Da niste ni taknuli čoveka!
Bio je to baš onakav robijaški transport kakav sam kao dečak godinama zamišljao. Pocrnela lica i plave usne, oprljene aprilskim uralskim suncem. Gorostasni stražari uskaču u saonice koje jure punom brzinom i saonice proleću, posekotina preko celog lica jednookog stražara-izviđača, svetlomodre oči načelnika obezbeđenja, kome smo već prvog dana znali prezime: Ščerbakov. Na neki čudesan, meni nedostupan način, nas dvestotinjak robijaša odmah smo mu saznali prezime. Izgovarali smo ga svakodnevno, kao da će naše putovanje sa Ščerbakovom večno da traje. Tako je zanavek ušao u naš život. Mnogima od nas to se stvarno i dogodilo. Njegova ogromna žustra prilika nalazila se na svakom mestu: začas je izbijao na čelo, dočekivao i pratio očima svaku do poslednjih taljiga našeg transporta, a onda bi pojurio da ih opet sve pristigne. Baš tako, imali smo klasične taljige kojima su sibirski starosedeoci prevozili »imetak«; naš transport polazio je sada na petodnevni put, u robijaškom stroju, bez ikakvog imetka, nalik na razbijene redove regruta kad zastanu radi kontrole na nekoj usputnoj stanici. Ali su već sve stanice zadugo ostale daleko van našeg životnog puta. Bilo je jutro, sveže, sumračno aprilsko jutro, proređena polutama manastirskog dvorišta gde smo se, zevajući i kašljucajući, postrojavali da se otisnemo na dalek put.
Noć smo proveli u podrumu nekadašnjeg manastira, gde je sad bila smeštena solikamska milicija i gde je pažljive i ćutljive moskovske sprovodnike smenila rulja razvikanih, preplanulih grdosija pod komandom modrookog Ščerbakova. Slili smo se u hladan, mrazovit podrum: ćela okolina bila je pokrivena snegom i ledom. Otopljeni po danu, a noću zamrznuti, plavičastosivi smetovi pokrivali su ćelo dvorište; da bi se doprlo do snega, do njegove beline, trebalo je odlomiti hrapavu koricu leda, iskopati malu rupu i tek onda zahvatiti iz nje krupan, rastresit sneg koji se tako prijatno topi u ustima, pošto te prvo oprlji svežinom i malo rashladi sasušene usne.
Da bih našao toplije mesto, među prvima sam ušao u podrum. Uplašio sam se ogromnih ledenih svodova i, onako mlad i naivan, potražio pogledom bilo šta nalik na peć, bar onakvu kao kod Fignerove, kod Morozova. I ništa nisam našao. Ali jedan moj slučajni prijatelj, prijatelj tek taj kratak minut ulaženja u tamnički crkveni podrum, oniski kriminalac Gusev, odgurnu me uza sam zid, do jedinog prozora u prostoriji — s rešetkama i duplim staklom. Prozor se kao neka puškarnica polukružno dizao na oko metar od podrumskog poda. Poželeo sam da se premestim na neko toplije mesto, ali reka ljudi već se slivala kroz uska vrata — nazad se nije moglo. Gusev sasvim pribrano, bez ijedne reći, vrhom čizme razbi unutrašnje a potom i spoljašnje staklo. Kroz probijeni otvor suknu hladan vazduh i oprlji me kao ključala voda. Zahvaćen strujom vaz-duha, već promrzao od dugog čekanja i beskonačnog prebrojavanja u dvorištu, uzdrhtah od hladnoće. U prvi mah nisam ni shvatio mudru Gusevljevu zamisao: cele te noći, od dve stotine robijaša samo smo nas dvojica udisali svež vazduh. Podrum je bio tako prenatrpan, tako nabijen ljudima, da se nije moglo ni sedeti ni ležati. Samo na nogama.
Podrum je bio dopola ispunjen nezdravom i zagušljivom parom od disanja, koja je zaklanjala tavanicu tako da nismo mogli da odredimo koliko je visoko. Počeše da padaju u nesvest. Oni koji su se gušili nastojali su da se probiju do vrata s jednom velikom pukotinom i jednom špijunkom, »okcem«; hteli su da kroz okce dođu do vazduha. S druge strane, međutim, stajao je stražar, jedan sprovodnik koji je, s vremena na vreme, kroz okce proturao bajonet s puške, pa su svi pokušaji da se kroz tamničko okce udahne svež vazduh prošli bez uspeha. Naravno da je bilo smešno i pomišljati da se zove neki lekarski pomoćnik, a kamoli lekar. Tako, kraj razbijenog prozora, Gusev i ja srećno provedosmo noć. Postrojavanje je trajalo dugo ... Nas dvojica izašli smo poslednji, magla se bila razišla i ukazao se podrumski svod: naše crkveno i mrtveno nebo bilo je sasvim blizu, nadohvat ruke. Na podrumskom svodu u stanici solikamske milicije tada sam pročitao zapis, ogromna slova ispisana običnim ugljenom preko ćele tavanice: »Drugovi! U ovoj grobnici umirali smo tri dana i tri noći, pa ipak nismo pomrli. Držite se, drugovi!«
Na komandne povike transport je izmileo iz Solikamska i krenuo dolinom. Nebo modro, kao oči načelnika straže. Sunce peče, vetar nam hladi lica potamnela još posle prvog noćenja na putu. Noćenje za transport pripremano je unapred i uvek prema ustaljenom postupku. Seljaci su za tu priliku izdavali dve prostorije: jednu malo čistiju, drugu goru, kao neku šupu, a neki put baš i šupu. Naravno, valjalo je dobiti čistiju. Ali to nije zavisilo od volje robijaša: u sumrak svake večeri svi su morali da prođu kraj načelnika straže koji je, izmahujući rukama, određivao koji će robijaš gde da provede noć. Tada se pokazalo da je Ščerbakov bio pametan čovek: bez prekopavan ja po papirima i spiskovima da bi na osnovu člana izvukao podatke, izmahivao je rukom istog časa kad se transport zaustavi i razdvajao internirce. Tek sam kasnije otkrio u čemu se sastojala Ščerbakovljeva pronicljivost: svaki put, na neki neobjašnjiv način, njegov izbor pokazivao se kao ispravan, na jednoj strani našli bi se zajedno svi osuđenici po pedeset osmom, a na drugoj svi po trideset petom. Mnogo kasnije, posle godinu-dve, shvatio sam da Ščerbakovljeva mudrost i nije bila neko čudo: svako je, vremenom, mogao steći naviku da pogađa po spoljnjem izgledu. U našem transportu neka dodatna obeležja mogle su imati stvari, koferi. Ali stvari su se prevozile posebno, na taljigama, na seljačkim saonicama.
I baš za prvog noćenja dogodilo se ono zbog čega pričam ovu priču. Dvesta ljudi je stajalo i očekivalo dolazak načelnika straže, a s leve strane dopirali su neki povici, graja, dahtanje, dreka, psovke i na kraju razgovetan uzvik: »Bezdušnici! Bezdušnici!« Pred robijaški stroj izbacili su na sneg jednog čoveka. Lice mu je bilo izubijano do krvi; na glavi mu je štrcala šubara nataknuta tuđom rukom, ali ne dovoljno velika da pokrije uzanu ranu iz koje je curila krv. Odelo od mrke tkanine domaće izrade: sigurno neki Ukrajinac. Prepoznao sam ga. Bio je to Petar Zajac, sektaš. Dovezli smo se iz Moskve istim vagonom. Neprestano se molio i molio.
— Neće da stoji za prozivku! — zadihano je izveštavao stražar, razjaren zbog meteža koji je nastao.
— Dovedi ga — naredio je načelnik straže.
Dva ogromna stražara dovedoše Zajaca držeći ga podruke. Zajac je bio krupniji, teži, za glavu viši od njih.
— Nećeš da stojiš, a, nećeš?
Ščerbakov raspali Zajaca pesnicom po licu i Zajac pljunu u sneg. Odjednom oset-h kako me srce peče. Odjednom spoznah da sve, ceo moj život, zavisi od ovog trenutka. I ako nešto ne preduzmem (a ni sam nisam znao šta), onda sam uzalud i dolazio ovim transportom, uzalud proživeo ovih svojih dvadeset pet godina. Težak stid zbog sopstvenog kukavičluka povuče mi se iz obraza, osetih kako su postali hladniji, a telo lakše.
Iskoračih iz stroja i drhtavim glasom rekoh:
— Da niste taknuli čoveka!
Ščerbakov me je posmatrao sa ogromnim čuđenjem.
— Idi u stroj.
Vratih se u stroj. Ščerbakov izdade komandu, i transport, deleći se u dve prostorije, povinujući se kretanju Ščerbakovljevog prsta, poče polako da nestaje u tami. Meni je pokazao crnu prostoriju.
Smestili smo se na vlažnu, prošlogodišnju slamu koja je zaudarala na trulež. Bila je posuta po goloj, glatkoj zemlji. Ležali smo u gomilama da bismo se bolje zagrejali, samo su kriminalci, okupljeni pod svetiljkom koja je visiia s krovne grede, igrali svoj večni »raub« ili »štos«. Ali uskoro i oni zaspaše. Zaspah i ja, razmišljajući o svom postupku. Nisam imao starijeg druga, nikoga da me posavetuje. U ovom transportu bio sam sam-samcit, bez draga i prijatelja. Nešto me prenu iza sna. Neko mi je uperio svetiljiku u lice, a jedan od mojih razbuđenih suseda kriminalaca ulizički je uve-ravao:
On je, on, on ...
Svetiljku je držao jedan od stražara.
— Izađi.
— Samo da se obučem.
— Izađi tako.
Izašao sam. Hvatala me je jeza, ali pojma nisam imao šta bi moglo da se dogodi. Izašli smo na trem.
— Skidaj prnje! Svukoh se.
— Stani u sneg.
Stadoh u sneg. Pogledah na trem i spazih dve puščane cevi uperene u mene. Ne sećam se koliko je vremena prošlo te uralske noći, moje prve uralske noći.
Začuh komandu:
— Oblači se!
Brže-bolje se obukoh. Udarac po uhu obori me u sneg. Nečija teška potpetica dokači me pravo po zubima i topla krv ispuni mi usta koja su o ticala.
— U baraku!
Uđoh u baraku i dovukoh se do svog već zauzetog mesta. Svi su spavali ili se pravili da spavaju. Još uvek sam osećao slankast ukus krvi u ustima, i nešto tuđe, suvišno: uhvatih to nešto prstima i snažno iščupah. Bio je to moj zub. Bacio sam ga na trulu slamu na golom zemljanom podu.
Obgrlih rukama prljava, smrdljiva tela svojih drugova i zaspah. Spavao sam a da nisam ni nazebao.
Ujutro je transport krenuo dalje, i po robijaškom stroju preletao je, kao i obično, pogled Ščerbakovljevih modrih nepokolebljivih očiju. Petar Zajac stajao je u koloni, nisu ga tukli, a ni on više nije pominjao »bezdušnike«. Kriminalci su me neprijateljski odmeravali i zazirali: u logoru se svak nauči da sam za sebe odgovara.
Posle još dva dana puta stigosmo u »upravu«: u novu brvnaru na obali rake.
Komandant Nesterov, načelnik maljavih pesnica, izišao je da primi transport. Znali su ga mnogi kriminalci oko mene, čak su ga mnogo hvalili: »Recimo, dovedu mu begunce. Nesterov izađe: ,Aaa, braavo, došli suu! E pa birajte — ili šljaga ili u izolator!' A tamošnji izolator ima gvozdeni pod, i nema govora da se izdrži više od tri meseca, plus istraga, plus dopunska kazna. ,Šljaga, Ivane Vasiljeviču.' On ladno zamahne i obori te. I opet zamahne, i još jednom te obori. ,U baraku!' I to je sve. To ti je i cela istraga. Odličan načelnik.«
Nesterov obiđe redove pomno zagledajući lica.
— Ima li neko da se žali na stražu?
— Nema ... niko ... — odgovara neujednačen hor glasova.
— A ti? — njegov maljavi prst do tače moje grudi. — Zašto tako nerazgovetno odgovaraš? Mrmljaš nešto.
— Boli ga zub — odgovaraju moji susedi.
— Ne — odgovaram i ja i trudim se da nateram svoja razbijena usta da što tvrđe izgovaraju reći. — Nema žalbi na stražu.
***
— Priča nije loša — rekoh Sazonovu. — književno pismena, ali je ipak neće objaviti. I kraj je nekako bezobličan.
— Imam ja drugi kraj — reče Sazonov.
Posle godinu dana dogurao sam do visokog načelnika u logoru, baš u vreme »prevaspitavanja«, a Ščerbakov je već bio mlađi operativac u obezbeđenju, na istom odeljenju gde sam i ja radio. Mnogo šta je tamo od mene zavisilo i Ščerbakov je strepeo da sam upamtio slučaj sa zubom. Ni on nije zaboravio taj događaj. Imao je veliku porodicu, dobar i ugledan položaj, pa mi se, kao otvoren i prostodušan čovek, javio da sazna da li ću imati nešto protiv njegovog unapređenja. Pojavio se s jednom flašom, da se miri, po ruskom običaju, ali sam ja odbio da pijem s njim i uverio ga da mu neću učiniti ništa nažao.
Ščerbakov se obradovao, dugo se izvinjavao, tapkao u mestu kraj vrata mog kabineta, jednako zaturajući potpeticu pod ćilimče, i nikako jednom da okonča razgovor.
— Znaš kako je, put, transport, razumeš ...
Imali smo begunce ...
— Ni taj kraj mi se ne dopada — rekoh Sazonovu.
— Onda imam još jedan.
Baš nekako pre nego što sam primio ukaz o naimenovanju na rad u odeljenju, gde sam se ponovo susreo sa Ščerbakovom, sretoh na ulici, u logorskom naselju, bolničara Petra Zajaca. To više nije bio onaj mlad, crnomanjast div. Umesto njega promicao je, sad kao senka, hrom i sed starac koji je iskašljavao krv. Nije me čak ni prepoznao, a kad sam mu dotakao ruku i pozvao ga po imenu — otrgnuo se i nastavio svojim putem. Po očima mu se videlo da razmišlja o nečemu sasvim desetom, nečemu meni nedostupnom, i da je moje pojavljivanje ili izlišno ili uvredljivo za gospodara koji opšti s nekim drugim svetom.
— Ni ova varijanta mi se ne dopada — rekoh.
— Onda ću da ostavim onu prvu. Napiši ako i ne može da se objavi. Samo napiši, onda možeš i da zaboraviš ...
*Priča preuzeta iz Priče sa Kolime, Bigz, 1985., prevod Ivana Vuletić i Dejan Mihailović
Нема коментара:
Постави коментар