Dea Loer, Lopovi (drama )

BROJ LICA: šest ženskih, šest muških
VREME: sadašnje
MESTO: autorka kaže: „predgrađe gradova”, ali mislim da se
to odnosi više na predgrađe u srcima junaka, tj. na to što se
svi oni osećaju kao predgrađe u odnosu na centar sveta (čitaj:sreću)...
ŽANR: drama

Dea Loer je jedna važna žena. Ne poznajem Deu, ali držim da su žene poput nje važne za umetnost. Onu pravu, koja vas odvaja od podloge, provocira, rastužuje, zbog koje se i kikoćete i osećate superiorno komplikovani.
Kada vas Dea ubaci na tobogan sa svojim junacima, u suptilno emotivnu, ali i razoružavajuću jezičku vožnju, biće to jedna od vožnji za pamćenje. Možete da cičite i vrištite, da plačete ili da se kezite praveći se hrabri, stiskate nekog ili nešto, ali sve vreme bićete živi celim telom. Kroz ovaj komad promiču, marširaju, puze i plivaju: samoubica sa dugim stažom, sredovečna gospođa koja, posle 43 godine od nestanka supruga, autoritativno zahteva od policije da ga pronađe, jer je „ostarila i on joj sad jako treba”, baba‐devojka s namagnetisanim srednjim prstom koja, štrikajući iluziju porodice, dok joj se priviđa vuk, pokušava da nadomesti emocije koje su u njenoj realnoj porodici zakržljale, bračni par koji joneskovski urnebesno i tarantinovski animalno spasava svoje mediokritetsko posto‐janje ubistvom jedinog iskušenja koje im je život doneo na kućni prag. Tu su i karijeristkinja, čedomorka, cinični starac s genijalnim smislom za humor, žena s rupom u slepoočnici i dr.
Oprostite mi ako moje raspoloženje, nakon čitanja Lopova, ove redove učini pretencioznim za vaš ukus ili za istorijsko‐umetnički poredak, ali energija koja izbija iz replika i naracije ove žene podseća me na energiju Fride Kalo, Virdžinije Vulf, Marine Abramović, Bili Holidej... Neodoljivo zajedničko im je to što su muško‐ženski princip svojih psihologija, razbarušenost damskih identiteta i sveta u kojem su živele i stvarale (odn.žive i stvaraju), patentirale kao totalnu umetnost. Njihove teme i motivi su egzistencijalni, emotivni, krucijalni, često sentimentalni (mnogi bi rekli „ženski”), ali ritam njihovih misli i njihov cinizam potpuno je „muški”. Taj cinizam okrenut je prema stvarnosti čiji su one, svojim telom, ali ne i svojim duhom, deo. One su muškobanjaste u svojoj tananosti, one se
kroz svoju umetnost prepuštaju suzama bez zadrške i nikad ih nije sramota da pokažu slabosti, ali ih posebnim čini upravo to što svaki problem, svaki strah, svaki nespokoj koji savremeni čovek vuče za sobom kao senku, one uspevaju da rašire na širu sliku, da razvuku kadar. Tada, kada vam to pođe za rukom, a Dei Loer u ovom komadu nepogrešivo polazi, uspeli ste da nadrastete patetiku ličnog postojanja i postanete, vi i vaša mala muka, metafora jedne planetarne čežnje za ravnotežom. Tu
ravnotežu često zovemo srećom.

Ksenija KRNAJSKI


Lica:

Fin Tomason
Linda Tomason, Finova sestra
Ervin Tomason, Finov i Lindin otac
Tomas Tomason}
Monika Tomason} ni u kakvom srodstvu sa gore pomenutima
(Dete)
Gospodin Šmit, Gerhard
Gospođa Šmit, Ida
Jozef Erbarmen 1)
Mira Halbe        2)
Gabi Novotni
Rajner Mahaček
Ira Davidof

1) Vlastita imenica izvedena od glagola erbarmen u značenju: smilovati se, sažaliti se; moguća izvedenica na srpskom: Jozef Milosni (Prim. prev.)
2 ) Vlastita imenica izvedena od priloga halb u značenju: pola, napola, upola; moguća izvedenica na srpskom: Mira Polovina (Prim. prev.)

Mesto dešavanja komada – predgrađe gradova u vremenu sadašnjem.

1. Bdenje 1                                20. Bdenje 6
2. Vuk                                        21. Tragovi 3
3. Bdenje 2                                22. Odmor
4. Prilika 1                                 23. Iznenađenje
5. Tragovi 1                               24. Buđenje
6. San 1                                      25. Rastanak
7. Bdenje 3                                26. Jutro
8. Zakazano                               27. Stanica
9. Prilika 2                                 28. Hod
10. Nedelja 1                             29. Prilika 3
11. San 2                                    30. Prijatelji 1
12. Tragovi 2                             31. Tragovi 4
13. Bdenje 4                              32. Prijatelji 2
14. Uveče                                  33. Glavobolja
15. Pitanja 1                              34. Prijatelji 3
16. Udvoje                                35. Pitanja 2
17. Nedelja 2                            36. Nedelja 3
18. Bdenje 5                             37. I onda
19. 43 godine

01. Bdenje 1

Fin.
Nikad više ustati neće. Ni danas – niti ikada više. Znao je to kad je tog jutra otvorio oči uz elektronsko pištanje budilnika, levo, iza glave. Pustio ga je da i dalje zvoni, a potom je dozvolio da
ga obuzme tišina, i pomerio se tek kad je sledeće pištanje pojačalo ton; tek tada – ispružio je ruku da isključi budilnik, koji je žmureći i napipao, a potom je s rukom preko prekrivača ostao da leži baš kao i do tad.

02. Vuk

Linda

Linda je videla vuka.
Želi da to podeli s nekim kad stigne kući,
ali nema s kim. Neke komšije,
pozvala je neke komšije, niko se ne javlja.
Linda insistira na tome da je videla vuka.
Popravlja tri jastuka za sedenje, na sto stavlja tri šoljice
i jednu pepeljaru, ne bi li izgledalo kao da je za
neku porodicu, koja bi mogla biti njena. Roditelji moraju
da se potrude da prestanu da puše; na putu se uvek
ispreči neki autić. Saslušajte, kaže,
jutros, sasvim rano, ti si još uvek džonjao,
kaže ona svom mužu, kojeg nema, a koji
sedi preko puta nje: odvezla sam se do male trafo‐stanice,
one male trafo‐stanice, tamo – gore, gde se nekada
nalazilo polje seljaka iz Haga.
Počinjem da sređujem i sređujem li...
Već je prekida muž, koji
preciznije želi da zna: to je bilo ono polje,
kod šume, blizu reke, gde te je...
Gde te je udario grom.
Da, kaže Linda, baš to, kakva slučajnost.
Udara srednjim prstom, njegovim tupim krajem,
namagnetisanim krajem srednjeg prsta po drvenom stolu.
Mogu li, dakle, da nastavim. – Samo izvoli.
Nije da čujem nešto, gledam u vis samo onako,
a životinja, ta životinja, ta snažna životinja
odjednom stoji, možda na pedeset metara, možda manje.
Dete, kojeg nema, a koje sedi pored nje,
moglo bi da se uplaši, Linda mu to vidi u pogledu.
Bila je lepa, nezamislivo lepa,
siva, protkana beličastim injem, sjajnim kristalima u krznu.
Oboje, muž i dete, gledaju je nepoverljivo i
međusobno razmenjuju poglede pune neverice.
Jeste, neverovatno je, potpuno neverovatno,
ali šta da radim, tako je bilo, istinito koliko
i to da ja ovde sedim s vama, i
da, da, zbog leda, prelamanja ledenih kristala u krznu
vuk je delovao još neverovatnije.
Pomera uši i zeva kao da je baš do malo pre ležao u polju
i kao da je upravo ustao,
kažem vam: kao bajka, sav da se naježiš.
Neverovatno, rekla si i sama,
tvrdi muž, i
zbunila si se.
Odbegli pas ovčar, haski iz gradova
na kratkom godišnjem odmoru.
Linda kaže: prepoznala bih vuka kad bih ga ugledala,
bih, sasvim sigurno.
Ali po čemu, po čemu, zadirkuje je dete,
po čemu bi prepoznala vuka.
Je l’ možeš da zamisliš kako te životinja,
kako te ta zver od vuka gleda, pita Linda, energično, duboko
uznemirena.
Nema mira.
Takve oči
nema kućni ljubimac,
Pauza. Negoduje.
Takve oči
nema kućni ljubimac.
Muž ćuti. Zaprepašćeno. Šta
ako je Linda u pravu. Da li da se raduje
ili možda bolje ne.
Je l’ vuk početak, novi početak
ili rastanak, raspad, propast.
Muž, ona ga zove Rajner,
on će na svoj sažet, snishodljiv način,
koji joj katkad do te mere
ide na živce: kako je‐tako je,
u gradu drže čak i divlje svinje,
sokolove, kune, tvorove, pa šta,
ako na putu u grad
ponekad svrati i neki vuk.
A šta radi Linda – ni da trene.
Tišina. Rajner odustaje.
Je l’ moramo da prijavimo,
nekoj inspekciji. Je l’ nam treba pomoć.
Tišina. I šta je onda uradio vuk,
Rajner životinju zove imenom.
Da, šta je uradio vuk, dete je
nepristrasno, potpuno nepristrasno.
Mužu je ime Rajner, detetu je
ime Nepristras.
Linda kaže: otkaskao je. U pravcu kuće Kineovih.
Znao je put, tako je izgledao. Kaže Linda.
Pruža ruku, ruku sa
namagnetisanim prstom i upravlja crvenim metalnim
autićem uzduž i popreko stola, iz daljine,
samo pomeranjem prsta,
jednom tamo pa ovamo. Dete se raduje.
Razmišljaju. Kuća Kineovih je prazna.
Nestao je u ambaru.
I Linda zatim izgovara:
vukovi žive u čoporu. Zar ne.

03. Bdenje 2

Fin.

Nikad više ustati neće. Neće ustati nikad više – niti ići unaokolo
– kroz vrata –napolje – dole ispred kuće – život. Ni danas – niti
ikada više. Zna to kada tog jutra otvara oči uz elektronsko pi‐
štanje budilnika, levo, iza glave. Pušta ga da i dalje zvoni, a po‐
tom dozvoljava da ga obuzme tišina i pomera se tek kad sle‐
deće pištanje pojača ton; tek tada – pruža ruku da isključi bu‐
dilnik, koji žmureći i napipa, a potom s rukom preko prekrivača
ostaje da leži baš kao i do tad.
Ne pomera se, samo očima šara unaokolo. Plave, poluprovi‐
dne zavese, drveni ram prozora, koji bi trebalo popraviti, crna
metalna stolica, plastični abažur lampe, pantalone, par cipe‐
la, čarape, prljavi šal na podu pored kreveta, beličastožuti zi‐
dovi puni znakova. Imena, brojevi, poruke.
Nema veze.
Oči mu se zatvaraju.
Nema veze.

04. Prilika 1

Monika. Tomas.

MONIKA Kaže, ja sam sledeće godine na redu. Pauza. Iduće,
najkasnije. Za godinu‐dve, ja sam na redu.
TOMAS Ali ne o’e godine.
MONIKA Sledeće. Verovatno.
TOMAS Ako je i to uopš’e sigurno.
MONIKA Jeste, jeste, to je sigurno. Pauza. Za godinu‐dve mo‐
žemo da računamo na to. Slobodno podelite to s Vašim
mužem, rekao je.
TOMAS To je rekao.
Tišina.
MONIKA Ako ne sledeće, a onda iduće. Pauza. To je sigurno.
Jeste, jeste.

Pauza.

MONIKA Pokazao mi je listu, zn’š.
TOMAS Kakvu listu.
MONIKA S imenima. Nis’m mogla da ih pročitam, sva su bila
precrtana. Ali, gore, na vrhu, stajalo je moje ime, jasno
k’o dan. Monika Tomason, ostatak, ka dnu, sve crno. Ali,
na vrhu, ja, moje ime. I kaže on meni, vidite, vidite, kaže,
Vi ste na samom vrhu liste – ovde gore, Monika Toma‐
son, a pored, krstić, kaže – pored mog imena stajao ’e ne‐
kakav krstić, pored, krstić, kaže, a ne minus, minus bi
značio da je gotovo. Ali, ne kod mene, kod mene nije
bilo nikakvog minusa. Pauza. I onda je još dodao, nas
dvoje, gospođo Tomason, imamo još planova.
TOMAS Glupost.
MONIKA Šta...
TOMAS Kakva prevara. Pauza. O, bože.
MONIKA Moraćete, naravno, da se selite, kaže.
TOMAS Da. Naravno.
MONIKA Nadam se da ćete steći prijatelje na novom mestu,
kaže.
TOMAS Glupost, kažem ti.
MONIKA To je rekao. I bio je ozbiljan. Ali – stvarno.
TOMAS Čoveče, Monika, pa kuda. Kad se ovde sve zatvara. Da
ne misli na inostranstvo. Jesi li pitala. Je l’ misli ino‐
stranstvo ili misli na Hunsrik 3)

( 3 Hunsrück – niži planinski venac u saveznoj državi Rheinlad‐Pfalz)

MONIKA Strani jezik bio bi zgodan. Rekao je.
TOMAS Zgodan, pa da. Inostranstvo, dakle. Ti im trebaš u
inostranstvu, ti u nekom supermarketu u inostranstvu.
Pa imaju oni svoje supermarkete, zar ne, svoje super‐
markete sa svojim menadžerima. Ne treba im menadžer
odavde.
MONIKA Nije istina, izvini, nije tako rekao. Rekao je: neopho‐
dan. Strani jezik je neophodan. To je rekao. Poradite na
Vašem engleskom jeziku. To je rekao. Ili specijalizujte se
za nešto egzotično. Baš to je rekao. Ali, draga gospođo
Tomason, odluka je, na kraju krajeva, Vaša. Da naučim je‐
zik, to je mislio. Na kraju krajeva, to rado govori. U tom
smislu, i to rado govori. Na kraju dana, to govori veoma
često. Na kraju krajeva odluka je Vaša.
TOMAS Pričam ti priču. Prodavanje magle, guste magle. Da.
Baš to. Sranje kroz gusto granje.
MONIKA Šta...
TOMAS Sra‐nje kroz gu‐sto gra‐nje.
MONIKA Nee, bilo je ovako. Kaže: poradite na Vašem engle‐
skom ili specijalizujte se za nešto egzotično. Za holand‐
ski, na primer. To je rekao.
TOMAS Ti veruješ u to...

Tišina.

TOMAS Kako mu je Holandija pala na pamet. Otkad je to Ho‐
landiji potreban menadžer supermarketa iz Nemačke.
MONIKA Bacio je pogled na konkurenciju, kažu. Kažu, kupu‐
je. I stoga mu je potreban ovdašnji personal, poverenja
radi.

Pauza.

TOMAS Zašto ti obećava takve stvari. Zašto. Ne razumem. I za‐
što baš tebi...
MONIKA Planira unapred.
TOMAS Nešto se tu krije. Ne kapiram. Ne znam šta, ali nešto
se tu krije.
MONIKA Videla sam. Videla sam papir s listom imena, ovako,
svojim očima. Sva su bila precrtana, a ostala...
TOMAS Kad su sva bila precrtana odakle ti onda...
MONIKA Nema dovoljno za sve, kapiraš.
TOMAS Stajalo je Monika Tomason.
MONIKA Stajalo je Monika Tomason.

Tišina.

MONIKA Biće dovoljno. Za nas dvoje biće dovoljno, sigurno.

Tišina.

TOMAS Strpljivi smo, je l’ da.
MONIKA Naučili smo da budemo strpljivi.
Oboje se smeju, suzdržano, pre bi se reklo, zbunjeno.
MONIKA Strpljenje je prisutno dugo već. Već dugo.
TOMAS Dobro je što...
MONIKA Aha, znači ima u tome i nečeg dobrog...
TOMAS Dobro je to što na kraju kad te ne bude izabrao – ni‐
šta nećemo izgubiti; malo tvoje nade. Ništa više.

Tišina.
TOMAS Ne gori nam, je l’ da.
MONIKA Ne.

Pauza.

TOMAS To ti kažem. Uopšte nam ne gori pod nogama.

Tišina.

TOMAS Kad na kraju ne budeš unapređena biće nikom ništa.
Skoro pa ništa.

Tišina.

TOMAS Samo će proći neko vreme.
MONIKA Bila bi to nagrada.
TOMAS Da, bila bi.

Pauza

05. Tragovi 1

Gospodin Šmit. Gospođa Šmit.

GOSPODIN ŠMIT Čini mi se da je opet dolazila, da je bila tu.

Pauza.

GOSPODIN ŠMIT Je l’ me slušaš.
GOSPOĐA ŠMIT Kako to misliš.
GOSPODIN ŠMIT Opet je dolazila. Ostavila je tragove.

Pauza.

GOSPODIN ŠMIT Znaš ti dobro šta ja mislim. Izađi sa mnom
napolje, pokazaću ti.
GOSPOĐA ŠMIT Nemoj sada.
GOSPODIN ŠMIT Ostavila je tragove. Znači, životinja je u pi‐
tanju. Pauza. Ostavlja tragove svaki put.
GOSPOĐA ŠMIT U redu, to je samo neka bezopasna, zaluta‐
la životinja.
GOSPODIN ŠMIT Ograda je probušena, granje raskrčeno, tra‐
va zgažena u krug, ovde i onde, kao da je htela i prona‐
šla jarak, namestila se za noć, zakopla se, prevrtala se
tamo‐vamo i sklupčala se, njuška među zadnjim nogama,
pokrivena repom, blizu čmara, zatvorenih očiju, ali na
oprezu, čak i u snu; ujutro se budi, pre rose, oblizuje svo‐
je krzno i kreće u lov. Ne znamo kad se vraća.
GOSPOĐA ŠMIT Koja bi to životinja mogla da bude.
GOSPODIN ŠMIT Divlja nije. Ništa ne uništava.
GOSPOĐA ŠMIT Ostavlja tragove.
GOSPODIN ŠMIT Čuješ je.
GOSPOĐA ŠMIT Sada.
GOSPODIN ŠMIT Životinja kad je tu – čuješ je. Čuješ životinju.
GOSPOĐA ŠMIT Ne čujem.
GOSPODIN ŠMIT Ne pravi nikakvu buku. Pauza. Nečujna ži‐
votinja. Životinja poput lopova.
GOSPOĐA ŠMIT Čas je tu, čas nije. A ostaju samo tragovi.
GOSPODIN ŠMIT Nikad je nismo videli.
GOSPOĐA ŠMIT Ali znamo da je tu – čak i kada ne znamo da
je tu. Zato što ostavlja tragove. Pauza. Ona hoće da mi
znamo da je tu.
GOSPODIN ŠMIT Životinja ne misli na nas.
GOSPOĐA ŠMIT Životinja hoće da mi znamo da ona može da
bude tu kad se njoj prohte. U našoj blizini. Pauza. Luka‐
va životinja.

Pauza.

GOSPOĐA ŠMIT Slušaj. Ne pravi nikakvu buku. Ništa ne uni‐
štava. Šta ta životinja hoće od nas.
GOSPODIN ŠMIT Ona spava u našoj bašti.
GOSPOĐA ŠMIT Ta životinja dolazi dok mi spavamo, ona leže
u našu blizinu i još i spava.
GOSPODIN ŠMIT Dok mi spavamo.
GOSPOĐA ŠMIT Ili možda ne spava. Dok mi spavamo ona – ne
spava. A kad ne spavamo mi – ne spava ni ona.
GOSPODIN ŠMIT I onda ustaje rano ujutro i odlazi na posao.
GOSPOĐA ŠMIT Pre nego što mi odemo na posao.
GOSPODIN ŠMIT Kako je ne bismo spazili. Prati nas i u pred‐
nosti je. Lukava životinja.
GOSPOĐA ŠMIT I onda nestaje pred našim očima i ostavlja tra‐
gove svog prisustva. Ostavlja toplinu svog sna u jarku ba‐
šte kod jorgovana. Kako bismo znali da je bila tu.
GOSPODIN ŠMIT Jarak u bašti diše još uvek. Životinja diše u nas
iz pravca jorgovana.

Tišina.

GOSPOĐA ŠMIT O čemu razmišljaš.
GOSPODIN ŠMIT Ne znamo šta smera.
GOSPOĐA ŠMIT Posmatra nas. Čas je ima, čas je nema, a onda
ponovo dolazi. Posmatra nas kako njoj odgovara.
GOSPODIN ŠMIT Kao da je ovo njena ograda, njena rupa u
ogradi, njena kuća, njena bašta, njena trava i njen jor‐
govan.
GOSPOĐA ŠMIT Kao da oči uprte u nas žele da nas zaposednu.
GOSPODIN ŠMIT Kao da hoće nešto da nam kaže.
GOSPOĐA ŠMIT Kao da hoće nešto da nam ukrade.
GOSPODIN ŠMIT Ali ništa ne govori. Niti šta krade. Dolazi, čas
je tu, čas je nema. Kako njoj odgovara.
GOSPOĐA ŠMIT Šta će uraditi sledeće. Dovešće rođake, decu,
ujake, tetke, čitavu rodbinu.
GOSPODIN ŠMIT Šta namerava s nama.
GOSPOĐA ŠMIT Ne sme da nam naškodi. Šta ti kažeš.
GOSPODIN ŠMIT Lukava životinja.

06. San 1

Linda. Monika.

Linda se autom odvozi do supermarketa.
Linda sanjari.
Kupuje teleće kotlete, za troje,
i mleveno svinjsko, takođe, za troje.
Menadžerka prilazi, takođe, izvesna
gospođa Tomason, isto prezime; one to znaju,
otkad je Linda otkrila pločicu s imenom
osmehuju se jedna drugoj,
najčešće letimice. Ali, ovaj put,
Linda mora da započne razgovor:
videla sam vuka već nekoliko puta,
i to po danu, usred bela dana,
to je dobar znak.
Da li to znači da se on ne krije,
on nije zver iz mraka,
koja će otpozadi da raskomada jaganjce.
Obe se smeju iz sveg srca.
Ne, izgleda da je navikao na ljude,
na njihovu blizinu, da kažemo, principijelno,
izgleda da može da nas nanjuši, vuk.
Da gospođa Tomason nije nešto čula
planovima za prirodni rezervat – nije –
biosferu – park s divljim životinjama – nije.
Banja će verovatno biti zatvorena, izgleda,
da ću izgubiti posao.
Ne, izvor će ostati.
Kupalište, moguće, neko posebno.
Bazen je prirodan. Pod zaštitom.
Voda nije za piće, previše sumpora.
Banja je propala i ništa ne donosi.
Termalni bazeni samo su mali tračak svetlosti
u ponudi bazena; ono što sledi potom biće unosno.
Generalno gledano.
Menadžerka supermarketa je zainteresovana ili se samo pra‐
vi da jeste,
dok čajnu kobasicu stavlja na vagu, lično, u posebnim prilika‐
ma,
jer Vi ste u pitanju. Ako je tako, ko zna,
možda ćete moći poslovno da se proširite,
i preuzmete nadzor nad vukovima;
ni ja neću ostati večito ista,
mene šalju u inostranstvo, Holandiju, da budem precizna.
Lindin namagnetisani prst poigrava se sitnim novcem,
bacaka novčiće u vazduh, puna samopouzdanja,
u trenu ih ponovo uhvati: lepo Vam se piše.
A Linda: Odlazim, sve najbolje, a sad na pauzu za ručak.
A Linda: Vuk, zamislite samo,
to je već nešto. Zar ne.
A Linda: Daaa, vukovi žive u čoporu.
Ukoliko su uslovi, dakle, normalni.
A Monika osmehujući se: sve najbolje.

07. Bdenje 3

Fin.

Zvonili su na vratima.
Nije znao i nije želeo da zna – ko.
Neko, ko nije došao sam;
čuo je glasove, delove razgovora,
korake, koji su na odmorištu stepenica odzvanjali svuda unao‐
kolo.
Zvonili su i kod komšije.
Ali ko. Ko bi to mogao da bude. Kome bi on nedostajao.
Dugo je razmišljao.
Zvonili su i kod komšije.
Na kraju nije uopšte imalo nikakve veze s njim,
neko dvoje predstavnika izvesne kompanije za struju ili mo‐
bilnu telefoniju.
Zvonili su još jednom,
kratko i neodlučno ovaj put.
Ko bi došao njega da traži.
Da li bi iko ikada razvalio vrata, zato što nisu mogli da ga pro‐
nađu.
Dugo je razmišljao.

08. Zakazano

Mira. Gabi.

MIRA I’em sutra ujutro.
GABI Jesi li sigurna.
MIRA Sto posto. Sutra ću da za’ršim s tim.
Pauza.
GABI ‘maš zakazano.
MIRA 9:45.

Pauza.

GABI I’aš još malko vremena. Zar ne.
MIRA Dve nedelje.
GABI Vi’iš. Pauza. Još mo’eš da razmisliš.

Tišina.

MIRA Ma, ne. Odlučila sam.

Pauza

GABI Još uvek si mlada.
MIRA To ti ka’em. Š’a da radim s tim derištem.
GABI Ne nagovaram te.

Pauza.

GABI Samo razmišljam.
MIRA Naravno.

Tišina.

GABI Tip je još uvek tu.
MIRA Kako se uzme.
GABI Š’a sad to znači.
MIRA Još uvek se nije odlučio.

Pauza.

GABI Š’a čeka.
MIRA Razrešenje.
GABI Tako. Uzeće te samo bez.
MIRA Ma, nee, samo sa. Sendvič sa prilogom.

Pauza.

MIRA Pa, dobro, malo je čudan.

Pauza.

GABI Kako se zove.
MIRA Jozef.

Pauza.

MIRA Dobro, malo je čudan.
Ako se rešim derišta, rešiću se i njega.
GABI Je l’ zbog toga. Hoćeš zbog toga da ga se rešiš.
MIRA Pa, kad bi’ mogla da ga odstranim iz svog života, a da ni‐
šta ne preostane... Smeje se.

Tišina.

MIRA Ma, nee. Želim da ga zadržim. Ipak ga volim.
Evo – Jozef – novi tet na boku, još uvek imam krastu.

Pauza.

Mo’eš da pogledaš...
Svak’ može da vidi, svak’ može da pročita, ko ume da čita.
A ovde, vidi, ovde gde prestaje krst – daću da se istetovira Er‐
barmen. Kada Jozef zaraste – daću da mi se uradi Erbarmen.
GABI Erbarmen...
MIRA Prezime.
Zove se Jozef Erbarmen.

Tišina.

MIRA Malo je čudan.

Tišina.

GABI Je l’ zarađuje nešto, ‘oće biti dovoljno za porodicu.
MIRA Hoće. Pauza. Pogrebnik je.
GABI Š’a čovek da kaže.
MIRA Primeti se to po rukama. Tako su pažljive.
GABI Kome to treba.

Pauza.

MIRA Ima sklonost ka tome. To čo’ek mora da voli u suprot‐
nom se smori. Nije toliko udobno kao u tvom slučaju, butik
mož’ svako.
GABI Da. Možda i ti nešto naučiš.

Tišina.

GABI Njega voliš, a njegovo dete ne...
MIRA Dete je naše, naše, ej bre, potrebno je dvoje, naše je.
GABI To ti ka’em. A vaše dete ne voliš...
MIRA To sada ne mogu da tvrdim... Još uvek ga ne znam. Mo‐
žda ispadne neko vrlo neprijatno dete, sada je samo
šaka belančevina. Š’a znam, u š’a će da se pretvori.

Tišina.

GABI Pa, pretvoriće se u gomilu otpada. Sutra od deset ujutro.
MIRA Pusti me na miru.

09. Prilika 2

Tomas. Monika.

TOMAS Holandski ne može da bude toliko težak. Zar ne. Ho‐
landski nije težak. Posle svega š’a čovek čuje...
MONIKA Još uvek niš’a nije rešeno.
TOMAS Posle svega, dakle, što je čovek čuo, seti se samo
komšija od pre, sa kampovanja, holandski je više neka‐
ko...
MONIKA Ne mogu da se setim.
TOMAS Ma, da, više zvuči kao neki dijalekat. Zar ne. Kao ne‐
kakav... Kao niskonemački 4). Zar ne.
MONIKA Ne’am pojma.

Tišina.

( 4 Niskonemački jezik (poznat kao Plattdeutsch, Plattdüütsch ili niskosa‐
ksonski) ime je regionalnog jezika kojim se govori u severnoj Nemačkoj i
istočnoj Holandiji. (Prim. prev.)

MONIKA I’a još vremena. Iduće godine. Možda.
TOMAS Ne’a čovek šta da izgubi ako nauči holandski. Za go‐
dinu dana može da nauči nekoliko reči.

Pauza.

TOMAS Ako dnevno naučiš jednu reč, onda je to 365 reči go‐
dišnje. Da kažemo, dve dnevno, onda je to tačno 700
reči. To je osnovni fond reči.

Pauza.

TOMAS Monika, uspećeš. Pauza. Možda mogu i ja da učim ho‐
landski, noću; kao što si ti za večernju školu.To bi bila pra‐
va stvar. Sedimo i bubamo zajedno,svako za sebe, šta ka‐
žeš. Možeš ti to, Monika.

Tišina.

TOMAS To bi onda značilo da se selimo – recimo – za Am‐
sterdam, ili slično, i ti tamo preuzmeš filijalu.
MONIKA Da, neee. Stvarno ne’am pojma.
TOMAS Dete će učiti brzo. U sedmoj, osmoj godini, pravo
doba za učenje stranog jezika. Najbolje doba. U stra‐
nom okruženju to praktično i’e samo od sebe.
MONIKA Stvarno ne’am pojma.
TOMAS Večernju školu mo’eš da završiš bilo gde. Mo’eš da je
završiš i u Holandiji. Bilo gde, to uopšte ne treba da bri‐
nemo. Da nas brine. Kaže se – da nas brine.
MONIKA Šta...
TOMAS Uspećeš ti to.

Pauza.

TOMAS Ja ne mogu da dobijem premeštaj u inostranstvo.
Znaš i sama. Služba unutrašnjih poslova ostaje služba
unutrašnjih poslova.
MONIKA Granica. Možda možeš da budeš prebačen na granicu.

Pauza.

MONIKA Mog’o bi da pokušaš.
TOMAS Mog’o bih da pokušam.
MONIKA Hoćeš da razgovaram s tvojim šefom. Je l’ hoćeš...
TOMAS Ti. Bolje nemoj.
MONIKA Mogla bih da pokušam.
TOMAS Monika...
MONIKA Šta je...

Pauza.

MONIKA Ahen je na granici. Na primer.
TOMAS U redu je.
MONIKA Ahen ili...
TOMAS U redu je. Pokušaću.

Tišina.

MONIKA Neće biti puno vremena za porodicu.

Tišina.

TOMAS To je on rekao...
MONIKA Pa dobro. Biće već nešto. Potrebno mi je vreme za
učenje. I ti umeš da budeš egoističan.
TOMAS To je on rekao...
MONIKA To kažem ja.

Pauza.

MONIKA Pretpostavljam da ću ja najpre sama u Holandiju.
Morati. Verovatno. Pauza. A vi ćete doći za mnom. U ne‐
kom trenutku.

Tišina.

MONIKA I još je rekao, odgovorna da sve ide k’o podmazano.
I to je samo izreka. Odgovorna da sve ide k’o podmaza‐
no, to je rekao. Nemojte kojim slučajem da propustite.
Vreme teče.

Pauza.

TOMAS Rekao je on.

Pauza.

TOMAS Zar se ne raduješ.

Tišina.

TOMAS Ja se radujem.

10. Nedelja 1

Ervin. Linda.

ERVIN Bio sam u šetnji. Bio sam u šetnji, bio sam napolju, ko‐
račanje kroz sivi vazduh. Nakon toga, oprao lice, toliko
prašine dolazi s neba. Trenutno nemam naočare, ko je
to, je l’ to on – prelazi prstima preko Lindinog lica – ko
je to od moje dece...
LINDA Četvrta nedelja u mesecu, ko bi drugi bio.
ERVIN Aaaa, Linda, ti si. Tako znači.

Tišina.

ERVIN Zaboravio sam naočare. Ali, znam kako izgledaš.
LINDA Trebalo bi konačno da operišeš kataraktu. Operacija ka‐
tarakta danas je prava sitnica. Lokalna anestezija, deset
minuta na operacionom stolu, iznad tebe monitor, gle‐
daš kako ti razdvajaju, pa šiju oko, ujutro odeš, uveče si
ponovo u svom krevetu. Prava sitnica.
ERVIN Tako se to radi. Tako brzo. Tako jednostavno.
LINDA Upravo tako se to radi. Idi na pregled.
ERVIN Čovek leži na leđima i gleda sopstveno oko, i vidi kako
mu pedantno zasecaju sopstevno oko – to čovek gleda i
ništa ga ne boli...
LINDA Kažem ti, slepo crevo je opasnije.
ERVIN Fantastično, Linda, fantastično. Jednostavan, naivan
zahvat, zar ne, a laik posmatra, i pride još nešto i nauči.
Fantastično.
LINDA I nema više katarakte.
ERVIN Smaknu kataraktu, polome joj krila, očerupaju joj per‐
je, zavrnu joj šiju i onda je mrtva. A sve je vrlo jedno‐
stavno, a on sve vreme posmatra, i ništa ga ne boli.
LINDA Pa dobro, nije baš klanica divljači – rutinska operacija.
ERVIN Pristajem na tu sitnicu od katarakte. Učiniću to. Je l’
mogu da povedem goste. Da se raspitam. Hoćeš ti da bu‐
deš tamo da u ogledalu posmatraš moje uveličano oko
kako ga skalpel raseca, je l’ hoćeš...

Tišina.

ERVIN Pa, ti si me nagovorila da se preselim ovde. Prošetaj,
molim te, hodnikom gore‐dole i pogledaj te matorce. Zar
misliš da nisam znao.Već za doručkom slušam te priče o
katarakti, i to sa više strana. Katarakta je početak. Izjutra.
Jer je bezopasno. Kako vreme odmiče, serviraju se teške
operacije: za ručkom radi se na otvorenom srcu, tu se
ugrađuju trostruki bajpasi, vrši se transplantacija doni‐
ranih jetri i ugrađuju se kukovi od platine, a preko te‐
mena lobanje opušteno se naslađuje nekakvim izlivima
krvi u mozak; i to sve u paketu, anamneza uz supu, a za
dezert – rehabilitacija.

Tišina.

ERVIN Smršao sam već tri kilograma. A ti nisi ni primetila.
Rado bih vodio neki normalan razgovor. Kao nekad. Pau‐
za. O vremenu. O zvezdama. O oblacima. O tome kako
se menja vreme, postepeno, beležim svaki dan. Rado
bih vodio neki normalan razgovor o normalnim stvarima.
Moje beleške o vremenu mogle bi biti od koristi neko‐
me ili ne bi. Pauza. U nekom trenutku, ljudska ruka kon‐
trolisaće vreme u potpunosti. Pauza. Neko mi je ukrao
teleskop. Pauza. Ukrao. Ne znam, nestao je. Linda, neko
je iz moje sobe uzeo moj teleskop, to nije mala stvar. Ne‐
stao je.
LINDA Greškom.
ERVIN Eee. Greškom. Greška ima ime. Ne mogu da dokažem
ali pretpostavljam ko je to uradio. Namerno. Znam ko
namerno želi da uništi moje interese. Oni ne žele da se
čovek ovde bavi svojim stvarima. Da čovek ima sopstve‐
ne misli. Oni to ne žele. Oni se toga plaše. Da čovek
bude sam u svojoj sobi i da istražuje. Da manta stvari po
glavi tamo‐vamo, oni to ne žele. Zato vrata stalno mo‐
raju da budu otvorena. Čovek mora da se uključi u za‐
jednicu, oni to hoće, da se čovek prilagodi, tako kažu. Čo‐
vek treba da preduzme stvari sa drugima. S tim duhovno
poremećenim katarakta‐pacijentima. S tim dementnim
ljudima. Ali, neću dozvoliti da utiču na mene. Da me de‐
morališu. Da me prilagode. Ja o teleskopu do sada nisam
izustio ni reč, ni rečcu. Osim tebi. Ti si me navukla ova‐
mo i treba da znaš istinu o teleskopu. S osobljem ništa
ne mogu da prevalim preko usana, ništa. Oni ne treba da
pomisle da je teleskop moja jedina alternativa, imam ja
i drugih mogućnosti da ovo okruženje držim podalje od
sebe, za to mi nije potrebna neka kosmička distanca. Bilo
bi od pomoći, ali ne i neophodno. Patim, priznajem, pa‐
tim u odsustvu moga teleskopa, patim jer ne znam gde
se nalazi; odnesen je, ne znam gde, ali čuvam poziciju.

Pauza.

Svaki put kad se teleskop spomene, ja se snuždim. Svaki put
kad me neko od stanara, kojeg amnezija nije u potpu‐
nosti obuzela, upita – da li bi mogao da gleda kroz tele‐
skop – ja iznađem kakav gorak izgovor.
LINDA Da nije moguće da si jednostavno zaboravio...
ERVIN Da nije moguće – šta...
LINDA Da nije kojim slučajem moguće da si zaboravio i da si
teleskop negde zaturio.
ERVIN Da nije kojim slučajem moguće...
LINDA Da, da nije moguće da si sam...
ERVIN Nije.
LINDA Nije.
ERVIN Jesi li poludela, da je moguće da sam ja sâm...
LINDA Da, da li je moguće...
ERVIN Ne, nije.
LINDA Nije moguće.
ERVIN Nije.

Pauza.

LINDA Moglo je da se desi.
ERVIN Nije.
LINDA Samo se pitam ko bi to mogao da bude.
ERVIN Da, ali to ti neću reći. Neću. Pauza. Znaš šta, ti mi sva‐
ke nedelje, svake četvrte nedelje, kad dođeš, pričaš istu
priču. Svaki put isto. Svaki put kad mi dođeš u posetu.
Kao katarakta za doručak. Lindina poseta nedeljom je
kao katarakta za doručak.

Pauza.

ERVIN Apsolutno beskorisna.
LINDA Molim.
ERVIN Tvoje posete nedeljom – tvoje posete nedeljom su ap‐
solutno beskorisne.

Tišina.

ERVIN Uvek sam se pitao zašto je tako jednostavno. Prodavati
polise osiguranja. Neverovatno jednostavno, ljudi kupuju
sve što im se tutne pod nos. Onda sam shvatio da oni
uopšte ne žele da se osiguraju za slučaj nesreće ili slučaj
štete već, u suštini, u suštini oni žele da se osiguraju da
se nesreća uopšte i desi. To je to; to mi je pričinjavalo
ogromno zadovoljstvo, čovek prodaje polisu, a zapravo
uliva sigurnost da se u životu neće desiti ništa loše. Reci
iskreno, da li čovek može da poželi išta više...
LINDA Ne želim da razgovaram o Finu.
ERVIN Izuzev, naravno, više sile. Kada bi ta viša sila stvarno po‐
stojala, svako osiguranje, u principu, bilo bi nemoćno, ali
za većinu nesreća odgovoran je, na kraju krajeva, ljud‐
ski faktor.
LINDA Ne želim da razgovaram o Finu.
ERVIN Ko priča o Finu. Ko je Fin...
LINDA Ti. Pokušavaš da skreneš na drugu temu. Fin te je za‐
boravio. Fin nas je oboje zaboravio.
ERVIN Svaki put kad dođeš, postanem melanholičan. Skoro
depresivan. Svaki put kad te pogledam, intenzivira mi se
jutarnja katarakta. Pokušavam da te oraspoložim, tvoje
lice navuklo se poput kišnih oblaka. Ko priča o tvom bra‐
tu. Jesi li se čula s njim, gde je on...

Pauza.

LINDA Videla sam nedavno jednog vuka. Pauza. Sasvim blizu
banje. Došao je iz pravca šume, utrčao je u polje, na‐
njušio me, ostao da stoji.
ERVIN Hm.
LINDA Da, zamisli. Pravi vuk.

Pauza.

ERVIN skoro da je zaspao To je baš interesantno. Vuk, ne,
stvarno. Ovde katkad ima divljih svinja. Imam negde
neku fotografiju.
LINDA Prijavila sam ga. Već sam ga viđala. Onda sam ga pri‐
javila sanitarnoj inspekciji. Oni su odgovorni za takve
slučajeve.

Pauza.

LINDA Čini mi se da će da zatvore banju. Pre ili kasnije. Za‐
pravo – nije rentabilna. Baš je propala. A ja, jedina za‐
poslena – smešno. Kako ja sve da dovedem u red. Da sve
funkcioniše. Pauza. Mislim da će zatvoriti banju još ove
godine.

Pauza.

LINDA Znaš, ako se vukovi ovde nastane dugoročno, onda će
se za mene otvoriti sasvim druge mogućnosti.
Ervin zaspi. Linda sanjari.

11. San 2

Linda.

Nastaće prirodni rezervat,
nacionalni park, biosfera.
Vukovi su tek početak, kasnije, doći će medvedi,
retki crni orlovi, jazavci, a biće i dabrova,
čak i vidri, jedino sa losovima treba biti oprezan,
oni su skloni brzom razmnožavanju, a zatim
bude problema s ishranom.
Doći će turisti. Najpre divljina,
onda životinje, a onda turisti.
Cvrčci će da pevaju, izvori da žubore,
i svi će imati šta da jedu.
Na kraju, regija će se pokazati
izuzetnom i dobiće evropsku nagradu
za atraktivnost.
I jedno je jasno, ja ću biti tu otpočetka.
Linda, koja je videla prvog biosfernog vuka.
I Rajner će raditi tu. Rajner će se vratiti
jer biće posla za njega, ma, kakvog posla,
Rajner će biti čuvar svega.
Park sa divljim životinjama, biće to njegovo životno delo,
njegovo i moje.
Rajner već sada zna sve o
odumiranju ugroženih životinjskih vrsta, usavršava se
na sopstvenu inicijativu. Kupio je sebi
Bremov Wildlife Standard Edition
na DVD‐u, i Crocodile Dundee, sve nastavke.
I kupio je novu opremu, u jednom outdoor‐online shopu,
i sada ponosno nosi šešir rendžera
bočnih ivica uvrnutih nagore;
razočaran je što je zmijska koža
koja služi kao ukras i maskirna šara 100% poliester.
Ali, kakve veze ima, kaže Rajner, ne može sve da bude pravo.
Ne odmah na početku.

12. Tragovi 2

Gospodin Šmit. Gospođa Šmit.
GOSPODIN ŠMIT Sačekaćemo životinju.
GOSPOĐA ŠMIT Napolju.
GOSPODIN ŠMIT Ovde u kući. Iza prozora.
GOSPOĐA ŠMIT I onda.
GOSPODIN ŠMIT Ti tamo, ja ovde. Čekaćemo životinju.
GOSPOĐA ŠMIT I onda. Hoćeš li da razgovaraš sa njom...
GOSPODIN ŠMIT Posmatraćemo je. Prijateljski i bez... Bez...
GOSPOĐA ŠMIT Straha...
GOSPODIN ŠMIT Nasilja. Bez nasilja. Posmatraćemo je. Odav‐
de, iza prozora. Sasvim jednostavno. Dva oka, dva oka,
dva oka.

Tišina.

GOSPOĐA ŠMIT I onda.
GOSPODIN ŠMIT Životinja će onda znati da je vidimo.
GOSPOĐA ŠMIT Posmatraćemo je.
GOSPODIN ŠMIT To nećemo raditi. Mi nismo životinje. Gle‐
daćemo je. Mi smo ovde i pustićemo da nam pogled
švrlja unaokolo i kada se u našem švrljajućem vidnom
polju slučajno nešto pojavi, što nam se učini kao životi‐
nja, onda će naše oko poželeti da se na njemu zadrži
neko vreme. To je primer dokolice. To je ljudski.

Tišina.

GOSPOĐA ŠMIT Koliko dugo ćemo da čekamo.
GOSPODIN ŠMIT Dok je ne ugledamo.
GOSPOĐA ŠMIT Svako veče.
GOSPODIN ŠMIT Dok je ne ugledamo.
GOSPOĐA ŠMIT A kada ćemo da spavamo.
GOSPODIN ŠMIT Kad je budemo ugledali.
Čekaju. Ništa se ne dešava. Gospodin Šmit izlazi napolje, raz‐
gleda.
GOSPODIN ŠMIT vraća se s opuškom Vidi šta sam pronašao.
GOSPOĐA ŠMIT Gde.
GOSPODIN ŠMIT Tamo.
GOSPOĐA ŠMIT Ta životinja puši...

13. Bdenje 4

Fin.

Od čega je živeo prošle nedelje:
od 3 konzerve pilećeg paprikaša (neto 800 g)
od 2 konzerve ćufti marke Königsberg (neto 400 g)
od 3 pakovanja instant nudli marke Magic Asia (neto 125 g)
Jedno pakovanje instant nudli marke Magic Asia već je bilo otvoreno,
rok trajanja – istekao, bez buđi, kiselkast miris.
od 1 pakovanja tost hleba
Ništa nakon toga nije jeo dva dana.
Uzima sredstvo za spavanje (Nardyl, 1 tableta, 5 mg, iz apoteke,
bez recepta); u međuvremenu, prilično bez dejstva, hva‐
ta ga napad anksioznosti na sat vremena.
Na zidu ispisuje sve brojeve telefona svih osiguranika koje
zna napamet.
Pozivni broj za inostranstvo, pozivni broj za grad, ime i adresu,
broj poslovnog telefona, privatni broj, broj mobilnog, ra‐
dno vreme.
Na zidu ispisuje brojeve osiguranja svih osiguranika koje zna
napamet. Tip osiguranja, datum sklapanja osiguranja, visinu iznosa
osigurane sume. Ukoliko je osiguranje ikada potraživa‐
no, onda i visinu iznosa isplate. Ukoliko nije, računa sumu
isplate po isteku perioda osiguranja.
Na zidu ispisuje imena svih ljudi koji su mu bliski ili koji su mu
ikada u životu bili bliski; koje je mogao da nazove prijateljem
ili prijateljicom. Koje je voleo ili još uvek voli. Prema kojima je
nekad bio nežan. Na zidu ispisuje njihov datum rođenja i,
ukoliko postoji, datum smrti.
Na zidu ispisuje kada se raspalo prijateljstvo ili kada je ljubav
zaboravljena.
Na zidu ispisuje godinu, godišnje doba i razlog – osoba me sla‐
gala, pozajmila je auto i nikad ga nije vratila, nikad za mene
nije platila nijedan jedini račun, ostavlja rupe od žara cigarete
na sofi, smrdi na dim iz svake pore, nikada neće da ide da
igra samo hoće da razgovara, popuje svojoj deci, kasni na sva‐
ki sastanak, a onda nikada da ode, ne razumemo se, nemamo
šta jedno drugom da kažemo, ne umem da objasnim, ne želim
više da se viđam s tobom, ne, nije ništa, stvarno nije ništa,
samo sam umoran, umoran, umoran...

14. Uveče

Tomas. Monika. (Dete.)

Monika radi u supermarketu puno radno vreme,
paralelno sa večernjom školom.
To funkcioniše putem pošte i kompjutera.
Iz večeri u veče sedi nad svojim zadacima,
akribično, posebno zbog toga morali su da ugrade broadband,
ona je insistirala na tome kako bi bilo brže, sve:
ipak, škola će potrajati dugo, pribojava se on
noći, tokom kojih ona zuri u ekran, a on u televizor, čim dete
zaspi,
nemirno i vlažne kose, samo kada bi znao zašto, da nešto nije
u redu u razredu,
kuda ide dete, svako jutro ulazi u školski autobus,
kada ga pitaju – ćuti, šta da se radi; odlazi do frižidera,
zaboravila je konzerve piva da stavi unutra, uzima čašu za vodu,
lomi led iz posude u zamrzivaču, topla limenka
pucketa, mlake kapi kaplju, pena mu curi po ruci,
zatvarač limenke mune u slivnik,
škola će, ipak, potrajati dugo, pribojava se on
večeri, tokom kojih ona zuri u ekran
dok je on ispred televizora, najduže još pola sata,
pred spavanje ulicom gore‐dole, on je nagovara,
onda želi da je uzme za ruku, to i čini,
i da glavu nasloni na njeno rame, samo kada bi se nebo
u tim noćima razvedrilo, ponovo se navuče
baš u šetnji, u daljini
leži grad u providnoj kaloti svetlosti,
ne obećava, o čemu pričati sad, i ništa
od romantike.

15. Pitanja 1

Mira. Jozef.

MIRA Već smo vodili ovaj razgovor.
JOZEF Šta ti je toliko teško.
MIRA Šta mi je toliko teško. To je već bilo na dnevnom redu.
Šta mi je toliko teško.
JOZEF Pa kada bi ti bilo lakše.
MIRA Ma daj, čoveče.

Pauza.

JOZEF Majka mi je ostavila nešto novca. Mogao bih da ot‐
počnem nešto novo. Možda. Neki drugi posao. Nešto što
ima veze sa životom, a ne sa smrću. Nema mrtvih, nema
sahrana. Ako bi ti tada bilo lakše.
MIRA Da umreš od smeha. Posmatram ga i kažem, u tvojim
godinama. Pauza. Glava mu klone, unapred – sad sam se
skroz snuždio. Aha, kaže, onako...
JOZEF Godine, dakle.
MIRA ...Mogu misliti.
JOZEF Možeš misliti.
MIRA Vi’iš, kako pogrešno razmišljaš, nisu godine u pitanju,
već razlika u godinama. Pauza. On ni da trene.
JOZEF Ja tu, nažalost, ništa ne mogu da promenim.
MIRA Tu, nažalost, ni ja ništa ne mogu da promenim... On ra‐
zočarano iskrivi usta. Još moram da te bodrim. Čoveče,
šalila sam se.
JOZEF Ne volim te zato što si maloletna. Volim te, eto, tako.
Da si starija, bilo bi potpuno isto.
MIRA Da, da.
JOZEF Pljunuto isto.
MIRA Teško da to možemo da dokažemo, je l’ tako. Pauza. Ne‐
moj sad još više da posediš, šala mala – zabole me za raz‐
liku u godinama.
JOZEF U čemu je problem. Šta ti je toliko teško.
MIRA Ponovo kinji samog sebe.

Tišina.

MIRA Već sam ti rekla. Ne postoje dodatni razlozi. Mo’eš da
kopaš po meni koliko hoćeš, više razloga naći nećeš. Ne
znam ko mi je otac. Kako mogu da imam dete kad ni
sama ne znam ni ko sam ni odakle sam.
JOZEF Ne možeš da ne želiš da zadržiš naše dete samo zato
što ono neće upoznati svog dedu...
MIRA Ja ne poznajem sebe samu, to je problem. Tata kod
kuće nije onaj pravi, a ko je onaj pravi, ne zna se. Ne
mogu to da prevaziđem. Pauza. Nije da je mojoj mami
bilo lako; dugo je isprobavala sa tatom, koji nije pravi
tata, a onda je i sa tatom‐donatorom isprobavala do
beskraja, s njegovim doniranim štrcom, dakle, tako je
ona to zvala; kada se o tome povede razgovor, a ona
nema kud nego da izgovori, onda, potpuno uvrnuto, donirani
štrc, kaže, donirani štrc. Ja sam, dakle, plod nekakvog
doniranog štrca, a zatim je još morala da ide na nekih
10 intervencija ili slično, kod nje stvarno ništa ne
funkcioniše isprve.

Tišina.

JOZEF Da. To si mi već ispričala.
MIRA Hm. Ni meni nije baš prijatno.

Tišina.

MIRA Šta je. Koliko još puta želiš to da čuješ.

Pauza.

JOZEF Rekao sam, pronaći ću tvog pravog oca. Onda će zav‐
ladati mir.
MIRA I je l’ imaš već nešto. Neki rezultat.

Tišina.

MIRA Vidiš. A mene pitaš šta mi je toliko teško. Nemanje re‐
zultata čini stvari teškim. Na primer.
JOZEF Još uvek posmatram.
MIRA Od zurenja samog neće se stvoriti otac.
JOZEF Pobrinuću se ja za to. Na tragu sam. Izgledi su dobri.
Malo strpljenja.
MIRA O tragu i strpljenju trabunjao si već deset puta. Simpa.
Kapiram, desiće se. ‘oću da kažem, možda se uskoro
nešto i desi.

Pauza.

MIRA Moja mama – ona tog tipa ne zna, ne zna kako on iz‐
gleda, kako miriše i šta voli da jede. Da li nosi odela, da
li mu opada kosa, da li mu je muka dok se vozi autobu‐
som, koliko je naprasit. Ni da ga mrzi ne može zbog nje‐
govih grešaka. A ne mogu ni ja.

Pauza.

On je samo sperma. Ništa više. Samo sperma. Šlajmara sperme
iz nekakve začudne doktorske ordinacije.
Sperma nekog opičenog studenta medicine pri listanju nekog
opičenog magazina sa sisama, podrignuta u neku opičenu
plastičnu čašu i zaleđena prstima u gumenim
rukavicama od strane neke opičene doktorove asistentkinje.
JOZEF Nije da te ne razumem.
MIRA Dirljivo.
JOZEF Jeste. Zamisli, konačno znaš, kosa mi je na oca, koža na
majku, krivi zubi opet na oca i tako dalje. Sve to sranje...
MIRA Šta hoćeš da mi kažeš.
JOZEF Kakva je korist od toga. Pauza. Kad jednom budeš zna‐
la ko je, možda ništa nećeš želeti da imaš s njim.
MIRA Pusti mene da ja odlučim kad dođe vreme za to. Pauza.
Kad razgledam po ulici to bi, praktično, mogao da bude
bilo ko iznad 35. Ti, ti bi mogao da budeš moj otac. Jezivo.
JOZEF Ne bih.
MIRA Jesi li siguran. Ti nikad nigde nisi ostavljao svoju sper‐
mu. Poklonio je. Zaveštao je.
JOZEF Tragove sam ostavljao, ali znam i gde.
MIRA Sigurno...
JOZEF Miro, u redu je.

Pauza.

MIRA A on kaže, moj Jozef Erbarmen opet kaže – pobrinuću
se ja za to. Čini mi se ili nešto tome slično: pobrinuću se
ja za to. Je l’ on neki mafijaš ili šta. Pobrinuće se on. Ali
ja ga uopšte ne slušam pažljivo. Daj mi još malo vreme‐
na, kaže on, Jozef Strpljivi, ali ja nemam vremena. Ni
malo. Otići ću da zakažem termin.

Pauza.

Htela sam da ga se rešim. Dođe taj dan, 9:45, ustanem rano
ujutro, istuširam se, obučem, uzmem svoju tašnu, odem
do vrata...

Pauza.

...I onda sam, ipak, ostala kod kuće. Sela sam na sofu i ostala
tako da sedim celo prepodne. Ne znam š’a sam mislila.

16. Udvoje

Gabi. Rajner (Čeki).

Gledali smo neki stan. Tamo je, naravno, bilo još stopedeset
drugih kandidata, stan, zapravo, od tolike gužve, uopšte nije
bilo ni moguće videti. Dugo smo se zadržali, sve dok više nikog
nije bilo, osim nas, i još jednog para koji je u kupatilu razgo‐
varao s agentom – a mi smo zamišljali, šta bi bilo – kad bi
bilo. Kada bismo, mi, ovde, udvoje. Pauza. Sve je, naravno,
fejk, samo igra. To je bilo jasno.
I Čeki odjednom odlazi do prozora, gleda napolje, takvog ga ni‐
kad nisam videla, s tim sentimentalnim pogledom, kao da je
neki kućni ljubimac upravo iskočio kroz prozor i da je dole
pregažen ili slično i kaže:
– Život bi mogao da bude tako lep.
Ja stvarno nisam, nisam znala šta da kažem. A on je bio ozbi‐
ljan. Ja sam, ipak, praktično orijentisana. Nije da sam ga baš
potapšala po ramenu, ali rekoh:
– Da. Mogao bi. Pa i jeste.
Nema odgovora. Samo tako stoji, onako sleđen. Mislim se, i
jaoj, nešto ga je spopalo. Nešto se dešava.
– Dragi, pa i jeste...
Izgovorim to veoma pažljivo, poput perceta.
– Jeste lep, život. Pogledaj me. I sijaš...
Pauza.
Nema reakcije. Ni glavu da podigne. To je bilo zabrinjavajuće.
Sada zamišljam sebe, Gabi, da sam jastuk, sasvim mek jastuk
kao perje, i hoću da ga nagovorim da svoju glavu odmori na
meni, jastuku, i sve, sve će biti u redu.
– Čeki, moraćeš da se potrudiš da ga zavoliš.
– Da živim.
– Da, da živiš. Potrudi se.
– Nije dovoljan. Moj trud nije dovoljan. Jednostavno nije do‐
voljan. Razmišljam.
– Život je kao kad učiš da govoriš. Ili da čitaš. Ili da plivaš.
– Ne umem da plivam.
– Onda da voziš auto.

Pauza.

– Ne znam kako to ide.
– Čeki, svako to može. Svako to može da nauči. Stvarno sva‐
ko. Niko ne može da bude toliko glup.
Posle mi je bilo žao što sam to rekla. Dakle: svako to može da
nauči. Stvarno svako. Niko ne može da bude toliko glup. Pau‐
za. Život je zaprepašćujuće jednostavan. Pauza. Moraš da ga
voliš. Ne mogu da iskočim iz svoje kože – to je bilo najbolje što
mi je palo na pamet. A Rajner: Umoran sam, kaže, toliko sam
umoran.
Onda sam se opet setila jastuka i zagrlila sam ga i dovela ga
kući; i onda sam mu dala neku slabiju tabletu za spavanje iako
mu verovatno uopšte nije bila potrebna.

17. Nedelja 2

Linda. Ervin.

LINDA Zatvoriće banju još ove godine. Pauza. Onda će se i za
tebe otvoriti sasvim druge mogućnosti.
ERVIN Zanimljivo. Na primer.
LINDA Na primer, jednom parku s divljim životinjama uvek je
potreban neko ko se razume u praćenje vremenskih pri‐
lika i ko će teleskopom da baci pogled na nepredvidivo
nebo, na primer.

Tišina.

ERVIN Upravo sam zadremao, je l’ da.
LINDA Mislim da jesi, da.
ERVIN A ti si sanjarila. Linda, ti sanjariš oduvek.
LINDA Pa šta.
ERVIN Moraš nešto da preduzmeš.
LINDA Na šta tačno misliš.
ERVIN Autobus, da, red vožnje autobusa je ukinut.
LINDA I.
ERVIN Kažu, ne isplati se. Nije dovoljno za liniju. Frekvencija
putnika nije dovoljna za liniju. Nismo dovoljno rentabil‐
ni. Sada saobraća samo dva puta nedeljno u grad, auto‐
bus sada u grad vozi samo dva puta nedeljno. Kao da
smo ovde na nekoj planeti koja odumire. Kako da pobe‐
gnem odavde...
LINDA A kuda bi išao...
ERVIN Bilo kuda s vremena na vreme. Pauza. Kod tvog brata,
na primer.
Tišina.
ERVIN On ti je brat. Zašto ga nikad ne viđam.

Tišina.

ERVIN Zašto ga nikad ne viđam. On radi u osiguravajućem
društvu. Tu su ljudi pouzdani. Ili nisu. Tamo je sve za ži‐
vota sigurno. Skoro pa kao državna služba. Ni u jednoj
branši nije sigurnije.
LINDA Mi čak ne znamo ni gde on živi.
ERVIN Ali mogli bismo da saznamo, kad bismo to hteli.
LINDA Kada bi on to hteo; kada bi Fin hteo da mi saznamo, u
tom slučaju – možda. Ervine, on nas ne želi, on ne želi ni‐
kakav kontakt.
ERVIN Osiguranje živi od kontakata. Imati kontakte to je alfa
i omega...
LINDA Poslovno, da...
ERVIN Međuljudski, ne. Kada čovek razdvoji poslovne od pri‐
vatnih kontakata i kada ih pogrešno prespoji, nastaje
kurcšlus. Pauza. Hoću da znam kako mu je. Šta radi, kako
živi. Hoću da ga vidim još jednom.
LINDA Pogledaj mene. Kao jaje jajetu. Samo muško.
ERVIN Ranije, možda. Ali sada. Prošlo je toliko vremena, toli‐
ko vremena. Ako uspeš da pronađeš Fina, operisaću ka‐
taraktu. Tebi za ljubav.

Tišina.

ERVIN Nešto se desilo. Je l’ me slušaš.



ERVIN Juče je umro Štapler. Ne – za godinu dana, ne – možda,
desilo se to juče. Cvrčci su pevali. A ja sam posmatrao.
Kroz naočare.
LINDA Ne poznajem Štaplera.
ERVIN Je l’ se sećaš. General Štapler, iz sobe prekoputa. Usrao
se dok je umirao. U trenutku kad je smrt dolazila još
jednom se posrao u lopatu; video sam svojim očima,
morao sam da gledam, ostavili su vrata otvorena; pono‐
vo. Pauza. Pogled mu je bio mlečan.

Tišina.

ERVIN Mahnuo sam mu. Jesam, stvarno. Za rastanak.

Tišina.

ERVIN Zajedno smo išli na plivanje. Leti. Još ovog leta. Na ba‐
zen u Brikenštrase. Autobus je još saobraćao. Poslednji
put u septembru. U septembru smo poslednji put auto‐
busom išli na bazen. Plivao sam u stazama, još uvek mogu
dvadesetak dužina, stvarno mogu, dvadesetak. Ili pet‐
naestak. Ne znam tačno. Na deset uvek prestajem da
brojim. Deset je trening, sve preko toga je luksuz. On je
samo hodao po vodi, general. Hodao po vodi u malom
bazenu. Tad mi je bilo jasno da nešto nije u redu.

Tišina.

ERVIN Mahnuo sam mu za rastanak.

Tišina.

ERVIN Nije me primetio. Ali nema veze. Pauza. Adieu, viknuo
sam. Adieu, generale, ti matori, usrani gade. Smeje se,
zadovoljno. Adieu, matori, usrani gade. I neka ti je laka
zemlja.
Ervin se smeje.
Linda se smeje s njim.
Tišina. Ervin je izgleda ponovo zadremao.
Linda odlazi.
Tišina.
ERVIN Moraš da me izvučeš odavde.
Molim te...
Sine...
Povedi me sa sobom...
Povedi me sa sobom...

18. Bdenje 5

Fin.

Ništa nije kupovao. Police u kuhinji bile su prazne, dve šerpe,
takođe.
Uzeo je svoj novčanik i njegov sadržaj istresao na sto. Samo
novac u metalu. Razdvajao ga je po stolu, jedan po jedan, sve
dok se ivice više nisu dodirivale, nije ga brojao. Među njima
bilo je tankih novčića od po cent, tamnih od prljavštine i od
znoja onolikih ruku, teških komada koji su izgledali kao kova‐
ni mesing, i večito isti, srebrnkastog sjaja, zlatnih ivica.
Ništa nije kupio. Procenio je sumu koja je pred njim bila na sto‐
lu i šta bi za istu mogao da kupi. Dovoljno za: pola kilograma pi‐
rinča, kutiju filter‐kafe, konzervu pasulja. To bi mu bilo dovoljno
za dva‐tri dana, možda i četiri, sada, kada se navikao na malo.
Zamišlja kako silazi niz stepenice i odlazi u pravcu supermar‐
keta. Mišići njegovih butina na stepenicama počeli bi da drhte,
bljutav vazduh potonuo bi u njegov grudni koš i pre nego što
bi otvorio vrata, na ulici, na svetlosti dana srušio bi se i pre
nego što bi s nekim još jednom porazgovarao.
Popio je čašu vode sa česme. Procenio je sumu koja je pred
njim bila na stolu i šta bi za istu mogao da kupi. Bilo bi dovoljno
za: pola kilograma pirinča, kutiju filter‐kafe, konzervu pasu‐
lja.Voda je grgoljila u njegovom stomaku. Zaključio je da bi to
bilo dovoljno za sutra. Popio je čašu vode sa česme. I za pre‐
kosutra. Sigurno i za prekosutra.

19. 43 godine

Policijska patrola. Tomas. Ira.

IRA Spavala sam.
TOMAS Kad se to desilo.
IRA Bilo je to u sredu veče. Ili u sredu popodne. Nisam otišla
u krevet. Sedela sam na stolici i zaspala sam. U maloj fo‐
telji, zaspala sam u fotelji. Kad sam se probudila, prošlo
je dosta vremena.
TOMAS Je l’ bila noć.
IRA Svitalo je, bilo je jutro, oko pola pet. Čula sam ptice. Usta‐
la sam i osvrnula se. Bila sam sama.
TOMAS Niste se uplašili.
IRA Nisam.

Tišina. Ira pevuši.

IRA Nisam. Slušala sam ptice kako pevaju. Otvorila sam pro‐
zor. Napolju je bilo hladno. Ipak, ostavila sam prozor
otvoren, volim, volim hladnoću, volim kožu kad se na‐
ježi, kad pecka, kad pecka od hladnoće. Pauza. Otvorila
sam prozor i legla u krevet. Najzad.
TOMAS Da biste spavali.
IRA Da. Bila sam sama.

Tišina.

IRA Da. Tako je bilo. Zaspala sam i dok sam spavala, on je oti‐
šao.
TOMAS Kad je počeo da Vas hvata nemir.
IRA Kad je počeo da me hvata nemir. Moram da razmislim.
Pauza.
TOMAS Da nije ostavio neku cedulju.
IRA Da je nije ostavio. Ne mislite valjda da bi mogao da bude
mrtav...
TOMAS Ostavio je negde kod Vas...
IRA Nije.
TOMAS Nikakav komad papira, nikakvu poruku, nikakvu ce‐
dulju...
IRA Ne. Ne. Nije morao da polaže račune kada bi izlazio iz sobe.
TOMAS Možda ne, kada izlazi, ali kada namerava da se više
ne vrati.
IRA Zašto mislite da nije želeo da se vrati.
TOMAS Mislio je da će mu negde drugde biti bolje. Bolje pri‐
like.
IRA Nemojte da me vređate. Pauza. Da mu se nije nešto de‐
silo.

Pauza. Ira pevuši.

TOMAS Vi ste oboje stranci, na proputovanju, odseli ste u ne‐
kom hotelu. Zašto Vaš muž sam, bez mantila, bez tašne
izlazi iz sobe, a da Vam se ne javi.
IRA Hteo je da prošeta. Ja sam spavala, a on je hteo da pro‐
šeta. Je l’ Vi budite Vašu ženu kada hoćete da idete u
šetnju.

Tišina.

IRA Recite mi.
TOMAS Ne znam. U nekom stranom gradu, možda. Da. Pro‐
budio bih je u nekom stranom gradu. Ili ne bih izašao bez
nje. Ili bih ostavio poruku. Verovatno ne bih izašao bez
nje.
IRA Tako sam i mislila. Mi nismo kao Vi. U tim stvarima, u ma‐
lim stvarima, mi čuvamo našu nezavisnost. Pauza. Ne
znam da li Vi možete da mi pomognete. Je l’ imate ne‐
kog kolegu.
TOMAS Ne, ne, nema nikakvih kolega. U stranom okruženju,
kad padne mrak, bez mantila ili jakne i bez tašne napu‐
stiti Vašu zajedničku sobu, to je, dakle, mala stvar.
IRA Upravo sam objasnila. Da, to je mala stvar.
TOMAS A šta bi bila velika stvar; nešto o čemu bi vas obavestio.
IRA Da je krenuo preko granice. U inostranstvo. Da, da je na‐
meravao da ode u inostranstvo, onda bi me probudio.
Sasvim sigurno. To, pa dobro, ne bi baš bila neka velika
stvar, ali, svakako, bila bi vredna pominjanja.
TOMAS Je l’ imao novac kod sebe.
IRA Ne znam. Nisam gledala da li nešto nedostaje. Pretpo‐
stavljam da je imao novac kod sebe. Nije on glup. Ko još
izlazi iz hotela bez novca.
TOMAS Mislite da je nešto moglo da mu se desi.
IRA Da, možda su ga opljačkali zbog novca.
TOMAS Dobro, imamo opis osobe, okolnosti – ako pronađe‐
mo Vašeg muža, javićemo Vam.
IRA To je sve.
TOMAS To je sve.
IRA Šta ćete uraditi. Uradite bilo šta – potražite ga... TOMAS
Sada je prijavljen kao nestao.

Pauza.

IRA Prijavljen kao nestao. Smeje se.
Peva... gracias doy a la desgracia
y a la mano con puñal
porque me mató tan mal
y segui cantando, cantando
...
Neću se pomaći odavde.
TOMAS Gospođo Davidof...
IRA Neću se pomaći odavde. Čekaću dok ga ne pronađete.
TOMAS Još uvek ste u hotelu.
IRA Da. Ostala sam tamo. I to u istoj sobi.
TOMAS Odvezite se nazad, gledajte televiziju, skrenite misli.
Vidite, od prošle srede, prošlo je tri dana – možda ste u
pravu: muž je pošao u šetnju, možda se ukrcao na brod,
krenuo na plovidbu rekom, usput je zaspao, poput Vas,
probudio se u nekom drugom gradu, u nekoj drugoj luci,
mora da se orijentiše i sutra će se vratiti.
IRA Da nećete da me uzmete u naručje, šta pričate to.
TOMAS I sami ste rekli, to nije nikakva velika stvar. Večernja
šetnja bez mantila i bez javljanja, mala je stvar, nije vre‐
dna pominjanja.
IRA Moj muž je otišao jedne srede...
TOMAS Sasvim sigurno...
IRA Ne, prošle srede uveče. Vi, nesposobni idiote – je l’ Vam
ja ličim na neku šašavu domaćicu, mislite da sam histe‐
rična, zar bih nakon tri dana dolazila do Vas da kukam za
pomoć...
TOMAS Hm...
IRA Bila je to sreda veče pre 43 godine, Vi, pametnjakoviću,
moj muž je nestao iz hotela pre 43 godine i sigurno ne,
zato što je hteo da me ostavi. Nešto mu se desilo.

Tišina.

TOMAS To je dosta vremena. Pauza. To je ceo moj život.

Pauza.

IRA Nisam više mlada. Pauza. Počinje da mi nedostaje. Pau‐
za. Nedostaje mi.

20. Bdenje 6

Fin.

Onda se setio novca u metalu. Čuvao je sitan novac koji ne bi
potrošio na kraju svojih putovanja. Doneo je kutijicu; ranije
je sortirao po zemljama: forinte, guldeni, franci i lire. Dao je
sebi vremena, napravio je gomilice. Zatim ih je srušio i sav no‐
vac nagurao na jednu gomilu. Onda je otpočeo.
S vremena na vreme zagrcnuo bi se, povredio se, počinjao da
se davi. Iskašljao bi tih nekoliko kapljica krvi na zgužvani šal koji
mu se nalazio u džepu.
Stavio sam jedan novčić među prste. Jednu pezetu. Bila je
mala i bledunjavo je svetlucala. Motao sam je, gurnuo je pod
jezik i u obraze, u jedan, pa u drugi. Kakvog je ukusa. Napred
na nepcu drugačijeg je ukusa nego na nepcu pozadi. Imala je
ukus na krv i plesan. Pre nego što sam trenuo skliznula u grlo.
Progutao sam. Zasmejao sam se. Uzeo sam drugi novčić sa go‐
mile, pa treći, uzimao sam jedan za drugim sve dok ih više
nije bilo. Počeo sam da štedim novac u svom sopstvenom telu.
Ili možda. Da ga varim.
Mirno i obazrivo jeo sam ono čega mi nikad nije bilo dosta i
čega nikad nisam imao dovoljno.

21. Tragovi 3

Gospodin Šmit. Gospođa Šmit. Jozef.

GOSPODIN ŠMIT Pronašao sam ga u bašti. Iza jorgovana.
JOZEF Šteta. Šteta što ste me primetili. Nemojte da Vas ja remetim.
GOSPOĐA ŠMIT Šta on hoće od nas.
JOZEF On hoće da bude u Vašoj blizini. On hoće da Vas posmatra.
GOSPOĐA ŠMIT Da proučava naše navike. Da nas špijunira. Da
savlada našu ogradu, da zaposedne našu baštu, našu
kuću, našu garažu – i naša platna sredstva. To on hoće.
GOSPODIN ŠMIT Mi nismo bogati.
JOZEF On hoće da upozna Vaš život. Spoljne prilike. Ali mnogo
više i one unutrašnje.
GOSPODIN ŠMIT Mi nismo ništa posebno.
JOZEF On je zainteresovan za Vas. Bez ograničenja, bez uslov‐
ljavanja, bez pretnji.
GOSPOĐA ŠMIT To interesovanje je jednostrano.
JOZEF Šteta što ste me primetili. Nemojte da Vas ja remetim.
Ponašajte se kao što se ponašate inače. To, naravno,
sada više nije moguće. I pošto se Vaše otkriće ne može
poništiti, imam jednu molbu.
GOSPODIN ŠMIT Lepo je što ste tako lepo vaspitani. Prego‐
varaćemo ljubazno. Bez svađe, bez nasilja, zar ne.
JOZEF Molim Vas da me zadržite ovde kao svog gosta.
GOSPOĐA ŠMIT Vi hoćete da ostanete.
JOZEF Ako nemate ništa protiv, rado. Hvala.
GOSPODIN ŠMIT Koliko dugo.
JOZEF Dok ne budem dovoljno znao o Vama.

Pauza.

GOSPOĐA ŠMIT Šta ćemo sad. Je l’ možemo nešto da uradi‐
mo. Da ne ispadne loše.

Pauza.

GOSPODIN ŠMIT Je l’ imamo nešto da krijemo. Nemamo. Je
l’ imamo svoje tajne. Nemamo. Ili, ti, Ida, imaš neku tajnu...
GOSPOĐA ŠMIT Kakvu tajnu...
GOSPODIN ŠMIT Ida, ako imaš neku tajnu, budi sad hrabra, pa
reci. Preboleću. Šta god da je.
GOSPOĐA ŠMIT Nemam...
GOSPODIN ŠMIT Ida, imamo simpatičnog gosta koji će ostati
nekoliko dana. Prijaće nam ova poseta. Bićemo posma‐
trani. Ugostili smo našeg posmatrača. To je napredak.
GOSPOĐA ŠMIT Posmatrao nas je. Mislili smo da je životinja
u pitanju.
GOSPODIN ŠMIT Mislili smo da ste životinja. Mislili smo da su
Vaši tragovi, tragovi neke životinje. Vaše prisustvo bilo
je nečujno. Mogli ste da budete i satelit u svemiru. Ida,
je l’ se sećaš o čemu smo nedavno razgovarali.
GOSPOĐA ŠMIT Je l’ misliš na ono o čemu razmišljamo već
neko vreme.
GOSPODIN ŠMIT Mislim da mislimo na isto.
GOSPOĐA ŠMIT Niko više neće imati ličnu kartu; naš genetski
kôd biće upisan na jednom malom čipu koji će biti ugra‐
đen u mrežnjaču levog oka.
GOSPODIN ŠMIT Svaki čovek moći će, u svakom trenutku, da
bude pronađen iz svemira. Bila magla, noć, oluja, bili
oblaci, moći će da bude lociran pomoću ličnog odašilja‐
ča. On se nalazi u čipu, u čipu s genetskim kôdom, u oku.
GOSPOĐA ŠMIT Ko bi sebi izvadio oko.
GOSPODIN ŠMIT Ko bi sebi izvadio oko ne bi li krišom prešao
granicu.
GOSPOĐA ŠMIT Neće biti moguće izgubiti se.
GOSPODIN ŠMIT Ili pobeći.
GOSPOĐA ŠMIT Ili ostati neutvrđenog identiteta.
GOSPODIN ŠMIT Neko će sve znati o nama. Ja se ne bojim bu‐
dućnosti.
GOSPOĐA ŠMIT Sve dok sam s tobom, ni ja se ne bojim bu‐
dućnosti. Samo ne želim da se razdvajamo.
GOSPODIN ŠMIT Ida, ne boj se. Niko više ne mora da se boji.
Mene samo brine jedna stvar.
JOZEF Koja...
GOSPODIN ŠMIT Mi imamo ćerku. Ona ima 25 godina. Živi u
Tasmaniji sa svojim mužem. Unuke nemamo. Mi smo
deo njihovog istraživačkog projekta.
JOZEF Imate li još dece.

Pauza.

GOSPODIN ŠMIT Ne, direktno.
GOSPOĐA ŠMIT Gerharde... Ni reči.
JOZEF Kao mlad čovek, kao student medicine, učestvovali ste
u istraživačkom programu za oplodnju.
GOSPOĐA ŠMIT Ne. Nije.
JOZEF Zar niste Vaše studije finansirali tako što ste pokatkad
donirali po koju ejakulaciju.
GOSPOĐA ŠMIT Ne. Nije.
JOZEF Formulišimo to ovako: prodavali ste svoje seme jednoj
banci sperme.
GOSPODIN ŠMIT Ida i ja se tada još uvek nismo poznavali. Bilo
je to, ja sam tada...
GOSPOĐA ŠMIT Gerharde, bio si velikodušan. Moj muž je je‐
dno vreme bio velikodušan. Bila je to greška.
GOSPODIN ŠMIT Bio sam nepažljiv, lakomislen u ophođenju sa
svojim genetskim materijalom, to je istina. Bilo je to da‐
vno, bio sam mlad. Vladalo je izvesno izobilje. Dobro, to
više nije deo našeg života. To je prošlost. Sada znate sve.
JOZEF Zar nikada niste poželeli da znate šta je postalo od Va‐
šeg genetskog materijala. Koliko ljudi postoji, ipak, Vama
nalik.
GOSPOĐA ŠMIT To više nije deo našeg sveta. Šta je poklo‐
njeno, poklonjeno je.
GOSPODIN ŠMIT Ja sam dao, neka druga žena je – Ida, izvini
– uzela. Bio sam plaćen. Ne mnogo, ali, moliću lepo, to
mi je tada – Ida, izvini – pričinjavalo izvesno zadovoljstvo,
priznajem. Ali onda je tome morao da dođe kraj.
JOZEF U međuvremenu, mogli biste da postanete deda.
GOSPODIN ŠMIT Ostaćete nekoliko dana, je l’ tako. Razgle‐
dajte našu kuću, naš život. Primetićete da je sasvim ispu‐
njen. Ispunjen sve do samih ivica. Moja žena i ja, i ta‐
smanijska ćerka, za više i nema mesta, već i to skoro pa
prevazilazi kapacitete. Možete da spavate na tepihu.
Toalet za goste je u podrumu. Obratite pažnju na glavu,
dok silazite, plafon je nizak.
GOSPOĐA ŠMIT Sada ćemo da napravimo večeru, a zatim
ćemo da gledamo televiziju.

22. Odmor

Tomas. Monika. (Dete.)

Tomas, Monika i dete otputovali su u Holandiju. Prvi odmor
nakon dužeg vremena, Monika je baš to htela: moram da nau‐
čim jezik. Selo usred vrba i močvara koje se, pa skoro be‐
skrajno, prostiru do nasipa; iza braonsivih peščanih plaža u iz‐
maglici, nazire se more. Jesen.
Šetaju poljima posle žetve, razgovor među njima utihnuo je,
razdvojila ih je igra deteta koje jurca napred‐nazad, a sada trči
daleko ispred njih i udaljavaju se jedni od drugih poput malih
planeta na svojim isprekidanim putanjama.
Tomas prati kako dete, a zatim i žena, pristižu do vrha nasipa,
kako se okreću za njim, gledaju u njegovom pravcu, ne mašu
mu i nestaju iza nasipa. Sam je.
Hodati dalje, još dalje, pustiti noge da te nose same. Površina
polja je prazna, a nebo ravno i prostrano i čovek nema šta da
radi osim da se suprotstavlja neprestanim naletima vetra i da
pusti da mu vreme prolazi. Poželi da se preda.
Nasip krivuda peščan i vlažan pred njim. Drži pravac. Penje se
s rukama u džepovima, zadihao se od napora da održi ravno‐
težu, zaustavi se na pola puta i udišući vazduh gleda ispred
sebe, iza sebe, odjednom zadovoljan, skida kapu s glave, kosa
mu leprša na vetru. Pesak u nosu i među zubima – dugim ko‐
racima grabi uz kosinu nasipa, posrće i proklizava, ali gromko
se smeje, i prestravi se kad u daljini ugleda ženu i dete kako
ih, držeći se za ruke, zapljuskuje nadolazeća struja i kako se,
odupirući se navali vode, bore da se domognu obale brže od
talasa.
Prolaze dve, tri, četiri sekunde, on ih posmatra pun zaprepa‐
šćenja, gleda odozgo ta dva ljudska bića koja su deo njegovog
života, a zatim se, iznenada, pokrene, pojuri im u susret.
23. Iznenađenje
Policijska patrola. Tomas. Gabi sa tragovima davljenja na vratu.

TOMAS Iznenađenje – sigurno ste se radovali.
GABI Naravno da sam se radovala. Ne ide čovek svaki dan s
ministrom na večeru, nije svaki dan pozvan na večeru s
ministrom. Ja, u svakom slučaju, nisam.
TOMAS A Vaš prijatelj, gospodin – Mahaček...
GABI ...Rajner. Zovem ga Čeki.
TOMAS ...To su njegovi kontakti. On je na samom vrhu mej‐
ling liste. Na samom vrhu liste.
GABI Naravno da nije. Čeki ima proizvodnju trenerki; već je
dovoljno čudno da ministar pozove nekoga poput njega.
Ali, desilo se, eto, jednom. To je bilo super. Večera za
samo 10–12 osoba. Uključujući nas dvoje, Čekija i mene.
Kako to da propustim. Mislim, ministar sigurno ima svo‐
je razloge, a ako ih i nema, ako nema svoje razloge, i jed‐
nostavno je u pitanju blizina građanstvu, nemam ništa
protiv.
TOMAS Vi ste se, dakle, potrudili. Doterali ste se.
GABI Duga rubin‐crvena sa špicastim dekolteom.
TOMAS Sigurno ste izgledali veoma lepo.
GABI Jesam.

Tišina.

GABI Ma, kakvi. Imala sam svoj kostim boje lososa, jedini, koji
imam. Decentan je, elegantan, potpuno neupadljiv. Bilo
je tako, stvarno. Tišina. Nisam htela da mu dajem po de‐
kolteima, crvenokosa šljokara koja ne ume da se pona‐
ša. Htela sam da izvadim džokera iz rukava, da ostavim
dobar utisak. Pritom, Rajner ministra i ne poznaje, nikad
ga u životu nije video. Sve mu verujem.
TOMAS To je normalno kada među ljudima postoji neki sen‐
timent.

Pauza.

GABI Da, tako je. Okej. Krenuli smo autom u pravcu Himel‐
pforta, skrenuli sa glavne ulice, zalutali. Navodno.
TOMAS Večera nije bila u gradu.
GABI Nije ni bilo nikakve večere, večera je bila izmišljena. Ma‐
mac. Tvrdio je da je večera u vikendici zamenika mini
stra. Koji će, takođe, biti prisutan. Uključujući i suprugu.
Šta kažete.
TOMAS Ništa ne kažem. Verovatno bih mu i ja poverovao na
Vašem mestu.
GABI Bio je mrkli mrak, nismo imali kartu. Ni ono satelitsko sra‐
nje, ne treba gospodinu Mahačeku, kaže on. Idemo na
ekskurziju.
TOMAS Po mrklom mraku.
GABI Moja verzija te večeri. Ja sam, naime, svom dečku Rajneru
Mahačeku pre, otprilike, šest meseci pozajmila tačno
tri hiljade evra od svoje ušteđevine, bolje rečeno –
tih tri hiljade evra to je praktično cela moja ušteđevina
– i s vremena na vreme, moram da ih spomenem, kada
i sama nisam baš likvidna; Rajner je od tog novca, navo‐
dno, hteo da kupi neki drugi auto i nameravao je da mi
ga vrati u ratama. Nije učinio ni jedno ni drugo, i ja sada,
dakle, onda, posle šest meseci, moram sebi da kupim
nove čarape i hoću nazad svoj novac. Usluga: bez kama‐
te. Eto. Zamislite, mrkli mrak, auto, šuma, mi – zalutali i
ja otpočinjem tu naivnu priču o novcu koji mi je potreban
i pitam Rajnera: šta je s novcem. On kaže: imaćeš ga u po‐
nedeljak. A nedelja veče je. On će, dakle, dobićeš ga u po‐
nedeljak. Dobro, kažem ja, zadovoljna, i gde smo, i gde
su ministar i njegova večera. Rajner zaustavlja da bi u pr‐
tljažniku potražio adresu. Ja pitam: kako je adresa mini‐
stra dospela u prtljažnik; adrese se drže u kaseti ili na mo‐
bilnom ili se zapišu na cedulju koja se stavi iza blende.
Rajner, taj prefinjeni šupak, izlazi iz kola, traži, vraća se,
kaže, ne može da nađe pravu adresu, u prtljažniku se
nalaze tolike adrese, toliko različitih adresa, i one, i naša
rasprava, zbunjuju ga. – U redu je, Čeki, dušo, hoćeš ja da
pogledam? Ne, ne, odmah skreće temu, ne, ne moram da
dolazim i da proveravam, nije pronašao adresu, ali zato,
pronašao je nešto drugo, iznenađenje, koje je posebno
smislio za ovo, ionako posebno, veče i koje, konačno,
sada, kad je baš pogodan trenutak, želi da mi pokaže. –
U prtljažniku? Da, među svim stvarima deponovanim u
prtljažnik, među kojima je, navodno, tražio i nije prona‐
šao adresu vikendice zamenika ministra, upravo tu, pro‐
našao je poklon koji je smislio za mene, meni ga kupio i
upravo ga tu i sakrio, a koji je zgodnom prilikom trebalo
da mi preda kao iznenađenje, ogrlicu, sad kad mu je iz‐
letelo, skupocenu ogrlicu, punu malih kristala i s jednim
rubinom.
TOMAS Koju je kupio umesto auta od Vaših tri hiljade evra.
GABI Ni ja nisam mogla da se radujem tek tako.To sam mu i
rekla, kažem mu: Ne mogu da se radujem tek tako. Tre‐
balo bi da smo u toplom, na večeri, umesto toga stoji‐
mo zbunjeni i izgubljeni usred nedođije, mrkli mrak, nije
da se mrznem, dobro, nije baš toliko loše – a ti se po‐
javljuješ sa svojom ogrlicom iz prtljažnika. Tako. Vi ste
sada on.
TOMAS Šta on kaže. Hoću da ti je stavim oko vrata.
GABI Da je sastavim. Rekao je baš to.
TOMAS Dozvoljavaš?
GABI Da, bože.
Moraćeš da izađeš iz auta i zatvoriš oči.
TOMAS Moraćeš da izađeš iz auta i zatvoriš oči.
GABI Već je mrak, kasno je, trebalo bi da pokušamo da
pozovemo vikendicu zamenika ministra.
I broj je na cedulji zajedno s adresom koju ne mogu da
pronađem.
GABI Kada budeš izašla iz auta, a ja ti stavio ogrlicu oko vra‐
ta, bićemo gotovi i spremni za tu večeru.
TOMAS To je rekao...
GABI On nastavlja: Ubeđen sam da, kada bi bacila još jedan
pogled u prtljažnik...
Ja sada: Tu reč ne želim više da čujem od tebe, nikada više, ni‐
kada više u svom životu...
On: Nazovimo ga PT, kada bi bacila još jedan pogled u PT i po‐
tražila adresu, pošto ti budem stavio ogrlicu, ta adresa
ukazaće se pred nama i mi ćemo direktno – ti sa svojom
blistavom ogrlicom, ja sa svojom blistavom devojkom –
stići do blistavog društva za večerom i ti ćeš reći...
Vi ste sada ja...
TOMAS Dosta je...
GABI Isplatilo se, isplatilo se što sam izašla iz auta. Šta biste
Vi uradili?
TOMAS Ja nisam baš neki tip od poklona. Niti volim iznena‐
đenja.
GABI Trebalo je manje da mu verujem. Ali, bila sam umorna.
Htela sam to da okončam. Ali, izašla sam, zatvorila vra‐
ta, čekićam ispred, čujem ga kako otvara pa zatvara PT
i osetim nešto hladno na svom vratu. Osećam, osećam
jednom rukom nešto hladno, kako se to već oseća, i
odjednom on zateže, zateže i primetim to je ogrlica, da,
to jeste ogrlica, prava, nanizana, i on vuče, on vuče i
steže mi vrat, izbija mi vazduh, ne mogu da uvučem prst,
neću je se osloboditi, preseca mi grkljan i – tu sam mu iz
sve snage zabila lakat u stomak i kako je za tren, za tren
trena malkice zastao, zabila sam mu još jednom, vrh
lakta, on ustukne tako da sam mogla da se okrenem za
četvrtinu kruga i uhvatim ga kroz pantalone za jaja, pri‐
tiskam čvrsto koliko mogu, stiskam ih u svojoj šaci čvr‐
sto koliko mogu – tu je popustio...
TOMAS Neobično.
GABI Ne dozvoljavam ja da me neko kokne u šumi, u mraku;
ako odlazim, onda sa stilom.
Tišina.
TOMAS To je bilo isplanirano.
GABI Hteo je da me ubije taj govnar.
TOMAS Zbog tri hiljade evra.
GABI Otkud ja znam. Kakav psihopata. Rajner. Nikad ne bih re‐
kla. Nikad. On je tako nežan. Inače.
TOMAS Šta ste onda uradili, jeste li pobegli.
GABI Ma, neee. On se izvinio i onda me je odvezao kući.
TOMAS Dopustili ste da Vas kući odveze čovek koji je upravo
pokušao da Vas zadavi...
GABI Šta je trebalo da uradim. Da pustim da me juri kroz
šumu. Smirila sam ga, rekao je, žao mu je. I ja sam rekla:
Žao mi je što sam ti stiskala jaja, nisam imala šta drugo.
Razumeo je. Onda je rekao, ne zna šta ga je spopalo,
inače nije nervozan, verovatno je zbog ministra. Bio je
uzbuđen zbog toga.
TOMAS Gospođo Novotni, to je bilo isplanirano. Klopka, ra‐
zumete, namamio Vas je u klopku, isplanirao je da Vas
ubije.
GABI Da, ne znam ni sama.
TOMAS ?
GABI Da, veče je nekako krenulo naopako, to je jasno. Ali, da
li je sve to isplanirao, ne znam. Možda je imao nešto dru‐
go na umu, hteo da bude nasamo sa mnom – možda su
mu nervi stvarno popustili...
TOMAS Zbog tri hiljade evra koje ste hteli nazad.
GABI Da, možda nije trebalo da počinjem tu priču. Baš tog
dana kada je sa mnom hteo u šik‐izlazak.
TOMAS Vi ste, u svakom slučaju, ovde, prijavili ste ga zbog po‐
kušaja ubistva, verovatno iz gramzivosti. Niske strasti,
nema sumnje.
GABI Gramzivost. Ma, neee, ja sam mu pozajmila novac. Do‐
brovoljno. Bio njegov. Niske strasti. Ma, neee, nisam ga
prijavila.
TOMAS Upravo ste mi detaljno opisali kako je gospodin Ma‐
haček pokušao da Vas zadavi u napuštenom delu šume.
Ja to zovem prijavom.
GABI Ma, neee. Trenutak, meni je, zapravo, potreban samo sa‐
vet.
TOMAS U vezi sa čim.
Da li da ostanete s njim.
Da li da ga još uvek volite.
Da li i dalje treba da mu pozajmljujete novac.
Da li u budućnosti možete da mu verujete.
GABI Vi baš umete da budete cinični.
TOMAS Ma, kakvi. Svako zaslužuje drugu šansu. Zar ne.
GABI Da. Čini mi se.
TOMAS Upravo tako. Šta me onda pitate.
GABI Htela sam, zapravo, da znam, ukoliko se nešto slično po‐
novi, da li onda retroaktivno mogu da prijavim prvi slu‐
čaj, da li, dakle, da li onda, u izvesnom smislu, mogu da
budem sigurna da...
TOMAS Gospođo Novotni, počinje mi pauza za ručak.


24. Bdenje

Fin.
Otvorio je prozor i ispraznio punu pepeljaru. Vetar mu je du‐
nuo najfinije čestice pepela u lice. Nasmejao se. Udahnuo du‐
boko. Nagnuo se preko prozora. Nije hteo da ga oseti nikada
više. Strah na otvorenom. Stao je na sims. Drži se čvrsto. Pu‐
šta.

25. Rastanak

Tomas. Monika.

Dana kada smo odlučili da se raziđemo – pa, dobro, eto, iz‐
govorili smo i to. Izgovorili smo i time je zapečaćeno. Sedeli
smo i niko da progovori. Niti je iko hteo da ode. Kao da smo
se zaledili u vremenu.
Ne znam koliko dugo je potrajalo, nekako sam utrnuo, utrnuo
u čitavom telu.
Da, i Monika će odjednom: Smešno, kaže. Uopšte ne boli.
Osluškujem. Osluškujem u sebi i – ništa ne osećam. Malo
vuče. Kao kad daješ krv, čovek stegne pesnicu, pumpa, ono
malo vuče, i onda jednostavno gleda kako sva ta krv izlazi, sva
ta krv, bezbolno.
Hteo sam da dodam: Ne preteruj, da iskrvariš pri davanju krvi
nećeš, pa nije to klanica; ali onda mi se to učinilo nekako ne‐
umesnim, brutalnim – šta da radiš, kad se ona tako oseća – ni‐
sam ništa rekao.
A Monika će: Nešto će se promeniti. Promeniće se nešto. Dru‐
gačije – ne može.
Pa dobro, mislim, sada malo preteruješ, da, malo si ga naga‐
zila, ako dozvoljavaš da kažem, mi se rastajemo, porodica se
raspada – a ona: Nešto će se promeniti. Ali još uvek ništa ne
govorim o utrnuću u čitavom svom telu.
A Monika ustaje, hoće da krene – sruši se.
Jednostavno se sruši. Eto, tako, na tepih.
Ustane, hoće da krene – padne.
Nesvestica.
I pozvao sam hitnu pomoć, šta je, inače, trebalo da uradim.
Da je bilo lepo, nije.

26. Jutro

Linda. Jozef.

Lindu su obavestili i ona odlazi kolima u grad
da reguliše stvari.
Pogrebnik, izvesni gospodin Erbarmen, stariji čovek,
krut je, prek, i u mislima
negde drugde,
nešto ga pritiska, čini ga nervoznim
i nepažljivim spram žene preko puta njega.
Linda prihvata neki karton.
Inače – ništa, inače, nije ostavio ništa.
Inače – ništa.
Mislim, ostavio za sobom.
Sleže ramenima.
Ni pismo.
Odmahuje glavom.
Ni pismo, nikakvo oproštajno pismo.
Odmahuje glavom.
Ni parče papira s porukom.
Odmahuje glavom.
Ni cedulju s porukom.

Tišina.

Ni kovertu s ključem.
Oh, jeste, trenutak, izvinite,
naravno, evo, ključ od stana.
Skoro pa sam, da me niste – izvinite molim Vas hiljadu puta –
Pogrebnik se zagrcne, šaka na ustima:
ne zamerite mi.
Linda stavlja ključ u kutiju sa stvarima
u kojoj je nekoliko pari cipela
i jedan prljavi, zgužvani šal,
prljav kao da je pasji.
Na njemu četiri kapi krvi,
prva – veličine novčića,
najmanja – veličine zrna pirinča.
Crveni metalni autić.
Linda ga prepozna. Inače – ništa.
Ima, tamo, u cipelu skliznula je loptica papira.
Od straha zastane joj dah. Krv joj jurne u slepoočnice, počinje
da joj tutnji u glavi.
Pročitaće je kasnije.
Linda treba da izabere kovčeg.
Mislim – sigurna sam da je hteo da bude spaljen.
Pogrebnik: moguće, ali mi spaljujemo samo uz kovčeg.
Linda zato treba da izabere kovčeg.
Odmahuje glavom. Sleže ramenima. Tišina.
Pogrebnik: ako dozvolite savet...
Samo izvolite.
Najčešće uzimaju najjeftinije modele
u takvim slučajevima.
Tako, dakle, najčešće, u takvim slučajevima, misli Linda,
slučaj, korak, skok.
Pogrebnik: odluka je Vaša.
U tom slučaju, kaže Linda i odmahne, iznervirana,
uradite kao što inače radite.
Pogrebnik odjednom izgleda veoma tužno,
neutešno i neprirodno je bled.
I Linda misli, verovatno je bolestan, pa krije.
Ko će znati. Korak, skok, slučaj.
Inače – ništa.
Jednom rukom drži karton na svom krilu,
drugu stiska u pesnicu i palac čvrsto pritiska u šaci.
Šta će biti sa urnom.
Ponećete je sa sobom, ona pripada Vama,
pepeo Vašeg brata,
Onda, sutra.
Sutra.

27. Stanica

Ervin. Ira.
ERVIN To je kao s autobusom. Nekad dođe, nekad ne.
IRA Aha.
ERVIN Da.

Pauza.

ERVIN Ranije je saobraćao dva puta dnevno, a onda samo jed‐
nom. Ne znam tačno; zvanično, trebalo bi da saobraća
dva puta nedeljno, ali to u praksi, naravno, nije tako.
IRA Čovek ni na šta ne može da se osloni.
ERVIN Tako je Pauza.
ERVIN A opet, upravo kad čovek odluči da odustane od čeka‐
nja i misli, danas se ništa više neće desiti, on se, ipak, po‐
javi. Pauza. Ali, to nije sasvim sigurno.
IRA Ko je to jednom doživeo, dovoljno je, tada čovek ostaje
da sedi, večno. Više nije u stanju da ustane, čak i kad je
duhom ustao, već ga vidi kako dolazi. I zato ostaje da
sedi. Ostaje da sedi jer misli: ako sada ustanem i odem
– pojaviće se. Ako ustanem, nešto će se desiti. Ako se
maknem, desiće se ono odlučujuće. Stoga se ne miče. A
i to je greška. Fatalno je to što se čovek ne pomera. Jer,
naravno, istina je, ako se pomeri, nešto će se desiti. Čo‐
vek ustaje i odlazi. To se dešava.
ERVIN I onda se desi nešto drugo.
IRA I onda se desi nešto drugo.
ERVIN Otpevajte još nešto.
IRA pevuši... como la cigarra...
ERVIN U kakvoj ste se Vi to neprilici našli. Da 43 godine nekoga
čekate. Ispričali ste mi lepu priču.
IRA Je l’ mislite da je to bilo glupo s moje strane. Budite iskre‐
ni, mislite li da je to glupo...
ERVIN Moram da razmislim.
IRA Zar Vi nikad nikoga niste čekali.
ERVIN Ja – nisam. Ne.
IRA Nikada.
ERVIN Nikada.
IRA U tom slučaju, Vi nikada niste bili sami.
ERVIN Jesam. Ja sam oduvek sam. Prva žena me je ostavila,
druga žena me je ostavila, a ja sam ostao sâm sa decom.
Pauza. Dečak se u nekom trenutku razboleo, bio je toli‐
ko iscrpljen, doktori su hteli da dignu ruke od njega. A
onda su otkrili: ujeo ga je krpelj. Jedan jedini majušni
ujed krpelja koji ga je skoro pa ubio. U svakom slučaju,
to Vama verovatno zvuči patetično, ali otac je, ipak,
otac, i, i to upravo u teškim situacijama – ostao sam
uporno da sedim kraj njegovog kreveta: Moraš da se bo‐
riš. Da se boriš, moraš. Bori se. Pauza. To je i uradio, on
se oduvek borio, Fin.

Pauza.

A onda su me i deca napustila. Ali, ja ih ne čekam. To bi
bilo glupo. Da.

Pauza.

IRA Jednostavno sam htela da vidim šta će se desiti. Ako osta‐
nem na istom mestu. Ako ne pobegnem i ništa ne oče‐
kujem. Ali, bojim se da sam protraćila svoje dane. Hte‐
la sam da vidim šta će se desiti, prihvatiti svaki dan, bez
nade, bez straha, kao nešto najnormalnije. I konačno,
sada, nakon 43 godine, shvatam – bila je to greška, i ja
uopšte nisam taj tip.
Smeju se.
ERVIN Ipak, dali ste sebi vremena to da spoznate.
IRA Jesam. Provela sam 43 godine u istoj hotelskoj sobi. Na
kvaziproputovanju. Nikad o tome nisam razmišljala. Ču‐
dno, zar ne. Još čudnije da to shvatam tek sad.
ERVIN Koliko dugo ste poznavali svog muža.
IRA Tri godine. Onda smo se venčali. Nedelja dana u Rimu, ne‐
delja dana u Parizu, hteli smo još na more. Bili smo na
medenom mesecu.
Pauza.
ERVIN Moram da Vam priznam. Ne želim duboko da se za‐
gledam u Vaše srce.

Pauza.

IRA Mislila sam biću slobodna u istoj hotelskoj sobi koju pla‐
ćam od ono malo novca što imam, s nekoliko komada
garderobe, nekoliko knjiga, nešto muzike. 

Tišina.

Nikad pre toga nisam bila sama, nikad. Zato nisam znala šta mi
je činiti. Pauza. Nestao je, a možda sam mu potrebna.
Pauza. Bila sam ravnodušna i istovremeno ispunjena
strahovima. Strahom da za nešto moram da se borim.
Razumete.
Ervin ćuti.
Je l’ mislite da je mnogo ljudi poput mene. Ljudi kao što
sam ja koji žive – a ne žive. Koji se prokrâdaju kroz sop‐
stveni život pažljivo i plašljivo kao da im ništa od istog ne
pripada, kao da nikakva prava nemaju da se u njemu za‐
drže. Kao da smo lopovi.

Pauza.

ERVIN Ja sam sušta suprotnost, ja stvari ne mogu da prepu‐
stim svom toku. Ne, ja. Verovatno sam zbog toga veči‐
to bio sam, što jesam i dan‐danas.

Pauza. Ervin se smeje u sebi.

ERVIN Ja sam bio agent osiguravajućeg društva, ranije, Leve
i Lam osiguranje. Leve i Lam, dva partnera. I pogađajte
šta je bila moja specijalnost...
IRA Životno osiguranje.
ERVIN Viša sila. Prodavao sam specijalne polise pomoću ko‐
jih je čovek mogao da se osigura od više sile. I kada bi se
takav slučaj desio, zadatak bi bio da dokažem da se ne
radi o višoj sili, već o prostom ljudskom faktoru. A mi iz
Šnajdera, Levea i Lama bili smo neuhvatljivi. Mogu Vam
reći, bio sam prilično nepobediv u detektovanju ljud‐
skog faktora; i, zaista, iza 95 nesreća od 100, koje navo‐
dno uzrokuje viša sila, stoji čist ljudski faktor. To nije
oštroumno, to je moje lično ubeđenje.
Inače, i moj sin je u istoj branši. Ali, on je dosta u ino‐
stranstvu. Uvek je negde. Javlja mi se. Redovno. Skoro
svak dan. I uvek na umu ima vremenske zone. Gdegod da
je, uvek gleda da se javi, a da ja još uvek nisam zaspao.
IRA Pažljivo s njegove strane.
ERVIN Veoma pažljivo, da. Ali, nisam to hteo da kažem. Šta
sam ono hteo da kažem...
IRA Da stvari nikada niste mogli da prepustite svom toku...
ERVIN Nisam, prepuštanje toku završava se katastrofom.
Hteo sam da kažem nešto tome slično. Pauza. Hoćete da
nekad izađemo zajedno...
IRA Vi i ja...
ERVI Da, naravno. Zašto da ne. Zovem se Ervin. Ervin Tomason.
Tomason je zapravo japanski izum...
IRA Sad mi ništa nije jasno.
ERVIN To je neka druga priča.
IRA Ira Davidof. Uz nekoliko piva možete da me slušate kako
pevam celu noć. U baru Kod zarđalog sidra, tamo sam
svake večeri.
ERVIN Svake večeri. A ja izlazim tako retko. Zarđalo sidro, zapamtiću.

28. Hod

Linda.

Linda Tomason ide s urnom kroz grad
koji ne poznaje. Linda ne poznaje grad,
niti grad poznaje nju.
Kuće je čudno posmatraju.
Ulice su izbledele,
ono malo drveća uplaši se
i odbacuje lišće.
Na zelenoj površini trava žuti.
Ptići navlače svoja krila
i s ivica krovova srljaju u smrt.
Kada će konačno kiša.
Kada će konačno kiša.
Saberite se malo, gospođo Tomason.
Linda ostaje da stoji na ivici trotoara,
i srolja se na stepenik nekog ulaza u zgradu.
Ostaje da sedi.
Linda Tomason ide s urnom kroz grad
koji ne poznaje. Pronalazi put do železničke stanice.
Zatvara urnu u jedan pretinac.
Ključ stavlja u kovertu,
na koverti ispisuje:
Pepeo moga brata.

29. Prilika 3

Monika.

Večernju školu, svakako, želim da privedem kraju.
Upkos svemu.
Kako da to izvedem. Kako da to isfinansiram.
Aplicirala sam na nekoliko mesta. Dakle, ne samo kod Vas.
Iako mi je pozicija kod Vas najdraža, ona bi u ovom trenutku
bila moj prvi izbor.
Ne bih odustala.
Stari šef bio je kratak i sažet.
Kaže, nije ispalo onako kako smo planirali.
Nismo mi preuzeli Holanđanina, već je Holanđanin
preuzeo nas. Na kraju krajeva.
On ima većinski udeo i mi moramo da otpuštamo.
Mislim, strefiće me grom.
Rekao je to tako hladno, da, izjava, bez gledanja u lice, imao
je listu pred sobom i stalno je gledao na nju.
Listu s imenima. Pauza. Lako se da zamisliti.
Tada sam primetila da nisam nikakva individua.
Ali, sačuvati živce i pokazati da je čovek duhovit i u kritičnoj si‐
tuaciji.
Kažem ja, ironija sudbine.
I, kažem ja, baš sada, kada sam dovde dogurala u večernjoj
školi, i učim holandski sa mp3, postoje kursevi.
Baš sada, kažem ja, kada sam otišla od kuće. Razvod u toku,
a dete je ostalo kod mog muža, zbog mojih boljih prilika.
Uopšte me više nije slušao.
Kažem ja, pa da, ne ide uvek onako, kako čovek hoće, je l’ da.
Kaže on, onda Vam, u tom smislu, želim puno sreće, za ubu‐
duće.
Hvala, kažem ja, takođe, u tom smislu – sreće u ljubavi i u igri.
Ne znam da li je razumeo, trebalo je da bude opuštena šala.

Tišina.

Da, sigurno, mogu da podnesem ekstremno opterećenje.
Zar to nisam dokazala.
Pauza.
Toliko za sada...
Toliko za sada.

Pauza.

I hvala lepo.

30. Prijatelji

Linda. Rajner.

LINDA Ništa nije ostavio za sobom osim praznog stana. Sko‐
ro praznog. Kirija je za ovaj mesec plaćena.

Tišina.

RAJNER Je l’ ikad pričao o meni. Bilo šta. Pominjao me.
LINDA Nismo se videli godinama.
RAJNER Nije imao puno prijatelja.
LINDA Mislim da jeste. Pretpostavljam da jeste – ali nije po‐
minjao nikakvog Mahačeka, ne, da ja mogu da se setim,
ni od pre.

RAJNER Zovem se Rajner. Rajner.
LINDA Aha...

Tišina.

RAJNER Sve je pripremio. I onda. Zaspao je...
LINDA Odakle Vam to. Skočio je. Skočio je. Kroz prozor. Zar ni‐
ste znali.
RAJNER Kako bih znao.
LINDA Zar takve stvari ne pišu u novinama.
RAJNER Imate pravo. Takve stvari pišu u novinama. Ali, takve
stvari pišu u novinama anonimno; čak i da sam u novi‐
nama pročitao Fin, čak i da je u njima pisalo Fin kako bih
te stvari i tog Fina povezao sa svojim prijateljem. Takve
stvari ne dešavaju se ličnim prijateljima.

Pauza.

LINDA Jeste li ikad bili u njegovom stanu, da niste primetili
neke promene.
RAJNER Uvek smo se sretali napolju, na otvorenom, išli smo
u šetnju; imao je taj nagon koji ga je terao da hoda, da
se hodom oslobodi, izvan grada, vrlo često do vode, duž
kanala – što manje ljudi, što više pokreta, dok ne bi ostao
bez daha – izgledalo je kao da nikad ne može dovoljno
vazduha da upumpa u svoja pluća, svoju krv; povreme‐
no mi je, kad bih hodao pored njega boreći se za kiseo‐
nik i sâm, on delovao kao balon, balon prelake, pretan‐
ke zaštitne opne; moguće da je ta zaštitna opna na ne‐
kom mestu propuštala tako da nežni, poput daha, fini
vazduh nije mogao da se zadrži i ona bi, uprkos velikom
trudu, uvek isponova splašnjavala.

Pauza.

I zato mu nikad neće biti dosta vazduha, nikada dovoljno, ni‐
kada, ma koliko se trudio, ma koliko dugo hodao...

Pauza.

LINDA Mora da je u toku poslednjih nedelja rasprodao sve što
mu nije bilo neophodno za život. Sve do kreveta, jednog
starog stola, stolice.
RAJNER Ili nikad ništa drugo nije ni imao.
LINDA Nisam ga poznavala. Ko je bio Fin.
RAJNER Još juče sam znao. Danas se već pitam. Linda, ja sam
Vašem bratu dao novac, svoj novac. Poverio mu ga. Uve‐
ćanja zarad. Poznavao je prilike. Hteo je da ga uloži za
mene. Kapital, životno osiguranje sa zagarantovanim ka‐
matama i tako dalje. Linda, to nije bilo ništa ilegalno, ni‐
šta neozbiljno.
LINDA Koliko.
RAJNER Deset. Dest soma.
LINDA Ništa nije ostavio za sobom.
RAJNER Taj novac mora da je negde. Mora da postoji neki
ugovor, mora da postoje neke potvrde.
LINDA Nije valjda da ništa niste potpisali.
RAJNER Imao je punomoćje. Fin je to sredio. Za mene. Mora
da postoje dokumenta, zapisnik o predmetu, izvodi ra‐
čuna.
LINDA Ništa. Nema ničega. Sve je uništio – ni kompjutera, ni
podataka, ni cd‐ova, ni fotografija. Bila sam u banci – ni
hartija od vrednosti, ni štedne knjižice, ni sitnog novca,
ni pretinca, nikakvih kredita, hipoteka, dugova, ničega.
RAJNER Nije moguće.
LINDA Ali, tako je.
RAJNER Kad vam kažem
RAJNER Nemoguće...

Pauza.

RAJNER Možda u kancelariji.
Linda slegne ramenima.
RAJNER Sasvim sigurno u kancelariji. Moramo da pretražimo
njegovu kancelariju.

Pauza.

LINDA Mislim da više nije imao posao. Ne znam zašto, ali mi‐
slim da nije išao na posao. I to već neko vreme.
RAJNER Znao sam.
LINDA Postoje zidovi. Jedino što je ostavio za sobom su zido‐
vi.
RAJNER Novac je u zidu...
LINDA Samo zidovi.
RAJNER Istapacirao ih je zlatom...
LINDA Ispisao je zidove. Imenima, brojkama, brojevima, frag‐
mentima razgovora, citatima, mislima, pesmama.
Tišina.
RAJNER Prepišite. Prepišite sve. Možda shvatimo šta se desilo.

Pauza.

LINDA Misim da nije više imao posao. Leve i Lam – precrtano.
RAJNER Nisam imao pojma. Ništa mi nije rekao. Najbolji drug.
LINDA Ovo sam pronašla u njegovoj cipeli:
Čita sa male, izgužvane cedulje
...gracias doy a la desgracia
y a la mano con puñal
porque me mató tan mal,
y seguí cantando.
Cantando al sol como la cigarra
después de un ano bajo la tierra,
igual que sobreviviente
que vuelve de la guerra...
Pauza.
Šta kažete.
RAJER Pobogu, Linda, da li ja izgledam kao neko ko govori ita‐
lijanski.
LINDA Mislim da je ovo španski. Pa šta, ni ja ne govorim nije‐
dan strani jezik, ali makar se trudim. Čitanje uvek ide.
RAJNER Dobro i šta tu piše.
LINDA Ne razumem.
RAJNER To nam, dakle, nije ni od kakve pomoći.
LINDA Meni jeste. Meni je od pomoći, ali ja i nisam kao Vi.
RAJNER Čak i ako ništa ne razumete.
LINDA Zar ne čujete kako zvuči. Oslušnite, zar ne čujete kao
zvuči... ponovi nekoliko reči...To bi moglo da se otpeva.
Pauza.
RAJNER Da. U pravu ste. To mogu da zamislim. Kada biste to
učinili, kada biste otpevali te reči, te nepoznate španske
reči, one bi postale pesma. Da, čujem, sada čujem i ja.
Čujem.

Pesma.

LINDA A onda je još dodao Rajner da je deset soma odvojio na
stranu za decu kako bi mogla da studiraju ili slično. Pitam
ga, koliko godina imaju, deca, kaže on, još uvek ih ne‐
mam, niti je još uvek pronašao ženu s kojom bi ih imao,
ne želi toliko da snizi svoje kriterijume da bilo šta otpo‐
činje sa kakvom prtljažnom droljom.
Taj čovek, dakle, razmišlja o finansiranju budućnosti nje‐
govog nepostojećeg potomstva, a trenutno nema ni ide‐
ju s kim bi mogao da ga ima. Meni to zvuči bolesno.
Pauza.
Ali, sve u svemu, ostavlja simpatičan utisak. Ozbiljan, ta‐
kođe.

31. Tragovi 4

Gospodin Šmit. Gospođa Šmit. Jozef.

GOSPODIN ŠMIT Koliko ste dana već kod nas, koliko.
JOZEF Ne mnogo.
GOSPODIN ŠMIT Zar niste rekli, ne mnogo, biće dovoljno.
Nekoliko biće dovoljno, nekoliko dana biće dovoljno, to
ste rekli.
JOZEF Zato Vas i napuštam. Danas. Sada. Znam sve što sam
hteo da saznam. Znate li Vi sve što ste hteli da saznate.
GOSPODIN ŠMIT Kako to mislite.
JOZEF Ništa me niste pitali. Ponašate se kao da me nema. Po‐
našate se kao da nisam tu, a ja sam, pritom, tu, pored
vas, čitavo vreme. Ponašate se kao da nisam tu, a, pri‐
tom, znate da sam tu i ponašate se kako se već ponaša‐
te jer sam tu, pored Vas. Znate da Vas osluškujem.
GOSPOĐA ŠMIT On je životinja. Čas je tu, čas ga nema, ali či‐
tavo vreme osećamo njegov dah. To je neprijatno. On
udiše vazduh koji mi izdišemo, a mi udišemo vazduh
koji on izidše. To je neprijatno. Mi smo različiti, mi ne‐
mamo ništa zajedničko.
JOZEF Ako hoćete da znate, mogu da Vam kažem šta imamo
zajedničko. Mogu nešto da Vam ispričam o jednoj ve‐
likodušnoj donaciji koja je postala dete; dete koje će
dobiti dete. Mogu nešto da Vam ispričam o prošlosti i
o budućnosti. O prošlosti koja je deo Vas i o budućno‐
sti koja može biti Vaša, ukoliko u njoj želite da uče‐
stvujete.
GOSPODIN ŠMIT Ne verujem da išta želimo da delimo sa
Vama.
GOSPOĐA ŠMIT Ništa od njega ne želimo da saznamo. Sve
smo rekli. Rekli smo sve time što nismo rekli skoro ništa.
Nemamo šta da mu kažemo.
JOZEF Gospođo Šmit – Ida – možete slobodno da porazgova‐
rate sa mnom i da me, pritom, gledate u oči. Imate oči,
možete da me pogledate onako kako gledate Vaše cve‐
će, Vašu travu i Vaše zavese i Vaš ručak. Ja imam oči i gle‐
dam Vas; gledam Vas čitavo vreme i izgovoriću: Ida, Vi ni‐
ste srećni, direktno, oči u oči, Vi niste srećni. Zar ništa ne
želite da saznate, zar možete ovako da budete srećni, to‐
liko zadovoljni svojim životom da ćete mi tek tako doz‐
voliti da nestanem. Razmislte, jer kad odem, otišao sam.
GOSPOĐA ŠMIT Gerharde, bojim se, baš.
JOZEF skine se sasvim Kad me se već toliko bojite, onda mo‐
žete sada nešto da preduzmete protiv mene. Da me
isprebijate, da me ošurite vrelom vodom, uzmite nož i
izbodite me ili me jednostavno zamolite da izađem od‐
mah, sada, bez garderobe, go, na ulicu. Kako više ne bi‐
ste morali da me se bojite.
Istina je, upao sam u Vašu baštu i krio se od Vaših po‐
gleda, to je istina. Bio sam nesiguran. Hteo sam da saz‐
nam kako izgledate, kako se oblačite, kako pričate, kako
mirišete, šta volite da jedete, i kako zarađujete za život.
Hteo sam da Vas upoznam, ali nisam znao da li želim da
Vas sretnem, oči u oči. Teško je. Čak i kada sam bio
ovde, među Vama, nisam bio siguran da li želim da vas
sretnem. Ni sada ne znam da li želim da vas sretnem, ali
situacija je takva‐kakva je i nazad se ne može. Niko više
ne može nazad.

Tišina.

GOSPOĐA ŠMIT To su jezivi izgledi. Gerharde, bila je to gre‐
ška. Tvoja velikodušnost bila je greška. Izgubićemo sve,
sve što smo stvorili za nas.
JOZEF Mogu Vas odvesti njemu, detetu, koje nikad niste upo‐
znali, i unučetu koje tek treba da se rodi.

Tišina.

GOSPODIN ŠMIT Šta da radimo.
GOSPOĐA ŠMIT Šta da radimo. Možemo li, pritom, nešto da
dobijemo.
JOZEF Ida, ja nisam prorok. Ja nisam bog. Možda dobijete, mo‐
žda izgubite. Ne odlučujem ja – o tome odlučujete Vi. Vi
ste odlučivali oduvek, ceo svoj život. Šta god da ste uči‐
nili, šta god da ćete učiniti – nemojte žaliti.

Tišina.

GOSPODIN ŠMIT Nemojte žaliti.
GOSPOĐA ŠMIT Rekao je, nemojte žaliti.
GOSPODIN ŠMIT Pogrešili smo.
JOZEF Sada možete da odlučite: Fino, gospodine Erbarmen,
najlepše hvala, gospodine Erbarmen, prihvatamo Vašu
ponudu i pogledaćemo tu budućnost. Mi preuzimamo
kormilo – toliko mogu da otkrijem, u istom smo sosu –
preuzimamo kormilo i učestvovaćemo. Pristajem. Upra‐
vo to.
To bi bilo to.
Ili pak: Najlepše hvala, gospodine Erbarmen, bilo je sim‐
patično što ste bili naš gost, ali mi ne želimo da se naše
prijateljstvo nastavi. Nemojte, molim Vas, nikada više da
nam dođete u posetu.
To bi onda bilo to.
GOSPOĐA ŠMIT Šta da radimo. Postoji li neki nagoveštaj, neki
trag. Šta rizikujemo...
GOSPODIN ŠMIT Pogrešili smo.
JOZEF Meni je i jedno i drugo u redu. Iskreno, ja sam sasvim
bezosećajan. Potpuno bezosećajan. Bio sam znatiželjan,
hteo sam toliko toga da saznam o Vama, nešto sam i sa‐
znao i – iskreno – potpuno sam bezosećajan.
GOSPOĐA ŠMIT uzima čekić i udara Jozefa.
GOSPODIN ŠMIT uzima tiganj od kovanog gvožđa i udara Jozefa.
Ubiju ga.

32. Prijatelji 2

Linda. Rajner.

LINDA Nikada mi nije bilo ovako lepo. Dugo već.
RAJNER Kada bih umeo, napisao bih ti pesmu. Ili song.
LINDA Da. Pauza. To bi bila prava stvar.
Tišina.
LINDA Mogao bi da me pozoveš na večeru.
RAJNER Mogao bih.
LINDA Danas.
RAJNER Neki drugi put.
LINDA Ne mora da bude ništa posebno. Večera udvoje. Nas
dvoje.

Tišina.

LINDA Piknik, možda.
RAJNER Ja sam u prirodi izgubljen.

Tišina.

LINDA Imala sam verenika. Zvao se Rajner, kao i ti. Bilo je lepo
dok je trajalo.
RAJNER Šta se desilo.
LINDA Otišao je. Taj tip je, zamisli, dobio posao u Australiji.
Rudnik. A baš je uživao u prirodi. Rado je boravio napo‐
lju, najradije noću, voleo je da spava pod otvorenim ne‐
bom.
RAJNER Australija. Baš je daleko.
LINDA Jeste. Za mene predaleko. Pauza. Zvao se Rajner, kao
i ti. U stvari, Rajnhard. Meni se više dopadalo, Rajner.
Pauza. Osim toga, u Australiji je prevruće. I tamo dole
dobija se rak kože zbog ozonskih rupa.

Tišina.

Zašto čovek stalno mora da odlazi. I da misli da je negde drug‐
de život bolji. Ne razumem. I ovde ima drveća. I poljana.
I neba. Ja nisam takva. Ja svoju snagu želim da iskoristim
tako da dobar život dođe meni, a ne obratno. To bi bio
kraći put, zar ne...
RAJNER Linda, dobar život se plaća.
RAJNER Ništa nema džabe. Potrebna je kinta. Inače, ništa od
toga; ili spavaš na otvorenom, ali ne dobrovoljno.

Pauza.

LINDA Ako dođe do parka s divljim životinjama, možeš da bu‐
deš od koristi.
RAJNER Za šta.
LINDA Posetioci, oni će da šetaju, penju se, čak i da rone; biće
vodopada, vožnji kanuom po brzacima...
Neki će da idu na kurseve preživljavanja, dve nedelje
sami u šumi bez hrane. Tvoje trenerke možda budu veo‐
ma tražene.
RAJNER Ti baš imaš ideje.
LINDA Kako se vatra pali bez šibica, koje biljke su jestive,
kako se pravi zaklon u drvetu, šta čovek da radi kad nai‐
đe na vuka – sve to mora da se nauči. Možda postaneš
trener...
RAJNER Nisam ti ja baš za prirodu, ja sam za grejanje i kade.
LINDA Kako bismo samo mogli da radimo zajedno. Takoreći,
ruku pod ruku.
RAJNER Je l’ te tada, kad ste spavali napolju, pogodio grom.
LINDA Mi smo često spavali napolju.
RAJNER I jednom, u nekoj od tih noći, pogodio te je grom.
LINDA Da.
RAJNER I kako je bilo.
LIND Pfff.
RAJNER I kako je bilo, baš bih voleo da znam. Mene još nikad
nije udario grom.
LINDA Pa, bilo je nevreme. Odjednom. Usred noći. Jak vetar.
Probudio me je vetar, a ne grmljavina. Oluja je šibala po‐
ljanama i livadama; bili smo na obali reke, pod drve‐
ćem, okačili smo naše stvari o granje. Vetar nam je odu‐
vao pokrivače, cipele, rančeve, probudio me je vetar, a
ne grmljavina. Stvari su letele kroz vazduh i završile u
reci, voda je bila tamna. Ništa nisam mogla da vidim.
Samo, kada bi zasevalo, pojavili bi se kratki svetli isečci.
Probudio me je vetar, bila je noć, ništa mi nije bilo jasno.
RAJNER Šta se uradili. Jeste otrčali.
LINDA Tražila sam Rajnera. Nisam mogla da ga vidim. Vikala
sam, ali u oluji se ništa nije čulo, niko ništa nije mogao
da čuje. U nekom trenutku krenula sam da trčim preko
poljane ka šumi i tu me je pogodio. Odigralo se na brzi‐
nu, ogroman prasak, osetila sam samo prasak, onda
sam se onesvestila. Nakratko. Tada nisam znala koliko
dugo, ali bilo je kratko; kada sam se probudila, padala je
kiša. Ležala sam na poljani, ustala sam i bila sam u sta‐
nju da hodam. Bilo mi je loše i vrtelo mi se, ali mogla sam
da hodam. Otišla sam do našeg auta na ivici šume.
RAJNER Šta je bilo s Rajnerom.
LINDA Ništa. Sedeo je u kolima kad sam stigla.
RAJNER Bez tebe.
LINDA Zvao me je.
RAJNER Otišao je do kola, bez tebe, sve je ostavio kako jeste,
ostavio te je da ležiš, domogao se sigurnog bez tebe...
LINDA Zvao me je, zvao me je sve vreme. Probudio me je vetar.

Tišina.

LINDA Od tada mi je prst namagnetisan. Inače, nemam nika‐
kave druge posledice. Ponekad mi se vrti u glavi. I po‐
nekad čeznem, toliko čeznem da se vratim u to stanje u
kojem sam bila, tih dana nakon...
RAJNER Ne oseća se da si namagnetisana.
LINDA Ne...
RAJNER Tako si lagana.
LINDA Ponekad izlazim napolje po vetru i kiši, po nevremenu
samo kako bi me još jednom udario grom. To je druga‐
čije od zaljubljenosti, mnogo je jače.
RAJNER Ja ne znam tako jaka osećanja.
LINDA Je l’ tako.
RAJNER Ne. Samo retko, u određenim trenucima. Tada mogu
da se prepustim.
LINDA Kao sada.
RAJNER Kao sada.

33. Glavobolja

Urgentni centar – prijem. Monika. Gabi. Mira

MIRA Je l’ glavobolja bolje.
MONIKA sasvim tiho Neee.

Pauza.

MIRA Da je bolje, mogle bismo konačno kući.

Tišina.

MIRA Moniki Hoćet’ još jednu tabletu.
GABI Od toga joj neće biti bolje.
MIRA Možda hoće...
GABI Smiri se, vidiš da je boli.

Pauza.

MIRA Čo’eče, ovo baš traje, a? Pauza. Traje satima, satima.

Pauza.

MIRA Čo’eče, ovde ne smeš ni da budeš teško povređen. ‘la‐
dno te puste da crkneš. Pauza. Pritom, ovo je hitan slu‐
čaj, ovo je hitan slučaj. Pauza. Kol’ko smo već ovde.

Tišina.

MIRA Čo’eče, čo’eče, čo’eče. Hitan slučaj. Zamisli samo. Kad
bi nekome stvarno bilo hitno.

Pauza.

MIRA Moniki Još uvek nije bolje, je li.
Gabi gleda ljutito.
MIRA Slušam te pažljivo. Pauza. Da čujem.

Tišina.

MIRA Čo’eče, nismo zatvorile radnju, je l’ znaš. Kako možeš
da budeš tako mirna. Mene su uhvatili pundravci. Mo‐
niki Uzmit’ još jednu tabletu...
GABI ekstremno mirna Miro, bilo bi najbolje da se ti vratiš na‐
zad. Vrati se u radnju, ja ostajem ovde.
MIRA Busom ili mogu da uzmem taksi. Neee, neću te ovde
ostaviti na cedilu. Uos’alom, i ovo je briga o mušterija‐
ma, to š’a radimo. Pauza. I’em da popušim jednu. Osta‐
je. Možda se pojavi neko ako izađem baš sad, sigurno će
se pojaviti neki doktor. Da se kladimo.
GABI Onda bi bilo dobro da izađeš kako bi se nešto desilo; a
ako se nešto desi, pozvaću te da se vratiš.
MIRA Dobro, nemoj sad još i da se nerviraš.

Tišina.

MONIKA hvata se za slepoočnicu Krvarim.
GABI Dajte da pogledam.
MONIKA Ovde. Mislim da krvarim.
GABI Ona krvari.
MIRA Dajte da vidim. Sklonite kosu. Ona krvari. Gospođo,
imate rupu u lobanji.
GABI U slepoočnici.
MIRA Sranje, sranje, sranje. Gospođo, imate rupu u slepoočnici.
GABI Možda se neko i pojavi.
MIRA Možda se neko i pojavi. Imamo ovde rupu u slepoočnici.
GABI Malo mi je muka. Malo mi je muka kad je pogledam.
GOSPODIN ŠMIT ( DOKTOR) Miri Gospođo Tomason...
MIRA Halbe. Mira Halbe. Ona. Ona krvari iz rupe na slepoočnici.
GOSPODIN ŠMIT Šta se desilo.
MIRA Kako se to desilo – nemam pojma kako se to desilo.
Se’imo zajedno, raskomotile smo se i čekamo, i pričamo,
i taman sam nameravala da iza’em da popušim jednu, ali
onda sam, ipak, ostala i odjednom je odatle šiknula krv...
GOSPODIN ŠMIT Izgleda kao rana od metka. Da li je još uvek
unutra...
GABI Nisam ga ja gurnula unutra. Niti sam ga videla da izlazi.
Ne znam gde je odleteo.
MIRA Već je bio unutra. Donela ga je sa sobom. Primetile bi‐
smo sto posto da je neki metak leteo ovuda.
GOSPODIN ŠMIT Gospođo Tomason...
MONIKA Da.
GOSPODIN ŠMIT Gospođo Tomason, da li je metak još uvek
u Vašoj glavi...
MONIKA Koji metak...
GOSPODIN ŠMIT U redu. Hitna operacija.
MONIKA Krvarim. Ovde. Ja krvarim.
MIRA Bila je kod nas u radnji. Gabi ima second hand radnju s
krpicama. Stoji, kaže, ima neviđenu glavobolju. I ispo‐
vraća se ispred štendera sa garderobom. Nije bila pija‐
na ili tome slično, pomislile smo, opasno trovanje ri‐
bom, priroda je grozna, to bi moglo gadno da se završi,
čovek mora brzo da reaguje, zar ne. Bolela ju je glava i
ispovraćala se, a mi s njom u bolnicu, Gabi vozi, ja je dr‐
žim za ruku, zaboravile smo da zatvorimo radnju, toliko
joj je bilo loše...
GABI Toliko joj je bilo loše, glavobolja, toliko joj je bilo loše.
Samo smo joj pomogle, to je sve. Tako je bilo...
MIRA I š’a će biti sad...

34. Prijatelji 3

Linda. Rajner.

LINDA Šta će biti dalje. Šta će biti dalje s našim životom.
RAJNER Stvari se menjaju veoma lagano, skoro neprimetno;
i onda, u nekom trenutku, sve je drugačije.

Pauza.

LINDA Banja će biti zatvorena. Jesam li ti već rekla. Banja će
biti zatvorena i srušena. Voda je dobra, ali zgrada je pro‐
pala. Ima dana kada sam jedina koja se kupa u bazeni‐
ma s termalnom vodom. Po završetku radnog vremena.
Sve zaključam, ostavim svetla da gore, sva, puko rasi‐
panje, sva ta svetla samo za mene. Onda u vodu sa sum‐
porom. Pauza. Koža mi je sasvim meka.

Tišina.

RAJNER Linda, moraću sutra da otputujem.
LINDA Kuda.

Tišina.

LINDA Bila sam još jednom u Finovom stanu. Kako bih bila sigurna

da ništa nisam previdela. Da stvarno ne bude da
ima nekih natpisa o tvom novcu. Je l’ i ti misliš da je Fin
oduvek bio borac.
RAJNER Da. Jeste.
LINDA Šta ga je onda u tom dugom periodu, tokom kojeg se
nismo videli, snašlo, šta li je.
RAJNER Neću da spekulišem.
LINDA Nešto sam prepisala sa zida. Čita „Kao dete, jednom,
teško se razboleo; uzrok nije mogao da se utvrdi i simp‐
tomi te bolesti do te mere su ga iscrpli da su doktori hte‐
li da dignu ruke od njega. Samo je otac uporno sedeo kraj
njegovog kreveta i stalno mu ponavljao: Moraš da se bo‐
riš. Da se boriš, moraš. Bori se.
Zapamtio je te reči, pratile su ga kroz život i delo, odre‐
dile njegovu misao, i verovao je da svakog dana iznova
mora da sledi njihovu misiju, iako je, kako je vreme pro‐
ticalo, bio sve manje siguran, šta bi trebalo da bude raz‐
log i cilj i namera ili svrha te borbe – o čemu se zapravo
u toj borbi radi.”

Tišina.

Iznad toga piše: Strah na otvorenom.

Tišina.

LINDA Gospodine Mahaček...
Čeki...
Nisam pronašla tvoje ime. Ni ime, ni broj.
RAJNER Kako to misliš.
LINDA Proverila sam. Natpis na zidu. Nisam pronašla tvoje
ime.
RAJNER Izbrisao me je. Izbrisao me je kao što je zbrisao i moj
novac.
LINDA Možda ti nikad i nisi postojao. Možda tebe i tvog prija‐
teljstva nikad i nije bilo. Možda vaše prijateljstvo nije ni
postojalo.
RAJNER Linda, tvoj brat je bio borac. Izgubljen. Tvoj brat više
nije imao pojma šta se dešava. Tvoj brat uopšte više nije
bio sposoban za život. Eto, šta je i kako je.

Pauza.

Tomason, rekao je jednom, Tomason, to je izum jednog
japanskog filozofa. – Fine, kako to misliš? – Da, kaže on,
Tomason, to je neka stvar za koju niko ne zna čemu slu‐
ži. Predmet za koji niko ne zna koja mu je svrha. Ranije,
da, mnogo ranije, daleko unazad duž vremenske ose, u
vreme kojeg se zapravo više niko i ne seća, sve postoji
u knjigama ili je negde već zapisano, neko je, dakle, to
zabeležio, tada mu je postojala primena. Tomasona, te
stvari. Neko ga je smislio jer mu je iz nekog razloga bio
potreban. Ali, zagubio se. Razlog. Ili se sve to raspalo, ne‐
što je od celog otpalo, iskočilo, otkinulo se, nesrećni slu‐
čaj, slučajno, sve je moguće, preostale su samo krhoti‐
ne. Nekakva polovina, četvrtina ili samo nekakav patr‐
ljak. A sad. Samo tako stoji ili leži ili sedi, nemam pojma,
a nema ni veze. Nema nikakve razlike. U suštini, dakle,
besmislica, hvala. I jedan takav, rekao je Fin, jedan takav,
rekao je tvoj brat, jedan takav sam ja, Tomason. Bez
svrhe. Bez smisla. Oduvek sam i bio. Od rođenja još.
Spasa nema.

Tišina.

LINDA Nije to rekao.
RAJNER Linda, tvoj brat je odustao, odustao je.
LINDA Bojao se.
RAJNER Nema ni veze.
LINDA Možda tvoj novac nikad nije postojao.
Ili možda mom bratu ništa nisi značio.
Beznačajan da te sačuva i zadrži u sećanju.
Beznačajan da nastaviš da postojiš nakon njegove smrti.
Možda je bilo obratno.
Možda je on tebi dao novac. I nikad ga nije dobio nazad.
I to ga je uništilo.
RAJNER odmahuje glavom.
LINDA Šta ćeš sad da radiš...
Da varaš.
Da kradeš. Da nastaviš da kradeš.
RAJNER Linda, ja Finu ništa nisam ukrao...
LINDA Da lažeš...
Da nastaviš da lažeš...
RAJNER Nisam te lagao. Pauza. Skoro uopšte. Nešto sam ti
prećutao, istina. Sad ću ti reći.
LINDA Šta...

Pauza.

RAJNER Ma, ništa važno.
LINDA Šta.
RAJNER Vidimo se.

35. Pitanja 2

Mira u crnini.

Sada je prekasno.
Više ne mogu da ga se rešim.
Da sam držala jezik za zubima i da nisam pitala za svog oca.
Da ništa nisi rekla, da ništa nisi pitala, da ništa nisi htela da
znaš.
Sada je prekasno.
Možeš da ga daš na usvajanje.
Nikad to ne bih mogla da uradim.
Sada je prekasno.
Da sam držala jezik za zubima, i da ništa nisam rekla, i da ni‐
šta nisam pitala, i da ništa nisam htela da znam.
Ovako nikada neće upoznati svog oca.

Pauza.

Sada je prekasno.
Više ne mogu da ga se rešim.
Da sam držala jezik za zubima i da nisam pitala za svog oca.
Da ništa nisi rekla, da ništa nisi pitala, da ništa nisi htela da
znaš.
Sada je prekasno.
Možeš da ga daš na usvajanje.
Nikad to ne bih mogla da uradim.
Da sam držala jezik za zubima, i da ništa nisam rekla, i da ni‐
šta nisam pitala, i da ništa nisam htela da znam.
Ovako nikada neće upoznati svog oca.

Pauza.

Sada je prekasno.
u nedogled

36. Nedelja 3

Linda. Ervin.

LINDA Htela sam da mu kažem, naravno. Zato sam i došla.
Htela sam da kažem, tata, Fin je mrtav. Ili, Ervine, tvoj sin
više nije živ. Ili, hej, matori, nadživeo si ga. I kada bi me
pitao od čega, od čega je umro, šta bih mu odgovorila.
Šta bih mogla da mu odgovorim. Otkud znam...
Na kraju mu ništa nisam rekla. Ćutala sam. Prećutala
sam mu smrt njegovog jedinog sina.

Pauza.

LINDA Znaš i sam da je Fin oduvek hteo da ide u Japan.
ERVIN Neee. Ne znam za Japan. Japan je novitet.
LINDA Jeste, jeste.
ERVIN Šta će on kog đavola u Japanu. I zašto se ne javi. Japanci
su izmislili bežični. Zašto ne mogu da mu čujem glas.
LINDA On se... Znaš, on se zavetovao na ćutanje.

Pauza.

ERVIN Postao je monah. Obrijao se do glave i peva one zen‐
koještarije...
LINDA Ne, ne verujem.
ERVIN A šta je onda. Je l’ živi u pećini. Sekti. Šta se dešava. Mo‐
gao bi da piše.
LINDA To je neka vrsta osamljivanja.
ERVIN Na koliko dugo.
LINDA Na neodređeno.
ERVIN Kakve su to gluposti.

Tišina.

ERVIN Jasmin je procevetao. Zlatnožut. Usred zime.
LINDA Tata, to je lepo.
ERVIN Je l’ ti misliš da sam ja senilan. Naravno da je lepo.
Znam da je to zimski jasmin. Samo sam to hteo da ka‐
žem. Procvetao je. Usred zime. Toga nema u Japanu.
LINDA Bojim se da u Japanu ima svega.
ERVIN Tako, dakle. Zašto im je onda potreban moj sin.

Tišina.

ERVIN Je l’ su ga zatvorili. Da ga iz nekog razloga tamo ne drže
zatvorenog. Reci mi istinu.
LINDA Donela sam ti njegov šal.

Pauza.

ERVIN Šta da radim s njegovim šalom. Da se ne šeta možda
go tamo po Japanu.
U Japanu pada sneg. Ekstremno.
LINDA Za uspomenu i sećanje.
ERVIN U Japanu je hladno, toliko je hladno da se Japanci sma‐
njuju i krive im se noge samo zbog toga što mrznu.
LINDA Nosio ga je sve dok nije otputovao. Onaj crveni, je l’ se
sećaš, ona crvena što te podseća na trešnje koje ste ne‐
kad zajedno brali.
ERVIN Kakve su to sentimentalne gluposti. Branje trešanja,
znaš šta – ja se uopšte ne sećam nikakvih trešanja, jesi
poludela. U Japanu su ludi za trešnjama i u Japanu je to‐
liko hladno da su izmislili flastere za toplotu, šta pričam,
flastere za grejanje koji se lepe na garderobu kako čovek
na osetljivim delovima ne bi dobio promrzline. Dobro,
reci mi, šta da radim s tim šalom.
LINDA Onakav je kakvog mi ga je Fin dao. Evo, rupica na ivi‐
ci, nekoliko vlati njegove kose i njegova kolonjska voda...
ERVIN kratko pomiriši Znaš šta, ja nisam pas da mi se pod nos
tutka nečija krpica kako bih mogao da pronađem svoju
porodicu.

Tišina.

ERVIN Ovo je krv. Jesu li ovo kapi krvi.

Tišina.

ERVIN Šta se desilo. Šta li se samo desilo. Kad će se vratiti.

Pauza.

LINDA Tata, ne znam.
ERVIN Dobro, onda idemo mi kod njega.
LINDA U Japan...
ERVIN Da vidim samo šta ćeš sad pametno da smisliš.

Duga tišina.

ERVIN Ko će to da razume. Nije mi došao u posetu toliko
dugo. Tri godine ili čak i duže.

Tišina.

ERVIN Da nije viša sila. Reci mi. Da nije viša sila.

Tišina.

37. I onda

Linda. Ervin. Tomas. Monika. (Dete.)

Nekog narednog dana
Linda odlazi u lokal. Sto je postavljen, za troje.
Ervin čeka. Sam.
Tomas i dete sede tamo, preko puta, kraj prozora.
Gospođa Tomason, ona druga, prolazi napolju,
vidi ovo dvoje, digne ruku
ka prozoru, ali ne kucne.
Ulazi.
Linda joj klimne glavom u znak pozdrava.
Gospođa Tomason, ona druga, pomera stolicu
tamo‐vamo, seda pored deteta.
Opet ne prepozna Lindu, ili
se samo pravi.
Zavijena joj je glava.

Tišina.

Ervin vrti neku čašu: mislim da nas je prešla.
Gospođa Davidof više se ne pojavljuje.
Linda nešto vadi iz tašne.
Pruža ruku, ruku sa
namagnetisanim prstom i upravlja crvenim
autićem uzduž i popreko stola, iz daljine,
samo pokretom prsta.
Napred‐nazad. Pa u krug.
Dete se smeška.

izvor