1.
Prvi put sam sreo Deana nedugo pošto smo se moja žena i ja rastali. Upravo sam bio preboleo tešku bolest, o kojoj sad neću govoriti, osim da je imala neke veze s tom tužnom dogodovštinom i mojim osećajem da je sve mrtvo. Nakon dolaska Deana Moriartyja počeo je onaj deo mog života koji se može nazvati životom na cesti. Pre toga često sam sanjao o tome da odem na Zapad i vidim te krajeve, uvek kujući neke neodređene planove, ali nikad ne odlazeći. Dean je kao stvoren za cestu, jer on je zapravo na cesti rođen kad su njegovi roditelji prolazili kroz Salt Lake City 1926. u starim kolima na putu prema Los Angelesu. Prve obavesti o njemu dobio sam od Chada Kinga, koji mi
je pokazao nekoliko njegovih pisama napisanih iz popravilišta u New Mexicu. Silno su me zanimala ta pisma, jer su tako naivno i slatko tražila od Chada da ga nauči sve o Nietzscheu i sve one prekrasne intelektualne stvari koje Chad zna. U jednom trenutku Carlo i ja razgovarali smo o tim pismima i pitali se hoćemo li ikad upoznati čudnovatog Deana Moriartyja. Sve je to bilo davno, kad Dean nije bio ovakav kao sada, kad je bio mladi kažnjenik obavijen oblakom tajne. Zatim je došla vest da je Dean izišao iz popravilišta i da dolazi prvi put u New York; govorilo se također da se upravo oženio
devojkom koja se zove Marylou.
Jednog dana motao sam se oko sveučilišta i Chad i Tim Gray rekli su mi da se Dean nastanio u nekoj jeftinoj rupi u Istočnom Harlemu, španjolskom Harlemu. Dean je veče pre toga prvi put stigao u New York, s onom svojom zgodnom malom mačkom Marylou; sišli su s autobusa kod Pedesete ulice, zakrenuli za ugao tražeći mesto gdje bi mogli nešto pojesti i ušli ravno Hectoru; od tada je Hectorova kafana za Deana poprimila značenje velikog simbola New Yorka. Potrošili su velike novce na krasne velike kolače s glazurom i indijanere.
Čitavo to vreme Dean je govorio Marylou ovakav tekst: »Eto, draga, sad smo u New Yorku i premda ti nisam rekao sve što sam mislio kad smo prolazili kroz Missouri, a posebno onda kad smo prolazili kraj boonevilleskog popravilišta koje me podsetilo na moj zatvorski problem, apsolutno je nužno da sad odgodimo sva ona preostala pitanja koja se tiču naših ličnih ljubavnih stvari i smesta počnemo misliti o specifičnim radno–životnim planovima...« i tako dalje, na način koji mu je bio svojstven u tim davnim danima.
Pošao sam s momcima do njegova jeftinog stana i Dean se pojavio na vratima u gaćicama. Marylou je skočila s kauča; Dean je otpremio vlasnika stana u kuhinju, po svoj prilici da skuva kafu, dok je on nastavio sa svojim ljubavnim problemima, jer za njega je seks bio prva i jedina sveta i važna stvar u životu, mada se morao znojiti i psovati da zaradi za život i tako dalje. Videlo se to po tome kako je stajao i kimao glavom, uvek spuštena pogleda, i potvrđivao, kao mladi boksač koji sluša upute da bi ostavio utisak kako sledi svaku vašu reč, ubacujući na hiljade »da« i »tako je«. Kad sam ga prvi put video, Dean me podsetio na mladog Genea Autrevja – bio je vitak, uskih bokova,
modrook, s pravim oklahomskim naglaskom – junak snežnog Zapada sa zaliscima. Zapravo, radio je na ranču u Coloradu neposredno pre nego što se oženio Marylou i došao na Istok. Marylou je bila zgodna plavuša s golemim uvojcima kose nalik na zlatne slapove; sedela je na rubu kauča dok su joj ruke ležale u krilu, a maglovite modre seljačke oči ukočeno zurile, jer ona je bila u gadnom sivom njujorškom stanu o kojem je slušala tamo na Zapadu i čekala u ozbiljnoj sobi kao ispijena Modiglianijeva nadrealistička žena izdužena tela. Ali osim što je bila slatka devojčica, bila je užasno
tupa i sposobna za grozne stvari. Te noći svi smo pili pivo i natezali se i razgovarali do zore, a ujutro, dok smo sedeli naokolo tupo pušeći čikove iz pepeljara u sivom svetlu tužnog dana, Dean je nervozno ustao, počeo hodati po sobi, razmišljajući, i zaključio da Marylou najpre mora pripremiti doručak i pomesti pod.
– Drugim rečima, draga, moramo početi, razumeš, inače će se sve pretvoriti u vegetiranje i neće biti prave spoznaje ni kristalizacije naših planova. - Tada sam ja otišao.
Iduće nedelje poverio je Chadu Kingu da bezuslovno mora od njega naučiti pisati; Chad mu je rekao da sam ja pisac i da mora poći meni ako želi savet. U međuvremenu Dean je dobio posao na parkiralištu, potukao se s Marylou u njihovu stanu u Hobokenu – sam Bog zna zašto su se tamo smestili – i ona se toliko razbesnela i bila je tako duboko osvetnički raspoložena da je otišla na policiju s nekom lažnom napuhanom histeričnom ludom optužbom i Dean se morao pokupiti iz Hobokena. I tako više nije imao stan. Došao je ravno u Paterson u New Jersevju, gde sam ja stanovao sa svojom tetkom, i jedne noći dok sam učio, neko je pokucao i Dean je bio pred vratima, klanjao
se i premetao se pokorno s noge na nogu u tami predsoblja i govorio:
– Zdravo, sećaš li me se – Dean Moriarty? Došao sam te zamoliti da mi pokažeš kako se piše.
– A gdje je Marylou? – upitao sam, a Dean je rekao da je verovatno skurvala nekoliko dolara i vratila se u Denver – drolja! Zatim smo izašli da popijemo nekoliko čaša piva, jer nismo mogli govoriti onako kako smo hteli pred mojom tetkom koja je sedela u dnevnoj sobi i čitala novine. Ona je bacila jedan pogled na Deana i zaključila da je luđak.
U lokalu sam rekao Deanu:
– K vragu, čoveče, znam vrlo dobro da nisi došao meni samo zato što želiš postati pisac, a osim toga što ja o tome uopšte znam, osim da se moraš prihvatiti posla energijom narkomana.
A on je rekao:
– Da, naravno, znam tačno šta misliš i zapravo sam o svim tim problemima već razmišljao, ali ono što ja hoću jest realizacija onih faktora što, ukoliko čovek zavisi o Schopenhauerovoj dihotomiji kad se radi o bilo kojoj unutrašnje stvarnoj... – i tako dalje u tom stilu, reči koje ja uopšte nisam shvatao, a ni on sam. U to doba on uistinu nije znao o čemu govori; to jest, bio je mladić tek otpušten iz zatvora, sav obuzet prekrasnim mogućnostima da postane pravi intelektualac i voleo je da govori onakvim tonom i upotrebljavati onakve reči, samo na zbrkan način, kakve je čuo od »pravih intelektualaca« – premda ne treba zaboraviti da uopšte nije bio baš tako naivan u svemu ostalome i trebalo mu je samo nekoliko meseci s Carlom Marxom pa da postane intiman sa svim terminima i žargonom. Bez obzira na to, mi smo se razumeli na drugim nivoima ludila i složio sam se s tim da se nastani u mojoj kući dok ne nađe posao, a osim toga složili smo se da jednom odemo na Zapad. To je bilo zimi 1947.
Jedne večeri dok je Dean večerao u mojoj kući – već je bio dobio posao na parkiralištu u New Yorku – nagnuo mi se preko ramena dok sam ja žurno tipkao i rekao:
– Hajde, čovječe, one ženske neće čekati, požuri.
Rekao sam:
– Pričekaj samo časak, evo me odmah čim završim ovo poglavlje – a to je bilo jedno od najboljih poglavlja u knjizi. Tada sam se obukao pa smo odleteli u New York da se sastanemo s nekim devojkama. Dok smo se vozili autobusom u sablasno fosforescentnoj praznini Lincolnova tunela, naslonili smo se jedan na drugoga mašući rukama i vikali smo i uzbuđeno govorili i ja sam osetio kako sam dobio crva kao i Dean. On je naprosto bio mladić silno oduševljen životom, i premda je bio žicar, žicao je samo zato što je toliko želio živeti i doći u dodir s ljudima koji inače ne bi obraćali pažnju na njega. On je žicao od mene i ja sam to znao (stan i hranu i »kako pisati« itd.), i on je
znao da ja znam (to je bila baza našeg odnosa), ali meni to nije smetalo i izvrsno smo se slagali – nikakvih zahteva, nikakvih ponuda; hodali smo jedan oko drugoga na prstima kao dirljivi novi prijatelji. Počeo sam od njega učiti u jednakoj meri u kojoj je on verovatno učio od mene. Što se tiče mog posla, govorio je:
– Samo napred, što god ti učiniš veliko je. – Gledao mi je preko ramena dok sam pisao priče vičući: »Da! Tako je! Uh! Čoveče!« i »Fuj!« i brisao je lice rupčićem. – Uh, čoveče, toliko toga treba učiniti, toliko toga treba napisati! Kako čovek uopšte može početi to beležiti bez izmenjenih ograda i sav obuzet literarnim inhibicijama i gramatičkim strahovima... – Tako valja, stari, tako se govori. – Video sam kako je neka sveta munja zablistala iz njegova uzbuđenja i njegovih vizija koje je opisivao tako
neobuzdano da su se ljudi u autobusima okretali da vide tog »histeričnog luđaka«. Na Zapadu je proveo trećinu vremena u kockarnici, trećinu u zatvoru, a trećinu u gradskoj biblioteci. Viđali su ga kako juri pun poleta zimskim ulicama, gologlav, noseći knjige u kockarnicu, ili kako se penje po stablima da se uvuče na tavan prijateljima, gde je provodio dane čitajući ili skrivajući se pred zakonom.
Došli smo u New York – zaboravio sam kakva je tačno bila situacija – mislim da se radilo o dvema crnim devojkama – ali devojaka nije bilo; trebali su se sastati u restoranu, ali nisu se pojavile. Otišli smo do njegova parkirališta, gde je morao obaviti nekoliko poslova – promeniti odelo u šupi, malo se doterati pred napuklim ogledalom itd., a onda smo krenuli. I to je bila noć kada je Dean upoznao Carla Manca. Nešto se fantastično dogodilo kad je Dean upoznao Carla Manca. Dva oštra duha kao što su bila njih dvojica složila su se što bi okom trepnuo. Dva prodorna oka pogledala su druga dva
prodorna oka – sveti žicar blistava duha i turoban poetičan žicar mračna duha kakav je Carlo Marx. Od tog časa vrlo sam malo viđao Deana, i bilo mi je pomalo žao. Njihova se energija spojila u jednom naletu, ja sam bio nespretnjaković u usporedbi s njima dvojicom, nisam ih mogao slediti. Čitav onaj ludi vrtlog u kojem ćemo se kasnije naći započeo je tada; zahvatiće sve moje prijatelje i sve što je preostalo od moje porodice u veliki oblak prašine nad američkom noći. Carlo mu je pripovedao o Starom Bullu Leeju, o Elmeru Hasselu, o Jane; o Leeju koji u Texasu uzgaja »travu«, o Hasselu na Riker's Islandu, o Jane koja luta po Times Squareu opijena benzedrinom noseći kćerkicu u
naručju, da bi se na kraju našla u Bellevueu. A Dean je pripovedao Carlu o nepoznatim ljudima na Zapadu kao što je Tommy Frank, kljasti mešetar u kockarnici, kartaš i homoseksualni svetac. Pripovedao mu je o Royu Johnsonu, o Velikom Edu Dunkelu, o svojim prijateljima iz dečaštva, prijateljima s ulice, o svojim bezbrojnim devojkama i seksualnim orgijama i pornografskim slikama, o svojim junacima, junakinjama, pustolovinama. Jurili su zajedno ulicom i sve gledali na onaj način koji im je bio svojstven u početku, a koji je kasnije postao mnogo žalosniji, i dubok i smeten. Ali tada su oni skakutali ulicama kao dva klauna, a ja sam capkao za njima, kao što celog života capkam za ljudima koji me zanimaju, jer su jedini ljudi koji za mene postoje oni koji su ludi, oni koji su ludi od želje da žive, ludi od želje da govore, ludi od želje da se spase, željni svega u isto vreme, oni koji nikad ne zevaju ili kažu nešto otrcano, već gore, gore, gore kao fantastične rakete koje eksplodiraju kao neki pauci preko zvezda, i kad u sredini prasne, vidi se modro svetlo u središtu i svi se dive: »O–o–o–o–o!« Kako su zvali takve mlade ljude u Goetheovoj Nemačkoj? Želeći od sveg srca da nauči pisati kao Carlo, Dean ga je napadao velikom zaljubljenom dušom kakvu može imati samo žicar.
»Sada, Carlo, pusti mene da govorim – evo što ja kažem...« Nisam ih video po prilici dve nedelje
, a za to su vreme oni zacementirali svoj odnos do luđačkih razmera, do razgovora koji su trajali celi dan i celu noć.
Tada je došlo proleće, pravo vreme za putovanje, i svi su se u raspršenoj družini spremali poći na ovaj ili onaj put. Ja sam marljivo radio na svom romanu, i kad sam došao do polovine, nakon putovanja na Jug s tetkom u posetu bratu Roccu, pripremio sam se da prvi put u životu otputujem na Zapad.
Dean je već bio otišao. Carlo i ja ispratili smo ga na autobusnu stanicu u Trideset četvrtoj ulici. Na spratu je bio lokal gde se moglo fotografisati za 25 centi. Carlo je skinuo naočale i izgledao je mračno i opasno. Dean se slikao iz profila i stidljivo se osvrtao. Ja sam se slikao s lica i ispao kao tridesetogodišnji Talijan spreman da ubije svakoga ko kaže nešto protiv njegove majke. Tu su sliku Carlo i Dean uredno rascepili žiletom i spremili svaki svoju polovicu novčanika. Dean je imao na sebi pravo zapadnjačko poslovno odelo za svoj veliki povratak u Denver; njegov je prvi provod u New Yorku bio završen. Kažem provod, iako je samo kao pas radio na parkiralištima. On je najfantastičniji čuvar parkirališta na svetu, može voziti kola unatrag brzinom od 65 kilometara, zaterati ih u uski procep i stati uza zid, iskočiti, projuriti između blatobrana, uskočiti u druga kola,
zaokrenuti ih brzinom od 80 kilometara na uskom prostoru, poterati naglo natrag u gužvu, tres, zaustaviti kola ručnom kočnicom tako da još poskakuju dok on izleće iz njih; tada odjuriti do kioska za potvrde trčeći kao lakoatletska zvezda, uručiti potvrdu, uskočiti u novonadošla kola pre nego što je vlasnik napola izišao, uskočiti doslovce pod njega dok on izlazi, poterati kola dok vrata klopoću i odgrmeti do prvog slobodnog mesta, zaokrenuti, unutra, zakočiti, van, trk; radio je tako bez odmora osam sati na noć u vreme večernje navale i navale posle pozorišta, u zamašćenim skitničkim hlačama s izlizanim kožuhom i poderanim cipelama. Sad je kupio novo plavo prugasto odelo s prslukom i svim ostalim – 11 dolara u Trećoj aveniji, sa satom i lancem za sat, i portabl pisaća mašina jer se spremao početi pisati u nekoj denverskoj unajmljenoj sobi čim tamo dobije posao. Pojeli smo oproštajni obrok graha s hrenovkama u Sedmoj aveniji i onda se Dean popeo u autobus, na kojem je pisalo Chicago, i odjurio u noć. Otišao je naš kauboj. Obećao sam sam sebi da ću poći istim putem kad proleće zaista procvate i otvori zemlju.
I tako su zapravo počele moje pustolovine na cesti, a događaji koji su sledili previše su fantastični a da bi se mogli prećutati
Da, nisam želeo bolje upoznati Deana samo zato što sam pisac i što su mi bili potrebni novi doživljaji i što je moj život vrteći se oko univerziteta zatvorio krug i postao jalov, već zato što me on, usprkos razlikama u našim karakterima, podsećao na nekog davno izgubljenog brata; pogled na njegovo patničko koščato lice s dugim zaliscima i napregnut mišićav oznojen vrat izazivali su u meni sećanje na moje dečaštvo po kanalima i rukavcima i rečnim obalama Patersona i Passaica. Njegova prljava radna odeća tako mu je graciozno pristajala kao da nije moguće kupiti bolji kroj kod krojača od zanata, već samo zaraditi ga od Prirodnog Krojača Prirodne Radosti, kao što je učinio
Dean u svojim teškim trenucima. A u njegovom sam uzbuđenom načinu govora opet čuo glasove starih drugova i braće pod mostovima, među motociklima, po četvrtima razapetih konopaca za rublje i snenih kućnih pragova u poslepodneva kad su dečaci svirali gitaru, a njihova starija braća radila u tvornicama. Svi su moji ostali tadašnji prijatelji bili »intelektualci« – Chad, ničeanski antropolog, Carlo Mane i njegov ćaknuti nadrealistički tihi ozbiljni način govora, nepomična pogleda, Stari Buli Lee i njegovo kritičko, otegnuto protivljenje svemu – ili su opet bili zločinci poput Elmera Hassela, s
onim prezirnim, znalačkim smiješkom, ili su bili kao Jane Lee, ispružena na istočnjačkom pokrivaču svog kauča, s gađenjem otpuhujući na New Yorker. Ali Deanova je inteligencija bila u svakom pogledu jednako tako formalna i blistava i potpuna, bez dosadne intelektualštine. A njegov »kriminalitet« nije bio namršten ili podrugljivo isceren; bila je to divlja, potvrdna provala američke radosti, bio je to vestern, vetar zapadnjak, oda s Ravnica, nešto novo, davno prorokovano, davno očekivano (on je krao automobile samo da bi se provozao). Osim toga, svi su moji njujorški prijatelji bili u negativnom, mučnom položaju jer su morali prezirati društvo i davati jadne knjiške i političke ili psihoanalitičke razloge za to, ali Dean je jednostavno jurio po društvu, željan hleba i ljubavi; nije ga se ništa ticalo »sve dok je meni curica, brate, s onim malim crnim između nogu« i »sve dok možemo jesti, čuješ li ti mene? Ja sam gladan, umirem od gladi, hajdemo odmah jesti« – i odjurili bismo nekamo jesti, blagovati od onoga, kako kaže Stari zavet, »što je tvoj deo pod Suncem«. Zapadni rođak sunca bio je Dean. Premda me tetka upozorila da će mi on zadati neprilika, čuo sam novi zov i video sam nove horizonte i verovao sam u njih u svojoj mladoj dobi; i malo neprilika, ili čak i mogućnost da me Dean odbaci kao suputnika i da me ostavi, kao što je kasnije učinio, izgladnela na pločnicima i bolesničkim posteljama – šta je to značilo? Bio sam mlad pisac i želeo sam
se otisnuti.
Negdje putem, znao sam, biće devojaka, vizija, svega; negde putem biće mi uručen biser.
2.
izvor
http://mudrac.ffzg.hr/~dpolsek/sociologija%20turizma/Pages%20from%20Na%20cesti%20-%20Jack%20Kerouac.pdf
Нема коментара:
Постави коментар