Kastrirana senka svetog Garta, Milan Kundera

U osnovici predstave koju danas većina ljudi ima o Kafki je jedan poluzaboravljeni roman. Napisao ga je Maks Brod odmah posle Kafkine smrti i izdao 1926. godine. Oslušnite njegov naziv: Čarobno kraljevstvo ljubavi. To je takozvani roman s ključem. U njegovom protagonisti, praškom nemačkom piscu po imenu Novi, prepoznaćete umiljati autoportret Maksa Broda (progonjenog obožavanjem žena i zavišću kolega književnika). Novi-Brod zavede ženu muškarca, kome pođe za rukom da pomoću zlonamernih i grozno komplikovanih intriga, iz osvete gurne Novija na četiri godine u zatvor. U trenu se nađemo u priči zapletenoj od najneverovatnijih slučajnosti (likovi se slučajno susreću na brodu nasred mora, na ulici Haifi, na ulici Beča), pratimo borbu između dobra (Novi i njegova ljubavnica) i zla (prevareni suprug, toliko vulgaran, da ne zaslužuje ništa osim svojih rogova, i književni kritičar, koji sistematski satire knjige Novija), pod utiskom smo melodramskih preokreta (junakinja sebi oduzima život jer ne može više da podnese život između prevarenog supruga i izneverenog ljubavnika) i divimo se osetljivoj duši Novija-Broda, koji pri svakoj prilici gubi svest.
-
Taj roman bi bio zaboravljen još pre nego što je bio napisan, da u njemu nije lik Garte. Jer je Garta, intimni Novijev prijatelj, zapravo portret Franca Kafke. Bez tog ključa bio bi to najnezanimljiviji lik književne istorije; Garta je označen kao “svetac našeg vremena”, ali o službi njegove svetosti nećemo mnogo saznati, osim da Novi-Brod od njega traži savet za svoje ljubavne jade a Garta ne može da mu savet da, jer kao svetac nema nikakva iskustva sa ženama.
-
Čudesan paradoks: cela predstava o Kafki i cela posthumna sudbina njegovog dela su započeti i prvi put skicirani u tom naivnom romanu, u tom književnom škartu, u toj karikiranoj romanesknoj izmišljotini, koja je estetski prava suprotnost Kafkine umetnosti.
-
2.
-
Nekoliko citata iz romana: “Garta je bio svetac našeg vremena, stvarni svetac”. “Ono što ga je činilo velikim bilo je to što je zauvek ostao nezavistan i slobodan, svetački prirodan prema svim mitologijama, iako je sa njima bio dubinski povezan i sam je zapravo bio mitološki lik.” “Hteo je da živi u apsolutnoj čednosti, drugačije zapravo nije mogao da živi…”
-
Reči poput sveti, svetac, sveto, mitologija, čednost, nisu puka retorika; treba ih shvatiti doslovno: “Od svih mudraca i proroka, koji su prošli ovom planetom, on je bio najćutljiviji.(…) Možda mu je nedostajalo samo malo: samopouzdanje. Da ga je imao, postao bi vođa čovečanstva! Ne, nije bio vođa. Nije propovedao učenicima niti narodu, kako su to radili Buda, Isus, Mojsije. Bio je zatvoren. Ali, da li je bio takav zato što nije dublje od drugih pronikao u veliku tajnu? Da li je to čega se mašio bilo još nesnosnije od onog, čemu je stremio Buda? Da je u potpunosti uspeo, da li bi to imalo definitivnu vrednost?”
-
I još: “Svi rodonačelnici vera crpeli su svoja uverenja sami iz sebe. Jedan jedini se udaljio u tamu, možda onaj najčasniji: Laoce. Isto se može reći i za Garta.”
-
Garta je predstavljen kao neko ko piše. Novi je postao njegov izvršilac testamenta: “Garta mu je zaveštao svoju književnu ostavštinu uz poseban uslov, da je celu uništi”. Novi “je mogao da shvati razlog za ovaj ekstremni zahtev. Garta nije bio osnivač nove verske doktrine; svoju veru je želeo samo da živi, da se u njoj promeni, samo je to hteo, samo ga je to moglo zadovoljiti. Zahtevao je sam od sebe najveći napor. Kako nije dostigao šta je želeo, njegovi spisi (uboge prečke lestvica, po kojima je trebalo da se uspenje do najvećih visina) postali su za njega bezvredni”.
-
I pored toga je Novi-Brod odbio da ispoštuje volju prijatelja, jer su njegovi spisi “iako samo pokušaji, slutnje, priviđenja, bili nenadoknadivi za zabludelo čovečanstvo”.
-
Da, sve tu već postoji.
-
3.
-
Bez Broda danas nam od Kafke ne bi ostalo ni njegovo ime. Odmah posle smrti prijatelja, Brod je objavio njegova tri romana. Bez odjeka. Onda je shvatio da za plasman Kafkinog dela mora da se upusti u poduži rat. Plasirati delo znači predstaviti ga, protumačiti ga. Brod je pokrenuo pravu topovsku ofanzivu: predgovori: za Proces (1925), za Zamak (1926), za Ameriku (1927), za Opis jedne borbe (1936), za dnevnik i prepisku (1937), za pripovetke (1946); za Razgovore sa Janouhom (1952); zatim dramatizacije: Zamka (1953) i Amerike (1957); ali glavne su četiri knjige interpretacija (obratite pažnju na naslove!): Franc Kafka, životopis (1937), Vera i učenje Franca Kafke (1946), Franc Kafka koji ukazuje na put (1951) i Očaj i spas u delu Franca Kafke (1959).
-
Slika skicirana u Čarobnom kraljevstvu ljubavi je svim ovim tekstovima potvrđena i razvijena: Kafka je pre svega verski mislilac, der religiose Denker. Istina je da “nije ostavio sistematski izloženu svoju filozofiju i svoju versku koncepciju sveta. Ipak je moguće izvesti njegov stav o glavnim pitanjima ljudskog bitisanja iz njegovog dela, posebno iz njegovih aforizama, ali i iz njegove poezije, iz njegovih pisama, iz njegovog dnevnika, kao i iz (i posebno) njegovog načina života”.Dalje: “Nije moguće razumeti stvarni Kafkin značaj, ukoliko ne razlikujemo dve struje u njegovom delu: 1) njegove aforizme, 2) njegove narativne tekstove (romane, pripovetke).”
-
“U svojim aforizmima Kafka izražava das positive Wort, pozitivnu reč namenjenu čovečanstvu, svoju veru, strogi poziv za promenu ličnog života svakog pojedinca.”
-
U svojim romanima i pripovetkama Kafka “opisuje strašne kazne koje će sustići one koji ne žele da poslušaju te reči (das Wort) i ne idu pravim putem.”
-
Dobro obratite pažnju na tu hijerarhiju: gore: Kafkin život kao primer za ugled; u sredini: aforizmi, tj. svi idejni, “filozofski” delovi njegovog dnevnika; dole: narativno delo.
-
Brod je bio fascinantni intelektualac natprosečne energije; plemeniti čovek voljan da se bori za druge; njegova odanost Kafki bila je iskrena i nesebična. Maler je bio samo u njegovoj umetničkoj orijentaciji: Brod je bio čovek ideja i nije znao ništa o tome šta je to strast forme; njegovi romani (napisao ih je dvadesetak) su žalosno konvencionalni; i ono najvažnije: nije razumeo modernu umetnost.
-
Kako to da ga je Kafka i pored toga voleo? A šta biste vi uradili? Prestali biste da volite najboljeg prijatelja zbog toga što ima maniju pisanja loših stihova?
-
Jedino što čovek koji piše loše stihove postane opasan u momentu kada počne da objavljuje delo svog prijatelja pesnika. Zamislimo da je najuticajniji tumač Pikasovog dela bio slikar koji nije mogao da razume čak ni impresioniste. Šta bi rekao o Pikasovim slikama? Verovatno isto ono što je rekao Brod o Kafkinim romanima: da opisuju “grozne kazne namenjene onima koji ne idu pravim putem”.
-
4.
-
Maks Brod je stvorio sliku o Kafki i njegovom delu; time je osnovao kafkologiju. Iako kafkolozi vole da se tu i tamo distanciraju od svoga oca, nikada nisu istupili sa teritorije koju im je on odredio. Uprkos astronomskom kvantitetu tekstova, kafkologija razvija u beskonačnim varijantama stalno isto prosuđivanje, istu spekulaciju, koja vremenom sve više postaje nezavisna u odnosu na Kafkino delo i hrani se sama sobom. U nebrojenim predgovorima, pogovorima, napomenama, biografskim i monografskim delima, univerzitetskim predavanjima i diplomskim radovima, kafkologija produkuje i održava svoju sliku o Kafki, tako da autor, koga publika poznaje pod imenom Kafka, nije Kafka, već kafkologizovani Kafka.
-
Nije sve što je napisano o Kafki kafkologija. Kako onda definisati kafkologiju? Pomoću tautologije: kafkologija je struka namenjena kafkologizovanju Kafke; zameniti Kafku Kafkom kafkologizovanim:
-
1) Prema Brodovom uzoru kafkologija istražuje Kafkine knjige ne u širokom kontekstu književne istorije (istorije evropskog romana), već isključivo u ograničenom mikrokontekstu njegovog životopisa. Boadefi i Alberes se u svojoj monografiji pozivaju na Prusta, koji odbacuje biografsko tumačenje književnih dela, ali samo da bi rekli kako Kafka mora da se izuzme od pravila jer njegove knjige nisu “odvojive od njegove ličnosti. Bilo da se zove Jozef K., Rohan, Samsa, geometar, Bendeman, pevačica Jozefina ili umetnik na trapezu, junak njegovih knjiga nije niko drugi do Kafka sam”. Životopis je glavni ključ za razumevanje smisla dela. Još gore: jedini smisao dela je da bude ključ za razumevanje životopisa.
-
2) Prema primeru Broda se pod perom kafkologa Kafkina biografija menja u hagiografiju; nezaboravni patos sa kojim je Roman Karst završio svoj govor na simpozijumu u Liblicama 1963. godine: “Franc Kafka je živeo i trpeo za nas!” Različiti tipovi hagiografije: verske; laičke: Kafka, mučenik samoće (Marta Robert: Sam kao Franc Kafka); levičarske: Kafka, koji je posećivao “vatrene” sastanke anarhista (Vogenbah prema mitomanskom svedočanstvu, koje se stalno citira a nikada nije provereno) i koji je bio “zagledan u Revoluciju 1917″ (Delez, Gatari). Svakoj crkvi njen apokrif: Razgovori sa Gustavom Janouhom. Svakom svecu gest samopožrtvovanja: Kafkina želja da se njegovo delo uništi.
-
3) Prema primeru Brodove kafkologije Kafka se sistematski proteruje sa teritorije umetnosti: bilo kao “verski mislilac”, ili, na levici, kao negator umetnosti, čija “idealna biblioteka sadrži samo knjige inženjera i poznavalaca prava” (Delez, Gatari). Kafkologija neumorno istražuje odnose Kafke sa Kirkegorom, Ničeom, velikim teolozima, ali neće ništa da čuje o romanopiscima i pesnicima. I Kami u svom eseju ne govori o Kafki kao o romanopiscu, već kao o filozofu. Njegove intimne borbe su shvatane na isti način kao i njegovi romani, ali prednost se očigledno daje onom prvom: navodim kao primer esej koji je o Kafki napisao Rože Garodi, dok je još bio marksista: pedeset četiri puta citira iz Kafkinih pisama, četrdeset pet puta iz Kafkinog dnevnika; trideset pet puta iz Razgovora sa Janouhom; dvadeset puta iz pripovedaka; pet puta iz Procesa; četiri puta iz Zamka; niti jednom iz Amerike.
-
4) Prema primeru Broda kafkologija ne uzima u obzir postojanje moderne umetnosti: kao da Kafka nije pripadao generaciji velikih inovatora, Stravinskog, Veberna, Bartoka, Apolinera, Muzila, Džojsa, Pikasa, Braka, koji su svi, kao i on, bili rođeni između 1880. i 1883. g. Kada je pedesetih godina izrečena misao o njegovoj bliskosti sa Beketom, Brod odmah protestuje: sveti Garta ipak nema ništa sa tom dekadencijom!
-
5) Kafkologija nije književna kritika (ne istražuje vrednost dela: otkrivanje dosada nepoznatih aspekata egzistencije, estetičke pojave koje utiču na dalji razvoj umetnosti), kafkologija je egzegeza. Zbog toga što kao takva vidi u Kafkinim romanima samo alegoriju. Te alegorije su verske (Brod: zamak - milost Božja; geometar – novi Parsifal koji traži božansku suštinu itd.), one su psihoanalitičke, egzistencijalističke, marksističke (geometar - simbol revolucije jer se njegov rad zasniva na novoj podeli zemlje), one su političke (ekranizovan Proces Orsona Velsa); kafkologija ne traži u Kafkinim romanima stvarni svet izobličen beskrajnom imaginacijom; kafkologija otkriva versku poruku, dešifruje filozofske parabole.
-
5.
-
“Garta je bio svetac našeg vremena, stvarni svetac”. Ali može li svetac da odlazi u bordel? Brod je objavio Kafkin dnevnik, ali ga je pritom delimično cenzurisao; izostavio je ne samo aluzije na prostitutke, već sve što se tiče seksualnosti. Kafkologija je uvek otvoreno iznosila sumnju u muževnost svoga autora i rado je razvijala teze o martirizmu1 njegove impotencije. Kafka je tako postao sveti zaštitnik neurotika, natmurenih, bolešljivaca i anokserika, sveti zaštitnik sofisticiranih pozera, kaćiperki i histerika (kod Orsona Velsa K. neprestano histerično vrišti, dok su Kafkini romani u celoj istoriji književnosti najmanje histerični).
-
Životopisci ne poznaju seksualni život vlastitih supruga, ali misle da znaju sve o seksualnim tajnama Stendala ili Foknera. Što se tiče Kafke, usuđujem se da kažem samo ovo: erotski život njegovog vremena nije ličio na naš: mlade devojke nisu vodile ljubav pre sklapanja braka; za neoženjenog muškarca postojale su dve mogućnosti: udate žene iz dobrih kuća ili lake žene iz nižih slojeva: prodavačice, služavke i naravno prostitutke.
-
Slikovitost Brodovih romana crpila se na prvom izvoru; otuda je njegova egzaltirana erotika istovremeno romantična (dramatične nevere, samoubistva, patološka ljubomora) i aseksualna: “Lepe žene se varaju kada misle da je za muškarca bitan telesni čin. On je za njega puki simbol: dokazuje mu da ga žena voli i da mu je verna do poslednjeg daha. Svakolika muževljeva ljubav je samo borba za naklonost i dobrotu žene.” (Čarobno kraljevstvo ljubavi)
-
Erotična imaginacija Kafkinih romana napaja se, suprotno tome, skoro isključivo iz onog drugog izvora: “Išao sam pored bordela kao pored doma ljubljene”. (Dnevnik, 1910. g., rečenica koju je Brod cenzurisao).
-
Romani devetnaestog veka, iako su umeli samouvereno da analiziraju sve zavodničke strategije, seksualnost i seksualni čin ostavljali su prekriven senkom. U prvoj deceniji našeg veka seksualnost izlazi iz magle romantične čežnje. Kafka je bio jedan od prvih koji ju je otkrio u svojim romanima. Ne vidi je kao teren namenjen maloj eliti libertinaca2 (kao u osamnaestom veku), već kao banalnu i istovremeno osnovnu realnost života svakoga od nas. Kafka otkriva egzistencijalne aspekte seksualnosti: seksualnost kao suprotnost ljubavi; otuđenost drugog kao preduslov, zahtev seksualnosti; mnogoznačnost seksualnosti: njena sposobnost da uzbuđuje onim što inače odbija; njena strašna beznačajnost, koja nikako ne umanjuje njenu isto toliko strašnu moć itd.
-
Brod je bio romantičar. Na dnu Kafkinih romana je suprotno tome duboki antiromantizam; očituje se u svemu: u načinu na koji Kafka vidi društvo, isto kao u načinu na koji konstruiše rečenicu; ali moguće je da je njegovo poreklo u Kafkinom viđenju seksualnosti.
-
6.
-
Mladi Karl Rosman (protagonista Amerike) proteran je iz očevog doma u Ameriku zbog glupe seksualne afere sa služavkom, koja ga je “zavela i imala sa njim dete”. Pre polnog akta: “Karle, ah moj Karle”, vikala je služavka, “dok on uopšte ništa nije video i loše se osećao u brdu toplih jorgana, koje je tu očito sakupila baš za njega…” Zatim “ga je tresla, slušala otkucaje njegovog srca, nudila mu svoje grudi, kako bi i on osluškivao”. Onda je “pipkala rukom između njegovih nogu tako odvratno, da se Karl stresao i podigao glavu i vrat sa jastuka”; na kraju “se uz njega nekoliko puta otrljala stomakom a on je imao osećaj kao da je bila deo njega samog i možda ga je baš zato preplavila očajnička potreba da ga neko od nje zaštiti”.
-
Ta jadna kopulacija je uzrok svega što će u romanu uslediti. Deprimirajuće je kada čovek shvati da je čitavu njegovu sudbinu pogrešno odredio tako totalno beznačajan povod. Ali svako otkriće neočekivane beznačajnosti je istovremeno izvor komičnog. Post coitum omne animal triste. Kafka je bio prvi koji je opisao komiku ove tuge.
-
Komika seksualnosti: ideja neprihvatljiva kako za puritance, tako i za neolibertince. Mislim na D. H. Lorensa, tog pevača Erosa, tog evangelistu koitusa, koji je u Ljubavniku ledi Četerli pokušao da rehabilituje seksualnost time što ju je lirizovao. Jedino što je lirska seksualnost još mnogo smešnija od lirske sentimentalnosti prethodnog veka.
-
Erotsko blago Amerike je Brunelda. Fascinirala je Federika Felinija. Dugo je mislio da ekranizuje Ameriku i u Intervistu nam je prikazao biranje glumaca za taj svoj film o kome je sanjao: producira se tamo nekoliko neverovatnih kandidatkinja za ulogu Brunelde, koje Felini prikazuje sa onim raspusnim užitkom, zbog koga ga svi volimo. (Ali ja podvlačim: taj raspusni užitak poznavao je još Kafka. Jer Kafka nije za nas trpeo! On se za nas zabavljao!)
-
Brunelda, bivša pevačica, “veoma delikatna”, sa “gihtom u nogama”. Brunelda sa malim debeljuškastim rukama, sa razdvojenom bradom i “neumereno debelim telom”. Brunelda, koja u sedećem položaju sa raskrečenim nogama “uz veliki napor, trpeći i odmarajući se svaki čas”, povija se da bi “dohvatila gornju ivicu svojih čarapa”. Brunelda, koja zadiže suknju i njenom ivicom briše oči uplakanom Robinsonu. Brunelda, koja ne može da korača uz dva-tri stepenika, i zbog toga mora biti uznesena – pogled, kojim je Robinson bio toliko zadivljen, da će čitavog života uzdisati: “Ah, kako je bila divna ta žena, oh Bože, kako je samo bila divna!” Brunelda koja stoji gola u kadi, kupa je Delemarh, cmizdreći i jadajući se. Brunelda, koja i dalje leži u istoj kadi, razjarena i pljuskajući pesnicama po vodi. Brunelda, koju će dva muškarca dva sata nositi uz stepenište da bi je spustili u invalidsku stolicu kojom će je Karel odgurati preko celog grada u tajanstvenu kuću, po svemu sudeći, u bordel. Brunelda, koja je u tom prevoznom sredstvu cela prekrivena širokom maramom, tako da je policajac smatra za vreću krompira.
-
Novo na ovoj slici jasne ružnoće je to što je ta ružnoća privlačna; morbidno privlačna, smešno privlačna, ali ipak privlačna; Brunelda je monstrum seksualnosti na granici između odvratnosti i uzbuđenosti i krik muškog divljenja nije samo komičan (jeste komičan, naravno, seksualnost je komična!), već istovremeno i vrlo istinit. Nije čudo što Brod, romantični obožavalac žena, za koga koitus nije bila činjenica, već “simbol odanosti”, nije mogao da vidi u Bruneldi ništa stvarno, čak ni senku nekog realnog iskustva, već samo opis “strašnih kazni namenjenih onima koji ne idu pravim putem”.
-
7.
-
Najlepša erotska scena koju je Kafka ikada napisao, nalazi se u trećem poglavlju Zamka: ljubavni čin K. i Fride. Ni celih sat vremena pošto je video prvi put tu “malu beznačajnu plavušu”, grli je za barskim pultom “u lokvi piva i ostale prljavštine, kojom je bio prekriven pod”. Prljavština: neodvojiva od seksualnosti, od njene suštine.
-
Ali odmah zatim u istom pasusu, Kafka nam dopušta da čujemo poeziju seksualnosti: “Prolazili su sati, sati zajedničkog uzdisanja, zajedničkih otkucaja srca, sati, tokom kojih je K. stalno imao osećaj da luta ili da je u tako dalekom tuđem svetu, kao niti jedan čovek pre njega, u tuđem svetu u kome ni vazduh nema isti sastav kao vazduh ovde, gde se čovek od samog otuđenja mora ugušiti i gde ne može ništa drugo da se radi usred besmislene privlačnosti nego ići dalje, nego još dalje lutati”.
-
Dužina polnog odnosa se menja u metaforu dugog hodočašća pod nebom otuđenosti. Ipak to hodočašće nije gadno; baš suprotno, privlači nas, vabi nas, da idemo još dalje, opija nas: divno je.
-
Nekoliko redaka ispod: “Bio je suviše srećan što drži Fridu u naručju, potišteno srećan, jer mu se činilo da ako ga napusti Frida, napustiće ga sve što ima.” Da li je to samo ljubav? Ne, uopšte nije ljubav; ako je čovek prognan i ako mu je sve oduzeto, mali delić žene koju jedva poznaje i sa kojom leži u lokvi piva, postaje za njega cela vasiona – i to bez ikakve intervencije ljubavi.
-
8.
-
Andre Breton je u Manifestu nadrealizma strog prema umetnosti romana. Zamera mu da je neizlečivo zasut osrednjošću, banalnošću, svim onim što je prava suprotnost poeziji. Podsmeva se njegovim opisima i njegovoj dosadnoj psihologiji. Odmah posle kritike romana sledi pohvala snu, koju na kraju rezimira: “Verujem u buduću sintezu ta dva stava na prvi pogled toliko suprotna, kao što su san i stvarnost, verujem u njihovu sintezu u nekakvu apsolutnu realnost, možemo reći, nadrealnost.”
-
Paradoksalno: takva “sinteza sna i stvarnosti”, koju su proklamovali francuski nadrealisti, a da im nije pošlo za rukom da to ostvare u velikom književnom delu, već je postojala, i to upravo u onoj umetnosti koju su ismevali: u romanima Franca Kafke koji su bili napisani u prethodnoj deceniji.
-
Teško je opisati, definisati, imenovati način imaginacije kojom nas Kafka očarava. Sinteza sna i stvarnosti, ta formula za koju Kafka naravno nije znao, izgleda da je ključ. Isto kao druga rečenica omiljena kod nadrealista. Lotreamonova poznata rečenica o slučajnom susretu kišobrana i šivaće mašine: što su stvari otuđenije jedna od druge, to je magičnije svetlo koje sevne iz njihovog dodira. Želeo bih da govorim o poetici iznenađenja; ili o lepoti kao neprekidnom čuđenju. Ili bi rado iskoristio kao kriterijum vrednosti pojam kompaktnosti: kompaktnost imaginacije, kompaktnost neočekivanih susreta. Scena, koju sam citirao, u kojoj vode ljubav K. i Frida je primer takve vrtoglave kompaktnosti: kratki odeljak, dužine od jedva jedne strane, obuhvata tri potpuno različita egzistencijalna otkrića (egzistencijalni trougao seksualnosti), koja nas zapanjuju svojim brzim nadovezivanjem: prljavština; opojna crna lepota otuđenosti; dirljiva i potištena čežnja.
-
Čitavo treće poglavlje je vrtlog neočekivanog: na malom prostoru smenjuju se: prvi susret K. i Fride u krčmi; izuzetno realističan dijalog zavođenja, koji je vešto maskiran pred trećom osobom, Olgom; motiv otvora u vratima, kroz koji K. vidi Klama kako drema za stolom; mnoštvo sluga koji igraju sa Olgom; iznenađujuća Fridina surovost kojom ih rasteruje bičem i iznenađujući strah sa kojim je poslušaju; gostioničar koji ulazi dok K. leži sakriven iza pulta; Frida, koja otkriva K. na zemlji, nogama mu miluje grudi i pritom ga skriva od gostioničara; ljubavni čin prekidan povicima Klama, koji se probudio iza vrata; frapantno hrabar Fridin gest kada Klamu dovikuje “ja sam sa geometrom”; i najzad, vrhunac svega (ovde čitava scena izlazi iz realnosti): iznad ljubavnika na barskom pultu sede dva pomoćnika; sve vreme su ih posmatrali.
-
9.
-
Dva pomoćnika iz zamka su najverovatnije najbolja Kafkina ideja, čudo njegove fantazije; ne samo što je njihovo postojanje beskrajno iznenađujuće, već je i bogato ispunjeno značenjima: to su mali ubogi ucenjivači i gnjavatori; ali predstavljaju zapravo svekoliku zastrašujuću modernost sveta u zamku: to su dvojca ispitivačkih špiclova, reporteri, fotografi: sredstva totalne destrukcije intimnog života; oni su pritom, ako hoćete, samo dva naivna klovna koji prolaze preko dramske scene; ali oni su istovremeno i lascivni voajeri, čije prisustvo unosi u roman seksualni vonj prljavog i kafkijanski komičnog promiskuiteta.
-
Međutim, glavno je: izum te dvojice pomoćnika je poluga koja podiže događaj u visinu gde je sve istovremeno čudnovato stvarno i nestvarno, moguće i nemoguće. Dvadeseto poglavlje: K., Frida i njena dva pomoćnika obitavaju u učionici osnovne škole koju su pretvorili u spavaću sobu. Učiteljica i đaci u nju ulaze u trenutku kada ova neverovatna četvoročlana družina započinje jutarnju toaletu; oblače se iza pokrivača spuštenih preko razboja, dok ih deca posmatraju iz zabave, sa oduševljenjem i interesovanjem (i to su lascivni voajeri). To je više od susreta kišobrana i šivaće mašine. To je krajnje neprikladan susret dva prostora: učionice u osnovnoj školi i delikatne spavaće sobe.
-
Ova scena neizmerno komične poezije (trebalo bi da bude objavljena na prvom mestu u antologiji modernog romana), nije bila zamisliva u vreme pre Kafke. Potpuno nezamisliva. Ostajem pri tome kako bih podvukao celokupnu radikalnost Kafkine estetičke revolucije. Sećam se razgovora sa Gabrijelom Garsijom Markesom koji mi je pre dvadeset godina rekao: “Samo sam zahvaljujući Kafki shvatio da je moguće pisati drugačije.” Drugačije rečeno, to znači: pisati i prekoračivati granice realnog. Ne zato, da bismo pobegli od stvarnog sveta (kako su to činili romantičari), već da bismo ga bolje izrazili.
-
Jer, izraziti stvarni svet, to spada u definiciju romana; ali kako izraziti stvarnost a istovremeno se predavati omamljujućoj igri fantazije? Kako biti strog u analizi a istovremeno neodgovorno slobodan u razigranom sanjarenju? Kako spojiti dva tako nespojiva cilja? Kafka je umeo da reši ovaj beskrajan rebus. Otvorio je pukotinu u zidu verovatnoće; pukotinu kroz koju su ga mnogi sledili, svaki na svoj način: Felini, Gabrijel Markes, Fuentes, Ruždi. I mnogi drugi.
-
Do đavola sa svetim Gartom! Njegova kastrirana senka učinila je nevidljivim jednog od najvećih pesnika romana svih vremena.
-
(Sa češkog prevela Aleksandra Korda-Petrović)
-
“Kastrirana senka svetog Garta” objavljena je prvi put na francuskom jeziku 1991. g. u časopisu “L’ Infini”. Esej predstavlja drugo poglavlje knjige “Les testaments trahis”, Gallimard, 1993. Ovo je češka verzija istog eseja koju je autor priredio za objavljivanje u književnom časopisu Host, 2000. g.

Konstantin Kavafi

                                              

                                                        IŠČEKIVANJE VARVARA


                                                    - Koga to očekujemo ovde na agori?

Varvari danas će doći.

-Otkud u Senatu ova nepokretnost?
-Zašto sede senatori, zakone ne kroje?

Zato jer varvari danas će doći.

-Al’ zakone zašto ne donose senatori?

Kad varvari stignu, sa sobom doneće svoje.

-Zašto je tako rano ustao naš vladar?
i zašto na gradskoj kapiji stoji,
svečan, u odeždi sjajnoj i s krunom na glavi?

Zato jer varvari danas će doći.
I naš vladar izišao je
dar noseći pred njihovog vođu. Povelju

drži u ruci, pergamen gde utisnuti

najveća su zvanja, titule i časti.

-Zašto su izišli konzuli naši,

njih dva, i pretori u togama crvenim?

-Zbog čega oni ametisti na rukama njinim,

od smaragda svi ti sjajni prstenovi?

-Zbog čeg skupocene štapove nose danas,

što rezbariše ih najbolji zlatari?

Zato jer varvari danas će doći,

a varvare zasenjuju stvari.

-Zašto nisu došli, ko obično, časni besednici

da sačine govor i da kažu svoje?

Zato jer varvari danas će doći

a besede, leporečje, varvarima dosadno je.

-Al’ otkud najednom nelagodnost i pometnja?

(Kako ozbiljna su postala sva lica.)

-Zašto tako brzo ulice i trgovi puste

i svak odlazi doma, opsednut mislima?

Zato jer noć pade a varvara nema.

neki ljudi stigoše s granice,

tvrde da varvara nema više.

Bez varvara sada što će biti s nama

Ti ljudi, na kraju, behu neko rešenje.

drugi prevod

OČEKUJUĆI BARBARE-

-Šta čekamo ovde na agori okupljeni?Treba danas barbari da stignu.

-Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju, a ne donose zakone?

-Zato što će barbari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Barbari će ih načiniti čim stignu.

-Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas barbari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je čak
za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.
-Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice sa toliko ametista.
i sjajno prstenje sa divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?
Zato što će danas barbari stići;
a takve stvari zasenjuju barbare.
-Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?
Zato što će barbari danas stići,
a njima su govori i svečane besede dosadni.
Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka? (Kako su im lica postala ozbiljna.)
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?
Zato što se već smrklo, a barbari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da barbara više nema.
Pa sad, šta ćemo bez barbara.
Oni su ipak bili neko rešenje.

________________________________________

 

 

MORE UJUTRO

Da zastanem ovde.Na čas da i ja vidim

jutarnje more i vedro nebo,

plavetnilo sjajno I žutu obalu,

divnu I prostranu svetlost.

Da zastanem ovde.I da se pretvaram

kako sve to vidim( na tren,odista, videh),

a ne opet svoje sanjarije,

sećanja, I vizije čulnih užitaka.

 

 

_______________________________________

 

 

Bog napušta Antonija

 

Kad u ponoćnom se iznenada začuje času
nevidljiva družba što prolazi ovuda
s muzikom zanosnom i sa glasnim poklicima-
ne tuguj zaludno za srećom što ode,
za delima promašenim, i za snovanjima
što život ih u varke pretvori.

Kao čovek odavno već spreman, i odvažan na to,
zbogom reći Aleksandriji koja iščezava.
I nadasve ne zavaravaj se, ne govori sebi
da samo je san to bio, da te uši zavedoše;
ne priginji pred takvim se ispraznim nadama.

 

Kao čovek odavno već spreman i odvažan na to,
kako dostoji ti, tvom ugledu u ovome gradu,
okreni se, korakom odlučnim do prozora dođi
i slušaj s ganućem, ne sa preklinjanjem
il sa tužbom kukavice,
ko poslednje tvoje uživanje, slušaj one zvuke,
glazbala divna mistične družine,
i tad zbogom reći Aleksandriji koju gubiš

 

drugi prevod

BOG NAPUŠTA ANTONIJA-

Kad se iznenada, u ponoć, začuje
kako prolazi nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom –
svoju sudbu što te izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi omanuli – nemoj beskorisno oplakivati.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi. 

A povrh svega, nemoj se zavaravati, ne reci kako je
to bio san, kako te je sluh prevario:
nemoj se spuštati na tako zaludne nade.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
kao što tebi odgovara što si bio dostojan takvog
jednog grada,
odlučno priđi prozoru
i slušaj s uzbuđenjem, ali ne
preklinjući i tužeći poput kukavice,
kao svoje poslednje zadovoljstvo slušaj zvuke,
sjajne instrumente tajnovite družbe,
i uputi joj pozdrav, toj Aleksandriji koju gubiš.

__________________________________________

 

GRAD

 

Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji, nekom
drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj.
Jer ovde što činjah grešno uvek je bilo
i moje srce, poput mrtva trupla, leži pokopano.
Koliko će ovde mojih misli još rasut se?
Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam
vidim tek ruine crne mog života u ovom gradu
gde provedoh tako mnogo dana, traćeći ih i
ništeći.

Al` ne, drugu zemlju, drugo more ti pronaći nećeš,
ovaj grad će zauvek te pratit.
Istim ćeš ulicama hodit, stareć
u susedstvu istom, u istim oronut kućama.
Skončavati uvek u ovom ćeš gradu, ne nadaj se
drugom.

Broda nema za te, niti jedne ceste.
I svoj život kojeg si ništio ovde
uništio u celom si svetu.

 

drugi prevod :

GRAD-

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog
mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne
nadaj se –
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom
kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

__________________________________________

 

 

KAJANJE

 

Reci tom kajanju da se umeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.

Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.

Vrlina koja ti je donela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.

Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.

Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio – razne sitnice -
koje su te dovoljno opravdavale.

I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu nanio ti.

Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umeri kajanje koje je uvek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.

 

_____________________________________________

 

SKRIVENO


Na osnovu onoga što sam radio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i menjala
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta kad sam želeo da progovorim.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih najskrivenijih spisa --
jedino na osnovu toga će me naslutiti.
Ali možda ne zaslužuje da se uloži
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije -- u savršenijem društvu --
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se pojaviti i slobodno raditi.
___________________________________________

 

KOLIKO MOŽEŠ

I ako ne možeš svoj život da učiniš kakvim želiš,
ovo bar pokušaj da postigneš
koliko možeš: nemoj ga unižavati
sa previše dodira sa svetom,
sa previše izlazaka i razgovora.
Nemoj ga unižavati izvodeći ga,
često šetajući i izlažući ga
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta,
da ne postane dosadan kao da je tuđ.

 

drugi prevod:

ONO ŠTO MOŽEŠ-

Ako baš ne možeš od svog života da učiniš
ono što hoćeš,
pokušaj bar da postigneš
ono što možeš: ne unižavaj ga
prečestim druženjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanjem,
čestim razvlačenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tuđ.

_________________________________________

 

OD DEVET SATI

Pola jedan. Brzo je prošlo vreme
od devet kada sam upalio lampu,
i seo ovde. Sedeo sam ne čitajući
i ne progovarajući. S kim i da progovorim
sasvim sam u ovoj kući.

Prikaza mog mladog tela
od devet kada sam upalio lampu
došla je i pronašla me i vratila uspomene
na zatvorene sobe pune mirisa,
i prohujalo zadovoljstvo -- kakvo drsko zadovoljstvo!
I donela mi je natrag
ulice koji su sada postale neraspoznatljive,
noćne lokale pune vreve koji su prestali da rade,
i pozorišta i kafane što su nekad bili.

Prikaza mog mladog tela
došla je i donela mi i ono tužno:
porodične žalosti, rastanci,
osećanja mojih najbližih, osećanja
mrtvih koja se tako malo cene.

Pola jedan. Kako je brzo prošlo vreme.
Pola jedan. Kako su brzo prošle godine.

 

 

____________________________________________

 

PROZORI

U ovim mračnim sobama gde provodim
teške dane
vrtim se tamo-amo
da pronađem prozore.

Kad bi se jedan prozor otvorio
bila bi to uteha.

Ali prozora nema
ili ja ih ne mogu naći.

Možda je i bolje da ih ne nađem.

Možda bi svetlost bila novo nasilje.
I ko zna kakve bi sve nove stvari obelodanila.

 

Drugi prevod

PROZORI-

Tamnim sobama ovim, gde dane
provodim mučne, koračam okolo
tražeći prozore. – Kada prozor
bude nađen to uteha biće. –
Al’ prozora ovde nema, ili ja ih
ne mogu pronaći. No bolje je tako.
Možda bi svetlost nova tiranija bila.
Ko zna kakve nove pokazaće stvari.

_________________________________________

 

KRAJ OTVORENOG PROZORA


U mirisu jesenje noći
kraj otvorenog prozora,
čitave sate, u savršenom,
slatkom sedim miru.
Od lišća pada lagana kiša.

Jecaj propadljivog sveta
u mojoj propadljivoj duši nalazi odjeka,
ali je taj jecaj prijatan, uzdiže se kao blagoslov.
Moj prozor otvara nepoznat
svet. Mirisnih uspomena,
neizrecivih, preda mnom se otvara izvor.
O moj prozor biju
krila – sveži duhovi jeseni
ulaze i okružuju me
i svojim čistim jezikom mi govore.

Nade neodređene i široke
osetim; i u neokrnjenoj tišini
stvorenog sveta, moje uši čuju melodije,
čuju kristalnu, mističnu
muziku plesanja zvezda.
_____________________________________________

 

 

 

ITAKA

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da ti putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.
Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.
Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš - s kojom li radosti, sa kakvom zahvalnošću!-
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
u egipatske gradove mnoge da pođeš,
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.
Bolje neka godine mnoge traje
i da već kao starac stigneš na ostrvo,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.

I ako je zatekneš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako mudar kakav si postao, s tolikim iskustvom,
razumećeš već šta to Itake znače.

drugi prevod

ITAKA-

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.

Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.

Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.

I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

_________________________________________

 

SETI SE, TELO...


Telo, seti se ne samo koliko si bilo voljeno,
ne samo kreveta na kojima si ležalo,
nego i onih želja koje su zbog tebe
blistale u očima vidno,
i drhtale u glasu -- a neka
slučajna prepreka bi ih osujetila.

Sada, kada je sve to već u prošlosti
skoro da izgleda kao da si se željama
predalo tim -- kako su blistale,
seti se, u očima koje su te gledale;
kako su drhtale u glasu, zbog tebe, seti se, telo.

 

 

_________________________________________

 

DA SE VRATE

Jedna sveća je dovoljna. ---- Njena titrava svetlost
bolje pristaje ---- biće prijatnije
kad Senke se vrate ---- Senke Ljubavi.

Jedna sveća je dovoljna. ---- U mojoj sobi večeras
nek ne bude svetlosti mnogo. ---- U sanjarenju sasvim
i u nagoveštaju, ---- i sa to malo svetlosti
u sanjarenju tako ---- viziju ću prizvati
da Senke se vrate ---- Senke Ljubavi.

________________________________________

 

 

ISPRED KUĆE


Juče, koračajući po zabačenom
delu grada, prošao sam ispred kuće
u koju sam ulazio kad sam bio vrlo mlad.
Tu je moje telo bio obuzeo Eros
svojom veličanstvenom snagom.

-------------------- I juče
dok sam prolazio starom ulicom,
odjednom su se prolepšale od ljubavne čari
radnje, trotoari, ivičnjaci,
i zidovi, i balkoni, i prozori;
ničeg ružnog tu nije ostalo.

I dok sam tako stajao, i gledao u vrata,
i stajao, a već se hvatao mrak pred kućom,
celo moje biće je odavalo
sačuvano čulno uzbuđen

-ROK ZA NERONA- 

 Nimalo se nije uznemirio Neron

kada je dobio odgovor Delfiskog proročišta:

“Neka se čuva godine sedamdeset treće.”

Još je ostalo vremena za uživanja.

Sad mu je trideset. Sasvim je dovoljan

rok što mu je bog odredio,

da se pripremi za buduće opasnosti.

Sad će se vratiti u Rim malo umoran,

ali prijatno umoran od ovog putovanja

ispunjenog uživanjima do poslednjeg trena:

pozorišta, parkovi, stadioni …

Noći tih gradova u Ahaji …

A pre svega – slast onih obnaženih tela …

Neron tako. A u Španiji tajno

okuplja i priprema svoju vojsku Galba,

starac kome je sedamdeset tri godine.

____________________________________________

-ZIDOVI-

Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.

Sada beznadan sedim ovde.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes,
toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)

Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimetno, od vanjskog me odvojiše sveta.

______________________________________

-UŽIVANJE-

Radost i tamjan mog života i uspomene na sate
kad sam našao i sačuvao uživanje kakvo sam želeo.
Radost i tamjan mog života za mene koji sam sa prezirom odbio
svako zadovoljstvo obične ljubavi.

____________________________________

BIĆE DA JE OD ALKOHOLA-

Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Nestao je ispred mene crni drveni stub
sa antičkim kapitelom; i vrata trpezarije,
i ona crvena fotelja; i mali kauč.
Na njihovo mesto došla je jedna ulica u Marselju.
I moja duša se slobodno, bez zadrške,
tamo opet pojavila i kretala,
u obliku osećajnog i čulnog mladića –
iskvarenog mladića: da navedemo i to.
Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Osetio sam olakšanje na duši, koja, jadnica,
stalno oseća zadršku pod teretom godina.
Osetio sam olakšanje na duši koja mi se pokazala
u jednoj simpatičnoj ulici u Marselju,
u obliku srećnog, iskvarenog mladića
koji se ničeg nije stideo, svakako.
________________________________________

-UVEČE-

I onako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo
godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo
Sudbina došla i zaustavila sve.
Bio je kratak taj divni život.
Ali kako moćni mirisi su bili,
kako divna postelja gde legali smo,
kakvome užitku tela predali smo.
Odjek dana punih uživanja,
odjek dana tih došao je meni
nešto žara naše zajedničke mladosti;
u ruke sam opet dohvatio pismo,
i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo. I izašao sam na balkon setno –
izašao sam da promenim misli gledajući bar
malo voljeni grad
malo pokreta na ulicama i u radnjama.

_____________________________________

-OTIŠAO SAM-

Nisam se sputao. Sve sam napustio i otišao.
U uživanja, koja su bila pola stvarna,
a pola zamišljena u mojoj glavi,
otišao sam u obasjanu noć.
I ispio sam jakog vina, kako ih
piju samo oni, smeonici pohote.

_____________________________________

-I SPUSTIO SAM SE I LEGAO NA NJIHOVE KREVETE-

U kuću uživanja kad sam ušao,

nisam ostao u sali gde proslavljaju

s izvesnom pristojnošću prihvaćene ljubavi.

U sobe sam otišao tajne

i spustio se i legao na njihove krevete.

U sobe sam otišao tajne

koje su sramotne čim se pomenu.

Ali ne za mene – jer u mom slučaju

kakav bih pesnik i kakav umetnik bio?

Bolje da živim asketski. To bi bilo više u skladu

mnogo više u skladu sa mojom poezijom:

nego da uživam u toj banalnoj sali.

__________________________________________

-DALEKO-

Hteo bih to sećanje da iskažem…

ali tako je ugaslo već… kao da ništa ne preostaje –

jer daleko, u godinama moje prve mladosti počiva.

Koža kao načinjena od jasmina…

Te avgustovske večeri – da li avgust beše tad?…

Oči behu, nazirem, modre; samo toga se sećam sad…

Ah da, sećam se, modre: jedna safirna modrina.

_________________________________________

JEDNE NOĆI-

Soba bješe prljava i bedna,

nad sumnjivom tavernom skrivena.

S prozora se uličica uska

i nečista videla. A odozdo

dopirahu glasovi radnika

koji su kartali i bančili.

I tu na istrošenom, priprostom krevetu

telo ljubavi imah, imah usne

crvene i opojne od strasti,

usne opojne od tolike strasti da i sada,

nakon mnogo leta, dok zapisujem ovo,

u samotnoj kući svojoj, opijen sam ponovo.

___________________________________________

DOSADA-

Jedan dosadan dan prati drugi

podjednako dosadan. Dogodiće se

iste stvari, događaće se stalno –

isti su trenuci koji stižu i koji odlaze.

Prođe mesec dana i donese drugi mesec.

Ono što dolazi, lako je pogoditi:

to je ono od juče, tegobno, mučno.

I sutra prestaje da liči na sutra.

__________________________________________

-ČULNOST-

Radost i uteha mog života

jest sećanje na sate

u kojima uživah strasti kakve žudeh.

Radost i uteha mog života jest,

što sam izbegao,

svaki užitak iz same navike

Kad se razbude

O pesniče, nastoj da sve sačuvaš

pa i ono najneznatnije

što se od prolaznosti spasiti može-

vizije onih tvojih ljubavi!

Potajno ih upleti u reči svoje.

Pesniče nastoj da sačuvaš,

kad se u tvome razbude duhu

po noći il u blistavo podne

_______________________________

KAJANJE-

Reci tom kajanju da se umeri,

kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.

Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.

Nemoj pridavati toliku važnost sebi.

Zlo koje si učinio bilo je manje

nego što pretpostavljaš; daleko manje.

Vrlina koja ti je donela kajanje sada

i onda je bila prikrivena u tebi.

Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno

vraća u sećanje, objašnjava

uzrok tvog čina koji ti je izgledao

nedostojan, ali sada biva opravdan.

Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:

mnogo si zaboravio – razne sitnice –

koje su te dovoljno opravdavale.

I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena

poznavao tako dobro.

Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;

ni ogrebotine možda nisu ono

što ti misliš (ne poznajući njegov život)

da su bile strašne rane koje si mu naneo ti.

Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.

Umeri kajanje koje je uvek

do izmišljotine pristrasno prema tebi

________________________________

TOLIKO GLEDAH LEPOTU-

Toliko gledah lepotu

da se moja vizija izjednači s njom.

Obrisi tela. Crvene usne. I čulnost udova.

Kosa kao sa grčkih statua, uvek ljupka,

čak i nečešljana, njen pad preko bledog čela…

Likovi ljubavi, kakve ih moja poezija

žuđeše u noćima mladićstva, srećem ih tajno,

u dubini noći…

__________________________

-MOLITVA-

Jednog je mornara progutalo more. –

Njegova je majka, ne sluteć, zapalila

sveću tanku ispred Majke Božje

za povratak brz i za dobro vreme –

i svaki bi čas, prema vetru, uši načuljila.

Al’ dok molila se, dok je zaklinjala,

ozbiljna i tužna ikona slušaše, znajuć dobro

da sin joj se, nikad više, povratiti neće.

____________________________

-DUŠE STARIH LJUDI-

U svojim trošnim, pohabanim telima

stane se duše starih ljudi.

Kako bolne sirote su duše

i kakav dosadan, kukavan život vode.

Kako drhte za taj život, koliko ga

vole, ove zbrkane i oprečne duše

koje se i tragično i komično nastanjuju

u svojoj staroj, otrcanoj koži.

_______________________________

PO KRČMAMA-

Po krčmama i bordelima
Bejruta se vučem. Nisam hteo da ostanem
u Aleksandriji sam. Tamid me je napustio
i otišao sa eparhovim sinom da bi dobio
palatu na Nilu i rezidenciju u gradu.
Nije nikako išlo da ja ostanem u Aleksandriji. –
Po krčmama i bordelima
Bejruta se vučem. U bednom razvratu
nedostojno provodim život. Jedino me spasava
kao trajna lepota, kao miris koji se zadržao
na mojoj puti, to što je pune dve godine
Tamid bio samo moj – taj divni mladić
samo moj, i to ne zbog kuće ili palate na Nilu

22. 9. 2013.

O nosevima, Nikola Tesla

3. decembar 1875. godine.

Drage kolege, šta bismo znali o svetu bez noseva?

Uveravam vas da ne bismo znali ništa! Nosevi nas povezuju sa nevidljivim svetom. Obavještavaju nas o zdravim i nezdravim stvarima. Kažu da li je postelja čista i da li je supa vrela. Daruju nam miris jutra i dolazeće oluje. Ujedinjuju nas sa prirodom. Nosevi se, naime, često porede sa biljkama: svi znamo za baburast, paprikast ili krompirast nos. Ljudski nosevi se kao most pružaju prema svetu životinja. Čuli ste o orlovskom, pačjem, surlastom nosu.
Mnogi nesrećni mladić je prozvan tukan, jednorog, nosorog.
Nos nas povezuje i sa godišnjim dobima. On nam donosi miris februarskog mraza i junskih lipa. Vonj paprika na plotni je heraldički simbol avgusta. Nos je vrsta alatke. Ljudi se pitaju: može li se tim nosem otvoriti konzerva? Često ga porede sa ašovom, sekirom, sekačem. To je i muzički instrument, sličan trubi, fagotu, trombonu. On je zloglasni rezonator hrkanja i zato omrznut među cimerima.
Nos određuje boju glasa, on je blagoslov pevača i prokletstvo unjkavih. Ljudi osećaju miris čak i društvenih odnosa. Znam za „miris novca“ i „miris sirotinje“. On dočarava lice majke zemlje, podsećajući i na gorde planinske litice i speleološke ponore. Nos je lavirint, gde svetlo i vazduh sreću mrak ždrela. On omogućava život. Ne zaboravite da nam nos daruje dah pre nego što će nam pokloniti miris. Kao tema, nos je oduvek inspirisao mudrace. Paskal je verovao da bi lice sveta bilo drugačije da je Kleopatrin nos bio kraći. Koliko god plakao, svako se na kraju usekne – našalio se Hajne. Volter je rekao da su svi ljudi rođeni sa deset prsta i nosem a niko sa znanjem o Bogu. Kopanje nosa odaje večitu nedoraslost i demaskira pretenziju finoće. Tiho de Brahe imao je zlatni nos. Kao i uvo, on može biti ukrašen minđušom. Drage kolege, svi ste videli kako šetač bezuspešno vuče psa, a pas se ne miče dok ne dovrši priču koju mu pripoveda neki miris ukraj puta. Nos priča priče. Taj vrhovni budilac sećanja još pamti mirise tavana i podruma roditeljske kuće.
Nos je presto za cviker. Pariski i kelnski proizvođači parfema veliki su prijatelji ljudske duše. Nos nam daruje mirise bosioka, kafe i kore limuna. Grci, Jevreji i drugi stari narodi verovali su da bogovi, kao i mi, vole miris roštilja. Ti antički bogovi su nosevima – nesumnjivo divnim – primali žrtve paljenice. Prosjaci pokušavaju da se nasite ispred restorana, razdraženo udišući mirise supe, gulaša, pečenja.
Eskimi se ljube nosem. On je krhak i osetljiv a dečaci tu finu stvar vole da razbiju.

- Udri ga u nos – viču – oči će mu se napuniti krvlju. Posle nije nizašta! Legenda kaže da je Napoleonov tobdžija odbio Sfingi nos jer je bio previše savršen. Mnogi ljudi su nezadovoljni svojim nosevima. Vizionari sanjaju o trampi noseva. Ili, čak, berzi noseva koju bi kontrolisala Istočnoindijska kompanija sa svojim centrima u Londonu i Amsterdamu.
- Svako lice s nosom – lepo – govorio je moj deda.
Za noseve se može reći što i za konje: dobrom nosu hiljadu mana. Rđavom jedna – ne valja.
Drage kolege, inspirisane kolege – sledite svoj nos

21. 9. 2013.

Edgar Alan Po,Maska crvene smrti

Maska crvene smrti


(1842.g)


"Crvena smrt" beše dugo pustošila po zemlji. Nikad kuga nije bila tako zlokobna, tako užasna. Krv joj je bila početak i kraj... crvenilo i užas smrti. Prvo se osećahu oštri bolovi, pa iznenadna nesvestica, zatim obilno krvarenje na sve pore pre no što nastupi smrt. Crvene ospe po celom telu, a naročito po licu, bile su kugina anatema zbog koje su žrtve ostajale bez pomoći i saučešća bližnjih; cela bolest, razvijanje i svršetak trajali su pola časa.
Ali princ Prospero je bio srećan, neustrašiv i mudar. Kada mu se prepolovi stanovništvo, izabra on među vitezovima i otmenim ženama svoga dvora hiljadu zdravih i veselih drugova, pa se sa njima zatvori u jednu od najpovučenijih svojih tvrđava. Bila je to široka i veličanstvena građevina, prinčeva zamisao neobično otmenog ukusa. Zgradu je opkoljavao debeo i visok zid. Kapije su bile gvozdene. Kad se dvorani i dvorkinje useliše, donesoše peći i teške čekiće, pa zališe rastopljenim metalom sve brave. Time su hteli da spreče ulazak u zgradu i izlazak iz nje, ako bi se ko spolja iznenadno razboleo, ili ako bi se ko zaželeo nekog od onih što su unutra. U tvrđavi je bilo dovoljno namirnica. Sa takvim merama predostrožnosti dvorani su mogli da prkose zarazi. Ostali narod neka se pobrine sam o sebi. Uostalom, bilo je ludo tugovati i misliti o nesreći. Princ je spremio sve što je potrebno za uživanje. Tu je bilo lakrdijaša, improvizatora, igračica, tu je bilo svirača, lepotica i vina. Svega je bilo, a iznad svega bezbednosti od zaraze. Napolju je vladala "Crvena smrt".
Bilo je pri kraju petog ili šestog meseca kako se zatvoriše, dok je kuga u najvećem besu pustošila zemlju, kad princ Prospero pozva svojih hiljadu prijatelja na najveličanstveniji bal pod maskama.
Ta maskarada bila je veličanstven prizor. Ali, da vam opišem prvo prostorije u kojima je bila priređena. Bilo ih je sedam – pravih carskih salona. Samo, dok u mnogim palatama ti saloni čine dugu i pravu aleju, jer im se pokretna vrata mogu na obe strane pomeriti do blizu zidova tako da se jednim pogledom mogu videti skoro sve odaje, ovde je bilo sasvim drukčije, kao što se moglo i očekivati od prinčevog bizarnog ukusa. Sobe su bile nepravilno raspoređene, tako da se jednim pogledom mogla videti samo jedna. Na svakih dvadeset do trideset koraka bio je oštar savijutak, a na svakom savijutku nov efekat. Desno i levo u sredini svakog zida bio je po jedan duguljast i uzan prozoru gotskom stilu, i oni su gledali na zatvoren hodnik koji je spajao savijutke. Na njima behu stakla u boji, koja je bila u skladu sa bojom ukrasa u sobi koju osvetljavahu. Krajnja istočna soba, na primer, beše ukrašena plavim tkaninama, te su i njeni prozori bili jasno plavi. Druga je soba imala purpurno crvene ukrase i tepihe, a takva su bila i stakla na prozorima. Treća beše potpuno zelena, te su takva bila i prozorska okna. Četvrta je bila nameštena i osvetljena narandžasto, peta belo, šesta ljubičasto. Sedma je soba bila sva presvučena crnim somotom koji pokrivaše tavanicu i zidove, a teški mu nabori padahu na pod zastrven tako isto crnom kadifom. Ali u ovoj sobi samo se prozori po boji ne slagahu sa dekoracijama. Prozorska okna bila su kao krv crvena. Ni u jednoj od tih sedam odaja, među tolikim zlatnim ukrasima, koji su bili na sve strane ponameštani ili su o tavanici visili, nije bilo ni lampe ni polileja. U čitavom nizu odaja ne beše svetlosti koja bi dolazila od lampe ili sveće; ali je u hodniku naspram svakog prozora bio po jedan veliki tronožac sa vatrom na mangalu, čiji je odsjaj prodirao kroz obojena stakla i jasno osvetljavao prostorije.
Time je bilo proizvedeno mnogo šarenih i fantastičnih prizora. Ali u zapadnoj ili crnoj sobi utisak vatrene svetlosti koja je na crne zastore prodirala kroz krvavo obojena stakla bio je preterano neprijatan, a lice onoga koji bi ušao u tu sobu izgledalo je užasno, da je malo njih bilo koji bi se usudili da svojom nogom prekorače njen prag.
U ovom je odeljenju, takođe, na zapadnom zidu visio džinovski časovnik od abonosa. Sa potmulim, teškim i monotonim šumom kretala se njegova šetalica tamo i amo; a kad kazaljka koja pokazuje minute završi svoj krug na ploči, i časovnik počne izbijati, iz metalne utrobe razlegne se zvuk jasan, zvonak, dubok i neobično muzikalan, ali sa tako neobičnim tonom i izrazom da su na svako izbijanje časovnika svirači smesta ostavljali svoju svirku i slušali; igrači valcera prestajali su da se okreću, a celim veselim društvom bi zavladalo trenutno neugodno osećanje; dok su odjekivali zvuči časovnika, moglo se i na najlakomislenijem opaziti kako je prebledeo, a stariji i staloženiji bi za to vreme prešli ru-kom preko čela kao da su se udubili u nejasno sanjarenje ili razmišljanje; a kad se odjek potpuno izgubi, celo društvo najedanput prsne u veseo smeh; svirači se zgledaju i osme-huju kao da se i sami čude svome uznemirenju i budalaštini; tiho se jedan drugom zariču da prvo iduće izbijanje časovnika neće izazvati kod njih slično uzbuđenje, ali kad prođe šezdeset minuta (a to je tri hiljade šest stotina sekundi proteklog vremena), časovnik opet izbija, i opet nastaje neraspoloženje, strah i zamišljenost kao i pre.
Ali, uprkos svemu tome, zabava je bila vesela i veličanstvena. Princ je imao naročite sklonosti. Oko mu je bilo oštro za boje i za sve što može izazvati utisak. Nije vodio računa samo o modi. Njegove zamisli bile su smele, a ono što bi smislio blistalo je nekim osobitim, varvarskim sjajem. Mnogi su ga smatrali za luda. Njegovi bliski prijatelji znali su da je pri čistoj svesti. Potrebno je bilo čuti ga i videti i približiti mu se, pa da se čovek u to uveri.
Privremeni ukrasi u sedam odaja za ovu veliku zabavu izrađeni su, većim delom, pod njegovim uputstvima; po njegovom su ukusu bile udešene i maske. A bile su, zaista, veoma neobične. Mnogo je sjaja i bleska tu bilo, krajnosti i fantazije – mnogo onoga što se dotle moglo videti u Ernaniju. Bilo ih je koji su se maskirali u arabesknom stilu sa golim nogama i grudima. Drugi kao da su bili proizvod fantazije umno obolelih. Bilo je tu mnogo lepog, mnogo raspusnog, mnogo čudnovatog, nešto i strahovitog, i nemalo i takvih stvari koje su mogle izazvati osećanje odvratnosti. Kroz svih sedam odaja, tamo i amo, zaista, prolazili su snovi. A ti snovi vrteli su se iz sobe u sobu, prolazeći kroz boje soba i čineći da pomamna svirka orkestra izgleda kao odjek njihovih koraka.
I, u taj čas poče da izbija časovnik od abonosovine u sobi sa crnom kadifom. Tada se za časak sve umiri i ništa se nije čulo sem zvuka časovnika. Ličnosti iz snova stadoše kao ukopane. A kad zamreše i poslednji zvuči časovnika – oni su trajali samo jedan trenutak – lak, poluprigušen smeh ih otprati. A onda opet odjeknu svirka, snovi oživeše i zavrteše se brže no ikad, obojeni kao i prozori kroz koje prodiraše svetlost sa tronožaca. Ali se niko od maskiranih ne usudi da stupi u sobu na zapadnoj strani, sasvim s kraja; noć je bila uveliko odmakla; kroz kao krv crveno staklo prodire sad crvenija svetlost; crnilo tamnih zastora bledi; a onome što svojom nogom gazi crnu prostirku čine se potmuli zvuči časovnika od abonosovine svečaniji no oni što dopiru do ušiju igračima koji se vesele po udaljenijim sobama.
Te druge odaje bejahu prepune, a u njima grozničavo kucaše srce života. Pir je bio na vrhuncu, kad na časovniku poče da izbija ponoć. Tada, kao što rekoh, svirka umuče, igrači stadoše, nastade nelagodni prekid u svemu kao i pre. Ali je zvono na časovniku trebalo da otkuca dvanaest udaraca, pa se kod razboritijih učesnika ovog pira, pošto je vreme izbijanja bilo duže, možda, pojavilo i više misli. I tako se dogodi da mnogi iz gomile, dok još ne izbi na časovniku poslednji udar, imađahu vremena da primete prisustvo jedne maske koja nije svratila dotle na sebe ničiju pažnju. A kad se vest o maski šapatom raznese, nasta u društvu žagor i šaputanje, sa osećanjem negodovanja i iznenađenja, pa najzad, i sa užasom, strahom i odvratnošću.
Nije teško pretpostaviti da to nije bila obična pojava koja je, u tako fantastičnom društvu kako sam ga ja opisao, mogla izazvati takvo uzbuđenje. Istina, te noći je sloboda maski bila skoro neograničena; ali maska o kojoj je reč nadmašila je sve ostale i prekoračila čak i prinčeva slobodna shvatanja o pristojnosti.
I u srcima najlakomislenijih ima žica koje, kad se dodirnu, moraju da izazovu uzbuđenje. Ima stvari sa kojima se ne mogu šaliti čak ni oni koji su toliko pusti da se šegače i sa životom i sa smtću. Zaista, celo društvo kao da je duboko osećalo da u odelu i ponašanju tuđinca nije bilo ni duhovitosti ni skladnosti.
To je bila dugačka i mršava spodoba uvijena od glave do pete u mrtvački pokrovac. Obrazina koja pokrivaše lice tako je jako ličila na ukočeno lice lešine da je i najbrižljivijim ispitivanjem bilo nemoguće otkriti prevaru. Sve bi to mogli podneti, ako ne i odobriti, ludi učesnici ovog pira. Ali je maskirani u svojoj drskosti išao tako daleko da se pojavio kao oličenje "Crvene smrti". Odelo mu je bilo poprskano krvlju... a po njegovom širokom čelu i po celom licu osule se crvene ospe.
Kad princ Prospero ugleda nakazu (koja se, da bi što uspešnije odigrala svoju ulogu, svečanim i laganim hodom kretala kroz gomile igrača), svi primetiše kako zadrhta, bilo od straha bilo od gneva.
– Ko se usudio? – pitao je on promuklim glasom dvorane koji su stajali blizu njega – ko se usudio da nas uznemirava ovim bogohulnim šegačenjem? Uhvatite ga i skinite mu obrazinu da vidimo koga ćemo sutra u rasvit zore obesiti na bedemima.
Princ Prospero stajaše u istočnoj, plavoj sobi dok je govorio ove reči. One odjekivahu snažno i jasno kroz svih sedam odaja, jer princ beše smeo i snažan čovek, a muzici rukom beše dat znak da prestane.
U plavoj sobi stajao je princ sa nekoliko bledih dvorana oko sebe; u početku prinčeva govora neki iz ove grupe krenuše ka nasrtljivoj maski, koja i dotle beše blizu njih, a sad laganim i odmerenim koracima stade da se približava govorniku. Ali, iz nekog nepojmljivog straha koji zbog ludog držanja maskiranog obuze celo društvo, ne nađe se niko ko bi se usudio da pruži ruku da je uhvati, i ona nesmetano dođe skoro na domašaj samog princa. I dok se celo društvo kao po nagonu povuče iz sredine dvorane ka zidovima, maska nastavi svoj put neometano onim istim svečanim i odmerenim korakom, kojim se od početka razlikovala, prođe kroz plavu sobu u crvenu, iz nje ode u zelenu, iz zelene u narandžastu, iz narandžaste u belu, iz bele u ljubičastu, pre no što se iko odlučno krete da je uhvati. Tada princ Prospero, izvan sebe od besa i stida zbog trenutnog straha, projuri kao besan kroz svih sedam odaja, a niko ne smede za njim zbog smrtnog straha koji beše obuzeo celo društvo. On je nosio uzdignut izvučen mač i beše se primakao na dva-tri koraka maski koja je izmicala, kad se ona, došavši do kraja crne sobe, ujedan mah okrete svome goniocu. Ču se očajan uzvik i mač, sinuvši, pade na crn ćilim, a na njega se odmah zatim stropošta mrtav i princ Prospero. Tada, pomamno ohrabrena očajanjem nagrnu gomila gostiju u crnu sobu, i uhvativši masku, čija duguljasta figura stajaše uspravljeno i nepokretno u senci časovnika od abonosovine, prestravi se od neopisivog straha, kad opazi da ni pokrovac ni mrtvačka maska, koju oni tako snažno ščepaše, nisu mogli da se strgnu.
Svi osetiše prisustvo "Crvene smrti". Ona se beše ušunjala unutra, kao kradljivac noću; jedan po jedan padali su učesnici pira u krvlju poprskanim sobama svoga pirovanja i umirali zgrčeni onako kako su pali; a kad i poslednji učesnik pira izdahnu, stade i časovnik od abonosovine; plamenovi na tronošcima se ugasiše; mrak i propast i "Crvena smrt" zavladaše nad svima.


Preveo Momčilo Jojić

Edgar Alan Po ,Ovalni portret

            Zamak u koji je moj sluga rizikovao da na silu uđe, radije nego da mi dozvoli da, u očajno lošem stanju, provedem noć pod vedrini nebom, bio je jedna od onih velikih građevina, istovremeno tmurnih i velelepnih, koje se odavno grubo ocrtavaju među Apeninima, ništa manje u stvarnosti nego u mašti gospođe Redklif. Po svemu sudeći, bio je privremeno i nedavno napušten. Smestili smo se u jednoj od najmanjih i ne tako raskošno nameštenih odaja. Ležala je u osamljenoj kuli zgrade. Njeni ukrasi su bili bogati, ali već pohabani i starinski. Zidovi behu prekriveni goblenima i ukrašeni mnogobrojnim i raznovrsnim trofejnim oružjem zajedno sa neobično velikim brojem nadahnutih modernih slika u okvirima od bogatih zlatnih arabeski. Za ove slike, koje su visile ne samo na glavnoj površini zida, već i u mnogim kutovima koje je bizarna arhitektura zamka nužno načinila – za ove slike sam se, valjda zato što sam padao u bunilo, tako duboko zainteresovao da sam zapovedio Pedru da zatvori teške kapke sobe – pošto je već bila noć – da zapali fitilje velikog svećnjaka koji mi je stajao kraj uzglavlja i da širom razgrne crne somotske zavese oko kreveta. Želeo sam da sve ovo učini, kako bih mogao da se predam, ako ne snu, onda naizmenično posmatranju slika i pregledanju knjižice koju sam našao na uzglavlju, a koja je sadržavala njihovu kritiku i opis.
Dugo, dugo sam čitao – i pobožno, pobožno posmatrao. Hitro i veličanstveno prohujaše sati i gluva ponoć dođe. Položaj svećnjaka mi nije odgovarao, i s naporom pruživši ruku, radije nego da budim zaspalog slugu, premestih ga tako da baca svetlost pravo na knjigu.
Ali ova radnja je proizvela sasvim nepredvidljivo dejstvo. Zraci svetlosti brojnih svetiljki (jer bilo ih je mnogo) padoše u udubljenje sobe skriveno do tada u dubokoj senci koju je pravila jedna strana kreveta. Tako sam na jasnoj svetlosti ugledao sliku koju pre uopšte nisam zapazio. To je bio portret mlade devojke koja upravo sazreva u ženu. Žurno bacih pogled na sliku, i potom sklopih oči. Najpre ni meni samom nije bilo jasno zašto sam to učinio. Ali dok su mi kapci bili tako zatvoreni, kroz glavu mi je proleteo razlog zbog koga sam ih sklopio. To je bio jedan nagao pokret da bih dobio vremena za razmišljanje – da se uverim da me vid nije prevario – da smirim i savladam maštu radi trezvenijeg i sigurnijeg pogleda. Kroz nekoliko trenutaka ponovo se nepomično zagledah u sliku.
U ono što sam sada dobro video, nisam mogao niti hteo da posumnjam; kao da je prvi blesak sveća koji je pao na to platno odagnao sanjivu tupost koja je obuzimala moja čula, i odjednom me prenuo.
Bio je to, kao što sam već rekao, portret mlade devojke. Na njemu su bili samo glava i ramena, naslikani tehnikom vinjeta, u stilu omiljenih Salijevih portreta.
Ruke, nedra, čak i krajevi svetle kose, iščezavali su neosetno u nejasnoj dubokoj senci koja je sačinjavala pozadinu. Okvir je bio ovalan, bogato pozlaćen i ukrašen filigranom u mavarskom stilu. U umetničkom pogledu, ništa nije bilo tako vredno divljenja kao sama slika. Ali, ono što me je tako iznenada i silno potreslo, nije bio ni način izrade, ni besmrtna lepota samog lika. A najmanje se moglo desiti da moja mašta, trgnuta iz poludremeža, zameni lik sa živom osobom. Opazio sam najednom da je neobičnost platna, ukrašavanja i okvira morala odmah odagnati takvu ideju – da je čak morala sprečiti da ma i na trenutak iskrsne. Razmišljajući ozbiljno o ovim pitanjima, ostao sam, možda čitav sat, tako, upola sedeći, a upola ležeći, sa pogledom prikovanim za portret.
Najzad, zadovoljan mišlju da sam otkrio pravu tajnu njenog dejstva, ispružio sam se nazad u postelju. Zaključio sam da je čar slike u potpunoj životnosti izraza, koja me je najpre uplašila i najzad zgranula, savladala i prenerazila. Sa dubokim strahopoštovanjem vratio sam svećnjak u prethodni položaj. Pošto je tako uzrok mog dubokog nespokojstva bio uklonjen sa vidika, posegnuh žudno za knjigom koja je komentarisala slike i njihovu istoriju. Okrenuvši broj koji je označavao ovalni portret, pročitah tamo sledeće nejasne i čudne reči: "Beše to devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna životne radosti. Proklet je bio čas kada ugleda, i zavoli slikara i udade se za njega. On, strastven, marljiv, ozbiljan, već je imao nevestu u svojoj Umetnosti; ona, devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna živome radosti; sva ozarena i nasmejana, i razigrana kao lane, volela je sve stvari na svetu i bdela nad njima, a mrzela je samo Umetnost koja joj je bila suparnica; strepela je samo od palete i četkica i ostalog omraženog pribora koji joj je uskraćivao njenog ljubljenog. Zato je toj ženi bilo strašno da čuje kako slikar govori o svojoj želji da portretiše čak i svoju mladu nevestu. Ali, ona je bila ponizna i pokorna, i nedeljama je krotko sedela u mračnoj sobi visoke kule gde je svetlost samo odozgo kapala na bledo platno. A on, slikar, uživao je u svom poslu koji je napredovao iz sata u sat, iz dana u dan. A bio je strastven i neobuzdan, i mračan čovek, koji se izgubio u sanjarenju, tako da nije hteo da vidi da svetlo koje tako sablasno pada u tu usamljenu kulu, iscrpljuje telo i duh njegove neveste, koja je venula na očigled svih, osim njega. Pa ipak, ona se još uvek smešila, i smešila, bez jadanja, jer je videla da slikar (koji je bio slavan) nalazi žarko i žestoko zadovoljstvo u svom zadatku, i radi dan i noć da bi naslikao nju koja ga je toliko volela, ali koja je svakog dana sve više kopnela i slabila. I doista, neki koji su videli por-tret, govorili su tiho o njegovoj uverljivosti, kao o velikom čudu, koje je bilo dokaz slikarove sposobnosti koliko i njegove duboke ljubavi prema onoj koju je tako izvanredno naslikao. Ali, najzad, pošto se rad približavao kraju, nikome nije dopuštano da uđe u kulu, jer je slikar bio van sebe od žestokog rada; i retko je skretao pogled sa platna, čak i da bi pogledao lice svoje žene. Nije hteo da vidi da boje kojima premazuje platno crpe sa obraza one koja je sedela kraj njega. I kada mnoge nedelje prođoše, i ostade još samo malo da se uradi, tek jedan potez kraj usta, i jedna senka kraj oka, duh žene ponovo zatreperi kao plamen sveće. I tada je potez napravljen, i boja je nanesena, i za trenutak, slikar je stajao opčinjen pred delom koje je stvorio; ali potom, dok je još zurio u njega, on poče da drhti i bledi, i prestravljen, kriknuvši iz sveg glasa: 'Ovo je zbilja Život sam!' Okrete se iznenada da pogleda voljenu: – BILA JE MRTVA!"

Edgar Alan Po,Čovek gomile

Dobro je rečeno za jednu nemačku knjigu: "es lässt sich nicht lesen" – ne da se čitati. Ima izvesnih tajni koje se ne daju ispričati. Ljudi umiru noću u svojim posteljama grčevito stežući ruke sablasnih ispovednika i gledajući ih tužno u oči. Umiru sa očajanjem u srcu i grčem u grlu zbog grozote tajni koje se ne daju otkriti. S vremena na vreme, avaj, savest ponekog čoveka ponese teret koji je tako težak po svojoj strahoti da se može spustiti samo u grob. I tako suština zločina ostaje neotkrivena. Ne tako davno, pod jesenju noć, sedeo sam kraj velikog prozora na svod kafane D. u Londonu. Nekoliko meseci bio sam bolestan, ali sada sam se već oporavljao, i, kako mi se vraćala snaga, nalazio sam se u jednom od onih blaženih raspoloženja koja su tako izrazita suprotnost dosadi – u raspoloženju izoštrenih čežnji, kada se raskinula i uklonila tanka prevlaka sa duhovnog čula vida – ona, 'amluz h prw ephe – a razum, naelektrisan, isto toliko silno prevazilazi svoju svakidašnju moć koliko i živi a bezazleni Lajbnicov um bezumnu i praznu retoriku jednog Gorgijasa. I samo disanje bilo je pravo uživanje; i ja sam crpao stvarno zadovoljstvo čak i iz mnogih istinskih izvora bola. Svaka me je stvar ispunjavala spokojnim ali radoznalim interesovanjem. Sa cigarom u ustima i novinama na krilu, zabavljao sam se celo to poslepodne čas udubljujući se u oglase, čas posmatrajući šareno društvo u kafani, a čas gledajući kroz zadimljeno staklo na ulicu. Ta ulica je jedna od glavnih saobraćajnica u gradu i celog dana bila je prepuna sveta. Ali kako se spuštao sumrak, gomila je svakog trenutka sve više rasla; a kada se upalila svetlost, dve guste i neprekidne struje stanovništva žurno su tekle mimo ulaza u kafanu. U ovo naročito doba večeri ja se još nikad nisam nalazio u sličnom položaju, pa me je uzburkano more ljudskih glava ispunjavalo slatkom novinom uzbuđenja. Najzad više uopšte nisam obraćao pažnju na stvari koje su se događale u samoj kafani i sasvim sam se udubio u posmatranje prizora napolju. Moja zapažanja bila su u početku neodređena i uopštena. Gledao sam prolaznike u gomilama i razmišljao o njima i njihovim skupnim odnosima. Ubrzo, međutim, prešao sam na pojedinosti s velikom pažnjom posmatrao bezbrojnu raznolikost likova, odela, izgleda, hoda, lica i izraza. Prolaznici u pretežnoj većini imaju zadovoljno poslovno držanje i kao da misle samo na to kako da prokrče sebi put kroz tišmu. Obrve su nabrali a očima živo kolutaju; kad ih neko gurne u prolazu, ne pokazuju znake nestrpljenja, nego samo doteruju odelo, pa žurno nastave put. Drugi, još mnogobrojniji, nemirnih su pokreta, crveni u licu, razgovaraju sami sa sobom i pri tom mlataraju rukama kao da se osećaju usamljeni baš zbog guste gomile koja ih okružuje, zaustavljeni u hodu, ti ljudi odjednom prestaju da mrmljaju, ali još jače zamlataraju rukama i sa rasejanim i preterano ljubaznim osmehom na usnama čekaju da prođu lica koja su im se isprečila na putu. Ako ih neko gurne, oni mu se preterano revnosno klanjaju i izgledaju kao da umiru od stida. Sem ovoga što sam pomenuo nema ničeg naročito karakterističnog u ovim dvema velikim grupama ljudi. Njihovo odelo spada u onu vrstu koja se jezgrovito naziva pristojnom. To su bez sumnje plemići, trgovci, advokati, zanatlije, berzanski špekulanti – eupatride i obični smrtnici društva – dokoni ljudi i ljudi zaokupljeni svojim ličnim poslovima koje vode na sopstvenu odgovornost. Oni nisu naročito privlačili moju pažnju. Pleme trgovačkih pomoćnika jasno se ističe; i ovde sam razlikovao dve upadljive podvrste. Tu su mlađi pomoćnici razmetljivih trgovina trenutnog bleska i bučne reklame – mlada gospoda u zategnutim kaputima, sjajnim čizmama, dobro nauljene kose i drskih usana. Ako ostavimo po strani izvesno kočoperno držanje koje bi se, u nedostatku boljeg izraza, moglo nazvati tezgarskim, ponašanje tih osoba izgleda mi tačna kopija onog što je otprilike pre dvanaest ili osamnaest meseci predstavljalo savršenstvo "bontona". Nose se po "iznošenom" ukusu otmenog sveta; a to je, mislim, ujedno i najbolje obeležje te podvrste. Podvrstu viših pomoćnika solidnih firmi, ili "ozbiljne, pouzdane momke", ne možete da ne uočite na prvi pogled. Raspoznaju se po svojim kaputima i pantalonama crne ili mrke boje, udobna kroja, s belim mašnama i prsnicima, širokim cipelama, naizgled jakim, i debelim čarapama ili kamašnama. Svi su pomalo ćelavi, a desno uho, usled duge navike da drži pero, ima čudan običaj da odstoji. Zapazio sam da šešire uvek skidaju ili stavljaju na glavu obema rukama, i da nose časovnik na zlatnom lancu solidne i starinske izrade. Njihova izveštačenost je izraz težnje za ugledom, ako uopšte postoji tako časna izveštačenost. Bilo je dosta pojedinaca razmetljiva izgleda koje sam lako poznao kao pripadnike soja otmenih tipova, kojima su preplavljeni svi veliki gradovi. Posmatrao sam taj "otmeni svet" s velikom radoznalošću i nikako nisam mogao da shvatim kako ljudi koji su i sami gospoda mogu toliko da se prevare pa da njih smatraju gospodom. Već i sama preterana širina njihovih manžetni i izraz prekomerne iskrenosti morali bi da ih smesta odaju. Kockari, koje sam pronalazio u priličnom broju, još se lakše mogu raspoznati. Nose sve moguće vrste odela, od gizdavog odela drskog lepotana-makroa, sa somotskim prsnikom, pomodnom maramom oko vrata, pozlaćenim lancem i filigranskim dugmetima, do uzdržljivo jednostavnog svešteničkog odela, koje ponajmanje može da izazove podozrenje. Svi se, međutim, ističu izvesnom mrkom bojom podbulog lica, zamućenim i kao opnom prevučenim očima, i bledim stisnutim usnama. Ima uz to još dve crte po kojima ih uvek mogu otkriti – govore oprezno uzdržanim, tihim glasom, a palac im se više nego obično odvaja od šake, tako da obrazuje prav ugao s prstima. Veoma često u društvu ovih lupeža zapažao sam ljude nešto drukčijih osobina, ali ipak ptice iz istog jata. Možemo ih obeležiti kao gospodu koja žive od svoje dovitljivosti. U svojim pljačkaškim pohodima dele se, izgleda, na dve čete – na četu kicoške i četu vojničke sorte. Osnovna crta one prve su dugi uvojci i osmesi, a ove druge – kaputi sa širitima i mrki pogledi. Spuštajući se po lestvicama onog što se zove otmeni svet, nailazio sam na mračnije i dublje predmete za mudrovanje. Video sam jevrejske torbare sa sokolovim očima koje sevaju s lica na kome sve druge crte izražavaju samo podlu poniznost; odvažne ulične prosjake od zanata što se mršte na siromahe boljeg kova koje je jedino očajanje oteralo u noć da traže milosrđe; malaksale i avetima slične invalide na koje je smrt položila sigurnu ruku i koji se porebarke provlače i teturaju kroz gomilu, gledajući svakog molećivo u lice, kao da traže neku slučajnu utehu, neku izgubljenu nadu; skromne mlade devojke koje se sa dugog i poznog rada vraćaju u svoj sumorni dom i više sa suzama nego sa ogorčenjem uzmiču od drskih pogleda prosjaka, a čak ni njihov neposredni dodir ne mogu da izbegnu; ulične žene svih vrsta i svih uzrasta – neospornu lepoticu u prvoj snazi svoje ženstvenosti, koja podseća na Lucijanov kip, što je spolja od paroskog mermera a iznutra ispunjen nečišću; odvratnu i sasvim propalu gubavicu u dronjcima; smežuranu, nakinđurenu, namazanu i nabeljenu babetinu koja čini poslednji očajni pokušaj da se uhvati za mladost; pravo dete nezrelih oblika, ali usled dugog druženja već vično užasnom kaćiperstvu svog zanata i već zapaljeno od pomamne žudnje da bude svrstano u isti red sa starijim od sebe u poroku; pijanice, nebrojene i neopisane – poneki odrpani i pocepani teturaju razdešenih udova, smrvljenog lica i očiju bez sjaja; poneki u čitavim, ali prljavim odelima, pomalo nesigurna koraka, debelih čulnih usana i dobroćudna rumena lica; drugi odeveni u tkanine koje su nekad bile dobre i čak su i danas još brižljivo iščet-kane; ljudi koji koračaju gotovo neprirodno čvrstim i elastičnim korakom, ali čije je lice jezivo bledo, oči odvratno izbezumljene i zakrvavljene, i koji se prolazeći kroz gomilu drhtavim prstima hvataju za svaki predmet na domaku ruke; i najzad, prodavci kolača, nosači, istovarivači uglja, dimničari; verglaši, prikazivači majmuna i ulični pevači – i oni koji prodaju i oni koji pevaju pesme; pocepane zanatlije i iznureni radnici svake vrste, a svi puni bučne i neumerene živosti koja neskladom para uši i izaziva bol u oku. Kako smo dublje odmicali u noć, tako se produbljivalo i moje interesovanje za prizor; jer ne samo da se opšti lik gomile stvarno izmenio (njene plemenite crte gubile su se sa postepenim povlačenjem urednijeg dela stanovništva, a grublje se izrazitije isticale ukoliko je pozni čas izvlačio svakojaku poganiju iz njenih brloga) nego su i zraci plinskih lampi, isprva slabi u borbi s danom na izmaku, sada najzad preovladali i sve stvari obasjali nekim ćudljivim i bleštavim sjajem. Sve je bilo crno a sjajno – kao ona abonosovina s kojom su upoređivali Tertulijanov stil. Čudna dejstva svetlosti nagonila su me da ispitujem lica pojedinaca; i mada me je brzina kojom je ovaj svet svetlosti promicao ispred prozora sprečavala da bacim više nego letimičan pogled na svako lice, ipak mi se činilo da, u naročitom duševnom stanju u kojem sam se nalazio, mogu ponekad čak i u tom magnovenju jednog jedinog pogleda da proči-tam istoriju dugih godina. Prislonivši čelo na staklo, bio sam tako zabavljen pažljivim posmatranjem gomile, kada se odjednom pomoli jedno lice (nekog oronulog starca od oko šezdeset i pet ili sedamdeset godina) – lice koje smesta privuče i obuze svu moju pažnju svojim sasvim osobenim izrazom. Nikad ranije nisam video nešto čak ni izdaleka slično tom izrazu. Dobro se sećam da je moja prva pomisao, čim sam ga spazio, bila da bi reč, da ga je ugledao, uveliko pretpostavio njega svojim sopstvenim slikarskim ovaploćenjima demona. Dok sam se trudio da u magnovenju tog prvog pogleda načinim neku analizu utiska što sam ga stekao, u glavi su mi se zbrkano i paradoksalno rađale predstave o ogromnoj umnoj sposobnosti, smotrenosti, škrtosti, pohlepi, hladnokrvnosti, zlobi, krvožednosti, veselosti, prekomernom strahu, silnom, neizmernom očajanju. Bio sam čudno uzbuđen, zaprepašćen, opčinjen. "Kakvi li su čudni doživljaji zapisani u tom srcu!" rekoh samom sebi. Zatim me obuze žarka želja da tog čoveka ne izgubim iz vida – da saznam o njemu nešto više. Žurno navučem kaput, zgrabim šešir i štap, iziđem na ulicu i pojurim kroz gomilu u pravcu u kome sam video da je krenuo; jer, on je već bio nestao. Ne bez teškoća najzad ga ugledam, primaknem mu se i pođem za njim u stopu, ali oprezno da ne privučena njegovu pažnju. Sada sam imao prilike da ga dobro posmatram. Bilo je omalen, veoma mršav i na izgled vrlo slab. Odelo mu je sve bilo zaprljano i pocepano; ali kako je s vremena na vreme ulazio u krug jake svetlosti, video sam da mu je rublje, mada prljavo, izrađeno od lepe tkanine; i, ako me oči nisu prevarile, kroz poderotinu na brižljivo zakopčanom i očigledno polovnom ogrtaču, u koji je bio sav uvijen, nazreo sam sjaj dijamanata i blesak kame. Ta zapažanja još su više pojačala moju radoznalost i ja se rešim da pratim stranca kuda god bude išao. Sada je već bila mrkla noć, gusta vlažna magla obavijala je grad i ubrzo se pretvorila u neprekidnu i tešku kišu. Ova promena vremena imala je čudno dejstvo na gomilu, koju je zahvatio nov pokret i prekrile mnoštvo kišobrana. Talasanje, tiskanje i mrmorenje porastoše desetostruko. Što se mene lično tiče, nisam se mnogo obazirao na kišu – za pritajenu staru groznicu u mome telu vlaga je bila malo i suviše opasno uživanje. Zavezavši usta maramicom, nastavih put. Otprilike pola sata starac je s mukom krčio sebi put kroz gomilu duž prometne ulice; i tu sam ga sledio u stopu, plašeći se da ga ne izgubim iz vida. Pošto se nijedanput nije osvrnuo, nije me ni opazio. Uskoro je skrenuo u jednu poprečnu ulicu koja, mada puna sveta, nije bila tolika zakrčena kao ona glavna, što ju je napustio. Ovde se njegovo držanje vidno izmeni. Išao je sporije i manje odlučno nego ranije – više oklevajući. Često bi prešao sjedne strane ulice na drugu bez vidljivog cilja; a tišma je bila još uvek toliko gusta da sam svaki put morao da ga sledim u stopu. Ulica je bila uska i dugačka, a on je njome išao gotovo čitav sat; za to vreme se mnoštvo prolaznika postepeno smanjilo otprilike na onaj broj koji se obično u podne viđa na Brodveju u blizini parka – tolika je razlika između svetine na londonskim ulicama i svetine na ulicama najnaseljenijeg američkog grada. Drugo skretanje dovede nas na jedan sjajno osvetljen trg prepun života. Stranac opet zauze svoje staro držanje. Brada mu pade na grudi, dok su mu oči pomamno kolutale ispod natmurenih obrva, na sve strane, na sve prolaznike koji su ga okruživali. On ubrza korak i nastavi put odlučno i istrajno. Začudio sam se, međutim, kada sam video kako se, obišavši trg sve u krug, okreće i ide natrag u pravcu iz kojeg je došao. Još sam se više začudio kada je tu istu šetnju ponovio nekoliko puta – jednom, okrenuvši se naglim pokretom, umalo me nije otkrio. Na tu šetnju utrošio je još jedan sat, i na kraju su nam prolaznici mnogo manje preprečivali put nego u početku. Kiša je gusto padala; vazduh je postao hladan; i svet se vraćao kućama. S pokretom nestrpljenja lutalica skrenu u pobočnu ulicu, koja je bila srazmerno pusta. Duž te ulice, četvrt milje otprilike, jurio je s takvom žestinom kakvu nikad ne bih mogao ni naslutiti kod tako starog stvorenja, i koja mi je pri praćenju zadala grdnih muka. Posle nekoliko minuta stigosmo do jedne velike i žive pijace; stranac je, izgleda, dobro poznavao to mesto i tu opet zauze svoje prvobitno držanje, besciljno krčeći sebi put tamo-amo kroz gomilu kupaca i prodavača. Za ono sat i po otprilike koliko smo proveli na tom mestu trebalo je mnogo opreznosti s moje strane da bih se držao u njegovoj blizini ne privlačeći pri tom njegovu pažnju. Srećom, nosio sam na nogama gumene kaljače, pa sam mogao da se krećem bez i najmanjeg šuma. On ni u jednom trenutku nije primetio da ga ja pratim i posmatram. Ulazio je iz radnje u radnju, ništa nije kupovao, ni reči nije progovarao, a u sve predmete zurio je unezverenim i praznim pogledom. Sada sam bio prosto zapanjen njegovim ponašanjem i čvrsto rešen da se nas dvojica ne rastanemo pre no što bar donekle ne zadovoljim svoju radoznalost u pogledu njega. Časovnik snažna zvuka izbi jedanaest sati i ceo svet poče sad brzo da napušta pijacu. Neki dućandžija, nameštajući kapak na izlogu, gurnu starca, i ja u istom trenutku spazih kako celo njegovo telo obuze laka drhtavica. On jurnu na ulicu, za trenutak sa strahom pogleda oko sebe, a zatim neverovatnom brzinom potrča kroz mnoge krivudave i puste ulice, dok najzad opet ne izbismo na glavnu ulicu odakle smo i pošli – na ulicu kafane D. Ali ona više nije imala isti izgled. Bila je još sjajno osvetljena; no kiša je žestoko pljuštala i videli su se samo retki prolaznici. Stranac preblede. On turobno pođe nekoliko koračaji uz ulicu, ranije prepunu sveta, zatim s teškim uzdahom skrenu u pravcu reke i, sjurivši se kroz mnoštvo različitih zamršenih uličica, najzad izbi pred jedno od glavnih pozorišta. Predstava je baš bila završena i gledaoci su navalili na izlaze. Video sam kako starac otvara usta kao da hvata dah i juri pravo posred gomile; ali učinilo mi se kao da je mučni strah na njegovom licu donekle ublažen. Glava mu je opet pala na grudi; izgledao je onako kako sam ga prvi put ugledao. Zapazio sam da se sada uputio pravcem kojim je krenuo veći broj gledalaca; ali, u celini, nisam mogao da shvatim njegovu ćudljivu upornost. Dok je on nastavljao put, svet se sve više rasturao, a njegova ranija zbunjenost i neodlučnost ponovo se vratila. Neko vreme sledio je u stopu društvo od desetak ili dvanaestak larmadžija; ali od njih je otpadao jedan za drugim, dok nisu ostala svega trojica u jednoj uskoj i mračnoj, prilično pustoj uličici. Stranac zastade i za trenutak kao da je bio izgubljen u mislima; zatim, sa svim znacima uzbuđenja, brzo nastavi put koji nas odvede do ivice grada, u krajeve sasvim različite od onih kroz koje smo dotad prolazili. To je bio najodvratniji kvart Londona, gde je svaka stvar nosila pečat najžalosnije bede i najočajnijeg zločina. Pri mutnoj svetlosti nekog slučajnog fenjera videle su se visoke, stare, crvotočne drvene kuće sklone padu, i okrenute u tako različitim i ćudljivim pravcima da se jedva moglo razlikovati nešto slično prolazu između njih. Kamenje kaldrme ležalo je nasumice, pomereno iz ležišta snagom izđikalog korova. Strašna prljavština trulila je u zapuštenim uličnim kanalima. Vazduh je bio sav prožet teškom tugom. Međutim, kako smo išli dalje, zvuči ljudskog života oživljavali su postepeno i najzad smo videli velike grupe stanovnika sa dna Londona kako se teturaju tamo-amo. Starac opet sav ustreperi, kao plamen lampe pre no što će se ugasiti. Još jednom pođe elastičnim korakom. Naglo zaokrenusmo za jedan ugao, bleštava svetlost zasja pred našim očima; stajali smo pred jednim od golemih periferijskih hramova Neumerenosti – jednim od dvoraca demona, Rakije. Bilo je već pred samo svitanje; ali poveći broj bednih pijanaca još se tiskao oko velelepnog ulaza, ulazeći i izlazeći. Gotovo kliknuvši od radosti, starac prokrči sebi put, smesta opet zauze svoj prvobitni stav i poče da se, bez vidnog cilja, provlači napred i nazad kroz gomilu. Međutim, nije dugo hodao tako, kad navala na vrata oglasi zatvaranje gostionice. Ono što sam tada ugledao na licu čudnog stvorenja koje sam tako tvroglavo pratio bilo je nešto čak i silnije od očajanja. Ali on nije oklevao u svojoj trci, već se s luđačkom snagom smesta okrenuo natrag, ka srcu moćnog Londona. Jurio je dugo i brzo, a ja sam ga sledio, sav zapanjen, rešen da ne napustim ispitivanje koje me je sada sveg zaokupljalo. Sunce se rodilo dok smo mi nastavljali put, i kada smo opet stigli do najprometnijeg stecišta gusto naseljenog grada, do ulice u kojoj je kafana D., ona je pružala prizor ljudske buke i meteža gotovo jednak onom koji sam posmatrao prošlog večera. I ovde sam dugo, usred zbrke koja je svakog trenutka postajala sve veća, ustrajao u praćenju neznanog čoveka. Ali, po svom običaju, on je išao tamo-amo i celog dana nije izlazio iz vrtloga ove ulica. A kada su se počele približavati senke drugog večera, bio sam već mrtav umoran, pa, zastavši pred lutalicom, gledao sam ga netremice pravo u lice. On me nije primetio, već je nastavio svoju svečanu ophodnju, dok sam ja, odustavši od daljeg praćenja, ostao sav udubljen u razmišljanje. "Ovaj starac", rekoh najzad sebi, oličenje je i duh duboko skrivenog zločina. On neće da bude sam. On je čovek gomile. Uzalud bih ga pratio; jer ne bih ništa više saznao o njemu ni o njegovim delima. Najgore srce na svetu deblja je i odvratnija knjiga od Hortulus Animae, i možda je to jedna od velikih božjih milosti što es lässt sich nicht lesen. Prevela Vera Stojić

Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine

   Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je obj...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

2026

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Jama i klatno, Edgar Allan Poea
• Harms, Danil Ivanovič Juvačov ...
• Henry Vollan Canova Morton, putopisac
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

Архива чланака

Архива чланака август (1) јул (7) јун (11) мај (7) април (8) март (6) фебруар (7) јануар (3) децембар (7) новембар (1) октобар (6) септембар (1) август (3) јул (2) јун (8) мај (2) април (1) март (20) фебруар (18) јануар (9) децембар (26) новембар (29) јул (23) јун (15) мај (14) април (28) март (17) фебруар (15) јануар (15) децембар (30) новембар (25) октобар (4) јул (1) јун (25) мај (33) април (14) март (4) фебруар (5) јануар (6) децембар (9) новембар (3) октобар (2) фебруар (1) јануар (4) јун (3) мај (16) април (26) март (28) фебруар (28) јануар (27) децембар (17) новембар (11) октобар (11) август (4) јул (1) јун (2) мај (12) април (13) март (10) фебруар (9) јануар (9) децембар (10) новембар (5) октобар (6) јул (1) мај (4) април (11) март (7) фебруар (7) јануар (3) децембар (2) новембар (12) октобар (12) септембар (7) август (12) јул (1) јун (11) мај (8) април (18) март (8) фебруар (18) јануар (21) децембар (16) новембар (13) октобар (5) јул (1) јун (9) мај (16) април (17) март (24) фебруар (18) јануар (29) децембар (19) новембар (5) октобар (19) септембар (1) мај (8) април (18) март (15) фебруар (3) јануар (11) децембар (5) новембар (12) октобар (21) август (4) јул (12) јун (11) мај (16) април (10) март (8) фебруар (3) јануар (5) децембар (3) септембар (8) август (2) јул (5) јун (15) мај (10) април (2) март (9) фебруар (12) јануар (6) децембар (8) новембар (4) октобар (7) септембар (4) август (6) јул (3) јун (3) мај (3) април (2) март (3) фебруар (2) децембар (2) новембар (2) октобар (1) септембар (2) август (2) јул (3) јун (2) мај (3) април (4) март (7) фебруар (5) јануар (6) децембар (8) септембар (9) август (5) јул (6) јун (14) мај (11) април (9) март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot