6 Rue des
Favorites
Pariz 15
Dragi prijatelji,
Hvala vam za pisma, program, isečke iz novina. Pošto sam bio odsutan iz Pariza, sve sam to dobio tek danas.
Fotografija iz Kraja partije mnogo mi se dopala. Molim vas da gospodinu Škiljanu i njegovim drugovima prenesete moje pozdrave i zahvalnost.1)
Srećom ne čitam jugoslovenski, mogao bih doći u iskušenje. 2)
Najpre vaša pitanja:
1. Posredi je slika plamena koji sagoreva prljavštinu i svete mučenike . Čitajte: "svetle mrlje ... čas prazne, čas pune, kao što je plamen čas prazan čas pun pogani i svetaca mučenika". [Kaćin prevod,
str. 38.] Čudna ideja, priznajem, i čudna sintaksa.
2. Svrdlo je alatka kojom se na buretu (bačvi ) probija rupa za slavinu. Reakcije koje Moran izaziva svojim grotesknim ponašanjem nagrizaju bure i ono curi. Ista napomena. 3)
Lendon ima moje fotografije. Videću ga iduće nedelje i reći ću mu da vam pošalje jednu.
Bilo bi mi drago da imam prevod mog portreta koji je sačinio Rade. 4) Pričao sam u Londonu o njegovom Zeuge predstavniku izraelskog radija koji bi trebalo da dođe u Beograd i svesrdno sam
mu preporučio da se poveže s vama . Nadam se da je to učinio. Levi, ako se ne varam. Vrlo simpatičan.
Ne znam ništa o izvođenjima Kraja partije u Jugoslaviji. Nisam čak ni znao da se komad igra. Nisam potpisao nikakav ugovor, ali ja takve stvari zaboravljam. Time su se sigurno pozabavili Les Editions de Minuit i Autorska agencija. Izvesno se ne sećam da sam sreo gospod ina Nikolajevića u Beogradu, gde nisam video nikoga osim vas dvoje i gospode iz izdavačke kuće. 5) Što se tiče davanja vama dvoma ekskluzivnog prava na prevođenje, o tome moram najpre da razgovaram sa Lendonom, pošto ne znam da li je on već preuzeo neke obaveze. Obavestiću vas. Imam puno poverenje u vas. 6)
Žan Marten je prošao kroz jedan veoma težak period, bio je gotovo bez posla. Sad je bolje. Igra, kao i Bien, u Kamijevoj adaptaciji Zlih duha u Teatru Antoan. Dobri prikazi i gotovo siguran uspeh.
Nemam ništa novo da vam pokažem, osim možda jednog scenskog monologa (Krapp's Last Tape) napisanog na engleskom i izvedenog (jako dobro) u Londonu zajedno s Krajem partije. Francuski prevod će se uskoro pojaviti u Les Lettres Nouvelles; poslaću vam jedan primerak. 7)
Često mislimo na vas i na vaše veoma prijateljsko gostoprimstvo. Još nismo ništa odlučili za iduće leto. U julu moram da idem u Dablin, to je sve što znam. 8) Hvala na ljubaznom pozivu u Rovinj ali bojim se da ove godine nećemo moći da idemo tako daleko.
Jakoba je i dalje u Holandiji i izgleda da je krajnje potištena zbog toga. Njena adresa: Hotel Ho llande, De La ire ssestraat 137, Amsterdam.
Gotovo stalno sam na selu, u tišini. Okanio sam se pozorišta i radija, i pokušavam da " nastavim" tamo gde me je Neimenijivo ostavilo kao mrtvog. Neće da crkne, a neće ni da se makne s mesta, očavajuća situacija. 9)
Prija teljski pozdrav vama dvoma od nas dvoje
Sam Beket
šaljem vam 2 lvagoa.
l) Reč je o predstavi Fin de partie Zagrebačkog dramskog
kazališta, na sceni beogradskog dečjeg pozorišta Boško Buha,
12. 9. 1958. Dramu je prevela Alka Škiljan, pod naslovom
Kraj igre, a režirao Mladen Škiljan. Igrali su: Josip Maroti,
Marija Kon , Pero Kvrgić, Emil Glad.
2) Ne razumem ovo: o kakvom iskušenju je reč? (Beket je
mislio da postoji jugoslovenski jezik, kao i Žerom Lendon,
uostalom; ali Lendon je, u nekim kasnijim svojim pismima, to
ispravio.)
3) Ovo su odgovori na pitanja koja mu je Kaća uputila dok
je prevodila Moloa. (To je otkucano na pisaćoj mašini. Bilo je
još takvih pitanja, i Beketovih odgovora, ali sve je to nestalo:
izgubljeno je ili uništeno.) Beketov komentar, uz objašnjenje
teksta iz prvog pitanja (u izdanju Editions de Minuit na strani
40, u našem izdanju na strani 38): "Drole d'idee, et dro1e de
syntaxe" , ponavlja se i u vezi sa objašnjenjem reči "taraud"
(naše izdanje str. 179, francusko 192), u napomeni " Meine
remarque".
Ali tako je i u njegovim tekstovima: to je komentar na nešto
tek rečeno, po pravilu ironično. U ovim komentarima Beket
(onaj koji govori i koji to, gotovo istovremeno, komentariše)
ponekad je prema Beketu i učtiv: "žalim što ova rečenica nije
bolje izražena. Zasluživala je, ko zna, da bude bez dvosmislenosti
" (Moloa). Ali češće je brutalan, u stanju da kaže za
rečenicu koju je upravo izgovorio: "Blesava rečenica, nije
važno." ("Phrase demente, peu importe." ) "Jer ja ne znam
više dobro ono što radim, ni zašto, to su te stvari koje
razumem sve manje i manje, ja to sebi ne krijem, jer zašto to
kriti od sebe, i od koga, od vas ?" Pokušavao je da govori iz
samog srca ne-znanja. (One koji znaju prezirao je.) Pokušavao
je da bude ne-znalica u ovom svetu znanja: čovek ne-moći u
ovom svetu moći . Iako je ponekad žalio što nije nedge u šumi
(kao da je neki Moloa koji je izašao, eto, iz šume, i sad žali
zbog toga?): tamo bi opisivao lišće, list po list, pa bi time bilo
okončano njegovo blebetanje (" ... e' en serait fini de mes
bafouillage", - L'innommnable). Bio bi to, dakle, list a ne ja:
geometrijska preciznost nerava tog lista, tog apsolutnog
geometrijskog triumfa, njegovih ivica, njegovih polukrugova,
i uglova, ne košmar, ne konfuzija. (Forma, dakle, a ne haos?)
Jedan šumski list kao jedino mogućno moje spasenje?
Nigde takvog iskušavanja nereda i takve volje za redom (za
preciznošću, koju je Beket nazivao "kobnom": " ... kobna
sklonost ka preciznom izražavanju", - ovo u L'innommable,
takođe) , jer je zaista bila njegova kob: uzaludan je njegov
otpor: "Dosta sa tim ustupcima geometrijskom duhu"
(L'lnnommable): Beket je bio, i ostao, miljenik (i žrtva) tog
duha. Sve mi se čini da postoji duboka veza između ovoga
geometrijskog duha i Beketove odanosti tišini, kao da je taj
duh geometrijski duh tišine, ili apsolutne čistote, čak one
"nenastanjenosti" koju je čuo njegov Krap, u Poslednjoj traci:
"Nikad čuo takvu tišinu. Zemlja bi mogla biti nenastanjena".
Da li ta nenastanjenost doziva ovaj geometrijski duh ? Ili taj
duh doziva ovu nenastanjenost? Ovu tišinu?
Ne znam. Odlazio je u Isi, da bi radio; ponekad bi samo
koračao (satima), i spavao (danima). Tako bar kažu njegovi
biografi. Ali mi se čini da je tamo tražio ovu nenastanjenost.
Ili tišinu. Ništ . (Mortibus, kao Klov, na merdevinama, sa
dalekozorom, kroz prozor zagledan u svet: Mortibus.) - Nisam
bio u Isiju. (Ali ga ponekad vidim, sa listom u ruci, i
zagledanog u taj list, kao da nije mrtav. U Isiju.) Nikad nas
tamo nije pozvao. Ne žalim. Nikad nisam bio u njegovoj
pariskoj kući. (Ako je to bila njegova kuća?) Ne žalim: ništa
njegovo nije bilo njegovo. (Rekao sam to već? Valjda jesam.
Ali zašto mi se čini da to nikad ne mogu dovoljno da kažem?)
4) Ovaj "portret" o kome Beket govori jeste Uvod u kritiku
(francusku) Moloa, koju objavio sam, u izboru, u našem
izdanju. To su tekstovi koje su o Moloa napisali Moris Nado,
Žan Blanza, Maks-Pol Fuše, Žorž Bataj, Gaetan Pikon. Taj
izbor poslao nam je Lendon, na našu molbu. Jedino nam je
Gaetan Pikon sam poslao svoj tekst. Žan-Žak Maju kaže, 1982
(u predgovoru za izdanje Moloa u Collection" double H, Les
Editions de Minuit, - Kaća je prevela taj tekst) da je ta kritika
i posle trideset godina sačuvala "vrednost uzora". Mogu to da
kažem i sad, gotovo pola veka kasnije. Moloa, knjiga koju je
odbacilo, čini mi se, šest pariskih izdavača, bio je velika
mobilizatorska provokacija za francusku kritičko-filosofsku
misao. Pokušao sam da čujem nešto o tome od Beketa, pri
prvim susretima sa njim, posebno o tekstu Bataja. (Taj tekst je
Kaću i mene uputio na Bataja. Čitali smo L'Experienee
interieure u našem Hotelu D 'Anjou, između dva susreta sa
Beketom. Kaća je prevodila kasnije iz te knjige, a takođe iz
knjige Erotizmn, koju smo nabavili 1957, u dane kad smo
upoznali Beketa.) Beket nam je, dakle, bio veza sa Batajem
Ali nam o Bataju nije rekao ni reči. Teško sam to prihvatio:
Batajevo non-savoir iz Unutrašnjeg iskustva (objavljenog prvi
put 1943) jeste u najdubljoj vezi sa osnovnim Beketovim
stavom, sa njegovim antiintelektualizmom, a on, Beket, eto -
ćuti? To je bilo u Close rie des Lilas. Poveli smo razgovor o
Bataju (njegova knjiga Erotizam ležala je pred nama na stolu),
ali on nije rekao ni reči. Jedva sam sačekao da nam kelner
donese piće, da bih sklonio knjigu sa stola. (Da bih oslobodio
Beketa od Bataja?) Ne, nije mi tad bio blizak. Ali to je zato
što je između njega, zatvorenog u ćutanje, i mene bila moja (?)
težnja ka govoru, koja me je držala u vlasti, uprkos svemu, i to
čak u toj meri (znam to noćas) da je za mene moral bio neodvojiv
od govora, kao da nisam mogao da razumem moralnost
koja ćuti : kao daje Beket morao da progovori o Bataju da bi,
za mene, sačuvao moralnost. Nisam mogao da razumem
moralnost koja ćuti: nisam mogao da razumem Beketa.
Njegovo ćutanje o Bataju, o Batajevom neizrecivom non-
-savoir, činilo mi se upravo nemoralnim, što je, naravno, u
kontradikciji sa tim samim non-savoir. (Bezizglednoj,
onakvoj kakva je i ona u kojoj se sam Bataj našao, opisujući
neopisivo?) Hoću da kažem da je taj moral kao govor, taj
brbljivi moral, bio tada između mene (brbljivea, još uvek?) i
ovoga čoveka koji je pre i posle svega dovodio u pitanje taj
brbljivi' moral.
5) Gospodin Nikolajević pojavio se pred sam početak predstave
Kraja igre, kao zastupnik Beketovih autorskih prava za
drame. Mladen Škiljan, naš rovinjski prijatelj, pozvao je Kaću
da mu pomogne. (Šta li je sa njim. noćas ?) Navodno, pretila je
opasnost da se predstava ne održi.
6) Ova ekskluzivna prava nismo dobili. U pismu od 12.
februara 1959. Lendon poručuje Kaći: "Ma šta bilo, možete
biti sigurni da ćemo gospodin Beket i ja nastojati da uredimo
sva ta pitanja u najboljem vašem interesu". U istom pismu on
predlaže "une option de Jacto sur la traduetion", s tim što bi
sve to, kasnije, posebnim ugovorom bilo bliže određeno. Ne
sećam se zašto do toga nije došlo. (Da li Kosmos više nije
mogao da ulazi u nove obaveze?)
7) To je broj 4. marta 1959. Komad je preveo sa
engleskog Pjer Lejris, u saradnji sa Beketom. Kaća je prevela
taj komad za novosadska Polja.
8) Ne kaže: da ide u Dablin, da bi 2. jula 1959. bio
proglašen za počasnog doktora Trinity College, u kome je i
sam studirao. Od mnogih počasti koje su mu ukazivane ovo je,
koliko znam, jedina kojoj se odazvao.
Takođe ni reči o Prix Italia, koju je dobio u Sorentu, za
radiofonski tekst Embers. Pre neku noć našao sam koncept
pisma koje je Kaća napisala Beketu 7. oktobra 1969, povodom
Prix Italia. Ona tu kaže da mu ne čestita, jer čestitanja su za
druge: "Ce sont les choses pour les autres et pas pour les veritables
et profonds createurs."
9) Ali nikad on nije izišao iz ove charmante situation .
Njegov stil upravo je stilove charmante situation, sudbina
njegovih junaka jeste u toj istoj charmante situation. I njegova,
svakako. Eno, u Tekstovima nizašto: "Ni da idem dalje, ni
da ostanem gde jesam", "Ne mogu ostati, ne mogu poći ", što
je gotovo doslovce isto kao u ovom pismu: "Neće da crkne,
neće ni da se makne s mesta". (" ca ne veut pas crever et f'a
ne veut pas bouger. ") Ovo bi mogao, od reči do reči, da kaže
Klov, koji niti može da ostane sa Hamom, niti može da ga
napusti. Uzalud ga Ham opominje: "Mais tu peux bouger" :
Kraj partije završava se prizorom Klova koji ne može ni da se
makne sa mesta, ponavljajući tako Estragona i Vladimira iz
Godoa, koji, na kraju prvog čina, kao i na kraju drugog čina ,
ne mogu ni da se maknu sa mesta ("Ils ne bougent pas"), kao
što to ne može ni čovek bez imena, u pantomlmi Čin bez reči,
u nekoliko mahova i, najzad, na kraju: "Il ne bouge pas". Eto
kako se glagol bouger ponavlja, u neumoljivoj (i svirepoj?)
težnji za pokretom; i eto kako se reč immobile (iz napomene,
za Klova, za poslednje trenutke Kraja partije: "Clov reste
immobile jusqu'a la fin ")v raća neprestano, kako se ponavlja,
sve do one kratke proze Nepomično (Still, Immobile, koju je
Beket napisao 1970. i koju je Stenli Vilijam Hajter ilustrovao
gravirama "geometrijskim"). To je večnost u koju posvećuje
ova nepomičnost , ova nemo gućnost pokretanja s mesta
(ne mogućnost Beketovog bouger?). Jesmo li miljenici
večnosti zato što smo paralizovani ? - Paraliza Beketovih j unaka
(?) jeste fi zička projekcija socijalne (i moralne) paralize
pojedinca ovoga sveta, otelotvorenje nemoćnosti ma kakve
akcije, ma kakvog kretanja: otelotvorenje večnost i kao
nemogućnosti subjekta. (Beznađe otvara vrata večnosti ;
beznađe, a ne nada. U ovoj noći kao da ima sve više večnosti?
Sve više Beketa?) To je ponavljanje: "Moram uvek da govorim
jedno isto" (L'Innommable), "Celog veka ista pitanja isti
odgovori" (Ham, u Kraju partije), uvek isti trijumf istog koji
kao da ukida razliku između života i smrti: " ... život j e stvoren
od ponavljanja, reklo bi se, a i smrt mora da je neka vrsta ponavljanja".
To kaže Moloa, kao sam Beket koji pokušava da
progovori iz ove večnosti-ponavljanja: uvek u istom nastojavanju
za otkrivanjem ne-istog u istom (pokreta u nepokretu), i
to ne samo na makro-planu, onome motivskom, tematskom,
nego, što je značajnije, često i u okviru jedne jedine rečenice ,
kruženjima u njoj kao u zatvorenom krugu, u potrazi za onim
infinitezimalnim, jedva uhvatljivim pomeranjem, za onim
najskrivenijim odstupanjem (pa ipak odstupanjem!), u stilu
varijacija na zadat u temu. - Muke kretanja Moloa jesu muke
Beketovog progovaranja, teškoće njegovog rada, od
L'innommable preko Comment c'est do poslednjih dana (i
koje su taj rad pretvarale u veliko mučenje, - ima ponekog
traga toga i u ovim pismima), jesu teškoće ovoga govora kao
pokretanja usred sve veće nepokretnosti, u ovom paralizovanom
svetu u kome prestaju razlike između govora i egzistencije,
ili počinje ludilo: egzistencija kao jezik koji egzistencija
nije. Reč kao telo, koje telo nije. U tekstovima nizašta ima
reč : "Izmišljam priču da bih sebi dao neki sadržaj". Nema
mog sadržaja bez priče, pre priče. Zapravo nema sadržaja, ima
samo priče. Nema mene, ima samo priče o meni. Ja sam
besadržajan, prazan, kao onaj ćup u L'innommable (pored
Abbatoirs de Vaugirard, u ulici Brancion, to je petnaesti
arondisman, bio sam jednog predvečerja tamo sa Beketom,
dok još nisam pročitao L'innommnable, nije pomenuo
L'innommable, ne sećam se da li je Kaća bila tada sa nama),
onaj ćup u koji može da se stavi onaj Beketov čovek bez ruku
i nogu, ali i bilo ko drugi. Apsolutno bilo ko drugi . Ili apsolutno
bilo šta drugo. I nisam samo ja (?) delo pričanja (toliko
da ne mogu, da ne smem ni da kažem Ja), to je i sve oko
mene, moja okolina, cela priroda. Kaže Beket još, u
Tekstovima nizašta: "Izmišljam priču da bih sebi dao neki
dekor", - neku okolinu, dakle. Sve je prazno, nema ni okoline
(Klov: "Priroda nas je zaboravila"), treba "ispričati" okolinu,
"napraviti" je rečima: i naša okolina je, dakle, delo reči . Pa
čak i naše (?) telo je delo reči: u poglavlju trećem Tekstova , a
sve u slavu egzistencije kao jezika (pod crnim suncem paralize),
jeste i obećanje (samom sebi), najparadoksalnije za koje
znam: "Izgovoriću sebi jedno telo", - ono koje bi moglo da se
kreće, napred-nazad, po mojoj volji ("Je Ine dirai un corps, un
corps qui bouge, en avant, en arriere " , - eto glagola bouger,
ponovo), telo Dekarta, telo-mašina; i dalje: "Kad bih mogao
iz ići odavde, to jest kad bih mogao reći: Tamo postoji izlaz,
znati gde, bilo bi jednostavno pitanje vremena, i strpljenja, i
zatim ideja, i sreće u izrazu". Ali tu, gde je j ezik jedina
mogućna egzistencija (obogovljeni jezik - unižena egzistencija?),
gde je "izići" - reći", gde bih, dakle, morao sebi da
izgovorim jedno telo da bih mogao da iziđe, neizbežno je
pitanje vrhunskog paradoksa: "Ali telo, da se iziđe, gde je
telo?" - Telo je instrument jezika. Ovo je ekstremni idealizam,
doveden do apsurda: do svoje humorno-karikaturalne varijante?
Možda. Ali svet ovog idealizma jeste paralizovani svet
u kome svetu "sreća u izrazu" jeste jedina sreća tela:
svet u kome je pričanje jedini modus življenja.
(Mi noćas ne prestajemo da pričamo ) U kome je
življenje pričanje priče samome sebi o sebi samom:
svako od nas je Malon, u Malon umire. Evo nas u svetu
svemoćne mogućnosti: umesto ove priče koju upravo pričam,
koju pokušavam da ispričam (ili, tačnije, koja me priča,
koja pokušava da me iz-priča, da me do-priča?) mogla bi da
bude ma koja druga priča: ništa, dakle, nije moralo da bude?
Apsolutizovana mogućnost proždire stvarnost. Ona onemogućuje ostvarenje.
Ona neprestano obećava i, istovremeno, uskraćuje .
Ona ne dozvoljava nijednoj priči da se ispriča
(ne dozvoljava nijednom Godou da dođe); zato je ravnodušnost
u samom korenu ovog pričanja kao egzistencije:
ravnodušnost prema egzistenciji. Ravnodušnost ili bezizglednost:
ja sam to pričanje u kome, međutim, mene nema.
Ja sam bez budućnosti, bez prošlosti: nema moje istorije
(eto zašto je za Beketa njegova bibliografija jedina njegova biografija),
nema čak ni mojih uspomena: "Znao sam ja da imam uspomena,
šteta što nisu moje" (L'innommable). Otuda u ovom pričanju
kao egzistenciji sumnja u sopstveno postojanje iskazuje se
osećanje strahovlade jezika: "Sav sam u rečima, stvoren sam od reči,
od tuđih reči , ili: "Sve sam to ja, te reči, ti tuđinci, ta prašina reči ,
što nema ni tla da padne, ni neba da se raspe". Ne sumnjam:
Beket jeste Moloa (Marfi, Malon, Mersije, Vat), koji nije, i to
zahvaljujući tome što Moloa (Marfi, Malon) nije Moloa (Marfi, itd.),
zato što niko ovde nema, niti može da ima, svog imena, ni "zamenice".
Zato što jeste ono što nije, i što nije ono što jeste, on ne može da se pokrene,
"da se pomeri" .Njegovo pričanje njega ne doseže, jer je on to pričanje,
a ne sama priča: on je nešto nemo (" .. . que je suis tout autre chose, une chose muette"),
nešto van-jezično, nedosežno, daleko. "Ovo nisam ja, ja sam daleko",
tamo gde je tišina ili ne-znanje: "u tišini se ne zna" ("dans le silence on ne sait pas"):
,,Ca va etre moi, ca va etre le silence, la ou je suis, je ne sais pas, je ne le
saurai jamais, dans le silence on ne sait pas, il faut continuer,
je vais continuer " .
Godine 1957. pisao sam: "On [Beket] ne prestaje da sluša,
pa makar ništa i ne čuo". Do smrti ostao je u vlasti ovoga
"dans le silence il faut continuer" . Te reči iz L'innommable
(dakle, iz 1948/49) čujem ja i na kraju ovog pisma pisanog
deset godina kasnije, u vezi sa njegovim pokušajem da pisanjem
Comment c'est nastavi L'lnnommable: "Je suis presque toujours
a la campagne, dans le silence. Je laisse tomber theatre et radio et
essaie de 'continuer' a partir de r endroit ou L'Innommable m' a
laisse pour mort". Ovo, u pismu: "dans le silence ( ... ) et essaie
de 'continuer"', bukvalno ponavlja L'lnnommable:
"dans le silence il faut continuer".
Jedino što je continuer u pismu stavio pod znake navoda,
kao da hoće da istakne da navodi samog sebe, ili (verovatnije?)
kao da je ironično-skeptičan prema tom imperativu continuer
(koji, međutim, ne prestaje da sledi, usred tišine ili ne-znanja).
- Po svedočenju Izraela Šenkera verovao je da posle L'lnnommable
ne može više da piše slične stvari, da je to nemogućno nastaviti
("Pas moyen de continuer" ), pa da zato može da piše samo dramu.
Ne znam. Možda dugujemo Kraj partije upravo ovom njegovom
verovanju da ne može "da nastavi". Ali on je, ipak, "nastavljao".
Bio sam upravo sa tim Beketom koji "nastavlja", sa Beketom između
Kraja partije i Comment c'est, sa Beketom koji se vraća početku,
koji nastavlja tako što poči nje uvek iznova. On nastavlja da počinje.
On ne nastavlja. On počinje. Eto, u tome je stvar. (Beketova stvar?
Ili stvar svih nas?) On je kao pantomimičar koji hoda u mestu,
kao da je pod nekom obavezom da hoda, da stvara iluziju da hoda dok,
međutim, miruje: ne može ni da se makne sa mesta. On će reći:
"Le plus simple serait de ne pas commenca Mais je suis oblige de
commencer. C'est a dire que je suis oblige de continuer" (L'innommable),
- ali koja je to obaveza, da se nastavlja, koja je to obaveza da živimo,
i koji je to, i kakav, život kao obaveza na život?
- Ni reči o tome nije kazao. Nije pokušavao da bliže odredi tu obavezu,
kao da ostaje (tako mi se bar čini) u postojanju kao u obavezi na postojanje,
obavezi i gluvoj i slepoj, jer bez razloga, bez cilja: bez nade.
(Smem li da kažem još: u obavezi protestantskoj , - donekle možda i kvekerskoj,
- U obavezi prihvatanja postojanja, neprihvatljivog: u obavezi prihvatanja
predestinacije ili egzistencije kao greha, tj. greha pre egzistencije,
moje krivice pre mene samog?) Mene je opsedala ta njegova upornost.
To nije nada i upornost; to je beznađe i upornost. To je besmislena upornost.
Ili upornost bez opravdanja. Upornost postojanja. Ham će reći, Ham, pod krvavom krpom na licu (pod krpom Veronike sa lica Hristovog?): "Kraj je u početku a međutim nastavlja se".
Ham upotrebljava reč continua ("La fin est dans le commencement et
cepandant on continue"). Mislim da bi Ham poznao sebe u rečima Beketovim,
iz 1949, izgovorenim povodom slikarstva Brama van Veldea (u razgovoru sa
Žoržom Dituijem, u transition 49): slikanje je "čin onoga koji, bespomoćan,
nesposoban da dela, ipak dela, dela, u stvari slika, pošto je obavezan da slika".
(Obavezan da posle Fin de partie ipak nastavi L'immonable?) Ovome sledi
dijalog sa Dituijem, u kome progovara suštastveni Beket ili sama naša epoha:
D (Ditui) - Zašto je obavezan da slika?
B (Beket) - Ne znam.
D - Zašto je nemoćan da slika?
B - Zato što nema šta da slika i čime da slika.
U istom razgovoru rekao je on da je umetnost ove epohe "izraz da nema
šta da se izrazi, čime da se izrazi, iz čega da se izrazi, da nema snage
da se izrazi, da nema želje da se izrazi, zajedno sa obavezom da se izrazi".
- Deset godina kasnije, to ponavlja Moloa: "Ne hteti reći, ne znati šta hoće
da se kaže, i uvek reći, ili skoro, eto šta je važno da se ne izgubi iz vida
u žaru kazivanja". Eto Beketa: bezutešnog i upornog. Tog Beketa ja vidim:
ćutljiv, zagledan pred sebe. Nepokretan. Njegova strogost u tome je.
Strogost ili odgovornost, pred svakim bićem, pred svakim slovom.
(Odgovorni su /Strogi). Njegova daljina; njegova blizina.
(Niko od njega bliži? Niko od njega udaljeniji?) Pre četrdeset godina u tome
sam nalazio podršku, pa čak i "utehu" reč koju noćas ne bih mogao da izgovorim):
"Ne, utehu nam ne donose oni koji nas teše; utehu mogu da pruže samo oni
koji su sa nama, bezutešni kao mi". (Ovo u pogovoru za Moloa.)
Beket je za mene bio (i ostao je to) Jov, "ukleti ali hrabri Jov" .
- Nikad nismo govorili o Jovu; utali smo o tome: nema više razgovora Jova
i njegovih prijatelja? Ali kada je bilo tog razgovora? Nisu prijatelji Jova
krivi za to što nema stvarnog razgovora sa Jovom. Nije ni Jov kriv.
"Kriva" je sama "stvar": upornost u savršenoj bezizglednosti, nastavljanje
(kao kraj u početku, uvek istom), ono što se ne može "objasniti",
što izmiče jeziku. lov je u samom jezgru Beketovog continua.
I noćas je Beket za mene kao 1959. "onaj usamljeni besmisleni čovek koji se
kroz šumu vuče na kolenima, 'kao larva' , ako ne može drukčije" .
- (Ovo "na kolenima", "sur les genoux", ponavlja se ovde u pismu od 9.
novembra 1963, kao da to pismo piše glavom sam Moran, iz Moloa:
"Arrive ici - sur les genoux", - "Stigao ovamo, na kolenima" .)
Нема коментара:
Постави коментар