Oduvek sam voleo Paulinu. U jednom od mojih prvih sećanja, nalazim se s Paulinom u tamnoj lovorovoj senici, u vrtu s dva kamena lava. Paulina reče: Sviđa mi se plavo, sviđa mi se grožđe, sviđa mi se led, sviđaju mi se ruže, sviđaju mi se beli konji. Shvatio sam da je moja sreća započela jer sam voleo isto što i Paulina te sam se s njom mogao poistovetiti. Tako smo čudesno slični da je na margini jedne knjige o konačnom sjedinjenju duša s dušom sveta, moja prijateljica napisala: Naše su se već sjedinile. To naše tada je značilo moja i njena.
Kako bih sam sebi objasnio tu sličnost, zaključio sam da sam Paulinina predana i daleka skica. Sećam se da sam u beležnicu zabeležio: Svaka je pesma skica Poezije i u svakoj je stvari Božja slika. Pomislio sam takođe: Spašen sam u onome u čemu sam sličan Paulini. Video sam (i dan-danas vidim) da je identifikacija s Paulinom najbolja mogućnost moga bića, da je poput utočišta u kojem ću se osloboditi svojih urođenih nedostataka – nespretnosti, nemara i taštine.
Život je bio slatka navika koja nas je vodila prema iščekivanju nečeg normalnog i pouzdanog – našeg budućeg braka. Paulinini roditelji, neosetljivi na moj prerano stečeni, a zatim i izgubljeni, književni ugled, obećali su nam dati dozvolu tek kad doktoriram. Nas smo dvoje mnogo puta zamišljali sređenu budućnost – dovoljno vremena za rad, za putovanja i za ljubav. To smo tako živopisno zamišljali da smo sami sebe uverili kako već živimo zajedno.
Razgovor o ženidbi nije nas ponukao da se ponašamo kao zaručnici. Čitavo detinjstvo proveli smo zajedno i među nama je postojalo dečije sramežljivo prijateljstvo. Nisam se usudio izjaviti ljubav i svečano joj reći: volim te. Ali, kako sam je samo voleo; kojom li sam začudnom i zdušnom ljubavlju gledao na njenu sjajnu savršenost!
Paulini je bilo drago kad bih primao goste. Sve bi pripremila, dvorila bi uzvanike i uživljavala se, potajice, u ulogu domaćice. Priznajem, ti mi se sastanci nisu baš dopadali. U tome nije bio iznimka ni onaj na kojem smo Juliu Monteru omogućili susret s književnicima.
Montero me je prvi put posetio dan ranije. Razlog tome bio je pozamašan rukopis i despotsko uveravanje kako neobjavljeno delo računa na vreme bližnjega. Ubrzo nakon posete zaboravio sam tu čupavu i zamalo crnu glavu. Što se tiče priče koju mi je pročitao – zamolio me je da mu sasvim iskreno velim je li efekat njegove ogorčenosti previše jak – možda je bio naglašen jer je ukazivao da imitira posve drugacije pisce. Glavna ideja bila je: ako određena melodija izbije iz odnosa između violine i pokreta viloniste, iz određenog odnosa pokreta i materije izbiće duša svakog lika. Junak priče izrađuje stroj za stvaranje duša (neku vrstu sanduka s daskama i konopčićima). Junak kasnije umire. Sledi bdenje i ukop mrtvaca; no on je na tajanstven način još uvek živ u sanduku. Prema kraju, u zadnjem odlomku, zajedno sa stereoskopom i tronošcem s galenitom, pojavljuje se sanduk u sobi u kojoj je umrla jedna gospođica.
Nakon što sam ga uspeo udaljiti od njegovog problematičnog uveravanja, Montero je pokazao čudesnu znatiželju upoznati književnike.
– Navratite sutra popodne – rekoh mu. Predstaviću vam neke.
Opisavši sebe neotesancem, prihvatio je poziv. Možda sam se zbog njegovog odlaska razveselio pa sam sišao s njim do uličnih vrata. Kad smo izašli iz lifta, Montero je otkrio vrt koji se nalazi u dvorištu. Ponekad na slabašnoj svetlosti predvečerja, promatrajući ga kroz staklena vrata što ga dele od hodnika, taj maleni vrt odaje čudesnu sliku šume na kraju jezera. Noću ga projektori s ljubičastim i narančastim svetlom pretvaraju u grozomorni karamelasti raj. Montero ga je video noću.
– Biću iskren – reče, podignuvši rezignirano pogled s vrta – ovo je najzanimljivije od svega što sam u kući video.
Sledećeg dana Paulina je došla rano; u pet sati poslepodne već je imala sve pripremljeno za doček gostiju. Pokazao sam joj kinesku figuricu od zelenog kamena koju sam to jutro nabavio u jednom kineskom antikvarijatu. Reč je bila o divljem konju s podignutom grivom i nogama u zraku. Prodavač me je uveravao da figurica simbolizuje strast.
Paulina je konjića stavila na jednu policu biblioteke i uzviknula: Prekrasan je kao prva strast u životu! Kad sam joj rekao da joj ga poklanjam, svom mi je silinom svila ruke oko vrata i poljubila me.
Čaj smo pili u malenoj blagovaonici pokraj kuhinje. Rekao sam joj da su mi ponudili stipendiju za dvogodišnji studij u Londonu. Odmah smo poverovali u mogućnost skorašnje ženidbe, u putovanje, u naš život u Engleskoj (činio nam se tako brzo ostvariv kao i ženidba). Razmatrali smo puno toga – detalje za što isplativije domaćinstvo, slatka odricanja kojima ćemo se podvrgnuti; raspored sati za studij, šetnje, odmor i, možda, posao; sve ono što će Paulina raditi dok sam ja na predavanjima; odeću i knjige koje ćemo poneti sa sobom. Nakon kratkog planiranja složili smo se da bih morao otkazati stipendiju. No,nedelju pre mojih ispita bilo je jasno da Paulinini roditelji žele odgoditi našu ženidbu.
Uzvanici su počeli stizati. Bio sam sretan. Dok bih razgovarao s nekim od njih, razmišljao sam samo o jednome – kako ga se rešiti. Činilo mi se nemogućim predložiti određenu temu koja bi zanimala sagovornika. Kad sam se želeo nečega setiti, pamćenje me nije služilo, ili je bilo daleko... Nemiran, isprazan, bezvoljan hodao sam od grupe do grupe priželjkujući da ljudi čim pre odu, da ostanemo sami, da stigne, ah, taj kratki trenutak i Paulinu otpratim do njene kuće.
Moja je zaručnica pored prozora razgovarala s Monterom. Kad sam je pogledao, podignula je pogled i nagnula svoje savršeno lice prema meni. Osetio sam da u Paulininoj nežnosti postoji čvrsto utočište u kojem smo sami. Koliko li sam samo priželjkivao da joj kažem kako je volim! Te sam noći čvrsto odlučio prekinuti apsurdnu dečačku suzdržanost i početi joj govoriti o ljubavi. Sad bih joj mogao (uzdahnuo sam!) saopstiti svoje misli. U njenom pogledu zatitrala je plemenita, radosna i iznenađujuća zahvalnost.
Paulina me je upitala u kojoj se pesmi muškarac toliko udalji od žene da je ne pozdravi kad je sretne na nebu. Znao sam da je reč o Browningovoj pesmi, maglovito sam se prisetio i stihova. Ostatak večeri tražio sam je u Oxfordovom izdanju. Ako mi već nije dopušteno biti s Paulinom, tražiti nešto za nju bilo je poželjnije negoli razgovarati s drugim ljudima. No, bio sam neobično smeten i pitao sam se je li činjenica što ne mogu pronaći pesmu možda predznak nečega. Pogledao sam prema prozoru. Pijanista Luis Alberto Morgan verovatno je primetio moj nemir jer mi reče:
– Paulina pokazuje kuću Monteru.
Slegnuo sam ramenima jedva skrivajući nelagodu i ponovno odglumio zanimanje za Browningovu knjigu. Video sam ispod oka da Morgan ulazi u moju sobu. Pomislio sam: pozvaće je. Učas se vratio s Paulinom i Monterom.
Neko je, napokon, otišao; za njim su, ležerno i polagano, odlazili i drugi. Tako smo u jednom trenutku ostali sami Paulina, ja i Montero. Zatim je, kako sam se toga i pribojavao, Paulina uzviknula:
– Jako je kasno. Odlazim.
Montero je brzo reagovao:
– Dopustiš li mi, otpratio bih te do kuće.
– I ja bih te otpratio – rekoh.
Obratio sam se Paulini, ali sam gledao Montera. Nadao sam se da ću mu očima preneti svu svoju mržnju.
Stigavši u prizemlje, otkrio sam da Paulina nije uzela kineskog konjića. Rekoh joj:
– Zaboravila si moj poklon.
Otišao sam u stan i vratio se s kipićem. Zatekao sam ih naslonjene na staklenim vratima kako gledaju vrt. Primio sam Paulinu za nadlakticu ne dopustivši da joj se Montero s druge strane približi. U razgovoru se uopste nisam osvrtao na Montera.
Nije se naljutio. Kad smo se rastali od Pauline, insistirao je da me otprati do kuće. Putem je govorio o književnosti, verovatno iskreno i sa žarom. Rekoh sebi: On je književnik; ja sam umoran čovek, lakomisleno zaokupljen jednom ženom. Uočio sam nesklad između njegove fizičke snage i književne nemoći. Pomislio sam: jedna ga ljuštura štiti; do njega ne dopire ono što sagovornik oseća. S mržnjom sam promatrao njegove lukave oči, gusti brk i jaki vrat.
Tu nedelju nisam video Paulinu. Puno sam učio. Nazvao sam je nakon poslednjeg ispita. Čestitala mi je jako gorljivo, što baš i nije zvučalo prirodno, i rekla da će navratiti predveče u kuću.
Odspavao sam siestu, polako se okupao i čekao Paulinu listajući knjigu o Müllerovom i Lessingovom Faustu. Ugledavši je, uzviknuo sam:
– Promenila si se!
– Da – odgovorila je. – Kako se poznamo! Ne trebam ništa reći da bi znao šta osećam.
U ekstazi blaženstva, pogledali smo se u oči.
– Hvala – odgovorio sam.
Ništa me nije tako diralo kao Paulinino uverenje da nam se duše duboko podudaraju. S punim sam se poverenjem prepuštao tom laskanju. Ne znam kad sam se (sumnjičavo) zapitao skrivaju li Paulinine reči možda još koje značenje. Pre negoli sam razmotrio takvu mogućnost, Paulina je započela svoje smušeno objašnjenje. Ubrzo sam čuo:
– Već smo prve večeri bili ludo zaljubljeni.
Pitao sam se ko je to bio zaljubljen. Paulina je nastavila:
– Jako je ljubazan. Ne protivi se našem prijateljstvu, no ipak sam se zarekla da te neću viđati neko vreme.
I dalje sam čekao neko nemoguće objašnjenje koje bi me umirilo. Nisam znao šali li se Paulina, ili govori ozbiljno. Nisam znao kakav je izraz poprimilo moje lice. Nisam znao kako razdorna može biti strepnja. Paulina je nastavila:
– Idem. Julio me čeka. Nije došao gore da nam ne bi smetao.
– Ko? – upitah.
Potom sam se – kao da se ništa nije dogodilo – uplašio kako će Paulina otkriti da sam lažac i da naše duše nisu tako srodne. Paulina posve mirno odgovori:
– Julio Montero.
Odgovor me nije iznenadio; te me strašne večeri, bez daljnjega, ništa nije tako dirnulo kao te dve reči. Prvi sam se put osećao tako udaljen od Pauline. Upitah je gotovo s prezirom:
– Venčaćete se?
Ne sećam se šta mi je odgovorila. Mislim da me je pozvala na venčanje.
Zatim sam ostao sam. Sve je bilo apsurdno. Nije postojala osoba koja bi bila manje spojiva s Paulinom (i sa mnom) od Montera. Ili sam se varao? Ako je Paulina zavolela tog čoveka, možda mi i nije bila slična. Nije mi bilo dovoljno samo jedno nekanje; otkrio sam da sam više puta naslućivao strašnu istinu.
Bio sam jako tužan, ali ne verujem da sam osećao ljubomoru. Legao sam potrbuške u krevet. Ispruživši ruku, napipao sam knjigu koju sam malopre čitao. Odgurnuo sam je s gađenjem daleko od sebe.
Izašao sam da prošetam. Na jednom uglu ugledao sam vrtuljak. Te mi se večeri nastavak života činio nemogućim.
Godinama sam je se sećao i, kako sam više voleo bolne trenutke prekida (jer sam ih s Paulinom prošao) od osamljenosti što je usledila, prisećao sam ih se, analizirao ih potanko i ponovno ih proživljavao. Nadao sam se u tom teskobnom mudrovanju otkriti neka nova tumačenja činjenica. Tako sam, npr. u Paulininom glasu, dok je izgovarala ime svog ljubljenog, otkrio nežnost koja me je, u početku, čak ganula. Pomislio sam da me devojka sažaleva, da me je dirnula svojom dobrotom kao što me ranije dirnula svojom ljubavlju. Zatim sam, uzimajući sve u obzir, zaključio da ta nežnost nije bila namenjena meni već spomenutom čoveku.
Prihvatio sam stipendiju i potiho pripremao putovanje. Uprkos tome, vest se brzo pročula. Poslednje večeri pre putovanja, Paulina me je posetila.
Mislio sam – udaljio sam je od sebe, ali kad sam je ugledao ponovno sam se zaljubio. Shvatio sam – nije to trebala reći – da je došla kriomice. Primio sam je za ruke, drhteći od zahvalnosti. Paulina izjavi:
– Uvek ću te voleti. Na neki ću te način uvek voleti više od drugih.
Možda je pomislila da je izgovorila nešto izdajničko. Znala je da nisam sumnjao u njenu odanost Monteru, ali kao da se oneraspoložila zbog izgovorenih reči koje prodiru do srca – ako ne mog, onda nekog imaginarnog svedoka – svojom izdajničkom nakanom pa je brzo dodala:
– Jasno, ono što osećam prema tebi nešto je drugo. U Julia sam zaljubljena.
Sve ostalo, reče, nije bitno. Prošlost je bila pusti krajolik u kojem je čekala Montera. Naše ljubavi, ili prijateljstva, nije se ni setila.
Posle smo malo razgovarali. Bio sam ljut pa sam odglumio da mi se žuri. Otpratio sam je do lifta. Čim smo otvorili vrata iznenada je počela padati kiša praćena grmljavinom.
– Potražiću taksi – rekoh.
Paulina mi uzbuđenim glasom povika:
– Adiós, dragi!
Potrčala je na drugu stranu ulice i nestala u daljini. Vratio sam se tužan. Kad sam podigao pogled ugledao sam jednog šćućurenog čoveka u vrtu. Licem i rukama bio je zalepljen za staklena vrata. Bio je to Montero.
Zrake ljubičastog i narančastog svetla ukrštavale su se na zelenoj pozadini šumice. Monterovo lice, pritisnuto na mokro staklo, činilo se belkasto i iskrivljeno.
Razmišljao sam o akvarijima, o ribama u akvarijima. Zatim pomislih pakosno kako Monterovo lice podseća na neke monstrume: na ribe deformisane usled pritiska vode, na one koje žive na dnu mora.
Sledećeg jutra ukrcao sam se na brod. Za putovanja gotovo da i nisam izlazio iz kabine. Puno sam čitao i pisao.
Želeo sam zaboraviti Paulinu. U dve godine boravka u Engleskoj, trudio sam se ne misliti na nju koliko god je to bilo moguće: u susretima s Argentincima i kratkim vestima o Buenos Airesu što su ih objavljivale novine. Istina, sanjao sam je; u snu je bila tako uverljiva i stvarna da sam se pitao može li se moja duša opirati uskraćivanjima koje sam joj nametnuo za nesanih noći. Uporno sam izbegavao pomisao na nju. Do kraja prve godine uspeo sam je izbaciti iz svojih noći i gotovo je zaboraviti.
Istog popodneva kad sam se vratio iz Evrope, ponovno sam počeo misliti na Paulinu. Sa strepnjom sam razmišljao kako će uspomene u kući biti vrlo žive. Kad sam ušao u svoju sobu, osećao sam se čudno, zadržao sam se kratko prisećajući se prošlosti – svih radosti i zebnji kroz koje sam prolazio. Zatim sam otkrio nešto neverovatno. Nisu me ganule tajnovite uspomene naše ljubavi, koje su se često manifestovale u najintimnijem kutku sećanja; ganulo me emfatično svetlo što je dopiralo kroz prozor – svetlo Buenos Airesa.
Negde oko četiri sata poslepodne skočio sam do prodavaonice kupiti kafu. U pekarnici me je prepoznao vlasnik, pozdravio me posebno srdačnošću naglasivši da ga već dugo – najmanje šest meseci – nisam počastio svojim dolaskom. Nakon iskazane ljubaznosti, zamolio sam ga, tiho i rezignirano, pola kilograma hleba. Kao i uvek, upitao me je:
– Crnog ili belog?
Odgovorih mu, kao i uvek:
– Belog.
Vratio sam se kući. Dan je bio vedar poput stakla. I jako hladan. Dok sam pripremao kavu mislio sam na Paulinu. U predvečerje bismo obično popili šolju crne kafe.
Kao u nekom snu, nakon mirne i podnošljive ravnodušnosti, obuzela me neka povišena osećajnost, ludilo izazvano Paulininom pojavom. Ugledavši je, pao sam na kolena, zabio lice među njene ruke, oplakujući prvi put svu bol uzrokovanu njenim gubitkom.
Njen dolazak zbio se ovako: na vratima su se čula tri kucanja. Pitao sam se ko bi mogao biti taj nezvani gost i pomislio da će mi se zbog njega ohladiti kafa. Rastresen, otvorio sam vrata.
Zatim mi Paulina naredi – ne znam je li proteklo puno ili malo vremena – neka je sledim. Shvatio sam da popravlja, uvažavajući neke činjenice, ranije pogreške našeg ponašanja. Čini mi se (osim što sam ponavljao iste pogreške, nisam bio ni precizan prema toj večeri) da ih je popravljala preteranom revnošću. Kad me je zamolila da je primim za ruku, (»Ruku!«, reče »Sad!«) prepustio sam se sreći. Gledali smo se u oči i naše su se duše, poput dve reke, sjedinile. Kiša je vani šuštala po krovu i zidovima. Tu sam kišu protumačio kao jedan čitav svet što ponovno izbija – kao paničnu ekspanziju naše ljubavi.
Osećaji me nisu omeli u razmišljanju da je Montero zatrovao Paulinino obraćanje. Dok je govorila, na trenutke sam imao čudan utisak da slušam svog suparnika. Prepoznao sam karakterističan i dosadan način izražavanja; prepoznao sam naivne i jalove pokušaje pronalaženja tačnog izraza, prepoznao sam, iako tek u naznakama, nesumnjivu vulgarnost.
Jedva sam smogao snage i pribrao se. Promatrao sam lice, osmeh, oči. To je bila Paulina, prisna i savršena. U tome mi je nisu promenili.
Zatim mi se, dok sam je promatrao u zamagljenoj polusjeni ogledala, okruženu girlandama, krunama i crnim anđelima, učinila drukčijom. Kao da sam otkrio neku drugu verziju Pauline; kao da sam je video u sasvim drugom svetlu. Dugovao sam zahvalnost rastanku jer mi je prekinuo naviku da je viđam, ali i zato što mi ju je vratio još divnijom.
Paulina reče:
– Idem. Julio me čeka.
U njenom glasu otkrio sam neku čudnu mešavinu omalovažavanja i teskobe koja me je dekoncentrisala. Pomislio sam tužno: u nekom drugom vremenu Paulina ne bi nikoga izdala. Kad sam podignuo pogled, već je bila otišla.
Nakon kratkog kolebanja, nazvao sam je. Učinio sam to još jednom, spustio sam se u prizemlje, istrčao sam na ulicu. Nisam je pronašao. Na povratku sam osetio hladnoću. Rekoh sebi: »Osvežilo je. Bio je to običan pljusak«. Ulica je bila suva.
Kad sam se vratio kući video sam da je već bilo devet sati. Nije mi se dalo izaći iz kuće da bih nešto vani pojeo, sprečila me pomisao kako bih mogao sresti neko poznato lice. Pripremio sam si kafu. Popio sam dve, tri šolje i odgrizao komadić kruha.
Nisam imao pojma kada ćemo se ponovno videti. Hteo sam razgovarati s Paulinom. Hteo sam je zamoliti da mi objasni neke dvoumice (dvoumice koje su me mučile, a koje bi ona bez poteškoća mogla objasniti). Ubrzo me je prestravila moja nezahvalnost. Sudbina mi je namenila svu moguću sreću, a ja nisam bio zadovoljan. To je predvečerje bilo kulminacija naših života. Paulina je to tako shvatila. I ja sam to tako shvatio. Stoga skoro i nismo govorili. (Govoriti, postavljati pitanja, značilo bi, na neki način, ukazati na našu različitost.)
Činilo mi se nemogućim čekati sledeći dan da vidim Paulinu. S velikim sam olakšanjem odlučio da ću iste noći otići u Monterovu kuću. Brzo sam odustao, ne mogu otići pre nego obavestim Paulinu. Odlučio sam potražiti jednog prijatelja – najprimerenijim mi se činio Luis Alberto Morgana – i zamoliti ga da mi ispriča sve što zna o Paulininom životu za vreme mog izbivanja.
Zatim sam razmišljao kako bi bilo najbolje leći i odspavati. Nakon odmora sve ću jasnije videti. S druge strane, nisam bio spreman da mi govore besmislice o Paulini. Čim sam legao, imao sam utisak kao da sam sâm u klopki (možda sam se setio besanih noći kad čovek ostaje u krevetu ne želeći sam sebi priznati da je budan). Ugasio sam svetlo.
Neću više mudrovati o Paulininom ponašanju. Nisam znao dovoljno da bih mogao razumeti situaciju. Kad je već ne mogu izbaciti iz glave i prestati o njoj razmišljati, prepustiću se uspomeni na tu veče.
Paulinino bih lice voleo čak i onda kad bih u njenim postupcima otkrio nešto čudno i neprijateljsko, nešto što bi me trebalo od nje udaljiti. Lice joj je bilo kao i uvek – čisto i prekrasno. Lice koje me je volelo pre mrske Monterove pojave. Rekoh sebi: Lica odaju neku sličnost koju možda duše s njima ne dele.
Ili je sve bila varka? Bio sam slepo zaljubljen u projekciju vlastitih sklonosti i vlastitih odbacivanja. Nikad nisam upoznao Paulinu?
Izbrao sam jedan prizor te večeri – Paulinu pred tamnom i glatkom dubinom ogledala. Pokušao sam je prizvati. Čim sam je nazreo, trenutačno mi je sinulo: sumnjao sam zato što sam zaboravljao Paulinu. Želeo sam svoje misli posvetiti njenoj slici. Mašta i sećanje jesu hirovite sposobnosti: prizvao sam raspletenu kosu, nabor na haljini, nejasnu kružeću senu, ali moja se ljubljena raspršila.
Brojne slike, pokrenute neizrecivom energijom, smenjivale su se su pred mojim zatvorenim očima. Ubrzo sam nešto otkrio. U jednom uglu ogledala, desno od Pauline, pojavio se, kao na tamnom rubu nekog ponora, konjić od zelenog kamena.
Taj me prizor nije začudio; tek nakon nekoliko trenutaka setio sam se da se kipić ne nalazi u kući. Poklonio sam ga Paulini pre dve godine.
Pomislih kako se radi o dobrom redosledu starih uspomena (najstarija je o konjiću, najnovija o Paulini). Pitanje je bilo razjašnjeno, bio sam miran i spreman za spavanje. Tada sam sramežljivo i, prema onome što će kasnije uslediti, patetično zaključio: »Ukoliko uskoro ne zaspem«, razmišljao sam, »sutra ću biti iznuren i neću se svideti Paulini.«
Ubrzo sam otkrio da moje sećanje na kipić u ogledalu spavaće sobe nije imalo smisla. Nikad ga tamo nisam stavio. Jedino mesto na kojem sam ga u kući viđao bilo je u drugoj sobi (na polici ili u Paulininim i mojim rukama). Bio sam užasnut i hteo sam ponovno pogledati te uspomene. Ogledalo se ponovno pojavilo, obrubljeno anđelima, drvenim girlandama, s Paulinom u sredini i kipićem na desnoj strani. Nisam bio siguran hoće li se u ogledalu odraziti soba. Možda hoće, ali nejasno i zbijeno. Nasuprot tome, konjić se sasvim jasno propinjao na polici biblioteke. U biblioteci se nalazio celi fundus. Na svetlosti s bočne strane, kružilo je neko novo lice koje u prvi tren nisam prepoznao. Ubrzo mi je splasnulo zanimanje jer sam primetio da sam to bio ja.
Video sam Paulinino lice, video sam ga u celosti (ne deo po deo) kao da je – svom svojom lepotom i tugom – za mene bilo projicirano.
Ne znam kad sam zaspao. Znam samo da san nije bio jako inventivan. U njemu su se nastavljale, bezosećajno, moje maštarije i uverljivo se reproducirali poslepodnevni prizori.
Bacio sam pogled na sat. Bilo je pet sati. Ustaću rano i, makar svojom odlukom naljutio Paulinu, poći ću do njene kuće. Ta odluka nije ublažila moju teskobu.
Ustao sam u sedam i trideset, okupao se i zatim se polako obukao.
Nije mi bilo poznato gde Paulina stanuje. Kućepazitelj mi je posudio telefonski imenik. U njem nisam pronašao Monterovo ime niti njegovu adresu. Tražio sam Paulinino ime. Ni to nije pomoglo. Doznao sam da je na Monterovoj staroj adresi živela neka druga osoba. Pomislio sam da bih mogao pitati Paulinine roditelje za adresu.
Nisam ih dugo video (prekinuo sam kontakt s njima kad sam doznao za Paulininu ljubav prema Monteru). Sada bih im, za ispriku, trebao izneti svu svoju patnju. No, za to mi je nedostajalo snage.
Odlučio sam porazgovarati s Albertom Morganom. U njegovoj se kući ne mogu pojaviti pre jedanaest sati. Lutao sam ulicama, ne videvši ništa. Jedino se sećam da je na trgu Independencia jedna žena, s cipelama u jednoj i knjigom u drugoj ruci, šetala bosonoga po vlažnoj travi.
Morgan me je primio ležeći u krevetu i pridržavajući ogromnu šolju obema rukama. Uočio sam belu tekućinu po kojoj plivaju komadići hleba.
– Gde stanuje Montero? – upitah ga.
Mleko je već popio. Sada je s dna šolje vadio komadiće hleba.
– Montero je uhapsen – odgovori.
Nisam mogao skriti iznenađenje. Morgan nastavi:
– Kako? Zar ne znaš?
Pomislio je, očito, da mi je samo taj detalj bio nepoznat, ali je, iz čistog užitka govorenja, stao izgovarati sve što se zbilo. Činilo mi se da ću se onesvestiti: survati se naglo u provaliju. Zatim je odjeknuo ceremonijalan glas, neumoljiv i jasan, glas koji je iznosio nerazumljive činjenice s monstruoznim uverenjem da su bile prisne.
Morgan mi je ispripovedio sledeće: sumnjajući da će me Paulina posetiti, Montero se skrio u vrt. Kad je ugledao Paulinu da izlazi iz kuće, sledio ju je; tražio je objašnjenje na ulici. Kad su se sreli, ugurao ju je u unajmljeni automobil. Celu su noć hodali po Costaneri i jezerima, a onda ju je, u zoru, u jednom od hotela Tigre, usmrtio jednim jedinim hicem. To se nije dogodilo prošle noći; dogodilo se one noći pred moje putovanje u Evropu; dogodilo se pre dve godine.
U najstrašnijim nam se životnim trenucima zna dogoditi da zapadnemo u neku vrstu zaštićujuće neodgovornosti i umesto razmišljanja o onome što nam se dogodilo, paznju posvećujemo nevažnim stvarima. U tom sam trenutku upitao Morgana:
– Sećaš li se poslednjeg druženja u kući pre mog odlaska?
Morgan se je setio. Nastavio sam:
– Šta je radio Montero u trenutku kad si opazio da sam zauzet i kad si otišao potražiti Paulinu?
– Ništa – odgovori Morgan živahno. – Ništa. Osim, najednom se setio, što se gledao u ogledalo.
Vratio sam se kući. Na ulazu sam sreo kućepazitelja. Hineći ravnodušnost, upitao sam ga:
– Znate li da je umrla gospođica Paulina?
– Kako ne bih znao! – odgovori. – Sve su novine izvještavale o ubistvu, ja sam licno obavestio policiju.
Čovek me je radoznalo promatrao.
– Nešto vam se dogodilo? – reče približavajući mi se. – Želite li da vas otpratim?
Zahvalio sam mu i pobegao gore. Jedva se sećam da sam ugurao ključ i da sam, s druge strane vrata, pokupio nekoliko pisama, a zatim sam se, zatvorenih očiju, potrbuške ispružio na krevet.
Nakon toga, zatekao sam se pred ogledalom i razmišljao: »Istina je da me je Paulina sinoć posetila. Umrla je znajući da je brak s Monterom bila pogreška – jedna strašna pogreška – i da smo nas dvoje bili jedina istina. Vratila se iz smrti kako bi upotpunila svoju sudbinu, našu sudbinu«. Setio sam se jedne rečenice koju je Paulina, pre više godina, napisala na nekoj knjizi: Naše su se duše sjedinile. Razmišljao sam dalje: »Sinoć, napokon. U trenutku kad sam je primio za ruku«. Zatim rekoh sebi: »Nedostojan sam je: sumnjao sam, bio sam ljubomoran. Došla je iz smrti da bi me volela«.
Paulina mi je oprostila. Nikad se nismo toliko voleli. Nikad nismo bili tako bliski.
U ljubavnoj opijenosti, pobedonosnoj i tužnoj, sve sam pretresao i zapitao se – bolje reći, moj se mozak, vođen jednostavnom navikom predlaganja alternativa, zapitao – postoji li neko drugo objašnjenje za sinoćnju posetu. Tada mi, poput munje, sinu istina.
Sada bih želeo obelodaniti da se ponovno varam. Na žalost, moje užasno objašnjenje, kao što to obično biva kad ispliva istina, razjašnjava činjenice koje su se činile tajanstvenima. One su, pak, same po sebi, nepobitne.
Naša uboga ljubav nije Paulinu dovukla iz groba. Nije bilo Paulinine utvare. Ja sam prigrlio monstruoznu utvaru – ljubomoru svoga suparnika.
Ključ onoga što se zbilo leži u Paulininoj poseti uoči mog putovanja. Montero ju je sledio i čekao u vrtu. Celu ju je noć optuživao i, budući da nije verovao njenim objašnjenjima – kako bi takav čovek uopste mogao razumeti Paulininu čestitost? – u zoru ju je ubio.
Zamišljao sam ga u zatvoru kako mozga oko te posete i tumači sve kao strašnu i nesmiljenu ljubomoru.
Slika što je u kuću ušla, ono što se posle tamo dogodilo, bila je projekcija užasne Monterove mašte. Nisam to tada znao jer sam bio tako ganut i sretan, jedino sam želeo čuti i videti Paulinu. Premda je, nema sumnje, bilo više indicija. Na primer – kiša. Za vreme posete prave Pauline – uoči mog putovanja – nisam čuo kišu. Montero, koji je bio u vrtu, osetio ju je direktno na vlastitoj koži. Zamišljajući nas zajedno, verovao je da smo je i mi čuli. Zato sam sinoć čuo kišu. Posle sam otkrio da je ulica bila suva.
Druga indicija jest kipić. Samo sam ga jedan dan imao u kući: onaj dan kad sam imao goste. Monteru je ostao kao simbol mesta. Zbog toga se sinoć pojavio.
U ogledalu se nisam prepoznao jer me Montero nije jasno zamislio. Kao što nije jasno zamislio ni spavaću sobu. Nije poznavao ni Paulinu. Slika koju je Montero projicirao, nije sličila na Paulinu. Osim toga, govorila je kao on.
Snivati tu tlapnju Monteru je bila tortura. Moja je puno stvarnija. Uverenje da se Paulina nije vratila jer je bila razočarana u ljubav. Uverenje da nikad nisam bio njena ljubav. Uverenje da Monteru nisu bili nepoznati aspekti njenog života koje sam samo indirektno poznavao. Uverenje da nisam – primivši je za ruku u zamišljenom trenutku sjedinjenja naših duša – udovoljio Paulininoj molbi koju mi ona nikad nije uputila, a koju je moj suparnik čuo mnogo puta.1)
Sa španskog prevela:
Marija Roščić Paro
Marija Roščić Paro
.jpg)