina znatiželja porasla. Obe su ćutale , a gospođa Smith je bila veoma zamišljena. Na kraju je rekla:
»Molim vas da mi oprostite, gospođice Elliot«, uzviknula je svojim uobičajeno srdačnim tonom, »molim vas da mi oprostite zbog mojih tako šturih odgovora, ali nisam bila sigurna što bih trebala učiniti. Pitala sam se i razmišljala što bih vam trebala ispričati. Trebalo je uzeti u obzir mnoge stvari. Čovek ne želi biti nametljiv, stvarati loše utiske, izazivati nevolje. Katkad se isplati sačuvati čak i glatku površinu porodične sloge, mada ispod toga možda nema ničega trajnog. Međutim, odlučila sam; mislim da imam pravo, mislim da biste trebali upoznati pravi karakter gospodina Elliota. Premda sad u potpunosti verujem da nemate nameru prihvatiti njegovu ponudu, nikad se ne zna šta bi se moglo dogoditi. Možda biste kasnije mogli imati drukčiji stav prema njemu. Stoga sad poslušajte istinu, dok možete biti objektivni. Gospodin Elliot je čovek bez srca ili savesti; prepredeno, oprezno, hladnokrvno stvorenje koje misli samo na sebe; čovek koji bi, radi svojeg vlastitog interesa ili koristi, počinio svaku okrutnost ili svako izdajstvo koje bi se moglo počiniti bez opasnosti po njega. Nema nikakvih osećaja za druge. One za čiju je propast glavni krivac, zanemariće i napustiti bez imalo grižnje savesti. Do njega uopšte ne mogu dopreti nikakvi osećaji za pravdu ili saosećanje. O, njegovo je srce crno, prazno i crno!«
Zastala je kad je videla kako je Anne zapanjena i kad je uzviknula od čuđenja, a potom je mirnijim tonom dodala:
»Moje vas reči šokiraju. Morate imati razumevanja za povređenu, gnevnu ženu. Ali nastojaću se kontrolisati. Neću ga vređati. Samo ću vam ispričati što se dogodilo. Činjenice će govoriti. Bio je prisan prijatelj mog pokojnog muža koji mu je verovao i voleo ga, smatrao ga dobrim kakav je i on bio. To je prijateljstvo stvoreno pre našeg venčanja. Smatrala, sam ih veoma prisnim prijateljima; i ja sam, takođe, imala izrazito lepo mišljenje o gospodinu Elliotu i bila sam njime veoma zadovoljna. Kad neko ima devetnaest godina, znate, onda ne razmišlja previše ozbiljno, ali gospodin Elliot mi se činio jednako dobrim kao i ostali, te daleko ugodnijim od većine drugih, te smo gotovo uvek bili zajedno. Uglavnom smo boravili u gradu i živeli u stilu. On je tada živeo u lošijim okolnostima, bio je siromašan; imao je sobu u Templeu i morao se silno truditi kako bi zadržao vanjska obeležja džentlmena. Kod nas je uvek imao dom, kad god je to želeo; uvek je bio dobrodošao, bio poput brata. Moj siroti Charles, koji je imao najbolju, najvelikodušniju narav na svetu, zadnji bi novčić podelio s njim; znam da su mu njegova sredstva uvek bila dostupna; znam da mu je često pomagao.«
»To je zasigurno upravo ono razdoblje života gospodina Elliota«, rekla je Anne, »koje me uvek posebno zanimalo. Moj otac i sestra zasigurno su ga upoznali otprilike u to vreme. Lično ga nisam poznavala, samo sam čula o njemu, ali nešto u njegovom tadašnjem ponašanju, u odnosu na mojeg oca i sestru, kao i kasnije u okolnostima njegova braka, bilo mi je nekako nespojivo s njegovim današnjim držanjem. Kao da se radilo o posve drukčijem čoveku.«
»Znam sve o tome, znam sve«, uzviknula je gospođa Smith. »Upoznao je sir Waltera i vašu sestru pre nego sam ja upoznala njega, ali sam ga često čula kako govori o njima. Znam da je bio pozvan i ohrabrivan, i znam da to nije prihvatio. Možda vas mogu upoznati s nekim stvarima koje biste teško mogli očekivati, a što se tiče njegova braka, tada sam znala sve o tome. Bili su mi poznati svi razlozi za i protiv, ja sam bila prijateljica kojoj je poveravao svoje nade i planove, a mada ranije nisam poznavala njegovu ženu ( njezin inferiorni položaj u društvu onemogućavao je to), kasnije sam znala sve o njezinu životu, ili barem sve do poslednje dve godine njezina života, pa mogu odgovoriti na svako pitanje što ga želite postaviti.«
»Ne«, rekla je Anne, »nemam nikakvih posebnih pitanja o njoj. Uvek sam razumela da nisu bili sretan par. No volela bih znati zašto je, u tom razdoblju svog života, onako omalovažavao poznanstvo s mojim ocem. Moj je otac svakako bio sklon ukazati mu ljubaznu i prikladnu pažnju. Zašto se gospodin Elliot povukao?«
»Gospodin Elliot«, odgovorila je gospođa Smith, »u tom je razdoblju života imao jedan cilj na umu obogatiti se, i to mnogo brže od onoga što bi mu omogućilo bavljenje pravom. Čvrsto je odlučio brakom steći bogatstvo. U svakom slučaju, odlučio je da mu planove neće osujetiti nepromišljeno sklapanje braka; znam da je verovao (opravdano ili ne, to ne mogu znati, naravno) da vaš otac i sestra, svojim uljudnostima i pozivima, nastoje postići sklapanje braka između naslednika i mlade dame; takav brak nikako ne bi ispunio njegova očekivanja po pitanju sticanja bogatstva i nezavisnosti. To je bio njegov motiv za povlačenje, uveravam vas. Ispričao mi je celu priču. Ništa nije skrivao preda mnom. Bilo je neobično što je, nakon što sam vas ostavila u Bathu i udala se, moj prvi i najvažniji poznanik postao vaš bratić; te da sam od njega neprestano slušala o vašem ocu i sestri. On je opisivao jednu gospođicu Elliot, a ja sam se s velikom privrženošću sećala druge.«
»Možda ste«, uzviknula je Anne kad joj je nešto palo na pamet, »vi gospodinu Elliotu katkad pričali o meni?«
»Doista jesam, veoma često. Običavala sam se hvaliti svojom Anne Elliot, jamčiti da ste vi posve drukčije stvorenje od ...«
Na vrijeme se zaustavila.
»To objašnjava nešto što je gospodin Elliot sinoć rekao!«, uzviknula je Anne. »Sad mi je jasno. Saznala sam da je davno slušao o meni. Nisam mogla shvatiti kako. Kakve šašave zamisli čoveku padaju na pamet kad misli o sebi! Kako lako može pogrešiti! Ali, ispričavam se; prekinula sam vas. Znači, gospodin Elliot se oženio isključivo radi novca? Ta vam je činjenica, verovatno, prvi put otvorila oči po pitanju njegova karaktera.«
Gospođa Smith je tu malo oklevala.
»O, te su stvari previše česta pojava. Kad se čovek kreće u takvim krugovima, činjenica da muškarac ili žena ulaze u brak radi novca ne čini se onako neobičnom kako bi trebala. Bila sam veoma mlada i družila sam se amo s mladima; bili smo lakomisleni, veseli, bez ikakvih strogih pravila ponašanja. Živeli smo za užitak. Sad mislim drukčije; promenili su me vreme, bolest i čemer; no moram priznati da u onom razdoblju nisam videla ništa loše u onome što je gospodin Elliot radio. Činiti ono što je najbolje za sebe smatralo se dužnošću.«
»Ali zar ona nije bila žena iz daleko nižih društvenih slojeva?«
»Da, i tomu sam prigovorila, ali on se nije obazirao. Novac, novac, samo je to želeo. Njezin je otac uzgajao goveda za prodaju, njezin je deda bio mesar, ali sve to nije bilo važno. Bila je dobra žena, imala je pristojno obrazovanje, u društvo su je uveli neki rođaci, slučajno je upoznala gospodina Elliota i zaljubila se u njega; s njegove strane nije bilo nikakvih poteškoća ni ustručavanja, s obzirom na njegovo porieklo. Sva je njegova pažnja bila usredotočena na procenjivanje njezina stvarnog imetka pre nego se obavezao. Možete biti sigurni, bez obzira na to koliko gospodin Elliot sad ceni svoj položaj u životu, kao mlad čovek nije ga ni najmanje cenio. Nešto mu je značila činjenica da će naslediti imanje Kellynch, ali nije nimalo držao do porodične časti. Često sam ga čula kako govori da bi, kad bi postojala mogućnost prodaje titule baruneta, za pedeset funti svoju prodao bilo kome, a uključio bi grb i geslo, ime i livreju; ali neću ni pokušati ponoviti pola od onoga što je običavao govoriti o toj temi. Ne bih bila pravedna. Ipak, vi biste trebali dobiti dokaz, jer ovo su samo priče, i dokaz ćete dobiti.«
»Doista, draga gospođo Smith, ne želim ga!«, uzviknula je Anne. »Niste rekli ništa suprotno onomu kakav se gospodin Elliot činio pre nekoliko godina. Ovo je sve zapravo potvrda onoga što smo običavali čuti i verovati. Više me zanima zašto je sad toliko drugačiji?«
»Ali da biste meni udovoljili, kad biste bili tako dobri i pozvonili Mary – čekajte, mislim da bi bilo bolje kad biste vi sami otišli u moju spavaću sobu i doneli mi malenu kutiju s intarzijama koju ćete naći na gornjoj polici u ormaru.« Anne je vidjela da bi njezina prijateljica to silno želela, pa joj je ispunila želju. Donela je kutiju i stavila je ispred nje, a gospođa Smith je uzdisala nad njom dok ju je otključavala, te rekla:
»Ovo je puno dokumenata koji su pripadali njemu, mojemu mužu, maleni deo ovoga što sam morala pregledati kad sam ga izgubila. Pismo koje tražim napisao mu je gospodin Elliot pre našega braka, a slučajno je sačuvano; zašto, teško mogu zamisliti. Ali on je bio nemaran i nimalo metodičan, kao i drugi muškarci, u im stvarima; kad sam počela pregledavati njegove papire, našla sam ovo pismo uz neke još manje važne od raznih ljudi, razbacane tu i tamo, a istovremeno su mnoga daleko važnija pisma i memorandumi uništeni. Evo ga. Nisam ga želela spaliti jer već ni tada nisam bila zadovoljna gospodinom Elliotom pa sam odlučila čuvati svaki dokument nekadašnje prisnosti. Sad imam drugi razlog za zadovoljstvo što vam ga mogu pokazati.«
Pismo je bilo adresirano na Charlesa Smitha, Esq., Tunbridge Wells, a poslano je iz Londona u septembru 1803.
Dragi Smith!
Primio sam tvoje pismo. Tvoja me dobrota dirnula. Volieo bih da je priroda stvorila više srca kakvo je tvoje, ali već dvadeset tri godine živim na ovome svetu i nisam video ništa tomu slično. Zasad, veruj mi, ne trebam tvoje usluge jer opet imam novca. Raduj se sa mnom: rešio sam se sir Waltera i gospođice. Vratili su se u Kellynch i gotovo me naterali da se zakunem kako ću ih ovog leta posetiti, ali ja ću Kellynch posetiti samo u društvu mernika koji će mi reći kako ću imanje najbolje prodati na licitaciji. Međutim, barunet bi se mogao opet oženiti; dovoljno je glup za tako nešto. No ako se oženi, ostaviće me na miru, što bi mogao biti pristojan ekvivalent za nasleđivanje imanja. Gori je nego prošle godine. Voleo bih da mi je prezime bilo koje, samo ne Elliot. Dosta mi ga je. Mogu odustati od imena Walter, hvala Bogu! Nadam se da me više nikad nećeš uvrediti mojim drugim W.
Srdačan pozdrav,
WM. Elliot
Anne nije mogla pročitati takvo pismo a da joj se obrazi ne zažare; gospođa Smith, opazivši rumenilo u njezinim obrazima, reče:
»Način izražavanja je, znam, krajnje lišen svakog poštovanja. Mada sam zaboravila tačne izraze, savršeno se dobro sećam značenja. Ali to pokazuje kakav je on čovek. Obratite pažnju na priznanja mojem jadnom mužu. Mogu li biti jasnija?«
Anne nije mogla odmah prebroditi šok i poniženje kad je pročitala kakvim rečima govori o njezinu ocu. Morala se prisetiti kako je činjenica da je videla pismo kršenje propisa časti, da nikomu ne bi trebalo suditi ili ga procenjivati na temelju takvih svedočanstava, da nikakvu privatnu korespondenciju ne bi smele videti oči drugih, pre nego se uspela dovoljno smiriti da vrati pismo nad kojim se zamislila. Tada je rekla:
»Hvala vam. Ovo je svakako neoborivi dokaz; potvrđuje sve što rekli. Ali zašto se sad sprijateljio s nama?«
»I to mogu objasniti«, rekla je gospođa Smith, smešeći se.
»Možete li doista?«
»Da. Pokazala sam vam kakav je gospodin Elliot bio pre dvanaest godina, a pokazaću vam i kakav je sada. Ne mogu vam opet pružiti pisane dokaze, ali mogu dati autentično usmeno svedočanstvo kakvo samo možete poželeti o onome što sad želi i što sad radi. Sad nije licemer. Doista vas želi oženiti. Njegov je sadašnji trud oko vaše obitelji iskren, posve iz srca. Reći ću vam odakle to znam; od njegova prijatelja pukovnika Walisa.«
»Pukovnik Wallis! Zar ga poznajete?«
»Ne. Vesti ne dolaze do mene na baš tako direktan način; potrebno je skrenuti jednom ili dvaput, ali ništa posebno važno. Potok je jednako dobar kao i na izvoru; ono malo smeća što ga pokupi na zavojima lako se ukloni. Gospodin Elliot otvoreno razgovara s pukovnikom Wallisom o svojim gledištima i stavovima kad je reč o vama – verujem da je spomenuti pukovnik Wallis razuman, oprezan, razborit čovek – ali pukovnik Wallis ima veoma zgodnu, budalastu ženu kojoj priča ono što bi trebao prećutati, i sve joj ponavlja. Ona pak, obuzeta ushićenjem svojeg oporavka, sve prepričava svojoj njegovateljici; njegovateljica, svesna mog poznanstva s vama, sve to poverava meni, prirodno. U ponedeljak uveče moja me dobra prijateljica gospođa Rooke upoznala s tajnama iz Marlborough-buildingsa. Kad sam govorila o celoj istoriji, vidite, nisam preterivala onako kako ste vi mislili.«
»Draga gospođo Smith, vaši su izvori manjkavi. To nije nikakvo objašnjenje. Stavovi gospodina Elliota kad je reč o meni ni na koji način ne razjašnjavaju njegova nastojanja u cilju pomirenja s mojim ocem. Sve je to bilo pre mojeg dolaska u Bath. Kad sam stigla ovamo, našla sam ih u veoma prijateljskim odnosima.«
»Znam da jeste; sve to savršeno dobro znam, ali ...«
»Zapravo, gospođo Smith, ne smemo očekivati da ćemo na taj način dobiti prave informacije. Činjenice ili mišljenja koja se prenose preko tako mnogo ljudi, kako bi bila pogrešno shvaćena zbog šašavosti jedne osobe i neznanja druge, jedva mogu sadržavati nešto malo istine.«
»Samo me saslušajte. Uskoro ćete moći sami proceniti koliko je cela priča verodostojna kad čujete neke pojedinosti koje sami možete odmah opovrgnuti ili potvrditi. Niko ne pretpostavlja da ste vi bili njegov prvi poticaj. Uistinu vas je video, pre nego je došao uB ath, i divio vam se, ali nije znao ko ste. Tako barem kaže moja istoričarka. Je li to tačno? Je li vas video letos ili jesenas, 'negde na zapadu', kako ona kaže, a nije znao da ste to vi?«
»Zaista jesta. Zasad je sve posve tačno. U Lymeu; slučajno sam bila u Lymeu.«
»Dakle«, pobednički je nastavila gospođa Smith, »morate priznati da je moja prijateljica tačno prenela prvu činjenicu. Znači, video vas je u Lymeu i svideli ste mu se toliko da je bio veoma zadovoljan kad vas je ponovno sreo u Camden-placeu, kao gospođicu Anne Elliot, i od tog je trenutka, nimalo ne sumnjam, imao dvostruki motiv za svoje posete. Ali postojao je još jedan, raniji motiv, koji ću sad objasniti. Ako u mojoj priči bude nečega za što znate da je netačno ili malo verovatno, prekinite me. Moja priča kaže da je prijateljica vaše sestre, dama koja sad boravi kod vas, koju ste spominjali, došla u Bath s gospođicom Elliot i sir Walterom još u (kad su i oni sami doputovali ovamo) i otad boravi onde; da je ona pametna, lukava, privlačna žena, siromašna i slatkorečiva, te takvog držanja i ponašanja da su poznanici sir Waltera stekli utisak kako ona kani postati lady Elliot, a svi se čude kako je gospođica Elliot očito slepa na tu opasnost.«
Tu je gospoda Smith malo zastala, ali Anne nije imala šta reći, a ona je nastavila:
»Tako je to izgledalo onima koji poznaju porodicu, mnogo pre vašeg povratka u njezino okrilje; pukovnik Wallis je dovoljno znao o vašem ocu da bi to razumeo, mada u to vreme nije posećivao Camden-place, ali njegovo poštovanje spram gospodina Elliota navelo ga je da promatra sve što se onde događa, a kad je gospodin Elliot doputovao u Bath na dan ili dva, što se dogodilo malo pre Božića, pukovnik Wallis ga je upoznao sa zbivanjima i vestima koje prevladavaju. Sad morate shvatiti da je vreme unelo veoma veliku promenu u stavove gospodina Elliota po pitanju vrednosti titule baruneta. Po pitanju svega što se tiče porekla i krvnih veza, on je posve promenjen čovek. Budući da je imao onoliko novca koliko je mogao potrošiti, ništa nije nedostajalo njegovoj lakomosti ili užicima, postupno je svoju sreću počeo povezivati s titulom koju će nasediti. Činilo mi se da se to događa još dok smo bili u prijateljskim odnosima, ali sad je to potvrđeno. Ne može podeti pomisao da neće biti sir William. Stoga možete pogoditi da mu viest što ju je čuo od svojeg prijatelja nije bila posebno ugodna, a zasigurno nagađate što je bila posledica toga; odlučio se što pre vratiti u Bath i neko vreme ovde boraviti, s namerom da obnovi bivše poznanstvo i uvuče se u porodicu do te mere da uspe proceniti stepen opasnosti, te da izigra damu ako zaključi da je opasnost velika. Dva su se prijatelja složila da je to jedino što se može učiniti; pukovnik Wallis mu je trebao pomoći na svaki mogući način. On je trebao biti predstavljen i gospođa Wallis je trebala biti predstavljena, i svi su se trebali međusobno upoznalti. Gospodin Elliot se u skladu s tim vratio; njegova su nastojanja urodila plodom i sve mu je oprošteno, kao što znate, i opet je primljen u porodicu; onde je njegov stalni cilj, i jedini cilj (dok mu vaš dolazak nije pružio još jedan motiv) bio posmatrati sir Waltera i gospođu Clay. Nije propuštao niti jednu priliku da bude s njima, neprestano se motao oko njih, posećivao ih u svako doba – ali ne moram zalaziti u pojedinosti. Možete zamisliti što bi domišljat čovek učinio, a sad biste se možda mogli setiti što ste vi videli da čini.«
»Da«, rekla je Anne, »niste mi ispričali ništa u suprotnosti s onim što znam ili mogu zamisliti. Uvek ima nečeg uvredljivog u pojedinostima prepredenosti. Postupci sebičnosti i dvoličnosti zasigurno su uvek odvratni, ali nisam čula ništa što me doista iznenađuje. Znam da bi se neki ljudi šokirali takvim prikazom gospođina Elliota, bilo bi im teško poverovati u to, ali mene nikad nije posve uverio. Uvek sam tražila neki drugi motiv za njegovo ponašanje, povrh onoga što je bilo vidljivo. Volela bih znati kakvo je njegovo sadašnje mišljenje po pitanju događaja od kojeg je strepio, smatra li da se opasnost smanjila ili ne.«
»Misli da se smanjuje, koliko sam shvatila«, odgovorila je gospođa Smith. »Misli da ga se gospođa Clay boji, svesna da ju je prozreo, pa se ne usuđuje nastaviti onako kako bi činila da njega nema. Ali budući da povremeno ipak mora biti odsutan, ne razumem kako bi ikad mogao biti siguran dok ona ima svoj sadašnji uticaj. Gospođa Rooke mi kaže da gospođa Wallis ima zanimljivu ideju, odnosno da se u novine stavi obavest, kad se vi i gospodin Elliot venčate, da vaš otac neće oženiti gospođu Clay. Plan dostojan rezoniranja gospođe Wallis, prema svemu sudeći, ali moja razumna negovateljica vidi apsurdnost toga. 'Zaboga, gospojo,' rekla je, 'to ga ne bi sprečilo da nekoga oženi.' I zaista, iskreno rečeno, ne verujem da gospođa Rooke u svojem srcu istinski smatra da bi bilo loše kad bi se sir Walter opet oženio. Treba znati da je ona uvek sklona sklapanju brakova, znate, a budući da su ljudi uvek malo sebični, možda razmišlja o tome kako bi mogla negovati buduću lady Elliot, i to na temelju preporuke gospođe Wallis.«
»Veoma mi je drago da sam sve to čula«, rekla je Anne nakon kratkog razmišljanja. »U određenom će mi smislu biti teže trpiti njegovo društvo, ali bolje ću znati kako trebam postupati. Moje će ponašanje biti direktnije. Gospodin Elliot je očito podmukao, prietvoran materijalista kojeg nikad nije vodilo ništa drugo osim sebičnosti.
Ali gospođa Smith još nije završila s gospodinom Elliotom. Skrenula je s početne teme, a Anne je zaboravila, zbog onoga što se tiče njezine vlastite porodice, koliko je u početku implicirano protiv njega; no njezina je pažnja sad vraćena na objašnjavanje onih prvih nagoveštaja te je slušala priču koja je, ako nije u potpunosti opravdala neograničenu gorčinu gospođe Smith, ipak pokazala da je bio veoma bezosećajan u svojem ponašanju prema njoj, veoma manjkav kad je reč o pravdi i saosećanju.
Saznala je da se njihovo prijateljstvo nastavilo i nakon što je gospodin Elliot stupio u brak, pa su kao i ranije uvek bili zajedno, a gospodin Elliot je naveo svojeg prijatelja da troši mnogo više od onoga što je imao. Gospođa Smith nije želela preuzeti krivicu na sebe i veoma je pazila da je ne svali na svojeg muža, ali Anne je mogla zaključiti da njihovi prihodi nikad nisu bili u skladu s njihovim načinom života, te da je u početku bilo mnogo sveopćšte i zajedničke rastrošnosti. Prema priči njegove žene, gospodina Smitha je doživela kao čoveka toplih osećaja, ležerna temperamenta, nemarnih navika, ne preterano razboritog, daleko ugodnijeg od svoga prijatelja i veoma različitog u odnosu na njega – bio je pod njegovim uticajem, a on ga je verovatno prezirao. Gospodin Elliot; koji je brakom stekao veliko bogatstvo, priuštio si svaki užitak i udovoljavanje vlastitoj taštini bez upadanja u dugove (jer je bez obzira na udovoljavanje vlastitim hirovima postao mudar), počeo se bogatiti dok je njegov prijatelj istovremeno osiromašio; nije se ni najmanje opterećivao financijskom situacijom svojeg prijatelja, već upravo suprotno, poticao ga je i nagovarao na trošenje koje je moglo završiti jedino propašću, Bračni par Smith je bio uništen.
Muž je umro baš na vreme da bude pošteđen pune spoznaje toga. Već su ranije upoznali nelagodu iskušavanja prijateljstva svojih poznanika i shvatili da je bolje ne iskušavati gospodina Elliota, ali tek nakon njegove smrti došlo se do potpune spoznaje bednog stanja njegovih poslova. Gospodin Smith je imao poverenja u poštenje gospodina Elliota, što se više temeljilo na njegovim osećajima nego na prosudbi, pa je njega imenovao izvršiteljem svoje oporuke; no gospodin Elliot to nije prihvatio, a poteškoće i nevolje koje je to odbijanje svalilo na nju, povrh bola i patnje u nastaloj situaciji, bile su takve da se o njima nije moglo govoriti bez ogorčenja, ili slušati bez odgovarajućeg zgražanja.
Anne je tom prigodom videla neka njegova pisma, odgovore na molbe gospođe Smith, a sva su jasno pokazivala odlučnost da se neće beskorisno truditi i, napisano hladnom uljudnošću, tvrdokornu ravnodušnost prema svim nedaćama koje bi je mogle snaći. To je bila strašna slika nezahvalnosti i neljudskosti, a Anne je u nekim trenucima osećala da nikakav otvoreni zločin ne bi mogao biti gori. Mnogo je toga čula; sve pojedinosti žalosnih događaja iz prošlosti, sve detalje nevolje za nevoljom koje su se u ranijim razgovorima samo mogle naslutiti, a sad su otvoreno objašnjene. Anne je mogla razumeti olakšanje što ga je pričanje donelo njezinoj prijateljici, te se samo još više divila njezinoj uobičajenoj pribranosti i vedrini. U istoriji njezinih nedaća bio je jedan slučaj koji je izazivao poseban gnjev. Imala je razloga verovati da bi se jedan posed njezina muža na Karipskom otočju, koji je mnogo godina bio pod nekom vrstom zaplene, radi plaćanja vlasnikovih dugova, pravilnim merama mogao spasiti, a taj posed, mada nije velik, bi bio dovoljan za osiguravanje prihoda za udoban život. Ali nije bilo nikoga ko bi nešto preduzeo po tom pitanju. Gospodin Elliot nije hteo ništa učiniti, a ona sama nije mogla, podjednako onemogućena svojom telesnom slabošću i iscrpljena traženjem novčane pomoći od drugih. Nije imala nikoga ko bi joj mogao pomoći barem savetom, a nije si mogla priuštiti plaćanje stručne pravne pomoći. To je bila okrutna otežavajuća okolnost cele njezine situacije. Osećati da bi trebala živeti bolje, da bi malo truda na pravome mestu to omogućilo, i bojati se da bi odugovlačenje čak moglo oslabiti njezina prava, sve je to bilo veoma teško podneti!
Upravo se u tome nadala da će joj Anne pomoći uticati na gospodina Elliota. Ranije se, u očekivanju njihova braka, veoma bojala da će zbog toga izgubiti prijateljicu; no kad se uverila da on ne može pokušati ništa takvoga jer nije ni znao da je ona u Bathu, odmah joj je palo na pamet da bi žena koju on voli svojim uticajem na njega mogla nešto učiniti za nju, te se žurno pripremala da teresira Anne, u onoj meri u kojoj su to dopuštala njezina zapažanja o karakteru gospodina Elliota, kad je Anneino opovrgavanje navodnih zaruka sve promenilo, a premda joj je to oduzelo novu nadu da će ostvariti svoj prvi cilj, barem joj je ostavilo mogućnost da na svoj način ispriča celu priču.
Nakon što je čula taj potpuni opis gospodina Elliota, Anne je bila primorana izraziti svoje čuđenje zbog povoljnog načina na koji je gospođa Smith na početku razgovora pričala o njemu. Činilo se da ga preporučuje i hvali!
»Draga moja«, glasio je odgovor gospođe Smith, »nisam mogla ništa drugo učiniti. Vašu udaju za njega držala sam sigurnom, premda još možda nije zatražio vašu ruku, pa nisam mogla reći istinu o njemu kao što je ne bih mogla otkriti ni da je vaš muž. Moje je srce strepelo za vas dok sam tako govorila. A ipak, on je razuman i ugodan, a uz ženu kakva ste vi, situacija nije bila posve beznadna. Bio je veoma loš prema svojoj prvoj ženi. Bili su nesretni zajedno. Ali ona je bila previše neuka i željna poštovanja, a on je nikad nije volieo. Želela sam se nadati da ćete vi bolje proći.«
Anne je u sebi priznala kako je postojala mogućnost da je nagovore da se uda za njega, zadrhtavši pri pomisli na nesretan život koji bi zasigurno usledio. Bilo je moguće da je na to nagovori lady Russell! Pod takvom pretpostavkom, ko bi bio najnesretniji nakon što bi vreme sve razotkrilo, prekasno? Bilo je veoma poželjno da se lady Russell više ne zavarava; jedan od završnih dogovora ovog važnog sastanka, koji je potrajao veći deo jutra, bio je da Anne ima punu slobodu svojoj prijateljici preneti sve što se odnosi na gospođu Smith, a govori o njegovu ponašanju.
- Austen Jane,Uverenje ( 1-7)
- Austen Jane,Uverenje (7-15)
- Austen Jane, Uverenje ( 15-19 )
- Austen Jane, Uverenje ( 22.23,24)
Нема коментара:
Постави коментар