23.10.2015.

Herman Melvin, Mobi Dik




Mobi dik





1. PRIČINI


Zovite me Ismael. Pre nekoliko godina — nije važno kada je baš tačno bilo — našavši se sa malo ili ništa novca u džepu, a ne imajući nikakva posebna razloga da ostanem na kopnu, odlučih da se malo otisnem u svet, da se nagledam mora. Ja vam tako gonim tugu i dovodim u red krvotok. Kad god osetim da mi se oko usana kupi gorčina; kad god mi se duša nasumori kao da je u nju ušao vlažni, kišoviti novembar; kad god i nehotice počnem zastajkivati pred izlozima pogrebnih zavoda, te se i ne znajući nađem na začelju svake pogrebne povorke koja prođe pokraj mene, a pogotovu kad me seta pritisne tako neodoljivo te moram pribrati svu svoju moralnu snagu da ne izjurim na ulicu te ljudima ne zaredam bacati šešire s glave — kad god se zavrnem u takvu čemu, onda sebi kazujem kako je krajnji čas da se što pre otisnem na more. To je moj nadomestak za revolver i kuglu. Katon se s filozofskom gestom baca na svoj mač i probada, a ja se mirno ukrcavam na brod. I nema u tome ništa čudno. Kad bi to ljudi samo znali, svi bi odreda, pre ili kasnije, gajili manje-više iste osećaje prema oceanu kao i ja.
 


Evo vam tu vaš otočni grad Manhattan, opasan gatovima kao što su indijski otoci okruženi koraljnim grebenima: trgovina ga opasuje svojim valovima. Desno i levo ulice vode na more. Sasvim dole izdiže se na ravni utvrda, dok se drevni lukobran koči milovan lahorima i oplakivan valovima, koji su pre sat-dva bili daleko na pučini da ih oko nije ni videlo s kopna. Pogledaj samo gomile ljudi koji tu stoje i zure na more.


Prošetaj se malo kroz grad na dan Gospodnji, u sneno popodne. Podi od Corlears Hooka do Coenties Slipa, a odande, preko Whitehalla, na sever. I šta ćeš videti? Naokrug grada hiljade i hiljade smrtnih ljudi, kao nemi stražari, gledaju u more i sanjare o oceanu. Jedni se naslonili na ogradu, drugi posedali na bitve; neki zaviruju preko rubnjaka brodova što su doplovili iz Kine, a ima ih koji su se ispeli visoko u snast  brodovlja, da uhvate što bolji vidik na otvoreno more. No sve su to ljudi »sa suha«, radnim danom zatvoreni među letvama i zidovima, prikljunjeni uz tezge, prikovani na klupe, pribijeni za pisaće stolove. Pa šta sad rade? Zar su iščezle zelene poljane? Što traže tuda?
______________________________________________


2. PUTNI TORBAK

Strpao sam dve-tri košulje u svoj stari torbak, te s njim pod pazuhom, pa hajde na put do Cape Horna i onda na Tihi ocean. Ostavivši za sobom naš dobri, stari Manhattan, prispio sam sretno i zdravo u New Bedford. Bilo je to jedne subote uvečer u mesecu prosincu. Uveliko sam se razočarao kad sam saznao da je poštanski brodić u Nantucket već odjedrio i da pre ponedeljka nema mogućnosti da otputujem onamo.

Kako mnogi mladi kandidati koji se spremaju na trud i muku na kitarkama, većinom ostaju u samom New Bedfordu, da se tu ukrcaju na svoj brod, red je da izjavim kako ja nisam na to ni u snu pomislio. Bio sam čvrsto odlučio ploviti samo na jedrenjaku iz Nantucketa, jer sve što je imalo ma kakve veze s tim čuvenim, drevnim otokom, zvučalo je nekako ponosito i sjajno, a to se meni izvanredno sviđalo. Pa iako je New Bedford u poslednje vreme sve više prisvajao sebi monopol u lovu na kitove, a jadni stari Nantucket sada mnogo zaostajao za njim, ipak je Nantucket bio uzor i kolevka New Bedfordu — kao što je bio starodrevni Tir za Kartagu: na Nantucketu se nasukao prvi američki uginuli kit. Zar nisu s Nantucketa zaveslali na svojim kanuima prvi urođenički lovci kitova, crvenokošci, te se dali u hajku za levijatanom? Zar se nije također u Nantucketu otisnula u more prva pustolovna barka delomice natovarena dopremljenim oblutkom — kako priča kazuje — barka s koje su bacali to kamenje na kitove, da bi tako izmerili jesu li se već primakli na dohit pa da s pramca svojim harpunima17 gađaju grdosiju?


Imajući pred sobom u New Bedfordu celu noć, pa dan i još jednu noć, pre nego što sam se mogao ukrcati da otplovim na svoje odredište, valjalo mi se pobrinuti za hranu i noćište. Noć bila veoma neizvesna, čak strašno tamna i turobna, a studen stezala i ujedala. Nikoga nisam poznavao u gradu. Teskobno sam pipao i pretraživao svoje džepove, i naposletku izvukao samo nekoliko srebrnjaka. »Kamo god pošao, Ismaele« — rekoh sam sebi; dok sam stajao
nasred puste ulice, s torbom o ramenu, i uspoređivao natušteno nebo na severu s pomrčinom što se hvatala juga — »kamo god pošao i kakvo god noćište izmudrio, dragi Ismaele, nemoj propustiti da se za cenu raspitaš, a usto ne budi suviše izbirljiv«
_______________________________________________



„Moja je pretpostavka ova: taj mlaz nije ništa drugo do magla. A sem drugih razloga, ja sam na ovaj zaključak nateran i razmišljanjima koja se odnose na veliku urođenu dostojanstvenost i uzvišenost potovu; ja ga ne smatram običnim, praznim stvorenjem, utoliko pre što je neosporna činjenica da ga nikad nisu našli u plićacima niti blizu obala, kao ponekad sve druge kitove. On je težak i dubok. Ja sam ubeđen da sa glava svih teških i dubokih stvorenja, kao što su Platon, Pir, Đavo, Jupiter, Dante itd, uvek odilazi neka poluvidljiva para dok oni misle neke duboke misli. Dok sam sastavljao jednu malu raspravu o večnosti, ja sam iz radoznalosti postavio ogledalo preda se, i nije mnogo prošlo, a ja sam video kako se u njemu ogleda neko neobično zapleteno vijuganje i talasanje iznad moje glave.”



______________________________________________

„Sve što dovodi do bezumlja i muči, sve što pokreće talog sa dna stvari, sva istina sa pakošću u sebi, sve što kida mišice i zgrudvava mozak, sve što je lukavo satansko u životu i u misli – sve zlo, za mahnitoga Ahaba, bilo je vidljivo oličeno i postalo praktično napadljivo u Mobi Diku. On je gomilao na kitovu belu grbu zbir sveg opšteg besa i mržnje koje je njegova celokupna rasa osećala od Adama do danas, a onda, kao da su mu grudi stupa, on je tucao u njima koru svog vrelog srca.“
______________________________________________

„Neka Amerika doda Meksiko Teksasu i složi Kubu iznad Kanade; neka Englezi pritisnu svu Indiju i neka na Sunce udare svoju blistavu zastavu; dve trećine ove vodozemne lopte pripadaju Nantakećaninu. Jer, more je njegovo; ono je njegova svojina kao što je carevina careva; ostali pomorci imaju pravo da prolaze njime. Trgovački brodovi su samo produženi mostovi; a naoružani brodovi su samo plovne tvrđave; čak i gusari i gusarski brodovi, mada plove morima kao što razbojnici hodaju drumovima, samo pljačkaju druge brodove, druge delove zemlje kao što su i sami, a i ne pokušavaju da izvuku svoje izdržavanje iz samo bezdne dubine. Jedino Nantakećanin živi i baškari se na moru; on jedini, po biblijskim rečima, silazi na njega u brodovima, i preorava ga tamo-amo, kao neko svoje naročito poljsko dobro. Tu je njegova kuća; tu obavlja on svoj posao koji ni Nojev potop ne bi mogao da prekine mada je progutao sve one milione u Kini. On živi na moru kao prerijski tetrebi na preriji; krije se između valova, pentra se na njih kao što se lovci divokoza pentraju na Alpe. Godinama on ne zna za kopno, tako da kad najzad dođe na njega, miriše mu ono kao neki drugi svet, čudnije nego što bi Mesec mirisao jednom stanovniku Zemlje.“


____________________________________________


„...nijedan američki pisac ne treba da piše kao Englez ili Francuz; neka piše kao čovek, jer onda će biti sigurno da piše kao Amerikanac. Manite nas ove bostonske primese književnog dodvoravanja Engleskoj. Ako iko mora da se dodvorava, neka to Engleska čini, a ne mi... Dok se žurno pripremamo za međunarodnu političku prevlast koja nas proročanski iščekuje na koncu ovog stoleća, mi smo u književnom smislu žalosno nepripremljeni za nju... Hrabro prezrimo sva oponašanja... I negujmo svaku verodostojnost... Istina je da je, po našem mišljenju, ovo pitanje nacionalne književnosti otišlo predaleko kad se radi o nama, tako da na neki način moramo postati nasilni, inače će nam ovaj trenutak umaći ili će nadmoć ostati daleko iza nas, pa ćemo je jedva i moći zvati našom.


______________________________________________


Prema tebi se kotrljam, kite, što sve razaraš, ali ne pobeđuješ; do kraja ću se nositi s tobom; iz sred srede samoga pakla jurnuću da te probodem; iz mržnje pljujem svoj poslednji dah na tebe. Potopi sve mrtvačke sanduke i sva mrtvačka kola u jedan zajednički vrtlog! I pošto nijedan od njih ne može biti moj, vuci u komadićima dok te još gonim, mada sam vezan za tebe, ti prokleti kite! Eto, ja bacam koplje!“

Нема коментара:

Постави коментар