10.11.2012.

F.M. Dostojevski ,Zapisi iz podzemlja






Ja ne samo da nisam umeo da postanem zao već uopšte nisam umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, čak ni insekt. I eto, sad tavorim poslednje dane u svom kutu, dražeći sebe zlobnom utehom koja ničemu ne vodi"


Zapisi iz podzemlja

Možda se ja šalim škrgučući zubima. Gospodo mene muče pitanja; odgovorite mi na njih. Evo na primjer, vi želite odviknuti čovjeka od njegovih starih navika i ispraviti njegovu volju, u skladu sa zahtjevima znanosti i zdrava razbora. Ali kako znate da se čovjek ne samo može, nego i mora tako promijeniti? Po čemu zaključujete da se ljudsko htijenje bezuvjetno mora ispraviti? Ukratko, kako znate da će takvo ispravljanje čovjeku doista donijeti koristi? I ako ćemo već o svemu govoriti, zašto ste tako pouzdano uvjereni da je za čovjeka sve stvarno uvijek korisno i da je to zakon za cijelo čovječanstvo, da ne ide protiv pravih, normalnih probitaka koje jamče zaključci razuma i aritmetike? Pa to je za sada još samo vaša pretpostavka. Uzmimo da je to zakon logike, ali možda uopće nije zakon čovječanstva. Možda vi mislite Gospodo da sam ja lud? Dopustite da se ogradim. Slažem se, čovjek je životinja, pretežno stvaralačka, osuđena svjesno težiti prema određenom cilju i baviti se graditeljskim umijećem, naime vječnim i neprekidnim utiranjem puta, pa makar bilo kamo. Ali evo, baš mu se zato možda, ponekad prohtjedne skrenuti u stranu , zato što je osuđen probijati taj put , i osim toga možda zato što mu ponekad ipak padne na pamet , ma koliko uopće bio glup, neposredan djelatnik, da put , očigledno, gotovo uvijek vodi bilo kamo ; i da nije najbitnije kamo vodi , nego da samo vodi i da se uljudno dijete koje ne mari za inženjersku umjetnost , ne prepušta pogubnoj besposlenosti , koja je kao što se zna majka svih poroka. Čovjek voli stvarati i probijati putove, to je neosporno. Ali zašto baš strastveno voli rušenje i kaos?


                                                               

Ja sam bolestan čovek... Zao čovek. Nesimpatičan čovek. Mislim da me boli jetra. Istina, ja nemam pojma o svojoj bolesti, i ne znam tačno šta me boli. Ne lečim se i nikada se nisam lečio,iako pošrujem medicinu i lekare. Pored toga, ja sam još i sujeveran do krajnosti, ili bar toliko da poštujem me-dicinu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ali sam ipak sujeveran.) Ne, gospodo, neću da se lečim za inat. Vi to sigurno ne možete razumeti. A ja, vidite, razumem. Naravno, ne mogu vam objasniti kome ću zapravo u ovom slučaju zapapriti svojim inatom. Znam vrlo dobro da lekarima ne mogu napakostiti time što se ne lečim kod njih. Znam bolje nego iko da ću time jedino sebi naneti štetu i nikom više. Pa ipak, ne lečim se samo iz inata. Jetra me boli, neka je, neka me još jače boli.

Odavno tako živim - već dvadesetak godina. Sada mi je četrdeset. Ranije sam služio, a sada više ne služim. Bio sam zao činovnik. Bio sam grub i u tome sam nalazio zadovoljstvo. Mito nisam primao, pa sam bar u tome morao da nađem satisfakciju. (Ovo je slaba duhovitost, ali neću da je precrtam. Napisao sam je uveren da će ispasti vrlo duhovito, a sad, pošto vidim da sam se samo gadno razmetao -za inat neću da je precrtam.) Kad su molioci radi obaveštenja prilazili stolu za kojim sam sedeo, ja sam škripao zubima i osećao neizmernu nasladu kad sam mogao nekog da uvredim. A gotovo uvek sam mogao. To je većinom bio bojažljiv svet: zna se -molioci. A naročito nisam mogao da podnosim jednog oficira, kicoša. Nikako nije hteo da mi se pokori i odvratno je zveckao sabljom. Ratovao sam sa njim skoro dve godine zbog te sablje i najzad sam pobedio. Prestao je da zvecka. Ali ovo se desilo još u mojoj mladosti. A znate li, gospodo, u čemu je bila suština mojeg besa? U tome i jeste stvar, to je upravo i bila najveća gadost što sam ja svakog časa, čak i u trenutku najvećeg besa, na svoju sramotu priznavao sebi da ja ne samo nisam zao već nisam ni ozlojeđen čovek i da, u stvari, samo dižem prašinu i time se zabavljam. Pena mi na ustima, od besa, ali neka mi neko donese kakvu sitnicu, ili malo čaja sa šećerom, ja ću se već umiriti, čak ćeme obuzeti ushićenje, iako ću kasnije, to znam sigurno, škrgutati zubima na samog sebe i od stida nekoliko meseci patiti od nesanice. Takav sam ja.


                                               Originalni rukopis Dostojevskog



T o sam ja malo pre lagao da sam bio zao činovnik. Za inat sam slagao. Prosto sam se izmotavao i sa moliocima i sa oficirom, a u suštini nikad nisam mogao da budem zao čovek. Svakog časa sam osećao u sebi mnogo - suviše mnogo osobina suprotnih tome: osećao sam da od tih suprotnih svojstava prosto kipti u meni. I znao sam da su celog života kiptela u meni i težila da se manifestuju, samo ja to nisam dozvoljavao, namerno nisam dozvoljavao. Mučila su me do stida; dovodila me do konvulzija i - dosadila mi najzad, i te kako dosadila! Zar vam ne izgleda, gospodo, da se ja pred vama zbog nečeg kajem i da za nešto tražim oproštaj?... Ubeđen sam da vam se tako čini. A meni je, uveravam vas, sasvim svejedno ako vam tako izgleda...

J a ne samo da nisam umeo da postanem zao već uopšte nisam umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, čak ni insekt. I eto, sad tavorim poslednje dane u svom kutu, dražeći sebe zlobnom utehom koja ničemu ne vodi: da pametan čovek doista i ne može postati nešto, to može samo budala. Da, pametan čovek devetnaestog veka mora, i čak je moralno obavezan, da bude, uglavnom, beskarakterno stvorenje: a čovek koji ima karaktera i radi - većinom je ograničen. To je moje ubeđenje stečeno u toku četrdesetogodišnjeg života. Meni je sada četrdesetgodina, a četrdeset godina - to je ceo život. To je duboka starost. Živeti preko četrdest godina je nepristojno, banalno, nemoralno! Ko živi duže od četrdeset godina? - odgovorite mi iskreno, pošteno. Ja ću vam reći ko: glupaci i hulje. Svim starcima ću to reći u oči, svim tim poštovanja dostojnim starcima - svim tim srebrokosim i namirisanim starcima! Celom svetu ću to reći u lice! Imam pravo da govorim tako, pošto ću ja lično doživeti šezdesetu. Do sedamdesete ću živeti! Osamdesetu ću doživeti!... čekajte! Dajte da odahnem...
 
- Vi, gospodo, sigurno mislite da želim da vas nasmejem? Prevarili ste se u tome. Ja uopšte nisam tako veseo čovek kao što vam izgledam ili kao što vam možda izgledam. Uostalom, ako vas nervira ovo moje naklapanje (a ja osećam da vas nervira) i padne vam na pamet da me zapitate: ko sam ja zapravo? - odgovoriću vam: ja sam činovnik četrnaeste klase. Služio sam samo zato da bih imao šta da jedem (jedino zbog toga), a kad mi je prošle godine neki dalji rođak ostavio u nasledstvo šest hiljada rubalja, odmah sam podneo ostavku i nastanio se u svom kutu. I ranije sam živeo u tom kutu, ali sada sam se nastanio u njemu. Moja soba je bedna, odvratna i nalazi se na kraju grada. Služavka mi je seljanka, stara, zla i glupa, i najzad - uvek odvratno zaudara. Govore mi da petrogradska klima počinje rđavo da deluje na mene i da je veoma skupo živeti u Petrogradu s mojim ništavnim sredstvima. Sve to ja znam bolje od svih tih iskusnih i premudrih savetnika i namiguša. Ali ostajem u Petrogradu - neću da napustim Petrograd! I neću da odem zato što...

Eh!najzad, sasvim je svejedno da li ću otići ili neću.Uostalom: o čemu pošten čovek može da govori sa najvećim zadovoljstvom? Odgovor: o sebi.Onda ću i ja govoriti o sebi.



 tekst dalje  scribd

Нема коментара:

Постави коментар