Sedeo sam jednog dana u kafani. Obuzeo me nekakav čudan osećaj teskobe. Poznajete taj osećaj! Čovek je tada u stanju prelistati čitav rečnik u potrazi za pravom reči koja bi taj osećaj precizno imenovala. Srce je znalo da tu nečega nedostaje.
Onda mi je neko prišao i upitao: "Oprostite, niste li slučajno videli Leca?"
I tada sam opazio, da me tu uopšte nema. Nedostajao sam sâm sebi.
Tim Lecovim rečima započinje jedna od zbirki njegovih nepočešljanih misli, rečima koje bi se nekome ko se prvi put susreće s njegovim stvaralaštvom, mogle učiniti neobičnima. Za znalca njegovih misli to je tek jedna od njegovih dosetki.
Kad bismo jednom rečju, lecovski kratko, hteli okarakterisati njegovo stvaralaštvo i život, najprikladnija bi bila reč lapidarnost.
Bio je majstor kratkoće, od samog prezimena (izabrao je kraći oblik prezimena prilagođavajući ga još uz to i poljskoj grafiji), sve do vrste stvaralaštva koju je izabrao. Sam se šali na račun te kratkoće: Popularnost? Hmm. Već kod obližnjeg frizera možete čuti: "Gospodin L.? Naravno da ga poznajem. Šiša se kratko." A i život mu je bio kratak. Ipak, kratkoća njegovu opusu ni životu nije oduzela ništa od sadržajnosti.
Rođen je 6. ožujka 1909. godine u Lavovu. Njegova je majka bila kći zemljovlasnika, dok mu je otac bio sin barona de Tusch-Letza, čija je porodica prošla, kako piše biograf, "mitski put židovske dijaspore od Španjolske, Nemačke do slavenskih zemalja".
Stanisław Jerzy Lec debitovao je pesmom Proleće 1929. godine, a kao većina mladih pesnika, svoje prve stihove objavljivao je u časopisima.
Godine 1933. dobio je titulu magistra prava, istovremeno objavljujući prvu zbirku pesama Boje (Barwy). Gradovi s kojima je povezan njegov život su Lavov - u kojemu je odrastao, Krakov - gde je debitovao kao pisac i Varšava - u kojoj je proveo veći deo svoga života i u kojoj se i oženio. Rat ga je zatekao u Lavovu. Njegovo prvotno opredeljenje bilo je levičarsko, što se odražavalo i u njegovom stvaralaštvu. Tako je svoje pesme objavljivao u Crvenoj zastavi (Czerwony sztandar) i u Novim vidokruzima (Nowe Widnokregi) a svojevremeno je bila zapažena njegova poema Staljin.
Nakon hapšenja 1941. dve je godine zatočen u koncentracionom logoru u Tarnopolu, odakle 1943., utekavši od sigurne smrti (beži neposredno pre pogubljenja nakon što si je iskopao grob), prerušen u nemačkog vojnika dospeva u Varšavu gde se uključuje u pokret otpora, a 1944. pristupa poljskoj vojsci.
Po završetku rata obnavlja poznati satirički časopis Pribadače (Szpilki). Tada izdaje zbirke satira i epigrama Šetnja cinika (Spacer cynika) i Beleške s bojišnice (Notatki polowe). Kao ataše za tisak Poljske Narodne Republike odlazi 1946. sa ženom i decom u Beč. Godine 1948. izdaje zbirke Život je epigram (Życie jest fraszką) te Epigrame i satire, a 1950. izbor lirskih pesama Nove pesme (Nowe wiersze). Napušta Beč i s porodicom odlazi u Izrael, gde ostaje do 1952. Taj neobičan postupak dočekan je neprijateljski kako u Izraelu tako i u Poljskoj. To je bilo dovoljno da njegove knjige budu zabranjene i povučene iz knjižara, a on sam prestane objavljivati svoje radove nekoliko idućih godina. U to doba cenzuri podležu ne samo njegova dela nego i biografija.
No, u Izraelu ne nalazi sebe. Nostalgičan za Poljskom, iako svestan staljinističkih vremena, sa sinom se usred najžešćeg staljinizma vraća u domovinu. Pisanje Nepočešljanih misli, koje je počeo redovito objavljivati u novinama od 1955. godine, omogućilo mu je novi način izražavanja. Kritičari njegova stvaralaštva naglašavaju da "izum" Nepočešljanih misli nije bio samo stvaralački čin nego i recept za životnu filozofiju. Taj "izum" doneo mu je osim toga i slavu. Iako je od njegove smrti prošlo dosta vremena (Lec je umro 1966.), stalno se pojavljuju nove, još neobjavljene Nepočešljane misli, one koje je imao običaj zapisivati na salvetama i računima u kafanama u kojima bi ispijao svoje svakodnevne kafe. Njegovi aforizmi već su tada bili vrlo poznati, a on sam ulazi u antologiju svetske aforistike.
U ovoj knjizi objavljujemo izbor iz jedne od poslednjih dopunjenih zbirki Nepočešljanih misli (izdanje 1996.). Uživajte u čitanju Lecovih Misli! Ako vam se nakon prvog čitanja pročitana misao učini jednostavnom, pročitajte je drugi put, i zapazićete i onaj drugi i treći nivo. Kad vam se, pak, misao učini previše složenom, setite se Lecovih reči: Neki ljudi ne idu za mojom mišlju u pravom smeru. Krenuo sam tragom jedne od svojih čitateljica i vratio se tek nakon tri dana. Lec nas na pomalo sarkastičan način upozorava da ne tražimo dubinu tamo gde je nema ili, što je za njega tipično, da on sâm ne preuzima odgovornost za interpretaciju svojih misli.
Lec je veoma zahtevan autor. Njegove igre reči od čitatelja ponekad zahtevaju erudiciju. Lapidarnost Lecovih aforizama često svodi misao na jednu reč, čiju dubinu moramo potražiti u okolnostima u kojima je stvorena. Prividna jednostavnost samo je krinka za višeslojnost asocijacija. Retko kada čitatelj sme biti zadovoljan "otkrivanjem" dva nivoa . Obično postoji još jedna, i još... Prevoditelj njegovih aforizama morao je otkriti sve nivoe da bi ih mogao verno preneti u drugi jezik i kulturu, a tamo gde je to nemoguće, odustati od one najmanje bitne razine.
Za Lecove aforizme karakteristično je i to da se, iako su ih kritičari uspeli klasifikovati i tematski sistematizovati, oni takvome redu ne pokoravaju. Njegove su misli navirale, i tako su zapisivane. Teško ih je tematski posložiti, iako je vidljiva autorova sklonost nekim temama. Zato ih ni ovde nećemo slagati prema nekom redu, nego ćemo ih ostaviti onakvima kakvim ih je autor zamislio - nepočešljanima, što god sve ta reč skrivala.
Barbara Kryżan-Stanojević
__________________________________
Kad sam već izgubio veru u reč
vratila mi je cenzura.
Srpom možeš ubiti čoveka.
I čekićem možeš ubiti čoveka.
A da i ne govorimo o srpu i čekiću
Imao je grešne pobožne misli.
Nacionalni praznik u stranoj državi
bio je savršen.
Taj je dan sve bilo zatvoreno, čak i građani.
Izraz moje megalomanije je
uverenje da sam još daleko od savršenstva.
Niko nam ništa nije poklonio.
Sve smo ukrali sami – ponosno kažu lopovi.
Kaže se: „Kišobran ponesi i kad kiša ne pada.“
Nikad se ne zna kada će hteti da te popljuju.
Živi su tragovi njegove ljubavi.
Puna su ih sirotišta.
Više volim narode koji su zbir „ja“
nego pojedince iz naroda koji su deo „mi“.
Kad bi barem moje prezime
bilo toliko puta pomenuto
koliko je puta bilo
demonstrativno izostavljeno
Od kulta ličnosti
gori je samo kult bezličnosti.
Kad bi oživeli, evanđelisti bi
za svoja Jevanđelja naplatili tolike tantijeme
da bi na zemlji mogli
s lakoćom urediti Carstvo Nebesko.
Udvoje je teško dogurati do razvoda.
Puno je lakše utroje.
Nikada se neće sudariti dva rodoljublja.
Uvek su u sukobu ljubav prema domovini
s jedne strane
i mržnja prema drugom narodu, s druge.
Blago Dekartu što nije morao reći:
„Mislim, dakle bijah.“
Ima ljudi koji nemaju
nikakve nacionalne predrasude.
Mogu se tući sa svakim.
Pazi kako biraš snove.
Snovi se ponekad i ostvaruju.
Kritičari s književnošću
vode ljubav za novac.
Priznajem, ako se nešto nije stvarno dogodilo,
tada se to može predivno opisati
čak i u debeloj knjizi
ali ako se nešto dogodilo –
dovoljno je nekoliko snažnih i lepih rečenica.
Ljubav ponekad dolazi tako iznenada
da nas zatekne sasvim gole.
Prvi greh bio je izvor Božje slave –
i velikog porasta broja vernika.
Zahvaljujući paklenim mašinama
mnogi su dospeli u raj.
Kad bi se neiskorišćeno vreme
moglo barem sačuvati za kasnije.
Jednom ga je uhvatila stvaralačka strast –
nažalost, uhvatila ga je samo ispod pupka.
Draže su mi bajke o dalekim
prošlim vremenima, nego o budućim.
Najveći kompliment za grešku:
„Neispravljiva!“
Piskaranje će uzimati sve više maha –
u skladu sa širenjem tehničkih mogućnosti
za beleženje trabunjanja.
Svega nam je dosta –
rekli su građani. Dokaz blagostanja?
Jednom će svi ljudi biti kao braća –
i opet će početi od Kaina i Avelja.
Šta znam o ženama?
Hm, to da tek zajedno s muškarcem čine čoveka.
„Ne bi li sve to mogao reći jednostavnije?“
„Mogao bih, ali mi ne bi platili.“
Dajte mi potvrdu da sam lud
i počeću govoriti kao normalan čovek.
Bio sam odsutan na 70 skupova.
Smatram to izuzetnom društvenom aktivnošću.
Pravila društvenog ponašanja nalažu
da „beli udovci“ primaju saučešće
tek posle ženinog povratka.
Kako ta mala raste!
Nekada mi je bila blizu srca,
a sad mi se popela na glavu.
Reče sardina: „Moj rođak kit.“
Njihov moral je veoma nizak.
Seže samo do pojasa.
Koliko ljudi u totalitarnim državama
u životu održava tek jedna reč.
To je bio veoma kulturno vođen postupak.
Briga za optuženika sezala je tako daleko
da je tužilac i iskaze davao umesto njega.
Najsolidnija je ona „mala besmrtnost“
od koje mogu živeti udovica i deca.
Imam utisak da su neki pisci
počeli pisati samo zato
jer nisu imali šta da kažu.
Tiranima uvek pripada više.
Da bi običan čovek imao miran san,
tiranin mora spavati večnim snom.
Skratili su ga za misao.
Sme li se verovati laži
koja priznaje da je laž?
U borbi između srca i mozga
na kraju pobeđuje želudac.
Njegova se nadarenost vidi
po izboru reči koje zaobilazi.
U nekim državama vlada
takva otvorenost javnog života
da je čak i tajna policija javna
i može se svuda videti.
Veličina naroda trebalo bi da stane
u svakog od njegovih pripadnika.
Neponovljiv sam? To je loš kompliment.
Hteo bih biti u stanju ponavljati se u beskonačnost.
Kad s njime razgovaram
mogu istovremeno i razmišljati.
Naravno, ne o onome o čemu razgovaramo.
Rizičnost života ljudi
smanjuje se svakim proživljenim danom.
Kad bismo dali krila đavolu
možda bi od nas odleteo kao i anđeli
Iz stilistike: Treba razlikovati
„šta se može na tu temu reći“,
od „što se sme na tu temu reći“.
Nisam zavidan.
Ako treba, neprijatelju mogu obići
i grob na Aleji zaslužnih.
Veština slikanja minijatura izumire.
Ta, koga bi danas mogli umanjiti?
Stvarajte večite aktuelnosti!
Mozak bi mogao mnogo učiniti
da ne mora misliti.
Vredno umetničko delo za većinu ljudi
najčešće je ono koje ih zabavlja,
iako je najčešće vredno ono koje ih nervira.
Neprijatelju je plazio jezik?
Da, dok mu se ulizivao.
Prazni tanjiri naroda
podležu zakonu spojenih sudova.
Smrt je poza mrtvog čoveka.
Za starog Rokfelera štampali su posebne novine
pune izmišljenih događaja.
Druge zemlje mogu da štampaju takve novine
ne samo za milijardere, nego za ceo narod.
Kad vlast leži na ulici
trebalo bi proveriti u kakvom je stanju.
Ko uspešno izvrši samoubistvo
ne može sebi ni da čestita.
Ne volim narod
koji se ne deli na ljude.
Postoje države u kojima su
i knjige o kuvanju subverzivna literatura.
Bojim se da nam smrt
ne oduzme i zagrobni život.
I omča može biti pojas za spasavanje.
Kad bismo barem mogli
poverovati u suprotnost laži!
Pisci čije se knjige ne prodaju
najlakše se prodaju.
Ulazi na uvo, izaći će na nos.
Kad se čovek bori protiv vlastitih misli
teško mu je biti nepristrasan.
Pravi bog je bog
čak i ako ne postoji.
Neki sebi svojim stvaralaštvom
grade nadgrobni spomenik
a neki kopaju grob.
Stavio sam tačku na i – imenujući ga idiotom.
Da li je kostur bio skica čoveka?
Kad se čovek ni u šta ne razume
može se svega prihvatiti.
Srećan čovek nikada ne kaže:
„Stavi se u moj položaj!“
Mislite li da ružne reči
postaju lepe ako se ne upotrebljavaju?
Vernici govore
kako životinje nemaju dušu
a nevernici kako nemaju ideologiju.
Gaze vam najuzvišenije događaje?
Ne dozvolite da budu tako prizemni.
Ko će se usuditi napisati
„Kritiku prljavog razuma“?
Ko apeluje na svest
ne priznaje joj prvostepenost.
Ako iz istorije izvojimo laž
neće nam ostati samo istina
nego, ponekad, samo ništavilo.
Licu bezličnog čoveka pristaje svaka boja.
Otkad sam ga upoznao, više ga ne poznajem.
Koga je oponašao majmun
pre nego što je postao čovek?
Za mene su Zidovi plača
tamo gde streljaju ljude.
Niko me nikada neće uveriti da sam umro.
Samootrovanje samim sobom.
Ko poseduje genijalnost, nadarenost
obrazovanje i slično
njemu bi dobro došlo i malo drskosti.
Onome, pak, ko je drzak pomenute sitnice ne trebaju.
Ponekad je govor zlato
a ćutanje trideset srebrnjaka.
Treba samo izdržati život
a nakon toga ćemo se već nekako snaći.
I o humoristi se može reći:
ozbiljno se raspisao!
Kasniji hrišćani
nisu mogli biti potomci onih
koje su u cirkusu rastrzale Neronove divlje zveri
nego onih iz mase gledalaca-navijača.
I posle nekih aplauza
trebalo bi oprati ruke.
Svime vlada slučajnost.
Kada bih samo znao ko vlada slučajnošću.
Neke bolesti boluju od izlečivosti.
O pesniku H:
Nedostatak talenta nadoknađen mu je
brojnim književnim nagradama.
Racionalizacija:
živimo sve duže i sve manje.
Pravila društvene pristojnosti podrazumevaju
i lepo ponašanje ateista prema Bogu.
Ranjavali su me iznutra
oni koje sam nosio u srcu.
Najteže je predvideti nečiju prošlost.
Njegovo je stvaralaštvo
kao jedan od praelemenata – vazduh.
Pokazalo se da je devet meseci
koji su nam dati za razmišljanje
roditi se ili ne – premalo.
Baš smo ambiciozni!
Gospod Bog je prognao
naše praroditelje iz raja
a mi se uporno želimo tamo vratiti.
I mase se mogu osećati usamljeno.
Odsanjaj san o ljubavi, kao i sve druge.
U postelji.
Treba stalno naglašavati
da „amoralan“ ne potiče od Amora.
Vladar je obećavao: „Stvarnost ću pretvoriti u bajku“.
To je i učinio.
Ništa više nije bilo istina.
Ističu mi kao zamerku:
„Vaše misli teraju na razmišljanje.“
Neprestano me pitaju:
„Pišete li veće stvari?“
„Ne“, odgovaram, „samo velike“.
(Iz knjige „Neočešljane misli“ – Mysli nieuczane – objavljene 1996. u Poljskoj, a 2002. u Hrvatskoj, u prevodu Barbare Križan Stanojević. Izbor aforizama sačinio Aleksandar Čotrić)
izvor
Нема коментара:
Постави коментар