Varlam Šalamov, Priče sa Kolime: Moje suđenje

Našu brigadu posetio je glavom Fjodorov. Kao uvek kad dolazi neko od uprave, točkovi tragača brže su se zakotrljali, udarci pijuka po­stali učestaliji i glasniji. Doduše, ne baš mno­go učestaliji, ne mnogo glasniji: ovde su radili stari logorski vukovi, fućkalo se njima na sva­ku upravu, a i nisu imali snage. Ubrzavanje tempa rada bilo je tek bojažljivi danak tradi­ciji, a, možebiti, i poštovanje svog brigadira, koga bi okrivili za zaveru, smenili i osudili ukoliko bi brigada prekinula rad. I najslabija želja da se nađe povod za predah bila bi pro­tumačena kao demonstracija, kao protest! Toč­kovi tragača brže se zakotrljaše, ali više iz pri­stojnosti nego iz straha.

Fjodorov, čije su ime ponavljale desetine oprljenih usana, ispucalih od vetra i gladi, bio je opunomoćenik rejonskog odeljenja u rud­niku. Približavao se jami u kojoj ja radila naša brigada.

***

Gotovo da niema tako sugestivnog prizora kao što su zarumenjene od alkohola, nagojene, teške i mesnate figure logorske uprave u blještećim, novim kratkim bundama, koje zauda­raju na ovčiju kožu, i dubokim rukavicama--»kragama« jarkih šara, naporedo kraj figura živih leševa, ufitiljenih odrpanaca u pohaba­nim vatnicima iz kojih, kao dimovi, sa svih strana štrče pramenovi vate, kraj svih mrcina sa istim, prljavim, koščatim licima i gladnim, upalim očima. Upravo takva slika mogla se svakodnevno, iz sata u sat, videti u transport­nim vagonima na liniji Moskva-Vladivostok, kao i u trošnim logorskim šatorima od obične cirade, duboko u polarnom pojasu, gde su lo­goraši zimovali ne skidajući se i ne perući se, gde se od mraza kosa lepila za zidove, i gde je nemoguće bilo zagrejati se. Na krovovima šatora zjapile su rupe: kad u obližnjem rud­niku dođe do eksplozije, kamenje zaspe šator, pa je tako u šatoru zasvagda ostao jedan ve­liki kamen, na kome se sedelo, jelo, gde se de-lio hleb ...

Fjodorov je bez žurbe išao kroz jamu. S njim su bili i neki ljudi u kratkim bundama: nije mi bilo suđeno da saznam ko su bili.

To je bilo u proleće, u ono neprijatno doba kad odasvud izbija ledena voda, a letnji gu­meni opanci još se ne izdaju i svi još nose zimsku obuću: čojane »čizme« od starih vari­ranih čakšira, sa đonom od istog materijala, koje promoče već posle deset minuta rada. Zamrznuti prsti, iz kojih je neprekidno tekla krv, kočili su se od hladnoće. Ali prvih nedelja ni u gumenjacima nije bilo bolje, guma samo bolje prenosi hladnoću večnog mraza, tako da od bolnog tištanja nije bilo spasa.

Fjodorov je prošetao jamom, ponešto i za­pitao, a onda mu je prišao naš brigadir, usluž­no povijen, i počeo nešto da referiše. Fjodorov zevnu, bijesnu sunce s njegovih zlatnih, dobro napravljenih zuba. Sunce je već bilo dobro od­skočilo, čovek bi rekao da je Fjodorov upravo pošao u šetnju posle noćnog rada. On ponovo nešto zapita.

Brigadir me pozva: upravo sam gurao praz­ne tragače onako kako to rade iskusni radnici — prevrnute i uspravljane s ručkama nagore, da bi se ruke odmorile. Priđoh rukovodiocima. — Ti si, dakle, Andrejev? — upita Fjodo­rov.

Uveče su me uhapsili.

Izdavala se letnja uniforma: vojnička blu­za, pamučne pantalone, šuferice i gumenjaci. Drugog, još važnijeg dana u godini, s jeseni, izdavala se zimska odeća. Davali su šta nađu: trampa prema veličini obavljala se tek u ba­rakama, mnogo kasnije.

Kada sam ja došao na red, ekonom reče:

— Tebe zove Fjodorov. Kad se vratiš, dobićeš...

Tada nisam shvatio pravi smisao njegovih reci.

Izvesni nepoznati civil odveo me je do kra­ja naselja, gde se nalazila kućica opunomoće­nika rejonskog odeljenja.

Sedeo sam u polumraku pred tamnim pro­zorima Fjodorovljeve brvnare i, bez ijedne mi­sli, grickao prošlogodišnju slamčicu. Kraj na­boja oko kuće nalazila se jedna solidna klupa, ali je zatvorenicima bilo zabranjeno da sede na klupama upravnika. Gladio sam i češao is­pod vatnika svoju prljavu, suvu, kao perga­ment ispucalu kožu i osmehivao se. Nadao sam se nečemu dobrom. Iznenada sam osetio neko olakšanje, gotovo sreću. Ako ništa drugo, sutra i prekosutra ne mora da se radi, ne treba da se zamahuje pijukom, da se udara po onom prokletom kamenu, dok ti se kao kanap tanki mišići trzaju na svaki udar.

Znao sam da uvek postoji rizik da me po­novo kazne. Što se toga tiče, logorska tradicija bila rni je dobro poznata. Godine 1938, najjezivije kolimske godine, prišivali su kaznu pre svega onome ko je osuđen na kratko, ili kome je kazna već isticala. Uvek su tako radili. Ovde, u kaznenu zonu u Dželgali, stigao sam kao slo­bodnjak. Kazna mi je istekla u januaru četrde­set druge, ali nisam bio oslobođen, već »za­držan u logoru do završetka rata«, kao hiljade, desetine hiljada drugih. Do završetka rata! Bilo je teško preživeti jedan dan, a kamoli go­dinu. Svi slobodnjaci postali su predmet po­sebne, napregnute pažnje istražnih organa. Meni su pokušavali da nameste igru i na Ar-kagali, odakle sam dospeo na Dželgalu, ali mi je ipak nisu namestili. Pošlo im je za rukom tek da me prebace u kaznenu zonu, što je, samo po sebi, slutilo na zlo. Ali zašto se mu­čiti i razmišljati o nečemu Što ne može da se popravi.

Znao sam, naravno, da se mora biti izu­zetno oprezan u razgovorima i u ponašanju: ja ipak nisam fatalista. Doduše, šta se menja time što sve znam, sve predviđam? Čitav svoj život nisam mogao sebe da prisilim da pod­laca nazovem časnim čovekom. A mislim da ne vredi živeti ako ne možeš uopšte da razgo­varaš s ljudima, ili moraš da govoriš suprotno od onog što misliš.

Šta čoveku vredi iskustvo, pitao sam se dok sam sedeo na zemlji pod zatamnjenim Fjodorovljevim prozorima. Kakvog smisla ima znati, osećati, naslućivati da je ovaj čovek dostavljač, cinkaroš, da je onaj podlac, a onaj tamo osvetoljubiva kukavica? I da bi bilo mnogo "bolje, korisnije, spasonosnije za mene, da se s njim sprijateljim nego da se sukobim? Ili bar — da ćutim. Treba samo lagati, i njih i sebe, a to je nepodnošljivo teško, kudikamo teže nego govoriti isitinu. Šta vredi ako ne mo­gu da promenim svoj karakter i svoje pona­šanje? Šta će mi onda uopšte to glupo isku­stvo?

Bljesnu svetlost u sobi, podiže se zavesa, otvoriše se vrata brvnare i dežurni mi s praga mahnu da uđem. Celu sićušnu nisku sobu — službeni kabi­net opunomoćenika rejonskog odeljenja zauzi­mao je ogroman pisaći sto sa mnogo fioka, zatrpan fasciklama, olovkama, sveskama. Osim stola, u sobu su jedva stale dve stolice ručne izrade. Na jednoj, ofarbanoj, sedeo je Fjodo­rov. Druga, neofarbana, uglačana stotinama za­tvoreničkih zadnjica, bila je namenjena meni. Fjodorov mi pokaza da sednem, zašušta hartijom, »slučaj« je mogao da počne ...

Sudbinu logoraša prelome, to jest mogu da izmene tri uzroka: teška bolest, nova kazna i neka neobična okolnost. Neobičnih okolnosti, slučajnosti, nema baš tako malo u našem ži­votu.

U rudnicima Dželgale, slabeći sve više iz dana u dan, očekivao sam da ću se domoći bol­nice i tamo umre ti, ili se oporaviti, ili dospeti na neko drugo mesto. Padao sam od iznemo­glosti, sasvim onemoćao, klatio se i vukao no­ge po zemlji: neka neznatna neravnina, kami-čak ili drvce na putu predstavljali su za mene nesavladive prepreke. Ali prilikom svakog am­bulantnog pregleda lekar mi je u limenu kašičicu nalivao dozu rastvora hipermangana i, promuklim glasom, ne gledajući me u oči, pro­zivao: »Sledeći!« Hipermangan se davao pro­tiv dizenterije, služio za mazanje promrzlina, rana, opekotina. U logoru je to bio univerza­lan i jedinstven lek. Nijednom nisam dobio poštedu od rada — prostodušni bolničar bi mi objašnjavao da je »limit iscrpljen«. Gornja granica za grupu »P« — »privremeno pošteđe­nih« — stvarno je postojala u svakom logor­skom punktu, u svakoj ambulanti. Niko se nije usuđivao da prekorači limit. Bolećivim lekarima i njihovim pomoćnicima — iz redova zatvorenika — pretio je grupni rad. Plan je bio Moloh koji je zahtevao ljudske žrtve.

U toku zime Dželgalu je posetila visoka uprava, doputovao je Drabkin, upravnik kolimskih logora.

— Znate li vi ko sam ja? Ja sam najglavniji.

Drabkin je bio mlad, tek nedavno postav­ljen.

Obišao je barake okružen gomilom telohranitelja i lokalnih upravnika. U našoj baraci našlo se još ljudi koji nisu izgubili interesovanje za razgovor s najvišim upravnicima. Drabkina su pitali:

— Zašto ovde drže desetine neosuđenih ljudi, onih koji su odavno izdržali kaznu?

Drabkin je ovo pitanje spremno dočekao:

— A zar vi niste dobili presudu? Zar vam nisu pročitali akt da se zadržavate ovde do kraja rata? Eto to je presuda. I to znači da morate da ostanete u logoru.

— Neograničeno?

— Bez upadica kad upravnik razgovara s vama. Oslobađaće vas na molbu lokalne up­rave. Znate već, one karakteristike... — i Drabkin neodređeno mahnu rukom.

***

Koliko samo napete tišine iza mojih leđa, koliko prekinutih razgovora dok se približava na propast osuđeni, koliko pogleda punih sa-učešća, ne osmeha, ne podsmeha, nipošto: lju­di iz naše brigade odavno su se odvikli od os-mehivanja. Mnogi u brigadi znali su da su Krivicki i Zaslavski dostavili nešto o meni. Mnogi su saučestvovali sa mnom, ali su se plašili da to pokažu kako ne bi bili »uvučeni u stvar« ako saučešće bude suviše očigledno. Kasnije sam saznao da je Zaslavski pozvao za svedoka bivšeg učitelja Fertjuka, koji je to bez pogovora odbio, pa je Zaslavski morao da nastupi sa svojim stalnim partnerom Krivickim. Zakon zahteva najmanje dva svedoka.

***

Kad izgubiš snagu, kad si iscrpljen, onda osećaš neizdržljivu potrebu da se biješ. To osećanje, ta prgavost oslabelog čoveka, pozna­ti su svakom zatvoreniku koji je gladovao. . Gladni se neljudski tuku. Oni se zaleću da bi udarili, nastoje da udare ramenom, da ugrizu, podmetnu nogu, stegnu za grlo... Nađe se bezbroj razloga da svađa bukne. Zatvorenika sve razdražuie: i uprava, i rad koji ga čeka, i hladnoća, i težak alat, i drug koji stoji kraj njega. Zatvorenik se svađa s nebom, sa lopa­tom, s kamenom, sa svakim živim stvorom u svojoj blizini. I najmanja zađevica može da preraste u krvav okršaj. Ipak, zatvorenici ne pišu dostave. Dostave pišu Krivicki i Zaslavski. To je, takođe, duh trideset sedme godine.

On mi je rekao da sam budala, a ja sam napisao da je hteo da otruje vladu. I sad smo kvit! On meni citat, ja njemu progonstvo. Pro­gonstvo jošiponajmanje: zatvorili najstrožu!«

Majstori ovog zanata, svi ti krivioki i za-slavski, često su i sami dospevali u zatvor. To je značilo da se neko poslužio njihovim sop-stvenim oružjem.

Nekada je Krivioki bio zamenik ministra ratne industrije, a Zaslavski komentator »Izvestija«. Zaslavskog sam više puta tukao. Za­što? Zato što je podvaljivao, što je uvek gra­bio stablo pri vrhu, gde je najlakše, a ne blizu korena, i zato što je sve razgovore u jedinici prenosio brigadiru ili zameniku brigadira Krivickom. Nije mi se, međutim, pružila prilika da tučem Krivickog: radili smo u različitim jedinicama, a mrzeo sam ga zbog posebne ulo­ge koju je imao kod brigadira, zbog neprekid­nog besposličenja na radu, zbog onog njegovog večitog »japanskog« osmeha na licu.

***

— Kako se brigadir ponaša prema vama?

— Dobro.

— S kim u brigadi imate loše odnose?

— Sa Krivickim i Zaslavskim.

— Zašto?

Objasnio sam kako sam umeo.

— To je sitnica. Tako ćemo i da napišemo: loši odnosi s Krivickim i Zaslavskim zbog kav­ge za vreme rada.

Potpisao sam.

Kasno te noći pošao sam sa stražarom u logor, ali ne u baraku, već u nisku zgradu iz­van zone, u logorski izolator.

— Imaš li stvari u baraci?

— Ne. Sve je na meni.

— Tim bolje.

Kažu da je isleđivanje borba dve volje — islednikove i okrivljenog. Verovatno je tako.

Samo, da li se može govoriti o volji čoveka iz­mrcvarenog neprekidnom glađu, hladnoćom i teškim višegodišnjim radom, čoveka čije su moždane ćelije usahnule i izgubile svoja svojstva. TUticaj dugotrajne, višegodišnje gladi na čovekovu volju, na njegovu dušu, sasvim se razlikuje od svakog zatvorskog gladovanja ili mučenja glađu, kada se preduzima neophodno veštačko ishranjivanje. U tom slučaju, čovekov mozak još nije uništen, a njegov je duh još uvek snažan. Duh još uvek može da komanduje telom. Svet ne bi znao za Lajpciški proces da su Dimitrova za suđenje pripremali kolimski islednici.

- Pa kako ćemo onda?

Najvažnije je: skupi se, nasluti, razaberi, saznaj: dostavu su mogli da napišu samo Za­slavski i Krivicki. (Na čiji zahtev? Prema či­jem planu, prema kojoj to gornjoj granici?) Pogledaj samo kako se islednik uznemirio, ka­ko je pod njim zaškripala stolica čim spomenuo ta imena. Drži se čvrsto — zatraži izu­zeće! Izuzeće Krivickog i Zaslavskog! Pobedi, i ponovo si na »slobodi«. Ponovo si u baraci, na »slobodi«. Smesta će se završiti ta bajka, ta radost samovanja, mračna, udobna samica u koju se svetlost i vazduh probijaju samo kroz procep ispod vrata, i počeće: baraka, smene, pijuk, tragači, sivi kamen, ledena voda. Gde je pravi put? Gde je spas? Gde je sreća?

Pa kako ćemo onda? Hoćete da po va­šem izboru pozovemo deset svedoka, iz vaše brigade? Recite koje bilo ime. Propustiću ih kroz svoj kabinet i svi će svedočiti protiv vas.

Zar nije tako? Ja vam dobar stojim da jeste. Pa mi smo ozbiljni ljudi.

Kaznene zone imaju zvučne nazive: Džel-ala, Zlatni... Mesta za kaznene zone pamet­no se biraju. Logor Dželgala nalazi se visoko na brdu, a rudarske jame — dole, u klancu. To je značilo da posle višečasovnog isorpljujućeg rada ljudi moraju da puze po ledenim stepenicama usečenim u sneg, hvatajući se za ledeno polomljeno šiblje crvene vrbe, da puze uz brdo poslednjim snagama, uz to još i vu­kući drva — svakodnevno sledovanje drva za zagrevanje barake. To je naravno shvatio i upravničić koji je izabrao mesto za kaznenu zo­nu. On je shvatio još nešto: da se odozgo, niz logorsko brdo, mogu kotrljati, bacati oni koji se odupiru, koji neće ili ne mogu da idu na rad, pa su tako i postupali u jutarnjim smenama u Dželgali. Onog koji nije polazio, stasiti nadzornici uhvatili bi za ruke i noge, zamahnuli njime i zavitlali ga niz padinu. Dole je čekao konj upregnut u drljaču. Za drljaču su privezivali noge bojkotera i odvlačili ga na mesto rada.

Čovek je možda postao čovek zahvaljujući tome što je bio fizički snažniji, izdržljiviji od bilo koje životinje. Takav je i ostao. Ljudi nisu umirali od toga što im se glava treskala dva kilometra putevima Dželgale. Konj koji vuče drljaču ipak ne galopira.

Zahvaljujući takvoj topografskoj osobenosti, na Dželgali su se lako ostvarivale tzv. smene bez poslednjeg — logoraši se trude da sa­mi klisnu, da se skotrljaju ne čekajući da ih nadzornici bace u provaliju. »Smene bez po­slednjeg« na drugim mestima obično su se sprovodile pomoću pasa. Psi iz Dželgale nisu učestvovali u smenama.

Bilo je proleće, više nije bilo tako strašno ležati u samici. Do tada sam imao prilike da upoznam i samicu Kadikčane, usečenu u steni, u večnom ledu, i izolator »Partizana«, gde su nadzornici namerno počupali svu mahovinu koja je služila kao uložak između brvana. Po­znavao sam i samicu rudnika »Spokojni«, na­pravljenu od zimskog ariša, zaleđenu prosto­riju iz koje je dimila para, i samicu »Crnog Jezera«, gde je umesto poda bila ledena voda a umesto prične uzana klupa. Veliko je bilo moje logoraško iskustvo: mogao sam na toj uzanoj klupici i da spavam i da sanjam, a da ne padnem u ledenu vodu.

Logorska etika dozvoljava da obmanjuješ upravu, da foliraš na radu — i u normama, i u obračunima, i u kvalitetu rada. U svakom tesarskom poslu moguće je podvaliti, prevariti. Samo se jedna stvar mora izvesti savesno: iz­gradnja logorskog izolatora. Baraka za upravu i ne mora biti brižljivo izgrađena, ali logorski zatvor mora biti topao, solidan. »Pa sami će­mo tu ležati.« Iako tu tradiciju održavaju uglavnom kriminalci, ipak u tom načelu postoji neko zrno razuma. Ali, to je tek teorija. U praksi, svuda vladaju klin i mahovina, pa lo­gorski izolator u tom pogledu nije izuzetak.

Samica na Dželgali bila je naročito sagra­đena, bez prozora, sasvim slična čuvenim »san­ducima« Butirskog zatvora. Procep ispod vra­ta služio je kao prozor. Ovde sam odležao mesec dana na odgovarajućem sledovanju: trista grama hleba i lonče vode. Dva puta u toku tih mesec dana nadzornik izolatora tutnuo mi je po činiju supe.

Pokrivajući lice namirisanom maramicom, islednik Fj odorov blagoizvoleo je da sa mnom razgovara.

— Možda biste hteli da pogledate novine: evo, vidite, Kominterna je raspuštena. To bi vas moglo zanimati.

Ne, to me nije zanimalo. Kad bih samo mogao da zapalim jednu.

E, izvinite, ja ne pušim. Eto vidite, op­tužuju vas da ste hvalili hitlerovsku silu.

— Šta to znači?

— Pa, da ste se pozitivno izrazili o nastu­panju Nemaca.

— Ja o tome gotovo ništa ne znam. Godi­nama nisam video novine. Osam godina.

— Ali, to nije najvažnije. Jednom prilikom ste rekli da je stahanovski pokret u logoru falš i laž.

U logoru su postojale tri vrste sledovanja, tri vrste zatvoreničkih »blagodati kazana«: stahanovsko, udarničko i redovno, ako se ne računaju kazneno, istražno i transportno. Sle­dovanja su se razlikovala po količini hleba i broju jela. U susednoj jami, recimo, nadzornik rudnika odredi svakom radniku rastojanje — normu — a na kraju oznake pričvrsti cigaru od mahorke. Kad istovariš svu zemlju do oznake, cigara je tvoja, ti si stahanovac!

— Evo u čemu je stvar — rekao sam — ja mislim da je to iživljavanje.

— Zatim ste rekli da je Bunjin veliki ruski pisac.

— On je zaista veliki ruski pisac. Zar mogu da zaradim robiju zato što sam to rekao?

— Možete. On je emigrant. Zlobni emi­grant.

»Slučaj« je uzeo maha. Fjodorov je bio ve­seo i živahan.

—Eto vidite kako se mi prema vama op­hodimo. Nijedne grube reci. Obratite pažnju, niko vas ne bije ikao trideset osme. Nema ni­kakvog pritiska.

— A trista grama hleba dnevno?

— Naređenje, dragi moj, naređenje. Ništa ja tu ne mogu. Naređenje. Istražno sledovanje.

— A ćelija bez prozora? Počinjem da slepim. A nema ni vazduha.

— Nije valjda bez prozora?! Pa to je ne­moguće. Odnekud ipak dopire svetlost?

— Ispod vrata.

—- Eto vidite.

— A zimi tuda navali hladna para.

— Ali sada nije zima.

— I to je tačno. Sada više nije zima.

— Slušajte — rekao sam — bolestan sam. Iscrpljen. Mnogo puta sam odlazio u ambu­lantu, ali nikako da dobijem poštedu.

— Napišite izjavu. To će biti značajno za suđenje i istragu.

Nagnuo sam se prema najbližoj hemijskoj olovci, na stolu ih je bilo raznih veličina i vrsta.

— Ne, ne, običnom olovkom, molim.

— Dobro.

Napisao sam: više puta sam se javljao u ambulantu, gotovo svakodnevno. Bilo mi je veoma teško da pišem, retko sam to praktikovao.

Fjodorov je izravnao hartijicu.

— Ne brinite. Sve će biti po zakonu.

Te večeri začangrljaše katanci na mojoj će­liji, otvoriše se vrata. U uglu, na stočiću de­žurnog gorela je »kolimka«, mala benzinska lampa-konzerva sa četiri fitilja. Neko je sedeo kraj stola u kratkoj bundi i sa ušankom na glavi.

— Priđi.

Priđoh. Čovek ustade. Bio je to doktor Mohnač, stari Kolimljanin, žrtva trideset sed­me godine. Na Kolimi je stavljen na grupne radove, a zatim su mu dozvolili da radi kao lekar. Vaspitali su ga da živi u strahu od uprave. Često i nije primao u ambulantu.

— Dobro veče, doktore.

— Zdravo. Skini se. Diši. Ne diši. Okreni se. Nagni se. Možeš da se obučeš.

Doktor Mohnač sede za sto i uz treperavu svetlost »kolimke« napisa:

»Zatvorenik Šalamov V. T. praktično zdrav. Dok se nalazio u zoni nije se javljao u ambu­lantu.

Šef ambulante lekar Mohnač.«

Taj tekst su mi pročitali mesec dana ka­snije, na suđenju.

Istraga je već bila pri kraju, a ja nikako nisam mogao da shvatim za šta me optužuju. Gladno telo me je tištalo i radovalo se što ne mora da radi. A šta ako me puste i ponovo pošalju u jamu? Pokušavao sam da odagnam te neprijatne misli.

Na Kolimi leto dolazi brzo, užurbano. To­kom jednog isleđivanja ugledao sam vrelo sun­ce, modro nebo, blag miris ariša. Prljav led još uvek se vukao po jarugama, ali leto nije čekalo da se taj prljavi led otopi.

Isleđenje se oteglo, ponešto smo već »pre­cizirali«, i stražar još nije uspeo ni da me od­vede, a prema Fjodorovljevoj kućici već su vodili drugog čoveka. Taj drugi čovek bio je moj brigadir Nesterenko. Iskoračio je prema meni i prigušenim glasom rekao:

— PrijiiozalLsii. me,shvati, primorali — i nestao u vratima Fjodorovljeve kućice.

Prijavio me je, dakle, Nesterenko. Svedoci su bili Zaslavski i Krivicki. Ali teško da je Ne­sterenko ikada čuo za Bunjina. Iako su Za­slavski i Krivicki bili hulje, Nesterenko me je spasao smrti od gladi kada me je primio u svoju brigadu. Tamo nisam bio ni bolji ni gori od bilo kog drugog radnika. I nisam bio ljut na Nesterenka. čuo sam da robija treći put, da je stari »Solovčanin«. Bio je veoma iskusan brigadir, umeo je da razume ne samo posao, nego i gladne ljude, ne da saučestvuje, već da razume. A to polazi za rukom malo kom brigadiru. U svim brigadama, posle večere, da­vali su repete: kablicu retke supe od otpadaka. Brigadiri su obično delili kablice onima koji su tog dana radili bolje od ostalih — taj si­stem je logorska uprava zvanično preporučivala. Podela repete razglašavala se gotovo kao neka svečanost. Repete su koristili i u proiz­vodne i u vaspitne svrhe. Onaj ko je više radio nije obavezno radio i bolje. Niti je najbolji uvek hteo da jede »jušku«.

U brigadi Nesterenka repete su dobijali najgladniji — naravno, prema proceni j nare­đenju brigadira.

Jednom, u probnom kopu, izdubio sam ogroman kamen. Bilo mi je jasno da neću biti u stanju da tu ogromnu gromadu izvučem na­polje. Nesterenko je to opazio, ćutke uskočio u kop, razbio kamen budakom i izgurao ga na vrh.

Nisam hteo da poverujem da je on napisao dostavu. Doduše ...

Pričalo se da su prošle godine iz iste ove brigade otišla na vojni sud dva čoveka: Jožikov i, posle tri meseca, Isaijev, bivši sekretar jednog od sibirskih oblasnih partijskih komi­teta. A svedoci, kao uvek, isti: Krivicki i Za­slavski. Na te priče nisam obraćao pažnju.

— Potpišite ovde. I ovde.

Nisam dugo čekao. Dvadesetog juna otvoriše se vrata, izvedoše me na vrelu, mrku zem­lju, na zaslepljujuće sunce koje je peklo.

— Evo ti stvari. Cipele, kapa. Pravac Jagodno!

— Peške?!

Dva vojnika pažljivo su me posmatrala.

— Tako neće stići — reče jedan. — Ne­ćemo da ga vodimo.

— Kako to mislite, nećemo? — reče Fjodorov. — Telefoniraću operativcima.

Ti vojnici nisu bili pravi stražari. Nisu bili prethodno pozvani na zadatak. Dva operativca, međutim, trebalo je da se vrate u Jagodno, osamnaest vrsta kroz tajgu, pa je usput tre­balo i mene da isporuče u tamošnji zatvor.

— A šta ti misliš? — pitao je operativac. — Hoćeš li moći?

— Ne znam.

Bio sam potpuno miran. I nije mi se nigde žurilo. Sunce je bilo baš upeklo, pržilo je ob­raze koji su se odvikli od jake svetlosti i svežeg vazduha. Seo sam kraj drveta. Prijalo mi je da sedim napolju, da udišem divan prozra­čan vazduh i miris procvalog šipka. Zavrtelo mi se u glavi.

— Hajdemo.

Ušli smo u jarkozelenu šumu.

— Možeš li brže?

— Ne.

Napravili smo beskrajno mnogo koraka. Vr­bove grane šibale su me po licu. Nekako sam uspeo da izbijem na proplanak, spotičući se o koren je drveća.

— Slušaj ti — reče stariji operativac. — Treba da stignemo u bioskop u Jagodnom. Po­činje u osam. U klubu. Sad je dva sata. Ovo nam je prvi slobodan dan ovog leta. Prvi put u bioskop posle pola godine.

Ćutao sam.

Operativci počeše nešto da se dogovaraju.

— Odmori se — reče mlađi. — Otkopčao je torbu. — Evo ti beli hleb. Kilo. Jedi, odmori
se, pa polazimo. Da nije filma, đavo ga odneo! Ali film!

Pojeo sam hleb, olizao mrve s dlana, spu­stio se kraj potoka i polako se napio hladne, ukusne vode. I izgubio i poslednji gram snage. Bila je vrućina, samo sam znao da mi se spava.

— Pa? Hoćeš li? Ćutao sam.

Onda su počeli da me biju, dugo, ustrajno. Gazili su me, a ja sam vikao i dlanovima za­klanjao lice. Doduše, po licu me nisu tukli. Bili su to iskusni ljudi.

Tukli su me dugo, ustrajno. I što su me više tukli, postajalo je sve jasnije da se naše zajedničko putovanje prema zatvoru ne može ubrzati.

Satima smo se vukli kroz šumu i u suton izbili na trasu, na drum koji se protezao čita­vom Kolimom, drum sred stenja i močvara, put dug dve hiljade kilometara, čitav izgrađen budakom i tragačama.

Dopremljen sam u izolator u Jagodnom go­tovo bez svesti, gotovo nepokretan. Vrata ćelije su se otvorila, raširila, iskusne ruke dežurnog vratara ugurale su me unutra. Čulo se samo učestalo disanje ljudi. Posle desetak minuta pokušao sam da se spustim na pod, legao sam kraj stuba ispod prične. Posle izvesnog vreme­na, do mene su dopuzali lopovi koji su se nala­zili u ćeliji — da me pretresu, da mi bilo šta oduzmu. Ali uzalud su se nadali nekoj dobiti. Nisam imao ništa osim vaši. Zaspao sam uz razdraženu dreku razočaranih kriminalaca.

Sutradan u tri sata pozvali su me na sud.

Bilo je jako zagušljivo. Niotkud vazduha. Osam godina, danonoćno, bio sam na čistom vazduhu, i u sićušnoj sobi vojnog suda bilo mi je neizdržljivo vruće. Veći deo sobice od oko 12 kvadrata zauzimao je vojni sud smešten iza drvene pregrade. Manji je bio za optužene, stra­žu i svedoke. Ugledao sam Zaslavskog, Krivickog i Nesterenka. Uza zidove bile su poredane grube, neofarbane klupe. Dva prozora, sa finim i, po kolimskoj modi, gustim popletom, kao u Menjšikovljevoj brvnari u Berezovu. Za takav ram koristili su se komadići razbijenog stakla (domišljati konstruktor računao je na lomlji­vost stakla, na teškoće oko prevoza i još mno­ge druge stvari), npr. staklene tegle presečene uzduž, napola. Sve to naravno u brizi za prozore upravničkih stanova i kancelarija. U logor­skim barakama nije moglo biti reci o staklu.

Kroz takve prozore prodirala je mutna, ra­spršena svetlost, i na stolu predsednika suda gorela je električna lampa bez abažura.

Suđenje je trajalo sasvim kratko. Predsednik je pročitao kratku optužnicu po tačkama. Upitao je svedoke da li potvrđuju svoje iskaze koje su dali u toku istrage. Neočekivano za me­ne, ispostavilo se da postoje četiri, a ne tri svedoka: želju da učestvuje u mom procesu izra­zio je i izvesni Šajlevič. S tim svedokom ni­sam se ni sreo ni razgovarao nikad u životu: bio je iz druge brigade. To, međutim, nije sme­talo Sajleviču da odvergla sve što treba o Hitleru i Bunjinu. Shvatio sam da je Fjodorov pozvao Šajleviča za slučaj da ja neočekivano zatražim izuzeće Zaslavskog i Krivickog. Ali Fjodorov se nepotrebno uznemiravao.

— Ima li pitanja za sud?

— Ima. Kako to da iz rudnika Dželgala pred vojni sud izlazi već treći optuženi po čla­nu pedeset osam, a svedoci su stalno isti?

— Vaše pitanje se ne odnosi na predmet. Bio sam ubeđen da će presuda biti stroga.

Ubijanje je bilo tradicija tih godina. Osim to­ga, suđenje je padalo na godišnjicu početka rata, 22. juna. Pošto su se posavetovali, oko tri minuta, članovi vojnog suda, njih trojica, izre­kli su presudu: deset godina plus pet godina lišavanja svih građanskih prava ...

— Sledeći!

U hodniku se uskomešalo, zatreskale su či­zme. Sledećeg dana bio sam prebačen u deportnu stanicu. Počinjala je procedura koju sam već nekoliko puta iskusio. Procedura sastav­ljanja novog dosijea: bezbrojno davanje otisa­ka prstiju, popunjavanje formulara, fotografisanje ... Sada sam već bio taj i taj, član pede­set osam, stav deseti, kazna deset plus pet. Vi­še nisam bio inicijalista sa strašnim slovom »T«. To je imalo značajne posledice i možda mi spasio život.

Ne znam šta se dogodilo s Nesterenkom i Krivickim. Govorilo se da je Krivicki umro, Zaslavski se vratio u Moskvu, postao član Sa­veza pisaca, mada nikada u životu nije pisao ništa drugo osim dostava. Viđao sam ga izda­leka. Stvar ipak nije u tim zaslavskima i krivickima. Odmah posle presude mogao sam te cinkaroše i lažne svedoke da ubijem. Sigurno bih i ubio da sam se posle suđenja vratio u Dželgalu. Ali logorski režim predviđa da se po­novo osuđeni nikada ne vrati u logor iz kog je odveden na sud.

*Priča preuzeta iz Priče sa Kolime, Bigz, 1985, prevod Ivana Vuletić i Dejan Mihailović;