TAKMIČENJE
1.
Dvojica predstavnika Tame i Svetlosti dogovorila su sastanak u Taverni na pola puta u Čistilištu, kako bi započela dogovoreno takmičenje . Čistilište je bilo nekakvo sivkasto mesto vrlo ujednačenog osvetljenja. Postojalo je između Prebivališta Svetlosti i Prebivališta Tame, neka vrsta magličaste čekaonice, neodređena u najboljem slučaju, ali ne u potpunosti lišena kakvoće. Na primer, tamo se nalazila Taverna na pola puta, smeštena tačno u središtu Čistilišta.
Taverna je bila neobična, trošna stara drvenjara s luckastim naherenim krovom. Izgrađena je na crti koja deli deo Čistilišta bliži Raju od dela bližeg Paklu. Ovo mesto nije imalo puno prometa, ali je dobivalo donacije od Svetlosti i Tame. Održavana je kako bi pomogla onim dušama koje su bile u prolazu prema drugim mestima.
"Znači, ovo je čuvena Taverna na pola puta! " rekao je arhanđel Mihael. "Nikad nisam bio ovde. Imaju li dobra kuhinju?"
"Ima prilično dobru reputaciju", odvratio je Mefistofeles. "Ali nakon pola sata imaš osećaj kao da ništa nisi pojeo. Uverljivo, ali nestvarno, poput ostatka Čistilišta."
"Koji je ono tamo deo?" pitao je Mihael, pokazujući.
Mefistofeles je zaškiljio. "Oh, to je čekaonica. U starim danima tamo su slali besprekorne bezbožnike i nekrštenu decu kako bi čekali dok se nešto s njima nije moglo učiniti. To danas više nije važno, ali puno se ljudi iz ovog ili onog razloga nađe tamo."
"Pitam se je li ovo najbolje mesto za naš sastanak", rekao je Mihael, jer mu se nije sviđao izgled nekih stvari koje su se odvijale u čekaonici.
"To su tvoji i moji unapred dogovorili", primetio je Mefistofeles. "Čistilište je neutralno područje, ni riba, ni perad, a definitivno nije crveno meso. Koje je mesto bolje za sastanak i početak takmičenja? Dođi, hoćemo li ući?"
Mihael je bio visok čak i za arhanđela, i dobro građen, pošto su božanska tela bila sklona atletskoj građi. Imao je crnu kovrčavu kosu, kukasti nos i maslinastu kožu, sve su to bile ostavštine njegovih semitskih i perzijskih predaka. U starim je danima Mihael bio anđeo zaštitnik Izraela, onda kad lokalna božanstva još uvek nisu bila obuhvaćena sistemom Jednog Boga koji se iskazao strašno popularnim na Zemlji. Mihael je mogao otići božanskom kozmetičkom hirurgu, budući da ste u Raju mogli izgledati kako god želite, sve dok niste izgled upotrebljavali za ličnu korist, ali on je svoj izgled zadržao u spomen na stare dane, premda je mogao biti plavooki plavušan poput ostalih arhanđela. Mislio je kako mu zamršena kosa i maslinasta koža daju posebnost.
"Unutra je prohladno", napomenuo je Mefistofeles, žustro trljajući ruke. Bio je prosečne visine za visoko rangiranog časnika Tame, vitak, duguljastog, uskog lica, ruku dugih prstiju, i malih, lepih stopala na kojima je imao niske lakirane cipele. Kosa mu je bila crna poput noći, i zalizana unatrag, s razdeljkom na sredini. Nosio je male brkove i šiljatu bradicu vrste poznate kao carska, zato što su mu rekli da tako izgleda kao neko kome se ne može verovati.
"Ali kako može biti hladno?" upitao je Mihael. "U Čistilištu nije ni toplo ni hladno."
"Ljudi tako kažu," odgovorio je Mefistofeles, "ali to nije istina. One priče kako Čistilište nema nikakvih osobina uopšte nemaju temelja. Ima dovoljno svetlosti da možeš videti, zar ne? A ako imaš svetlost, zašto ne i hladnoću?"
"U Čistilištu", kazao je Mihael, pomalo pompozno, "vidiš unutarnjim vidom."
"I treseš se od unutarnje hladnoće, pretpostavljam", primetio se Mefistofeles. "Ne, u ovome nisi u pravu, Mihaele. Vetar koji puše Čistilištem ponekad može biti opako hladan, duva kao da duva iz smera Očaja."
"U pravu sam", ustvrdio je Mihael. "Ali pretpostavimo kako je deo poretka stvari da se ti i ja ne slažemo, predstavljajući, kao što i jest, dva veličanstvena, ali suprotna pogleda. I tako to treba i biti, naravno."
"Mislim da sam to ja trebao reći", veselo je rekao Mefistofeles, sjedajući u separe
nasuprot Mihaela i skidajući sive svilene rukavice. "Pretpostavljam kako se možemo složiti da
se gotovo ni u čemu ne slažemo."
"Pogotovo o temi gradovi nasuprot država."
"Da. Naše je poslednje takmičenje to ostavilo otvorenim, zar ne?"
Mefistofeles je govorio o nedavnom velikom Milenijskom takmičenju u kojem su se sile Tame i Svetlosti takmičile za kontrolu nad sudbinom ljudskog roda u idućih hiljadu godina. To se takmičenje vrtilo oko plana kojeg je predložio mladi demon po imenu Azzie, koji je ponovno izveo legendu o Dražesnom Princu, nameravajući je ovoga puta dovesti do žalobnog završetka, i to bez vlastitih mahinacija, nego isključivo kroz duh Propasti koji je izražen u sklepanom telu Dražesnog Princa. Dobro je prihvatilo okladu, iako se činilo da je takmičenje pomalo namešteno za stranu Tame. Ali Dobro uvek ulazi u takvim takmičenjima,pretpostavljajući da u čovečanstvu snaga Dobra tako preteže, sentimentalna bagra, da neko mora malo nagnuti vagu na stranu Zla kako bi se bilo šta neizvesne prirode uopšte događalo.
Tamna je strana, pak, uživala u provođenju planova zamršene prirode, jer se Tamna strana stvari osećala kao kod kuće samo u komplikacijama. Svetlost je, pošto je bila jednostavna, iako na doktrinarni način, uživala u suprotstavljanju sumnjivim izumima Tame, često gubeći jer niste vagu mogli beskonačno opterećivati, a da se s treskom ne sruši na jednu stranu, što je onda smatrano predodređenim.
Došao je vlasnik taverne. Bio je neodređen tip, poput svih koji su neko vreme ostali u Čistilištu, a jedine određene stvari u vezi njega bile su škiljenje jednim okom i velika, nespretna stopala.
"Da, gospodine", obratio se Mefistofelesu, duboko se naklonivši. "Šta vam mogu doneti?"
"Krvavi daiquiri bi dobro seo", rekao je Mefistofeles.
"Da, gospodine. A mogu li vam preporučiti komad vražje pite? Sveža je, današnja!"
"U redu. Šta još imate?"
"Šunka je danas vrlo dobra. Imamo mesto u Čistilištu koje je vraguje posebno za nas."
"Nema krvavica?"
"To je samo utorkom."
"Pa, donesi vragovanu šunku", odlučio je Mefistofeles. Mihaelu je rekao: "Ne možemo izneveriti stranu, zar ne?"
"Definitivno. Ali nije li vreme da započnemo s poslom?"
"Spreman sam", odvratio je Mefistofeles. "Jesi li doneo dnevni red?"
"Nema potrebe", izjavio je Mihael. "Sve mi je u glavi. Na nas je red da odlučimo o sledećem Milenijskom takmičenju. Na sreću, ovog ćemo puta također rešiti pitanje Dobrote ili Zla gradova za sva vremena."
"Kako vreme brzo prolazi kad si besmrtan!" uzdahnuo je Mefistofeles. "Naravno, to što sam majstor jednostepene koncentracije također ima veze s time. Pa onda, neka gradovi niču poput gljiva."
"Poput cveća je prikladniji izraz", primetio je Mihael.
Ostaje za videti sta je istinitiji prizor", rekao je Mefistofeles. "Pa, pošalji jednog od svojih urbanih svetaca i moja vesela demonska bagra i ja u treptaju oka ćemo ga naterati da se odrekne Dobra."
"Ne, ne mora biti svetac", kazao je Mihael, ponovno demonstrirajući neodoljivu tendenciju Dobra da daje prednost. "I u svakom slučaju, imamo nešto složenije na umu. Nešto poletno i veličanstveno, što će se pamtiti na svim mestima, tokom celog novog milenija. Ali o tome ću ti pričati kasnije. A sada, jesi li upoznat s našim slugom Faustom?"
"Naravno", ustvrdio je Mefistofeles, iako je napravio tipičnu pogrešku Tamne strane, pretvarajući se kako poseduje znanje koje nije imao. "Misliš Johann Faust, naravno, poznati mađioničar i nadrilekar koji živi - gde li je on sada - Königsberg?"
"Još se uvek raspravlja je li Faust nadrilekar ili ne", objasnio je Mihael. "Ali nije u Königsbergu. Pronaći ćeš ga u Krakowu."
"Naravno, to sam celo vreme znao", rekao je Mefistofeles. "Ima malu kućicu u blizini Jagelonskog univerziteta, zar ne?"
"Nikako", opovrgnuo je Mihael. "Živi u kući u Ulici Malog Kazimira pored Florijanovih dveri."
"Bilo mi je na vrhu jezika", muljao je Mefistofeles. "Smesta ću otići do njega i predložiti mu plan. Usput, kakav je plan?"
"Stiže tvoja vragovana šunka", primetio je Mihael. "Objasniću ti dok jedeš."
2.
Johann Faust bio je sam u svojoj kući u Krakowu, gradu u udaljenoj Poljskoj gde ga je njegov peripatetički put učenjaka odveo. Glavešinama Jagelonskog univerziteta bilo je drago što ga imaju, jer je Faust bio važan učenjak koji je napamet znao najznačajnija dela na svetu - Paracelzusova, i Kornelija Agripe pre njega, i, pre njega, tajne spise Vergilija, najvećeg čarobnjaka rimskog doba. Faustova je kuća bila jednostavna - goli drveni pod kojeg je svako jutro čistila devojka koja je uvek promrmljala molitvu pre no što bi ušla kroz Faustova ovalna vrata, i pljunula u prste za sreću, jer potrebna vam je sva sreća kad čistite za čovekom strašnim poput Fausta. Prekrstila se kad je dole na podu videla pentagram, svakog jutra iznova nacrtan kredom, ispunjen vijugavim hebrejskim slovima i simbolima koje čak ni masoni nisu razumeli.
Nameštaj u sobi se nikad nije menjao. U uglu se nalazio Faustov alembik. U malom kaminu vatra je tinjala, ali se osećala toplina; Faust ju je održavao i noću i danju, i zimi, jer je patio od ozeblina koje nikako da sasvim nestanu. Tamo je bio i prozor, ali su masivne baršunaste zavese u potpunosti sprečavale ulaz danjem svetlu. Faust je voleo ujednačeno osvetljenje, oči su mu bile naviknute na treperenje vatre i žuti plamen sveća koje su gorile u kositrenim svećnjacima postavljenima na desetak mesta u sobi. Bile su to duge sveće od kvalitetnog voska koje si obični građani nisu mogli priuštiti. Ali neki od bogatijih građana Krakowa redovno su opskrbljavali Fausta ovim tankim svećama, koje su bile bolje od svih, osim od onih u katedrali. Bile su mirišljave, te sveće, s balzamom i mirhom, retkih cvetnih mirisa dobivenih iz šarenog proletnog cveća. Njihov je miris delomično prikrivao isparavanja žive, zlata i ostalih metala čije su pare zatvorenu prostoriju činile nezdravom za sve osim za alhemičara koji se dugo bavi svojom umetnošću.
Faust je hodao svojom sobom, deset koraka u jednom pravcu do Agripinog portreta na zidu, deset koraka do ormarića s Vergilijevim mramornim poprsjem. Njegova duga, siva učenjačka halja lepršala je oko dugih, tankih nogu dok je hodao, sveće su treperile od laganog propuha njegovog prolaska. Dok je hodao na glas je pričao sam sa sobom, jer se zbog dugogodišnje prisnosti sa samoćom, koju samo učeni poznaju, navikao na ovakve razgovore.
"Učenje! Mudrost! Znanje! Muzika sfera! Znanje što leži na dnu najdubljeg mora, sigurnost da se kaže što veliki kineski kan doručkuje, što franački car govori ljubavnici u tmini stigijske noći! To su sve dobre stvari, nema sumnje! Ipak, šta one meni znače?"
Činilo se da ga Vergilijevo poprsje gleda svojim kamenim očima dok je hodao, a na tankim, bledim usnama Rimljanina moglo se primetiti lagano iznenađenje, jer ovaj razgovor učenog doktora nije bio sličan ničemu što mu je do tada prešlo preko usana.
"Da, naravno," nastavio je Faust, "znam te stvari, a pored toga i mnoge druge." Ironično se nacerio. "Mogu osetiti harmoniju božanskih sfera koje je Pitagora poznavao. U svojim sam istraživanjima pronašao čvrstu tačku pomoću koje je Arhimed tvrdio kako može pomaknuti samu zemaljsku kuglu. I znam da je poluga biće, prošireno u večnost, a oslonac je ezoterično znanje čije je sticanje moj životni poziv. A ipak, što mi to znači, ovo čavrljanje o čudima koja sam nebrojene sate proučavao? Živim li bolje od najglupljeg seoskog probisveta, koji ljubav traži u stogovima sena? Istina, poštuju me starešine gradova, cene me takozvani mudraci, ove zemlje i mnogih drugih. Češki kralj na glavu mi je stavio zlatni prsten i proglasio me čovekom kome nema ravna. Uzrokuje li to nestajanje moje groznice kad se probudim u hladno jutro? Da li laskavo pomaganje francuskom kralju, blistavom u risovom krznu i mekim čizmama od španske kože, s Klovisovim prstenom na njegovoj uskoj glavi, donosi ikakvo olakšanje mojoj slaboj probavi, mojim jutarnjim znojenjima, mojem večernjem očaju? Šta je za mene znanje, šta je moć, kad moje telo svakodnevno propada, koža mi se steže na licu tako da je lubanja sve vidljivija ispod pegavog tkiva, koje s vremenom mora izaći na videlo?"
Izvana se čuo zvuk, ali Faust se isprva nije obazirao, toliko je bio zaokupljen svojom tužaljkom.
"Ova potraga za znanjem je u redu. Nekoć, kad sam bio mladić, godinama, decenijama ranije, mislio sam kako će sve želje mog srca biti ispunjene ako shvatim tu božansku bit i srž znanja koje samo anđeli znaju. Ipak, koliko je znanje uistinu zadovoljavajuće? Šta ne bih dao za zdravu probavu? Sedim ovde i jedem svoju svakodnevnu kašu, jer je to jedino što moj želudac može probavili, dok vani grubi crveni svet živi, znoji se i ne razmišlja! Šta je to za mene, to neprestano gomilanje znanja na znanje, gomilanje mudrosti po kojoj rujem poput krtice? Je li to sve? Zar ne bi bilo bolje sve završiti? Na primer ovim tankim bodežom?"
I dok je to izgovarao, podigao je uski, vrlo oštri bodež koji mu je poklonio učenik velikog Nicolasa Flamela, koji je sada pokopan u Parizu, kod crkve Saint-Jacques-la- Boucherie. Faust ga je podigao prema treperavom svetlu sveća i gledao ples njegove refleksije. Okretao ga je na sve strane i rekao: "Uzaludno je, onda, što sam naučio nekoliko načina kalciniranja, sublimacije, kondenzacije i kristalizacije? Šta meni novog dobra donosi moje razumevanje albifikacije i skrućivanja, kad je unutarnje biće, Faust homunkulus, moj večno mladi duh koji živi u ovom starećem telu, tužno i zbunjeno, bez ideja i izgubljeno? I hoće li možda biti bolje završiti to ovim kvalitetno napravljenim šilom, zabiti ga u dno trbuha, na primer, i trznuti prema gore, kao što veličanstveno odeveni orijentalci s dalekog istočnjačkog otoka čine u mojim vizijama?"
Opet i opet okretao je bodež, fasciniran plesom svetla na oštrici, a treperave su sveće, izgledalo je, bacale neodobravajuć izraz na belo Vergilijevo lice. A onda se ponovno začuo zvuk koji mu je jedva zagrebao površinu pažnje: bio je to zvuk crkvenih zvona, i Faust se prekasno setio kako je danas Uskrs.
Odjednom, brzo kao što se i pojavilo, njegovo mračno raspoloženje počelo se razvedravati. Prišao je prozoru i razmaknuo zavese.
"Udisao sam previše živinih isparenja", rekao je sam sebi. "Ne smem zaboraviti, Veliki posao opasan je za onog koji ga radi, i s jedne strane donosi opasnost od neuspeha, a s druge, uspeh i rizik preranog očaja. Bolje da ovog predivnog jutra izađem na zrak, prošetam sveže izraslom travom, čak i odem na kriglu piva u obližnju tavernu, aha, a možda i na pečenu kobasicu, jer se moja probava jutros oseća bolje. Isparavanja iz alembika imaju svoje dvojnike u isparavanjima uma. Idem ih odmah provetriti."
I dok je govorio, Faust je nabacio svoj plašt obrubljen hermelinovim krznom, plašt kojega se čak ni vladari ne bi posramili, uverio se kako ima novčanik, iako je njegov kredit bio velik, napustio sobu, i krenuo prema ulaznim vratima na blistavo sunce i neizvesnosti novog dana, neizvesnosti koje čak ni najveštiji alhemičari nisu mogli predvideti.
3
Zvona brojnih crkava Krakowa zvonila su dok je Faust hodao Ulicom Malog Kazimira, i udaljavao se od Florijanovih dveri, prema Krojačkom dvoru na velikoj tržnici. Mogao je razlikovati crkvena zvona po njihovom zvuku: visoka i božanski skladna melodija samostana Mogila, čisti čelični srednji tonovi Sv. Wenceslava, potmula grmljavina Sv. Stanislawa, i, dominirajući nad svima, treperavi bas ogromnih zvona velike crkve Naše Gospe na uglu tržnice. Bila je to prelepa Uskrsna nedelja, sunčeva zlaćana svetlost prodirala je u svaki ugao grada prepunog strmih krovova. Nebo je bilo modro plavo, a na njemu je bilo i malih, pahuljastih, belih oblaka koje slikari smatraju prikladnim mestima za odmor kerubina i alegorijskih stvorenja. Tako lep dan nije mogao ne popraviti Faustovo raspoloženje, pa je prema tržnici krenuo prečicom niz bučnu, malu uličicu zvanu Vražji put. Ovde su zgrade izgledale poput debelih ljudi u parnim kupeljima, i nije bilo mesta da dva čoveka hodaju usporedo. Uličica je, sa svojim strmim krovovima koji su blokirali svetlo, i u najsunčanije dane bila mesto dubokih senki. Faust nije prešao ni deset metara kad je počeo žaliti zbog svoje odluke. Nije li trebao ići glavnom ulicom, čak ako bi mu za to trebalo nekoliko minuta više? Nakon svega, što je vreme predstavljalo alhemičaru i filozofu?
Gotovo se počeo vraćati, ali ga je neka tvrdoglavost naterala dalje. Poslednji zavoj uličice bio je pred njim, a iza njega nastupit će bučna vreva tržnice.
Stigao je do ugla, sada je hodao puno brže, njegova učenjačka halja lepršala je dok se trudio još više požuriti. Prošao je pokraj vrata u tami s desne strane i još jednih s leve. Pred njim je bilo svetlo.
A onda je iza sebe čuo glas koji je rekao: "Oprostite, gospodine, samo trenutak ..." Faust je stao i okrenuo se, spreman izgrditi nametljivog probisveta koji ga se usudio zaustaviti. Pogledao je u vrata, ali nije mogao nikoga videti. Spremao se krenuti, kad je čuo šuštavi zvuk. Njegov hitri um rekao mu je kako nešto nije u redu; ali prosvetljenje je došlo skoro istog trenutka kad se na njegovu slepoočicu srušio tupi predmet prilične tvrdoće. Na trenutak je ugledao zvezde, i velike komete, a onda nije znao ništa jer ga je tamna Nesvest omotala svojim mračnim plaštom.
4.
Sada je sedeo, napetog izraza lica, crvene usne bile su mu napućene dok je promatrao ulicu.
Taverna je bila smeštena preko puta Faustove kuće. Šarena krava bila je ugodno mesto bez ikakvih pretenzija, prebivalište koje su cenili neustrašivi lutalice sa sva četiri kraja Evrope, koji su u Krakow došli u ovim godinama prosperiteta, u tom kratkom zlatnom razdoblju između hunskih invazija i žestokog mađarskog naleta, kad je grad bio poznat i uzduž i popreko, ne samo po svojoj nauci koja je privukla dr. Fausta, nego i po blagostanju svojih građana, i velikim trgovcima koji su sa skupocenim teretima ovamo dolazili iz Nemačke i Italije.
Ovaj fakin, čije je ime bilo Mack, a nadimak Toljaga, aluzija na predmet koji je nosio za pojasom, i koristio češće no što bi to pošten čovek činio, došao je u Krakow, neki kažu iz Troyesa u Francuskoj, drugi iz bludišta Londona u dalekoj Engleskoj, potražiti bogatstvo.
Mack Toljaga nije bio spreman čekati kako bi se njegovo bogatstvo pojavilo onda kad njemu odgovara. On je bio poduzetna bitanga, bistar i inteligentan, proveo je godinu dana u samostanu gde je učio za pisara pre no što je odlučio upotrebiti puno direktnije metode za dolaženje do bogatstva. Pošto je čuo priče o Faustu, uhodio je učenog doktora, jako svestan njegove reputacije nekromanta koji je posedovao veliko bogatstvo u obliku vrednih metala korištenih u njegovim alhemičarskim eksperimentima, i darovima i suvenirima zahvalnih kraljeva kojima su doktorovi napici pomogli u lečenju njihovih bezbrojnih bolesti.
Mack je smislio plan kako će opljačkati istaknutog doktora, pretpostavljajući kako mag poput Fausta koji je nagomilao bogatstvo u raju nema baš neku veliku potrebu za zemaljskim talogom. Mack je naravno uzeo i saradnika, nezgrapnog Letta koji nije bio vešt ni u čemu, osim zadržavanju ljudi tako da ih po glavi bubne svojom toljagom. Mack je odlučio kako je baš danas taj dan kad će Fausta osloboditi njegovih lakše prenosivih svetovnih bogatstava.
Mack i Lett su nedelju dana izviđali teritorij i beležili kretanja dobrog doktora. Faust je bio ćudljiv čovek, nije imao one uobičajene navike koje su olakšavale krađu od poštenih ljudi. Kao prvo, puno je vremena provodio unutra izvodeći svoje magične eksperimente. Ali čak je i Faust povremeno morao izaći, a kad je to činio njegov ga je put vodio unapred određenom rutom, Ulicom Malog Kazimira u Vražji put, prečicu do Jagelonskog univerziteta.
Kad je Faust na Uskrs napokon izašao, Mackov je plan bio spreman. Lett se smestio u mračni dovratak u uličici, a Mack je zauzeo poziciju u taverni Šarena krava preko puta Faustovog prebivališta. A sada je došlo vreme, jer je Lett pristao trkom doći do taverne i obavestiti Mačka ako nešto na njegovoj strani pođe krivo.
Mack je dovršio boršč, stavio bakrenjak na stol, i, hodajući dokono na način koji je protuslovio njegovom unutarnjem uzbuđenju, krenuo prema doktorovoj kući. Pogled na obe strane ulice uverio ga je kako su dobri iz susedstva na Uskrsnim službama. Mack je pod rukom imao svežanj knjiga koje su sadržavale magične formule. Besplatno ih je uzeo iz samostanske knjižnice u Poznanu. Ako se dogodi neočekivano, Mack bi mogao reći da dostavlja te knjige, ili ih nudi doktoru na otkup; jer je Faust bio poznat po sakupljanju takvih stvari u svojoj potrazi za Kamenom mudraca.
Mack je došetao do Faustove kuće. Pokucao je reda radi. Niko nije odgovorio. Video je kako je kućepaziteljica ranije otišla u crkvu, rubac joj je bio pomalo naheren, jer je bila poznata kao pijanica, u ruci je imala košaru trava i lekovitih biljaka, pošto je dobra žena nameravala posetiti bolesnu ujnu i saletati je domaćim lekovima.
Mack je probao vrata. Bila su zaključana velikim gvozdenim ključem jednostavnog dizajna. Mack je u džepu imao lek za to, izvadio ga je i ugurao u bravu. Brava isprve nije htela popustiti, Mack je trzao ključem napred-natrag, onda ga je izvukao i podmazao jazavčevim salom iz male kantice, učinkovitim sredstvom za podmazivanje brava. Ključ se okrenuo i otvorio je vrata.
Visoka stara kuća iznutra je bila mračna. Mack je ušao i za sobom zatvorio vrata. Skretanje ulevo dovelo ga je do vrata koja su, to je odavno zaključio, vodila u doktorovu radnu sobu. Gurnuo ih je. Nisu bila zaključana.
U doktorovoj sobi bio je sumrak, jer blistavo sunce nije moglo direktno ulaziti, nego se uvlačilo nakon što bi se odrazilo na senovitom zidu. Činilo se da ga Vergilijevo bledo poprsje promatra dok je nečujno hodao sobom, podne daske nisu ni škripnule, tako je lak bio njegov korak. Soba je još uvek bila ispunjena isparenjima žive i sumpora, mirisom izgorelih sveća i smradom mišjeg izmeta. Staklene boce i retorte doktorove alhemičarske opreme stajale su na obližnjem stolu, zalutale zrake svetlosti odražavale su se s njihovih staklenih površina. U jednom se uglu nalazio doktorov ležaj, dve daske postavljene preko dva drvena potpornja, pa ipak, preko njega je bio prebačen plašt od zerdavovog krzna koji je otkrivao doktorovu sklonost luksuzu.
Mack na to nije obraćao pažnju. Ovo su bili samo scenski rekviziti za njegovu predstavu, koja je bila pronaći ono što je malo, vredno i - budući da je u neku ruku bio poznavatelj - također lepo. Na primer, onaj smaragd koji je nepažljivo ostavljen na velikom jelovom stolu, koji je predstavljao doktorov radni prostor, uz kristalnu kuglu s lubanjom pored nje. Smaragd će biti vrlo lepo otvaranje. Mack je krenuo prema njemu. Njegova ruka, dugih prstiju ne baš čistih oko zglobova, spremala se zatvoriti oko predmeta, kad se sobom iznenada prolomio vrlo glasan zvuk.
Mack se smrznuo u pola pokreta, jer je taj zvuk, koji je podsećao na udar groma u visokim planinama kad jesenje oluje nalete sa severa, izgledao kao predznak obrata prirodnog toka stvari, jer kako drugačije objasniti zašto je Prirodin glasni hura došao iz sobe, a ne izvana kamo pripada? I kako objasniti nagli sjaj vatre koja se spontano pojavila u središtu te mračne sobe i treperila s podnih dasaka u velikim crvenim i narančastim jezičcima?
Još uvek skamenjen, usta u čudu razjapljenih, Mack je video oblikovanje lika, isprva maglovito, a onda oštrije, u središtu plamena. Imao je ljudski izgled, čoveka duge glave i zalizane crne kose s razdeljkom u sredini, tankih brkova i s onom kratkom, šiljatom bradicom poznatom kao carska. Bio je odeven u crnu odeću mračne veličanstvenosti, i sa sobom je nosio zarolani pergament vezan crvenom vrpcom.
"Budite pozdravljeni, doktore Faust", rekao je lik i izašao iz plamena koji se ugasio. "Ja sam Mefistofeles, princ Vojske Mraka, trostruki dobitnik Godišnje nagrade za najgore delo Standardnih Demoniksa, jedne od naših multi-temporalnih korporacija."
Mack se dovoljno odmrznuo kako bi, nesigurno mucajući za razliku od njegove uobičajene rečitosti, promrmljao: "Oh. Zdravo. Drago mi je što smo se upoznali."
"Iznenađeni ste, možda, mojim pomalo neuobičajenim pojavljivanjem?"
"Oh, ne, nimalo", odvratio je Mack, jer što god mislio kad mu se mozak dovoljno odmrzne da dopusti razmišljanje, znao je kako ne bi bilo dobro uvrediti ovo stvorenje.
"Mislim, kako god vam odgovara."
"Izveo sam Malo veliko pojavljivanje - nije bilo prostora za Veliko veliko pojavljivanje, koje uključuje, znate, eksplozije raketa i bačvi baruta - kako bih ponudio, u trenutku i u jezgrovitoj metafori, svoje akreditive. Ja sam uistinu Mefistofeles, princ demona, i uistinu dolazim s One Strane s ponudom koju, mislim, nećete biti u stanju odbiti."
Mack je do sada povratio hladnokrvnost, jer je navikao, u svom načinu života, na nagle promene sreće. Istina, nikad pre nije sreo đavola, ali ovakva je stvar ovih dana i u ovom dobu kad su se čuda svakodnevno događala širom Evrope, a učinci veštica bili stvar neprestanog komentarisanjaa, bila za očekivati.
"Recite mi sada, doktore Faust," upitao je Mefistofeles, "Želite li poslušati moj predlog?"
Mack je, naravno, bio svestan da je ovaj veliki demon Mefistofeles pogrešio kad je pomislio da je on učeni doktor Faust. Znači, čak i demoni mogu pogrešiti! Ali on ga nije želeo ispraviti. Kao prvo, to najverojatnije ne bi bilo pametno, ne nakon što se Mefistofeles potrudio izvesti Malo veliko pojavljivanje; kao drugo, izgledalo je kako se u ovom nepredviđenom susretu nazire neki profit.
"Jako bih voleo čuti vaš predlog", rekao je Mack. "Molim vas, sedite - ova stolica bi vam mogla dobro poslužiti ako neprogorite kroz nju - i recite mi što imate na umu."
"Zahvaljujem se na ljubaznosti", kazao je Mefistofeles, mahnuvši frakom dok je sedao pri čemu je uzrokovao spontano sagorevanje lojanice u njenom čađavom hrastovom svećnjaku. Još je nekoliko sveća zadesila ista sudbina. Kad je napokon dobio osvetljenje koje je želeo, tako da mu je bacalo duge, zlokobne sene preko lica, Mefistofeles je otpočeo:
"Kako bi vam se sviđalo, za početak, bogatstvo tako ogromno i neviđeno od vremena kad je Fabije Kunktator* razorio Kartagu? Ovo bi bogatstvo bilo u obliku mnogobrojnih kvalitetnih kovčega punih zlatnika čistoće neviđene na Zemlji. A uz njega bi došle bačve s najdragocenijim kamenjem, biserima velikim poput kokošjih jaja, dijamantima velikima poput nara, i smaragdom dovoljno velikim da tvori stol za šest osoba. Tu će također biti i savršeni komplet deset najtamnijih rubina, svaki velik poput konjskog govna. A pored toga će biti još, ali to bi detaljiziranje napregnuto čak i natprirodne glasnice, i možda je bolje pustiti mašti na volju."
"Skužio sam", rekao je Mack. "To uistinu dobro zvuči. Bilo bi nepristojno kad bih zatražio da navedete tačan broj bačvi s draguljima i kovčega sa zlatom. Čak i da je samo jedno od navedenog bio bi to najdivniji poklon."
"To nisu pokloni", odvratio je Mefistofeles. "To možete smatrati platom za uslugu koju ću tražiti od vas, i još jednu stvar."
"Ja se bojim te još jedne stvari", primetio je Mack. "Naravno, nisam vas mislio uvrediti."
__________
* Fabije Kvint Maksim rimski državnik i vojskovođa koji je pobijedio Hanibalovu vojsku taktikom neprestanog uznemiravanja. izbjegavajući rizik otvorene borbe i tako stekao nadimak Kunktator
(cunctator lat - oklijevalo) - prim. prev.
__________
"U redu je. Zadovoljstvo mi je što mogu otvoreno razgovarati. Ali ovde nema trika, Fauste. Mislite li da bi se Sile Tame toliko mučile i tražile moje usluge i priredile Malo veliko pojavljivanje sa svrhom da vas samo zavedu? Vaša se lakovernost može testirati puno jeftinije!"
"Hej, nemojte me krivo shvatiti, ta stvar s bogatstvom zvuči jako dobro. Ali nema li tu još nešto? Kao, s kime bih ja trebao uživati u tom bogatstvu?"
"Što se toga tiče," odgovorio je Mefistofeles, oči su mu svetlucale kad je pomislio na blud, "također ćemo vam dati skupinu, ili čak dve skupine, tako lepih deva kakve je svet video samo u grozničavim snovima uzaludne požude. Te mlade dame, Fauste, od kojih bi svaka mogla biti kraljica, dolaze u raznim slasnim oblicima i bojama, s frizurama za svako raspoloženje. U dodatak njihovoj lepoti, one su također nenadmašne u umetnostima ljubavi, poseduju očaravajuće umirujuće veštine kao i neverojatno uzbuđujuće. Neke od tih dama mogu vam prušiti intelektualno društvo, Fauste, dok će druge biti tamo samo kako bi vam donele doručak. Također imaju prednost što, uz vas, ne vole ništa drugo osim ležanja u hladnoj prostoriji u kataleptičkom snu sve dok njihove usluge ne budu opet potrebne. Ne samo da su one same gotovo nepresušan izvor senzualnosti, sve imaju najbolje prijateljice, sestre i majke, koje mogu omogućiti zanimljivost tako što će čekati da ih se zavede."
"To je uistinu predivno", rekao je Mack. "Zadivljen sam načinom na koji ste uspeli rešiti jednu od najstarijih dilema ljudskog roda." Želeo je dodati, Mefistofelese, uverili ste me, dovedite plesačice, samo mi recite koga trebam ubiti. Ali urođen oprez opet se probudio, pa je rekao: "I gde ću ja uživati u svom neograničenom bogatstvu i neobuzdanim ženama?"
"Pa, gde god želite", odvratio je Mefistofeles. "Ali ako vas niti jedan od postojećih delova sveta ne zadovoljava, možemo vas povesti u neko drugo vreme, čak i u ona koja još ne postoje, zato što postoji zakon koji kaže da ono što je začeto mora postojati od trenutka svog začeća. I možemo vas odvesti na takvo mesto kao velikog učenog doktora, ili princa vlastite države, ili bogatog crkvenjaka, ili što god poželite. O sebi također volimo misliti kao o terapeutima za profesionalnu rehabilitaciju, tako da na tom novom mestu možete raditi što vas je volja, a ako posao ne postoji, mi ćemo ga stvoriti za vas. Možemo vam naći svrhu u životu koja će vam odgovarati sve do U, bez obzira kakav ste vi U. A napicima i lekovitim biljem koje u svojoj ponudi dajemo besplatno, osiguravamo vam dug, sretan život i starenje tako postupno da ga nećete ni osetiti."
"Sve do kraja, naravno", rekao je Mack.
"Naravno. Teško da to ne biste osetili."
Mack je na trenutak razmislio, a onda upitao: "Ne nudite nekim slučajem besmrtnost, zar
"Opako se pogađate, Fauste! Ne, ne nudimo besmrtnost. Zašto bismo? Ovaj naš novi poboljšani paket, ograničen zbog svega što je u mašti moguće, još je uvek dovoljan da kupimo trilijun takvih kao što ste vi za njegov vrlo mali deo."
"Kako nas dobro poznajete!" uskliknuo je Mack. "Kako ste mudri!" Ali on je u stvari mislio kako je Mefistofeles pompozan, uštogljen, i više nego malo smešan. Mack je osećao kako može srediti ovog tipa, ne znajući, naravno, da je upadao u jednu od najprofinjenijih obmana Pakla.
"Samo sam mislio, ako vam je ostalo besmrtnosti -zaključio sam da vama nije potrebna - kako je to sigurno lepo - pa, da biste mogli malo dobaciti u mom smeru."
"Ali to bi u potpunosti poništilo svrhu moje ponude. Kakav profit postoji za mene ako na kraju ne dobijem vašu dušu?"
"U pravu ste, naravno, kad pogledamo s te strane. Dugovečnost je prilično dobra."
"To nudimo, pomlađivanje također."
"Tu postoji pitanje moje duše."
"Imajte na umu, klauzula duše je u slučaju nepredviđenih okolnosti. Stupa na snagu samo ako vas ne uspem u potpunosti zadovoljiti tokom naše saradnje. Onda zadržavate dušu, rukujemo se i rastajemo kao prijatelji. Ne mogu reći poštenije od toga, zar ne?"
"Hej, ne bunim se", rekao je Mack. "A sada, šta želite da učinim?"
"Želimo da odigrate ulogu u takmičenju koje smo ja i moji prijatelji smislili."
"Kakvo je to takmičenje ?"
"Jedno od vremensko-moralne vrste. Postavićemo vas u niz situacija u kojima ćete imati ulogu. Svaka će se epizoda odigrati u svom vlastitom određenom vremenskom razdoblju i mestu. Ići ćemo u prošlost i budućnost, kao što pravila igre zahtevaju. Imaćete ulogu u svakoj epizodi. Imaćete izbor u svakoj epizodi. Kakav će vaš izbor biti, zbog kojih razloga, i s kojim ciljem na umu, biće promatrano i ocenjivano. Mi ćemo vas ocenjivati, Fauste, ali ne kao pojedinca, nego kao junaka i predstavnika ljudskog roda, onog kojeg su obe strane izabrale kako bi ocenile ljudsku moralnost, etiku i druge skoro neprocenjive osobine. Ovo vam vrlo jasno govorim, Fauste, jer očekujem da to shvatite pre no šta počnemo. Ali kad počnemo, nećete misliti o dubljim čudesima pretpostavki na kojima ovo funkcioniše, jer ćete biti prezaposleni čuvanjem vlastite glave."
"Vidim", složio se Mack, pokušavajući shvatiti.
"To je pogodba, Fauste. Uloge su podeljene, scena je spremna iza zavese, svi su glumci smrznuti na svojim mestima, predstava može početi. Mi samo čekamo da vi to kažete."
Stvarno je bio dosadan đavo, pomislio je Mack. A Mefistofeles se doimao poput nekakvog idealista, uprkos svojim pretenzijama prema cinizmu. Ali nije bilo sumnje u valjanost ponude, niti je bilo smisla odugovlačiti sa željama duže.
"Vaš sam čovek", kazao je. "Počnimo."
"Potpišite ovde", rekao je Mefistofeles, odmotao pomalo oprljeni pergament koji je nosio, izvadio pero i usmerio svoj dugi, naoštreni nokat prema žili na Mackovoj ruci.
Protagonisti drame u Faustovoj sobi mogli su, da nisu bili toliko zadubljeni u svoje planiranje, ugledati lice koje se na trenutak pojavilo na jednom prozoru sobe, a onda nestalo iz vidokruga. Bio je to sam Faust.
Osvestio se na Vražjem putu, glava mu je krvarila od Lettovog snažnog, ali nespretnog udarca. Teturao je nekoliko trenutaka, a onda seo kod vrata kako bi došao sebi. Lett je onda izašao iz dovratka i podigao svoju hrastovu toljagu kako bi osigurao vrlo duboku nesvesticu, ili možda smrt - nije važno. Čovek u vezi ovih stvari ne može biti previše izbirljiv, ne u ovo doba, ne s kugom, sablasnom u njenom sivom mrtvačkom pokrovu, koja je harala jugom Evrope, ne s muslimanskim ratnicima, ispunjenima neiscrpnim fanatizmom koji su nosili zakrivljene mačeve i izbijali iz Andaluzije i pretili se opet probiti preko Pirineja kao u vremenima Karla Velikog kako bi razorili bespomoćne gradove Languedoca i Aquitanije. Ove stvari uopšte nisu zabrinjavale Letta. Ali pre no što je dobio prigodu da ponovno zamahne, čula se glasna rasprava, znao je da su to studenti, prirodni neprijatelji kaste koju je Lett, ne znajući, predstavljao. Primetili su ga i podigli glasove. Lett se okrenuo i pobegao, kako bi preživio i nekog drugog dana udarao ljude po glavi, i nastavio trčati sve dok nije izašao iz Krakowa, kada je, primetivši da je na putu prema Češkoj, nastavio prema jugu i tako zauvek napustio našu priču.
Studenti su Fausta podigli na noge i očistili od prašine i pilećih iznutrica u koje je pao. Kanalizacije u tim danima nisu bile ništa više od sanjarija onih arhitekata koji su planirali naše
mračne, skučene, smrdljive, ali prijateljske gradove mračnog doba.
Čim je mogao hodati, Faust se oslobodio studenata i, glave koja je još uvek bolela, požurio kući. Video je da su njegova ulazna vrata odškrinuta. Pažljivo je prišao sa strane, gde se nalazio prozor bez zavese, zavirio unutra, i zapanjio se kad je ugledao dva lika, jedan je definitivno bio Mefistofeles, koga je Faust puno puta video na slikama u knjigama koje su bili hemijski udžbenici tog vremena, ali nikad u živo. Sakrio se i slušao.
Glasovi su izlazili kroz prozor i ušli u Faustove uši.
U trenutku kad se Mack spremao krvlju potpisati na pergament kojeg je Mefistofeles doneo, Faust se pokrenuo. U njegovoj je kući varalica! Đavo je postavio iskušenje pred krivog čoveka!
Faust se okrenuo od prozora i potrčao oko kuće prema ulazu. Ušao je, i tako naglo otvorio teška hrastova vrata da su udarila u zid. Faust je trčao hodnikom, prikočio pred vratima svoje sobe i otvorio ih. Ušao je baš u vreme kad je Mack stavljao poslednji ukras na svoj potpis na pergamentu. Onda je đavo smotao pergament i rekao: "A sada, dragi moj doktore, krenućemo do Veštičje kuhinje gde će vas naši stručni kozmetičari dovesti u odgovarajuće stanje za pustolovine koje slede."
Onda je Mefistofeles podigao ruke, plamenovi su buknuli, blistavi crveni i purpurni plamenovi, tu i tamo istočkani zlokobnim belim usijanjem, i jarko plamtjeli oko dva lika. Kad su jenjali, likovi su nestali.
"K đavolu !" viknuo je Faust, utrčao u sobu, stao i šakom udario u dlan. "Minutu prekasno!"
6.
Faust je besno gledao senovite uglove sobe. Na trenutak je pomislio kako je osetio prisustvo u krilatim oblicima na stropu. Ne, ovde nije bilo nikoga. Otišli su, njih dvojica, varalica i Mefistofeles. Ništa nije ostalo, osim slabog smrada sumpora.
Pa, do vraga, neće to samo tako proći! Ići će za njima, ako je potrebno u najdonja kraljevstva prostora i vremena, pronaći će Mefistofelesa, razotkriti stranca kao varalicu i zauzeti svoje zasluženo mesto u veličanstvenom odigravanju događaja.
Faust je skočio na stolicu. Mozak mu je eksplodirao idejama. Najpre mora otići gde su Mefistofeles i varalica. Nestali su bljesku vatre i dima. To je dokazivalo da nisu na Zemlji. To je značilo da će morati otići sa Zemlje i njezine svetovne provenijencije, u nezemaljsko kraljevstvo gde duše vladaju, gde mrtvi održavaju svoja žalosna slavlja, gde vilenjaci, vile, goblini, patuljci i ostala stvorenja iz poganske prošlosti imaju pravi dom. Ali onda je na trenutak razmislio. Je li spreman za to? Bio bi to vrhunski test za bilo kojeg maga. A Faust, iako je sebe ubrajao među najbolje u kontroliranju magičnih umetnosti
i pronalaženju ezoteričnog znanja, nije bio više mlad. Možda je to izvan njegovih moći. Možda pritom pogine ...
A onda se setio kako je pre samo nekoliko sati razmišljao o samoubistvu! A zašto? Zato što mu se više ništa nije činilo zanimljivim. Život se ispred njega protezao u zamornoj pravilnosti, oskudan zadovoljstvima, ispunjen bolom, lišen značajnog postignuća. Sada je opet bio zainteresovan, da se blago izrazimo! Pustolovina koja je bila njegovo pravo zbog slave i postignuća, bila mu je oduzeta. To neće trpeti. Ako treba, neka ga ta pustolovina ubije. Niko neće ukrasti njegovu ponudu od đavola!
Ustao je i podložio vatru koja je slabašno tinjala. Dodao je drva i rasplamsao je. Umio se u gotovo svežoj vodi koju je slžavka ostavila pre samo dva dana. Pronašao je komad sušene šunke i zalio ga čašom ječmenog piva. Celo je to vreme planirao svoje sledeće poteze. Trebaće mu vrlo moćna čarolija koja će ga preneti na mesto na koje želi ići. Moraće kombinovati moć Slanja sa snagom Vizije. Transportne čarolije bile su zloglasno teške, uključivale su, što je bilo opštepoznato, slanje telesne supstancije, u ovom slučaju samog sebe, u područja gde su stvorenja obitavala u profinjenijim telima. Sama količina spiritualne
energije potrebne za ovo bila je vrtoglava.
Otišao je do police s knjigama i listao udžbenike. Pronašao je formulu u Sigurnom putu do zvezda Hermesa Trismegistusa. Ali bila je prekomplikovana, tražila je sastojke teške za nabavu, poput nokta s palca Kinezove leve noge, što je u to vreme bilo gotovo nemoguće nabaviti u istočnoj Evropi, iako su u Veneciji imali solidnu zalihu. Nastavio je tražiti. U njegovoj Saglasnosti s Malleusom Malliflcammom pronašao je jednostavniju formulu s manje sastojaka. Počeo ju je pripremati. Šišmiševa trava ... Negde je imao punu kutijicu toga. Recept je tražio žablje izmete, čak četiri, ali je na sreću to imao, lepo osušeno i spremljeno u napršnjak. Kukurek nikad nije bio problem, bela vrba bila je lako dostupna, živu je imao pri ruci, nestalo mu je čađavog pelina, ali mogao ga je nabaviti u apoteci u susedstvu. Ali što je ovo? "Neće raditi bez delića Pravog krsta"! Prokletstvo! Prošli je mesec upotrebio poslednji komadić.
Ne gubeći vreme, Faust je uzeo novčanik, u njega stavio smaragd za neočekivane slučajeve, i izašao na ulicu. Apoteka na uglu bila je zatvorena na Uskrs, ali lupanjem po kapcima uspeo je dozvati apotekara koji mu je gunđajući rekao kako na zalihama nema Pravog krsta, i nije znao kad će iduća pošiljka stići iz Rima. Ipak, imao je zalihu čađavog pelina kojeg je Faust kupio.
Istrčao je iz apoteke i krenuo brzo koliko su ga god njegove tanke noge mogle nositi prema biskupskoj palači na Očenaševom šetalištu. Sluge su pustile Fausta unutra, zato što su on i biskup bili stari kompići i često su razgovarali do u gluho doba noći uz tanjir kaše (jer biskupova probava, poput Faustove, nije bila ono što je trebala biti).
Biskup je, udobno zavaljen u svojoj velikoj fotelji, s nesigurnošću kimao glavom.
"Žao mi je, moj dragi Fauste. Po poslednjem savetu iz Rima ne smemo dopustiti
upotrebu komadića Pravog krista za idolatrijske svrhe."
"Ko spominje idolatriju?" pitao je Faust. "Ovde govorimo o nauci alhemije."
"Ali kako je nameravaš koristiti, moj sine? Da bi došao do velikog bogatstva, možda?"
"Nikako! Želim ispraviti veliku nepravdu!"
"Pa, pretpostavljam da je to u redu", rekao je biskup. "Ali unapred te upozoravam, Pravom krstu je porasla cena, što je bilo i za očekivati jer to jest supstancija u ograničenim količinama."
"Trebam komadić koji stane pod nokat. Stavi ga na moj račun."
Biskup je izvadio malu lakiranu kutijicu s delovima Pravog krsta. "Nameravao sam razgovarati o tvom računu."
Faust je posegnuo u novčanik i izvadio smaragd. "Plaćam ovime!" Zamotao je komad u brezovu koru, a onda ga omotao starim platnom s oltara dok se biskup divio smaragdu.
Sa sigurno zamotanim komadićem, Faust je požurio kući. Upalio je vatru ispod svog alhemičarskog kotla i podjarivao je mehom sve dok nije zaplamtela crvenim i belim žarom i počela slati male dijamantne iskre. Onda je sakupio sve sastojke. Pokraj sebe je na sto stavio posudu vodenog žara, pazeći da ga ne prolije, pošto je mogao progristi kroz sve što nije bilo prevučeno neutralizatorima vodenog žara, naprašio smrvljeni antimon u malu medenu
posudu, s jedne strane postavio cvetne esencije, a s druge žablje izmete, kalcificirano govno šišmiša, sviščevu kristaliziranu pišalinu, i okamenjeni humus s groblja. Pazio je da ih drži odvojene. Ne bi bilo dobro prerano ih pomešati! Ovde su bili njegov tartar, stipsa i kvasac. Tu je bio nigredo kog je pripremio baš prošlu nedelju. Bilo mu ga je mrsko žrtvovati, zato što je s pravim procesom mogao stvoriti feniksa, a feniks je bio najlepša alegorijska ptica. Ali sada nije bilo vremena za uživanje u lepoti! Bio je pripravan početi.
A onda se začulo kucanje na vratima. Faust ga je pokušao ignorisati, ali se ponovilo, pa opet, a u pozadini je mogao čuti žamor glasova. Otišao je vrlo neraspoloženo do vrata i otvorio ih.
Pred njima je stajalo četiri ili pet mladića - bilo je teško proceniti njihov tačan broj jer su se neprestano komešali.
"Doktore Faust, gospodine! Prepoznajete li nas? Mi smo studenti s vašeg predavanja o Podeklu alhemije-1b na Univerzitetu. Trebamo objašnjenje zašto je ženska anima uvek pronađena u promenjivom hermafroditskom telu Merkura. To će pitati na završnom ispitu, gospodine, a mi ne možemo baš ništa pronaći u našem Uvodu u alhemiju."
"Ah, do đavola," rekao je Faust, "cela je tema hermafroditizma i seksualnih maštarija alhemije obrađena u Novim pravcima stare nauke Hicholasa Flamela, koja vam je kao literatura navedena na početku školske godine."
"Ali ona je na francuskom, gospodine!"
"Vi biste trebali znati francuski!"
"Ali to nema smisla, gospodine, zato što princip hermafroditizma prema Aristotelu može sadržavati ...
Faust je podigao ruku tražeći tišinu.
"Studenti," rekao je, "pripremam se za težak i složen eksperiment koji će najvjrojatnije ući u anale alhemije. Ne mogu sebi dozvoliti ni najmanje
ometanje. Idite nekom drugom profesoru. Ili idite k vragu! Samo se sada izgubite odavde!"
Studenti su otišli. Faust je opet podložio vatru, proverio jesu li njegovi zodijački znakovi, sa svojim malim kristićima, čisti i u redu. Alembici su već bili zagrejani i spremni, sublimatori su bili u zadovoljavajućem stanju, tikvica je napokon stajala kako je želeo. Počeo je.
Kad su elementi ušli u topionik, promenili su boju na zadovoljavajući način. Crvenilo i zelenilo treperilo je u blistavoj tekućini, oblačići pare su se uzdizali i zgušnjavali u maglu koja se podizala prema stropu i tamo lelujala poput providne sive zmije. Faust je ubacio delić Pravog krsta. Supstancija je na trenutak zabljesnula, a onda pocrnela. Bilo je vrlo loše kad je nešto pocrnelo tokom alhemijske reakcije. Na sreću, Faust je primetio dvostruki bljesak srebra koji se pojavio prije zacrnjenja. Otvorio je svoj Alhemičarski priručnik za probleme kojeg su napisali čarobnjaci s Kairskog univerziteta, a preveo Moses Maimonides i potražio spomenutu reakciju. Pročitao je: "Dvostruki srebrni bljesak pre no što pomešana materija pocrni znači da delić Krsta upotrebljen u reakciji nije Pravi krst. Proverite kod svog ispitivača religioznog materijala pre no što nastavite."
Do đavola! Opet nasamaren! I ovoga puta izgleda nije bilo izlaza. Osim ako ne postoji zamena za Pravi krst? Opet je potrčao do biblioteke, ali nije pronašao ništa upotrebljivo na škripavim policama. Poželeo je zavrištati, tako je žestoka bila njegova frustracija. A onda mu je pogled pao na knjige koje je doneo čovek koji mu je provalio u stan. Pogledao ih je i prezirno napućio usne. Nisu bile ništa osim bednih imitacija vrednih stvari, suveniri s fašnika za neznalice. Ali među njima je bio jedan naslov kog je prepoznao, iako ga nikad nije uspeo nabaviti. Bila je to Bit alhemije, nemački prevod određenih značajnih Irenejevih tekstova. Kako je to dospelo ovamo?
Prelistao ju je i našao na sledeću tvrdnju: "Pravi krst se po izgledu gotovo ne razlikuje od Gotovo pravog krsta. Na nesreću, on neće raditi u alhemičarskim formulama. Ipak, Gotovo pravom krstu se može povećati snaga, te tako može poslužiti kao prava stvar, dodatkom jednakih količina kalija i obične čađe iz lampe."
Faust je pri ruci imao epruvetu kalija. Nije imao čađu iz lampe, ali ako, posumnjao je, služavka u poslednje vreme nije čistila lampe ... Da, bio je u pravu, obilje čađe!
Nakon što su čađa i kalij dodani, došlo je do brojnih promena svetlosti i boje u masi u alhemičarskoj peći. Gusta siva para se uzdigla i na trenutak ogrnula Fausta i njegovu opremu. Kad se para razišla Faust više nije bio u sobi, ni, kad smo već kod toga, u Krakowu.
7.
Faust je najpre ugledao biserno sivilo koje je sve obavijalo. To je, ipak, potrajalo samo trenutak dok se Duhovni svet prilagodio novosti što u sebi ima zemaljskog gosta šireći se na sve strane. Nakon toga, Faust je video kako stoji na periferiji malog grada, po izgledu vrlo sličnog gradovima koje je video tokom putovanja Evropom, premda ni u kom slučaju istovetnog.
Na ovo je mesto definitivno došao brzo. Ali to je bilo samo po sebi jasno, budući da se Duhovni svet, jer nije imao supstanciju osim one nametnute privremenim pravilima Solidifikacije, može smanjiti na mali opseg Prirodom, koja prezire vakuum, a također neće ostaviti puno neiskorištenog prostora. Učeni doktori na Jagelonu govorili su da Duhovni svet, kad se ne koristi, obitava u prostoru ne većem od ušice igle - nematerijalno se može smanjiti do tako beskonačno male mase! Jedina stvar koja bi uzrokovala njegovo širenje je prisutnost gosta. Onda se prostor sam stvarao, sa scenografijom i osobljem kakvo se na ovom mestu i u ovo vreme moglo očekivati.
Faust je ušao u grad i ugledao niz trgovina. Iznad svake je bio natpis. Faust nije mogao odgonetnuti natpise, po čemu je znao kako u njih ne treba ući. Na kraju je ugledao natpis koji je glasio VEŠTIČJA KUHINJA. I znao je da je to mesto u koje mora ući. (Toliko je toga urođeno Transportnoj čaroliji, koja vas pouzdano vodi na prag vaše nove pustolovine, iako ste nakon toga prepušteni sami sebi.)
Faust je prišao Veštičjoj kuhinji. Prišao je vratima i oprezno ih dodirnuo. Bojao se da će mu ruka proći kroz njih, pošto je na ovakvom mestu moglo postojati samo nematerijalno, a nematerijalno je bilo dobro poznato po svojoj sposobnosti prelaženja kroz drugo nematerijalno. Ali vrata su bila materijalna i u trenutku je shvatio da čak i ako telo na ovom mestu nije materijalno, mora se tako ponašati da bi se nešto dogodilo; jer su drevni filozofi istaknuli kako nema drama ako se stvari ne mogu sudariti. Ali kako su od nematerijalnih uspela postati materijalna? Faust je zaključio kako je to sigurno zato što su ovdašnji entiteti položili formalnu zakletvu da će održavati materijalnost uprkos ugodnosti nedodirljivosti, i da se iznad svega neće stapati jedni s drugima.
Faust je ušao u Veštičju kuhinju i ugledao celu grupu malih demona, ne baš zastrašujuće vrste, kako se brinu o grupi gostiju koji su sedeli u stolicama, prekriveni prugastim platnima. Činilo se da je to neka vrsta kozmetičkog salona. Ovi su demoni očito bili frizeri, ili hirurzi, jer nisu samo šišali, također su skupljali salo s ogromnih trbušina, sekli meso s kobasičastih butina, i dodavali komade blistavih crvenih mišića na ogolele ruke i mršave listove. Čistili su prljavštinu s tela i brusnim papirom uklanjali ožiljke. Pod njihovim veštim kandžama lica su bila rekonstruisana, đavoli su koristili grude svenamenskog tkiva koje su držali u spremnicima pokraj svojih brijačkih stolica.
Ipak, u trenu je postalo jasno kako su demoni samo pomoćnici. Među njima je hodalo, nadgledalo, i samo izvodilo složenije rekonstruktivne zahvate, desetak veštica. Sve su nosile iste odrpane, bakrenocrvene odore, na svojim su uskim glavama imale nakrivljene visoke šiljate šešire, čiji su se obodi nemarno nadnosili nad njihove setlucave oči. Na svojim su mršavim nogama nosile visoke čizme, a većina ih je na koščatom ramenu imala zlokobnu crnu mačku.
"Pa, šta je ovo?" upitala je starija veštica, čiji se rang mogao odrediti pomoću crne ruže od krep-papira koju je nosila na šeširu. "Jesi li ti paket temeljnog materijala kojeg smo tražile? Dođi ovamo, dragi, i na brzinu ćemo te rastaviti na sastavne delove."
"Ja nisam ničiji paket", ponosno je rekao Faust. "Ja sam Johann Faust, doktor iz Zemaljskog Kraljevstva."
"Čini mi se da je ovuda već prošla osoba takvog imena", primetila je veštica.
"Je li bila u društvu visokog, koščatog demona po imenu Mefistofeles?"
"Pa da, je, tako je, iako za moj ukus on nije koščat."
"Taj čovek s njim nije Faust! On je varalica! Ja sam Faust!"
Veštica ga je hladno pogledala. "I mislila sam kako je premlad da bi bio učeni doktor! Imaš li kakvu ispravu?"
Faust je kopao po novčaniku (koji je bio transportiran i dematerijalizovann, ali je inače ostao isti kao na zemlji) i pronašao počasnu šerifsku značku grada Lublina, glasački listić iz Pariza, i srebrnu komemorativnu medalju dodeljenu na Velikom sajmu čudotvorstva koji se prije dve godine odigrao u Pragu.
"Pa, vidi đavola, ti jesi Faust", rekla je veštica. "Onaj drugi tip me prevario, Mefistofelesa također, osim ako ne grešim. To je jako loše. Dali smo mu tako lepo pomlađivanje. Zaplakao bi kad bi video kako smo ga lepim napravili."
"To je krivo!" viknuo je Faust "Sada morate isto učiniti za mene!"
"To neće biti moguće", odvratila je veštica. "Već smo upotrebili većinu sredstava dodeljenu za to pomlađivanje. Ipak, videćemo što možemo učiniti."
Povela je Fausta do stolice. Tamo je pozvala jednog od svojih demonskih pomoćnika, njih dvoje su šaptom razgovarali.
"Problem je," rekao je demon, "što smo većinu seruma za dugovečnost iskoristili na drugom tipu."
"Potraži ostatke i upotrebi ih. I oni su bolji nego ništa."
"Ali njegovo lice!" Demon je nakrivio Faustovu glavu na jednu, pa onda na drugu stranu. Njegove oči, čvrste poput ahata, gledale su Faustovo lice i nisu pokazale ni najmanji znak da su impresionirane. "Bez paketa za lepotu, šta mogu učiniti s ovim odvratnim, nosatim, ispijenim, tankoustim, ružnim licem?"
"Ej!" viknuo je Faust. "Nisam došao ovamo da bi me se vređalo!"
"Zaćuti", naredio je demon. "Ovde sam ja doktor, ne ti." Okrenuo se veštici i rekao: "Možemo ga ojačati, ne do superljudskih moći, naravno, pošto pripreme još uvek nisu dovršene, ali do poštovanja vrednog nivoa će ići."
"Učini sve što možeš", zatražila je veštica.
Demon je radio hitro i s poletom koji je prestrašio Fausta sve dok nije osetio kako demonov rad ne boli. Onda se opustio u stolici dok je demon, monotono mumljajući, otkidao neke labavije delove Faustove anatomije i stavljao sveže tkivo na njihovo mesto, držeći trake mokre kože sve dok se nisu prihvatile za kost. Na kraju je na odgovarajućim mestima provukao živce, mišiće i tetive tako da se Faust mogao smejati, raditi grimase ili pokretati udove, i pričvrstio ih na odgovarajuće mesto malim dodatkom Univerzalnog lepka.
Završio je, odrezao krajeve i delove koji su stršali, odmaknuo se kako bi pogledao rezultat, mudro si kimnuo i rekao: "Bolje no što sam očekivao, uzevši u obzir materijal s kojim sam morao raditi." Onda je iščetkao Fausta, skinuo prugastu tkaninu i kimnuo mu da se pogleda ujedno veliko zidno ogledalo.
Faust je u ogledalu ugledao čoveka krupnijeg no što se sećao da je bio. Koža mu je izgubila voštano bledilo starosti i poprimila zdravo rumenilo zrelih godina. Oči su mu također bile poboljšane, kao i sluh. Lice je još uvek bilo prepoznatljivo njegovo, ali demon je popravio njegov prilično velik nos, malo mu izbacio bradu, i uklonio podbradak. Sve u svemu, izgledao je bolje, iako je bilo malo verovatno kako bi osvojio neko od muških takmićenja u lepoti koja su se potajice održavala u Italiji.
"Bolje je," priznao je Faust, gledajući se u ogledalu, "ali još uvek nije dovoljno dobro. Imam pravo na puni tretman pomlađivanja!"
Demon je slegnuo ramenima i okrenuo se.
Veštica je rekla: "Nemojmo pričati o pravima. Dali smo ti ovoliko zbog dobrote naših srca. Nikad ne reci da su veštice zle! Za puni tretman moraćeš dobiti potvrdu potpisanu od Mefistofelesa lično, ili nekog od ostalih velikih prinčeva Svetlosti ili Tame. Tek onda možemo tražiti materijal iz Središnjih zaliha."
"Nabaviću to," kazao je Faust, "i puno više od toga. Šta je Mefistofeles rekao, gde ide posle?"
"Nama to nije spomenuo."
"U kom se pravcu uputio?"
"Ravno u zrak, u oblaku vatre i dima, što je njegova navika."
Faust je znao kako to ne može učiniti. Njegova Transportna čarolija bila je preograničena. Dovela ga je na ovo mesto, ali nije imala moć da ga odnese dalje. Moraće se vratiti na Zemlju i sve isplanirati.
8.
Razočarani Faust se materijalizovao u pentagramu nacrtanom kredom na podu njegove sobe. Pošto je stigao iz radne gužve Veštičje kuhinje, njegove vlastite prostorije su mu izgledale nepodnošljivo otrcane i bedne. Vražja spremačica nije čak ni obrisala prašinu s kostura. A njegovi su plaštevi još uvek bili zamrljani blatom od proletnih kiša. Ovde će doći do nekih promena, odlučio je. Zaškripao je zubima.
Ovo vas je čekalo kad ste dobri prema ljudima: varalice čak i bez površnog znanja alhemije misle kako mogu doći i ukrasti vašu dugo očekivanu pogodbu s đavolom. K đavolu,malo sutra mogu! Pokazat će on njima!
U međuvremenu, morao je razmisliti o svom pomlađivanju. Primetio je kako ima puno više energije nego pre. Njegova nagla ćud, koja je počela nestajati s godinama, sada se vratila s novim žarom. K đavolu, on je Faust! On je snažan! I on je gladan!
Okrenuo se prema svojoj ostavi. Na gornjoj je polici stajala posuda kaše, popriličan ostatak od sinoćnje večere. Promešao ju je dugom viljuškom. U sebi je imala grudice, imala je boju mrtvačeva sala. Njegova nedavno pomlađena probava rekla mu je kako takve stvari više ne može tolerisati. Posebno sada kad mu je veštica u Veštičjoj kuhinji pametno dala dobar komplet zuba, kao novi osim okrhnutog levog očnjaka. Nije želeo kašu! Želeo je meso! I osvetu, osvetu!
Bez daljnjeg je zadržavanja napustio sobu, sišao stepenicama i izašao na ulicu. Sada je bilo veče, plavo i očaravajuće veče, prikladan završetak čudesnog Uskrsnog dana. Faust na to nije obraćao pažnju. Imao je pametnijih stvari na umu od pevanja oda vremenu! Prešao je ulicu i ušao u tavernu u koju je često zalazio.
"Gazda!" viknuo je. "Uzeću komad tvog pečenog odojka, i ne škrtari na korici!"
Gazda je bio iznenađen ovom naglom promenom raspoloženja inače trezvenog i utučenog Fausta. Ali je samo pitao: "Ječam i zobena krupica sa strane, gospodine?"
"Bez zobene krupice, k đavolu, umesto nje uzeću celu porciju poljskog pečenog krompira. I nek' mi cura donese vrč dobrog vina, ne onog šugavog i ljigavog poljskog crnog."
"Tokajac je u redu?"
"Da, i rizling je također u redu, samo požuri i donesi ga."
Faust je seo za sto odvojen od ostalih gostiju, jer je želeo razmisliti. Taverna je bila polumračna, s malom vatrom u velikom kaminu. Iznad njega su, na točku od kola, gorele lojanice. Polagano se ljuljao na svojim dugim lancima postavljenima u stropnu gredu zbog propuha koji je vukao kroz loše izrađena vrata. Cura mu je donela vino, a Faust je iskapio pola vrča bez da je podigao pogled. Ubrzo se pojavila s njegovim komadom odojka na drvenom poslužavniku, s masnom gomilom poljskog pečenog krompira sa strane, pa čak i malim tanjurićem začinjenog crvenog kupusa. Faustov želudac bi se jučer pobunio na ovakav jelovnik, ali sada mu je definitivno odgovarao. Kao i cura koja se duboko sagnula kako bi spustila poslužavnik, otkrivši obilne grudi ispod bele vezene seljačke bluze. Uspravila se, zabacila bujnu kestenjastu kosu koja joj je u valovima uokvirivala lice, i spuštala se niz vrat i jaka ramena. Faust, koji je mislio kako su takve stvari daleko iza njega, podigao je pogled, trepnuo, reagovao, a onda se uspeo oglasiti.
"Ti si sigurno ovde nova", rekao je. "Ne sećam se da sam te pre video, a bih da jesam."
"Ovo mi je prvi dan na poslu", odvratila je devojka, smešeći se mrgodnom i izazovnom lepotom.
"Zovem se Margarita, dolazim iz Mecklenburga gde sam bila guščarica sve dok vojska Gustava Adolfa i njegovih divljih šveđana nije stigla sa severa paleći i pljačkajući, pa sam morala pobeći na istok kako bih izbegla ono što se nakon svega nije pokazalo neizbežnim."
Faust je kimnuo, opčinjen njezinim dokonim čavrljanjem, zatravljen njenim ženskim čarima - fascinacija pomlađena s ostatkom njegovog tela.
"Ja sam dr. Johann Faust", predstavio se. "Možda si čula za mene."
"I jesam, gospodine", rekla je Margarita. Jer u tim su danima alhemičari bili među zvezdama zabavne industrije, a oni uistinu uspešni poput Fausta mogli su očekivati da budu nadaleko i naširoko poznati.
"Jeste li stvarno majstor onih umetnosti koje mogu prizvati drago kamenje i odeću poznatih kreatora?"
Faust se spremao odgovoriti kad se s obližnjeg stola začuo glas: "Možemo li mi dobiti naručeno? Naš vrč vina je prazan. Rizling je dobar, tokajac je dobar, samo brzo donesite nešto!"
"Moram ići", uzdahnula je Margarita, " poslužiti svinjama vino."
"Zašto večeras ne navratiš do mene?" upitao je Faust. "Zabavićemo se igrom s čarolijom ili dve."
Veselim se tome", odgovorila je Margarita. "Završavam u dvadeset sati. Do tada, hasta la vista." Iznenadivši ga svojim neočekivanom darom za jezike, požurila je poslužiti ostale goste.
9.
Faust je završio s obrokom i vratio se kući. Iskoristio je priliku za uređivanje stana pre Margaritinog dolaska. Odneo je smeće iz prošlonedeljnih eksperimenata do stražnjih vrata - mrtve mačke koje je pokušao nagnati da plešu, stare posude u kojima su mu dostavljani boršč i kaše koje bi naručivao u zadnje vreme, i veliku gomilu učenjačkih sivih halja koje je služavka trebala oprati i opeglati. Potpuno je razmaknuo teške zavese, otvorio kapke i dobro prozračio stan. Ženama su, pošto same nisu bile učenjaci, bile važne takve stvari. Kad je
napokon bio zadovoljan izgledom sobe u bakrenoj je posudi spalio malo mirisa, ispunjavajući zrak prodornom slatkoćom. Onda je ugrejao vodu, skinuo svu odeću i temeljito se oprao.
Osećao se pomalo budalasto čineći to, ali dođavola , bilo je proleće i, uostalom, pranje mu je trebalo nakon dugotrajnog zimskog smrada. Odenuo je čistu halju i počešljao kosu, koja je postala rudlava i nepokorna nakon pomlađivanja u Veštičjoj kuhinji. Neuobičajeno, a ipak poznato uzbuđenje obuzelo je njegovo novo mlado telo. Nije se mogao setiti koliko je prošlo od njegovog poslednjeg sudara.
Margarita je došla malo posle dvadeset sati, u vreme tamnoplavog sumraka, a njezin ulazak u Faustov stan kao da je bio praćen ružičastim reflektorom koji je lebdeo iznad nje dok je trčkarala amo-tamo, divila se njegovoj alhemičarskoj opremi, u čudu gledala njegove knjige i rukopise, i, svojim ženstvenim mirisavim prisustvom, širila osjećaj dobre volje.
Faustovo je dobro raspoloženje bilo pomračeno jedino njegovim osećajem gubitka i besa na kriminalnu neopreznost paklenskih sila. Mefistofeles varalici očito nije tražio nikakvu ispravu! Jednostavno mu je verovao na reč! To je bilo neverojatno.
Malo kasnije, Faust je Margariti pričao priču o svojim problemima dok su ugodno zagrljeni ležali na njegovom uskom učenjačkom krevetu, s bocom vina pri ruci kako bi stimulisali veselje i zaljubljenost. Margarita je saosećala s njim, iako joj je um znao odlutati svojim vlastitim smerom.
"Kako bi to bilo divno," rekla je, "kad bi uspeo dobiti bogatstva koja ti je Mefistofeles bez sumnje ponudio. Jer bi onda devojku, kad bi je imao, mogao obasipati bogatim darovima i drugim lepim poklonima, a njena zahvalnost na ovim stvarima donela bi ti puno zadovoljstva."
"Pretpostavljam da je to istina", odvratio je Faust, "iako nikad o tome nisam na taj način razmišljao. Ali govoreći o poklonima, jesi li ikada videla ovo?" Izvadio je bakreni prsten iz džepa, bacio ga u zrak i promrmljao određene reči i prsten je pao blistajući belom vatrom dijamanta, iako je to u ovom slučaju bio samo cirkon, čarolija je bila slaba. Margarita je bila oduševljena, i iako je prsten bio malo prevelik za njenu malu ruku, izjavila je kako poznaje draguljara koji će joj ga smanjiti za smešak. I je li Faust znao još trikova poput ovog? Faust
je popustio pretvorivši gomilu sljeza u buket ruža sa svežom rosom na njima, a Margarita je rekla kako je taj također dobar, ali je li znao još onih s draguljima, koji su je posebno zanimali?
Faust je znao nekoliko, i zatrpao ju je iglama i broševima vrhunske izrade, ali male vrednosti, pošto postoji ograničenje onog što čak i veliki čarobnjak poput Fausta može učiniti kad leži u krevetu u nabreknutom stanju, s glavom na mekim ženskim grudima.
Ipak, ustao je i, setivši se trika pripisanog Albertu Velikom kad je putovao Levantinskim krugom, uzeo jednu od ruža koje je prizvao, nekoliko puta iznad nje prešao rukom, promrmljao etrušćansku vradžbinu koju je naučio u Napulju, i stvorio vrlo raskošan tirkiz u srebrnom medaljonu.
"To je zadivljujuće!" ciknula je Margarita. "Kako to činiš?"
Faust je pucnuo prstima. "Sve je u rukama. I u znanju, naravno."
"Ako možeš stvoriti stvari poput ovoga," zaključila je Margarita, "mogao bi biti bogat. A živiš ovako?" Njena je ruka zahvatila prostoriju koja, iako dovoljna za Faustove potrebe, nije učinila ništa kako bi poboljšala reputaciju njegovog dekoratera interijera.
" Nikada nisam želieo bogatstvo", objasnio joj je Faust. "Moje je bogatstvo znanje, ja tražim Kamen mudraca, što je mudrost, ne zlato kao što neprosvećeni veruju."
"To shvatam", rekla je Margarita. "Ali štoa je nagrada?"
"Kako, molim?"
"Pa, ljudi uvek rade jednu stvar da bi dobili drugu. Nisi to primetio? Seju pšenicu jer žele jesti hleb. Idu u rat jer žele mir. Ubijaju kako bi spasili živote. Uvek postoji druga stvar zbog koje to rade, druga stvar koja je nagrada."
"Blagoslovljena da si, dete moje," kazao je Faust, "na tvoj neuki način, i potpuno nesvesno postavila si pitanje vrlo zanimljivih filozofskih implikacija. Pitaš što je svrha ili cilj moje potrage za mudrošću?"
"To si tako dobro rekao", divila se Margarita.
Faust se nasmešio. "Znanje, mudrost, to su svrhe same po sebi i ne zahtevaju 'nagradu', kao što si ti zajedljivo, ali ljupko rekla."
"Zašto si u tom slučaju tako ljut na onog varalicu o kojem si mi pričao? To što je uzeo tvoju nagradu ne sprečava te u tvom traganju za znanjem."
"Hmm", oglasio se Faust.
"Šta ćeš učiniti", zanimalo je Margaritu, "kad postaneš mudar koliko to trebaš biti?"
"Postaću još mudriji."
"A kad postaneš mudar da ne možeš biti mudriji?"
Faust je na trenutak razmišljao, a onda je zaključio: "Kad imaš svu mudrost koja ti je potrebna, onda si spreman za uživanje u zadovoljstvima osećaja, onih koji uključuju jedenje, kupanje, spavanje, odlazak u toalet, vođenje ljubavi, promatranje zalazaka sunca, i tako dalje. Ali mi filozofi takve stvari smatramo najobičnijim govnarijama."
"Govnarije ili ne," pitala se Margarita, "nakon što stekneš mudrost, kakvu drugu nagradu možeš dobiti? Telo i duša, doktore Faust. Kad završite s hranjenjem jednog, vreme je da nahranite drugo."
"Tu je religija, naravno", rekao je Faust. "Vrlo je cenim samu po sebi. Ne ja, naravno; prihvatanje onog što je uvreženo, dogme, to što je tradicionalno i opšte prihvaćeno bez pitanja smeta duhu slobodnog istraživanja kojeg Faust podržava, i koji mu govori da prati vlastite prosudbe i naloge vlastitog uma, ne ono što bi mu neki praznoverni sveštenik mogao reći."
Faust je bio toliko opijen vlastitim rečima da je iskočio iz kreveta, omotao se dugim plaštem i nastavio hodati sobom tamo-amo, razmišljajući na glas.
"Istinu govoreći, filozof traži savršenost trenutka. Želi naići na trenutak tako savršen da će mu reći: 'Ostani još mulo, o dragoceni trenutku.' Kad bi mi neko to mogao dati, taj čovek ili demon mogao bi dobiti moju dušu. Mefistofeles je meni najverovatnije došao u vezi takve stvari. Došao je ovamo s nekom vrstom ponude. A sadržavala je velike stvari, jer zašto bi me Mefistofeles podvrgnuo, ili bolje rečeno lažnog mene, pomlađivanju na početku svega?
Dođavola, pokazaće mu čuda svetova, i vidljivih i nevidljivih, i najverovatnije mu također dati puno raskoši da uživa u njoj, zato jer đavoli čine takve stvari, ne shvatajući, očito, da je potrebno mnogo manje od zavodljive žene da čoveka skrene s puta čednosti. Iskušenje je obično lako; samo trebaš dati mali nagoveštaj i grešnik će odjuriti svom grehu. Ali ja sam zastranio. On mi je to oduzeo! Jer to je bila veličajnost Fausta, to što je znao da će jednog dana biti otkriven u velikom stilu. Shvaćaš li, Margarita? Bila je to šansa za veliku igru, i više se neće ponoviti."
"Ne možeš dopustiti da to samo tako prođe!" viknula je Margarita.
"Neću!" zagrmio je Faust, a onda, tiše: "Ali što mogu učiniti? Mefistofeles i varalica mogu biti bilo gde!"
Upravo su tada zvona gradskih crkava počela zvoniti za večernju službu. Njihovi zaglušujući metalni tonovi, treperenje, dugotrajni odjeci, visoki tihi nestajući tonovi vibrirali su u dubokim labirintima Faustovih ušiju noseći važnu poruku, kad bi je samo uspeo odgonetnuti ....Uskrsne službe. Slavljene na Zemlji i u Raju. A među Silama Tame, to je bilo vreme velikog protuuskrsnog sabata ....
A tamo će ih, naravno, naći, Mefistofelesa i varalicu!
"Sigurno znam gde su!" povikao je Faust. "Krenuću za njima i ispuniti svoju sudbinu!"
"Oh, predivno!" rekla je Margarita. "Ah, kad bih barem mogla podeliti samo mali delić te sudbine s tobom!"
"I hoćeš!" viknuo je Faust. "Ti, Margarita, ćeš mi se pridružiti i pomoći mi u ovoj misiji, i deliti moju nagradu!"
"Baš to i želim", uzdahnula je Margarita. "Ali zalud, gospodine, ja sam samo guščarica koja je tek nedavno postala cura u birtiji. Ne znam alhemiju."
"Ne treba ti alhemija da bi za mene obavila poslove u apoteci", odgovorio je Faust. Navukao je svoju učenjačku halju. "Hajde, odeni se, počnimo!"
10.
I tako se Faust prihvatio mahnitih priprema. Najpre je trebao spisak. Seo je za sto,umočio pero u tintarnicu i zapisao stvari koje će mu trebati za uistinu prvoklasnu Čaroliju putovanja. Onda se u očaju naslonio. Trebaće mu meseci, godine, da sakupi sve potrebne sastojke za čaroliju moći dovoljne da ga odnese na Veštičji sabat, i ostala mesta na koja nakon toga poželi otići. Također je morao razmisliti o Margariti, jer ju je nameravao povesti. Problem je ležao u tome što nije bilo vremena za sakupljanje tih stvari legalnim putevima.
Ali morao ih je imati, inače priča o Faustu, veličanstvena priča o ljudskoj sposobnosti protiv Onozemaljskih mahinacija, nikad neće biti ispričana.
Faustu se činilo da, ako želi dokazati da je u pravu, mora početi razmišljati o očajničkim potezima, čak i ako nisu u potpunosti legalni. Ako su, u dugoj istoriji argumentiranja, ciljevi opravdavali sredstvo, sada je bio jedan od tih trenutaka.
Onda je, iznenada, znao što treba učiniti. Ustao je i uzeo paket alhemičarskog alata koji je ponekad bio koristan kad Čarolije otključavanja nisu radile. Takođe je uzeo mešinu španskog vina jer će mu možda trebati ohrabrenje pre završetka ovog pothvata.
"Dođi," rekao je Margariti, "imamo posla."
Jagelonski muzej, velika masa sivog kamena stajala je sama u parku Belvedere, s desne strane Dveri svetog Rudolfa, mračna i napuštena. Margarita je stajala dok je Faust mrmljao Čaroliju otključavanja ispred visokih bronyanih vrata glavnog ulaza. Kao što se i bojao, noćas nešto nije bilo u redu. Ponekad je kriva intonacija u celosti upropastila čaroliju, do stepena da su prehlađeni čarobnjaci i magovi često morali odustati kako ne bi prizvali svoje uništenje kihanjem na krivom mestu. Što god nije bilo u redu nije bilo važno, jer je Faust došao
pripremljen. Izvadivši paket svojih malih instrumenata, Faust je kratko radio na bravi, i, uzevši gutljaj vina za ohrabrenje, odškrinuo vrata dovoljno da on i Margarita mogu ući.
Bili su u predvorju muzeja, ali izlošci su bili ogrnuti tamom. Tama je bila malo razbijena samo zalutalom mesečinom koja je ulazila kroz velike prozore postavljene u kosi krov. Ali on je dovoljno dobro poznavao ovo mesto da bi mogao voditi Margaritu - ona je zurila u prizor drevnih poljskih kraljeva - sve dok hodnik nije završio kamenim zidom.
"Šta sad?" pitala je.
"Gledaj. Pokazaću ti nešto o Jagelonu što većina ljudi ne zna."
Pipkao je po zidu sve dok mu prsti nisu naišli na poznato udubljenje. Pritisnuo ga je na određeni način. Uz potmulu grmljavinu deo zida se pomaknuo u stranu na dobro uravnoteženim šarkama i otkrio uski prolaz.
"Gde ovo vodi?" pitala je Margarita.
"U Zatvorenu komoru, muzejsko Nesveto od Nesvetijeg, odavno zabranjeno od Crkve, tajni muzej mističnih predmeta iz najdrevnijih vremena."
Poveo ju je prolazom. Odveo ih je do veličanstvene prostorije ispunjene stolovima s izlošcima. Na ovom je mestu čak i Faust bio zadivljen, jer se govorilo kako je ova prostorija postojala davno pre no što je Evropa dostigla današnji stepen civilizacije. Faust i Margarita na prstima su hodali prolazima i videli mistično bakreno prstenje iz Ura u Kaldeji, bronyano božansko prstenje iz Tira, kremene žrtvene noževe iz Judeje, višenamjenske egipatske
skarabeje za ispunjavanje želja, žrtvene srpove Kelta koji su obožavali dugu, i puno modernije predmete poput medene glave Rogera Bacona, stroja univerzalnog znanja Raymonda Lulla za kojeg se govorilo kako je koristan u preobraćanju pogana, nekoliko Pečata i Senki Giovannija Battiste Vica u lako protumačivom obliku, i još mnogošta pored toga.
"Ovo je već bolje", rekao je Faust. Njegove su ruke već bile pune magičnih predmeta.
"Obesiće te zbog ovoga!" uzviknula je Margarita.
"Najpre me moraju uhvatiti", odvratio je Faust. "To je originalni torinski plašt. Pitam se trebamo li ga uzeti."
"Imam loš osećaj o ovome", kazala je Margarita, i ipak ga prebacila preko ramena.
Upravo se tada čuo zveket metala s vrata kroz koja su ušli, praćen glasnim tumbanjem okovanih čizama kakve su nosili stražari kako bi onemogućili besnim kriminalcima da im gaze po prstima.
"Uhvatili su nas!" povikala je Margarita. "Nemamo izlaza."
"Gledaj ovo", rekao je Faust i određenim redosledom složio predmete koje je uzeo. Zamahnuo je rukama, reči su mu prešle preko usana, reči koje se nikad ne smiju ponoviti jer bi inače poremetile prirodni tok stvari. Margaritine su se usne u čudu rastvorile kad je ugledala veličanstvenu svetlost kako se izdiže iz predmeta i obavija najpre Fausta koji je još uvek držao svoju mešinu vina, a onda i nju.
I tako, kad su stražari dotrčali, zadihani i spremnih kopalja, u Zatvorenu komoru, nije bilo nikoga za uhvatiti .
11.
Faust i Margarita, pomalo propuhani od leta kroz eter, stigli su na vlažnu livadu kod Rima gde se veliki Veštičji sabat obično održavao. Livada je ležala između dve planine s glavama poput demonskih. Jedan rub ogromnog, nateklog, crvenog zalazećeg sunca otkrio je kako je ovde nedavno održana vrlo velika fešta. Ali sada je tulum definitivno bio gotov. Prazne mešine vina i papirnati šeširi bili su razbacani uokolo. Orkestar je spremao instrumente i pripremao se za put u Budimpeštu. Golemi povišeni oltar u središtu livade bio je natrpan žrtvama. Ali obožavatelji su otišli, a demonske sluge su sekle meso kako bi ga podelile zlim siromasima, jer su siromašni uvek s nama, na Zemlji, iznad, ispod.
Faust i Margarita su se spustili na veliku travnatu površinu gde se proslava održala. Faust je mogao zaplakati od čiste frustracije. Opet prekasno! Doći tako daleko, uz tako velike napore, a ni za šta! Ali ubrzo se pribrao i odrešito si savetovao da se ne prepušta očaju. Možda nešto još uvek može biti spašeno. Prišao je jednom od radnika, bradatom patuljku kvrgavih nogu u kožnim čizmama koji je nosio šiljatu čeličnu kacigu nordijskog dizajna, a na malom ruksaku na leđima imao je pričvršćenu lopatu.
"Kako ide?" pitao je Faust.
"Dosta jadno", odgovorio je patuljak. "Taj je demon pokupio mene i moje prijatelje da čistimo nakon ovog Sabata, ali demoni nikad dovoljno ne plate, i nikad ne ostave ništa za piće."
"Piće?" Faust je podigao mešinu španskog vina koju je uspeo zadržati nakon što su napustili Zatvorenu komoru Jagelona. "Možda ti ja mogu ponuditi piće."
"Jako ljubazno od vas, gospodine! Moje je ime Rognir, i na usluzi sam vam." Posegnuo je za mešinom, ali Faust ju je izmaknuo iz njegovog dosega.
"Ne tako brzo! Ima nešto što mi možeš dati u zamenu."
"Znao sam da je predobro da bi bilo istinito", uzdahnuo je Rognir. "Šta želite?"
"Informacije", rekao je Faust.
Rognir, čije se jako naborano lice smotalo u ružnu grimasu, sada je podigao obrve i nasmešio se.
"Informacije, gospodine? Aha, možete dobiti sve informacije koje želite. Mislio sam da želite dragulje. Koga želite da izdam?"
"Nije ništa tako dramatično", uvjeravao ga je Faust. "Jednostavno tražim dve individue koje su bile na ovom Sabatu. Jedna je visoki, plavokosi čovek, druga je crnokosi đavo po imenu Mefistofeles."
"Da, uistinu, bili su ovde", rekao je Rognir. "Smejali su se i tulumarili. Pomislili biste da nikad pre nisu bili na Veštičjem sabatu."
"Gde su otišli?" upitao je Faust.
"To su stvari koje niko ne govori patuljcima", odvratio je Rognir. "Ali gledajte, gospodine, imam pergament kojeg je Mefistofeles napisao i dao onom crvenokosom demonu tamo."
Crvenokosi demon na kojeg je mislio nije bio niko drugi do Azzie Elbub, doterani demon lisičjeg lica koji je u ime Tame vodio prethodno Milenijsko takmičenje, ali čija je kreacija, Dražesni Princ, došla do tako sumnjivog kraja da ga je Nužnost, koja je sudila na takmićenju , proglasila nerešenim. To baš nije dobro izgledalo u očima Gospodara Tame koji su se veselili pobedi i pravu nad vladanjem sudbinom ljudskog roda u idućih hiljadu godina. I tako Azzie ovog puta nije bio konsultovan u vezi takmičenja, izbor je ostao samo na Mefistofelesu i arhanđelu Mihaelu.
Faust je pitao: "Taj demon, jednostavno ti je dao pergament?"
"Ne baš", opovrgnuo je Rognir. "Zgužvao ga je i ljutilo bacio dok su Mefistofeles i njegov pomlađeni prijatelj nestajali u oblaku dima i vatre."
"Daj mi papir!"
"Daj mi mešinu!"
Mrko su gledali jedan drugoga, a onda oprezno razmenili predmete. Dok je Rognir pio, Faust je pogledao pergament i video spisak mesta i datuma. Neka su mu mesta bila poznata: Pariz na primer. Ali ne London i palača Velikog kana u Pekingu. I sva su vremena bila različita, neka su bila u prošlosti, neka u budućnosti. Ipak, jedna se stvar isticala. Prvo mesto na popisu bio je Carigrad, a godina je bila 1203. Faust se iz istorije prisetio kako je to doba kobnog Četvrtog krstaškog rata. To će očito biti prva od situacija koje je načuo kad ih je Mefistofeles spominjao Mačku.
Dok je razmišljao o spisku, preko levog je ramena čuo glas: "Pričali ste o meni, verujem."
Faust je podigao pogled i ugledao Azzieja, demona kojeg je Rognir spominjao, kako stoji pokraj njega.
"Kako si me mogao čuti?" upitao je Faust. "Šaptao sam."
"Demoni uvek znaju kad neko priča o njima. Pitaš se o tom pergamentu? Reći ću ti. Mefistofeles je zadužen na Milenijske igre koje će odlučiti o sudbini ljudskog roda u idućih hiljadu godina. Radije su izabrali njega nego mene. A ja sam dvostruki pobednik! On i Mihael su se složili da će Mefistofeles staviti Fausta u pet situacija, a izbori koje će napraviti biće deklarisani kao Dobri ili Zli, o ishodu i motivima presudiće Nužnost, koju znamo kao Ananke."
"Ali ja sam Faust!" povikao je Faust. "Mefistofeles ima krivog čoveka."
Azzie ga je pogledao. Njegove blistave oči su se suzile, a njegovo crveno demonsko telo ispunilo napetošću koju bi pažljivi promatrač, da je takav bio prisutan, smatrao značajnom.
"Ti si učeni doktor?"
"Da! Jesam! Jesam!" Margarita ga je povukla za rukav tako snažno da je Faust dodao:
"A ovo je Margarita, moja prijateljica."
Azzie joj je kimnuo, a onda se okrenuo Faustu. "Ovo je vrlo zanimljiv obrat događaja."
"Za mene nije", rekao je Faust. "Samo želim da se pravda zadovolji. Mefistofeles želi mene za to takmičenje.Hoću svoje zasluženo mesto! Hoćeš li mi pomoći?"
Azzie je šetao izgaženom travom livade i razmišljao. Potisnuo je svoju uobičajenu nestrpljivost, jer se ovde moralo razmisliti o mnogo stvari, a trebalo mu je i više informacija pre no što uopšte poduzeti nešto. Ali osim ako je krivo pretpostavio, ovo bi mogla biti njegova velika prilika.
"Još ćemo se čuti u vezi toga", odvratio je Azzie.
Daj mi barem neki savet! Reci mi kamo da sada odem kako bih ih pronašao."
"U redu", rekao je Azzie. "Moj je savet: ako nameravaš pratiti Mefistofelesa i varalicu moraćeš putovati kroz vreme, a da bi to učinio moraš posetiti Harona i srediti vožnju njegovim čamcem."
"Hvala!" viknuo je Faust. Podigavši smeđokosu devojku i izgovorivši drugi deo čarolije koju je započeo u Zatvorenoj komori Jagelona, Faust je nestao.
Нема коментара:
Постави коментар