Sanguinis innocui, non satiata, aluit.
Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro,
Mors ubi dira fuit vita salusque patent.
[Katreni komponovani za kapije pijace koja će biti podignuta na mestu Jakobinskog kluba u Parizu.]
BIO SAM bolestan - smrtno bolestan od te duge agonije; i kada su me konačno odvezali i dozvolili mi da sednem, osetio sam da me čula napuštaju. Presuda - strašna presuda smrti - bila je poslednji od izrazitih naglasaka koji su doprli do mojih ušiju. Nakon toga, zvuk inkvizitorskih glasova kao da se stopio u jedno sanjivo neodređeno zujanje. Preneo je mojoj duši ideju revolucije - možda zbog njene maštovite asocijacije na brujanje mlinskog točka. To je bilo samo nakratko; jer ubrzo više nisam čuo. Ipak, neko vreme sam video; ali sa kakvim strašnim preterivanjem! Video sam usne sudija u crnim haljama. Izgledali su mi beli -- belji od papira na kojem ispisujem ove reči -- i tanki čak do grotesknosti; tanki od intenziteta njihovog izraza čvrstoće -- nepokolebljive odlučnosti -- strogog prezira prema ljudskoj torturi. Video sam da odluke onoga što je za mene bila Sudbina još uvek izlaze s tih usana. Video sam ih kako se grče u smrtonosnom izgovoru. Video sam ih kako oblikuju slogove mog imena; i stresao sam se jer nijedan zvuk nije uspeo. Video sam i, na nekoliko trenutaka deliričnog užasa, tiho i gotovo neprimetno njihanje samulovih zavesa koje su obavijale zidove stana. A onda mi je pogled pao na sedam visokih sveća na stolu. U početku su imale aspekt milosrđa i izgledale su kao beli i vitki anđeli koji će me spasiti; ali onda, odjednom, obuze me smrtonosna mučnina, i osetih kako svako vlakno u mom tijelu drhti kao da sam dodirnuo žicu galvanske baterije , dok su se anđeoski oblici pretvorili u besmislene utvare, s plamenim glavama, i vidio sam da od njih neće biti pomoći. A onda se u moju maštu, poput bogate muzičke note, uvukla misao o tome kakav slatki odmor mora biti u grobu. Misao je došla nežno i prikriveno, i činilo se da je prošlo mnogo vremena pre nego što je dostigla punu svest; ali baš kad je moj duh konačno uspeo da je oseti i probavi, figure sudija su nestale, kao magično, ispred mene; visoke sveće su potonule u ništavilo; njihovi plamenovi su se potpuno ugasili; crnilo tame je nastupilo; svi osećaji su se pojavili progutani u ludom, jurišnom spustu kao duše u Had. Tada su tišina, mir i noć bili svemir.
Onesvestio sam se; ali ipak neću reći da je sva svest izgubljena. Ono što je od nje ostalo neću pokušati definisati, pa čak ni opisati; ipak, nije sve bilo izgubljeno. U najdubljem snu - ne! U delirijumu - ne! U nesvestici - ne! U smrti - ne! čak ni u grobu nije sve izgubljeno. Inače nema besmrtnosti za čoveka. Budeći se iz najdubljeg sna, prekidamo tanku mrežu nekog sna. Pa ipak, u sekundi nakon toga (koliko god ta mreža bila krhka), ne sećamo se da smo sanjali. U povratku u život iz nesvestice postoje dve faze; prva, faza osećaja mentalnog ili duhovnog; druga, faza osećaja fizičkog postojanja. Čini se verovatnim da bismo, ako bismo, dostigavši drugu fazu, mogli prisetiti se utisaka prve, otkrili da su ti utisci rečiti u sećanjima na ponor iza. A taj ponor je - šta? Kako ćemo barem razlikovati njegove sene od sena grobnice? Ali ako se utisci onoga što sam nazvao prvom fazom ne prizivaju po volji, ipak, nakon dugog vremenskog perioda, ne dolaze li nepozvani, dok se mi čudimo odakle dolaze? Onaj koji se nikada nije onesvestio, nije li onaj koji pronalazi čudne palate i divlje poznata lica u žaru koji žari; nije li onaj koji ugleda kako lebde u vazduhu tužne vizije koje mnogi možda ne vide; nije li onaj koji razmišlja o mirisu nekog novog cveta - nije li onaj čiji se mozak zbunjuje značenjem neke muzičke kadence koja nikada pre nije privukla njegovu pažnju.
Usred čestih i promišljenih napora da se prisetim; usred ozbiljnih borbi da ponovo prikupim neki znak stanja prividne ništavila u koje je moja duša pala, bilo je trenutaka kada sam sanjao o uspehu; bilo je kratkih, vrlo kratkih perioda kada sam prizivao sećanja za koja me jasni razum kasnije epohe uverava da su se mogla odnositi samo na to stanje prividne nesvesti. Ove sene sećanja nejasno govore o visokim figurama koje su me podizale i nosile u tišini dole - dole - i dalje dole - sve dok me užasna vrtoglavica nije obuzela pri samoj pomisli na beskonačnost spuštanja. Govore i o nejasnom užasu u mom srcu, zbog neprirodne mirnoće tog srca. Zatim dolazi osećaj iznenadne nepokretnosti u svemu; kao da su oni koji su me nosili (strašan voz!) u svom spuštanju prestigli granice beskonačnog i zastali od zamora svog rada. Nakon ovoga prizivam u sećanje ravnost i vlagu; a onda je sve ludilo - ludilo sećanja koje se bavi zabranjenim stvarima.
Vrlo iznenada, u moju dušu se vratiše pokret i zvuk - burno kucanje srca, a u ušima zvuk njegovog kucanja. Zatim pauza u kojoj je sve prazno. Zatim ponovo zvuk, pokret i dodir - trnci koji prožimaju moje telo. Zatim sama svest o postojanju, bez misli - stanje koje je dugo trajalo. Zatim, vrlo iznenada, misao, drhtavi užas i ozbiljan pokušaj da shvatim svoje pravo stanje. Zatim snažna želja da padnem u neosetljivost. Zatim nagli oporavak duše i uspešan pokušaj da se pokrenem. A sada potpuno sećanje na suđenje, na sudije, na samurovske zavese, na presudu, na bolest, na nesvesticu. Zatim potpuni zaborav svega što je usledilo; svega čega su mi kasniji dan i mnogo ozbiljnosti u nastojanju omogućili da se nejasno prisetim.
Do tada nisam otvorio oči. Osetio sam da ležim na leđima, nesvezan. Ispružio sam ruku i ona je teško pala na nešto vlažno i tvrdo. Tamo sam je pustio da ostane mnogo minuta, dok sam se trudio da zamislim gde i šta bi moglo biti. Čeznuo sam, ali se nisam usudio da upotrebim svoj vid. Strahovao sam od prvog pogleda na predmete oko sebe. Nije bilo da sam se bojao gledati strašne stvari, već da sam se užasnuo da neće biti ničega za videti. Konačno, s divljim očajem u srcu, brzo sam zatvorio oči. Moje najgore misli su se tada potvrdile. Crnilo večne noći me okruživalo. Borio sam se za dah. Intenzitet tame kao da me je pritiskao i gušio. Atmosfera je bila nepodnošljivo zagušljiva. I dalje sam mirno ležao i trudio se da upotrebim svoj razum. Prisetio sam se istražnog postupka i pokušao iz te tačke da zaključim o svom stvarnom stanju. Presuda je izrečena; i činilo mi se da je od tada prošao vrlo dug vremenski interval. Pa ipak, ni na trenutak nisam pomislio da sam zaista mrtav. Takva pretpostavka, bez obzira na ono što čitamo u fikciji, potpuno je u suprotnosti sa stvarnim postojanjem; -- ali gde sam i u kakvom sam stanju bio? Znao sam da osuđenici na smrt obično ginu na autodafeu, a jedan od njih održan je baš na dan mog suđenja. Jesam li bio zatvoren u tamnici da čekam sledeću žrtvu, koja se neće održati još mnogo meseci? Odmah sam shvatio da to nije moguće. Žrtve su bile hitno tražene. Štaviše, moja tamnica, kao i sve osuđene ćelije u Toledu , imale su kamene podove, a svetlost nije bila potpuno isključena.
Strašna pomisao iznenada mi je naterala krv u bujicama na srce i nakratko sam ponovo pao u nesvest. Nakon što sam se oporavio, odmah sam skočio na noge, drhteći grčevito u svakom vlaknu. Divlje sam mahao rukama oko sebe u svim smerovima. Nisam ništa osećao; ipak sam se bojao napraviti korak, da me ne bi sprečili zidovi grobnice. Znoj je izbijao iz svake pore i skupljao se u hladnim velikim kapljicama na mom čelu. Bol neizvesnosti konačno je postala nepodnošljiva, pa sam oprezno krenuo napred, ispruženih ruku i očiju naprežući se iz duplji, u nadi da ću uhvatiti neki slabašan zrak svetlosti. Napravio sam mnogo koraka; ali sve je i dalje bilo tama i prazno. Disao sam slobodnije. Činilo se očiglednim da moja sudbina nije, barem, najstrašnija.
I sada, dok sam i dalje oprezno koračao napred, u mom sećanju su se nagomilale hiljade nejasnih glasina o užasima Toleda . O tamnicama su se pričale čudne stvari - basne koje sam oduvek smatrao - ali ipak čudne i previše strašne da bih ih ponovio, osim šapatom. Jesam li ostavljen da umrem od gladi u ovom podzemnom svetu tame; ili kakva me sudbina, možda čak i strašnija, čeka? Da će rezultat biti smrt, i to smrt s više nego uobičajenom gorčinom, previše sam dobro poznavao karakter svojih sudija da bih sumnjao. Način i sat bili su sve što me je zaokupljalo ili odvraćalo pažnju.
Moje ispružene ruke konačno su naišle na neku čvrstu prepreku. Bio je to zid, naizgled od kamena - vrlo gladak, sluzav i hladan. Pratio sam ga; koračao sam sa svim opreznim nepoverenje kojim su me inspirisale određene antičke priče. Međutim, ovaj proces mi nije pružio nikakvu mogućnost da utvrdim dimenzije svoje tamnice; jer bih mogao napraviti njen krug i vratiti se na mesto odakle sam krenuo, a da toga nisam bio svestan; tako savršeno ujednačen izgledao je zid. Stoga sam potražio nož koji mi je bio u džepu kada su me uveli u istražnu komoru; ali ga nije bilo; Moja odeća je zamenjena omotačem od grubog serža. Razmišljao sam da zabijem oštricu u neku sićušnu pukotinu u zidu kako bih odredio svoju polaznu tačku. Teškoća je, ipak, bila samo trivijalna; iako se, u neredu moje mašte, u početku činila nesavladivom. Otkinuo sam deo ruba s ogrtača i postavio ga u punoj dužini, pod pravim uglom u odnosu na zid. Pipkajući po zatvoru, nisam mogao a da ne naiđem na ovu krpu nakon što sam završio krug. Tako sam barem mislio: ali nisam računao na veličinu tamnice, niti na vlastitu slabost. Tlo je bilo vlažno i klizavo. Teturao sam se neko vreme, kada sam se spotaknuo i pao. Moj preterani umor me naterao da ostanem ničice; i san me ubrzo obuzeo dok sam ležao.
Kad sam se probudio i ispružio ruku, našao sam pored sebe hleb i vrč s vodom. Bio sam previše iscrpljen da bih razmišljao o toj okolnosti, ali sam jeo i pio s proždrljivošću. Ubrzo nakon toga, nastavio sam obilazak zatvora i, uz mnogo muke, konačno naišao na komadić serža. Do trenutka kada sam pao, izbrojao sam pedeset dva koraka, a kad sam nastavio hodati, izbrojao sam još četrdeset osam; -- kad sam stigao do krpe. Dakle, ukupno je bilo stotinu koraka; i, pustivši dva koraka u dvorište, pretpostavio sam da tamnica ima pedeset metara u krugu. Međutim, naišao sam na mnogo uglova u zidu, te stoga nisam mogao nagađati o obliku svoda; za svod nisam mogao a da ne pretpostavim da jeste.
Nisam imao mnogo svrhe - svakako nisam imao nade - u ovim istraživanjima; ali nejasna znatiželja me je potaknula da nastavim. Napustivši zid, odlučio sam preći područje ograđenog prostora. U početku sam postupao s krajnjim oprezom, jer je pod, iako naizgled od čvrstog materijala, bio prekriven sluzi. Međutim, na kraju sam skupio hrabrost i nisam oklevao da čvrsto koračam; nastojeći da pređem u što direktnijoj liniji. Napredovao sam deset ili dvanaest koraka na ovaj način, kada se ostatak poderanog ruba moje haljine zapleo između mojih nogu. Stao sam na njega i silovito pao licem na pod.
U zbrci koja je pratila moj pad, nisam odmah shvatio pomalo zapanjujuću okolnost, koja je ipak, nekoliko sekundi kasnije, dok sam još ležao ničice, privukla moju pažnju. Bilo je to ovo - moja brada je počivala na podu zatvora, ali moje usne i gornji deo glave, iako naizgled na nižoj visini od brade, nisu ništa dodirivali. Istovremeno, moje čelo kao da je bilo okupano lepljivom parom, a neobičan miris trule gljive dopirao je do mojih nozdrva. Ispružio sam ruku i stresao se kad sam shvatio da sam pao na sam rub kružne jame, čiju veličinu, naravno, u tom trenutku nisam mogao utvrditi. Pipkajući po zidu odmah ispod ruba, uspeo sam izvući mali komadić i pustiti ga da padne u ponor. Nekoliko sekundi sam osluškivao njegovo odjekivanje dok je udarao o stranice ponora u svom padu; konačno se začuo turoban pad u vodu, nakon čega su usledili glasni odjeci. U istom trenutku začuo se zvuk koji je podsećao na brzo otvaranje i brzo zatvaranje vrata iznad glave, dok je slabašan bljesak svetlosti iznenada bljesnuo kroz tamu i jednako iznenada nestao.
Jasno sam video sudbinu koja mi je bila pripremljena i čestitao sam sebi na pravovremenoj nesreći kojom sam se izvukao. Još jedan korak pre mog pada, i svet me više ne bi video. A smrt koju sam upravo izbegao bila je upravo one prirode koju sam smatrao bajnom i neozbiljnom u pričama o Inkviziciji. Žrtve njene tiranije imale su izbor između smrti s njenim najstrašnijim fizičkim agonijama i smrti s njenim najstrašnijim moralnim užasima. Ja sam bio rezervisan za ovo drugo. Dugotrajnom patnjom moji su živci bili iscrpljeni, sve dok nisam zadrhtao na zvuk vlastitog glasa i postao u svakom pogledu prikladan subjekt za vrstu mučenja koja me je čekala.
Drhteći svim udovima, napipao sam se natrag do zida; odlučivši da tamo radije poginem nego da rizikujem užase bunara, kojih je moja mašta sada zamišljala mnoge na raznim položajima po tamnici. U drugim duševnim stanjima možda bih imao hrabrosti da odmah okončam svoju bedu skokom u jedan od ovih ponora; ali sada sam bio najveća kukavica. Nisam mogao zaboraviti ni ono što sam čitao o ovim jamama - da iznenadni nestanak života nije bio deo njihovog najstrašnijeg plana.
Uznemirenost duha držala me budnim mnogo dugih sati; ali na kraju sam ponovo zaspao. Nakon što sam se probudio, pronašao sam pored sebe, kao i pre, hleb i vrč vode. Žarka žeđ me proždirala i ispraznio sam posudu na gutljaj. Mora da je bila drogirana; jer jedva sam se napio, pre nego što sam postao neodoljivo pospan. Dubok san me obuzeo - san poput smrti. Koliko je dugo trajao, naravno, ne znam; ali kada sam ponovo otvorio oči, predmeti oko mene bili su vidljivi. Divljim sumpornim sjajem, čije poreklo isprva nisam mogao odrediti, uspeo sam videti opseg i izgled zatvora.
U njegovoj veličini sam se jako prevario. Celi obim njegovih zidova nije prelazio dvadeset pet jardi. Nekoliko minuta ta činjenica mi je priuštila mnogo uzaludne brige; zaista uzaludne! Jer šta bi moglo biti manje važno, pod strašnim okolnostima koje su me okruživale, od samih dimenzija moje tamnice? Ali moja duša se divlje zanimala za sitnice i zaokupio sam se nastojanjima da objasnim grešku koju sam počinio u merenju. Istina mi je konačno sinula. U mom prvom pokušaju istraživanja izbrojao sam pedeset dva koraka, sve do trenutka kada sam pao; Morao sam tada biti na korak ili dva od fragmenta serža; u stvari, skoro sam obišao svod. Zatim sam zaspao, a nakon što sam se probudio, morao sam se vratiti na svoje korake -- pretpostavljajući da je obilazak bio gotovo dvostruko veći od onoga što je zapravo bio. Moja zbunjenost sprečila me je da primetim da sam obilazak započeo zidom s leve strane, a završio zidom s desne strane.
Prevario sam se i u pogledu oblika ograđenog prostora. Pipajući, pronašao sam mnogo uglova i tako zaključio da je prostor velike nepravilnosti; toliko je snažan učinak potpune tame na onoga ko se budi iz letargije ili sna! Uglovi su bili jednostavno udubljenja ili niše, u nejednakim razmacima. Opšti oblik zatvora bio je kvadrat. Ono što sam smatrao zidovima sada se činilo kao gvožđe ili neki drugi metal, u ogromnim pločama, čiji su šavovi ili spojevi uzrokovali udubljenje. Čitava površina ovog metalnog ograđenog prostora bila je grubo obojena svim odvratnim i odbojnim ukrasima koje je iznedrilo praznoverje monaha. Figure demona u aspektima pretnje, s oblicima kostura i druge zaista strašne slike, prekrivale su i unakazile zidove. Primetio sam da su obrisi ovih čudovišta dovoljno jasni, ali da su boje izgledale izbledele i zamućene, kao od uticaja vlažne atmosfere. Sada sam primetio i pod, koji je bio od kamena. U sredini se prostirao kružni otvor iz čijih sam čeljusti pobegao; ali to je bila jedina jama u tamnici.
Sve sam to video nejasno i uz mnogo truda: jer se moje lično stanje znatno promenilo tokom sna. Sada sam ležao na leđima, i to punom dužinom, na nekoj vrsti niskog drvenog okvira. Za njega sam bio čvrsto vezan dugim remenom nalik pojasu . Provlačio se u mnogim vijugama oko mojih udova i tela, ostavljajući na slobodi samo moju glavu i levu ruku do te mere da sam se, uz veliki napor, mogao snabdevati hranom iz zemljane posude koja je ležala pored mene na podu. Video sam, na svoj užas, da je vrč uklonjen. Kažem na svoj užas; jer me je izjedala nepodnošljiva žeđ. Činilo se da je ova žeđ bila namera mojih progonitelja da je izazovu: jer je hrana u posudi bila meso oštro začinjeno.
Pogledavši gore, osmotrio sam plafon svog zatvora. Bio je visok nekih deset ili dvadeset metara i izgrađen slično kao i bočni zidovi. Na jednom od panela, jedna vrlo neobična figura privukla je svu moju pažnju. Bila je to naslikana figura Vremena, kako se obično prikazuje, osim što je umesto kose držao ono što sam, na prvi pogled, pretpostavio da je slika ogromnog klatna, kakvo vidimo na antičkim satovima. Međutim, nešto je u izgledu ove mašine navelo da je pažljivije posmatram. Dok sam gledao direktno u nju (jer je njen položaj bio odmah iznad mojeg), pomislio sam da je vidim u pokretu. U trenutku nakon toga, mašta se potvrdila. Njen zamah je bio kratak i, naravno, spor. Posmatrao sam je nekoliko minuta, pomalo sa strahom, ali više sa čuđenjem. Konačno umoran od posmatranja njenog tupog kretanja, okrenuo sam pogled ka drugim predmetima u ćeliji.
Lagani šum privukao mi je pažnju i, pogledavši u pod, ugledao sam nekoliko ogromnih pacova kako trče po njemu. Izašli su iz bunara, koji se nalazio s moje desne strane. Čak i tada, dok sam gledao, dolazili su u grupama, žurno, s proždrljivim očima, privučeni mirisom mesa. Trebalo je mnogo truda i pažnje da ih se otera.
Moglo je proći pola sata, možda čak i sat (jer nisam mogao savršeno osetiti vreme) pre nego što sam ponovo podigao pogled. Ono što sam tada video zbunilo me je i zapanjilo. Zamah klatna se povećao za skoro metar. Kao prirodna posledica, i njegova brzina je bila mnogo veća. Ali ono što me je najviše uznemirilo bila je ideja koja se primetno spustila. Sada sam primetio - s kakvim užasom je nepotrebno reći - da je njegov donji kraj bio formiran od polumeseca blistavog čelika, dugačak oko 30 centimetara od roga do roga; rogovi prema gore, a donja ivica očito oštra kao britva. Poput britve, činio se masivnim i teškim, sužavajući se od ivice u čvrstu i široku strukturu iznad. Bio je pričvršćen za tešku mesinganu šipku, i cela je šištala dok se njihala kroz vazduh.
Više nisam mogao sumnjati u propast koju mi je pripremila monaška domišljatost u mučenju. Moje znanje o jami postalo je poznato inkvizitorskim agentima - jami čiji su užasi bili namenjeni tako hrabrom uporniku kao što sam ja - jami, tipičnoj za pakao, i koju su glasine smatrale Ultima Thule svih njihovih kazni. Skok u ovu jamu izbegao sam pukim slučajem, znao sam da iznenađenje ili zarobljavanje u mukama čini važan deo sve groteske ovih tamničkih smrti. Nakon što nisam uspeo pasti, nije bilo deo demonskog plana da me baci u ponor; i stoga (bez alternative) čekalo me je drugačije i blaže uništenje. Blaže! Napola sam se nasmešio u svojoj agoniji dok sam razmišljao o takvoj primeni takvog termina.
Šta me to podiže da ispričam o dugim, dugim satima užasa više od smrtnog, tokom kojih sam brojao jureće vibracije čelika! Centimetar po centimetar - liniju po liniju - sa spuštanjem primetnim samo u intervalima koji su se činili večnima - sve dole i sve dole je padalo! Dani su prolazili - možda je prošlo toliko dana - pre nego što je tako blizu prešlo nada mnom da me je obasjalo svojim oštrim dahom. Miris oštrog čelika nametnuo mi se u nozdrve. Molio sam se - umarao sam nebo svojom molitvom za njegov brži spust. Postao sam mahnit i borio se da se prisilim da se podignem protiv zamaha strašne sablje. A onda sam se iznenada smirio i ležao smešeći se blistavoj smrti, kao dete nekoj retkoj sitnici.
Usledio je još jedan period potpune neosetljivosti; bio je kratak; jer, nakon što sam ponovo oživeo, nije bilo primetnog spuštanja klatna. Ali mogao je biti dug; jer sam znao da postoje demoni koji su primetili moju nesvesticu i koji su mogli zaustaviti vibracije po volji. I nakon oporavka, osećao sam se vrlo - oh, neizrecivo bolesno i slabo, kao da sam bio u dugoj iznemoglosti. Čak i usred agonije tog perioda, ljudska priroda je žudela za hranom. S bolnim naporom ispružio sam levu ruku koliko su mi okovi dozvoljavali i uhvatio mali ostatak koji su mi poštedeli pacovi. Dok sam stavio deo na usne, na pamet mi je navrla poluformirana misao radosti - nade. Pa ipak, šta bih ja imao s nadom? Bila je to, kao što rekoh, poluformirana misao - čovek ima mnogo takvih koje se nikada ne dovrše. Osećao sam da je od radosti - nade; ali sam osećao i da je propala u svom formiranju. Uzalud sam se borio da je usavršim - da je povratim. Duga patnja je gotovo uništila sve moje uobičajene umne moći. Bio sam imbecil - idiot.
Vibracije klatna bile su pod pravim uglom u odnosu na moju dužinu. Video sam da je polumesec dizajniran da prelazi preko područja srca. Pohabao bi serž moje haljine - vratio bi se i ponovio svoje operacije - iznova - i iznova. Uprkos strašno širokom zamahu (nekih trideset stopa ili više) i šištavoj snazi njegovog spuštanja, dovoljnoj da razbije ove iste zidove, ipak bi habanje moje haljine bilo sve što bi, nekoliko minuta, postigao. I na ovu misao sam zastao. Nisam se usudio ići dalje od ovog razmišljanja. Zadržao sam se na tome s upornošću pažnje - kao da bih, tako zadržavajući se, mogao ovde zaustaviti spuštanje čelika. Prisilio sam se da razmišljam o zvuku polumeseca dok bi trebao prelaziti preko odeće - o neobičnom uzbudljivom osećaju koji trenje tkanine proizvodi na živcima. Razmišljao sam o svoj toj frivolnosti dok mi zubi nisu trnuli.
Dole - postojano se vukao dole. Mahnito sam uživao u poređenju njegovog kretanja prema dole s njegovom bočnom brzinom. Desno - levo - daleko i široko - s krikom prokletog duha; do mog srca s prikrivenim korakom tigra! Naizmenično sam se smejao i zavijao dok je jedna ili druga ideja postajala prevladavajuća.
Dole - svakako, neumoljivo dole! Vibriralo je na samo tri inča od mojih grudi! Borio sam se žestoko, besno, da oslobodim levu ruku. Bila je slobodna samo od lakta do šake. Mogao sam dohvatiti ovu potonju, s pladnja pored mene, do usta, s velikim naporom, ali ne dalje. Da sam mogao slomiti kopče iznad lakta, zgrabio bih i pokušao zaustaviti klatno. Mogao sam jednako tako pokušati zaustaviti lavinu!
Dole -- i dalje neprestano -- i dalje neizbežno dole! Dahtao sam i borio se pri svakoj vibraciji. Grčevito sam se skupljao pri svakom njenom zamahu. Moje oči su pratile njegove vanjske ili uzlazne vrtloge sa žudnjom najbesmislenijeg očaja; grčevito su se zatvarale pri spuštanju, iako bi smrt bila olakšanje, oh! kako neizrecivo! Ipak sam drhtao u svakom živcu pomislivši kako bi lagano potonuće mašinerije izazvalo tu oštru, blistavu sekiru na mojim grudima. Nada je bila ta koja je naterala živac da zadrhti -- okvir da se smanji. Bila je to nada -- nada koja trijumfuje na mučenju -- koja šapuće osuđenicima na smrt čak i u tamnicama Inkvizicije .
Video sam da će nekih deset ili dvanaest vibracija dovesti čelik u stvarni kontakt s mojom haljom, i s ovim zapažanjem odjednom je moj duh preplavio sav onaj oštar, sabran mir očaja. Po prvi put nakon mnogo sati -- ili možda dana -- pomislio sam. Sada mi je palo na pamet da je zavoj, ili pojas , koji me je obavijao, bio jedinstven. Nisam bio vezan nikakvim zasebnim užetkom. Prvi udarac polumeseca poput britve preko bilo kojeg dela trake, toliko bi je odvojio da bi se mogla odmotati s mene pomoću moje leve ruke. Ali kako bi u tom slučaju bila strašna blizina čelika! Rezultat najmanje borbe, kako smrtonosan! Štaviše, je li bilo verovatno da mučiteljevi sluge nisu predvidele i predvidele ovu mogućnost! Je li bilo verovatno da je zavoj prelazio preko mojih grudi u putanji klatna? Plašeći se da ću se onesvestiti i, kako se činilo, u poslednjoj nadi da ću biti osujećen, toliko sam podigao glavu da sam dobio jasan pogled na svoje grudi. Pojas mi je obavijao udove i telo u svim smjerovima - osim na putu uništavajućeg polumeseca.
Jedva sam vratio glavu u prvobitni položaj, kada mi je sinulo ono što ne mogu bolje opisati nego kao neformiranu polovinu one ideje o oslobođenju na koju sam prethodno aludirao, a od koje je samo delić neodređeno lebdeo kroz moj mozak kada bih prineo hranu svojim gorućim usnama. Čitava misao je sada bila prisutna -- slabašna, jedva razumna, jedva određena -- ali ipak potpuna. Odmah sam, s nervoznom energijom očaja, pokušao da je ostvarim.
Satima je neposredna blizina niske konstrukcije na kojoj sam ležao, doslovno vrvela pacovima. Bili su divlji, drski, proždrljivi; njihove crvene oči su me gledale kao da čekaju samo da se umirim da bih postao njihov plen. "Na kakvu su hranu", pomislio sam, "navikli u bunaru?"
Proždrli su, uprkos svim mojim naporima da ih sprečim, sve osim malog ostatka sadržaja zdele. Upao sam u uobičajeno klackanje, odnosno mahanje rukom oko pladnja: i, konačno, nesvesna ujednačenost pokreta lišila ga je učinka. U svojoj proždrljivosti, štetočine su mi često zabijale oštre kljova u prste. Česticama masne i začinjene hrane koje su sada ostale, temeljito sam protrljao zavoj gde god sam mogao dohvatiti; zatim, podižući ruku s poda, ležao sam bez daha.
U početku su se proždrljive životinje prestrašile i prestravile promenom - prestankom kretanja. Uplašeno su se povukle; mnoge su tražile bunar. Ali to je bilo samo na trenutak. Nisam uzalud računao na njihovu proždrljivost. Primetivši da sam ostao nepomičan, jedan ili dvojica najhrabrijeg skočili su na okvir i pomirisali pojas. To se činilo kao znak za opšti juriš. Iz bunara su požurili sa svežim trupama. Držali su se za drvo -- pregazili su ga i skakali u stotinama na mene. Odmereno kretanje klatna ih uopšte nije uznemirilo. Izbegavajući njegove udarce, zaokupljali su se namazanim zavojem. Pritiskali su -- rojili su se na mene u sve većim hrpama. Previjali su se oko mog grla; njihove hladne usne tražile su moje; bio sam napola ugušen njihovim gomilajućim pritiskom; gađenje, za koje svijet nema imena, ispunilo mi je grudi i ledilo mi srce teškom, ljepljivom stiskom. Još samo jedan minut, i osetio sam da će borba biti gotova. Jasno sam osetio popuštanje zavoja. Znao sam da na više od jednog mesta već mora biti prekinut. Sa više nego ljudskom odlučnošću ležao sam mirno.
Niti sam pogrešio u svojim proračunima -- niti sam uzalud treo. Konačno sam osetio da sam slobodan. Pojas je visio u trakama s mog tela. Ali udar klatna već je pritiskao moje grudi. Podelio je serž ogrtača. Prorezao je lan ispod. Dvaput se ponovo zamahnulo, i oštar osećaj bola prostrujao je svakim živcem. Ali trenutak bega je došao. Na mahnuće moje ruke, moji osloboditelji su se burno udaljili. Pravim pokretom - opreznim, postrance, skupljajući se i sporo - iskliznuo sam iz zagrljaja zavoja i izvan dohvata sablje . Za trenutak, barem, bio sam slobodan.
Slobodan! - i u stisku Inkvizicije. Jedva sam sišao sa svog drvenog kreveta užasa na kameni pod zatvora, kada je kretanje paklene mašine prestalo i ugledao sam je kako je neka nevidljiva sila vuče kroz plafon. To je bila lekcija koju sam očajnički shvatio k srcu. Svaki moj pokret je nesumnjivo bio praćen. Slobodan! -- Samo sam izbegao smrt u jednom obliku agonije, da bih bio predan gorem od smrti u nekom drugom. S tom mišlju sam nervozno prevrnuo očima po gvozdenim barijerama koje su me okružavale. Nešto neobično -- neka promena koju, u početku, nisam mogao jasno proceniti -- bilo je očito, dogodila se u stanu. Mnogo minuta, sanjiv i drhtav, zaokupljao sam se uzaludnim, nepovezanim nagađanjima. Tokom ovog perioda, prvi put sam postao svestan porekla sumporne svetlosti koja je osvetljavala ćeliju. Dolazila je iz pukotine, široke oko pola inča, koja se protezala u potpunosti oko zatvora u podnožju zidova, koji su se tako činili, i bili, potpuno odvojeni od poda. Pokušao sam, ali naravno uzalud, da pogledam kroz otvor .
Čim sam se probudio, misterija promene u odaji odmah mi je provalila u razum. Primetio sam da, iako su obrisi figura na zidovima bili dovoljno jasni, boje su ipak delovale mutno i neodređeno. Ove boje su sada poprimile, i trenutno su poprimale, zapanjujući i najintenzivniji sjaj, koji je sablasnim i đavolskim portretima davao aspekt koji bi mogao uzbuditi čak i čvršće živce od mojih. Demonske oči, divlje i sablasne živahnosti, zurile su u mene u hiljadu pravaca, gde ni jedan pre nije bio vidljiv, i svetlucale su jezivim sjajem vatre koji nisam mogao naterati svoju maštu da smatra nestvarnim.
Nestvarno! -- Čak i dok sam disao, do mojih nozdrva je došao dah pare usijanog gvožđa! Zagušljiv miris prožimao je zatvor! Sve dublji sjaj se svakog trenutka taložio u očima koje su zurile u moje agonije! Bogatija nijansa grimizne širila se preko naslikanih užasa krvi. Dahtao sam! Dahtao sam! Nije moglo biti sumnje u namjeru mojih mučitelja -- oh! najneumoljiviji! oh! najdemonskiji od ljudi! Stisnuo sam se od užarenog metala prema središtu ćelije. Usred pomisli na vatreno uništenje koje se spremalo, ideja o hladnoći bunara preplavila je moju dušu poput melema. Pojurio sam do njegovog smrtonosnog ruba. Bacio sam svoj napregnuti vid dole. Bljesak sa zapaljenog krova obasjavao je njegove najdublje kutke. Pa ipak, na divlji trenutak, moj duh je odbio shvatiti značenje onoga što sam video. Napokon se probio -- probio se u moju dušu -- probio se u moj drhtavi razum. -- Oh! da neki glas progovori! -- oh! užase! -- oh! bilo koji užas osim ovog! S krikom, pojurio sam s ruba i zario lice u ruke -- gorko plačući.
Vrućina se brzo pojačavala i ponovo sam pogledao gore, drhteći kao u napadu groznice. Došlo je do druge promene u ćeliji - i sada je promena očigledno bila u obliku. Kao i pre, uzalud sam se u početku trudio da shvatim ili shvatim šta se dešava. Ali nije bilo dugo da sam ostavljen u nedoumici. Inkvizitorska osveta je ubrzana mojim dvostrukim begom i više se nisam trebao družiti s Kraljem Straha. Soba je bila četvrtasta. Video sam da su dva njena gvozdena ugla sada oštra - dva, dakle, tupa. Strašna razlika se brzo povećala uz tiho tutnjanje ili stenjanje. U trenutku, stan je promenio oblik u romb. Ali promena se tu nije zaustavila - nisam se ni nadao ni želeo da prestane. Mogao sam priviti crvene zidove na grudi kao odeću večnog mira. "Smrt", rekao sam, "bilo koja smrt osim one iz jame!" Budalo! Zar nisam znao da je u jamu cilj gorućeg gvožđa da me gurne? Mogu li odoleti njegovom sjaju? Ili, ako čak i to, mogu li izdržati njegov pritisak? I sada, sve ravniji i ravniji romb je rastao brzinom koja mi nije ostavila vremena za razmišljanje. Njegovo središte, i naravno, njegova najveća širina, dolazila je tik iznad zevajućeg ponora. Povukao sam se - ali zidovi koji su se zatvarali neumoljivo su me pritiskali napred. Konačno, za moje spaljeno i izvijajuće telo više nije bilo ni centimetara uporišta na čvrstom podu zatvora. Nisam se više borio, ali agonija moje duše pronašla je oduška u jednom glasnom, dugom i poslednjem kriku očaja. Osetio sam da se teturam na rubu - skrenuo sam pogled -
Čulo se neskladno zujanje ljudskih glasova! Čuo se glasan zvuk kao od mnogih truba! Čula se oštra struga kao od hiljadu grmljavina! Vatreni zidovi su se jurnuli unatrag! Ispružena ruka uhvatila je moju dok sam padao, onesvešten, u ponor. Bila je to ruka generala Lasallea. Francuska vojska je ušla u Toledo. Inkvizicija je bila u rukama svojih neprijatelja.
10. 7. 2025.
Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 4
Za gospođicu LAETTITIU, u Glosteru. BAT, 26. april
Moja draga LETTY,
Pisala sam ti opširno poštom, dvadeset šestog prošlog meseca, na šta te i upućujem zbog izveštaja o našem boravku u Batu; i s nestrpljenjem očekujem tvoj odgovor. Ali, imajući sada priliku da pošaljem pismo preko privatne ruke, šaljem ti dve duzine prstenova iz Bata; šest najboljih želim da zadržiš za sebe, a ostale podeli među mladim damama, našim zajedničkim prijateljicama, kako ti budeš smatrala prikladnim—Ne znam kako će ti se svideti natpisi; neki od njih se ni meni baš ne dopadaju; ali bila sam prinuđena da uzmem one koje sam mogla naći već gotove—Nervira me što ni ti ni ja nismo dobile nikakve nove informacije o izvesnoj osobi—Sigurno to ne može biti namerno zanemarivanje!—O, draga Vilis! Počinju da me opsedaju čudne misli i imam neke tugaljive sumnje; koje bi, ipak, bilo nekorektno negovati bez daljeg ispitivanja—Moj ujak, koji mi je poklonio predivan komplet granata, razmatra da nas počasti putovanjem u London; što bi, možeš zamisliti, bilo veoma prijatno; ali meni se Bat toliko dopada, da se nadam da neće ni pomišljati da ga napusti dok sezona potpuno ne prođe; a ipak, između nas, nešto se desilo mojoj tetki, što će verovatno skratiti naš boravak ovde.
Juče, pre podne, sama je otišla na doručak u jednu od sala; i za pola sata se vratila veoma uznemirena, vodeći sa sobom Čaudera u nosiljci. Verujem da se nešto dogodilo toj nesrećnoj životinji, koja je glavni izvor svih njenih nevolja. Draga Leti! Kakva šteta što žena njenih godina i razuma pridaje toliku naklonost jednom tako ružnom, zločestom psu, koji reži i ujeda svakoga. Pitala sam Džona Tomasa, lakeja koji ju je pratio, šta se dogodilo? i on se samo cerio. Pozvan je čuveni „doktor za pse“, koji je pristao da izleči pacijenta, pod uslovom da ga odvede kući; ali njegova gazdarica nije htela da ga pusti iz vida—Naredila je kuvaru da zagreje obloge, koje mu je sama stavljala na stomak. Odustala je od odlaska na bal te večeri; a kada je ser Julik došao na čaj, odbila je da ga primi; pa je on otišao da potraži drugu partnerku. Moj brat Džeri zvižduće i igra. Moj ujak čas sleže ramenima, čas prasne u smeh. Moja tetka naizmenično jeca i grdi; a njena sobarica, Vin Dženkins, bulji i čudi se s glupavim izrazom radoznalosti; a ja sam, sa svoje strane, isto tako radoznala kao i ona, ali me je sramota da postavljam pitanja.
Možda će vreme otkriti ovu misteriju; jer ako se nešto zaista dogodilo u salama, ne može ostati dugo sakriveno—Sve što znam jeste da je sinoć za večerom gospođica Brembl govorila vrlo podrugljivo o ser Juliku Mekiligitu i pitala svog brata da li planira da nas ostavi da se kuvamo celo leto u Batu? „Ne, sestro Tabita (reče on s lukavim osmehom), povući ćemo se pre nego što počnu pasji dani; mada ne sumnjam da bi se uz malo umerenosti i razboritosti naši organizmi mogli držati dovoljno rashlađenim tokom cele godine, čak i u Batu.“ Pošto ne znam šta ta opaska znači, neću se sad upuštati u tumačenja: možda ću kasnije moći da je bolje objasnim na tvoje zadovoljstvo—U međuvremenu te molim da redovno pišeš i nastaviš da voliš svoju uvek vernu
Lidija Melford
Bat, 6. maj
Gospodinu WATKINU PHILLIPSU-u, iz Jesus Collegea, oxon
Dakle, ispalo je da je stvar sa gospođom Blekerbi bila lažna uzbuna, i uspeo sam da sačuvam svoj novac? Ipak, voleo bih da njena izjava nije bila tako preuranjena; jer, iako bi sama pomisao da sam sposoban da je učinim majkom možda donela neku vrstu ugleda, glasine o aferi sa takvom „napuklom posudom“ nimalo ne idu u moju čast.
U prošlom pismu sam ti rekao da se nadam da ću videti Kvina u njegovim uzdignutim časovima, u taverni koja je hram veselja i prijateljstva; gde on, kao sveštenik boga Koma, izriče nadahnuća duha i šale—imao sam to zadovoljstvo. Večerao sam s njegovim društvom u gostionici „Tri bureta“ i imao čast da ga ispratim do kraja. U pola devet uveče, odnesen je kući sa šest dobrih boca klareta u sebi; a pošto je bio petak, naredio je da ga ne bude do nedelje u podne.
Nemoj da misliš da je ovo imalo ikakav drugi efekat na njegov razgovor osim što ga je učinilo još zabavnijim i duhovitijim—Izgubio je upotrebu udova, to jeste, više sati pre nego što smo se rastali, ali je zadržao sve ostale sposobnosti u savršenom stanju; i kako je govorio svaku luckastu misao čim bi mu pala na pamet, bio sam iskreno zadivljen sjajem njegovih ideja i snagom izražavanja.
Kvin je pravi sladokusac kad je reč o jelu i piću; i takav epikurejac u klasičnom smislu te reči, da ne može podneti običnu hranu. Toliko mu je to važno da uvek lično bira namirnice; i čovek koji je primljen za njegov sto, može biti siguran da će jesti delikatese i piti vrhunsko vino. On otvoreno priznaje svoju slabost prema uživanjima stomaka i često se šali na sopstveni račun; ali u toj pohoti nema ničeg sebičnog—Veruje da dobra trpeza okuplja dobro društvo, podiže raspoloženje, otvara srce, uklanja sve stege u razgovoru i podstiče srećne svrhe društvenog života.
Ali gospodin Džejms Kvin nije tema koja može stati u jedno pismo; zato ću ga sada ostaviti na miru, i osvrnuti se na drugu osobu, sasvim drugačije prirode.
Želiš da bolje upoznaš našu tetku i očekuješ mnogo zabave iz njenog odnosa sa ser Julikom Mekiligitom: ali, na tvoju žalost, taj odnos je već prekinut. Irski baronet je stari pas tragač, koji je, kad je osetio da je meso pokvareno, napustio trag.
Već sam ti rekao da gospođa Tabita Brembl ima četrdeset pet godina. Visoka je, koščata, nezgrapna, ravnih grudi i pogrbljena; ten joj je žućkast i prepun pega; oči joj nisu sive, već zelenkaste, kao kod mačke, i često su upaljene; kosa joj je peskaste, tačnije prašnjave boje; čelo nisko; nos dug, oštar, i uvek crven na vrhu kad je hladno; usne tanke, usta velika, zubi raštrkani, klimavi, raznih boja i oblika; a dugi vrat joj je smežuran u hiljadu bora.
Po naravi je ponosna, ukočena, sujetna, zapovednička, radoznala, zlonamerna, pohlepna i bez trunke milosrđa. Verovatno je njena prirodna strogost dodatno pogoršana razočaranjem u ljubavi; jer njen dugi celibat sigurno nije posledica gađenja prema braku—naprotiv, nije ostavila kamen na kamenu u pokušaju da izbegne sramotan naziv „stare device“.
Još pre mog rođenja, zanosila se sa jednim regrutnim oficirom, toliko da joj je reputacija bila na ivici skandala. Posle je pokušala da zavede paroha, koji je nejasno aludirao na narednu popunu župe, koja je bila u nadležnosti njenog brata; ali kad je saznao da je to već obećano drugome, pobegao je naglo, a gospođa Tabita mu se osvetila tako što mu je ukinula parohiju.
Sledeći udvarač bio je poručnik ratnog broda, porodični rođak, koji nije razumeo „finoće“ ljubavi i nije imao ništa protiv da oženi sestru Tabitu; ali je pre nego što su stvari bile dogovorene, otišao u pomorsku misiju i poginuo u borbi s francuskom fregatom.
Naša tetka, iako toliko puta odbijena, nije još izgubila nadu. Postavila je sve svoje mreže za doktora Luisa, koji je verni prijatelj mog ujaka. Čak se i razbolela zbog toga i ubedila Meta da interveniše kod svog prijatelja; ali doktor, oprezan kakav jeste, nije se dao uhvatiti i odbio je predlog—tako da je gospođa Tabita ponovo morala da vežba strpljenje, nakon što je bezuspešno pokušala da ih posvađa. Sada se ponaša vrlo ljubazno prema Luisu, jer joj je potreban zbog svog zanimanja.
Međutim, to nisu jedini pokušaji da se približi muškom rodu. Njeno prvobitno bogatstvo bilo je hiljadu funti; nasledila je još petsto od sestre, a poručnik joj je ostavio tri stotine u testamentu. Taj iznos je više nego udvostručila živeći bez troškova u bratovoj kući i trgujući sirom i velškim suknom iz njegove proizvodnje. Sada ima oko četiri hiljade funti i pohlepa joj svakim danom sve više raste; ali čak ni to nije toliko nepodnošljivo kao njena tvrdoglava priroda, koja celu kuću drži u nemiru. Ona je od onih ljudi koji nekako uživaju u tome da ih se drugi plaše i mrze.
Jednom sam rekao ujaku da me čudi kako čovek njegovog karaktera trpi takvu domaću napast, kad je se tako lako može rešiti. Ova primedba ga je zabolela, jer je zvučala kao da mu zameram na slaboj odlučnosti—Zgužvao je nos i namrštio obrve: „Mladić (reče) kad prvi put gurne njušku u svet, iznenadi se mnogim stvarima koje čovek s iskustvom zna da su obične i neizbežne—Ova tvoja tetka mi je postala deo organizma—Dođavola s njom! Ona je moje ‘noli me tangere’ (ne diraj me) u telu, koje ne mogu da podnesem da mi se takne.“
Nisam rekao ništa, samo sam promenio temu. On zaista gaji neku čudnu naklonost prema ovoj osobenjakinji; koja opstaje uprkos zdravom razumu i uprkos preziru koji sigurno oseća prema njenoj ličnosti i razumu. Uveren sam da i ona ima snažnu, ali otrovnu vezanost za njega; mada se njena „ljubav“ uvek pokazuje u vidu nezadovoljstva, i ona ga muči iz puke nežnosti.
Jedino biće u kući kome iskazuje nežnost na uobičajen način je njen pas Čauder; prljavi džukela sa Njufaundlenda, kojeg je dobila na poklon od žene nekog kapetana iz Svonsija. Reklo bi se da mu ukazuje naklonost upravo zbog njegove ružnoće i lošeg karaktera—ili je to prosto instinktivna sličnost temperamenta. Sigurno je da ga obasipa pažnjom bez prestanka i da maltretira celu kuću u njegovu korist. Upravo je on uzrok njenog raskida sa ser Julikom Mekiligitom.
Naime, juče je pokušala da preduhitri sirotu Lidiju i otišla sama na doručak u Salu, jedino u društvu psa, nadajući se da će sresti baroneta s kojim je uveče trebalo da igra. Čim se Čauder pojavio u Sali, Upravnik Ceremonije, uvređen njegovom smelošću, potrčao je da ga otera i pripretio nogom; ali pas ga je prezrivo gledao, pokazao dugačke bele zube i držao ga na odstojanju. Dok je ovaj zbunjeno stajao i dozivao konobara, prišao je ser Julik da pomogne, ne znajući da je pas pratilac njegove dame, i šutnuo ga tako jako u vilicu da je odleteo zavijajući do vrata. Gospođa Tabita, besna zbog tog napada, potrčala je za njim vičući, dok je baronet trčao za njom izvinjavajući se, a Upravnik s druge strane ponavljao pravila kuće.
Daleko od toga da prihvati izvinjenje viteza, rekla je da je sigurna da on nije džentlmen; a kad joj je Upravnik ponudio ruku da uđe u nosiljku, udarila ga je lepezom po prstima. Pošto je ujakov lakej još bio napolju, ona i Čauder su ušli u istu nosiljku i otišli, uz podsmeh nosača i okupljene rulje. Ja sam se tog trenutka vraćao s jahanja i ušao baš kad se zbrka završila. Baronet mi je, s lažno zabrinutim izrazom, ispričao sve, na šta sam se grohotom nasmejao, pa mu se lice razvedrilo. „Dragi moj,“ reče, „kad sam video neku zverku kako reži na Upravnika kao krava na Tom Tambu, morao sam da priteknem u pomoć tom čovečuljku; ali nisam ni sanjao da je ta zverka prati gospođu Brembl. Da sam znao, mogao je slobodno da pojede Derika za doručak! Ali znaš i sam, dragi prijatelju, koliko je nama Ircima prirodno da pravimo greške—No, priznaću krivicu i tražiti oproštaj; nadam se da će pokajnik biti pomilovan.“
Rekao sam mu da, pošto greška nije bila namerna, možda ga gospođa Tabita neće večno mrzeti.
Ali, u stvari, cela ta njegova zabrinutost je bila gluma. U njegovim pokušajima udvaranja Tabiti, zaveo ga je pogrešan proračun—prethodno je procenio njenu imovinu na najmanje šest hiljada funti više nego što zapravo jeste. Čim je otkrio pravu cifru, iskoristio je prvu priliku da se „pristojno“ posvađa i tako prekine vezu. I nije mogao naći bolji način nego da isprebija njenog psa.
Kad je došao na naša vrata da se izvini uvređenoj dami, nije bio pušten, i poručeno mu je da je više nikad neće zateći kod kuće. Nije bila tako nedostupna Deriku, koji je došao da traži zadovoljštinu jer ga je uvredila u njegovoj „dvorani“. Znala je da joj je korisno da bude u dobrim odnosima s Upravnikom dok god posećuje Sali, i kad je čula da piše pesme, uplašila se da ne završi u nekoj baladi ili satiri. Zato mu se izvinila, pravdajući se uzbuđenošću, i bogato se pretplatila na njegove pesme. On se time potpuno smirio i obasuo je komplimentima. Čak je predložio pomirenje sa Čauderom; što je pas odbio. Derik je izjavio da će, ako pronađe presedan u istoriji Bata, pas biti primljen na sledeći javni doručak. Ali, verujem da se gospođa Tabita neće opet izložiti takvom poniženju.
Ko će sada zauzeti mesto ser Julika u njenom srcu, ne mogu da predvidim; ali niko u muškom obliku joj neće biti odbojan. Iako je vatrena crkvenjakinja, mislim da ne bi imala ništa protiv da se uda čak i za anabaptistu, kvekera ili Jevrejina, i da potvrdi ugovor sopstvenim preobraćenjem.
Ali možda preoštro sudim o ovoj rođaki, kojoj, priznajem, ne dugujem ni trunku simpatije.
Tvoj, J. Melford
Bat, 6. maj
Dr.LEWISU.
Pitaš me zašto ne izlazim na jahanje po ovom lepom vremenu?—A kojim to avenijama ovog raja bi voleo da vežbam tu aktivnost? Da li da se upustim na glavne puteve ka Londonu ili Bristolu, da me uguši prašina ili da me satru među poštanskim kočijama, letećim mašinama, kolima s robom i konjima koji vuku ugalj; a uz to i čitave čete uglađenih gospodina koji se odlučuju za drum da pokažu svoje jahačko umeće, i kočije otmenih dama koje idu tamo da pokažu svoja kola? Da li da pokušam da se popnem na brda i izmrcvarim se do smrti penjući se uz večni uspon, bez nade da ću ikada dostići vrh? Znaj dakle, pokušao sam više puta da se bacim u te gornje predele, ali sam uvek padao nazad u ovu jamu magle, iscrpljen i obeshrabren tim neuspešnim naporima; i ovde mi, jadni bolesnici, dahtemo i koprcamo se kao kineski kedrenci na dnu bokala za punč. Bogami, to je neka vrsta začaranosti! Ako uskoro ne razbijem tu čini i ne pobegnem, može se desiti da dušu ispustim u ovom gadnom loncu truleži—Samo pre dve večeri, jedva da nisam napustio ovaj svet, i to bez najave.
Jedna od mojih najvećih slabosti jeste to što dopuštam da me nadvlada mišljenje ljudi čiji sud prezirem—Sa stidom i sramotom priznajem da ne mogu da odolim bilo kakvom navaljivanju. Taj nedostatak hrabrosti i postojanosti je urođena mana u mojoj prirodi, koju si sigurno često primećivao, ako ne sa sažaljenjem, onda s prezirom. Bojim se da se i neke od naših hvaljenih vrlina mogu pratiti do tog nedostatka.
Bez daljeg uvoda, bio sam nagovoren da odem na bal, samo da bih video Lidi kako igra menuet sa jednim drskim derištem, jedinim sinom bogatog pogrebnika iz Londona, čija majka stanuje u našem komšiluku i stekla je poznanstvo sa Tabijem. Sedeo sam dva duga sata, napola ugušen, usred zagušljivog mnoštva; i nisam mogao da se načudim kako stotine ljudi, koji se smatraju razumnim bićima, mogu da pronađu zabavu gledajući niz bezličnih stvorenja kako crtaju iste dosadne figure celu noć, po površini ne mnogo većoj od krojačkog stola. Da je tu bilo makar malo lepote, gracioznosti, spretnosti, raskošne odeće, ili bilo kakve raznovrsnosti, pa makar i apsurdne, ne bih se iznenadio; ali nije bilo ničega sličnog: samo zamorna ponavljanja istog mlitavog, ispraznog prizora, koji su izvodili učesnici kao da spavaju u svakom svom pokretu. Neprestano lelujanje tih utvara pred mojim očima izazvalo je vrtoglavicu; na koju je dodatno uticao ustajali vazduh, koji je kružio kroz toliki broj trulih ljudskih mehova. Zato sam se povukao prema izlazu i stao u prolaz do susedne prostorije, pričajući sa prijateljem Kvinom; kada su menueti završeni, klupe su sklonjene da se napravi mesta za seljačke igre; i kad se mnoštvo diglo u isti mah, cela atmosfera je uzdrmana. Tada je odjednom na mene nahrupio egipatski vetar, toliko natopljen pogubnim isparenjima, da su mi živci bili savladani i pao sam onesvešćen na pod.
Možeš lako da zamisliš kakvu je galamu i zbrku izazvao ovaj incident u takvom društvu—Ipak, brzo sam se povratio i zatekao se u udobnoj stolici, pridržavan od strane svojih ljudi—Sestra Tabi, u svojoj velikoj brižnosti, mučila me je stežući mi ruku pod svojom miškom i trpajući mi hartshorn pod nos, dok mi nije izjedala celu unutrašnjost nosa. Čim sam stigao kući, poslao sam po doktora Č—, koji me je uverio da nema razloga za brigu, jer je moje padanje u nesvest bilo isključivo izazvano slučajnim udarom smrdljivih isparenja na nerve neuobičajene osetljivosti. Ne znam kako su nervi drugih ljudi sastavljeni; ali bi se moglo pomisliti da su pravljeni od veoma grube građe, kad mogu da podnesu takav toplotni napad. To je, uistinu, bila smeša odvratnih mirisa, u kojoj su se najgori smradovi i najjači parfemi borili za prevlast. Zamisliti sebi možeš visoko koncentrisanu suštinu pomešanih mirisa, nastalih od truleži desni, zagnojenih pluća, kiselih gasova, smrdljivih pazuha, znojavih stopala, otvorenih rana i čireva, flastera, melema i raznih mazalica, mađarske vodice, lavandinog spirita, asafoetide, mošusa, hartshorna i sal volatila; a uz to još hiljadu ustajalih izdanaka koje nisam mogao ni da analiziram. Takav je, o Dike, mirisni etar koji udišemo na otmenim okupljanjima u Batu—Takva je atmosfera koju sam zamenio za čist, elastičan i osvežavajući vazduh velških planina—O, selo, kada ću te ponovo ugledati!—Čudi me šta me, do đavola, nateralo—
Ali najbolje je kratko: doneo sam odluku—Možeš lako pretpostaviti da ne nameravam da ponovim svoje prisustvo na toj predstavi—Obećao sam, u zlosrećnom času, da idem za London, i to obećanje ću ispuniti, ali će moj boravak u metropoli biti kratak. U svrhu poboljšanja zdravlja, isplanirao sam putovanje na sever, za koje se nadam da će mi pružiti prijatnu razonodu. Nikada nisam putovao dalje tim pravcem od Skarboroa; i mislim da je sramota za mene, kao britanskog posednika, da sam toliko dugo živeo, a da nisam prešao na drugu stranu Tvida. Osim toga, imam rođake u Jorkširu, kojima možda nije neprikladno da predstavim svog nećaka i njegovu sestru—Za sada nemam šta da dodam, osim da se Tabi srećno oslobodila irskog baroneta; i da ću te, s vremena na vreme, obaveštavati o nastavku naših avantura: znak pažnje koji bi ti, možda, rado izbegao.
Tvoj pokorni sluga,
M. BRAMBLE
BATH, 8. maj
Gospodinu VOTKINU FILIPSI,sa koledža Isus, Oksford
DRAGI FILIPSE,
Pre nekoliko dana bili smo strašno uznemireni kada je moj ujak pao u nesvest na balu. Od tada ne prestaje da kune sopstvenu glupost što je uopšte i otišao tamo, i to na molbu jedne drske žene. Tvrdi da bi pre posetio kuću zaraženu kugom nego što bi opet kročio nogom u tako odvratnu ustanovu, jer se kune da je nesvest prouzrokovana smradom gomile; i kaže da mu nikad nije bio potreban jači dokaz da smo načinjeni od veoma grubog materijala, nego to što smo svi mi ostali podneli to zagađenje, koje je njega toliko uzdrmalo. Što se mene tiče, zahvalan sam na grubosti svojih čula – nikad neću pasti kao žrtva delikatnosti svog nosa. Gospodin Brembl je izuzetno osetljiv u svim svojim čulima – kako duševnim, tako i telesnim. Doktor Luis mi je rekao da se jednom tukao u dvoboju sa jednim konjičkim oficirom, zato što je ovaj skrenuo uz zid parka radi nužde dok je ujak prolazio tuda sa damom pod svojom zaštitom. Krv mu proključa na svaki primer bahatosti i surovosti, čak i kad njega lično ne dotiče; a od nezahvalnosti mu zubi cvokoću. S druge strane, priča o nekom velikodušnom, humanom ili zahvalnom delu uvek mu izmami suze odobravanja, koje jedva uspeva da sakrije.
Juče je neki Paunsford priredio čajanku, na osnovu posebnog poziva. Taj čovek je, nakon što ga je sudbina dugo šibala, otišao u inostranstvo; i tada je, kao da želi da mu nadoknadi prethodnu ravnodušnost, Fortuna odlučila da ga odjednom obaspe bogatstvom do grla. Sad je isplivao iz anonimnosti i sija u savremenom šljaštu i kiču. Ne čujem da ga iko optužuje za bilo kakve nezakonite radnje, niti da je njegovo bogatstvo učinilo da postane arogantan ili nepristupačan – naprotiv, jako se trudi da deluje ljubazno i prijatno. Ali, kažu da se posebno ističe po tome što se kloni svojih starih prijatelja, jer su ti odnosi uglavnom bili previše obični i prostački da bi se uklopili u njegov sadašnji svetli krug poznanstava; i izgleda da mu nije prijatno ni kada sretne neke od svojih starih dobrotvora, koje bi čovek časti rado priznao i pozdravio. Bilo kako bilo, toliko je uspeo da angažuje društvo u Batu, da kad sam sinoć otišao sa svojim ujakom u kafeteriju, u prostoriji nije bilo nijedne duše osim jednog starijeg čoveka, koji je sedeo pored kamina i čitao novine. Gospodin Brembl je seo blizu njega i rekao: „Takva je gužva i haos od stolica u prolazu do Simpsona, da smo jedva prošli. Voleo bih da ti miljenici sreće nađu časnije načine da troše novac. Pretpostavljam, gospodine, da vam ovakva vrsta zabave nije ništa draža nego meni?“ Čovek mu odgovori, ne podižući pogled s novina: „Ne mogu reći da posebno uživam u takvim zabavama.“ „Gospodine Serl,“ nastavi moj ujak, „izvinjavam se što vas prekidam, ali ne mogu odoleti znatiželji – da li ste primili pozivnicu za ovu priliku?“
Čovek je delovao iznenađeno i zastao, ne znajući šta da odgovori. „Znam da je moja znatiželja neumestna,“ dodade ujak, „ali imam poseban razlog što postavljam to pitanje.“
„Ako je tako,“ reče gospodin Serl, „onda ću vam udovoljiti bez oklevanja – nisam dobio nikakvu pozivnicu. Ali, dozvolite da i ja vas pitam – zašto mislite da bih uopšte imao razloga da očekujem poziv od čoveka koji priređuje čajanku?“
„Imam ja svoje razloge,“ reče ujak sa uzbuđenjem, „i sada sam još više uveren da je taj Paunsford bedan čovek.“
„Gospodine,“ reče drugi, spuštajući novine, „nemam čast da vas poznajem, ali vaš govor je pomalo zagonetan i čini mi se da traži objašnjenje. Čovek koga ste se udostojili da tretirate tako grubo, ipak ima neku težinu u ovom društvu; i, koliko vi ne znate, možda i ja imam svoje razloge da branim njegov karakter.“
„Da nisam bio siguran u suprotno,“ reče ujak, „ne bih otišao toliko daleko.“ „Dopustite da vam kažem, gospodine,“ uzviknu stranac podižući glas, „otišli ste predaleko u iznošenju takvih osuda.“
Tu ga je prekinuo moj ujak, mrzovoljno ga pitajući da li je još uvek toliki Don Kihot da bi danas bacao rukavicu u odbranu čoveka koji ga je tako nezahvalno zapostavio. „Što se mene tiče,“ dodade, „nikad više neću raspravljati s vama o toj temi, a ono što sam rekao sada, izrečeno je koliko iz poštovanja prema vama, toliko iz prezira prema njemu.“
Gospodin Serl tada skide naočare i pažljivo pogleda ujaka, rekavši pomirljivim tonom: „Zahvalan sam vam – ah, gospodine Brembl! Sad vas prepoznajem, iako vas godinama nisam video.“ „Mogli smo i manje biti stranci,“ odgovori ujak, „da naše dopisivanje nije bilo prekinuto nesporazumom koji je baš ovaj… ali, nema veze. Gospodine Serl, cenim vaš karakter, i moje prijateljstvo vam je na raspolaganju.“
„Toliko prijatan poziv ne mogu da odbijem,“ reče Serl, „prihvatam ga rado – i kao prvi plod tog prijateljstva, molim vas da promenimo temu, jer mi je lično vrlo delikatna.“
Ujak priznade da je u pravu, i razgovor krenu u opštijem pravcu. Gospodin Serl je proveo veče s nama u smeštaju, i pokazao se kao inteligentan i čak zabavan čovek, ali mu je narav bila pomalo melanholična. Ujak kaže da je reč o čoveku izuzetnih sposobnosti i neupitnog poštenja; da mu je imanje, koje je i prvobitno bilo skromno, teško stradalo zbog njegove romantične velikodušnosti, koju je često pokazivao, čak i nauštrb razuma, u korist bezvrednih ljudi. On je, kaže, izvukao Paunsforda iz najdublje bede, kada je ovaj bio bankrot i finansijski i moralno; zauzimao se za njega s pravim zanosom, zamerio se mnogim prijateljima i čak potegao mač protiv mog ujaka, koji je imao ozbiljne razloge da dovede u pitanje Paunsfordov moral.
Bez Serlove podrške, ovaj drugi nikada ne bi uspeo da iskoristi priliku koja ga je uzdigla do bogatstva. Paunsford je, u prvim zanosima uspeha, slao pisma iz inostranstva, u kojima je u najtoplijim rečima izražavao zahvalnost Serlu i tvrdio da sebe smatra samo posrednikom u korist svog najboljeg prijatelja. Nema sumnje da je slične izjave davao i lično Serlu, iako je ovaj uvek ćutao na tu temu. Ali, godinama unazad, te fraze su nestale iz upotrebe. Po povratku u Englesku, obasipao je Serla zagrljajima, pozivao ga u svoju kuću i nagovarao da se tamo preseli. Pred zajedničkim poznanicima izražavao je najtoplije poštovanje prema njemu, pa su svi verovali da mu je zahvalnost jednaka bogatstvu – neki su čak čestitali Serlu na svemu.
Za sve to vreme, Paunsford je vešto izbegavao konkretnije razgovore sa starim dobrotvorom, koji je imao previše ponosa da bi i nagovestio potrebu za “poravnanjem računa”. Ipak, čovek sa takvim osećanjima ne može a da ne oseti ogorčenost zbog ovakvog nepravdenog uzvraćanja, pa se povukao iz tog odnosa, bez ikakvog objašnjenja ili reči o tome pred bilo kim. Danas su njihovi odnosi svedeni na klimanje glavom kad se slučajno sretnu na ulici – što se retko dešava, jer im se putevi ne ukrštaju. Paunsford sada živi u palati, jede delikatese, nosi skupocenu odeću, pojavljuje se u raskošnim kočijama i druži se s plemstvom. Serl stanuje u jednoj sobici u Stal-stritu, na drugom spratu pozadi, pešači u starom ogrtaču, jede za dvanaest šilinga nedeljno i pije vodu da bi izbegao giht i kamenje – vidi kako se sve preokrenulo! Paunsford je nekad stanovao u potkrovlju i preživljavao na ovčijim papcima i goveđim nogicama, iz kojih ga je Serlova bogata trpeza podigla. Danas je Serl, zbog nedostatka štedljivosti, sveden na sićušnu rentu u starosti, koja jedva pokriva osnovne potrebe.
Ipak, Paunsford ga i dalje pominje sa „posebnim poštovanjem“ i tvrdi da bi mu bilo zadovoljstvo da mu na neki način pomogne: „Ali znate,“ uvek dodaje, „on je nekako povučen čovek – a i takav je filozof da prezire sve što je suvišno.“
Pošto sam ti dao ovu skicu o skvaju Paunsfordu, neću dodavati nikakav komentar – ostavljam to tvojoj proceni, za koju sam siguran da će biti isto tako nemilosrdna kao i moja.
Tvoj uvek,
Dž. Melford
Bat, 10. maja
Za gospođu MARY JONES, U Brambleton-hallu
DRAGA MOLLY,
Svi smo na nogama — pravac London, devojko! Fejs! Dosta nam je više ovde; svi smo se okrenuli naglavačke — Gospođa je odbacila Sir Ulica jer je šutnuo Čaudera (psa); a ja sam oterala O Frizla, s bubom u uhu. Pokazala sam mu koliko malo marim za njegovu kovrdžavu kosicu i dugi repić — Bezobraznik jedan, koji je mislio da može tako tek da se viđa s nekom prljavom ženturačom, i to meni pred nosom! Uhvatila sam ga bukvalno na delu, kako izlazi iz potkrovlja u kojem spava sobarica. Ali sam toj prljavici lepo očitala lekciju!
O, Moli, sluge u Batu su pravi đavoli u satenu. Troše sve, piju, kradu, lažu, petljaju, i nikad im nije dosta. Ne daju gazdi i gazdarici da ostanu više u kući jer su već tu preko tri nedelje — a oni očekuju po dve gineje kad odlazimo. To im je kao neka napojnica koju očekuju svakog meseca tokom sezone; jer, kao, nijedna porodica nema pravo da ostane duže od četiri nedelje u istom stanu. I tako kuvarica preti da će zakačiti krpu za suđe za gazdaričinu suknju, a sobarica se kune da će staviti koprivu u gazdinu postelju ako odmah ne odu!
Ne krivim ih što gledaju da izvuku što više na napojnicama, i niko ne može da kaže da ja ogovaram ili da sam ikad neku jadnu sluškinju dovela u nevolju — ali, ipak bi trebalo da imaju malo savesti, kad već kradu od drugih slugu kao što su i sami!
Znaš, Moli, nestalo mi je tri četvrtine čipke od blonda, jedan komad muslina i moj srebrni naprstak — poklon od prave ljubavi! Sve je bilo u mojoj korpi za ručni rad, koju sam ostavila na stolu u sobi za posluženje kad je zazvonilo gazdaričino zvono. Ali i da sam to zaključala, opet bi bilo isto — jer u Batu ima duplih ključeva za sve brave. Kažu da ni zubi u glavi nisu sigurni, ako spavaš s otvorenim ustima!
I tako rekoh sebi: “Ove stvari nisu nestale same od sebe” — i rešila sam da ih nadgledam. E, tada sam i otkrila da je Bet u vezi s O Frizlom! A pošto me je kuvarica polila pomijama zato što sam stala na stranu Čaudera u tuči s onim kuhinjskim psom, rešila sam da joj vratim milo za drago i malo joj “zabiberim čorbu”.
Uhvatila sam čistačicu kako izlazi rano ujutru s punim rukama, ne znajući da sam budna. Dovela sam je pravo pred gazdaricu sa celim plenom. E sad pazi šta je nosila, bog te mazo — kofe pune našeg najboljeg piva, u krilu hladan jezik, komad goveđeg buta, pola ćurke, ogroman komad putera i deset sveća, skoro neupotrebljenih. Kuvarica je, bez blama, tvrdila da ima pravo da “čisti” ostavu, i da je spremna da izađe pred sudiju — jer je on njen apotekar već godinama, i nikad ne bi osudio jadnu sluškinju što deli “ostatke iz kuhinje”.
S Beti sam postupila drugačije, jer je bila drska, nazivala me svakakvim imenima i tvrdila da me O Frizl ne može smisliti, i još dvadeset drugih odvratnih laži. Uzela sam nalog od gradonačelnika, i kad je pandur pretresao njenu kutiju, pronašli smo moje stvari — i još punu funtu voskovanih sveća i jednu od gazdaričinih noćnih kapa, za koju bih se zaklela na sopstvenu čast!
Onda se gospođa “Drška od metle” (Bet) skrušila i rasplakala, a pošto gazda nije hteo ni da čuje za tužbu, izvukla se bez kazne. Ali dok je živa, pamtiće vašu poniznu sluškinju,
W. Dženkins
Bath, 15. maj
P.S. Ako dođe onaj momak pre nego što odemo, molim te pošalji mi onu spavaćicu i kecelju, s onim belim cipelama s gumenim đonom — naći ćeš ih u mojoj jastučnici. Pozdravi Saula!
Gospodinu VOTKINU FILIPSU, baronu koledža Isus, Oxon
Svi smo na nogama — pravac London, devojko! Fejs! Dosta nam je više ovde; svi smo se okrenuli naglavačke — Gospođa je odbacila Sir Ulica jer je šutnuo Čaudera (psa); a ja sam oterala O Frizla, s bubom u uhu. Pokazala sam mu koliko malo marim za njegovu kovrdžavu kosicu i dugi repić — Bezobraznik jedan, koji je mislio da može tako tek da se viđa s nekom prljavom ženturačom, i to meni pred nosom! Uhvatila sam ga bukvalno na delu, kako izlazi iz potkrovlja u kojem spava sobarica. Ali sam toj prljavici lepo očitala lekciju!
O, Moli, sluge u Batu su pravi đavoli u satenu. Troše sve, piju, kradu, lažu, petljaju, i nikad im nije dosta. Ne daju gazdi i gazdarici da ostanu više u kući jer su već tu preko tri nedelje — a oni očekuju po dve gineje kad odlazimo. To im je kao neka napojnica koju očekuju svakog meseca tokom sezone; jer, kao, nijedna porodica nema pravo da ostane duže od četiri nedelje u istom stanu. I tako kuvarica preti da će zakačiti krpu za suđe za gazdaričinu suknju, a sobarica se kune da će staviti koprivu u gazdinu postelju ako odmah ne odu!
Ne krivim ih što gledaju da izvuku što više na napojnicama, i niko ne može da kaže da ja ogovaram ili da sam ikad neku jadnu sluškinju dovela u nevolju — ali, ipak bi trebalo da imaju malo savesti, kad već kradu od drugih slugu kao što su i sami!
Znaš, Moli, nestalo mi je tri četvrtine čipke od blonda, jedan komad muslina i moj srebrni naprstak — poklon od prave ljubavi! Sve je bilo u mojoj korpi za ručni rad, koju sam ostavila na stolu u sobi za posluženje kad je zazvonilo gazdaričino zvono. Ali i da sam to zaključala, opet bi bilo isto — jer u Batu ima duplih ključeva za sve brave. Kažu da ni zubi u glavi nisu sigurni, ako spavaš s otvorenim ustima!
I tako rekoh sebi: “Ove stvari nisu nestale same od sebe” — i rešila sam da ih nadgledam. E, tada sam i otkrila da je Bet u vezi s O Frizlom! A pošto me je kuvarica polila pomijama zato što sam stala na stranu Čaudera u tuči s onim kuhinjskim psom, rešila sam da joj vratim milo za drago i malo joj “zabiberim čorbu”.
Uhvatila sam čistačicu kako izlazi rano ujutru s punim rukama, ne znajući da sam budna. Dovela sam je pravo pred gazdaricu sa celim plenom. E sad pazi šta je nosila, bog te mazo — kofe pune našeg najboljeg piva, u krilu hladan jezik, komad goveđeg buta, pola ćurke, ogroman komad putera i deset sveća, skoro neupotrebljenih. Kuvarica je, bez blama, tvrdila da ima pravo da “čisti” ostavu, i da je spremna da izađe pred sudiju — jer je on njen apotekar već godinama, i nikad ne bi osudio jadnu sluškinju što deli “ostatke iz kuhinje”.
S Beti sam postupila drugačije, jer je bila drska, nazivala me svakakvim imenima i tvrdila da me O Frizl ne može smisliti, i još dvadeset drugih odvratnih laži. Uzela sam nalog od gradonačelnika, i kad je pandur pretresao njenu kutiju, pronašli smo moje stvari — i još punu funtu voskovanih sveća i jednu od gazdaričinih noćnih kapa, za koju bih se zaklela na sopstvenu čast!
Onda se gospođa “Drška od metle” (Bet) skrušila i rasplakala, a pošto gazda nije hteo ni da čuje za tužbu, izvukla se bez kazne. Ali dok je živa, pamtiće vašu poniznu sluškinju,
W. Dženkins
Bath, 15. maj
P.S. Ako dođe onaj momak pre nego što odemo, molim te pošalji mi onu spavaćicu i kecelju, s onim belim cipelama s gumenim đonom — naći ćeš ih u mojoj jastučnici. Pozdravi Saula!
Gospodinu VOTKINU FILIPSU, baronu koledža Isus, Oxon
U pravu si, dragi Filipse; ne očekujem da mi redovno odgovaraš na svako pismo — znam da je život na koledžu previše ograničen da bi pružio dovoljno materijala za tako brze razmene pisama. Sa svoje strane, ja neprestano menjam mesto boravka i okružen sam novim prizorima; neki od njih su zaista upečatljivi. Zato ću nastaviti svoj dnevnik, za tvoje razonode; iako se, naizgled, neće baviti mnogo važnim ili zanimljivim stvarima, možda se ipak pokaže da nije sasvim bez pouke i zabave.
Muzika i zabave u Batu su završene za ovu sezonu, i sve naše šarene ptice selice su odletele za Bristolvel, Tanbridž, Brajthelmston, Skarboro, Harogejt itd. Ovde se više ne viđa živa duša, osim nekoliko zadihanih parohijskih sveštenika, koji gegaju poput svraka uzduž Severne promenade. Uvek u Batu ima mnogo sveštenstva: ne onih mršavih, žućkastih, iscrpljenih figura, istrošenih postom i učenjem, obolelih od bolesti učenih ljudi — već veliki, preuhranjeni dostojanstvenici i rektori, s crvenim nosovima i gihtastim člancima, ili širokim, naduvenim licima i visećim stomacima — pravi simboli lenjosti i lošeg varenja.
Kad već govorimo o sveštenicima, moram ti ispričati jednu smešnu dogodovštinu, koja se nedavno desila Tomu Istgejtu, koga sigurno pamtiš s fondacije Queen’s koledža. Bio je veoma uporan u tome da se zalepi za Džordža Pranklija, koji je bio džentlmen-student na Krajstčerču, znajući da je pomenuti Prankli naslednik solidnog imanja, kao i da će naslediti patronat nad jednom dobrom parohijom, čiji je sveštenik već bio vrlo star i bolestan. Tom je proučio njegove strasti i laskao mu toliko vešto, da je postao njegov saputnik i savetnik; i naposletku je od njega isposlovao obećanje da će ga postaviti za parohijskog sveštenika kada se to mesto uprazni.
Prankli je, po smrti svog ujaka, napustio Oksford i prvi put se pojavio u otmenom svetu u Londonu, a zatim je došao u Bat, gde se pridružio društvu kicoša i kockara. Istgejt ga je pratio, ali nije smeo da ga ispusti iz vida u tom trenutku kada je ovaj kročio u svet. Trebalo je da zna da je reč o hirovitom, površnom i nestalnom čoveku, koji će zaboraviti sve koledž-prijatelje čim prestanu da ga zabavljaju. Tom je od starog druga dočekan hladno, a uz to mu je rečeno da je Prankli već obećao parohiju drugome — čoveku koji ima pravo glasa u okrugu, u kojem Prankli planira da se kandiduje na sledećim izborima. Sada se više nije sećao ničega o Istgejtu, osim što ga je ranije često zadirkivao dok je Tom to trpeo u tišini, računajući na beneficiju; a te iste šale je sada počeo da ponavlja u javnoj kafani, ismevajući njegov izgled i sveštenički poziv.
Ali se grdno prevario što je mislio da je Istgejtova ranija mirnoća posledica slabosti, a ne promišljene uzdržanosti. Pošto tih razloga više nije bilo, Tom mu je uzvratio s kamatom, i bez mnogo muke preokrenuo smeh na njegov račun. Prankli, gubeći živce, počeo je da ga vređa i upitao: „Znaš li ti s kim razgovaraš?“ Posle mnogo prepirke, Prankli zatrese štapom i reče mu da ćuti, inače će mu „istresti mantiju“.
„Nemam ja takve pretenzije, gospodine“ — reče Tom — „ali ako već planirate da me izudarate i pregrejete se pri tom, mogu vam poslužiti dobar hrastov peškir.“
Prankli je bio podjednako besan i zbunjen tim odgovorom. Posle kratke pauze, pozove Toma nasamo do prozora i, pokazujući rukom na šumarak čempresa kod Klarkendauna, upita ga šapatom ima li dovoljno duha da se s njim sutra ujutru u šest tamo susretne, sa po jednim parom pištolja. Istgejt mu hladno i odlučno potvrdi, rekavši da neće izostati. Zatim se povukao, a Prankli je ostao neko vreme očigledno uznemiren.
Ujutru, Istgejt, koji je dobro znao s kim ima posla i već doneo odluku, ode pravo u Pranklijev stan i probudi ga u pet sati. Squire je verovatno u sebi proklinjao tu tačnost, ali se trudio da deluje odlučno; već je pripremio oružje, i zajedno su prešli reku na južnoj promenadi. Dok su se penjali uzbrdo, Prankli je često posmatrao sveštenika, nadajući se da će na njegovom licu videti bar trunku oklevanja; ali kako toga nije bilo, pokušao je da ga zastraši rečima: „Ako ove kremenjače odrade svoje, ima da te pošaljem Bogu za par minuta.“
„Molim vas, dajte sve od sebe“, odgovori Tom, „jer nisam došao da se igram. Naši životi su u Božjim rukama, a jedan od nas već stoji na ivici večnosti.“
Ova opaska vidno uzdrma Pranklija, koji pobledi i drhtavim glasom reče: „Nije prilično za jednog sveštenika da se upušta u krvoproliće i svađe.“
„Vašu drskost bih i pretrpeo“, reče Istgejt, „da niste uvredili čast mog poziva, koju smatram svojom dužnošću da branim i sopstvenom krvlju; i ne mislim da je zločin ukloniti iz sveta jednog razvratnog bednika bez ikakvih moralnih ili verskih načela.“
„Možeš mi uzeti život“, povika Prankli, „ali nemoj da ubijaš moj karakter! Zar nemaš savesti?“ „Moja savest je potpuno mirna“, odgovori Tom. „A sad, gospodine, evo nas na mestu — zauzmite položaj, pripremite pištolj i neka vam Bog bude milostiv!“
Ovu rečenicu izgovori glasno, svečano, sa šeširom u ruci i pogledom uprtim ka nebu; zatim izvuče veliki konjički pištolj i zauze položaj. Prankli pokuša da pripremi svoj pištolj, ali mu se ruka toliko tresla da nije uspeo. Videvši to, Istgejt mu ponudi pomoć, ali squire, sav u panici, zamoli da duel odlože za sutra, jer još nije sredio svoje poslove.
„Nisam napravio testament“, reče, „moje sestre su neobezbeđene, i upravo se setih jednog starog obećanja koje moram ispuniti. Pokazaću ti da nisam čovek bez časti, pa me onda ubij ako želiš.“
Istgejt je odmah shvatio poruku i reče da jedan dan neće ništa pokvariti. „Daleko bilo da ti budem prepreka da učiniš nešto časno i bratski.“ Tako su se mirno vratili zajedno. Prankli je odmah pripremio dokument o postavljenju i predao ga Istgejtu, rekavši da je sada sve sredio i spreman je da ga ponovo prati do čempresa. Tom mu na to reče da nikada ne bi digao ruku na tako velikodušnog čoveka. Štaviše, kada su se sledeći put sreli u kafani, Tom mu se izvini ako je u besu rekao nešto uvredljivo, a Prankli mu rado oprosti i srdačno se rukuju, rekavši da ne želi da bude u zavadi s nekadašnjim drugom s koledža. Ipak, već sledećeg dana je iznenada napustio Bat, a tada mi je Istgejt ispričao celu priču, vrlo zadovoljan što je lukavstvom osigurao parohiju vrednu 160 funti godišnje.
O svom ujaku trenutno nemam ništa novo da ti pišem, osim da sutra krećemo za London, svi zajedno. On i dame, s kuvaricom i psom Čauderom, idu kočijom; a ja i momak na konjima. Detalje puta pisaću ti u sledećem pismu, ako nas ne zadesi neka nezgoda.
Tvoj verni,
Dž. Melford
Bat, 17. maj
Muzika i zabave u Batu su završene za ovu sezonu, i sve naše šarene ptice selice su odletele za Bristolvel, Tanbridž, Brajthelmston, Skarboro, Harogejt itd. Ovde se više ne viđa živa duša, osim nekoliko zadihanih parohijskih sveštenika, koji gegaju poput svraka uzduž Severne promenade. Uvek u Batu ima mnogo sveštenstva: ne onih mršavih, žućkastih, iscrpljenih figura, istrošenih postom i učenjem, obolelih od bolesti učenih ljudi — već veliki, preuhranjeni dostojanstvenici i rektori, s crvenim nosovima i gihtastim člancima, ili širokim, naduvenim licima i visećim stomacima — pravi simboli lenjosti i lošeg varenja.
Kad već govorimo o sveštenicima, moram ti ispričati jednu smešnu dogodovštinu, koja se nedavno desila Tomu Istgejtu, koga sigurno pamtiš s fondacije Queen’s koledža. Bio je veoma uporan u tome da se zalepi za Džordža Pranklija, koji je bio džentlmen-student na Krajstčerču, znajući da je pomenuti Prankli naslednik solidnog imanja, kao i da će naslediti patronat nad jednom dobrom parohijom, čiji je sveštenik već bio vrlo star i bolestan. Tom je proučio njegove strasti i laskao mu toliko vešto, da je postao njegov saputnik i savetnik; i naposletku je od njega isposlovao obećanje da će ga postaviti za parohijskog sveštenika kada se to mesto uprazni.
Prankli je, po smrti svog ujaka, napustio Oksford i prvi put se pojavio u otmenom svetu u Londonu, a zatim je došao u Bat, gde se pridružio društvu kicoša i kockara. Istgejt ga je pratio, ali nije smeo da ga ispusti iz vida u tom trenutku kada je ovaj kročio u svet. Trebalo je da zna da je reč o hirovitom, površnom i nestalnom čoveku, koji će zaboraviti sve koledž-prijatelje čim prestanu da ga zabavljaju. Tom je od starog druga dočekan hladno, a uz to mu je rečeno da je Prankli već obećao parohiju drugome — čoveku koji ima pravo glasa u okrugu, u kojem Prankli planira da se kandiduje na sledećim izborima. Sada se više nije sećao ničega o Istgejtu, osim što ga je ranije često zadirkivao dok je Tom to trpeo u tišini, računajući na beneficiju; a te iste šale je sada počeo da ponavlja u javnoj kafani, ismevajući njegov izgled i sveštenički poziv.
Ali se grdno prevario što je mislio da je Istgejtova ranija mirnoća posledica slabosti, a ne promišljene uzdržanosti. Pošto tih razloga više nije bilo, Tom mu je uzvratio s kamatom, i bez mnogo muke preokrenuo smeh na njegov račun. Prankli, gubeći živce, počeo je da ga vređa i upitao: „Znaš li ti s kim razgovaraš?“ Posle mnogo prepirke, Prankli zatrese štapom i reče mu da ćuti, inače će mu „istresti mantiju“.
„Nemam ja takve pretenzije, gospodine“ — reče Tom — „ali ako već planirate da me izudarate i pregrejete se pri tom, mogu vam poslužiti dobar hrastov peškir.“
Prankli je bio podjednako besan i zbunjen tim odgovorom. Posle kratke pauze, pozove Toma nasamo do prozora i, pokazujući rukom na šumarak čempresa kod Klarkendauna, upita ga šapatom ima li dovoljno duha da se s njim sutra ujutru u šest tamo susretne, sa po jednim parom pištolja. Istgejt mu hladno i odlučno potvrdi, rekavši da neće izostati. Zatim se povukao, a Prankli je ostao neko vreme očigledno uznemiren.
Ujutru, Istgejt, koji je dobro znao s kim ima posla i već doneo odluku, ode pravo u Pranklijev stan i probudi ga u pet sati. Squire je verovatno u sebi proklinjao tu tačnost, ali se trudio da deluje odlučno; već je pripremio oružje, i zajedno su prešli reku na južnoj promenadi. Dok su se penjali uzbrdo, Prankli je često posmatrao sveštenika, nadajući se da će na njegovom licu videti bar trunku oklevanja; ali kako toga nije bilo, pokušao je da ga zastraši rečima: „Ako ove kremenjače odrade svoje, ima da te pošaljem Bogu za par minuta.“
„Molim vas, dajte sve od sebe“, odgovori Tom, „jer nisam došao da se igram. Naši životi su u Božjim rukama, a jedan od nas već stoji na ivici večnosti.“
Ova opaska vidno uzdrma Pranklija, koji pobledi i drhtavim glasom reče: „Nije prilično za jednog sveštenika da se upušta u krvoproliće i svađe.“
„Vašu drskost bih i pretrpeo“, reče Istgejt, „da niste uvredili čast mog poziva, koju smatram svojom dužnošću da branim i sopstvenom krvlju; i ne mislim da je zločin ukloniti iz sveta jednog razvratnog bednika bez ikakvih moralnih ili verskih načela.“
„Možeš mi uzeti život“, povika Prankli, „ali nemoj da ubijaš moj karakter! Zar nemaš savesti?“ „Moja savest je potpuno mirna“, odgovori Tom. „A sad, gospodine, evo nas na mestu — zauzmite položaj, pripremite pištolj i neka vam Bog bude milostiv!“
Ovu rečenicu izgovori glasno, svečano, sa šeširom u ruci i pogledom uprtim ka nebu; zatim izvuče veliki konjički pištolj i zauze položaj. Prankli pokuša da pripremi svoj pištolj, ali mu se ruka toliko tresla da nije uspeo. Videvši to, Istgejt mu ponudi pomoć, ali squire, sav u panici, zamoli da duel odlože za sutra, jer još nije sredio svoje poslove.
„Nisam napravio testament“, reče, „moje sestre su neobezbeđene, i upravo se setih jednog starog obećanja koje moram ispuniti. Pokazaću ti da nisam čovek bez časti, pa me onda ubij ako želiš.“
Istgejt je odmah shvatio poruku i reče da jedan dan neće ništa pokvariti. „Daleko bilo da ti budem prepreka da učiniš nešto časno i bratski.“ Tako su se mirno vratili zajedno. Prankli je odmah pripremio dokument o postavljenju i predao ga Istgejtu, rekavši da je sada sve sredio i spreman je da ga ponovo prati do čempresa. Tom mu na to reče da nikada ne bi digao ruku na tako velikodušnog čoveka. Štaviše, kada su se sledeći put sreli u kafani, Tom mu se izvini ako je u besu rekao nešto uvredljivo, a Prankli mu rado oprosti i srdačno se rukuju, rekavši da ne želi da bude u zavadi s nekadašnjim drugom s koledža. Ipak, već sledećeg dana je iznenada napustio Bat, a tada mi je Istgejt ispričao celu priču, vrlo zadovoljan što je lukavstvom osigurao parohiju vrednu 160 funti godišnje.
O svom ujaku trenutno nemam ništa novo da ti pišem, osim da sutra krećemo za London, svi zajedno. On i dame, s kuvaricom i psom Čauderom, idu kočijom; a ja i momak na konjima. Detalje puta pisaću ti u sledećem pismu, ako nas ne zadesi neka nezgoda.
Tvoj verni,
Dž. Melford
Bat, 17. maj
7. 7. 2025.
Harms, Danil Ivanovič Juvačov ...
Lav Tolstoj i F.M. Dostojevski, bog da mu dušu prosti, rešiše da se takmiče ko će bolje napisati roman. Pozvaše Turgenjeva da presudi. Tolstoj otrća kući, zatvori se u kabinet i brže-bolje poče da pise roman - o deci, naravno (on ih je veoma voleo). A Dostojevski sedi u svojoj sobi i razmišlja: "Turgenjev je plašljiv čovek. Sad on sedi kod kuće i razmišlja: 'Dostojevski je nervozan čovek. Ako kažem da je njegov roman lošiji, on može i da me zakolje.' Što bih se onda trudio?" (to Dostojevski razmišlja). "Namerno ću napisati što gore, novac ce svejedno biti moj!" (kladili su se u sto rubalja).
A za to vreme Turgenjev sedi kod kuće i razmišlja: "Dostojevski je nervozan čovek. Ako kažem da je njegov roman lošiji može i da me zakolje. S druge strane, Tolstoj je grof. Bolje da se ja ne petljam u to. Ma nek se nose!" I iste te noći neprimetno otputova u Baden-Baden.
1.
Vjazemski je imao stan koji je gledao na Tverski bulevar. Puskin je mnogo voleo da mu dolazi u goste. Dođe i odmah - hop, pa na prozor, nagne se i gleda. Čajem su ga takođe tamo, na prozoru, služili. Ponekad bi na njemu i zanoćio. Čak su mu i specijalni dušek kupili, samo što on nije mario za njega. "Čemu - kaže - takav luksuz?!" I gurne dušek s prozora. A posle se celu noć vrpolji, ne da nikome da spava.
2.
Jednom se Gogolj preobuče u Puškina, dođe kod njega i pozvoni na vrata. Otvori mu Puškin i povika: " Vidi, Arina Rodionovna, došao sam!"
3.
Ljermontov je voleo pse. Voleo je on još i Nataliju Nikolajevnu Puškinovu. Ali više od svega je voleo samog Puškina. Čitao je njegove stihove i uvek je plakao. Otplače, a onda izvadi sablju i počne da seće jastuke!
Tu ne pomaže ni najdraži pas, ne daj bože da mu se nađe pri ruci - jednom je tako skoro četrdeset komada isekao!
A Puškin nije plakao ni zbog kakvih stihova. Nipošto.
4.
Ljermontov je hteo da odvede Puškinovu zenu. Na Kavkaz. Stalno je merkao iza stuba, merkao... Odjednom se postideo svoje želje.
"Puškin je" - pomisli on - "ogledalo ruske revolucije, a ja sam svinja."
Otišao je, kleknuo pred Puškina i rekao:
"Puškine" - veli - "gde ti je bodež? Evo mojih grudi!"
Puškin se slatko nasmejao.
5.
Jednom je Puškin isao na dvoboj s Gogoljem. Puškin kaže:
- Pucaj prvo ti.
- Kako ti? Ne, ja!
- Ah, ja? Ne, ti!
Tako nisu ni pucali.
6.
Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Jednom je išao Tverskim bulevarom i ugledao ispred sebe Puškina. Puškin je, kao što je poznato, bio nizak rastom. "Naravno, to više nije dete, to je pre mladić" - pomisli Lav Tolstoj. "Pa šta, daj da ga stignem i pomilujem po glavici." I potrča da stigne Puškina. A Puškin, ne znajući za Tolstojeveve namere, pojuri koliko ga noge nose. Dok je promicao pored žandara, ovaj čuvar reda se beše uznemirio zbog nepristojne brzine na javnom mestu i trkom se uputio za njim, s ciljem zaustavljanja. Zapadna štampa je zatim pisala kako vlast u Rusiji progoni pisce.
7.
Jednom je Ljermontov kupio jabuke, došao na Tverski bulevar i počeo da ih nudi prisutnim damama. Sve su uzimale i govorile "Mersi". A kada je prišla Natalija Nikolajevna sa sestrom Aleksandrinom, on je od uzbuđenja tako zadrhtao da je jabuka pala kraj njenih nogu (Nat. Nik., a ne Aleks.). Jedan od pasa je zgrabio jabuku i dao se u beg. Aleksandrina je, naravno, potrčala za njim.
Bili su sami - prvi put u životu (Ljermon., naravno, i Nat. Nik., a ne Aleks. i psetance). Uzgred, ona (Aleks.) nije ga stigla.
8.
Reši jednom Puškin da uplaši Turgenjeva i sakri se ispod klupe na Tverskom bulevaru. I Gogolj takođe reši da istog dana isprepada Turgenjeva, preobuče se u Puškina i sakri ispod klupe. Kad -evo Turgenjeva. E, tu obojica iskočiše!
9.
Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Jednom se igrao s njima ceo dan i ogladneo. Dođe kod žene.
"Sonjecka" - kaže - "anđelčiću, napravi mi poparu." Ona se usprotivi: "Ljovuška, pa zar ne vidiš - prepisujem 'Rat i mir'". "Aha!" - povika on - "to sam i mislio, tebi je važnije da mi kade u književnosti nego moje sopstveno 'Ja'!" I štap zadrhta u njegovoj drhtavoj ruci.
10.
Turgenjev ne samo što je po prirodi bio plašljiv nego je uz to imao i traume od Puškina i Gogolja! Probudi se tako usred noći i vrišti: "Mama!" Posebno pod stare dane.
11.
Išao Puškin Tverskim bulevarom i sreo lepu damu. On joj namignu, kad ona - prsnu u smeh! "Ne izmotavajte se - reče "Nikolaje Vasiljeviću! Bolje dajte one tri rublje što ste ih onomad izgubili, dok smo igrali burime."
Puškin odmah shvati o čemu se radi. "Ne dam" - kaza on - "gusko!" Isplazi joj jezik i pobeže.
Al se Gogolj posle lepo proveo!
12.
Lav Tolstoj je mnogo voleo decu, a odrasle nije mogao da podnese, posebno Hercena. Kako ga spazi, tako poleti sa štapom i sve u oko cilja, u oko. A ovaj se pravi da ništa ne primecuje, uzvikuje: "O, Tolstoju! O!"
13.
Napisao tako jednom Gogolj roman. O nekom dobrom čoveku koji je dospeo u logor na Kolimu. Upravnik logora se zove Nikolaj Pavlović (aluzija na cara). I eto, on uz pomoć kriminalaca zlostavlja ovog dobrog čoveka i odvodi ga u smrt. Gogolj je nazvao roman "Junak našeg doba". Potpisao se: "Puškin". I odneo Turgenjevu da štampa u časopisu.
Turgenjev bese plašljiv čovek. Pročita on roman i obli ga hladan znoj. Odluci da sve to što pre rediguje. I redigovao je.
Mesto radnje je preneo na Kavkaz. Zatvorenika je zamenio oficirom. Umesto kriminalaca, kod njega su se pojavile lepe devojke i ne vređaju one junaka, već on njih. Nikolaju Pavloviću je promenio ime u Maksim Maksimić. Precrtao je "Puškin" i napisao "Ljermontov". Brzo je poslao rukopis u redakciju, obrisao hladan znoj i legao da spava.
Odjednom ga je, usred slatkog sna, prostrelila strašna misao. Naslov! Naslov nije izmenio! I odmah, maltene neobučen, otputova on u Baden-Baden.
14.
Jednom je Puškin napisao pismo Rabindrantu Tagori. "Dragi, daleki prijatelju" - pisao je - "ja Vas ne znam i Vi mene ne znate. Veoma bih voleo da se upoznamo. Sve najbolje. Saša."
Kad je stiglo pismo, Tagore je meditirao. Tako se beše udubio i - ni makac, pa da ga ubiješ. Žena ga je drmala, drmala, pismo mu poturala - ne vidi. Ono, istina, on nije znao da čita na ruskom.
Tako se nisu ni upoznali.
15.
Jednom se Gogolj preobukao u Puškina i došao u goste kod Lava Tolstoja. Niko se nije iznenadio pošto je u to vreme F. M. Dostojevski, bog da mu dušu prosti...
16.
Jednom je F. M. Dostojevski, bog dušu da mu prosti, napunio 150 godina. Veoma se obradovao i rešio da proslavi rođendan. Došli su mu svi pisci, ali zbog nečega behu obrijani do glave. Samo je Gogolj imao nacrtane brkove.
No, dobro, popili su, mezetnuli, čestitali novorođenom, pokoj mu duši. Seli su da igraju vint. Delio je Lav Tolstoj - svako je imao po pet asova. Vidi đavola! Pa ne može to tako! "De, podeli, brate Puškine, bolje ti." "Ja?" - upita on. "Molim lepo, podeliću!" I podelio je. Svima po šest asova i po dve dame pik. Eto ti sad! De, podeli ti, brate Gogolju! Gogolj podeli... Pa znate već... Nije baš lepo reći... Tako se nekako dogodilo... Ne, bogami, bolje ne!
17. Jednom je F.M. Dostojevski, bog dusu prosti, sedeo kraj prozora i pusio. Popusio je cigaretu i bacio pikavac kroz prozor. Ispod njegovog prozora se nalazila prodavnica kerozina i pikavac je upao bas u kantu s kerozinom. Plamen, naravno, do neba. Za jednu noc pola Peterburga je izgorelo. I zatvorili su ga, naravno. Odlezao je, izasao. Prvog dana ide on po Peterburgu, a u susret - Petrasevski. Nista nije kazao, samo mu je stegnuo ruku i znacajno ga pogledao u oci. 18. Sanjao jednom Hercen san. Kao emigrirao on u London i tamo vrlo lepo zivi. Kao kupio psa buldoga. Tako krvolocnog psa - cudo jedno: koga vidi, na tog skace. A ako jednom scepa, onda grcevito zarije zube i - gotovo, mozes da ides da zakazes opelo. Odjednom, kao da nije on vise u Londonu nego u Moskvi; ide Tverskim bulevarom, svoje cudoviste drzi na povocu, a u susret - Lav Tolstoj... I k'o za pakost, bas na najzanimljivijem mestu dodjose dekabristi i probudise ga! 19. Jednom se F. M. Dostojevskom zapusio nos. Poceo on da izduvava, kad - puce bubna opna. Zacepi je pampurom, al' se on pokaza veliki, te prsnu lobanja. Veza je kanapom - gleda, usta ne moze da otvori. Tu se on probudi u nedoumici, Bog da mu dusu prosti. 20. Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Probudi se ujutro, uhvati nekog od njih i miluje ga po glavici, miluje, sve dok ih ne pozovu na dorucak. 21. Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Za ruckom im je stalno pricao bajke i pouke. Dogadjalo se da svi vec pojedu konsome s pastetom, profitrole, ostrige, blanmanze, vocni sladoled, a da on jos drzi ispred brade prvu kasiku supe, prica. Iznese naravoucenije i tup kasikom o sto! 22. Jednom se Gogolj preobuce u Puskina, nakaci odozgo masku i krenu na maskenbal. Tamo doleprsa do njega carobna dama, obucena kao bajadera, i tutnu mu ceduljicu. Gogolj cita i razmislja: "Ako je ovo za mene kao Gogolja, pitam se - stada radim? Ako je ovo za mene kao Puskina, kao cestit covek, ne mogu to da iskoristim. A sta ako je sve ovo samo sala milog stvorenja, razmazenog opstim obozavanjem? Ma, nek' ide dodjavola!" I baci cedulju u djubre. 23. Jednom je Lav Tolstoj pitao F. M. Dostojevskog, bog da mu dusu prosti. - Jel' tako da je Puskin los pesnik? "Nije tako", htede da odgovori F. M., al' setivsi se da ne moze da otvori usta otkad je vezao svoju naprslu lobanju, on ocuta. "Cutanje je znak odobravanja" - rece Lav Tolstoj i ode. E tad se Fjodor Mihajlovic, bog da mu dusu prosti, seti da je sve to samo sanjao. Al' vec je bilo kasno. 24. Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. Ponekad doveze u kabrioletu pet-sest komada i sve goste daruje. I ko za pakost - Hercen nikako nije imao srece: ili mu dopadne vasljiv, ili onaj sto ujeda. A samo probaj da se namrstis - Tolstoj odmah zgrabi stap i tres po tikvi! 25. Jednom se Gogolj preobukao u Puskina i dosao u goste kod Vjazemskog. Pogleda on slucajno kroz prozor i vidi - Lav Tolstoj lema Hercena stapom a oko njih stoje klinci, smeju se. Bi mu zao Hercena i zaplaka. Tad Vjazemski shvati da pred njim nije Puskin. 26. Gogolj je citao Puskinovu dramu "Boris Godunov" i govorio: "Gle Puskina! Bas je kuckin sin!" 27. Gogolj je tek pred kraj zivota poceo da razmislja o dusi, jer u mladosti on uopste nije imao savest. Jednom je verenicu izgubio na kartama. I nije je dao. 28. Posao Dostojevski Gogolju u goste. Pozvonio. Otvorili mu. "Sta vam je" - rekose - "Fjodore Mihajlovicu, ima vec skoro petnaest godina kako je Nikolaj Vasiljevic mrtav." "Pa sta" - pomisli Dostojevski, bog da mu dusu prosti - "pa i ja cu jednom takodje umreti." 29. Lav Tolstoj je ziveo na trgu Puskina, a Hercen - kod Nikitske kapije. Obojica su zbog knjizevnih poslova morali da dolaze na Tverski bulevar. I ako vec dodje do toga da se sretnu - kuku lele: pojuri i makar jednom, al' ne moze da ga ne klepi po tintari. A desavalo se i to da ga petorica odvlace, dok Hercena osvescuju vodom iz fontane. Eto zasto je Puskin bas kod Vjazemskog isao u goste, sedeo na prozoru. Zato su ovu kucu kasnije i prozvali - kuca Hercena. 30. Puskin je bio, tesko da bi se moglo reci lenj, ali sklon mastanju i razmisljanju. Turgenjev je, pak, bio strasno angazovan, stalno opsednut potrebom da radi. Puskin je to cesto zloupotrebljavao. Tako ponekad, lezi on na kaucu, ulazi Turgenjev. Puskin ce njemu: "Ivane Sergeicu, budi drug - trkni po pivo!" I na licu mesta nastavlja mirno da spava. Zna, nije se jos desilo da se Turgenjev vrati. Ili skokne nekuda da potpise peticiju, ili svrati do nihilista na zasedanje, ili na komemoraciju. Ili se uplasi necega i otputuje u Baden-Baden. A Puskin se nije plasio da ce ostati bez piva. Hvala bogu, bilo je kmetova. Imao je ko da ga poslusa. 31. Jednom se Gogolj preobukao u Puskina, prebacio preko lavlju kozu i krenuo na maskenbal.F.M. Dostojevski ga, bog da mu dusu prosti, vide i povika: "Da se kladimo, to je Lav Tolstoj! Da se kladimo, to je Lav Tolstoj!" 32. Ljermontov je bio zaljubljen u Nataliju Nikolajevnu Puskinu, ali nikada nije s njom razgovarao. Jednom je izveo svoje pse da ih proseta Tverskim bulevarom. A oni, prirodno, zavijaju, ujedaju ga, svog ga isprljali. Kad odjednom - ona sa sestrom Aleksandrinom. "Pogledaj" - kaze - "ma chčre, neki ljudi bas vole da sebi iskomplikuju zivot! Zar nije bolje imati sto vise dece?" E tu se ona smuci Ljermontovu! "Kakva curka" - pomisli - "ne bih je uzeo, pa da mi je poklone!" Od tada vise nije mastao da je odvede na Kavkaz. 33. Uspesno izbegavsi jedan susret s Lavom Tolstojem, ide Hercen Tverskim bulevarom i razmislja: "Ipak je zivot ponekad lep!" Kad kraj nogu - ogromna crna macorcina - u tren oka ga obori! Jedva ustade, otrese sa sebe prasinu - nalece copor crnih pasa sto goni ovog macora, iponovo ga srusi na zemlju. Opet se podize buduci izdavac "Zvona" i vidi: izvodeci akrobacije na vrancu, ide mu u susret sam gospodar pasa, porucnik Ljermontov. "Gotovo je!" - pomisli autor "Proslosti i razmisljanja". "Sad ce se oni zaleteti i..." Nista slicno se ne desi. Obuzdan vestom rukom, konj prolazi paradnim korakom i tek sto minu Hercena, zamahuje repom i - pljas po njusci! Naocare, prirodno, lete u zbunje. "Nije to nista" - misli bivsi autor "Svrake-kradljivice", pronalazi naocare, stavlja ih na svoj nos - i sta vidi usred zbuna? Zlobno lice Lava Tolstoja koji se osmehuje! Ali Tolstoj nije bio cudoviste. "Pridji," - kaze - "prodji, baksuze" i pomilova ga po glavi. 34. Lav Tolstoj je mnogo voleo da svira balalajku (i, naravno, decu). Ali nije umeo. Tako, ponekad, pise on roman "Rat i mir", a sve misli: ter-den-den-ter-den-den-ten!... Ili bram-pram-dram-dararam-pam-pam! 35. Jednom je Cernisevski video kroz prozor svoje mansarde kako Ljermontov skace na konja i uzvikuje: "U pasaz!" "Pa sta" - pomisli Cernisevski - "eto, dace bog, bice Revolucija, pa cu onda i ja tako da uzviknem." I poceo da uvezbava pred ogledalom, ponavljajuci na razne nacine: U PASAZ!... U paSAZ! u PaSSSaZZZZ... u pa...SSaAAAaAAA!!!ZZzZ!" 36. Car je oduvek postovao stihotvorca Aleksandra Puskina, ali nije propustao priliku da ga blago prekori. "Vi Aleksandre Sergejevicu" - lukavo mu je govorio - "po uzoru na Francuze samo o nozicama pisete? Vreme je da se u Vasem uzrastu porazmisli i o Rusiji." 37. Za caricin imendan Nikolaj I je napisao pesmu. Pocinje ovako: "Ja pamtim cudesni trenutak..." I tako dalje, i tome slicno. Onda dodje kod njega Puskin i procita pesmu. A uvece, u salonu Zinaide Volkonske, postize njome veliki uspeh, proglasavajuci je, kao sto je to oduvek i cinio, za svoju. Eto sta znaci kad covek ima profesionalno pamcenje. Kad ujutro, dok Aleksandra Fjodorovna pije kafu, car-suprug joj podmece pod tacnicu svoju ceduljicu. Ona je procita i rece: "Ah, Koko, tako je drazesno, gde si samo nasao, pa to je najnoviji Puskin!" 38. Isao Puskin Tverskim bulevarom i ugledao Cernisevskog. Prikrade mu se otpozadi i krenu za njim. Svaki pisac koji prodje klanja se Puskinu, a Cernisevski misli - njemu. Raduje se. Prodje Dostojevski - pokloni se. Pomjalovski i Grigorovic nacinise naklon, prodje Gogolj - slatko se nasmeja i mahnu rukom u znak pozdrava, a ovome bi drago. Turgenjev napravi reverans. Zatim Puskin ode kod Vjazemskog na caj. Kad evo ide Tolstoj - bese jos mlad bez brade, s epoletama. Ni da ga pogleda. Posle je Cernisevski zapisao u dnevnik: "Svi su pisci dobri, samo je Tolstoj pokvarenjak. Jerbo je grof." 39. Lav Tolstoj je mnogo voleo decu i pisao je o njima pesme. Te pesme je prepisivao u posebnu svescicu. Jednom posle caja pruza on svescicu zeni: "Pogledajte, Sofi, zar nije bolje od Puskina?",a pozadi drzi stap. Ona procita i odgovori: "Ne, Ljovuska, mnogo je gore. A cije je to?" E tu on izvuce stap pa - tras po tintari! Otad se u svemu uzda u njen knjizevni ukus. 40. Jednom F.M. Dostojevski, bog da mu dusu prosti, uhvati macora na ulici. Ziv macor mu bese potreban zbog romana. Jadna zivotinja pista, cvile, ropta, prevrta ocima, a onda se napravi kao da je crkla. Tad je on pusti. Prevarant ujede, na svoj nacin jadnog, pisca za nogu i sakri se. Tako osta neostvaren najbolji roman Fjodora Mihajlovica, bog da mu dusu prosti. "Jadne zivotinje". O macorima. 41. F.M. Dostojevski je, bog da mu dusu prosti, takodje mnogo voleo pse, ali je bio bolesno samoljubiv i to je krio (u vezi sa psima), kako niko ne bi mogao da kaze da imitira Ljermontova. O njemu se ionako svasta pricalo. 42. Isao jednom Gogolj Tverskim bulevarom (u svom oblicju) i sreo Puskina. "Zdravo, Puskine," - rece - "sta si zapeo pa samo stihove pises? Hajde da zajedno napisemo prozu." "Samo prozom..........dobro" usprotivi se Puskin. 43. Lav Tolstoj i F.M. Dostojevski, bog da mu dusu prosti, resise da se takmice ko ce bolje napisati roman. Pozvase Turgenjeva da presudi. Tolstoj otrca kuci, zatvori se u kabinet i brze-bolje poce da pise roman - o deci, naravno (on ih je veoma voleo). A Dostojevski sedi u svojoj sobi i razmislja: "Turgenjev je plasljiv covek. Sad on sedi kod kuce i razmislja: 'Dostojevski je nervozan covek. Ako kazem da je njegov roman losiji, on moze i da me zakolje.' Sto bih se onda trudio?" (to Dostojevski razmislja). "Namerno cu napisati sto gore, novac ce svejedno biti moj!" (kladili su se u sto rubalja). A za to vreme Turgenjev sedi kod kuce i razmislja: "Dostojevski je nervozan covek. Ako kazem da je nhjegov roman losiji moze i da me zakolje. S druge strane, Tolstoj je grof. Bolje da se ja ne petljam u to. Ma nek se nose!" I iste te noci neprimetno otputova u Baden-Baden. 44. Turgenjev je hteo da bude hrabar kao Ljermontov i podje da kupi sablju. Puskin je prolazio pored radnje i ugledao ga kroz izlog. Uze i namerno povika: "Vidi-de, Gogolju, (a uopste nije bilo nikakvog Gogolja), ma vidi, Turgenjev kupuje sablju! Hajde da nas dvojica kupimo pusku!" Turgenjev se uplasi i iste noci otputova u Baden-Baden. 45. Poklonili jednom Gogolju kandelabar. A on odmah prikaci na njega bakenbarde i poce da zadirkuje: "Eh, ti" - kaze - "liro nedovrsena!" 46. Jednom se Gogolj preobuce u Puskina i dodje kod Majkova u goste. Majkov ga posadi u fotelju i poce da sluzi gorkim cajem. "zamislite" - veli - "Aleksandre Sergejevicu, ni kockice secera nemam u kuci. Onomad je dolazio Gogolj i pojeo sav secer." Gogolj mu nista ne rece. 47. Jednom se Gogolj preobuce u Puskina i dodje u goste kod Derzavina, Gavrila Romanica. Starac, uveren da je zaista pred njim Puskin, odlazeci u grob, dade mu blagoslov. 48. Jednom za vreme rucka Sofija Andrejevna iznese na sto pladanj s raskosnim, vrucim, mirisnim kroketima od pirinca. Kad se Lav Tolstoj razgoropadi! "Ja se" - zaurla on - "bavim samousavrsavanjem! Ja vise ne jedem krokete od pirinca!" Morali su ovu hranu bogova da potrose kao kormivo za ljude. 49. Jednom se Puskin preobukao u Gogolja... Fuj, ...................... mater! 50. Puskin je cesto dolazio kod Vjazemskog u goste, dugo sedeo na prozoru, sve video i sve znao. Znao je da Ljermontov voli njegovu zenu. Zato je smatrao da nije bas umesno da njemu preda liru. Mislio on da je posalje Tjutcevu u inostranstvo - nisu dali, rekose: ne moze, ima umetnicku vrednost. A Nekrasov mu se nije dopadao kao covek. Uzdahnuo je i ostavio liru za sebe. 51. Lav Tolstoj je mnogo voleo decu, i sve mu je bilo malo. Dovede punu sobu dece, nema gde nogom da stanes, a on samo podvriskuje: "Jos! Jos!" 52. Tolstoj je voleo, smeteno povlaceci prljavu kosulju i vrskajuci, dug da o govori pred seljacima o humanizmu i gradjanskom drustvu. Seljaci su ga zbog toga mnogo voleli, uzimali novac na zajam i zvali ga Ljova. 53. Tolstoj je odlucio da se potpuno pojednostavi i pobegao je od porodice u Optinu Pustinju. Usavsi u manastir, on ugleda cistaca, pridje mu i rece: "Eto, prijatelju, ti samo cistis, a ja sam Lav Tolstoj." "Drago mi je" - odgovori cistac i salutira. 54. Puskin sedi u svojoj sobi i razmislja: "Ja sam genije - u redu. Gogolj je takodje genije. Ali i Tolstoj je genije, i Dostojevski je, bog da mu dusu prosti, genije! Kad ce se sve to zavrsiti?" Tad se sve i zavrsilo. 55. F.M. Dostojevski je, bog da mu dusu prosti, zarko voleo zivot. Ali on ga nije mazio i zbog toga je ovaj cesto patio. Oni, pak, kojima se zivot smesio (na primer, Lav Tolstoj), nisu to cenili, stalno se zanimajuci za druge stvari. Na primer, Lav Tolstoj je mnogo voleo decu. A ona su ga se plasila. Skrivala su se od njega pod klupu i saputala: "Pazite se, cuvajte se ovog cike! I te kako jos moze da vas opauci svojim stapom!" Deca su volela Puskina. Govorila su: "Zabavan je! Tako je smesan!" i jurila su za njim kao bosonogo jato. Ali Puskina nije bilo briga za decu. On je voleo jednu kucu na Tverskom bulevaru, jedan prozor u toj kuci... Mogao je satio da sedi na sirokom prozorskom pragu, pije caj, gleda bulevar... Jednom, krecuci prema ovom prozoru, on podize oci i ugleda na svom prozoru - sebe! S bakenbardima, s prstenom na palcu! On je, svakako, odmah shvatio ko je to. A vi?
6. 7. 2025.
Henry Vollan Canova Morton, putopisac
Morton je rođen na severu Engleske 1892. godine, a umro je u svom domu u Južnoj Africi 1979. godine. Karijeru je započeo kao novinar, prvo u Birminghamu, a kasnije u Londonu. Nastavio je primati novinarske narudžbe tokom cele karijere, ali se najviše pamti po knjigama, od kojih su mnoge proizašle iz njegovih redovnih kolumni u Daily Expressu tokom 1920-ih i 30-ih godina.
Njegova prva velika novinarska "eksponatska" priča bila je o otvaranju Tutankamonove grobnice 1923. godine. Nakon toga, njegov rad je bio bogat i, u stvari, još uvek se katalogizuje do danas. Morton je za sobom ostavio blizo pedeset knjiga i bezbroj članaka za časopise, novine i stručne novine. Pisao je o raznovrsnim temama poput krunidbe i drugih kraljevskih događaja ili najboljeg načina korištenja Leica fotoaparata, pa čak je napisao i jedno delo fikcije („Ja, James Blunt“), ali veći deo njegovog rada bio je posvećen izveštajima sa putovanja; prvo po Londonu, zatim po Engleskoj i ostatku Velike Britanije, a kasnije po Evropi, Svetoj zemlji i Južnoj Africi.
Winston Churchill ga je angažovao da pomogne ratnim naporima kroz svoje pisanje i izveštavanje. U novinskom članku iz 1936. godine osudio je Mussolinijeve napade na Abesiniju 1930-ih, opisujući ih kao "gangsterske napade".
Njegova prva knjiga, „ Srce Londona “ (192.5), bila je zbirka njegovih članaka u Daily Expressu o aspektima glavnog grada i označila je početak pisanja na temu ovog grada, opisanog kao „sjajno pozorište“ gde se „komedija i tragedija ljudskog srca odvijaju danju i noću“.
„ U potrazi za Engleskom “, 1927. godine, je prikaz (prvobitno serija novinskih članaka) njegovih putovanja po Engleskoj, sledeće delo sa putovanja je „ Zov Engleske “ (1928.), a potom su usledile druge knjige koje opisuju putovanja kroz Škotsku, Wales i Irsku. Morton je takođe pisao o svojim posetama Svetoj zemlji, a kasnije Španiji, Italiji.
Mortonov stil:
Ogromna popularnost njegovih dela se može pripisati stilu njegove proze. Morton je imao neverovatno oko za detalje. Pisao je iz perspektive putnika što je omogućavalo čitaocu da se poistoveti i s naratorom i s likovima koje susreće na svojim putovanjima. Njegov kolega iz Daily Expressa , Collie Knox, rekao je o njemu u to vreme,
„Harry Morton je divan pisac. Ima izuzetno razvijen dar za opisivanje. Prisustvovaće nacionalnoj ceremoniji sa ostalim novinarskim zvezdama ali će jedino on primetiti stidljivu malu ženu u crnom s medaljom pričvršćenom na grudima kako jeca u uglu. Dok će se ostali pisci koncentrisati na očigledne vrhunce, pompu i sjaj, Harry Morton će svoju priču usmeriti na malu ženu u crnom. Ona će se odmah istaknuti kao centralna figura i živeće pred čitaocem.“
HVM dakle uspeva u tekstove uneti neobične scene. U delu " U potrazi za Londonom " iz 1951. godine, Morton opisuje jato golubova koje su preplašili dvostruki mlazovi fontana na Trafalgar Squareu kada su se upalili ranim jutrom:
„Golubovi, koji su postali bucmasti i razmaženi poput golubova Svetog Marka, uspaničili su se zbog ovog svakodnevnog događaja i, izlećući iz svakog ugla trga, napravili su nekoliko okreta oko Nelsona pre nego što su se ponovo smirili da se poklone na svojim nogama boje duda klečećim provincijalcima..“
U vreme kada je Britanija bila uglavnom ruralna zemlja na pragu široke industrijalizacije i urbanizacije, Morton je bio jedan od retkih pisaca koji je zabeležio brzo rastuću mrežu puteva za automobile. Njegovi dnevnici su gotovo jedinstven snimak, prozor u živu prošlost nacije.
Mortona je najbolje opisati kao osobu koja prikazuje seosku idilu – uzvišenu sliku običnog sveta koji je pronalazio oko sebe – na lagan i čitljiv način. U nekim aspektima, ovo je idealizovan, romantizovan pogled, onaj za kojim su čitaoci tog vremena imali veliku sklonost. Neki analitičari prate ovaj putopisni stil još iz jakobinskog doba; vidi se u literaturi Hardyja i Wordswortha, muzici Vaughana Williamsa i Holsta, a nastavlja se kod modernih autora poput Billa Brysona, publikacija poput Country Life Magazinea i televizijskih programa poput Escape to the Country .
Čovek iza naratora:
Neki od Mortonovih stavova neugodne su činjenice. Pojedini kritičari, npr. Max Hastings, smatrali su važnim istaknuti Mortonovu mračnu stranu, desničarske simpatije (koje je biograf Michael Bartholomew opisao kao „više predrasude nego politika“) koje su ga dovele u nezgodne situacije.
Uprkos takvim delovima u njegovim privatnim dnevnicima, nema sumnje da je Morton mnogo voleo svoju rodnu zemlju, koliko god je možda ponekad i kritikovao. Kada je konačno došlo do presudne situacije, Morton je bio spreman da stavi svoj život na kocku tokom Drugog svetskog rata. Komandovao je jedinicom domobranske garde u vreme kada se invazija na Britaniju činila gotovo izvesnom i u svom dnevniku je zabeležio mogućnost da će poginuti zajedno sa svojim drugovima braneći svoje selo od Hitlerovih snaga.
Autor i novinar Andrew Marr bavi se ovom kontradikcijom koja je mučila ne samo Mortona, već i značajan broj Britanaca na svim nivoima društva koji su očajnički želeli da ovaj rat okonča sve ratove. U predgovoru svoje knjige „ Istorija moderne Britanije “ Marr navodi: „Lako je osećati se zgroženo i zbunjeno entuzijazmom tolikih inteligentnih Britanaca za Mussolinija i Hitlera, ali bilo je u tome više od kukavičluka i rasizma. Postojala je važna čežnja za vladom koja je zaista funkcionisala – koja je okončala nezaposlenost, izgradila velike nove puteve, razvila moderne industrije i, da, učinila da vozovi voze na vreme.“ Marr dalje ističe da je bio potreban Drugi svetski rat da bi demokratija postala moderna; osećaj koji danas uzimamo zdravo za gotovo.
Kao i u svemu, ovde treba pronaći ravnotežu. Važno je da se prepoznaju nedostaci HV Mortona, kao i njegova dostignuća, ali i da se njegovim delima dozvoli da stoje samostalno. Mortonove takozvane mane nipošto nisu jedinstvene među delima njegovog i kasnijeg doba i blede u potpunoj beznačajnosti u poređenju s nekim otkrićima modernog doba. Nije bio savršen (je li iko?), ali bez obzira na to mi smo bogatiji što imamo njegovo nasleđe.
Niall Taylor, Glastonbury, Somerset, Engleska/ Vidi
RECENZIJA MAXA HASTINGSA
Tema ove kratke, intrigantne i jezive biografije je fenomen između dva svetska rata. Morton je izumeo žanr putopisnog pisanja koji ga je proslavio i obogatio - 1938. godine autorski honorari i novinska kolumna doneli su ogromnu sumu od 36.000 funti. Godine 1941., kada je Brendan Bracken (tadašnji ministar informisanja) želeo dostojnog hroničara Churchillovog putovanja u Placentia Bay kako bi se sastao s Rooseveltom, Harry Morton, zvezda reportera, činio se očiglednim izborom da putuje s premijerovom pratnjom na bojnom brodu Prince of Wales.
Njegova fotografija na koricama knjige Michaela Bartholomewa prikazuje lik koji jako podseća na Petera Sellersa kao inspektora Clouseaua. Pa ipak, istina je da je, kao što ova knjiga pokazuje s obiljem dokaza iz Mortonovih neobjavljenih dnevnika i memoara, on bio prikladniji za ulogu Frankensteinovog čudovišta. Pronicljivi, ljubazni usamljeni putnik iz Mortonovih pripovesti pojavljuje se u stvarnom životu kao krajnje gadno delo - tašt, ciničan, mizantrop, duboko antisemitski, sklon grotesknim seksualnim avanturama.
Michael Bartholomew se upustio u svoj zadatak kao obožavatelj Mortonovog dela. Međutim, dok je istraživao svoju temu kroz njegove privatne papire, obuzelo ga je nešto blisko gađenju. Šta je to s putopiscima? Iskustvo ovog biografa ne čini se drugačijim od iskustva Nicholasa Shakespearea, odanog obožavatelja Brucea Chatwina, koji je, pišući Chatwinovu biografiju, otkrio da, uprkos svom poznatom šarmu tog čoveka, poseduje izrazito neugodnu ličnost i da je izmislio značajne delove njegovih knjiga.
Kako je krenuo...
Henry Vollam Morton rođen je 1892. godine, kao sin urednika regionalnih novina u Midlandsu. I sam je postigao rani uspeh kao novinar u Daily Expressu i bio je miljenik Lorda Beaverbrooka. Kao i većina Beaverbrookovih štićenika, na početku je bio oslobođen skrupula i principa, ostavljena mu je sloboda. Morton je brzo usavršio veštinu stvaranja izveštaja o događajima pre nego što su se dogodili i pisanja dirljivih intervjua s ljudima koji nisu postojali.
Kada je 1926. godine krenuo na putovanje automobilom po zemlji kako bi napisao članke za Express, koji je kasnije postao njegov prvi bestseler U potrazi za Engleskom , izmislio je značajne delove iskustva i propustio je spomenuti da se usput obično zabavljao.
Putujući u Rim po zadatku za Daily Herald (nakon što su on i njegov urednik odlučili da Daily Express nije dovoljno velik za ego obojice), prekinuo je putovanje u Parizu tek toliko da odjuri od stanice do bordela na desetominutni seks, pre nego što se vratio u voz. Sve te stvari je zabeležio u svojim privatnim papirima. Njegova udovica ga je verovatno jako mrzela, pa ih nije spalila nakon njegove smrti.
Ako su seksualni odlomci bili samo nedostojanstveni, Mortonovi politički stavovi su bili odbojni. Mrzio je socijaliste, pa čak i demokratiju. "Moram reći da nacizam ima neke lijepe kvalitete", napisao je u februaru 1941. Iz nacionalističkih razloga nije želio njemačku pobjedu u Drugom svjetskom ratu, ali je vjerovao da Firer ima zdrave ideje o Jevrejima i boljševicima. "Zgrožen sam kada otkrijem koliko mi se Hitlerovih teorija sviđa", napisao je - srećom po njegov ugled, a ne za objavljivanje. Čak je i Amerika u njegovom dnevniku odbačena kao "ta kukavičja nacija Jevreja i stranaca".
Nakon rata, on i njegova supruga su pobegli u Južnu Afriku, u onim sretnim danima kada su crnci bili držani na svom mestu i kada je mogao pobeći od britanske demokratije, štednje i oporezivanja. Vrhunac njegovog uspeha je bio prošao, ali se izvukao s dovoljno plena da udobno živi sa svojim fašističkim razmišljanjima sve do svoje smrti 1979. godine.
Njegova knjiga "U potrazi za Južnom Afrikom" možda bi s pravom nosila mnogo grublji naslov, budući da su njegova putovanja tamo uključivala čudnu avanturu s udatom ženom čiji ih je muž, čini se, pratio svugde osim u spavaću sobu.
Koliko je Morton bio dobar pisac? Bartholomew pristupa problemu s naivnom iskrenošću neprofesionalnog pisca. Očito je šokiran merom do koje je Morton izmišljao stvari. Pa ipak, mislim da je uobičajeno kod putopisaca da oblikuju iskustva, susrete i hronologiju svojih putovanja kako bi se prilagodili književnom obliku. Moj otac je, kao dete, jednom pitao Hilairea Belloca širom otvorenih očiju da li je zaista istina da je pešačio od Londona do Pariza sa samo šest penija u džepu, kako je opisao. "Mladiću", strogo je rekao Belloc, "ja sam novinar".
Čak i neki od putopisnih zapisa velikog Patricka Leigh-Fermora predstavljaju najviši red irskog pripovedanja, a ne preciznu i doslovnu istorijsku istinu. To ne umanjuje njihov književni kvalitet, a kladim se da je i Cobbett učinio potpuno isto.
Najbolji Mortonovi radovi pokazuju veliku oštroumnost, deskriptivnu moć i šarm. U svoje knjige uneo je kvalitete izvanrednog novinara iz Beaverbrooka svog vremena: majstorsko razumevanje javnog ukusa, primenjeno u moralnoj praznini. Bartholomew je toliko zgrožen otkrićem Mortonove zlobe i obmana da mu je teško biti milosrdan prema njegovim knjigama, iako se hrabro borio .“
Nije široko priznato da je HV Morton bio strastveni fotograf, te da je sam snimio mnoge fotografije koje su se pojavile u njegovim knjigama. Fotografije su snimljene širom sveta i prikazuju pejzaže, kao i portrete ljudi na poslu, divljih životinja, ljudi u sportu i igri; i neke prekrasne radove izbliza, uključujući studije insekata i pahuljica snega- sve dajući uvid u svakodnevni život 1930-ih.
Dakle, eto ga, još jedan deo slagalice života i dela HV Mortona, i strana njega kojoj se posvećuje malo pažnje, iako se čini da je fotografija bila važan deo njegovog života. Zapravo, prema Literarnoj belešci br. 22, Morton se jednom u pismu prijatelju poverik da bi radije bio fotograf nego pisac. Srećom po nas, suzdržao se od daljeg razvijanja ove ideje./Vidi
Njegova fotografija na koricama knjige Michaela Bartholomewa prikazuje lik koji jako podseća na Petera Sellersa kao inspektora Clouseaua. Pa ipak, istina je da je, kao što ova knjiga pokazuje s obiljem dokaza iz Mortonovih neobjavljenih dnevnika i memoara, on bio prikladniji za ulogu Frankensteinovog čudovišta. Pronicljivi, ljubazni usamljeni putnik iz Mortonovih pripovesti pojavljuje se u stvarnom životu kao krajnje gadno delo - tašt, ciničan, mizantrop, duboko antisemitski, sklon grotesknim seksualnim avanturama.
Michael Bartholomew se upustio u svoj zadatak kao obožavatelj Mortonovog dela. Međutim, dok je istraživao svoju temu kroz njegove privatne papire, obuzelo ga je nešto blisko gađenju. Šta je to s putopiscima? Iskustvo ovog biografa ne čini se drugačijim od iskustva Nicholasa Shakespearea, odanog obožavatelja Brucea Chatwina, koji je, pišući Chatwinovu biografiju, otkrio da, uprkos svom poznatom šarmu tog čoveka, poseduje izrazito neugodnu ličnost i da je izmislio značajne delove njegovih knjiga.
Kako je krenuo...
Henry Vollam Morton rođen je 1892. godine, kao sin urednika regionalnih novina u Midlandsu. I sam je postigao rani uspeh kao novinar u Daily Expressu i bio je miljenik Lorda Beaverbrooka. Kao i većina Beaverbrookovih štićenika, na početku je bio oslobođen skrupula i principa, ostavljena mu je sloboda. Morton je brzo usavršio veštinu stvaranja izveštaja o događajima pre nego što su se dogodili i pisanja dirljivih intervjua s ljudima koji nisu postojali.
Kada je 1926. godine krenuo na putovanje automobilom po zemlji kako bi napisao članke za Express, koji je kasnije postao njegov prvi bestseler U potrazi za Engleskom , izmislio je značajne delove iskustva i propustio je spomenuti da se usput obično zabavljao.
Putujući u Rim po zadatku za Daily Herald (nakon što su on i njegov urednik odlučili da Daily Express nije dovoljno velik za ego obojice), prekinuo je putovanje u Parizu tek toliko da odjuri od stanice do bordela na desetominutni seks, pre nego što se vratio u voz. Sve te stvari je zabeležio u svojim privatnim papirima. Njegova udovica ga je verovatno jako mrzela, pa ih nije spalila nakon njegove smrti.
Nakon rata, on i njegova supruga su pobegli u Južnu Afriku, u onim sretnim danima kada su crnci bili držani na svom mestu i kada je mogao pobeći od britanske demokratije, štednje i oporezivanja. Vrhunac njegovog uspeha je bio prošao, ali se izvukao s dovoljno plena da udobno živi sa svojim fašističkim razmišljanjima sve do svoje smrti 1979. godine.
Njegova knjiga "U potrazi za Južnom Afrikom" možda bi s pravom nosila mnogo grublji naslov, budući da su njegova putovanja tamo uključivala čudnu avanturu s udatom ženom čiji ih je muž, čini se, pratio svugde osim u spavaću sobu.
Koliko je Morton bio dobar pisac? Bartholomew pristupa problemu s naivnom iskrenošću neprofesionalnog pisca. Očito je šokiran merom do koje je Morton izmišljao stvari. Pa ipak, mislim da je uobičajeno kod putopisaca da oblikuju iskustva, susrete i hronologiju svojih putovanja kako bi se prilagodili književnom obliku. Moj otac je, kao dete, jednom pitao Hilairea Belloca širom otvorenih očiju da li je zaista istina da je pešačio od Londona do Pariza sa samo šest penija u džepu, kako je opisao. "Mladiću", strogo je rekao Belloc, "ja sam novinar".
Čak i neki od putopisnih zapisa velikog Patricka Leigh-Fermora predstavljaju najviši red irskog pripovedanja, a ne preciznu i doslovnu istorijsku istinu. To ne umanjuje njihov književni kvalitet, a kladim se da je i Cobbett učinio potpuno isto.
Najbolji Mortonovi radovi pokazuju veliku oštroumnost, deskriptivnu moć i šarm. U svoje knjige uneo je kvalitete izvanrednog novinara iz Beaverbrooka svog vremena: majstorsko razumevanje javnog ukusa, primenjeno u moralnoj praznini. Bartholomew je toliko zgrožen otkrićem Mortonove zlobe i obmana da mu je teško biti milosrdan prema njegovim knjigama, iako se hrabro borio .“
Nije široko priznato da je HV Morton bio strastveni fotograf, te da je sam snimio mnoge fotografije koje su se pojavile u njegovim knjigama. Fotografije su snimljene širom sveta i prikazuju pejzaže, kao i portrete ljudi na poslu, divljih životinja, ljudi u sportu i igri; i neke prekrasne radove izbliza, uključujući studije insekata i pahuljica snega- sve dajući uvid u svakodnevni život 1930-ih.
Dakle, eto ga, još jedan deo slagalice života i dela HV Mortona, i strana njega kojoj se posvećuje malo pažnje, iako se čini da je fotografija bila važan deo njegovog života. Zapravo, prema Literarnoj belešci br. 22, Morton se jednom u pismu prijatelju poverik da bi radije bio fotograf nego pisac. Srećom po nas, suzdržao se od daljeg razvijanja ove ideje./Vidi
Jama i klatno, Edgar Allan Poea
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...