Vasko Popa

iz ciklusa "Predeli" i "Spisak".

Na stolu
Stolnjak se širi
u nedogled
Sablasna
Senka čačkalice sledi
Krvave tragove čaša
Sunce oblači koske
U novo zlatno meso
Pegava
Sitost vere se
Uz vratolomne mrve
Krunice dremeža
Belu su koru probile.


______________________________



"Žmure"
Neko se sakrije od nekoga
Sakrije mu se pod jezik
Ovaj ga traži pod zemljom
Sakrije mu se na čelo
Ovaj ga traži na nebu
Sakrije mu se u zaborav
Ovaj ga traži u travi
Traži ga traži
Gde ga sve ne traži
I tražeći njega izgubi sebe.

_______________________________

"Vrati mi moje krpice"


Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju
pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkaloU istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8
I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasnoMoj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja dobaOdbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramuPrekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje
_______________________________

Govoriš zidu. Govoriš mraku, govoriš u mrak. Govoriš
vatruštini. Govoriš rugobama iz svojih ružnih snova.
Govoriš svojoj smrti. Govoriš Njenoj smrti, govoriš smrti.
Govoriš vodurini. Govoriš praznini, govoriš u prazno.
_______________________________

Zaboravan broj

Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam
Počeo je da računa sa sobom
Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam
Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu
Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja
Počeli su da se jure po mraku

Da se dele da se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju
Onako kako se to u mraku već radi
I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše.
_______________________________

Izgubljena crvena čizmica

Pramajka moja Sultana Urošević
U drvenom koritu plovila je nebom
I lovila kišonosne oblake
Pomoću vučje i drugih masti
Činila je još mnoga
Manja i veća čuda
Posle smrti
Nastavila je da se meša
U poslove živih
Iskopali je
Da je nauče redu
I bolje zakopaju
Ležala je rumenih obraza
U hrastovom sanduku
Samo je na jednoj nozi imala
Crvenu čizmicu
Sa svetlim tragovima blata
Onu drugu izgubljenu čizmicu
Tražiću do kraja života.

 
_______________________________

Poslednja vest iz male kutije

Mala kutija u kojoj je ceo svet
Zaljubila se u sebe
I začela je u sebi
Još jednu malu kutiju
Mala kutija male kutije
Zaljubila se i ona u sebe
I začela je u sebi
Još jednu malu kutiju
I tako je to u beskraj išlo
Ceo svet iz male kutije
Trebalo i da bude
U poslednjoj kutiji male kutije
Ni jedna od malih kutija
U maloj kutiji zaljubljenoj u sebe
Nije poslednja
Nađite sada svet.
_______________________________

OČIJU TVOJIH DA NIJEOčiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.

______________________________
PRE IGRE
Zoranu Mišiću
Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra
______________________________
KLINA

Jedan bude klin drugi klešta
Ostali su majstori

Klešta dohvate klin za glavu
Zubima ga rukama ga dohvate
I vuku ga vuku
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu
Teško je izvaditi iz patosa klin

Majstori onda kažu
Ne valjaju klešta
Razvale im vilice polome im ruke
I bace ih kroz prozor

Neko drugi zatim bude klin
Neko drugi klešta
Ostali su majstori
______________________________
IZMEĐU IGARA
Niko se ne odmara

Ovaj stalno premešta svoje oči
Stavi ih na leđa
I hteo ne hteo pođe natraške
Stavi ih na tabane
I opet hteo ne hteo vrati se naglavce

A ovaj se sav u uvo pretvorio
I čuo sve što se ne da čuti
Ali mu dojadilo
I žudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez očiju ne vidi kako

A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u šake

A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brže
Pa sve brže i brže

A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočekaNiko se ne odmara
______________________________
SEMENA

Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba

Čeka da seme nikne

Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme

Na mestu ostanu mrtvi

U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće
______________________________

POSLE IGRE

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj s čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam

1954
______________________________

KOSOVO POLJE
Polje kao svako
Dlan i po zelenila

Mlad mesec kosi
Pšenicu selicu
Dva ukrštena sunčeva zraka
Slažu je u krstine

Kos naglas čita
Tajna slova rasuta po polju

Božuri stasali do neba
Služe četiri crna vetra
Sjedinjenom krvlju bojovnika.

Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo.

______________________________

HILANDAR
Crna majko Trojeručice
Pruži mi jedan dlan
Da se u čarobnom moru okupam
Pruži mi drugi dlan
Da se slatkog najedem kamenja

I treći dlan mi pruži
Da u gnezdu stihova prenoćim

Prispeo sam s puta
Prašnjav i gladan
I željan drugačijeg sveta

Pruži mi tri male nežnosti
Dok mi ne padne hiljadu magli na oči
I glavu ne izgubim

I dok tebi sve tri ruke ne odseku
Crna majko Trojeručice


______________________________


Daleko u nama

Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova

(1943)
______________________________
o vasku popi

Lav Nikolajevič Tolstoj, Rat i Mir ( o ratu )

 

 

O ratu

I

Krajem 1811. godine počelo je u zapadnoj Evropi jače naoružavanje i prikupljanje vojske, a 1812. godine ta se vojska - milioni ljudi (rašunajući i one koji su prevozili i hranili vojsku) krenu sa Zapada na Istok, prema granicama Rusije, na kojima se, isto tako od 1811. godine, prikupljala ruska vojska. Dvanaestog juna vojska zapadne Evrope pređe granice Rusije i poče rat, to jest, odigra se događaj protivan ljudskom razumu i svoj ljudskoj prirodi. Milioni ljudi činili su jedni drugima tako nebrojeno mnogo zločina, prevara, izdajstava, krađa, pravljenja i izdavanja laznih novčanica, grabeža, paljevina i ubistava, da ih za čitave vekove ne može skupiti hronika svih sudova na svetu, i u tom periodu vremena ljudi koji su to činili nisu to smatrali za prestup.

Šta je izazvalo taj neobični događaj? Kakvi su mu bili uzroci? Istoričari s naivnim pouzdanjem govore da su uzroci toga događaja: uvreda nanesena hercegu Oldenburskom, nepoštovanje kontinentalnog sistema, vlastoljublje Napoleonovo, tvrdoglavstvo Aleksandrovo, pogreske diplomata itd.

Dakle, trebalo je samo da su se Meternih, Rumjancev ili Taljeran lepo potrudili da između carevih primanja i rauta napisu malo veštije akt, ili da je Napoleon pisao Aleksandru: "Monsieur mon frère, je consens à rendre le duché au duc d'Oldenbourg",1 - i rata ne bi bilo.

Razumljivo je što je stvar tako izgledala savremenicima. Razumljivo je što se Napoleonu činilo da su engleske intrige bile uzrok ratu (kao što je govorio na ostrvu sv. Jelene); razumljivo je što je članovima engleskog parlamenta izgledalo da je uzrok ratu bilo vlastoljublje Napoleonovo; što je princu Oldenburskom izgledalo da je uzrok ratu bilo nasilje izvršeno prema njemu; što se trgovcima činilo da je uzrok ratu bio kontinentalni sistem koji upropašćuje Evropu; što se starim vojnicima i generalima činilo da je glavni uzrok bio to što je neophodno bilo da se oni upotrebe u ratu; što je legitimistima u to vreme izgledalo da je neophodno povratiti opet les bons principes, a diplomatima se u to vreme činilo da se sve dogodilo zbog toga što nije dovoljno vešto sakriven Napoleonov savez Rusije sa Austrijom od 1809. godine i sto je bio nevešto napisan memorandum pod No 178. Razumljivo je što je savremenicima izgledalo da su ovo bili uzroci i da je bilo jos nebrojeno, beskrajno mnogo uzroka, čija množina zavisi od nebrojeno različitih tačaka posmatranja. Ali nama potomcima, koji posmatramo u punom obimu ogromnost odigranog događaja i istražujemo njegov prost i strašan smisao izgledaju ti uzroci nedovoljni. Nama je nerazumljivo kako su mogli milioni ljudi-hrišćana ubijati i mučiti jedni druge zato što je Napoleon bio vlastoljubiv, Aleksandar tvrdoglav, politika Engleske lukava a herceg Oldenburski uvređen. Mi ne možemo da razumemo kakvu vezu imaju te okolnosti sa samim faktom ubijanja i nasilja; zašto je hiljadama ljudi s drugog kraja Evrope, zbog toga što je herceg uvređen, ubijalo i upropašćavalo ljude po smolenskoj i moskovskoj guberniji i bilo ubijano od ovih.


Nama potomcima koji nismo istoričari, koji nismo zaneseni procesom istraživanja, pa zato s nepomucenim zdravim razumom posmatramo taj događaj, izgleda da on ima nebrojeno mnogo uzroka. Što više ulazimo u istraživanje uzroka, time nam se više njih otkriva, i svaki posebno uzet uzrok ili čitav niz uzroka izgledaju nam sami za sebe podjednako tačni, a podjednako pogrešni kad se uzme njihova ništavnost prema zamašnosti događaja i podjednako pogrešni kad se uzme da nisu mogli svojim uticajem (bez učešća svih ostalih uzroka što su se stekli) izazvati događaj koji se odigrao. A takav uzrok, kao što je otkaz Napoleonov da ukloni svoju vojsku preko Visle i da vrati hercegstvo Oldenburg, izgleda nam kao želja ili neželja ma kog francuskog kaplara da stupi po drugi put u vojsku: jer kad taj kaplar ne bi hteo ići u vojsku i kad ne bi hteo ni drugi, ni treći, ni hiljaditi kaplar ni vojnik, onda bi za toliko manje ljudi bilo u Napoleonovoj vojsci, i ne bi moglo biti rata.

Da se Napoleon nije našao uvređen zahtevom da odstupi preko Visle i da nije zapovedio trupama da idu napred, ne bi bilo rata; ali da svi seržani nisu poželeli da ponovo stupe u vojsku, ni onda ne bi moglo biti rata. Isto tako ne bi moglo biti rata da nije bilo engleskih intriga, i da nije bilo hercega Oldenburskog, i da se Aleksandar nije osetio uvređen, i da nije bilo apsolutističke vlasti u Rusiji, i da nije bilo francuske revolucije, i za njom diktature i imperije, i svega onog sto je izazvalo francusku revoluciju, i tako dalje. Bez ma koga od tih uzroka ne bi nista moglo biti. Dakle, svi ti uzroci - milijarde uzroka - stekli su se zato da stvore ono sto je bilo. I dakle nista nije bilo izuzetan uzrok dogadjaju, nego se dogadjaj morao dogoditi samo zato sto se morao dogoditi. Morali su milioni ljudi, odrekavsi se svojih ljudskih osecanja i svoga razuma, ici sa Zapada na Istok i ubijati sebi slicne ljude, isto onako kao sto su pre nekoliko vekova isle gomile ljudi sa Istoka na Zapad i ubijale sebi slicne ljude.

Postupci Napoleonovi i Aleksandrovi, od cije je reci, kako se cinilo, zavisilo hoce li se dogadjaj odigrati ili se nece odigrati - bili su onako isto malo svojevoljni kao i postupci svakog vojnika, koji je isao u rat zato sto je izvukao kocku ili sto su ga poterali. To nije moglo biti drukcije zbog toga sto je, da bi volja Napoleonova i Aleksandrova (onih ljudi od kojih je, kao sto je izgledalo, zavisio dogadjaj) bila ispunjena, bilo neophodno da se steknu nebrojene okolnosti, od kojih da nije bilo jedne, dogadjaj se ne bi mogao odigrati. Bilo je neophodno da milioni ljudi u cijim je rukama bila istinska snaga, da oni vojnici koji su pucali, vukli provijant i topove, pristanu da ispune tu volju pojedinih i slabih ljudi i da budu dovedeni do tog pristanka nebrojenom mnozinom slozenih, raznolikih uzroka.

Fatalnost je neizbezna u istoriji zato sto se njome objasnjavaju nerazumne pojave (to jest, one kojima mi ne shvatamo razumnost). Sto se mi vise trudimo da razumno objasnimo te pojave u istoriji, time nam one postaju nerazumnije i nepojamnije.

Svaki čovek živi za sebe, koristi se slobodom da postigne svoje lične ciljeve i oseća svim svojim bićem da može odmah da učini ili da ne učini takav i takav akt; ali cčm ga on učini, odmah taj akt, izvršen u izvesnom momentu vremena, postaje nepovratan i biva svojina istorije, u kojoj on nema slobodnog, nego unapred određenog značaja.

Svaki čovek ima dve strane života: život lični, koji je utoliko slobodniji ukoliko su mu interesi apstraktniji, i život stihijski, život gomile, u kome čovek neizbečno vrši propisane mu zakone.

Covek zivi svesno za sebe, a sluzi kao nesvesno orudje za postizavanje istorijskih, opstih ljudskih ciljeva. Izvrsen postupak ne moze se povratiti i njegovo dejstvo, kad se stekne u izvesnom vremenu zajedno sa milionima dejstava drugih ljudi, dobija istorijski znacaj. Sto je vise na drustvenoj lestvici, sto je vise vezan s velikim ljudima, tim vise ima vlasti nad drugim ljudima, tim je ocevidnija odredjenost i neizbeznost svakog njegovog postupka.

"Srce je vladaocevo u ruci bozjoj".

Vladalac je - rob istorije.

Istorija, to jest, neizvestan, opsti, masovni zivot covecanstva sluzi se svakim trenutkom vladaocevog zivota kao orudjem za svoje ciljeve.

Pri svem tom sto se Napoleonu sad, 1812. godine, cinilo vise nego ikad da do njega stoji verser ou non verser le sang de ses peuples2 (kao sto mu je Aleksandar pisao u poslednjem pismu), on nije bio nikad vise nego sad podlozan onim neizbeznim zakonima koji su ga nagonili da (radeci, kao sto je njemu izgledalo, po svojoj volji) radi za opstu stvar, za istoriju, ono sto se moralo odigrati.

Ljudi sa Zapada kretali su se na Istok da ubijaju jedni druge. I, po zakonu sticaja uzroka, nakupilo se samo sobom i steklo s tim dogadjajem hiljadama sitnih uzroka tog pokreta i rata: prekori sto se ne odrzava kontinentalni sistem, pa herceg Oldenburski, pa kretanje vojske u Prusku, koje je (kako se cinilo Napoleonu) preduzeto samo zato da se dobije oruzani mir, pa ljubav i navika francuskog imperatora na rat, koja se podudarila s raspolozenjem njegovog naroda, pa zanos od grandioznih priprema, pa troskovi oko priprema, pa potreba da se dobiju takve koristi koje bi podmirile te troskove, pa pocasti u Drezdi koje su mu zanele pamet, pa diplomatski pregovori koji su, po misljenju savremenika, vodjeni sa iskrenom zeljom da se dodje do mira a koji su samo vredjali samoljublje i jedne i druge strane, pa milioni miliona drugih uzroka sto su se nakupili pred dogadjaj koji se morao odigrati i stekli se s njim.

Kad jabuka sazri i padne - zasto padne? Da li zato što teži zemlji, da li zato što joj se srž osuši, da li zato što se suši na suncu, što je teška, što je otresao vetar, ili zato što se dečaku koji stoji pod njom prohtelo da je pojede?

Ni jedno od toga nije uzrok. To je sve sticaj samo onih uslova pod kojima se odigrava svaki životni, organski, stihijski događaj. I onaj botaničar što nađe da jubuka pada zato što joj trune tkivo i tome slično imaće pravo onako isto kao i onaj dečak koji stoji pod njom i koji će reći da je jabuka zato pala što je on zaželeo da je pojede i što se molio bogu da padne. Isto tako imaće pravo i nepravo i onaj koji kaže da je Napoleon pošao u Moskvu zato što je to hteo i da je propao zato što je Aleksandar hteo da on propadne; kao što će imati pravo i nepravo onaj koji kaže da je potkopano i oboreno brdo od milion pudova zato što je poslednji radnik udario pod njim poslednji put pijukom. Takozvani veliki ljudi su u istorijskim događajima etikete što daju naziv događaju, a taj naziv, kao i etikete, najmanje ima veze sa samim događajem.

Svako njihovo dejstvo, što njima samim izgleda svojevoljno, u istorijskom smislu nije svojevoljno, nego je u vezi sa celim tokom istorije i određeno od pamtiveka.


Iz: Lav Nikolajevic Tolstoj, Rat i mir, "Prosveta", Beograd 1968, knjiga III, deo prvi, str. 7-12.


___________________________________

OD ISTOG AUTORA:

                                                       Tolstoj, Lav Nikolajevič, Rat i mir , IV knjiga, I deo  
                                                        Tolstoj, Lav Nikolajevič, Tri isposnika 
                                                        Tolstoj, Lav Nikolajevič. Karma  

Aleksandar Sergejevič Puškin .Tatjanino pismo Onjeginu

TATJANINO PISMO ONJEGINU


Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htjela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smjela
da ćete opet k nama doći
i da ću bar i rijetko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi… mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
U stepi, gdje moj život traje,
ja ne bih srela vas zacijelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osjećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga vjerna
i bila bih mu žena smjerna,
a svojoj djeci dobra mati.
Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’
na svijetu dala srce svoje!
Oduvijek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jamstvo bio
da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
i neviđen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj’o,
u duši davno glas odzvanj’o…
Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš’o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bijednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o priviđenje moje drago,
promak’o kroz noć kao sjena,
nad uzglavlje se moje sag’o
i šapnuo mi riječi nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe…
Pomisli: ja sam ovdje sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nijemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim…
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jamči lijepim
i predajem se njoj bez straha…

Onjeginovo pismo Tatjani


Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? s kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…

Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogresših, kako patim!
Ne, da vas viđam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žeđi biti moren,
U mom srcu koje voli
Gusiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve što još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...
Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

Fjodor Dostojevski, odlomci iz romana

Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nađete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!"

Braća Karamazov

___________________________________


Ali bolje da vam pripovedam o drugom mom sastanku, lanjske godine, s jednim čovekom. Tu je bila jedna vrlo neobična okolnost - zapravo neobična zbog toga što se jako retko događa ovakva zgoda. Taj je čovek, zajedno s drugima, izveden bio jednom na stratište, te mu je pročitana smrtna osuda, da bude streljan zbog političkoga prestupka. Nakon dvadesetak minuta pročitali mu i pomilovanje te mu je dosuđena druga kazna. Ali ipak, u razmaku te dve osude, proživeo je on dvadesetak minuta, ili barem četvrt sata, u nesumnjivu uverenju da će za nekoliko minuta naglo umreti. Silno sam voleo slušati kad se sećam ponekad svojih tadašnjih dojmova, I nekoliko sam ga puta stao iznova zapitkivati. Sećao se svega neobično jasno i govorio je da nikad neće ništa zaboraviti iz tih časova.

Dvadesetak koračaja od stratišta, oko njega je stajao narod i vojnici, bila su u zemlju pobodena tri stupca, jer je prestupnika bilo nekoliko. Prvu trojicu odveli su k stupovima, privezali ih, navukli im smrtnu odoru (duge, bele ogrtače), a na glave im ponaticali bele kape, da ne vide puške; zatim pred svaki stup stala četa od nekoliko vojnika. Moj je znanac stajao osmi na redu, trebalo je dakle s trećom grupom da ode  stupovima. Svećenik s krstom obišao je sve njih. Bilo je još pet minuta života, nije bilo više. Govorio je da mu se tih pet minuta učinilo beskrajnim rokom, silnim bogatstvom. Činilo mu se, za tih će pet minuta proživeti tolike živote te ne treba sada još ni da misli na poslednji trenutak, pa je još i uredio štošta: izračunavao je vreme da se oprosti s drugovima, odredio za to dve minute, zatim je još dve minute odredio da poslednji put pomisli o sebi, a zatim da se poslednji put ogleda oko sebe. Vrlo se dobro sećao da je uredio baš to troje i da je baš tako izračunao. Bilo mu je na smrti dvadeset i sedam godina, bio je zdrav i jak; kad se opraštao s drugovima, seća se da je jednomu od njih zadao prilično sporedno pitanje i silno se zanimao za odgovor. Zatim, kad se oprostio s drugovima, nastale su one dve minute što ih je odredio da misli o sebi; znao je unapred o čemu će misliti: hteo je zamisliti, što god može brže i jasnije, kako je to: evo sad on jest i živi, a za tri će minute biti već nešto, neko ili nešto - ko dakle? A gde? Sve je to mislio da reši za te dve minute! Nedaleko bila je crkva i vršak joj se s pozlaćenim krovom blistao na jarkom suncu. Sećao se da je silno upiljio oči u taj krov i u zrake što odsevaju od njega; nije mogao da se otrgne od tih zraka: činilo mu se da su te zrake nova priroda njegova, da će se za tri minute nekako sliti s njima ... Neizvesnost i zaziranje od toga novoga, što će biti i što će odmah nastati, bili su strašni, ali on veli da mu ništa u taj mah nije bilo teže nego neprekidna misao: »A što kad se ne bi umiralo! Da mi je vratiti. život - kakva bi bila beskrajnost! I sve bi to bilo moje! Svaku bih minutu onda pretvorio u ceo vek, ništa ne bih izgubio, svaku bih minutu sračunavao, ništa ne bih protratio uludo! Govorio je da mu se ta misao napokon prerodila u toliku pakost te je već želio da ga što brže ustrele.
  Idiot

________________________________________

''...Kako vi imate čudnu narav, Makare Aleksejeviću! Vi isuviše sve primate k srcu; zbog toga ćete ubek biti najnesrećniji čovek. Pažljivo cčtam sva vaša pisma i vidim da se vi u svakom pismu mučite i brinete zbog mene, kako nikad o sebi niste brinuli. Svi će,naravno, reći da imate dobro srce, a ja kažem da je ono i suviše dobro. Dajem vam prijateljski savet Makare Aleksejeviću. Ja sam vam zahvalna, veoma sam vam zahvalna za sve što ste za mene učinili; ja to sve i te kako osećam; pomislite kako mi je kad vidim da vi i sada, posle svih vaših nevolja, kojima sam ja bila nehotican uzrok- da vi i sada živite samo onim čime ja živim: mojim radostima, mojim žalostima, mojim srcem! Kad čovek sve tuđe prima k srcu, i kad tako duboko u svemu saoseća, onda nije ni čudo što je najnesrećniji. Danas kad ste s posla dosli k meni, uplašila sam se gledajući vas. Bili ste tako bledi, preplašeni, očajni; bili ste izobličeni- i sve zato što ste se plašili da mi ispričate o svom neuspehu, bojali ste se da me ne ožalostite, da me ne uplašite, a kad ste videli da se ja umalo nisam zasmejala, pao vam je kamen sa srca. Makare Aleksejeviću, ne tugujte, ne očajavajte, budite razumniji- molim vas, preklinjem vas. Videćete da će sve biti dobro, sve će se promeniti nabolje; inače će vam biti teško da živite večito tugujući i pateći zbog tuđe nevolje. Zbogom, prijatelju moj; molim vas, ne brinite suviše za mene." V.D.

  Bedni ljudi

______________________________________

To je od reči do reči ono što mi je pričao, uostalom, odavno već, jedan lekar - primeti starac. - To beše čovek već u godinama i nesumnjivo pametan. On je govorio tako isto otvoreno kao i vi, iako šaleći se, ali šaleći se tužno; ja, veli, volim čovečanstvo, ali se čudim samome sebi: što većma volim čovečanstvo uopšte, tim manje volim pojedine ljude, to jest svakog zasebno kao pojedinca. U svojim maštanjima ja sam često - veli on - dolazio do čudnih misli da služim čovečanstvu, i ja bih možda pošao i na krst za ljude kad bi se to najedared odnekud zahtevalo - a međutim, ni dana nisam kadar provesti ni s kim u jednoj sobi, znam to iz iskustva. Tek što se taj nađe blizu mene, a već njegova ličnost guši moje samoljublje i stešnjava moju slobodu. Za jedan dan sam kadar i najboljeg čoveka omrznuti: jednog zato što dugo za ručkom jede; drugog zato što ima kijavicu i neprestano se useknjuje. Ja, veli, postajem neprijatelj ljudi čim me se oni i najmanje' dotaknu. Zato se uvek tako dešavalo da što sam više mrzeo ljude pojedince, tim je vatrenija postajala moja ljubav prema čovečanstvu uopšte.

 Braća Karamazovi

___________________________________


"Kad je već toliko voliš, pa zar ne bi mogao poželeti da zaslužiš njeno poštovanje? A ako želiš, zar nemaš nade? Eto, ja maločas rekoh da je za mene čudna zagonetka: zašto ona za tebe polazi? Pa premda ne mogu da odgonetnem, ipak mi je nesumnjivo da tu mora da ima kakav uzrok razuman i dovoljan. U tvoju ljubav ona je uverena; a jamačno je uverena da imaš i nekih dobrih osobina. Drukčije ne može biti! A što si sad rekao samo još potvrđuje to. Jer ti, eto, i sam reče: kako je našla mogućnost da govori s tobom sasvim drugim jezikom no što ti se pre obraćala i govorila. Ti si sumnjalo i ljubomoran, pa stoga i uveličavaš kad što nepovoljno primetiš. A već, naravno, ona ne misli tako rđavo o tebi kao što ti govoriš. Jer inače bi značilo da ona svesno u vodu ili pod nož ide time što se udaje za tebe. A zar bi to moglo biti? Ko bi još svesno u vodu ili pod nož srljao?" 

Idiot

___________________________________



I ko zna (niko ne može da garantuje) , možda se na ovoj zemlji sav cilj kome čovečanstvo teži sastoji jedino u toj neprekidnosti procesa postizanja tog cilja, drugačije rečeno- u samom životu, a ne, u stvari, u cilju koji, naravno, ne može biti drugo nego dva puta dva su četiri, to jest formula, a dva puta dva je četiri, gospodo, nije više život, već početak smrti.Čovek se, u najmanju ruku, uvek plašio tog dva puta dva je četiri, a ja ga se i sad bojim... :?

Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti- a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim časkanjem.

Zapisi iz podzemlja
____________________________

Da, neki put se najdrskija misao, misao na prvi pogled nemoguća, toliko jako učvrsti u glavi da je čovek najzad smatra kao nešto ostvarljivo...I ne samo to: ako je ta ideja u vezi s nekom jakom, strašnom željom, onda je čovek, bogami, smatra, na kraju krajeva, kao nešto fatalno, neizbežno, unapred odredđno, kao nešto što nikako ne može da ne bude, što se mora dogoditi. Može biti da je u vezi sa tim još nešto, nekakva kombinacija predosećanja, neko neobično naprezanje volje, samootrovanje svojom sopstvenom mastom; ili možda još nešto drugo, ne znam...

Vi znate šta je to što je mene progutalo. I pošto nema nikakve nade , a u vašim očima sam nula, zato i govorim otvoreno: svuda vidim samo vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zasto i kako vas volim- ne znam. Znate, vi možda uopšte i niste lepi? Zamislite, ja uopšte i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Čak ni u licu? Srce vam, sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit- i to je vrlo verovatno. (...)
Znate li da ću vas jednog dana ubiti? Neću vas ubiti zbog toga što ću prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto ću vas ubiti jer me neki put nesto vuče da vas pojedem."

"A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje sami šetamo. Mene je već mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretučem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga neće doći? Vi ćete me dovesti do bunila. Tek valjda neću od skandala prezati? Ili od vaćeg gneva? Šta se mene tiče vaš gnev? Ja volim bez nade i znam da ću vas posle toga jos hiljadu puta više voleti. Ako vas ikad budem ubio, moraću, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguće duže neću ubijati, kako bih taj neizdržljivi bol da budem bez vas osećao što duže. I znate li još jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve više, a to je takoreći nemoguće."


U međuvremenu sam posmatrao i zapažao, učini mi se da, u stvari, račun malo znači, i da ni iz daleka nema onaj značaj koji mu mnogi kockari pridaju. Sede sa otvorenim novčanicima, beleže šta je izašlo, broje, izvode zaključke o šansama, proračunavaju, nazad stavljaju novac, i – gube, isto onako kao i mi, obični smrtnici koji igramo bez proračuna, Ali sam izveo jedan zaključak, koji je izgleda tačan, zaista, u toku slučajnih šansi ima, ako i ne baš sistem, a ono bar nekakav poredak – što je naravno vrlo čudnovato. (...)

(...) Odmah čim sam došao, stavio sam na par dvadeset zlatnika, dobio sam, stavio sam opet, i opet dobih, to se tako ponovi još dva ili tri puta. Mislim da se u mojom rukama obrelo oko četiri stotine fridrihsdora u roku od nekih par minuta. Tada sam trebao da se udaljim ali se u meni porodi nekakvo čudnovato osećanje, nekakvo izazivanje sudbine, želja da je zvrcnem po nosu, da se isplazim na nju! Stavih najveću dozvoljenu mizu od četiri hiljade guldena, i izgubih. Zatim, padnuvši u vatru, izvadih sve što mi je još bilo ostalo, stavih na isto mesto, i opet izgubih, posle čega odoh od stola kao ošamućen. Nisam pravo ni shvatio šta se to sa mnom desilo, i saopštih Paolini Aleksandrovoj o gubitku tek pred ručak. Sve dotle sam lutao po parku. (...)

(...) Da, nesretni čoveče, ona te je volela, i ja vam to mogu sad kazati, jer ste vi – izgubljen čovek! A kad bih vam i više kazao, da vas ona još i danas voli, vi biste onda, ipak, ostali ovde. Da, vi ste upropastili sebe. Vi ste imali izvesne sposobnosti, živu prirodu i bili ste zaista lep čovek, vi ste čak mogli biti korisni i vašoj otadžbini, kojoj su toliko potrebni ljudi, ali – vi ćete ostati ovde i vaš je život završen. Ne krivim lično vas. Po mom mišljenju, svi su Rusi takvi, ili su naklonjeni da budu takvi. (...)


Kockar


______________________________



 ...što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kazu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali lične crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezni biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponizilo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojecćg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.

Zločin i kazna
______________________________

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima, i to čak sa nekim uživanjem. Uostalom, sva ta pitanja nisu bila nova niti neočekivana, već stara, bolna, davnašnja. Odavno se u njemu sva ova sadašnja tuga začela, rasla, kupila se i u poslednje vreme sazrela i iskristalisala se u vidu strašnog, surovog i fantastičnog pitanja koje mu je izmučilo dušu i um, neodložno zahtevajući rešenje…A sad ga materino pismo odjednom porazilo kao grom. Bilo je jasno sad nije trebalo tugovati, stradati, pasivno razmišljajući samo o tome kako su to nerazrešiva pitanja, već neizostavno nešto učiniti, i to odmah, što pre. Treba se pošto-poto odlučiti na šta bilo, ili se savim odreći života. Poslušno primiti sudbinu onakva kakva je, jednom zauvek, i ugušiti u sebi sve, odričući se svakog prava da radiš, živiš i voliš.

_____________________________

Ne može čoveka svako da uvredi.
...Jedino se to možda može objasniti time da nije bila pri sebi kad je to učinila, to jest ne u onom smislu kako nam tvrde advokati za svoje ubice i lopove, nego pod onim snažnim dojmom koji, ako je žrtva bezazlena, ovlada njome kobno i tragično.


Tvoja je Misao bila ona i glupa, dok je u tebi - uvek dublja, a kad je izrekneš, smešnija je i nepoštenija. Jedino je kod nevaljalih ljudi koji samo lažu sasvim obratno.


Ama, potajna spoznaja o moći kudikamo više godi od javne vlasti Da sam bogataš koji ima na stotine miliona, čini mi se da bi uživao baš u tome da nosim najstarije odelo i da ljudi misle da sam najgori kukavac koji samo što ne prosjači, da me guraju i preziru: meni bi bila dovoljna sama spoznaja.

____________________________________


Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvređenosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se dogadja vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvređeni nego ne uvređeni."

• • Dostojevski Fjodor Mihailovič : Mi u Evropi ništa ne značimo
  • DostojevskiFjodor Mihailovič, citati
  • Dostojevski Fjodor Mihailovič, Zapisi iz podzemlja
  • Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bedni ljudi
  • 
    
  
  
  ANALIZE 
  • Haluciniranje Dostojevskog, Leonid Cipkin
  • Blagoje Pantelić, Hristos ili gadarinski bezdan ( Bulgakov _Dostojevski ) 
  • Zašto je Dostojevski spalio prvu verziju „Zločina i kazne“:

Béla Hamvas,Stabla

O va lipa raste u jednoj dolini Bakonya, tamo gde se dolina sužava s južne strane, gde iz boka brda strše stene, deset-dvanaest tona teške. Seme je palo između dve stene. Dok je deblo dosegnulo širinu koju su mu stene dopuštale, moglo je rasti gotovo bez prepreke. Ali to nije dugo trajalo. Onda se lipa napela u stene i razmaknula ih. Sada se na nju srušila odozgo stena poput kuće i pokrila je. Lipa se izvukla. Korenjem se uhvatila u donje kamenje i počela stenu gurati prema gore. Rasprsnula je kamenje koje joj je ležalo na putu.

Na dva mesta, tik do debla, pale su zbijene mase veličine stola. Stablo ih je svojom korom prekrilo, razlilo se po njima poput žive lave i jednostavno je progutalo dvije zbijene mase. Razmrvilo je stene ispod tako da ih je korenjem obuhvatilo i pritiskivalo poput goleme zmije, dok se nisu ugušile, odnosno raspale na komade. Smrtnim je pritiskom, koji je trajao godinama, istisnulo iz njih svaki otpor.
Sada lipa ima tri korena širine struka. Jedan, nakon više zavijutaka koje čini između gromada stena, neposredno prodire u bok planine. Drugi se koren grana na četrdeset-pedeset izdanaka, užasna šaka s pedeset prstiju, od čijeg dodira zastenje gromada stene. Treći je koren napola gol jer se kamenje osipalo uokolo, voda je isprala zemlju i korin je poput creva koja ispadaju iz rasporene utrobe. A iznad, stremi prema gore, u prostor, četverokatno ravno deblo, širine tri čoveka, povlačeći za sobom mnogo svojih grana i svog lišća te živi poput besmrtnog smeha.

Bilo bi dobro znati što je ova lipa, dok je još bila seme, mislila o sebi. Htela je postati pravilna i razmerna, poput svih stabala, idealno stablo, poput svakog bića – idealno biće. Ali nije bila sanjalica. Stiene bi smrvile sanjalicu. Nije bila ni luckasta. Luckasti bi od nestrpljivosti već pobjegao. Pobeći znači zanekati sudbinu. Sudbinu zanekati znači biti slab. Biti slab znači biti pobeđen.

Mogu se videti takva sanjarska stabla koja zatvorenih očiju misle o životu kojeg nigde nema. Stabla uznemirena lica, potonula u skrivene zadovoljštine. Život im je previše loš, ne zato što je loš, nego jer je lakše izmišljati; kao da se zagrize u vlastitu sudbinu, kao što grabljivica zagrize meso, kao što puzavica uguši u mračnom zagrljaju sve čega se dohvati. Mogu se videti luckasta stabla koja poput bezumnika svijaju svoje grane i nerazumnim pokretima strše, izvode neprikladne plesne pokrete, ironiziraju sebe jer se ne slažu sa sobom. Postoje patetična stabla, ima mrkih, osamljenih. Ima stabala idiota, opscenih, perverznih, glupih stabala. Konačno, lica stabala ne mogu se pogrešno shvatiti.

Lipa iz Koloske herojsko je stablo. Nije lepo, ali životna snaga nigde nema takve veličanstvenosti – ni u Homera, ni u kipovima, ni u betovenovskoj glazbi, ni u ničeanskoj filosofiji, ni u cesarskoj sudbini. Ta nema bitka koju je sama bìla sto pedeset godina tu, na nepovoljnoj padini, usred žestokih kiša, ujedanja vetrova i odrona kamenja, među golemim gromadama, u uskom grlu doline.

Trebala se napeti, izgubila je oblik, trebala se nagoditi, nije smela biti milosrdna ni trena; okrutnom mirnoćom, predviđanjem, izdržljivošću uspela je neprestance rasti, i danas, kada je već pobedila, nadišla svoju borbu, naborana, istrošena, obogaljena, ume se smejati, zdravo se smejati. Nakon svega, što bi joj iko još mogao reći o životu čemu se ona ne bi smejala?
Čime joj mogu zapretiti?
Čega se još može bojati?
Može li se s njom dogoditi nešto od čega strašnije nije već doživela i svladala?
Šta znači umreti?
Što znači bojati se smrti?
Više se ne boji. Nikad, ni za trenutak nije bila sretna, ali se smeje onima koji je zbog toga žale. Ne poznaje obilje. Počinak samo iz snova. Mir joj je nepoznat. I ne zna da postoji bogatstvo.
Udobnost?
Šta je to?
Mršavo, visoko, žilavo, očeličeno biće. S okorelošću zlotvora i obazrivošću mudraca.
Da je čovek, živela bi život poput Atile ili Džingis-kana, ali bi jela poput Gargantue i smejala se poput Falstaffa, te tako mirno ubijala poput Borgie.
Da je životinja, imala bi kraljevske osobine lava, krvoločnost tigra, snagu udava, mir slona, žilavost divokoze i sigurnost orla.
Da je pesnik, pisala bi takve pesme da bi se zapalio papir.
Da piše muziku, planine bi plesale. Da ljudi danas imaju osećaj za veličanstveno, ovo bi stablo imalo sve[tenika, mladog vitkog momka koji bi pevao i žrtvovao mu, u sjajnim bi letnjim jutrima stajao ispred njega, klanjao se i uzvraćao mu smeh.

_____________________________________

Prisećam se života kad sam mogao snatriti o budućnosti, živeti korak unapred. Bilo je vremena za jučer i za sutra, za planove i za želje, za pokušaje i pogreške. Bili su to, naravno, sasvim lični snovi. Želeo sam jako, snažno i daleko, razbacivao sam se odvažnošću i htenjem da ostvarim sebe, postanem taj Ja, dozovem onog pravog i jedinog mene,... ah...
 

Kakva je lakoća bila tada i patiti i plakati i mrziti i voleti. Padati i dizati se. Kako je lako bilo sebi raditi svašta i od sebe raditi bilo kog. Kako je tek lako bilo reći nešto i ne utopiti se u močvari banalnosti. Odviše lako.
 

Sada, kada žrvanj života melje neumitno snažno - postajem tiši. Ona lakoća stropoštala se do nogu poniznosti; postala težom. Nikakve krive reči više nema. Neodlučnog poteza. Više se ne radi o meni. Nosim život kao ranjenika na rukama kroz pustinju a imam vremena samo toliko da nađem vodu.

Moje ruke sada govore. Ja ćutim. Život počinje brigom o drugome.

 

___________________________________

 

Neko izvesno vreme je prošlo te sad mogu sa određenim samopouzdanjem tvrditi kako sam odnos sa sobom - izgubio.

Dalek sam sebi. Daleko sam sebi ja. Daleko su drugi. Daleko su svetovi. Daleko su odmakle želje. Daleko je entuzijazam splasnuo i daleko su sećanja rasprsnuta. Daleko je i budućnost odmakla. I sve ono što je nekoć u meni tako živo plamtelo danas je tako daleko i strano postalo.  Jedino ona koja nikad stvarno nije bila tu, još uvek ostaje neposredno blizu.

________________________________

Mađarski Hiperion

Pitaš me kako uskladjujem divljinu svoga razmišljanja s pitomim načinom moga života? Pitaš me zapravo zašto strašno zaljubljeni muškarac ne polomi svoju dragu. Što je strasniji, sve je nežniji, što je snažniji, sve je blaži. Smem da budem krotak, jer je moja vatra tako neizmerna da mi ništa drugo nije dostojno do samo krotkost.
Čini mi se, kada bih ja došao na vlast, vladavina bi se moja hiljadu godina pominjala uz cvokotanje zuba. Nema tog istočnjačkog despota, rimskog cara, kneza Inka koji bi neljudskije postupao sa svojim narodom. A ono što bi najužasnije bilo u ovoj vladavini jeste što u meni nema nikakve svireposti. Ne bih uživao u patnjama drugih. Samo ne bih hajao za njih. Kao što ne hajem ni za sebe. Moja mera nije ljudska. Da li sam lud? Ako oduzmeš reči ono što je u njoj bolest, onda kažem - da.
Najvećem broju ljudi život je isuviše jak. I zbog toga ne mogu da ga podnesu bez narkotika. Iskapiti ga čistog veoma je teško. Od njega se postaje melanholik, ili se podivlja i posrće. Samo ga najsnažniji podnose bez bilo kakvog krivotvorenja, sa svim njegovim mirisima, samo najsnažniji umeju da trezveno čisto žive opojnost koja izvire iz života.
Čini šta hoćeš. Ali uvek ćeš znati od čega si se plašio. Plašiti se znači umreti. Znači propustiti. Znači nikada. Nikada više. Shvati, nikada, nikada više. Nalog tvoga života nije da se mora. Jer se ne mora ništa. Nema prinude. Ali shvati da ovo ovde nikada više nećeš moći da učiniš. Što ne učiniš ovde, danas, sada, to nećeš nikada moći da učiniš. Što se plašiš da učiniš sada, to si izgubio zauvek.
Nikada ovako lepo, ovako veliko, kao sada, danas, ovde, neće više ništa biti.
A ubijeni tren, iscurela krv bogova i pretvorena u otrov, i nikada neće biti drugo do otrov, nikada propušteno neće biti drugo do propušteno, strah drugo do strah.
Čovek je slobodan, uvek je slobodan da učini sve i uvek je slobodan da se plaši. Ali nikada smrt neće biti drugo do samo smrt, otrov, strah i propušteno.
Čovekova je sudbina da bude star i pohaban. To je vreme kada se oko njega počinju okupljati prijatelji, počinju da ga hvale. Već ga se ne plaše, nema opasnosti. Zašto nisi postao onaj koji noću jesi? Onaj koji samo noću sme da misli? Smeš i znaš, misliš svoju pravu sudbinu, umeš da letiš. Odvažnost snova. Dublji i eteričniji svet. Tako prihvatiti dodir kao da spavaš na belom kamenu, ispod čempresa u snu. Naokolo rascvali oleanderi, mirisni borovi, bršljan u snu. Novu sudbu sebi sanja.
Radost je najnemilosrdniji bič koji nas tera. I nema milosti.

Elektronski sistem za praćenje žena

Saudijska Arabija ženama uskraćuje mnoga prava koje pripadnice lepšeg spola na zapadu smatraju sasvim normalnima, pravo na glasanje i upravljanje automobilom. Ova konzervativna kraljevina je napravila korak nazad u poštivanju ženskih prava. Reč je o kontroverznom programu nadzora kretanja žena, koji upozorava muške „čuvare“, pripadnike porodice, gde se nalazi određena žena naročito ako je ista prešla granicu zemlje. Muškarci putem SMS poruka prate gde se nalaze njihove „štićenice“ bez obzira radi li se o odraslim i punoletnim ženama i putuju li one u društvu ili same.

Uz mnogobrojne online tekstove i  udruženja za ljudska i ženska prava, koje su osudile ovakav način nadzora nad ženama, web novina Io9 je sa zabrinutošću primetila kako se Saudijska Arabija nalazi na 130 mestu u svietu u pogledu jednakosti polova. Da stvar bude gora oni su gotovo na samom začelju lestvice jer su ispitivane 134 zemlje. Bez obzira na bogatu privredu Saudijske Arabije, koje počiva na velikim količinama „crnog zlata“, u ovoj zemlji je zaposleno samo 16,5% žena. Zahvaljujući šerijatskom pravu, žene – bez obzira na godine, moraju imati muškog „čuvara“ i ne mogu napustiti zemlju bez pismene dozvole muškaraca iz obitelji koji je „odgovoran“ za njih.
Novi elektronski sistem nadzora žena je implementiran sredinom 2012., godine, i sudeći po ogromnom broju zahteva, postaje jedna od najkorištenijih aplikacija u svetu bežične telefonije..

Manal al Sherif, pripadnica pokreta za zaštitu ljudskih prava u Saudisjkoj Arabiji je potvrdila implementaciju ovog programa preko Twittera. Al Sherif je postala poznata u svetu kada je na You Tube uploadala video na kojemu se vidi kako upravlja automobilom.
Vlasti u ovoj zemlji nisu čak ni prokomentirale aplikaciju s kojom će se monitirati kretanje više od polovica državljana njihove zemlje. Čak što više, postavlja se pitanje kako tvorci programa imaju podatke koje bi trebali biti u nadležnosti i korištenju policije, jer se automatski prate brojevi telefona svih žena koje imaju pasoše, dok poruke dolaze članovima porodice, koji su u istoj policiji poznati kao njihovi „čuvari.“
Ministarstvo unutrašnjih poslova Saudijske Arabije je opovrglo optužbe o njihovoj umešanosti u celu rabotu, tvrdeći kako oni nemaju nikakvu nameru u konekciji između žena i njihovih čuvara. Prema tekstu web stranice Riyadh Bureaua ova aplikacija je pokrenuta još 2010., godine, no sada je usluga automatizovana bez potrebe za molbom ministrarstvu unutrašnjih poslova.

 

 

Al Sharif je u intervjuu objavljenom u Wired izjavila je sledeće:

„Nama ženama je ovakav program savršena prilika da se suočimo s pitanjem, zašto nas se tretira kao da smo maloletnice? Pre uvođenja elektroničkog nadzora praćenja, morala sam samo potvrditi dokument koji je potpisao moj „čuvar“ kako bih mogla napustiti zemlju. Takav dokument je obično bio važan samo za jedno putovanje. Državljani drugih zemalja u Perzijskom zalivu su nam se smejali kako se naša zemlja ponaša prema ženama, i što su naše vlasti uradile, stvorile su elektronski sistem nadzora kretanja žena. Sad je „žuti papir“ s odobrenjem čuvara postao nevidljiv, no mi smo postale još više nadgledane. Čini se da je Saudijska Arabija odlučila nastaviti putem zatvaranja vrata svim strancima s druge strane osiguravajući kontrolu uz pomoć visoke tehnologije.“

Na web stranici Raw Story je izašao tekst koji se bavi istom temom, u njemu je novinarka Badriya al Bashir otvoreno kritikovala položaj žena u Saudijskoj Arabiji:

„Vlasti koriste tehnologiju kako bi nadzirali žene. Žene se u našoj zemlji drže u stanju ropstva, i to ropstvo je omogućeno od strane muškaraca u ultra konzervativnoj kraljevini.“
 

Žene se iz reklama brišu

 

Saudijska Arabija je poznata po iznimnoj cenzuri s materijalima koji imaju ikakve veze sa ženama, nedavno je javnost otkrila kako se koristi Photoshop u reklamama za Ikeu u ovoj zemlji. Iz reklama Ikee su jednostavno izbrisane žene . Web stranica Blisstree nam je otkrila kako se žene “brišu” iz prodajnih kataloga u Saudi-Arabiji.
Kralj Abdullah od Saudijske Arabije je nedavno najavio kako će žene moći glasati na lokalnim izborima 2015. godine, no također se daje i mogućnost da žene budu izabrane u oba doma parlamenta. Možda reforme i dolaze do ove zemlje, no morat ćemo se strpiti i videti jesu li ovakve izjave marketinški trikovi ili je u pitanju napredak u pravima žena u Saudijskoj Arabiji.
izvor

Marina Cvetajeva

KNJIŽEVNO delo Marine Cvetajeve obimno je i raznorodno. Pored pesničkih zbirki Cvetajeva je napisala dvanaest poema, sedam poetskih drama i brojne prozne, kritičko-esejističke, memoarske i autobiografske radove. Pisala je mnogo. Dobar deo njenog književnog opusa još nije objavljen. Istraživači moderne ruske književnosti još nisu rekli pravu reč o njenoj poeziji. Pasternak je pisao da „najtotalnija od svih revizija i najznačajnije od svih priznanja očekuju Cvetajevu". Možda će se uskoro ove Pasternakove reči i potvrditi.
Cvetajeva je počela da piše stihove još u šestoj godini. Prve pesme je štampala u šesnaestoj, a prvu knjigu pesama objavila je u osamnaestoj godini („Večernji album", 1910), za koju je Andrej Bjeli rekao da je najčistiji pesnički glas što ga je čuo. Do 1913. godine Cvetajeva je objavila još dve knjige pesama, a posle oktobarske revolucije štampala je u Moskvi knjigu pesama „Vrste" i poemu „Car-devojka".
Od 1922. do 1939. godine Cvetajeva živi u inostranstvu kao emigrant (Berlin, Prag, Pariz), gde štampa još četiri knjige pesama. Ruska emigracija u početku je prihvata kao svog pesnika. Štampa njene pesme i povoljno ih ocenjuje. Međutim, Cvetajeva postepeno shvata da taj belogardejski svet nema ničeg zajedničkog s njenim poetskim i ljudskim idealima i sukobljava se s najuticajnijim literarnim krugovima ruske emigracije, koji je sve češće i žešće napadaju u štampi, a neki kritičari njene poezije izjavljuju da je njena poezija u potpunosti neprihvatljiva za njih (bele). I tako je Cvetajeva 17 godina živela u inostranstvu sama, neshvaćena, između dva sveta, „bez čitalaca, bez drugova, bez kruga, bez sredina". Emigrantska štampa sve rede objavljuje njenu poeziju, jer u njenom glasu sve više naslućuje ne svoj, već „njihov" (sovjetski) glas. Iako u njenoj poeziji nije bilo revolucionarnih tema i sadržaja, iako je i sama pesnikinja izjavljivala da „ni jednom pesničkom i političkom pravcu nije pripadala i ne pripada", u njenoj poeziji je bilo prizvuka novog, progresivnog, u obradi večnih tema ljubavi, života, smrti, čovekove sreće i sudbine, što se na specifičan način suprotstavljalo buržoasko-dekadentnoj i epigonsko-snobovskoj atmosferi u kojoj je životarila ruska emigracija. To je bio taj novi, „njihov" glas, koji je uzdigao modernu rusku poeziju na najviši nivo evropske poetske misli, otkrio nove mogućnosti poetskog govora i obogatio poeziju novim sadržajima i novim izražajnim sredstvima.
Cvetajeva je, suprotno razlozima koji su je odveli u emigraciju, čulom pesnika otkrila pravu istinu o novoj Rusiji, o sovjetskom društvu i sve tragične posledice svoga suprotstavljanja vremenu, istorijskom trenutku i revoluciji, čiju monumentalnu humanističku viziju sveta u početku nije naslućivala. Ona se sve življe interesuje za život u otadžbini, koju nikad nije shvatala kao „ograničenu teritoriju", već kao „neminovnost sećanja i krvi". Govorila je da „Rusiju može zaboraviti samo onaj ko Rusiju zamišlja izvan sebe. Ko Kusiju nosi u sebi izgubiće je samo sa svojim životom."

U jednom pariškom žurnalu 1923. godine Cvetajeva je povodom boravka Majakovskog u Parizu napisala:
„28. aprila 1922. godine, uoči mog odlaska iz Rusije, rano ujutru na sasvim pustom Kuznjeckom trgu, srela sam Majakovskog.
— No, Majakovski, šta mogu od vas da prenesem Evropi?
— Da je istina ovde.
7. novembra 1928. godine, kasno uveče, izlazeći iz kafea „Volter", na pitanje: Šta možete reći Rusiji posle čitanja Majakovskog? — odgovorila sam, bez razmišljanja:
— Da je snaga — tamo."

Poezija Marine Cvetajeve predstavlja originalan, snažno intoniran i svež zvuk ne samo u ruskoj već i u evropskoj poeziji dvadesetog veka. Emocionalna zasićenost, bujan temperament, sloboda i aforističnost poetskog izraza, intenzitet poetskog doživljavanja, neobično bogata i funkcionalna ritmika — sve ove osnovne i mnoge druge osobenosti poezije Cvetajeve harmonično se dopunjuju, tako da je teško reći šta je najhitnije u njenom poetskom stvaralaštvu. Međutim, poseban kvalitet ove poezije je virtuozna muzička organizacija stiha. Cvetajeva je očarana zvukom i ritmom. Ritam predstavlja polaznu osnovu u oblikovanju poetskih sadržaja.
Poezija Marine Cvetajeve nije autobiografska slikovnica, kao što je to, na primer, Jesenjinova poezija. Na osnovu njenih stihova ne bi se mogla rekonstruisati njena biografija. Događaji koji su se zbivali oko nje, čak i oni veoma značajni, nisu nalazili neposredan odjek u njenoj poeziji, ako ih sama nije doživljavala u svom unutrašnjem biću. Čak i u najintimnijim, ljubavnim temama, poezija Marine Cvetajeve nema onaj lični, sentimentalni ton, tako karakterističan za poeziju žena pesnika. Kao da ne peva o svojoj ljubavi, o susretima, o rastancima, već o svim ljubavima, svim susretima i rastancima. Kao da je doživljaj ljubavi samo povod da se kaže širi, univerzalniji doživljaj sveta, čitav jedan život, sveukupnost ljudske sreće, bola, sudbine.
Htela je da svoj bol „uključi u sav tuđi bol", da ga poistoveti sa tuđim. I u tome je uspevala kao retko koji pesnik. Nije opevala velike pokrete masa, velike događaje, iako je živela u doba kada je „uzdrhtao i izrastao" glas svakog velikog pesnika Rusije, doba kada je „lema revolucije bila poruka vremena", ali je na originalan i duboko human način pevala o pokretima ljudskih duša, o unutrašnjim bunama koje pokreću i usmeravaju, koje se svakodnevno upliću u život čovekov.

Branko VUKOVIĆ


PESME
Iz „Stihova Bloku"

1.
Tvoje ime je ptica na dlanu,
Tvoje ime je led na jeziku.
Jedan jedini pokret usana.
Tvoje ime je — pet slova samo.
Loptica, u letu uhvaćena,
U ustima zvona posrebrena.
Kamen bačen, na jezeru tihom,
Bućnuće tvoje ime zvukom.
U noći se topot kopita čuje —
To tvoje ime odjekuje.
I doziva ga u slepo oko
Ovo za škljocanje zvonko.
Tvoje ime je… ah, ?tije to!
Tvoje ime je. poljubac u oko,
U očnih kapaka nežnu jezu,
Tvoje ime je poljubac u snegu,
Plavi gutljaj s izvora hladnog.
Sa tvojim imenom san je dubok.

2
Nežna sablasti,
Viteže bez mane,
Ko te pozvao
U moje mlade dane?
U plavoj magli,
U sneznoj rizi
Odeven, stojiš.
Lutam po gradu,
Ne zbog vetra.
Već treće veće
Slušam đavola.
Plavooki me
Pesnik snega
Urekao.
Labud snezni
Pod noge mi perje baca
Perje lebdi i lagano
U sneg pada.
Tako, po perju
Idem ka dverima
Iza kojih je smrt.
On mi peva
Za plavim prozorima,
On mi peva
Dalekim praporcima.
Dugačkim krikom,
Labudovim klikom
Zove.
Priviđenje milo!
Znam da sanjam sve.
Učini milost:
Amin,
Neka se raspe!
Amin.

3
Ti prolaziš u predvečerje,
I videćeš taj sjaj što jenjava.
Ti prolaziš u predvečerje,
A mećava tragove zavejava.
Kraj mojih prozora, bez strasti,
Proći ćeš u snezne tišine tvoje,
O, pravednice moj prelepi,
Tiha svetlosti duše moje!
Neću se zakopati u tvoju dušu!
Nerazrušive su staze tvoje.
U ruku, od poljubaca bledu,
Neću zakucati klinove svoje.
Ni ime tvoje neću izreći,
Niti ću za tobom ruke pružiti.
Voštanom, bledom liku tvom
Samo ću se iz daljine pokloniti.
I pod laganom vejavicom
Na kolena ću se spustiti,
I u slavu tvome imenu svetlom
Sneg ću večernji poljubiti.
Tu gde, korakom veličanstvenim,
Ti si prošao sred tišine gluve,
Tiha svetlosti slave svete,
Svedržitelju moje duše.

4.
Zverima — brlog,
Putniku — put,
Mrtvacu — sanduk,
Svakome — svoje.
Žena —- da se pretvara,
Vladar — da upravlja,
A ja — da slavim
Ime tvoje.

5.
U mojoj Moskvi kupole gore,
U mojoj Moskvi zvona zvone
I u redovima stoje grobnice, —
U njima počivaju carevi i carice.
Ti ne znaš da se u Kremlju jutrom
Lakše diše nego na svetu ćelom!
I ne znaš da na Kremlju mom
Ja se molim tebi do zore.
A ti šetaš nad svojom Nevom
U času kad nad rekom Moskvom
Ja stojim su glavom oborenom,
A svetiljke više ne gore.
Ja te volim nesanicom svojom,
Ja te osluškujem nesanicom svom —
U času kad se po Kremlju ćelom
Bude zvonari, zvona zvone.
Ali moja se reka sa tvojom rekom,
Ali moja se ruka sa tvojom rukom,
Neće sastati. Sa radošću tom
Živeću samo od zore do zore.
1916)

Susret

Na zakazani sastanak ću zakasniti.
Poneću proleće u sebi —
A doći ću seda. Jer ti si sastanak
Zakazao visoko!
Godinama se nije kolebao
Ukus Ofelije prema gorkoj rutvici!
Preko planina ću ići i raskršća,
Kroz duše ići i ruke.
Na zemlji dugo proživeti.
Krv je prašuma i svaka kap je zaton.
Ali uvek vidim u predelima izvora
Lik Ofelije medu gorkim travama.
Nju, što sa gutljajem strasti
Proguta mulj. Svežanj na šljunku!
Ja sam te volela visoko
I sahranila sebe na nebu!
(1923)


-- ---
Ja ću te oteti od svake zemlje, od svakog neba,
Zato što je šuma moja kolevka i grobnica,
Zato što na zemlji stojim samo na jednoj nozi,
Zato što ću bolje od svih da pevam o tebi.
Ja ću te oteti od svih noći, svih vremena,
Od svih zlatnih zastava, od svih oštrih mačeva.
Ključeve ću tvoje bacit, oterati pse sa praga,
Zato Što u zemnoj noći ja sam vernija od psa.
Od svih žena i jedine žene ću te odvojiti,
Nećeš biti mladoženja, — ja nevesta neću biti,
U poslednjem okršaju uzeću te — samo ćuti! —
Od onoga sa Jakovom što je stajao u noći.
Ali sve dok na grudima ne prekrstim ruke tvoje —
O prokletstvo ! — ti ćeš biti sam gospodar
volje svoje. Krila su ti usmerena prema nebu, prema
letu,
Zato što ti je svet kolevka — grobnica ti je u svetu!
0916)


Pukotina
Kako se završio slučaj taj
Neće saznati ni ljubav ni druželjublje.
Svakog dana odgovaraš tiše,
Svakog dana, padaš sve dublje.
Ne uzbuđuje nas ništa više,
Samo se drvo njiše granama,
Kao pukotina ledena što se
Zbog tebe otvorila u grudima!
U riznici sličnosti, evo ti, o tom,
Nasumce, proročanstvo glasi:
Spavaš u meni, kao u kristalnom
Grobu, spavaš u meni, kao u rani
Dubokoj. Tesna je ledena pukotina!
Led je ljubomoran na svoje mrtve:
Prsten—pancir — pojas — i žig…
Bez povratka je i odjeka sve.
Uzalud kunete Helenu, udovice!
Lepa Helena nije vatra Troje!
Plavet ledene pukotine na čijem dnu će
Otpočinuti telo tvoje…
Sjedinivši se s tobom kao Etna
S Empedoklom… Spavaj, sanjaru,
A svojima reci da je uzaludno
Telo svojih mrtvih skrivati na dnu.
(1923)

Sahara

Lepotani, ne jezdite !
Peskom tišine
Duša neće odati
Bez traga izgubljene.
Zaludna su traganja
Lepotani sada!
Izgubljeni spava
U grobnici nada.
Stihom, kao zemljom
Čuda i vatre,
Stihom, kao zemljom,
Ušao je u mene:
U suhu, u peščanu,
Bez dna i bez dana.
U mene, u bezdanu
Pao je do dna.
Slušajte bez zavisti
Ovu povest duša.
U oazama očiju
Peščana je suša…
Adamova jabuka,
Drhtaj, zvona glas.
Celog ga je uzela,
Kao bog i strast.
Bezimen i ugrabljen
Ne tražite! Pade.
U pesku zaborava
Spavaju hiljade!
Tišina je vrenje
Penušavog vala.
Pesak je pokrio
Tvoj grob, Sahara.
(1923)


Drevne magle ljubavi
1.
S rukama u džepovima stojim.
A plavi se put vodeni.
Odlaziš — zora se rumeni.
Opet nekoga treba da volim ?
Vatrena izmaglica Site
U tvojim očima se gusne…
Ja ću pamtiti samo usne
I strasnu tvoju reč:
— Živite
2.
Besni vetar šal nadima.
Taj čas je moja sudbina.
U grlu i u očima
Gnezdi se tuga zverinja.
Klecaju kolena slaba.
To je ta gospodnja strela
Kakav sjaj! Ja ću danas
Ko Karmen biti besna.
Stojim s rukama u džepovima.
Među nama okean plavi.
A nad gradom — magle, magle,
Te drevne magle ljubavi.
(1917)


Stenjka Razin
1.
Sa vetrom zaspala zlatna zora,
Noć se približava ko kamena gora,
Sa kneginjom svojom iz žarkih krajeva
Besni ataman otpočiva.
Kao pod teretom ramena je zgrbio,
Sav se u slušanje udubio —
A nad njegovim toplim šatorom
Grmi slavujski grom.
2.
A nad Volgom — noć,
A nad Volgom — san.
Na ćilimu, na šarenom,
Odmara se sa kneginjom ataman,
Sa crnovedom Persijankom.
I zvezde se ne vide, i talasi se ne čuju, -
Samo vesla kroz noć tamnu paklenu
I odnosi u noć atamanov čun
Grešnu dušu persijansku.
I čula je noć
Takve reći:
— Zar nećeš, je li,
Pobliže leći?
Medu našim ženama si
Zrno biserno!
Lik moj zar te tako plaši?
Rob sam večni tvoj, robinjo,
Persijanko,
Polutanko !
A ona — obrve natmurila,
Obrve tanke,
A ona — oči oborila
Persijanske.
I s usana njenih —
Samo uzdah jedan:
Džal — Edan!
A nad Volgom — zora rumena,
A nad Volgom — raj.
I galami gomila pijana:
Atamane, ustaj!
Dosta si se nalezao s kučkom
muslimanskom !
Gle, oči lepotice su uplakane!
A ona — kao smrt.
Usta krvava. —
I podiže se atamanova stroga obrva.
— Ti nisi prihvatila našu postelju —
Onda, kučko, prihvatićeš našu krstionicu !
Vedrina neba,
Tama dna.
Na krmi crvena
Papuča ostala.
I stoji, stoji Stepan poput strašnog hrasta,
Pobledeo Stepan sav, čak i rujna usta.
Zaljuljao se, pokleknuo. — Oh, malaksao !
Pridržite, nevernici, — mrak na oči pao !
Evo ti, Persijanko, Polutanko.
3.
(Razinov san)
I sanja Ražin san:
Kao da plaču čaplje barske.
I sanja Ražin san:
Kao da kaplju kapi srebrne.
I sanja Ražin dno —
Cveće na marami izvezeno.
I sanja lice jedno —
Crnoveđo, zaboravljeno.
Sedi kao bogorodica,
I niže na nit zrna bisera.
On bi joj hteo nešto reći,
Ali jedva usne pomera…
Pritiska ga, da jedva diše,
Komadić stakla na grudima.
Kao pospana straža se njiše
Stakleni baldahin medu njima.
Kormilar je ladu usmerio
Niz Volgu reku zorom.
O, zašto si me ostavio
Samo sa jednom papučom?
Ko će hteti, prijatelju,
Bosonogu lepoticu?
Ja ću ti doći, prijatelju,
Za drugu papučicu.
I zvone, zvone, grivne, zvona:
— Potonula si i ti, srećo Stepanova!
(1917)


Prikovana…

Prikovana na sramnome stubu
Prastare slovenske savesti, —
Zmija u srcu i žig na čelu
Svedoci su moje nevinosti.
Ja znam sve te blažene spokoje
Što pričesnice u sebi nose,
Ali nisu krive ruke moje
Kad na trgovima sreću prose.
Pogledajte celo moje blago,
Recite — da li sam oslepela?
Gde mi je srebro ? Gde mi je zlato.
Na mom je dlanu trag pepela!
To je sve što sam nežnošću i molbom
Isprosila od srećnih ljudi.
To je sve što ću poneti sa sobom
U kraj ljubljeni što mir nudi.
(1920)

Psihe ja

Nisam samozvanka — došla sam u kuću,
I nisam služavka — ne tražim hleba.
Ja sam tvoja strast, tvoj odmor nedeljni,
Tvoj sedmi dan, sjaj tvog sedmog neba.
Tamo na zemlji groš su mi davali,
I kamen vodenični mi visio o vratu.
Zar već nisi prepoznao, o, voljeni,
Tvoju Psiheju — tvoju lastu?
***
Pisala sam na đačkoj tablici,
I na izanđalim lepezama,
I na rečnom i na morskom pesku,
Prstima po staklu, po ledu klizaljkama, —
I na stablima stogodišnjim,
I, najzad — da bi svi znali o tom! —
Da te volim ! volim ! volim ! — volim ! —
Pisala sam po nebu dugom.
O, kako sam želela da cveta sve to
Zajedno sa mnom, pod mojim prstima.
I kako sam, naslonivši čelo na sto,
Brisala tragove imenima…
Ali ti, u ruci podmitljivog pisca Stisnuto!
Ti — ime, što mi srce slamaš!
Ti, urezan u prstenu, stoga nisam prodala !
Ti ćeš ostati na tablicama.
(1920)

Iz tragedije „Arijadna"

TEZEJ
(nad zaspalom Arijadnom)
Spava, ona koja skrivenu Istinu duša, poznade.
Spava, miljem zasićena.
Spavaj! — muž ti bdi.
Grana, vodom nošena!
Strast, poštuj je — spava!
Samo zbog toga ne spavam ja
Što nisam sit blaženstava.
Zar istom tom gorčinom
Pritisnut, slavuj ne bdi?
Kao da more pijem
Svaki čas sve slanije!
Spava, nežnošću zapljusnuta,
Spava, ružama okićena.
Mojom čežnjom neutaženom
Tako je brzo zasićena!
Kad na pučini kao biseri
Iščeznu reći pregršti,
Spavaj, mlada ženo!
Krv će pamtiti.

ARIJADNA
(u snu)
Volim !
TEZEJ
Kroz božje drvce sna —
Slušaj, zavet tu stoji:
Zemlja je u nama ugašena,
Besmrtnost ne postoji.
Bez dna je naših nada žban,
Misao veća od lobanje!
Tela su naša zasićena
Sokom besmrtne čežnje!
Ko borac obamrli,
Zadnji se uzdah gubi —
Spava. Znaj da će ponovo
Da bukne borba…
ARIJADNA
(u snu)
Ljubi!
TEZEJ
Kroz vezenu zavesu sna
Srcem ću se probuditi.
Duša je naša neumorna,
I malo joj je usne ljubiti,
I malo joj je ogledala,
Svetkovina i milja jek.
Spavaj, mladice smrtna,
Smrt će proći.
ARIJADNA
(u snu)
Zauvek.
Vi, što prolazite pored mene
I mojih sumnjivih čarolija, —
Kada bi' znali koliko paklene
Strasti i života se probekrija,
Kakav su smeli žar odneli
Ta slučajna senka i taj šum plah.
I kako mi srce ispepeli
Uzaludni, izgubljeni prah.
O, vozovi, što jurite sada
I u noć odnosite san stanice…
Znam, shvatili ne biste ni tada
Kad biste znali tajne klice —
Zašto su moje reči grube
Kroz cigareta dim večno plavi, —
Koliko je tamne i gorke tuge
U mojoj plavokosoj glavi.
(1913)


***
Ja sam stranica tvoga pera.
Bela stranica.
Ja sve primam.
Ja sam čuvar tvoga dobra.
Ja uvek stostruko vraćam.
Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kiša.
Ti si Bog i Gospodin, a ja —
Crna zemlja i bela hartija.
(1918)

Ljubav
Jatagan? Vatra?
Skromnije od groma!
Bol, poznat kao očima dlan,
Kao usnama
Ime svoga deteta.

***
Svetska seoba se u magli začela:
Noću drveće zemljom luta,
U zlatnom vinu grozde pluta,
Iz kuće u kuću zvezde putuju,
Ka izvoru reke teći počinju!
I ja bih htela na tvojim, grudima
Spavati, otpočinuti.

***
Ciganska strast rastanka!
Trenutni susret i već moraš poć.
Zagnjurila sam čelo u šake
I mislim gledajući noć.
Niko iz naših pisama mnogih
Nikad do kraja shvatio ne bi,
Kako smo verolomni, to jest —
Kako smo verni sami sebi.
(1915)

Prvo sunce
O prvo sunce iznad prvog čela!
O oči te zamagljene
Pod suncem ko dva crna kratera,
Velike oči Adamove.
O prva radosti, prvi otrove,
O zmijo ispod sise leve!
U nebo gledaju Adamove
Oči sto videše čari Eve!
O rano uzvišenih duša,
Zavisti moja! O ljubomoro!
Mužu što sve Adame nadmaši.
O sunce krilato, prastaro!
(1921)


***
Tu sumornu mladu šumu —
Drvoseča je isekao.
To što je bog imao na umu —
Čovek je preinačio.
Već se šuma ne povija, —
Samo panjevi tu su tamni.
U glasu bližnjih se izvija
Tvoj glas čudni, glas nejasni.
I priviđaju mi se divni,
Očiju tvojih tamni krugovi.
Mi smo postali nerazdvojni
Neprijatelji, kao drugovi.
Kao topla suza —
Kap je u oči kanula.
Tamo, na nebu visokom,
Neko plače nada mnom.
1920)

• * *

Moj prozor se uzdiže visoko!
Nećeš ga dosegnuti prstenom!
Sunce je krst napravilo
Na zidu tavanskom.
Tanki krst od prozorskog rama.
Mir. Za večna vremena.
I čini mi se kao da sam
Na samom nebu sahranjena.
1919)

***
…Htela bih da živim sa Vama
U nekom malom gradu,
Sa večnim sutonima
I večnim zvonima.
U maloj seoskoj gostionici —
Tanani otkucaji
Starog časovnika, kao kapi vremena.
Ponekad, u noći, sa mansarde
Flaute zvuk,
Kraj prozora flautist
I veliki tulipani na prozoru.
Možda vi mene i ne bi* voleli…
U sobi velika peć,
Na svakoj pločici slika:
Ruža, srce, lađa.
A u jedinom prozoru
Sneg, sneg, sneg.
Vi bi' leškarili, kao što Vas volim:
Lenjivi, ravnodušni i bezbedni.
Ponekad bi se čuo
Reski zvuk šibice.
Cigareta dogoreva
I dugo, dugo, treperi
Sivi stub pepela na rubu.
Vi i ne pokušavate da ugasite
Cigaretu
I ona se u pepeo pretvara.
(1916)

***
Moj put me ne vodi kraj tvoje kuće.
Moj put me ne vodi ni kraj čije kuće.
A ipak skrećem s puta
(Naročito u proleće),
A ipak medu ljudima lutam,
Kao pas po mesečini.
Svuda željena gošća:
Nikom spavati ne dam!
Sa dedom se kockam,
A sa unukom pevam.
Zbog mene nisu ljubomorne žene:
Ja sam samo glas i pogled zalutao.
Meni nijedan zaljubljeni
Nije palatu sazidao.
Trgovci, ja se smejem
Na vaše darove!
Sama za jednu noć podižem
Palate i mostove.
(Ne verujte u to što govorim!
Sve je površnost ženska!)
Sama ću u zoru da razruŠim
Zdanja sopstvena.
Hramovi kao snop slame izgore!
Moj put me ne vodi kraj kuće tvoje.
(1920)

PESNICI

3
Šta da radim ja,slepac i pastorak,
U svetu gde svak očev je i oka zračna,
Gde svi-anatemama,ko po nasipima
Strasti!Gde su nazvali
Kijavicu-plač!
Šta da radim ja,promišlju i rebrom
Pojna!-ko dert,Sibir,kabl s bregova.
Prividima svojim kao mostom lebdim!
Njima bestežinskim
U svetu tegova.
Šta da radim ja,pevač i prvenac
U svetu gde najcrnji-sivo smera!
Gde nadahnuće drže-ko u termosu!
S ovom bezmernošću
U svetu mera.

22 april 1923


LETOPIS
1892 — 26. septembra u Moskvi rodila se Marina Cvetajeva. Otac joj je bio poznati niski filolog, istoričar umetnosti i profesor univerziteta, a majka je pokazivala sklonost prema muzici i bila učenica Rubinštajna.
1910 — Objavljena u Moskvi prva knjiga pesama Cvetajeve Večernji album, koju su zapazili i povoljno ocenili Brjusov, Vološin i Bjeli.
1912 — Izašla iz štampe knjiga pesama Čarobni fenjer.
1913 — Izabrane pesme.
1921 — Vrste.
1922 — Poema Car-devojka. 28. aprila odlazi sa kćer-
kom u inostranstvo, gde njen muž Sergej Efron, bivši belogardejski oficir, živi kao emigrant. Iste godine u Berlinu Cvetajeva objavljuje Stihove Bloku.
1923 — U Berlinu izlazi iz štampe Psiheja i Vestine.
1928 — U Parizu Cvetajeva štampa izbor pesama Posle
Rusije, to je poslednja knjiga pesama koja je objavljena za života pesnikirje.
1939 — Posle 17 godina provedenih u emigraciji Cvetajeva se vraća u SSSR. Priprema za štampu izbor pesama, ah nije doživela njihovo objavljivanje u SSSR-u. Bavi se i prevođenjem.
1941 — Sin Marine Cvetajeve gine u prvim danima otadžbinskog rata. Posle evakuacije iz Moskve u Elabugi, u trenutku duševne depresije (31. avgusta), Marina Cvetajeva sama sebi oduzima život.
1961 — U SSSR-u štampane Izabrane pesme, dvadeset godina posle smrti Cvetajeve.
1965 — U ediciji „Biblioteka poeta" objavljen je obiman izbor iz poezije Marine Cvetajeve — oko 400 pesama i varijacija, 7 poema i 3 poetske drame.

izvor