Jorge Bycau, Ispričaću ti priču

Ove priče
napisane su samo
kako bi pokazale neko mjesto ili put.
A napor da traži unutra,
u dubini svake priče,
skriveni dijamant...
...zadaća je svakoga pojedinačno."

OKOVANI SLON

- "Ne mogu", rekao sam mu. "Ne mogu!"
- Siguran si?" upitao me on.
- Jesam. Ništa me ne bi tako veselilo kao da mogu sesti pred nju i reći joj da mi je žao... Ali ne mogu."
     Debeli je seo u položaj Bude na onaj grozni plavi naslonjač u ordinaciji. Nasmešio se, pogledao me u oči govoreći sve tiše, kao svaki put kad je hteo da ga saslušam rekao mi je:
     - Dopusti da ti ispričam..."
     Nije ni čekao da mu dopustim. Jorge je počeo da priča:
Kad sam bio dete, obožavao sam cirkuse, a u cirkusu su mi se najviše sviđale životinje. Pažnja mi je posebno privlačio slon, koji je, kako sam posle doznao, svoj deci bio najdraža životinja. Tokom predstave golema je životinja svašta izvodila novčićem, neuobičajena kombinacija veličine i snage... Ali nakon nastupa i neposredno pre dolaska na pozornicu, slon je uvek bio vezan za malen kolac zabijen u zemlju, lancem koji je držao samo jednu nogu.
      Osim toga, kolac je bio malen komadić drva zabijen jedva nekoliko centimetara u zemlju. Iako je lanac bio debeo i moćan, bilo mi je jasno da se životinja koja je u stanju iščupati stablo s korenom, mogla s lakoćom osloboditi kolca i pobeći.

Tajna mi je i dalje bila nejasna.

Što ga onda drži?

Zašto ne pobjegne?

     Kad mi je bilo pet ili šest godina, još sam verovao u mudrost odraslih. Pa bih pitao učitelja, oca ili strica za taj misterij sa slonom. Neko od njih objasnio mi je da slon nije pobegao jer je bio istreniran.
      Postavio sam pitanje koje se samo nametalo: "Ako je istreniran, zašto su ga vezali?"
     Ne sećam se da sam dobio ikakav smislen odgovor. S vremenom sam zaboravio na misterij sa slonom i kolcem i prisetio bih ga se samo kad bih susreo one koji su se katkad pitali isto.
      Pre nekoliko godina otkrio sam da je neko, na moju sreću, bio dovoljno mudar da pronađe odgovor:
Cirkuski slon ne ježi zato što je vezan za sličan kolac još otkad je bio veoma malen.

Zatvorio sam oči i zamislio bespomoćna, tek rođena slona vezana za kolac. Siguran sam da je u tom trenutku slonić gurao, vukao i znojio se pokušavajući se osloboditi. I uprkos svojim naporima nije uspeo jer je onaj kolac bio prečvrst za njega.
     Zamislio sam kako je iscrpljen zaspao i kako je sledećeg dana opet pokušao, i sledećega, i sledećega...Sve dok jednoga dana, jednoga za njegov život užasna dana, životinja nije prihvatila svoju nemoć i prepustila se sudbini.
     Taj golemi i moćni slon kojeg vidimo u cirkusu ne beži jer, jadnik, misli da ne može.
     Urezala mu se u sećanje ona nemoć koju je osetio ubrzo nakon rođenja.
     Najgore je što nikad više nije ozbiljno preispitao to sećanje.
      Nikad, nikad više nije pokušao iskušati svoju snagu...
      Tako ti je to, Demiane. Svi smo mi pomalo poput cirkuskoga slona: hodamo po svetu vezani za stotine kolaca koji nam oduzimaju slobodu.
       Živimo misleći da 'ne možemo' učiniti gomilu stvari jednostavno zato što smo jednom davno, dok smo bili deca, pokušali i nismo uspeli.
      Učinili smo tada isto što i slon i ta nam se poruka urezala u sjećanje: Ne mogu, ne mogu i nikada neću moći.
      Odrasli smo noseći tu poruku koju smo si nametnuli i zato se više nikada nismo ni pokušali osloboditi kolca.
     Kad povremeno osetimo verige i čujemo zveckanje lanaca, ispod oka pogledamo kolac i pomislimo:
     Ne mogu i nikad neću ni moći."
Jorge je napravio dugu stanku. Onda mi je prišao, seo na pod ispred mene i nastavio:
     "To je ono što ti se dogodilo, Demi. Tvoj je život uslovljen  sećanjem na to da Demian koji više ne postoji nije mogao.
     Jedini način da doznaš možeš li uspeti jest da ponovno pokušaš, svim srcem... Svim srcem!"

ZAJEDNIČKI FAKTOR



      Kad sam prvi put došao u Jorgeovu ordinaciju, znao sam da neću videti konvencionalnoga psihoterapeuta. Claudia, koja mi ga je preporučila, upozorila me da je "Debeli", kako ga je zvala, "pomalo specifičan" (sic).
      Meni je već bilo dosta konvencionalnih terapija, a posebno toga da se mesecima dosađujem na kauču nekog psihoanalitičara. Tako sam ga nazvao i zatražio termin.
    Moj prvi utisak  nadmašio je sva očekivanja. Bilo je vruće popodne u novembru.* Stigao sam pet minuta ranije i čekao na ulazu u zgradu dok nije došlo vreme.
Točno u četiri i trideset pozvonio sam. Začuo se zvuk portafona pa sam se popeo na deveti kat.
    Ušao sam u hodnik.
    Čekao sam.
    I čekao!
Kad mi je dosadilo čekati, pozvonio sam na zvono stana.
U Argentini, gdje se odvija događaj iz priče, proljeće počinje u rujnu
i završava u stud enom e (nap. prev.).
      Vrata mi je otvorio neki tip koji je na prvi pogled izgledao kao da je odeven za piknik: nosio je traperice, tenisice i kričavo narančastu košulju.
      - "Dan", rekao mi je. Njegov me osmeh, moram priznati, umirio.
      - "Dan", odvratio sam. "Ja sam Demian."
      - "Naravno. Što ti se dogodilo? Zašto ti je toliko trebalo da dođeš gore? Izgubio si se?"
      - "Nisam. Nisam zakasnio. Nisam hteo da zvonim da ne smetam ako je neko unutra..
      - "Da ne 'smetaš'?" oponašao me kimajući zabrinuto... I, kao da je govorio za sebe, nastavio.    
      - "Tako ti to rešavaš..."
Ostao sam bez reči.
Bila je to njegova druga rečenica i, nema sumnje, rekao je nešto što je bilo točno, ali...
Kakav kurvin sin!
       Mesto gde je Jorge primao pacijente, a koje se ne bih usudio nazvati "ordinacijom", bilo je poput njega: neformalno, neuredno, nesređeno, toplo, puno boja, začu­đujuće i, zašto ne priznati, pomalo prljavo. Sedeli smo u dva naslonjača, jedan nasuprot drugome, i dok sam mu govorio, Jorge je pio mate. Da, pio je mate tokom seanse!
Ponudio me:
        - "Može", rekao sam.
        -"Može što?"
        -"Može Mate."
        -"Ne razumem."
        - "Prihvaćam mate."
Jorge se uslužno i podrugljivo naklonio te rekao:
         -"Hvala, veličanstvo, što prihvaćate mate... Zašto mi jednostavno ne kažeš želiš li mate ili ne umesto da mi činiš usluge?"
Taj će me čovek izluditi.
       - "Hoću!" rekao sam.
Onda mi je Debeli dao mate.
Odlučio sam ostati još malo.
      Rekao sam mu, uz hiljadu  drugih stvari, da u meni nešto sigurno loše funkcioniše jer imam poteškoće u odnosu s drugim ljudima,
      Jorge me upitao kako znam da je problem u meni.
     Odgovorio sam mu da sam imao poteškoće kod kuće s ocem, majkom, s bratom, s partnericom... i da je, u skladu s tim, problem sigurno u meni. Onda mi je, prvi put Jorge ispričao "nešto".
     Posle sam, s vremenom, naučio da Debeli voli basne, parabole, priče, pametne fraze i autentične metafore. Prema njemu, jedini način da shvatimo neki događaj jest ako ga ne proživimo izravno, taj da imamo jasnu unutrašnju simboličnu sliku događaja.
    - "Basna, priča ili anegdota", tvrdio je Jorge, "može duže ostati u sećanju nego hiljadu teorijskih objašnjenja, psihoanalitičarskih interpretacija ili službenih analiza"
    Tog mi je dana Jorge rekao da možda nešto nije u redu sa mnom, ali dodao je da je moje zaključivanje opasno jer moj samooptužujući zaključak nije zasnovan na činjenicama koje ga potkrepljuju. Onda mi je ispričao jednu od onih priča koje priča u prvom licu, a za koje se nikad ne zna jesu li deo njegova života ili njegove mašte:


Moj je deda je voleo kapljicu.
Najviše je voleo piti turski anis.
Pio je anis i dodavao mu vodu, da ga razblaži,
ali svejedno bi se napio.
Onda bi pio viski s vodom i napio bi se.
Pio bi i vino s vodom i napio bi se.
Sve dok se jednog dana nije odlučio izlečiti...
i ostavio je... vodu!

izvor