12.06.2013.

Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život





S obzirom na hiljade stranica trinaestodelnog autobiografskog romana, "U traganju za izgubljenim vremenom" Marsela Prusta,  ne bi trebalo da bude nedoumica o tome gde je to vreme otišlo.  Alen de Boton je pokušao da dokuči  to vreme i samo delo u devet lakih komada koji bi čitaocu trebali da pokažu "Kako Prust može promeniti tvoj život."
Da bi bila jasnija poyadina Botonovog pristupa treba podsetiti da je on začetnik biblioterapije. Esej je neka vrsta upute u samopomoći .
"Ideja da je kultura doslovno utočište u kome možemo da pronađemo odgovore neobično je zanemarena", objašnjava  Boton i dodaje da je "kultura postala aktivnost koju ljudi obično praktikuju kao gosti, ponekad navrate u prolazu nedeljom".




Čitava jedna filozofija, ne samo čitanja, već života, moglo bi se reći da se pomalja iz jedne usputne primedbe Lisjena Dodea koji nam saopštava sledeće:
‘Novine je čitao sa velikom pažnjom. Ne bi prevideo ni odeljak s kratkim vestima. Kratka vest se, zahvaljujući njegovoj imaginaciji i njegovoj fantaziji, kad je on ispriča, preobraćala u pravi pravcati tragičan ili komičan roman.’

[...]

“Šta je Prust doručkovao? Pre nego što je njegova bolest postala suviše ozbiljna, dve šolje jake kafe sa mlekom, poslužene u srebrenoj džezvi sa utisnutim njegovim inicijalima. Voleo je da njegova kafa bude čvrsto sabijena u filter sa vodom načinjen tako da kroz njega prolazi kap po kap. Takođe, kroasan, koji je njegova služavka donosila iz pekare u kojoj su tačno znali kako treba da bude pripremljen, kao i dvopek namazan puterom, koji bi umočio u kafu pošto pregleda svoju poštu i pročita novine.

‘Zahvaljujući onom gnusnom i pohotljivom činu koji se zove čitanje novina’, zapisao je Prust, ‘sve nesreće i kataklizme koje su se dogodile u svetu tokom poslednja dvadeset četri časa, bitke koje su stajale života pedeset hiljada ljudi, ubistva, užasi, bankrotstva, požari, trovanja, samoubistva, razvodi, nečovečne emocije državnika i glumaca, pretvaraju se za nas, a da nas se čak i ne tiču, u jutarnju zabavu, mešajući se čudesno, na naročito uzbudljiv i okrepljujući način, s preporučenim unošenjem nekoliko gutljaja café au lait.

[...]

“Tragajući za novinama koje bi čitao u Parizu dvadesetih godina dvadesetog veka, neko bi mogao naleteti na naslov koji glasi L’Intransigeant. Ove novine imale su reputaciju zbog traganja za vestima, velegradskog ogovaranja, opširnog oglašavanja i oštrih uvodnika. Imale su, takođe, običaj da smišljaju velika pitanja i pozivaju slavne Francuze da pošalju svoje odgovore na njih. [...] ‘Konačno, što se vas tiče, šta bi ste vi radili u svojim poslednjim časovima?’ [...] Rad da sarađuje u novinama, i svakako osoba spremna da pomogne, Prust je poslao sledeći odgovor za L’Intransigeant:
“Ja mislim da bi nam život iznenada izgledao čudesan kad bi nam bilo zaprećeno da umremo kako vi kažete. Samo pomislite koliko je mnogo projekata, putovanja, ljubavnih doživljaja, učenja, koje on – naš život – skriva od nas, učinjeno nevidljivim zbog naše lenjosti koja, sigurna u budućnost, neprestano odlaže sve to.

Ali neka sve ovo preti da postane nemoguće zausvek, kako bi tad opet postalo lepo! Ah! Kad sye samo kataklizma ne bi dogodila ovoga trenutka, mi ne bismo propustili da obiđemo nove galerije Luvra, da se bacimo kraj nogu devojke X., da preduzmemo putovanje u Indiju.

Kataklizma se ne događa, mi ne činimo ništa od svega toga zato što se ponovo nalazimo u središtu uobičajenog života, gde nehat umrtvljuje čežnju. Pa ipak, ne bi trebalo da nam bude potrebna kataklizma da bismo voleli život danas. Trebalo bi da bude dovoljno da pomislimo na to da smo ljudska bića i da smrt može doći već ove večeri.”

Нема коментара:

Постави коментар