II - BEKET U BEOGRADU;
Hotel Beograd
Lovran
16.7.58. (1)
Dragi prijatelji,
Ovo mesto nam se mnogo dopada i nadamo se da će o ovde ostati desetak dana. Nisam zaboravio ono što ste me pitali i pozabaviću se time čim se vratim u Pariz. 2) Često mislimo na vaše srdačno gostoprimstvo i na veliku ljubaznost koju ste nam pružili.
Prijateljski pozdrav oboma i još jedno m hvala za sve .
Sam Beket
Ostala je još 1 tegla i 1/ 4 slatkog!
Suzana
Sve najbolje
Žan Marten
l) Beket je došao u Beograd sa Suzanom 7. jula 1958.
Odseo je u hotelu MaŽestik. Boravio je u Beogradu pet dana,
do 12. jula, kada je avionom otišao za Zagreb, da bi odande,
dan kasnije, otputovao za Lovran. U Lovranu, u hotelu
Beograd, ostao je do 27. jula.
Sa Beketom i Suzanom bio je Žan Marten, glumac, koji je
došao iz Venecije, gde je učestvovao u predstavi Kraja partije,
kao Klov (na XVII venecijanskom festivalu). Gledali smo
ga u istoj ulozi 1957, u Studio des Champs-Elysees, i ja ni
noćas, gotovo pola veka kasnije, ne mogu da čitam Kraj partije
(knjigu bez koje ne mogu), a da ne čujem i njega, Martena
(pre svega ono: "Je Ine dit quelqujois: Clov ... "). Pre toga, bio
je Laki, u prvom prikazivanju Čekajući Godoa, u Theatre de
Babylane , 1953, a kasnije, 1970, u Theatre Recamier, u režiji
Beketovoj, govorio je monodramu Poslednja traka.
Učestvovao je i u tumačenju Beketovih radiofonskih tekstova
Tous ceux qui tombent i Cendres (1959), a godine 1963. u
Cascando.
2.) Ne znam o čemu je reč .
_______________________________________________
III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER
Lovran, 20.7. 58.
Dragi prijatelji,
Juče su mi predali vaša dva pisma koja su stigla u isto vreme. Hvala za fotografiju. 1) Izgleda da vam je moj prolazak kroz Beograd oboma doneo nemale neprilike, i očajan sam zbog toga.
Spreman sam da vam potpišem potvrdu da to nema nikakve veze s vama i da je za sve kriv moj pogani karakter. 2)
Vrlo smo dirnuti usrdnim pozivom da dođemo u vašu kuću u Rovinju i jako žalimo što nećemo moći tamo ponovo da se nađemo s vama. Apsolutno mi je nemoguće da duže odsustvujem iz Pariza i
već smo sve preduzeli da se vratimo 28; odavde polazimo 27. Nadam se da je to samo odložen izlet i da ćemo drugi put moći da iskoristimo vaše gostoprimstvo. Pročitao sam odlomke Mišolovke s najživljim interesovanjem. Prevod je očigledno vrlo manjkav. I meni je bilo jako žao što nisam mogao da razgovaram sa Radetom. 3) U ovom trenutku čitam radiofonski tekst i potpuno sam njime zaokupljen. 4) Ponovo ću vam govoriti o njemu kad ga završim. Jako je ljubazno od vas što ste ovde preduzeli sve što je potrebno da bih mogao da podignem dinare za odlomak iz Malaa . 5) Još ih nisam dobio. Što se ti če moje biografije, zaista ne vidim šta bih mogao dodati elementima koje već imate. Na kraju, u ovom dodatku vam naznačavam naslove svih poglavlja te žalosne povesti - da ih
upotrebite kako nađete za shodno - ali imam utisak da tu nema ničega što vi već ne znate. 6)
(Ako su vam potrebni precizniji biografski podaci, biće mi drago da vam ih dostavim. )
Ovde nam je veoma prijamo i naš kratak boravak u Jugoslavij i ostaće nam u najlepšoj uspomeni, a naročito Beograd i časovi provedeni s vama.
Prijateljski,
Vaš Sam. Beket
****
Dragi Kaća i Rade,
Još jednom hiljadu puta hvala za gostoprimstvo. Sam vam je rekao koliko bismo rado došli u Rovinj - na žalost, to je nemoguće .
Naročito mislimo na vas (iako vas pominjemo svakog dana) kad dođe vreme za slatko!
Izvrsno je!
Sve najbolje, prijateljski,
Žan Marten
****
Dragi vas dvoje,
Na žalost, ne znam da pišem.
Na žalost, ne znam da govorim .
Na žalost, ne znam da plivam.
To je žalosno.
Ali, mogu da vam kažem da ste oboje divni.
Vaša
Suzana
1) To je Kaća sa Beketom, pred Kosmosovom kućom, u
ulici Narodnog fronta. Iza njih je Dobrinjska ulica. Snimak
(reportera Politike Srboljuba Vranića) je od 12. jula, u 10
časova pre podne, kada je Beket došao u Kosmos, neposredno
pre napuštanja Beograda, da bi podigao honorar za Moloa.
Fotografija je objavljena u Politici dan po njegovom odlasku
(u nedelju, 13. jula), uz kratak tekst Samjuel Beket u Jugoslaviji.
Ne znam kako se reporter Politike tamo našao (nisam prisustvovao
Beketovom dolasku u Kosmos), ali to je, svakako, bilo rizično :
obećali smo Beketu, na njegov izričit zahtev, da
niko neće znati za njegov dolazak. Dirdri Ber, prvi njegov
biograf, kaže da je on i pošao na ovaj put da bi proverio može
li da putuje "inkognito". Nisam siguran da je baš tako. Ali
izvesno je: užasavao se publiciteta. Gledao je u tome nasilje
nad privatnošću, koja je za njega bila iznad svega (D. Ber kaže
da je negovao "religiju lične diskrecije", i to je tačno), ali privatnost
ne kao stvar svojinska nego kao stvar usamljenosti,
skrivenosti. Nešto kao latinsko privatus - skriven; ili englesko
privacy - u drugostepenom značenju: povučenost, osamljenost,
skrivenost,.- pa i tišina, tajnost; kao private - privatan,
ali i tajan, potajan, skriven; takođe usamljen, povučen .
Sloboda za Beketa nije sloboda za javnost, nego sloboda od
javnosti : sloboda od ovoga sveta čiji koncept slobode jeste
sloboda za javnost: za puno objavljivanje ličnosti, za njeno što
veće odruštvljenje. Beket u ovoj slobodi, kao slobodi za
javnost, vidi nasilje nad ličnošću , nasilje nad slobodom. Beket
u samom konceptu slobode ovoga sveta vidi (prepoznaje)
nasilje. Beket, koji se užasava od fotografa, od novinara, od
biografa (od ovih čak najviše), jeste upravo taj Beket koji se
užasava od slobode kao slobode za nasilje. Kao ne-slobode .
Pokušavao je da se skloni u senku, na marginu sveta (tamo
gde su njegovi "junaci", bogalji biološki, bogalji socijalni):
njegova "privatnost" jeste stvar ove htene marginalnosti ,
čuvane uporno, čak dogmatski, stvar ovog marginalizma. Tu ,
u tom marginalizmu,s reću se i međusobno prepoznaju njegova
poetika, njegova sintaksa, njegov moral i njegova egzistencija.
Uporno je nastojao da ostane u senci (bar onaj Beket
koga sam ja "znao"?), kao da je ovde, u ovom svetu, u senci
jedina mogućna sloboda. Zato sam govorio Kaći da mu ne
pošaljemo u Lovran ovu fotografiju i isečak iz Politike :
strepeo sam da će poverovati da smo izigrali njegovo poverenje.
Ali, eto: "Hvala za fotografiju", - sve se završilo bolje
nego što sam očekivao. Otkuda to? Šta je to? Neka proturečnost,
neka nepredvidljivost: neki život?
2) Ne znam šta se krije iza ovih reči.
Nikakve neprilike nismo imali zbog njegovog boravka u
Beogradu. Možda mu je Kaća pisala, ne znam to, da nam drugovi
zameraju što smo ga "skrivali"?
Ipak, mora da je posredi neki nesporazum. Ali vredan, ali
čak dragocen nesporazum (dragoceniji ovde od svih
mogućnih "razumevanja"). Da nije ovog nesporazuma, kako
bih čuo Beketa da kaže: Očajan sam", i više (i značajnije, -
izuzetno značajno), kako bih ga čuo da govori o svom
"poganom karakteru" (" .. . la faute de mon sale caractere ")?
Divni naši nesporazumi: za mene, ovo je bilo veliko posveći
vanje u Beketa. Otkrio mi se, i to onako uzgredno, u prolasku
(ne samo bez namere, nego čak i bez svesti o tome?), a to je:
da je on čovek s onu stranu taštine. Ponavljam: Beket je čovek
s onu stranu taštine. Beket je čovek koji uspeva da ostane na
odstojanju od sebe (?), od ma čega svog. Beket? - Pa dobro:
onaj koji se ne daje svojini. Ništa njegovo, za njega, nije njegovo.
Pokušavam da kažem: ništa njegovo ne može da ga ima.
Beket nije Beketov. Beket je s onu stranu identiteta: s onu
stranu posedovanja. Beket nije vlasnik (ili gospodar) Beketa.
Ni sluga Beketov. Beket nije Klov Hama ni Ham Klova. Beket
je "kraj partije" Klova i Hama, kraj partije sluge i gospodara:
"nenastanjenost zemlje"; Beket je pauza, najveća za koju
znam, u ovom svetu posedovanja, svetu koji se ušasava pauze,
svetu u kome saradnja sa pauzom je najveći zločin? (Šta bi
Hegel rekao da je mogao da gleda Kraj partije? Ne znam. Ali
znam da bi gledao pažljivo, veoma pažljivo. Hegel je prava
"publika" za Kraj partije.) Beket jeste (?), on ostaje (?) tamo
gde su Vladimir i Estragon, ta "stvorenja" (ne, dakle bića ?)
"lišena onih elemenata koji su identifikovali građansku individuu
kao subjekt i centar sveta, nekretnina i imovina, društveni odnosi
i ljudske veze, znanje i racionalnost" . (Tako kaže Jan Bruk:
Beket, Benjamin i moderna kriza u komunikaciji.)
- "Subjekt i centar sveta?" Ne zaboravljam kako
Ham pita Klova, pošto ga je Klov dogurao, u njegovoj fotelji
sa točkićima, na uobičajeno mesto: "Jesam li u samom centru?",
ili, kako Beket kaže za Vata, posle njegovog doživljaja
jedinstva sa svetom, "quand tout le hors sera lui": " ... Jednom
rečju, bio je najzad u svom centru", da bi zatim uzviknuo:
"Koji osećaj sigurnosti" (Watt, francuski prevod, str. 40, 41).
Samoposednička ideologija identiteta našla je u njemu
velikog demistifikatora.To je nihilizam, i to anarhistički, ali
ne ideološki nego egzistencijalan (totalni nihilizam ne može
da dođe do svoje ideologije a da se ne poništi): nihilizam "gluposti"
okrenute protiv "mudrosti" obogovljenog posedovanja,
protiv njegove "racionalnosti", protiv "mudrosti" mitologije
identiteta (mitologije samoposedujućeg Ja): "Pokušavaj u da
me navedu da poverujem da imaln svoje Ja, o kome mogu da
govorim, kao što oni govore o svome. ( ... ) Nikad oni neće nadmudriti
moju glupost". Ova "glupost", mudrija od svake
"mudrosti" identiteta (policijske, i metafizičke: policijsko-
-metafizičke), zahteva "genijalnost zaboravljanja" kao nesposobnost
"usvajanja": "Potcenili su moju nesposobnost da
nešto usvojim, moju genijalnost da zaboravljam".
Zaboravljanje je u samoj osnovi Beketa: na njemu on sve zasniva
(svoju poetiku, svoju sintaksu, svoj moral): zaboravljanje
je za njega isto što memorija za Prusta, posebno ona "voljna
memorija", koju je, međutim, on izjednačavao sa navikom, i
to tako što je naviku oglasio za "usiljeni kompromis između
pojedinca i okoline" (" ... un pacte signe entre l 'individu et son
environnement" - Proust, p. 29). To je njegov anarhizam
(egzistencijalan, i literaran, - tačnije: literarno-egzistencijalan):
zaboravljanje kao zaboravljanje svojine, u svim njenim
oblicima i prividima, a pre svega u prividu samoposedujućeg
Ja: njegove neprikosnovenosti, njegovoga tzv. "dostojanstva".
Zaboravljanje je zaboravljanje ovog "dostojanstva".
Tome je mene Beket učio. To je ona genijalnost koja
omogućava Beketu da progovori, kao u ovom pismu, o svom
"poganom karakteru". (I to ljudima koje jedva što je upoznao.)
3) Poslednje večeri Beketovog boravka u našoj kući bio
sam sprečen da budem sa njim duže od jednog sata, tako da
nismo razgovarali o stvarima koje su me interesovale. Vidim
iz ovog njegovog pisma da mu je Kaća pisala da žalim zbog
toga. U kasnijim susretima, u Parizu, pokušavali smo to da
ispravimo. Jednom prilikom (valjda 1962?) rekao mi je da je
siguran kako će to, o čemu govorimo, ostati među nama. Toga
sam se držao, svih ovih četrdeset godina (iako u tim razgovorima
nije bilo ničeg izuzetnog): držim, kao i Beket, da je
publikovanje tuđih usmenih reči zloupotreba prijateljstva. (Ili
nasilje, ako su to reči mrtvog.) Ipak, ovde sam od toga odstupio,
u tekstu o našem susretu 3. juna 1962, navodeći njegovu
rečenicu o Sartru: "To je inteligentan tip". Učinio sam to zato
što sam verovao (i verujem još) da ta rečenica, prividno krajnje
bezazlena, omogućava bolje poznavanje Beketa. (Ne
Sartra, svakako.)
4) To je Saobraćajna nesreća koju je Beket čitao u
nemačkom prevodu Mila Dora (Milutina-Lute Doroslovca).
Der Zeuge (Svedok) je naslov druge verzije ovog komada,
koju sam objavio 1958, u časopisu Delo. Beket je čitao prvu
verziju. (Nigde nije objavljena.)
U ovo doba Beketa je živo privlačio radiofonski izraz, ali
ja to nisam znao: nisam poznavao njegovu radio-igru All That
Fall, koju je napisao 1956, za BBC, i koja je izvedena januara
1957. (Imam još Nadoov časopis Les Lettres Nouvelles, za
mart 1957, koji nam je Beket poslao, i u kome je objavljen njegov
i Penžeov prevod ove igre, pod naslovom Tous ceux qui
tombent. Na marginama ostale su Kaćine beleške, za pojedine
izraze, ali ne znam da li je ona to prevela. Ne sećam se ni da
li je to negde objavljeno.) Beket je na radio bio upućen kao
pesnik onoga što je neizrecivo i što, zato, može da zahteva
jezik kao muziku. Pored Tous ceux qui t01nbent, to je Embers
- Cendres, objavljen takođe u Les Lettres Nouvelles, na
samom kraju 1959, zatim Paro/es et Musique, 1962, i, najzad,
Cascando, 1963. Ali, sad već i Film (za Bastera Kitona),
zatim stvari za televiziju. To je preobražaj Beketa od pisca za
radio u pisca za televiziju. Preobražaj nikako beznačajan. Pa
ipak, Beket i tu ostaje Beket: neizrecivost, koja trajno određuje
njegov jezik, podjednako pristaje i na muziku i na sliku.
5) Ne znam o kom odlomku je reč, niti gde je objavljen.
Naše izdanje Moloa pojavilo se 1959, oktobra meseca, za
beogradski Sajam knjiga. Sećam se: bila je nestašica hartije.
To je bio "prvi prevod Beketa u Evropi" (Branko Aleksić,
Beckettiana, Dalje, 1983. - Aleksić misli na Beketove knjige,
ne uzimajući u obzir one koje su publikovane u Beketovom
prevodu).
- Kaća je počela da prevodi Beketa u leto 1957,pošto smo se
dogovorili sa njim da najpre treba prevesti tajroman.
(Namera nam je bila da Kaća prevede sve njegove
romane.) Tom prilikom, izgovorila je Molloy francuski ,
Moloa, a ne engleski, Mo loj, što je Beket prihvatio: "Da,
najpre treba prevesti Moloa" . Tako se kod nas uobičajilo ime
Moloa. (O ovome je Kaća ostavila belešku Zašto ne Moloa? u
svojim Glosama o Beketu, 1979.)
6) Evo Beketa: za njega su naslovi njegovih knjiga
"poglavlja ( .. . ) žalosne povesti" (njegove?). Zar to ne podseća
na naslove pojedinih poglavlja pikarskih romana, na Lesaža,
na primer, ili na didaktički roman, na Fildinga, a sve u
humorno-"klovnovskoj " varijanti Beketove samoironije? Ali
mislim, bez obzira na ovu samoironiju, da su za njega ti
naslovi zaista bili poglavlja njegove "povesti": za njega je njegova
bibliografija (posle 1937) jedina njegova biografija, ali
ne jedino zato što je pretpostavljao delo svakoj (a ne samo
svojoj) povesti, nego u prvom redu zato što nije razlikovao
jezik (pisanje) i egzistenciju: mi smo naša sopstvena literatura,
onoliko koliko smo delo jezika, nas nema pre jezika, bez
j ezika, izvan jezika. Bibliografija je biografija onako kako je
jezik egzistencija.
Biografska beleška, u svega šest redaka, završava se godinom
1937; za svih dvadeset kasnijih godina zabeležio je samo
godinu svog prelaska sa engleskog na francuski jezik: "Ecrit
en anglais jusqu 'a 1945 et, cl partir de cette date, enfranfais
(cl part quelques textes recents ecrit en anglais)". Pri tom, nije
zaboravio da upozori na mogućnost netačnosti (na svoje loše
sećanje): "dates de memoire et approximatives". (Ovo s razlogom:
za More Pricks Than Kicks naveo je 1935. kao godinu
izdanja, umesto 1934; za pesme Echo 's Bones 1936, umesto
1935; za Molloy 1950, umesto 1951.) - U bibliografiji
zabeležio je samo posebna izdanja, na engleskom, na francuskom
(Publications):
En anglais:
Whoroscope (poeme) 1930
Proust (essai) 1931
More Pricks Than Kicks (nouvelles) 1935
Echo's Bones (poemes) 1936
Murphy (roman) 1938 (traduit et publie en frans:ais)
Watt (roman) 1945
All That Fall (texte radiophonique) - (traduit et publie en
frans:ais)
En franfais:
Molloy 1950
Malone meurt 1951
L'Innommable 1953
En attendant Godot 1953
Nouvelles et textes pour rien 1955
Fin de partie 1957.
Sve ovo ispisao je na hartijama za pisma hotela Mažestik,
izuzetno čitko, krupnim slovima. Pismo, istovremeno poslato
(i takođe na hartijama sa zaglavljem Mažestika), jedva je
čitljivo. Valjda nešto najnečitkije što nam je Beket poslao.
Нема коментара:
Постави коментар