21.04.2015.

René Descartes,PISMO PICOTU







PISMO PICOTU
Pismo autora onome koji je knjigu preveo na francuski koje ovde može služiti kao Predgovor
(Pariz 1647.)


 Gospodine,

 Prevod mojih Principa što ste ga, potrudivši se, načinili tako je čist i savršen da mi daje nadu kako će ih više ljudi čitati i bolje razumeti na francuskom nego na latinskom jeziku. Plašim se samo da naslov knjige ne odbije mnoge koji uopšte nisu odgojeni u učenim studijama(nourris aux lettres)ili pak imaju loše mišljenje o filozofiji, jer ih nije zadovoljila ona kojoj su podučavani; to me uverilo da bi bilo dobro tome pridodati jedan predgovor koji bi tim ljudima objasnio što je zapravo predmet knjige, koju sam nameru imao dok sam je pisao i koja se korisnost odatle može izvući. Premda bi moj posao bio da sastavim taj Predgovor, jer bih ja sve to morao znati bolje nego iko drugi, nisam se na to mogao odlučiti. Zato ću ovde ukratko izložiti glavne tačke koje bi se, kako mi izgleda, u takvom Predgovoru morale razmotriti i vašoj oceni prepustiti odluku o tome što smatrate da bi od toga trebalo saopštiti javnosti.

 Najprie bih onde objasnio što je filozofija, započinjući s najpoznatijim stvarima, kao što su: da reč filozofija znači izučavanje mudrosti (l'étude de la saggese) i da se pod mudrošću ne razume samo razboritost u svakodnevnim poslovima nego i savršena spoznaja svih stvari koje čovek može spoznati, kako radi vođenja svog života tako i radi očuvanja svog zdravlja i iznalaženja svih veština; zatim bih objasnio kako bi, da bi bila takva, bilo nužno da ta spoznaja bude izvedena iz prvih uzroka, kako bi učenje (étudier) za njeno sticanje – a to zapravo znači filozofiranje – moralo započeti istraživanjem tih prvih uzroka, a to će reći principa; nadalje, da se za spoznaju tih principa moraju ispuniti dva uslova: najpre, da ona budu takojasna i izvesna (évidents) da, sve dok ih pažljivo bude razmatrao, ljudski duh ne može sumnjati u njihovu istinu; drugo, da spoznaja drugih stvari tako zavisi o njima da se ti principi mogu spoznati bez tih stvari, dok se, naprotiv, te stvari ne mogu spoznati bez tih principa; da se, prema tome, mora pokušati da se na taj način iz tih principa izvede spoznaja svih stvari što od njih zavise i da u nizu dedukcija koje će otud slediti ne bude ništa što ne bi bilo sasma očito. Uistinu, samo je Bog savršeno mudar, to će reći da ima potpunu spoznaju istine svih stvari; no može se reći da i ljudi imaju više ili manje mudrosti zbog toga što imaju više ili manje spoznaje najviših istina. Takođe verujem da se u tome svi učeni ljudi slažu sa mnom.

 Nadalje bih razmatrao korisnost te i takve filozofije i, pošto se ona proteže na sve što ljudski duh može znati, pokazao bih da se mora verovati da je ona jedina koja nas čini različitim od divljaka i barbara, i da je svaki narod utoliko civilizovniji i pristojniji ukoliko ljudi u njemu bolje filozofiraju, te da nema većeg dobra u nekoj državi nego da ima istinske filozofe (vrais philosophes). Uz to, za svakog je čoveka zasebno ne samo korisno živeti sa onima koji se posvećuju tom učenju, nego je neusporedivo bolje da ga se late oni sami, baš kao što je nesumnjivo daleko bolje služiti se svojim vlastitim očima i ponašati se skladno tome te i na taj način uživati lepotu boja i svetla, nego ih držati zatvorenima i slediti vodstvo nekoga drugoga. No, i to potonje još uvik je bolje nego oči držati zatvorenima i nemati samoga sebe za vođu; život bez filozofiranja zapravo znači imati zatvorene oči i nikada ih ne pokušati otvoriti; pa ni užitak gledanja stvari što ih otkriva naš vid nipošto nije usporediv sa zadovoljstvom koje pruža spoznaja onih stvari što se otkrivaju filozofijom; napokon, to je učenje nužnije za uređenje našeg morala i vođenje našeg života, nego što je to upotreba očiju za odmeravanje naših koraka. Divlje životinje koje trebaju samo održavati svoje telo neprekidno se bave time da pronađu nešto čime bi ga prehranile; no ljudi kojima je glavni dio duh morali bi svojom glavnom brigom smatrati istraživanje mudrosti (recherche de la sagesse), što je prava hrana duha; takođe sam siguran da ima podosta ljudi koji ne bi zakazali kad bi se nadali uspehu i kad bi znali koliko su za to sposobni. Nema takve, ma kako prostodušne duše koja bi bila tako snažno prikovana predmetima čula da se ne bi katkad odatle odvratila, žudeći za nekim većim dobrom, premda često ne zna u čemu se ono sastoji. Oni pak kojima sudbina najviše ide na ruku, koji napretek poseduju zdravlje, čast i bogatstvo, nisu manje lišeni te želje nego ostali; naprotiv, uveren sam da baš oni s najvećim žarom žude prema nekom drugom dobru, savršenijem nego sva ona što ih poseduju. To najviše dobro, shvaćeno prirodnim razumom, bez svetla vere, nije ništa drugo nego spoznaja istine pomoću prvih uzroka, to će reći mudrošću; a učenje mudrosti jest filozofija. Pošto su paksve te stvari sasvim istinite ne bi bilo teško da se o tome uverimo, samo ako budu dobro izvedene.

 No, pošto tom uverenju stoji na putu iskustvo koje pokazuje da oni koji su po zanimanju filozofi jesu često manje mudri i manje umni nego oni koji se nikada nisu posvetili tom učenju, ovde bih ukratko objasnio u čemu se sastoji cela sadašnja nauka (science) i koji su stepeni mudrosti do kojih se došlo.

Prvi stepen sadržava samo pojmove koji su po sebi tako jasni da se mogu steći bez razmišljanja (méditations); drugi stepen obuhvaća sve što čulno iskustvo ume spoznati; treći stepen je ono što nas uči ophođenje s drugim ljudima; tome se kao četvrti stepen može dodati lektira knjiga, posebno onih što su ih pisali oni koji su sposobni da nam daju dobre poduke, jer to je jedna vrsta razgovora što ga vodimo s njihovim autorima. Čini mi se, takođe, da se sva mudrost kojom raspolažemo pridobiva samo na ova četiri načina; jer ovamo ne računam božansku objavu, pošto nas ona ne vodi tim stepenima, nego odjednom uzdiže jednoj nepogrešivoj veri.

 Ali u svako je doba bilo velikih ljudi koji su pokušavali pronaći neki peti stepen kako bi dospeli do mudrosti, neusporedivo viši i sigurniji od ostala četiri; to je traženje prvih uzroka i istinitih principa iz kojih se mogu izvesti razlozi svega što se može znati, a one koji su posebno radili na tome nazivali su filozofima. No ne poznajem nikoga ko je do sada uspeo u tome. Prvi i najglavniji čije spise imamo jesu Platon i Aristotel; oni se međusobno razlikuju samo po tome što je, sledeći tragove svog učitelja Sokrata, prvi bezazleno priznao da nije još mogao pronaći ništa izvesno (certain), i tako se zadovoljio da piše stvari što su mu se činile verovatne zamišljajući u tu svrhu neke principe kojima je pokušao opravdati druge stvari; nasuprot tome, Aristotel je bio manje iskren i premda je dvadeset godina bio njegovim učenikom i nije posedovao druge principe nego svoje, potpuno je promenio način njihova izlaganja i predložio ih kao istinite i pouzdane, premda se uopšte ne čini da ih je ikada smatrao takvima. No oba su ta muža imala mnogo duha i mnogo mudrosti koji se pridobivaju na ona četiri načina, i to im je pribavilo mnogo autoriteta, tako da su njihovi sledbenici radije odlučili da slede njihove nazore, nego da potraže neke bolje; glavni pak spor među njihovim učenicima beše ovaj: da li se mora u sve sumnjati da bi se nešto znalo ili pak ima takvih stvari koje su izvesne; to ih je, i na jednoj i drugoj strani, dovelo do preteranih zabluda (erreurs); jer neki od onih koji su bili za sumnju proširili su je sve do radnji života, tako da su zanemarili razboritost u njegovu vođenju; oni pak koji su bili za izvesnost pretpostavljali su da ona mora zavisiti o čulima, potpuno im se prepustivši, kao što se govorilo o Epikuru da se usuđivao, nasuprot svim proračunima astronoma, da tvrdi kako Sunce nije veće nego što se čini da jeste.

 To je pogreška koja se može primeniti kod većine sporova, naime da se, pošto je istina na sredini između dva nazora što ih zastupaju, svako od nje udaljuje tim više što joj žustrije protureči. No pogreška onih koji su više naginjali strani sumnje dugo nije nalazila sledbenike, a strana drugih bila je donekle ispravljena time što se priznalo da nas čula varaju u mnogim stvarima. Međutim, nisam uopšte znao da je ta zabluda potpuno uklonjena kad se pokazalo da izvesnost nije u čulima nego samo u razumu kad ovaj pruža očite percepcije (perceptions évidentes); i da se svedok raspolažemo samo spoznajama koje se stiču pomoću prva četiri stepena mudrosti ne sme sumnjati u stvari što se čine istinite u pogledu vođenja života, ali da ih, takođe,  ne smemo smatrati tako izvesnim da ne možemo menjati gledište kada smo na to prisiljeni očitošću nekog razloga.

 Većina onih što su poslednjih vekova htjli da budu filozofi slepo je sledila Aristotela, pošto tu istinu nisu poznavali ili, pak, ako su je i poznavali nisu se njome znali služiti; tako su često kvarili smisao njegovih spisa pripisujući im razne poglede koje on, ako bi se vratio u ovaj svet, ne bi prepoznao kao svoje. Oni pak koji ga nisu sledili (a njima je pripadao niz odličnih duhova) ipak su u svojoj mladosti bili prožeti njegovim pogledima (jer su to bili jedini pogledi što su se proučavali u školama), što ih je toliko zaokupljalo da nisu mogli dospeti do spoznaje istinitih načela. I premda ih sve cenim i ne želim na sebe navući mržnju drugih osuđujući ih, ipak mogu pružiti dokaz za svoju tvrdnju koju, verujem, niko od njih neće osporiti, da su, naime, svi oni pretpostavljali nešto kao princip koji sami nisu savršeno spoznali. Tako, na primer, ne poznajem niti jednog koji nije pretpostavljao težinu u zemaljskim stvarima; no premda nam iskustvo veoma jasno pokazuje da stvari koje nazivamo teškima streme prema središtu zemlje, ipak još uopšte ne znamo koja je priroda onoga što se zove teža, to će reći uzrok ili princip koji te stvari tako privlači, I to moramo naučiti negde drugde. Isto se može reći o praznini i o atomima, kao i o toplome i o hladnome, o suhome, vlažnome, o soli, o sumporu i o živi, te o svim takvim stvarima što su ih neki prihvatili kao svoje principe. No, nikakvi zaključci koji se izvode iz nekog principa koji sam nije očit, takođe ne mogu da budu očiti, makar bili očito izvedeni; otuda sledi da im nikakvi zaključci koji su se oslanjali na takve principe nisu mogli pribaviti izvesnu spoznaju bilo koje stvari, niti su ih, dakle, približili makar jedan korak istraživanju mudrosti. A ako su i našli nešto istinito to im je pošlo za rukom samo pomoću jednog od četiri gore izvedena sredstva. Za utehu onima koji uopšte nisu studirali, samo sam dužan reći da, na isti način kao kad putujemo, ako okrenemo leđa mestu prema kojem idemo, sve smo dalje od njega ukoliko duže i brže hodamo; tako, ako kasnije i dospemo na pravi put, ipak ne možemo tako brzo stići na cilj kao kad uopšte ne bismo krenuli; jednako je tako kad se imaju loši principi. Jer koliko se oni duže neguju i koliko se brižljivije odatle pokušavaju izvesti razne posledice verujući da se ispravno filozofira, toliko se više udaljujemo od spoznaje istine i mudrosti; odatle valja zaključiti da su najsposobniji da nauče istinsku filozofiju oni koji su najmanje naučili od onog što se dosad nazivalo filozofijom.

 Nakon što su te stvari pojmljene, rado bih ovde naveo neke razloge kako bih dokazao da su principi pomoću kojih se može dospeti do najvišeg stepena mudrosti, naime to u čemu se sastoji najviše dobro ljudskog života, oni principi što sam ih razložio u ovoj knjizi; dovoljna su samo dva, ponajpre da su ti principi jasni i, drugo, da se otuda mogu izvesti sve ostale stvari; samo se ta dva uslova moraju zahtevati od tih principa. Lako ću dokazati da su oni veoma jasni: ponajpre načinom njihova nalaženja, naime, pošto sam odbacio sve stvari u kojima sam mogao susresti najmanju priliku za sumnju: jer izvesno je da, ako se pažljivo razmotre, one stvari koje se na taj način nisu mogle odbaciti jesu najočitije i najjasnije što ih ljudski duh može spoznati. Tako smatrajući da onaj koji hoće o svemu sumnjati ipak ne može sumnjati da sam postoji dok sumnja, i pošto ono što tako razmišljane može sumnjati u samo sebe sumnjajući u sve ostalo, i ne može biti naše telo nego ono što nazivamo našom dušom ili našim mišljenjem, uzeo sam bivstvovanje (l'être) ili egzistenciju te misli kao prvi princip odakle sam veoma jasno izveo sve drugo; naime, da ima jedan Bog koji je tvorac svega što je na svetu i koji, pošto je izvor svekolike istine, nije baš naš razum stvorio na taj način da se on može varati u sudovima što ih pravi o stvarima o kojima ima veoma jasnu i veoma razgovetnu percepciju(perception). To su svi moji principi kojima se služim u pogledu nematerijalnih ili metafizičkih stvari, odakle veoma jasno izvodim principe telesnih ili fizičkih stvari, naime da ima stvari protegnutih u dužinu, širinu i dubinu što imaju raznovrsne oblike i kreću se na razne načine. Eto to su, ukratko, svi principi iz kojih izvodim istinu drugih stvari.

Drugi razlog koji jasno dokazuje jasnoću principa jeste da su oni bili poznati u svim vremenima i takođe bili prihvaćeni kao istiniti i nesumnjivi od svih ljudi, izuzevši samo egzistenciju Boga u koju su neki sumnjali zato što su suviše značenja pridavali čulnim opažajima (perceptions des sens), a Boga se ne može videti ni dodirivati.
No, iako su uvek i svugde bile poznate sve istine što ih ubrajam među svoje principe, dosada ih, koliko znam, još niko nije priznao principima filozofije, što će reći takvim da se iz njih može izvesti spoznaja svih drugih stvari što ih ima na svetu; stoga mi preostaje da ovde kažem da ti principi jesu takvi i čini mi se da to ne mogu bolje učiniti nego pokazati iskustvom, to jest pozivajući čitaoca da čita ovu knjigu. Jer, premda u njoj nisam razmatrao sve stvari, što i nije moguće, verujem da sam ipak imao priliku da ih razjasnim tako da će pažljivi čitaoci imati razloga da se uvere kako uopšte nije potrebno tražiti druge principe nego što sam ih ja pružio kako bi se dospelo do svih najviših spoznaja za koje je ljudski duh uopšte sposoban, poglavito ako se, pročitavši moje spise, potrude da razmotre koliko je različitih stvari u njima razjašnjeno; ako, takođe, prođu spise drugih, videće koliko se malo makar i verovatnih razloga moglo navesti da bi se razjasnile iste stvari principima koji se razlikuju od mojih. I da bi to lakše pokušali, mogao sam im reći da će oni koji su upoznati s mojim pogledima trebati daleko manje truda da razumeju spise drugih i da spoznaju njihovu pravu vrednost, nego oni koji s mojim spisima nisu upoznati. Sasvim obratno proći će oni što smo ih gore spomenuli i koji su započeli sa starom filozofijom, jer koliko su je više proučavali toliko su manje običavali biti sposobnima da shvate istinsku filozofiju.



Naslov izvornika: Principes de la philosophie, u Oeuvres de Descartes, publiées par Adam et Tannery, Paris, Vrin 1964, tom IXB, str. 1–20.
S francuskog preveo Mario Kopić
Stručna redaktura Predrag Milidrag

Нема коментара:

Постави коментар