Alberto Mangel, Biblioteka kao um

Dati vidljivi oblik duhovnom prisustvu i kretanjima duše.
Abi Varburg, Izabrani spisi

Slično Makijaveliju, i ja često sedim noću među svojim knjigama. Dok više volim da pišem ujutro, noću uživam da čitam u besprekornoj tišini, kad trouglovi svetlosti od lampi za čitanje podele police moje biblioteke na dva dela. U gornjem, viši redovi knjiga nestaju u tami; a u donjem je privilegovana skupina osvetljenih naslova. Nad ovom proizvoljnom podelom, koja određenim knjigama dozvoljava obasjano prisustvo a druge baca u zasenak, prednost ima jedan drugačiji poredak, zasnovan isključivo na mom sećanju. Moja biblioteka nije katalogizovana; budući da sam lično smestio sve knjige na police, otprilike znam gde se nalaze u rasporedu cele biblioteke, tako da osvetljeni i neosvetljeni delovi nemaju nikakvog značaja u potrazi za knjigama. Raspored knjiga pamtim prema određenom obrascu, obliku i podeli biblioteke, kao što astrolog položaj zvezda povezuje u narativni obrazac; s druge strane, međutim, i biblioteka odražava konfiguraciju mog uma, svog udaljenog astrologa. Hotimičan a ipak nasumičan poredak na policama, izbor tema, intimna istorija opstanka svake knjige, tragovi pojedinih vremena i pojedinih mesta zaostalih na stranicama - svi oni ukazuju na određenog čitaoca. Pronicljivi posmatrač može da zaključi ko sam ja na osnovu raskupusane knjige pesama Blasa de Otera, količine stvaralaštva Roberta Luisa Stivensona, velikog odeljka, posvećenog detektivskim pričama, maleckog odeljka posvećenog književnoj teoriji, činjenice da na policama ima mnogo Platona a malo Aristotela. Svaka biblioteka je autobiografska.

U Katedrali svete Cecilije u Albiju, na jugu Francuske, freska s kraja petnaestog veka prikazuje Strašni sud. Ispod razmotanog svitka pozvane duše koračaju prema svojoj sudbini, nage i s ozbiljnim izrazom na licu dok na grudima drže otvorenu knjigu. U ovoj povorci vaskrslih čitalaca, Knjiga života je po-deljena i napravljena kao niz pojedinačnih knjiga, i knjige se otvoriše, kao što Apokalipsa kaže, tako da „sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po delima svojim".Ta predstava se zadržala do danas: naše knjige će posvedočiti u prilog nama ili protiv nas, naše knjige pokazuju ko smo danas i ko smo bili do juče, naše knjige sastavni su deo stranica dodeljenih nam iz Knjige života. Po knjigama koje nazivamo svojim mi ćemo primiti sud.

Ono zbog čega je biblioteka odraz svog vlasnika nije samo izbor samih naslova nego mreža asocijacija povezanih uz izbor. Naše iskustvo nadograđuje se na iskustvo drugih, naše sećanje na sećanja drugih. Naše knjige nadograđuju se na druge knjige koje ih menjaju ili obogaćuju, koje im daju hronologiju drugačiju od one iz književnih rečnika. Posle toliko vremena, ja danas nisam u stanju da razaznam sve veze. Zaboravljam, ili čak i ne znam, u kakvim odnosima stoje mnoge od njih. Ako krenem u jednom pravcu - afričke priče Margaret Lorens podsete me na Moju Afriku Karen Bliksen, zbog čega onda pomislim na njenih Sedam gotskih priča, što me vodi do Edgarda Kozarinskog (koji mi je otkrio dela Karen Bliksen) i njegove knjige o Borhesu i filmu, a onda do romana Rouz Makoli, o kojima smo Kozarinski i ja razgovarali jednog davnog popodneva u Buenos Ajresu, obojica iznenađeni što je još neko čuo za njih - onda propustim sve druge niti ove zamršene mreže, i pi- tam se kako li sam, poput pauka, uspeo da premostim naizgled neizmerne razdaljine, na primer, od Ovidijevih Tugovanki do pesama Abdelrahmana, prognanog u Severnu Afriku iz svog doma u Španiji. Postoji i nešto više od slučajnih veza. Knjige se preobražavaju i prema redosledu kojim se čitaju. Don Kihot pročitan posle Kima i Don Kihot pročitan posle Haklberija Fina dve su različite knjige, obe obojene čitaočevim doživljajem putovanja, prijateljstava i pustolovina. Nijedna od ovih kaleidoskopskih knjiga nikad ne prestaje da se menja. Sa svakim novim čitanjem dobija dodatnu dimenziju, dodatni obrazac. Možda se nijedna biblioteka, u krajnjoj liniji, ne može mentalno obujmiti, jer, kao i um, ona promišlja samu sebe i geometrijski se umnožava sa svakim novim promišljanjem. Uprkos tome, od biblioteke opipljivih knjiga očekujemo postojanost i preciznost čiji nedostatak opraštamo biblioteci uma.

Takve fluidne mentalne biblioteke nisu (ili nisu bile) ništa neuobičajeno; u islamskom svetu one su tipična pojava. Mada je Kuran veoma rano zapisan, većina stare arapske književnosti dugo je bila poverena na čuvanje sećanju svojih čitalaca. Na primer, posle smrti velikog pesnika Abu Nuvasa 815. godine, ništa od njegovog stvaralaštva nije ostalo u pisanom obliku; pesnik je sve svoje pesme znao napamet, tako da su zapisivači, kad su hteli da ih prenesu na papir, morali da se oslone na sećanje ljudi koji su slušali majstora dok je recitovao. Precizno sećanje se izuzetno cenilo, a u islamskim zemljama se u srednjem veku smatralo da je sticanje znanja slušanjem knjiga koje neko čita vrednije od samostalnog čitanja u sebi zato što tekst u tom slučaju ulazi u telo kroz um a ne samo na oči. Objavljene knjige uglavnom nisu zapisivali sami autori nego su ih diktirali pomoćnicima, a đaci su učili te tekstove tako što su slušali kako im neko čita ili tako što su ih oni čitali učitelju. Zbog islamskog verovanja da je samo usmeno prenošenje znanja valjano, biblioteke su se pohranjivale u sećanju (koje se više poštovalo od opipljivog sveta knjiga i rukopisa, mada su i oni smatrani dovoljno bitnim da se čuvaju u školama i džamijama). „Biblioteka" i „pamćenje" su donekle bili sinonimi.

Uprkos tome, koliko god čovek pažljivo čitao, upamćeni tekstovi uvek pretrpe nepredvidive izmene; raspadnu se na delove, skupe se ili razvuku. U mojoj mentalnoj biblioteci, Bura je svedena na nekoliko besmrtnih stihova, dok kratki roman kao što je Pedro Paramo Huana Rulfa u mojoj glavi zauzima čitavo imaginarno prostranstvo Meksika. Svega nekoliko rečenica iz Orvelovog eseja Ubiti slona u mom se sećanju protežu na nekoliko stranica opisa i razmišljanja koje sam uveren da vidim u svom umu, odštampane na stranici; od podugačkog srednjovekovnog viteškog ro-mana Progutano srce naslov je sve čega se sećam.

Ni opipljiva biblioteka na mojim policama niti ona nestalna u mom sećanju ne zadržavaju prevlast zadugo. S vremenom se lavirinti moje dve biblioteke zagonetno isprepliću. A često se dešava da, uz pomoć pojave koju psiholozi nazivaju istrajnošću sećanja (kada se neka ideja smatra istinitom čak i pošto se dokaže da je netačna), biblioteka uma nadjača biblioteku hartije i mastila.

Da li je moguće napraviti biblioteku koja oponaša ovaj mušičavi, asocijativni poredak, i koja neupućenom posmatraču deluje kao nasumičan raspored knjiga, ali koja zapravo sledi jednu logičnu, iako duboko ličnu organizaciju? Mogu da navedem bar jedan takav primer.

Jednog dana 1920. godine, filozof Ernst Kasirer, ne-dugo pošto je primljen na Katedru za filozofiju Novog univerziteta u Hamburgu i dok je radio na prvom tomu svoje uticajne Filozofije simboličkih oblika, zatražio je da poseti čuvenu Varburgovu biblioteku, koju je trideset godina ranije osnovao Abi Varburg. U skladu s Varburgovim shvatanjem sveta, knjige iz oblasti filozofije smeštene su odmah pored knjiga iz astrologije, magije i narodne tradicije, dok su istorije umetnosti stajale rame uz rame s književnim i religijskim delima, a jezički priručnici se družili s knjigama iz teologije, poezije i umetnosti. Kasirera je kroz ovu jedinstveno organizovanu zbirku proveo pomoćnik direktora, Fric Saksl, i na kraju obilaska Kasirer se obratio domaćinu rečima, „Nikad više neću doći ovamo. Ako se vratim u ovaj lavirint, izgubiću se."

Mnogo godina kasnije, Kasirer je objasnio zašto se uspaničio: „(Varburgova) biblioteka nije prosto zbirka knjiga nego katalog problema. Takav utisak nisam ste- kao zbog tematskih oblasti nego više zbog samog organizacionog principa, principa koji je daleko važniji od opsega pokrivenih tema. Ovde istorija umetnosti, istorija religije i mita, istorija lingvistike i kulture nisu samo smeštene jedne pored drugih nego su međusobno povezane, i kao takve, zatim, povezane s jedinstvenim idealnim središtem." Posle Varburgove smrti 1929. go-dine, Kasirer je police u čitaonici biblioteke, napravljene tako da prate elipsasti oblik zidova, uporedio sa „dahom mađioničara". Kasireru su Varburgove knjige, poređane prema složenim putevima njegove misli, bile, kao Prosperove knjige, uporište njegove životne sile.

Abi Varburg rođen je u Hamburgu 13. juna 1866. godine kao najstariji sin u porodici jevrejskog bankara. Na fotografijama se vidi da je bio nizak, sramežljiv čovek sa izražajnim crnim očima. U upitniku koji je jednom sastavio zabave radi, opisao je sebe kao „sitnog gospodina s crnim brkovima koji ima običaj da ispreda priče na dijalektu". U nemogućnosti da se pomiri sa očevim zahtevima da prihvati kako jevrejsko učenje tako i porodični posao bankara, dugo je patio od napada anksioznosti i melanholije. Olakšanje je nalazio u spo-znavanju sveta posredstvom knjiga, te je razvio snažno interesovanje za filozofiju antičke Grčke i starog Rima, renesansnu kulturu, društva američkih starosedelaca, i budističku religiju. Izgleda da nije mogao da prihvati ograničenja nijedne discipline ili škole mišljenja. Eklektička radoznalost obeležavala je sve čega bi se latio.

Strast prema knjigama i slikovnim prikazima počela je još u detinjstvu. Jedno od najranijih intelektualnih iskustava kojih se seća jeste kad je sa šest godina video upečatljive ilustracije u Balzakovim Malim jadima brač-nog života, koji prikazuju melodramatične porodične scene bračnog života građanskog staleža, s rasplakanim ženama, ljutitim muškacima, vrištećom decom i slugama koje sve to zabavlja. Postao je opsednut njima i te živopisne scene su ga pohodile u snovima. Nekoliko godina kasnije počeo je da guta knjige „pune priča o crvenokošcima". Ove slike i pustolovine nudile su mu, kako je kasnije rekao, „način da se povuče iz depresivne stvarnosti u kojoj je bio bespomoćan". U nemogućnosti da otvoreno izrazi gnev i frustraciju, što je Varburg nazivao osećanjem bola, tražio je i pronašao „odušak u fantazijama romantične okrutnosti. To je bila moja injekcija protiv aktivne okrutnosti" Braća i seste pamte da je uvek bio okružen knjigama i da je čitao svaki list papira na koji bi naišao - čak i Porodičnu enciklopediju, čiji je svaki tom pročitao od korica do korica.

Uz čitanje i sakupljanje knjiga postalo je za Varburga nasušna potreba. Na trinaesti rođendan, rešen da ne krene očevim stopama, ni u poslu ni u religiji, ovaj adolescent s neutaživom željom za čitanjem i znanjem, ponudio je mlađem bratu Maksu svoje nasledno pravo: pravo prvorođenog sina da preuzme porodični posao ako mu obeća da će mu kupovati sve knjige koje poželi. Maks, koji je tada imao dvanaest godina, složio se. Od tada, mnogobrojne knjige kupljene novcem koji je obezbedio verni Maks postale su jezgro Varburgove biblioteke.

Varburgova sakupljačka strast nikad nije bila nasumična. Još od najranijh dana njegovo je čitanje bilo usmereno prema veoma specifičnim pitanjima. Većina nas, kada se osvrne unazad, u svojim prvim knjigama s čuđenjem razaznaje zametke interesovanja koje će postati izraženo tek mnogo kasnije, ali koje nas je, svejedno, nagonilo mnogo pre nego što smo bili u stanju da ga rečima iskažemo. Značenje emocija iz knjiga koje je čitao u detinjstvu Varburg je konačno spoznao u Laokoonu Gotholda Efraima Lesinga, klasičnom tekstu koji je prvi put pročitao kada se s dvadeset godina upisao na Univerzitet u Bonu. Lesingov Laokoon postao je Varburgov magični kamen kušač. „Čovek mora biti mlad", napisao je ostareli Gete skoro šezdeset godina ranije, „da bi razumeo uticaj koji je Lesingov Laokoon izvršio na nas time što nas je otrgnuo od pasivnosti kontemplacije i otvorio carstva nesputane misli. Izreka ut picturapoesis Šklasično poređenje estetike slikarstva i poezijeĆ, toliko dugo pogrešno shvatana, odjednom je zbrisana; njihovi vrhovi izgledali su nam različito, ali nam se ipak činilo da su im temelji veoma bliski". U Lesingovom delu mladi Varburg je shvatio ne samo koliko su jaki razlozi za istraživanje dva različita kreativna sistema, slikovnog i jezičkog, nego je nadasve uvideo da se svako doba iz svojih posebnih razloga hvata za jedan aspekt tradicije i na njemu gradi sopstveni sistem simbola i značenja, ono što će posle nazvati „preživljavanjem antike, problemom čisto istorijske prirode". Pitanje koje je počinjalo da se uobličava u Varburgovom umu jeste kako se naši najstariji simboli obnavljaju u različitim dobima, kakve se veze uspos-tavljaju među njima i kako deluju jedni na druge. Jedna od reči koje su najviše delovale na njegov intelektualni razvoj bila je Kompatibilitat, kompatibilnost – asoci-jativni doživljaj - tako da ne iznenađuje što je svoju biblioteku objasnio rečima pozajmljenim od kritičara Evalda Heringa. Za Varburga je njegova biblioteka bila sećanje, ali „sećanje kao organizovana materija".

Biblioteka koju je Varburg počeo da sakuplja u ranoj mladosti i koju je 1909. godine preneo u svoj novi dom u Hajlvig štrase u Hamburgu, nadasve je bila lična, i bila je uređena prema jedinstveno neobičnom idiosinkratičnom kataloškom sistemu. Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka u Nemačkoj je besnela rasprava o tome koji je najbolji metod za organizaciju biblioteke. Suprotstavljeni tabori su zastupali, s jedne strane, hijerarhijsko uređenje po temama i naučnim oblastima, i a s druge, uređenje zasnovano na veličine knjige i datumu nabavke. (Drugi način ujedno je i sistem koji je uspešno primenjivan u nekim srednjovekovnim bibliotekama.) Varburgu nijedan od ta dva metoda nije bio zadovoljavajući. On je od svoje zbirke zahtevao fluidnost i živost koje ni tematska ograničenja niti hro-nološke restrikcije ne dozvoljavaju. Fric Saksl je 1943. godine zabeležio kako je Varburg reagovao na predlog o takvoj mehaničkoj katalogizaciji, koja je, u doba povećane produkcije knjiga, ubrzano istiskivala „daleko veću naučnu upoznatost s knjigama koja se stiče pretraživanjem". Kako tvrdi Saksl, „Varburg je uvideo tu opasnost" i govorio o „zakonu dobrosusedskih odnosa". Knjiga koju čovek poznaje, u većini slučajeva, nije ona koja mu treba. Vitalni podatak sadrži nepoznati sused na polici, iako se to možda ne da naslutiti iz naslova. „Najvažnije je da sve knjige zajednički - pri čemu svaka sadrži više ili manje podataka i može se dopuniti susednom knjigom - svojim naslovima dovedu studenta do spoznaje suštinskih sila koje po kreću ljudski um i istoriju. Knjige su za Varburga bile više od istraživačkog sredstva. Sabrane i grupisane, one su izražavale ljudsku misao, kako u njenoj postojanosti, tako i u promen-ljivosti."

I ne samo knjige. U Varburgovo pamćenje urezivale su se i slike, od kojih je radio zamršene ikonografske tapiserije, a zatim pokušavao da ih podrobnije razjasni u fragmentarnim esejima. Dok bi zadubljeno prebirao po starinskim katalozima, na kartice bi zapisivao naslove koji bi mu zapali za oko i uz njih dodavao zgusnute komentare u, kako je on to nazivao, „jeguljasto-kašastom stilu", a onda bi ih poređao u posebne kutije prema nekom komplikovanom (i ne uvek istom) sistemu. Oni koji su ga poznavali govorili su da ga vodi „instinkt" dok sačinjava važne bibliografije o bilo kojoj temi koja ga u tom trenutku zanima, isti onaj instinkt koji ga nagoni da preraspoređuje (i uvek iznova preraspoređuje) knjige na policama tako da budu usklađene s tokom misli koji ga trenutno zaokuplja. Varburg je biblioteku nadasve zamišljao kao akumulaciju asocijacija, pri čemu svaka asocijacija uvek dočarava novu sliku ili tekst sve dok se, prateći asocijacije, čitalac ne vrati na prvu stranu. Za Varburga je svaka biblioteka podrazumevala kružno kretanje.

Varburg je svoju biblioteku, sa ovalnom čitaonicom (koju je nazvao Die kulturwissenschaftliche Bibliothek Warburg, Varburgova biblioteka kulturoloških nauka), posvetio grčkoj boginji pamćenja, Mnemosini, majci muza. Za Varburga je istorija čovečanstva bila jedan svevremeni ali uvek drugačiji pokušaj da se arhajskim doživljajima i iskustvima podare jezik i lice, ne toliko individualni koliko generički, usađeni u kolektivno pamćenje. Kao i mnogi učeni savremenici, bio je pod uticajem teorija nemačkog neurologa Riharda Zemona, koji je zastupao psihološku teoriju emocija. Prema Zemonovom mišljenju, pamćenje je osobina po kojoj se razlikuju živa i neživa materija. Svaki događaj ostavlja trag na živoj materiji (Zemon ga naziva engramom), koji se može oživeti procesom sećanja. Za Varburga su ovi engrami zapravo bili čisti simboli, živi u srži svakog društva, a zanimalo ga je zašto neki od tih simbola, ili pojedini njihovi aspekti, utiču na određeni period (Renesansu, na primer, ili Prosvetiteljstvo) u tolikoj meri da oblikuju njegov književni i umetnički izraz i stil. Budući da nikad u potpunosti ne napušta čovečanstvo, Varburg je ovo aktivno pamćenje predivno opisao, re-kavši da je to „priča o duhovima za odrasle".

A sama biblioteka? Kakav li je bio osećaj stajati u središtu onoga što je Kasirer uporedio sa Prosperovim uporištem? Većina biblioteka odaje utisak sistematske uređenosti, vidne organizovanosti prema temama ili nu-meričkom ili alfabetskom nizu. U Varburgovoj biblioteci nema znakova takvog sistema. Kad sam posetio rekon-struisanu čitaonicu u Hamburgu (u kojoj je danas samo mali deo njegovih knjiga) i pregledao police duž ovalne središnje odaje, bio sam zbunjen; kao da sam se našao usred nepoznatog grada čiji su putokazi nesumnjivo imali neko značenje, koje ja, međutim, nisam mogao da dokučim. Pred očima su neprestano kružile asocijacije naslova, a ne pravolinijski niz s početkom i krajem. Uz malo razmišljanja mogao sam da pronađem razloge zbog kojih su bilo koja dva naslova stavljena jedan pored drugog, ali ti su razlozi mogli biti toliko raznovrsni ili se činili nategnutim, da nisam mogao da ih povežem ni sa jednim tradicionalnim nizom - u kojem, na primer, M sledi iza L, ili 2999 ide pre 3000. Varburgov sistem bio je bliži pesničkoj kompoziciji. Kada se pročita stih „Veselo je kolo od reči", odmah je u potpunosti jasna pesnikova vizija. Čitaocu ne treba objašnjenje; posred-stvom reči i muzike koju stvaraju, stih trenutno otkriva celokupni smisao pročitanog; no, ako bi nam pesnik eksplicitno razložio splet sporednih putića i krivudavih staza koje vode od njegove neuhvatljive intuicije do prirode pesničkog stvaralaštva - ako bi nam ukazao na sve tragove i predočio sve veze - takvo bi nam shvatanje izmaklo. Tako je i sa Varburgovom bibliotekom.

Ipak, Varburg nije dozvolio da veze ostanu potpuno nevidljive, a za njega su one bile podložne neprestanoj promeni, te je svoju biblioteku konstruisao tako da bude prostor bez oštrih uglova, u kome veze mogu da budu u večnom pokretu. U izvesnom smislu, biblioteka je bila Varburgov pokušaj da u svoj sirovosti ogoli neurone svoje misli, i da idejama ostavi prostora da migriraju, mutiraju i sparuju se. Dok je većina biblioteka u njegovo vreme ličila na etimološku izložbu s pribodenim i ozna-čenim uzorcima, Varburgova je posetiocu delovala kao stakleni mravinjak u dečjoj sobi.

S proleća 1914. godine, na nagovor kolega, Varburg je odlučio da svoju biblioteku otvori za naučna istraživanja i stavi je na raspolaganje naučnim radnicima, a istovremeno je pokrenuo i sistem dodele stipendija koje će omogućiti studentima da dođu u Hamburg i bave se naučnim radom. Četrnaest godina ranije, istu ideju već je bio oprezno izneo bratu Maksu, a sada se vratio tom velikom poduhvatu i sa Fricom Sakslom razmatrao mogućnosti. Učinio je to s velikim otporom jer, kako je priznao, uopšte mu se nije dopalo što lično intelektualno carstvo koje je teškom mukom stvorio više neće biti samo njegovo. Uprkos tome, uviđao je da je otvaranje biblioteke nephodan korak dalje u njegovom nastojanju da iscrta zamršenu mapu simboličkog nasleđa čove-čanstva, „zagrobnog života antičkog sveta".

No Prvi svetski rat privremeno je obustavio ove planove. Usred sivila i pometnje toga vremena, Varburg, koji je još od detinjstva na mahove patio od anksioznosti i depresije, intuitivno je osećao da postoji neka mračna podudarnost između njegovog mentalnog stanja i stanja u svetu. „Poput seizmografa, njegovi osetljivi nervi beležili su podzemna podrhtavanja koja ostali nisu mogli da čuju", napisao je jedan njegov savremenik.

Varburg je sada svoje traganje za vezama između naših najranijih simboličkih predstavljanja iracionalnih impulsa i strahova, i potonjih umetničkih manifestacija tih simbola shvatao kao tenziju odraženu u vlastitim mentalnim borbama. Želeo je da veruje da će nauka, beležeći metamorfozu naših fobičnih refleksa, napo-sletku doći do racionalnih objašnjenja naših praiskonskih emocionalnih doživljaja. Shvatio je, međutim, da je nauka umesto toga stvorila svoju najnoviju inkarnaciju u obliku još savršenije ratne mašinerije, sa otrovnim gasovima i rovovima smrti.

U jednom od fragmentarnih zapisa (uz koji je dodao i egzorcizam „Živi i ne čini mi zla") napisao je sledeće: „Živimo u Faustovom dobu, u kojem savremeni naučnik - na granici magije i matematike - nastoji da pokori carstvo refleksivnog razuma tako što će produbljivati svest o udaljenosti između sopstva i sveta koji ga okružuje." Kraj rata 1918. godine nije mu doneo olakšanje. Dve godine kasnije, činilo mu se da je udaljenost skoro sasvim nestala.

Godine 1920, suočen s otvaranjem vlastite biblioteke naučnoj javnosti i u nemogućnosti da više podnosi mentalne muke, Varburg je otišao na kliniku švajcarskih doktora Ota i Ludviga Binsvangera u Krojclingenu, gde se Fridrih Niče lečio trideset godina ranije. Na klinici je boravio do 1924. godine. „Zašto", pitao se tada, „sudbina predaje kreativno ljudsko biće carstvu večnog nemira, i ostavlja mu da bira gde želi da intelektualno sazri: u paklu, čistilištu ili raju?"

Oporavak na klinici tekao je sporo, u pokušajima da se pribere, da prikupi rastreseni um, razbijen na hiljadu slika i raštrkanih beležaka. „Bog je u detaljima", voleo je da ponavlja. A ipak je uviđao - kao i Ruso, koji je rekao „Gubim se u detaljima" - da više nije u stanju da prati slikovni i misaoni tok kao nekada. Ipak, uz negu doktora Binsvangera vratio mu se osećaj celine, te je 1923. godine pitao - da li će mu vlasti dozvoliti da napusti kliniku ako dokaže da je mentalno stabilan. Predložio je da se obrati pacijentima na klinici, i 23. aprila održao je predavanje o zmijskim obredima severnoameričkih Indijanaca kojima je prisustvovao u mladosti. U napo-meni koju je u to vreme napisao u jednom časopisu, izjavio je da sebe doživljava kao Perseja, ubicu zmijoglave Meduze, koji je izbegao da otrovno čudovište pogleda ravno u oči tako što je gledao u njen odraz na svom štitu. Takođe je napomenuo da je Persej u sred-njem veku degradiran od junaka do obične gatare, da bi tokom Renesanse ponovo stekao ugled kao simbol ljudskog junaštva.

Kad je Varburg 1924. godine otpušten s klinike, saznao je da je Saksl, u dogovoru s porodicom Varburg, biblioteku konačno pretvorio u ranije planirani istra-živački centar. Ta promena, ma koliko očekivana, du-boko ga je mučila i izazivala u njemu osećanje obez-vređenosti; jedno od pisama iz tog perioda potpisao je sa „Povratak Varburga". S druge strane, međutim, činilo se da ga novonastala situacija isto tako ispunjava „skoro zadivljujućom energijom", pa je, pod izmenjenim okolnostima, iznova prionuo na posao, okružen voljenim knjigama.

Svakom posetiocu koji se našao u Varburgovoj biblioteci postajalo je jasno da je od samog začetka njegova kreacija vizuelne prirode. Oblik polica, asocijativni niz naslova na njima, kao i slike i fotografije razasute po svim sobama svedočili su o njegovoj zaokupljenosti fizičkom reprezentacijom ideja i simbola. Pitanja koja je postavljao izvirala su iz vizuelnih predstava; uz pomoć knjiga je razmišljao o tim vizuelnim predstavama i u knjigama je pronalazio reči da premosti tišinu između njih. Pamćenje, ključna reč u Varburgovom rečniku, nadasve je značila pamćenje slika.

Poduhvat koji Varburg nije dovršio i koji je nemoguće dovršiti jeste stvaranje ikonografskog niza koji je nazvao Mnemosina, što je u stvari obimna zbirka vizuelnih predstava što mapira mrežu puteva koje je ovaj učenjak sledio i uspostavlja veze među njima. No, kako da izloži te slike? Kako da ih poređa ispred sebe tako da ih može proučavati u nizu, i to u nizu koji bi se menjao s novim idejama i sveže uočenim vezama? Rešenje za ovaj problem smislio je Saksl. Po Varburgovom povratku u Hamburg, Saksl ga je dočekao sa ogromnim drvenim pločama, nalik na stojeću školsku tablu, preko kojih je razapeo crnu jutanu tkaninu. Varburg je čiodama mogao da pričvrsti slike na platno, i da ih bez problema skine kad god poželi da im promeni položaj. Ovi džinovski izlozi, „stranice" u knjizi beskrajno promenjljivog niza, postali su središte celokupne Varburgove aktivnosti tokom poslednjih godina života. Budući da je po želji mogao da promeni kako ploče tako i slike na njima, one su postale fizička ilustracija carstva njegovih misli i njegove biblioteke, kojima je dodao i reku napomena i komentara. „Ove slike i reči namenjeni su da pomognu onima koji dolaze posle mene da dostignu jasnoću spoznaje", napisao je „i tako prevaziđu tragični sukob instinktivne magije i diskurzivne logike. One su ispovesti jednog (neizlečivo) šizoidnog čoveka, odložene u arhivama mentalnih iscelitelja." Sakslove ploče - knjiga džinovskih promenjivih stranica - Varburgu su zapravo, u izvesnoj meri, nadomestile izgubljeni lični prostor; bile su privatni domen koji mu je pomogao da delimično povrati mentalno zdravlje.

Abi Varburg preminuo je 1929. godine u šezdeset i trećoj godini. Tri godine posle Varburgove smrti u Nemačkoj je izašlo nekoliko knjiga njegovih sabranih dela; dugo vremena ostaće poslednje koje su objavljene u njegovoj domovini. Fragmentirano i čudovišno širokog spektra, njegovo pisano stvaralaštvo je još jedna verzija njegove biblioteke, još jedna reprezentacija zamršenih puteva njegove misli, još jedna mapa njegovog izuzetnog uma. Želeo je da intuicijom stigne do zakona nauke; želeo je da veruje da su uzbuđenje i strahote umetnosti i književnosti koraci koji vode do razumevanja uzroka i uloge. No, uvek se, po ko zna koji put, vraćao zamisli da je pamćenje žudnja, a žudnja znanje. U jednom od fragmenata piše „da je umetničko delo preteći objekat koji se približava posmatraču". Svojom je bibliotekom pokušao da stvori prostor koji ne bi zauzdavao tu pretnju (to se, smatrao je, ne bi moglo uraditi bez uništenja) nego bi se u njemu, sa znatiželjom, poštovanjem i div-ljenjem, krasno ogledao njegov ljubopitljiv, inteligentan um.

Kad je Hitler došao na mesto kancelara Rajha 1933. godine, Varburgova biblioteka zajedno sa zaposlenim radnicima preselila se u Englesku. Šest stotina sanduka s knjigama, kao i sav nameštaj i oprema otplovili su za London. Volim da zamišljam mnogobrojne barke kako plove morem, s tovarom godinama sakupljanih knjiga, nedovršenim portretom vlasnika - čitaoca kojeg više nema, ali ga predstavlja njegova rastavljena biblioteka na putu da bude presložena u stranoj zemlji. Knjige su prvo smeštene u jednu poslovnu zgradu u Milbanku, tri godine kasnije Univerzitet u Londonu pristao je da preuzme zbirku, ali ne i da napravi iste ovalne police niti da poređa knjige prema Varburgovom originalnom aso-cijativnom nizu. Varburgov institut je 28. novembra 1944. godine postao deo Univerziteta, u sklopu kojeg i danas radi. Pedeset i jednu godinu kasnije napravljena je kopija Varburgove kuće u Hamburgu na mestu gde se nalazio njegov stari dom u Hajlvigštraseu, a pokušano je i da se na osnovu originalnih fotografija, reprodukuje raspored polica i izložba jednog dela kolekcije slika, tako da svi koji posete kuću i na trenutak se zadrže u čitaonici mogu da osete kako Varburgov um i dalje vredno radi okružen svojim nezaboravnim i pro-menjivim policama.

Izvor

                                                 Alberto Mangel, Biblioteka kao mit