21.01.2016.

Adam Zagajevski





'Ne tako davno imali smo dva neverovatna pesnička glasa ‒ Nerudu i Miloša. Sad imamo Adama Zagajewskog, koji strastveno progovara kako iz istorijske , tako i iz lične perspektive, u pesmama svedenim na čistu lirsku jasnoću. Po mišljenju jedne pesnikinje (moje malenkosti), on je danas naš najveći i najistinskiji predstavnik, najrelevantniji, najimpresivniji, najznakovitiji pesnik našega doba.'
(Mary Oliver)

'Retko se muza ikome obraćala s tolikom jasnoćom i nužnošću kao Zagajewskom.'
(Josif Brodski)

'Zagajewski je danas jedno od najpoznatijih i najcenjenijih pesničkih imena, kako u Evropi, tako I kod nas.'
(New York Review of Books)



GENEALOGIJA

Nikad ih neću sresti,
te starinske likove
– bili su isti kao mi,
a ipak sasvim drugačiji.
Uobrazilja se neumorno bavi
zagonetkom njihova postojanja,
ne može čekati da se otvore
tajni arhivi sećanja.
Vidim ih u tesnim razredima,
u provincijskim gradićima
tužnoga Habsburškog Carstva.
Iza prozora grančice topole
histerično se miču
i kiša sa snegom diktira
vlastiti pravopis.
Bespomoćno stišću u šaci,
među prstima umrljanim tintom,
suvišni ostatak krede.
Pokušavaju objasniti zagonetku sveta
gladnoj i bučnoj deci,
koja samo rastu i vrište.
Moji preci, učitelji, pokušavaju
smiriti uzburkani ocean,
poput onog ludog umetnika
što je stajao iznad morskih valova
s krhkom dirigentskom palicom.
Zamišljam pustoš
njihova umora, hipove ništavnosti
kroz koje se mogu zagledati
u dubinu njihova života.
I mislim da tada, kada se
i sam pretvaram u učitelja,
oni gledaju u mene
i popravljaju moje jezičke omaške,
ispravljaju sve moje pogreške
s nepokolebljivom pouzdanošću mrtvih.

Muzika nižih sfera

Vrapci na prozorskoj dasci; približuje se mračan gradonosni
oblak.
U srušenoj crkvi koprive su čitale plebejsko jevanđelje.
Samo ti, svetlosti.
Iz nekog auta dopirala je melodija Lili Marlen.
Tražio si, a nisi našao. Našao si, a nisi tražio.
Oktobar: blage večeri, rani sutoni –
probe se izvode pre dolaska zime.
Belo-crna mačka zvala se M.
Zvezde Španije pričale su nešto grozničavo, niko nije slušao.
U avionu si, vezan za sedište, otvorenih očiju.
Kontinent lagano promiče, kao lepeza.
Među putnicima možda je Plotin, stidljivi klerik.
Više te nikad neću videti.
Na plaži: lenji okean pozdravlja se sa zemljom i smesta odlazi.
Više niste mladi, reče s izvesnim zadovoljstvom.
Decembarska noć guta senke.
Papirnica – miris detinjstva.
Sneg se kovitlao iznad kuća, golubovi su ljubomorno posmatrali.
Posle tolikih katastrofa – oni doručkuju, odmaraju se.
„Plotin se stideo što ima telo”.
U suton vojnici u raskopčanim uniformama su pili pivo.
Volela je Malarmea iskrenom ljubavlju.
Oni te ne vole, kaže T.
Pogledaj, voz iz Beča traži put među mrkim brežuljcima.
Devojka koja je delila reklame munjevito je procenjivala godine
prolaznika.
Plakat: Kurs za hitne opravke, Strani predavači, Popust za
studente.
Samo jedno znam: to postoji, čak i kada nestane.
U sobi sam, zatvoren u fotelji, ali slobodnog uma.
Slobodan, ali ne usamljen.
Na asfaltu topi se sladoled od jagoda.
Kada bi mi pošlo za rukom da otvorim svoje srce.

KOPERNIKOVA

Bolnice i uzdasi –
taksiji čekaju
na malo bolesne
i nestrpljive;
ovde smo slušali
predavanja Kepinskog,
muškarca s licem
pravednika.
Pratili su ga
tužni anđeli
teške psihoze,
ali tristo metara
dalje čekao je
botanički vrt,
gde se svake godine
ponavlja čudo
beharanja drveća
i tanahni ginko
čuva ulaz
u nevelik raj,
koji smo napustili
pognute glave,
zahvaljujući tomu otkrivši
kamenčiće i travu,
i glinu od koje
ti sada mesiš
nov život.

Priredila: Senka Marić


KINESKI STIH

Čitao sam kineski stih
napisan pre hiljadu godina.
Autor govori o kiši
koja je padala čitavu noć
na bambusov krov čamca
i o spokojstvu koje se konačno
ugnezdilo u njegovom srcu.
Da li je to skup okolnosti
da su ponovo novembar i magla
i olovni sumrak?
Da li je to slučajno
da opet neko živi?
Pesnici pridaju veliki značaj
uspesima i nagradama,
ali jesen, jedna za drugom,
krade lišće ponosnom drveću
i ako nešto ostaje
onda je to prefinjen šum kiše
u stihovima koji nisu
ni radosni, ni tužni.
Samo je čistota nevidljiva
i veče, kada i senka i svetlost
na trenutak zaboravljaju na nas
zauzeti mešanjem karata tajni.

KRAJ LETA

Prigradski voz juri kroz pustinju vila
kao bodež, koji za srcem samo žudi.
Iz zvučnika dopirao glas nekog diktatora
a veverica skakala s grane na granu,
bežeći od mog pogleda.
Kraj leta, teške šišarke kedrova,
kaluđerica u debeloj, mrkoj rizi
smeška se kao neko ko sve razume.
Nad uljanom površinom ribnjaka jure vilini konjici,
čamci plove nagnuti i tonu u purpuru pospanog sunca,
žega dodiruje svaku stvar i kožu kao carinik,
poštar drema na klupi, iz kožne torbe
prosipaju se laste pisama, u travi topi se sladoled,
krtice prave humke u znak sećanja na vitke junake,
koje niko neće prepoznati. Tamno drveće nad nama a između
njega
zeleno plamenje.
Dolaze septembar, rat, smrt.


Prevod: Biserka Rajčić


MOJI UČITELJI


Moji učitelji nisu nepogrešivi.
To nije Gete koji ne može
da zaspi samo onda kad u daljini
plaču vulkani, ni Horacije
koji piše na jeziku bogova
i ministranata. Moji učitelji
pitaju me za savet. U mekim
kaputima na brzinu nabačenim
na snove, u osvit, kad hladni
vetar saslušava ptice, moji
učitelji govore šapatom.
Čujem kako im drhti glas




ZABRANJENO MI JE DA ŽIVIM DALJE U PESMI


Zabranjeno mije da živim dalje u pesmi,
moram da boravim u svetu, u gradu.
Samo mrtvi mogu da se baškare u poeziji;
dolaze tu kao siromašni violinisti
prstiju pomodrelih od mraza
i dugo spavaju na posteljama stihova.



POKUŠAJ DA OPEVAŠ OSAKAĆENI SVET

Pokušaj da opevaš osakaćeni svet.
Ne zaboravi duge junske dane,
divlje jagode, kapi vina, rose.
Koprive koje su metodično obrastale
napuštena domaćinstva izgnanika.
Moraš opevati osakaćeni svet.
Posmatrao si otmene jahte i brodove;
jednog od njih čekalo je dugo putovanje,
drugog samo slano ništavilo.
Video si izbeglice koji su išli nikuda,
čuo krvnike koji su radosno pevali.

Dužan si da opevaš osakaćeni svet.
Ne zaboravi trenutke kada ste bili zajedno
u beloj sobi i zavesa se lelujala.
Vrati se u mislima koncertu na kome je eksplodirala muzika.
U jesen skupljao si žir u parku
dok je lišće kružilo nad ožiljcima zemlje.
Opevaj osakaćeni svet
i svio perce koje je izgubio drozd,
i finu svetlost koja luta, iščezava i
vraća se

BESMRTNOST


Ti jadni pesnici devetnaestog veka
vizionari zarumenjenih obraza
naša velika braća što su izgarala u
nadahnuću i dopuštala da ih portretiraju u Parizu
danas su zvezde školskih antologija
i autori citata koji opravdavaju
svaku nepravdu


ISTINA

Ustani otvori vrata odreši te konopce
ispleti se iz mreže živaca
ti si Jona koji vari kita
Odbij da pružiš ruku tome čoveku
ispravi se osuši tampon jezika
iziđi iz te čaure razmakni te opne
udahni najdublje slojeve vazduha
i polako pamteći pravila sintakse
kaži istinu za to služiš u levoj ruci
držiš ljubav u desnoj mržnju



PISMO

Piše da je sve dobro
dani su sve duži
u kućama sazreva mir
samo snovi kao besne lisice
grizu nas za listove


HOMUNKULUS

Plakale su preklinjale žene, muškarci su oštrili
Noževe, mladići su grizli usne do krvi.
Toliko smo dugo čekali novog čoveka.
Pesnici su se utrkivali u pronalazaštvu.
Slikari su tražili sveže boje.
Samo je reakcija slegala ramenima.
Dok nije nastao homunkulus,
Stvorenje savršeno ravnodušno,
Čisto i bez snova,
Bez sanjarenja i suza,
Griže savesti i sumnja,
Velika, blago nasmešena pesnica.



UNUTRAŠNJE ISKUSTVO

Mogao sam postati jedan od onih crno obučenih
muškaraca čiji su sakoi uniforma tajne
službe peruti mogao sam izdavati zapovesti vikati
mogao sam postati govornik i gledati iznad glava
slušalaca što sede u prvim redovima mogao sam postati
jedan od onih što se neprijatno smeju
kada čuju reč Mogao sam postati ćutljiv čovek
koji nekad plače mogao sam postati bilo koji
od tih ljudi što sada sede naspram tebe
i pokušavaju u mraku da raspoznaju svoja nepromenjena lica


BUDUĆNOST

Budućnost postoji, ali znamo o njoj
tako malo.
Budućnost nam ostavlja tragove ne više
nego dama koja u predsoblju
gubi maramicu.
I ne znamo šta njoj pripada:
grančica jorgovana u cvetu
riđasta mrlja na košulji
ili sivo ništavilo osvita.

POBEDA

Ubijali su nas i ovi i oni, bili smo
pod nožem, pred okruglim okom
pušaka, na krstu nišana,
ali nismo nevini, i pored
svega nismo nevini,
imamo očnjake, nokte, pesnice,
branili smo se žestoko i
izgubili smo; pobeda je
ležala u dometu uzdaha.


ODBRANA VATRENOSTI

Pred nama je zreli Zagajevski. Jedan od pet najznačajnijih pesnika sveta. Dva puta kandidovan za Nobelovu nagradu. Već dvadesetak godina stanovnik sveta. Jer, živi u trouglu: Pariz-Teksas-Krakov. Uskoro će se trajno naseliti u Krakovu,u kome je kao i Miloš kupio stan. U Krakovu je započeo svoj svesni život. Upisao je i završio studije filozofije. Doktorirao filozofiju. Predavao je do uvođenja ratnog stanja 1980. kada je kao i mnogi drugi angažovani intelektualci otpušten s posla.
Debitovao je 8.12.1970. u okviru grupe Sada (Kornhauzer, Visoglond,Banaš, Turovski, Zagajevski, Ratkovski, Ričaj, Novakovski...), kada je u Domu pisaca u Krupnjičoj 22 pročitan manifest grupe: ”Grupa 848 želi da ostvari kreativno postulate Partije u oblasti književnosti i umetnosti. Umetnost tretiramo kao ideološku kategoriju, kao izraz određenog stava i filozofije... I dalje: Partijska umetnost kakvu želimo da stvaramo mora predstavljati umetnički izraz avangardizma Partije - mora stvarati model novog čoveka sposobnog da snosi odgovornost i napore u vezi s građenjem Sutrašnjice.
Model čoveka svesnog odgovornosti koja ga opterećuje i teškoće koje stvaralački mora da prevaziđe - to je herojski model komuniste.Tim ciljevima služe sva umetnička sredstva koja ga izražavaju,posebno eksperimenti i traženja. Avangardnim ciljevima mogu da služe samo avangardna sredstva...”
Pesnici rođeni sredinom 40-ih godina ulogu svoje generacije videli su u širokom povezivanju fronta socijalističke umetnosti, suprotstavljajući se suprotnim pogledima i demaskirajući ograničenja koja onemogućuju stvaralačkoj sredini da potpuno izrazi problem socijalizma.

Istoj problematici sa svojim prijateljem Julijanom Kornhauzerom posvetiće i studiju Neprikazani svet(1974.). U njoj su razmotrili stvaralaštvo ili pre kulturnu svest više generacija poljskih pisaca koji su stvarali posle 1945.: Pajper, Gombrovič, Ruževič, Herbert,Galčinjski, generacija Savremenost, Grohovjak, Generacija 60' i tzv.mlada generacija, Karasek, Krinjicki, Baranjačk, Lipska i dr.Predstavnicima starijih generacija zamerali su da nisu adekvatno izrazili svet u kome žive i da su tome kriva ograničenja koja im društvo nameće, a i oni sami, delujući u okviru generacija, pravaca,grupa. Međutim, i tzv. Novi talas je čitavih 10 godina nastupao kao grupa i mnogo šta činio u ime grupe. I ne samo to, nastupao je krajnje polemički, s ogromnom dozom omalovažavanja dostignuća starijih generacija. Zahtevajući od starijih generacija radikalnu promenu, pre svega adekvatno prikazivanje sadašnjeg trenutka, jer im ono što nude Ruževič, Herbert, Gombrovič nije dovoljno. Ko zna dokle bi delovali grupno da 1980. nije uvedeno ratno stanje, cenzura, da nije došlo do surovog kažnjavanja zbog objavljivanja u samizdatu,gubljenja posla i nemogućnosti obezbeđivanja minimuma egzistencije sebi i svojim porodicama.
Posle decenije ”solidarnosti”, kako je Zagajevski nazvao pripadnost generaciji koja je debitovala oko 1968., grupama poput Sada, Hibridi i dr., do međusobnog udaljavanja došlo je prirodno. Mnogi od pesnika napustili su zemlju. U početku se činilo na kratko.Baranjčak i Zagajevski, donekle i Krinjicki su ilustracija toga. Odlazili su,vraćali se, koristili stipendije, bili prevođeni na značajne jezike,učestvovali na festivalima poezije širom sveta. S obzirom na jezik iporuke svoje poezije bili su traženi. Nudili su pesnički veoma rafinirano izraženo lično iskustvo. Ono čega na Zapadu odavno nije bilo. Jer, nije bilo odgovarajućih biografija. S obzirom da se radi o ljudima izvrsnog obrazovanja i široke kulture, jer su to većinom bili profesori univerziteta, dobijaju ponude da predaju na poznatim univerzitetima. Kako je na Zapadu, naročito u Americi književni život pretežno koncentrisan oko velikih univerziteta, oni su sesjajno uklopili u njega. Počeli su vrlo brzo da vode glavnu reč, jer su unosili nešto potpuno novo. Put im je donekle utro i nobelovacČeslav Miloš, koji je u Americi živeo od početka 60-ih, radio na Berkli univerzitetu i prevodio poljske pesnike.

Ali, vratimo se Zagajevskom. Početkom 80-ih bio je autor zbirki Saopštenja, Mesarnice, Pismo, Oda množini, Putovati u Lavov. U njima je činio jasne idejne, političke, estetske izbore, iznosio stavove,postavljao pitanje svog identiteta, pokazivao da želi da adekvatnoizrazi svet u kome živi. ”Naša umetnost bila je prepoznavanje terenai oružje” - rekao je on. Dolazak na Zapad, u potpuno novu sredinu,nametao je neminovno promenu poetike. Mada, do toga nije došlo prekonoći, Zagajevski je shvatio da treba da sačuva ”sadržaje” koje poseduje, a da ”olabavi okvire”, da dopušta sebi slobodnijeasocijacije, da se ne suprotstavlja tokovima svesti. Njegov stih, naročito u zbirci Platno, metaforično rečeno, počinje da se ”otvara”na stvarnost. Dovoljno je životno iskusan, dovoljno obrazovan,poznaje izvrsno savremenu svetsku poeziju da pišući o sebi, Poljskoj, umetnosti, ne ode u sentimentalnost. Da bi sebe sprečio u tome primenjuje sve češće ironiju, omiljeni postupak poljskih pesnika, i onih koje je u svom Neprikazanom svetu kritikovao. S obzirom da jetema njegovih pesama i zbirki umesto stvarnosti sve češće umetnost,od Krakovske avangarde, koja mu je dugo bila uzor, sve češće seokreće unazad, dospevši tako do baroka i klasicizma XVII veka, odnosno pozajmljujući iz njih dva značajna postupka, alegoriju ipersonifikaciju. O promeni stava rečito govori naslovna strana zbirke Platno koju je projektovao čuveni poljski slikar Jan Lebenštajn, koji je od kraja 50-ih živeo u Parizu i sa kojim seZagajevski družio. Platno-slika otkriva nov ton u njegovoj poeziji,ton melanholije, čak smrti. Osim likovnosti njegova poezija poprimai muzičnost. Naravno, ne zbog toga što u stihovima često govori opoznatim slikarima i kompozitorima, poljskim i stranim. Iako neki stihovi formalno deluju razbarušenije i očigledno su dvoznačni, ubiti su komponovani na principu harmonije, instrumentalizovani

Ima tu još nečeg novog. Pripadanje grupi, kolektivni nastup, čakkolektivno poimanje čoveka i sveta zamenila je ”usamljenost”, kako stoji u naslovu njegove knjige eseja. Njegov vršnjak i kolega Julijan Kornhauzer sumirajući poslednjih dvadesetak godina stvaralaštva Zagajevskog to vidi kao ”put od odgovornosti/solidarnosti do nezavisnosti/ usamljenosti”. Osim toga, moglo bi se to predstaviti i kao govorenje svetu ”da” umesto dotadašnjeg ”ne”.Jer, ”ne” je bilo stvar izbora ovog talasa, ali i istorijska nužnost.Taj prelazak ispoljio se i kroz napuštanje politike, jer su Poljacis padom komunizma stekli slobodu, izborili za demokratiju ibavljenje politikom od strane pesnika više nije bilo neophodno. Kao što ni Ruževiču nije više potrebno da govori ”stegnuta grla” o iskustvima drugog svetskog rata ili Herbert šifrovanim, Ezopovim jezikom o aktuelnim zbivanjima, da vlasti ne prepoznaju to kao kritiku sistema i zabrane.


U Ognjenoj zemlji i Žeđi Zagajevski prihvata svet u svoj njegovojsloženosti, sa svim njegovim suprotnostima, sa Bogom, dobrim i surovim. Kritičar Jaroslav Klejnocki kaže da je to prihvatanjefilozofa koji je očaran raznorodnošću, šarolikošću, promenljivošću sveta. Odnosno, sada ispunjava svoje ”privatne obaveze”, kao što su to činili pesnici starije generacije, poput Herberta, tako da glavne teme njegove poezije mogu da se smeste na prostoru između”filozofije” i ”etike”. Jer bez obzira na svoj stoički stav pesnik nikada ne može da se pomiri sa moralnom nepravdom stvarnosti - kaže drugi pripadnik Novog talasa, Stanislav Baranjčak, koji je prošao sličan put u živom i pisanju.

I pored širom otvorenih očiju na putu kroz život kultura, a pre svega elitna kultura je najvažniji element ”autoportreta”Zagajevskog. Cilj je njegovog putovanja kroz prostor i vreme,odnosno življenja. Neophodna mu je kao vazduh. Jer, učešće u njoj ne svodi se na izolaciju od sveta i uživanje u njenim tvorevinama. Ona je, najpribližnije rečeno, živi muzej. Malroov muzej mašte. Za razliku od pesnika starije generacije, pre svega Herberta, koji se u evropskoj kulturi kao istočnoevropljanin osećao Varvarinom ili Ruževiča koji je vidi kao Arkadiju i oseća se neostvarenim,Zagajevski, već više od četvrt veka građanin sveta, superiorni intelektualac, poliglota te probleme uopšte nema. Mada je svestan da je u svetu veoma malo onih koji svet kulture spoznaju i razumeju kao on. Pogotovu što je svoje rano ”direktno govorenje”, ”govorenje istine” zamenio metaforom i blagom ironijom. Svoj novi jezik i teorijski je objasnio u eseju ”Opaske o visokom stilu”, u kome kaže: ”Visoki stil posreduje između duhova prošlosti i provizorne sadašnjosti”. Pre tridesetak godina sjajni poljski istoričar i teoretičar književnosti Rišard Pšibilski tu pojavu u poeziji nazvao je ”novim klasicizmom”. Čini mi se, da bi se ta odrednica i te kako mogla primeniti na najnovije stvaralaštvo Zagajevskog, kako na pesničko tako i na esejističko, na njegov najznačajniji plan na jezik, istovremeno višeslojan, emocionalan i objektivan. Jezik koji služi nečem veoma bitnom u današnjem svetu - odbrani vatrenosti, kako glasi naslov poslednje zbirke njegovih eseja.


Beograd, 31.3.2003





Нема коментара:

Постави коментар