13. 4. 2019.

Miodrag Bulatović, Heroj na magarcu







Bijelo Polje koje stoji u ovoj svesci nije Bijelo Polje sa mape. To je Bijelo Polje iz jedne druge topografije, pesničke. Pozornica krvavih zbivanja, opisanih u ovoj hronici, jedno je drugo Polje, svakako ne Bijelo. Varošici, Polju na Limu, koja je takođe iz sna i iz uspomena, dodat je pridev Bijelo, slikovitosti radi, kontrasta radi, boje radi, ne zbog blaćenja, te su sličnosti s gradom sa karte slučajne. 


Prvi deo

Gimnastika vrele i triperljive 1943. godine - U čelik ulazi balkanski đavo - Benito Mussolini pomaže -Vojnici su gledali za kobilama - Zašto je rzaoHoracije? - Da odem iz Crne Gore, gospodine pukovniče!

1.

»Uno - due!«

    Širio je i skupljao ruke, a onda ih podizao visoko iznad glave: iako punačke, tamnopute, one su bile gipke i snažne; kako je tavanica sobe bila i niska i kriva i prljava, mogao je vrhovima prstiju dotaći. Bezbroj puta ponovljenu vežbu izvodio je besprekorno, kao na smotri, a ne između pisaćeg stola i kauča, na kom se često odmarao. Jedino je s podizanjem nogu išlo teže: mišići u preponama odnedavno su ga boleli i on se zbog toga blago ljutio.

»Uno - due!«

      Prelazio je šakom preko čupavih mekanih grudi, i šaputao: ’Spartaco, giovanotto1 moj simpatični, ne zaboravi da je sve to nekad bilo mišićavo, čelično!’ Šaka se spuštala prema trbuhu, koji se pred njegovim očima i u ogledalu podizao kao primetan otok. ’Struka nikad nisi ni imao,’ opet reče sebi: ’Za to te ne grdim, ali ovo salo neću da vidim!’ Sam sebe ljutito steže za slabine i nastavi da zahuktalo broji:

»Uno - due!«

      Zidni sat izbi dvanaest. ’Za svoje godine nisi tako ružan!’ reče pukovnik Allegretti polugolom čoveku u ogledalu. Gadio se znojavog mesa u koje su mu, dok se savijao, upadali prsti. ’Čak si i lepuškast: na jesen hvataš pedesetu, a zubi su svi tvoji, i oštri, vučji.’ Namršti se na svoje nisko čelo i gustu, jaku kosu, koju su tek sad napadale sedine: ’Zaista si previše dlakav; sav si zarastao u čekinje, i kad bi se samo malo zapustio, ljudi bi počeli da te se plaše!’ On nežno pomilova hrskavičavu i kukastu izraslinu nosa, koji je njegovom odavno okruglom licu davao izgled neispavane ptice: ’Spartaco, kako vreme brzo prolazi, uostalom...’

»Uno - due!«

      Prozor je bio otvoren i on je čuo vojnički žagor. Voleo je da ih prisluškuje, da pamti njihove šale i premasne viceve; da mu nije bilo gimnastike, sišao bi, pomešao se s njima i prvi počeo jednu od onih pesama koje su vojnici, marširajući, nerado započinjali. Saginjao se; krv mu je nadirala u slepoočnice i vratne žile. Ali, dlanovima nije mogao dodirnuti ni stopala bosih nogu ni metu na podu. Podrhtavala su mu kolena dok je slušao: Giovinezza, giovinezza, primavera di bellezza2 - to je preko trga i ispred Komande prolazila četa u uobičajene prepodnevne vežbe. Negde pokraj plota i drugi vojnici su se čuli. Njihova pesma nije bila ni prašnjava, ni umorna, ni bezvoljna. Prednjačio je nežan, nadahnut glas: niko od Augusta Napolitana nije slađe izgovarao reči skarednih pesmica; pukovnik Allegretti, uspravljajući se, kao da ga je pred sobom video: neuredan, crmpurast vojnik, prebira prstima po žicama gitare, skuplja usta i s uživanjem izgovara sočne reči.

     Pukovnik Allegretti odgurnu i majicu i košulju, i bluzu sa činovima i odlikovanjima, i opasač s pištoljčinom i kaiševima, i sve što se na korak od njega nalazilo. Hitro svuče pantalone i baci ih u ugao. Raskoračenih nogu i stisnutih pesnica, stajao je nasred sobe i ličio na rvača s kojim se niko iz zapanjene gomile ne sme da uhvati u koštac. Klatno zidnog sata podsećalo ga je na nešto što je i sam imao. Klatno je visilo. Nije dugo gledao svoje kukove, ni jaku izbočinu među nogama. Besno ščepa spravu za rastezanje i stade da hukće:

»Uno - due - tre...«

      Spravu je teglio tako snažno da se i uokvireno Mussolinijevo lice na zidu napinjalo. Još više su se isticale Dučeove velike kosti, čuo se škrgut zuba, a i oči su mu postajale sve veće i crnje. Zgrabljen vešto i muški, feder je zujao, pa su se i kraljevi obrazi mreškali; čelik je bio prejak za snagu čoveka na belom konju. U početku se sprava nije dala razvući do kraja; pa su i kraljičine usne naticale od napora, visoko čelo rosilo se znojem, a čiste i zračne, crnogorske oči kao da su verovale u uspeh nadražene pukovnikove sprave. Uno - due - tre... primavera di belezza.

      Znoj je curio na sve strane, naročito po staklu. Benito Mussolini, Duče, izlazio je iz okvira i vukao čelik. To je činio i mrzovoljni, kiseli čovečuljak na konju, kralj Italije a car Etiopije i Albanije, Vittorio Emanuele III od Savoje. Kraljica Jelena, dična i poštena Crnogorka, nije vukla federe. Kraljica je, kao što je i obećala, stizala u postojbinu s darovima i medaljama. Kraljica je izlazila iz okvira, mahala rođacima, svojoj vojsci na Balkanu, svojoj pešadiji. Kraljica je, već, koračala zidom, bila uporediva sa senkom majke. Kraljica Jelena je, poput kakve artistkinje, išla ćudljivom pukovnikovom oprugom. Allegrettija je obuzimalo osećanje ponosa, straha, stida. ’Živela kraljica, pešadijska majka!’ U čelik je ušao đavo. ’Živeo kralj ma koliki i ma kakav bio!’ Pukovnikova sprava diše i greje se. ’Živeo, posebno, Benito Mussolini, Duče, prvi mudonja i najbolji jebač Apeninskog poluostrva!’ Mapa stare zemlje, Italije, pliva u moru pukovnikovog znoja. Uz zvuke vojničkih bezobraznih pesama, porcherija,3 uz žamor napolitanskih jadikovki, sicilijanskih psovki, najzad, i uz lupnjavu porcija od aluminijuma, i mapa svete zemlje, Italije, hvata se čelika. U spravi su dva đavola, nedovoljna je Allegrettijeva snaga. Pukovniku pristižu generali s novinskih fotografija, oni sa stola, oni iz uglova, kao i oni najogavniji i s mržnjom bačeni pod kauč. Goli, znojavi i napregnuti su vojnici, sve ruke što vuku, što žele da pobede spravu od četiri federa. Sve se rastezalo, čak i klatno, ono je davalo znak da će pući. ’Živeo fašizam, nuovo ordine, novi poredak sveta, zavođen i sprovođen na talijanski način!’ To buče glave što, masne, okrupnjale i razjapljene, žele da pojedu geografsku kartu sa pukovnikovog zida. ’Živela talijanska neustrašiva vojska, svi rodovi, živele starešine!’ U federu su tri đavola. Grči se i krvari velika mapa, ruše se planine, gradovi, propadaju reke - pući će, počeće da se raščinja ljudska koža, nastavi li da se tako napinje. Pukovniku je zastajao dah. No on nije imao kud nazad. ’Verujmo, verujte u moć talijanske čizme!’ reče Mussolini, Duče, pa dodade, zbog Spartacovog federa: ’Ceo svet biće pod nogama talijanske Imperije!’ Pukovniku je znoj stizao do isplaženog jezika. ’Vodi nas i dalje, Duče!’ zaurlaše milioni s novinskih fotografija, s
ilustracija, iz Allegrettijevog sećanja, pa stadoše gutati čeličnu užad federa. S karte sveta otkide se nekoliko zemalja, okrnji se Imperija, otpadoše Tunis i Grčka, nestadoše Crna Gora i Libija, izbledeše Etiopija i Albanija. Carstvo potonu u bledu vodu mora. Čelik je, međutim, likovao - u njega kao da je ulazio i četvrti đavo.

      Kad pobedi užad, kad spravu rasteže do kraja, kao juče i prekjuče, pukovnik Allegretti s olakšanjem odahnu i sruši se. I pre nego što niz telo opruži ruke, pomagači, sva vojska, pobegoše na zidove i u svoje okvire. Duče je tuđom rukom otirao znoj sa podbratka i isturenih čeljusti. Vittorio Emanuele, kralj, ni za to nije imao snage. Kralj je, s konja, nešto šaputao kraljici, vojničkoj majci. Bez darova i bez medalja, kraljica Jelena je, opet sama u okviru od lažnog zlata, s užasom u očima gledala izrovanu mapu. Njene oči bile su orošene. Kao da više nije bilo ni Rima ni Cetinja, a ni AdisAbebe!

     Pukovnik Allegretti, gotovo obnevideo od znoja, koji mu se s čela i obrva slivao u trepavice, pođe preko sobe. Stiže nekako do ogledala. Opet je bečio žive, sicilijanske oči, krivio lice, pokazivao zube. Činilo mu se da je snažniji i znojaviji od dvojnika s one strane stakla. Kao i onaj drugi, Allegretti je neštedimice uzimao vazduh, grdio komunizam, pokušavao da peva među vojskom neomiljenu Giovinezzu. Toliko je bio srećan da mu je more s mape dosezalo do kolena, da mu je ogledalo bilo tesno.
     Klatno je bilo znojavo, visilo je. Raskoračeni pobednik rastao je u svojim očima, u staklu. Klatno je bilo ludo, puno semena. Allegrettija je obuzimala tiha srdžba - niti ga je ko gledao dok se borio s čelikom, niti je ko zabeležio trenutak pobede. Klatno se klatilo i kako je bila vrućina moglo mu je stati metalno srce...

izvor 

Нема коментара:

Постави коментар