19.04.2017.

Alen Ginzberg, Moje tužno ja







Jednom kad mi se oči zacrvene
popnem se na vrh zgrade RCA
    i gledam u moj svet, Menhetn –
          moje zgrade, ulice na kojima sam se junačio,
             mansarde, postelje, stanovi bez tople vode
- dole na Petoj aveniji, o kojoj takođe razmišljam,
mravlji automobili, mali žuti taksiji, ljudi
     što koračaju, manji od kuglice vune –
     Panorama na mostovima, izlazak sunca nad bruklinskom mašinerijom
        sunce zalazi iznad Nju Džersija u kome sam rođen
           i iznad Patersona gde sam se igrao s mravima

 –   moje kasnije ljubavi iz 15. Ulice,
          moje velike ljubavi na Louer Ist Sajdu,
              moje nekad fatalne romanse u Bronksu
                    daleko –
      putevi se ukrštaju tim nevidljivim ulicama,
         moja prošlost sumirana, moja odsustva
             i ekstaze u Harlemu –
        - sunce obasjava sve što posedujem
            u jednom trenu na horizontu
                 u mojoj poslednjoj večnosti –
                        materija je voda.



Tužan,
        ulazim u lift i spuštam se
               dole, zamišljen,
i koračam pločnikom zavirijući svakome u izlog,
u lice,
        pitajući se ko ima ljubavi
i zastajem, zbunjen,
        pred izlog prodavnice automobila
stojim, izgubljen u smirenom razmišljanju,
       saobraćaj se kreće gore -dole Petom avenijom
              zgrade iza mene čekaju trenutak kada...


Vreme je da odem - spremim večeru - slušam
         romantične ratne vesti na radiju


                                                      ... prestaje svaki pokret
    ja koračam kroz bezvremenu tugu postojanja,
       nežnost lebdi u prostoru između višespratnica,
                moji prsti dotiču obrazinu stvarnosti,
       moje lice zamrljano suzama u ogledalu
                nekog izloga – u zoru –
                                                      tamo gde više ne želim –
       bombone – ili odela ili japanske
                abažure intelekta


Zbunjen prizorom oko sebe,
         Jedan se čovek probija kroz gužvu
                od paketa, novina,
                       kravata, lepih odela
         do svoje želje
        Čovek, žena, strujanje po pločnicima
               semafori otkucavaju satovi u žurbi
                      pokreti uz ivičnjak –


               I sve ove ulice koje se seku,
  uvijaju i bivaju presečene
              avenijama
nadvišene oblakoderima ili obrasle sirotinjskim četvrtima
            saobraćajnim zakrčenjima
                  vrištećim automobilia i motorima
            toliko bolnim po ovaj
                    predeo, ovo groblje
                              ovu tišinu
                                                 samrtne postelje ili planine
                    koju videh jednom
                            i nikad više, niti poželeh
                                   da je dozovem u sećanje
             u kojem ceo Menhetn koji znam mora da nestane.




(sa američkog engleskog preveo: Nikola Todorović)


       *
     * *
     * *
P E S M A
R A K E T A
*            *
*            *
*            *
*            *
*            *
*            *
*            *
*            *
***************
„Be a Star-screwer!“ – Gregory Corso


Stari meseče moje oči su novi meseci sa otiskom ljudskog stopala
nema više Romea Tužnookog u pijanoj reci ni obrva Pjera Lujke,
lakomisleni meseče
O mogući meseče na Nebesima stigli smo od prvih
bezvremenih konstelacija imena
pošto je Bog moguć pošto je Sve moguće tako da ćemo
dosegnuti i drugi život.

Mesečarski političari zemlja plače i ratuje kroz večnost
iako nijedna zvezda nije uznemirena vrištanjem holivudskih ludaka
naftni tajkuni iz Rumunije prave tajne dogovore sa tromim zelenim Plutonijancima –
logori za robove na Saturnu Kubanska revolucija na Marsu?
Stari i novi život rame uz rame, da li će Katolička crkva pronaći Hrista na Jupiteru
delirični Muhamed na Uranu da li je Buda prihvatljiv za puste planete
i da li će na Neptunu doći do procvata zoroastričkih hramova?
Kakav se monstruozni novi eklezijastički projekat čitavog univerzuma stvara u mozgu umirućeg pape?
Naučnik je jedini pravi pesnik koji nam je poklonio mesec
obećao nam je zvezde i stvoriće nam novi svemir ako bude potrebno
O Ajnštajne trebalo je da ti pošaljem moje plamteće rkps-e[1]
O Ajnštajne trebalo je da hodočastim po tvojoj sedoj kosi!


O saputnici pišem vam pesmu u Amsterdamu u kosmosu
gde je Spinoza pre mnogo godina izmislio svoja magična sočiva
pišem vam pesmu odavno
već su mi stopala ofucana od smrti
evo me bez odeće i bez imena
bez ikakvog tela osim finih crnih tragova pera na mekom papiru

kao što zvezda razgovara sa zvezdom sunčevi zraci neprebrojivi na isti način kao što su misli neprebrojive
u onom naboru univerzuma u kome se nalazio i Vitmen
i Blejk i Šeli koji vide Miltona da boravi u zvezdanom hramu
deprimiran u svom svevidećem slepilu –
Sada napokon mogu da razgovaram s vama voljena braćo sa nepoznatog meseca
s vama stvarnima što skvotujete u nekakvom obliku među platonističkim parama Večnosti
Ja sam nova zvezda.
Da li ćete pojesti moju pesmi ili ćete je pročitati
ili ćete zuriti svojim aluminijumskim slepim očima na stranice
netaknute sunčevom svetlošću?
sanjate li ili prevodite - primate podatke tako što antene spuštate sasvim ravnodušno?
Ima li smisla to što ja govorim u vaše cvetne zelene očne jabučice – receptore?
Na koju će se stranu okretati suncokreti onda kad budu okruženi milionima sunaca?

Ovo je raketa moja lična raketa emitujem poruku na drugi svet
neko će me čuti tamo
moja besmrtnost
bez čelika ili kobalta ili dijamanta zlata ili merkurske vatre
bez pasoša biroa dokumenata ratnih glavešina
na kraju krajeva bez mene
čistih misli
poruka svakome i svuda ista
šaljem svoju raketu na svaku planetu koja je očekuje
najpre na slatke pobožne planete koje ne znaju za novac
četvorodimenzionalne planete na kojima Smrt pušta filmove
planete koje (ljupko) polemišu o drevnoj fizici i poeziji za sebe
koja proizvodi drveće
konačnu planetu gde Veliki Mozak Univerzuma čeka na pesmu
koja će se spustiti u njegov zlatni džep
uz sve druge beleške brljotine ljubavne uzdahe plačno-muzikalne krikove očaja i milione neizgovorivih žabljih kontemplacija
šaljem vam svoju raketu izvrsnih hemikalija
važniju od moje kose mog semena ili ćelija moga tela
ubrzanu misao koja uzleće uvis sa mojom željom istovremenom
sa vaseljenom i bržom od svetlosti
i ostavljam pitanja neodgovorena na trenutak kad se vraćam snu
svom mračnom zemaljskom krevetu.

Amsterdam, 4. 10. 1957.

sa američkog engleskog preveo: Nikola Todorović
[1] rukopise




Нема коментара:

Постави коментар