Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Drugi deo, 11-17)

 Stigla do 92 pocetak 16 dela - 11- 17 ( 15 i 16 prevesti na srpski)

11.

Nakon Brunine posete, Michel je ostao ležati čitave dve nedelje. Zaista, pitao se, kako bi društvo moglo opstati bez vere? To se već kod pojedinca cini teško mogućim. Tokom više dana, posmatrao je radijator levo od svog kreveta. U sezoni grejanja rebra se pune toplom vodom, to je koristan i domišljat izum; ali kako bi se dugo zapadnjačko društvo održalo bez vere, ma kakva bila? Kao dete, voleo je zalivati biljke u vrtu. Sačuvao je jednu malu kvadratnu sliku, crno-belu, na kojoj pod bakinim nadzorom drži kantu za zalevanje; moglo mu je biti šest godina. Kasnije je voleo ići u trgovinu; za sitniš koji bi ostao od hleba smeo je kupiti jedan Carambar. Potom bi išao po mleko na farmu; u ruci bi klatio aluminijsku kanticu s još mlakim mlekom, i malo ga je bilo strah, nakon što bi pala noć, na povratku senovitim putem koji je vijugao medu kupinjacima. Danas, svaki mu je odlazak u samoposlugu kalvarija. Premda se proizvodi menjaju, premda se neprestano pojavljuju novi asortimani smrznute hrane za samce. Nedavno je na odelenju mesnih proizvoda svog Monoprixa po prvi put video nojev odrezak.

Reprodukciju omogućuje to što se dva vlakna koja tvore molekulu DNA razdvajaju te svaki za svoj račun privlači komplementarne nukleotide. Taj je trenutak razdvajanja opasan jer se tada lako mogu dogoditi nezaustavljive, često pogubne mutacije. Stimulativni efekat postanka intelekta je neupitan, i po isteku prve nedelje Michel je naslutio da će savršena reprodukcija biti nemoguća dokle god molekula DNA zadrži spiralni oblik. Da bi se replikacija bez gubitaka vrednosti protegla na neograničen sled generacija celija, verovatno je nužno da struktura koja nosi genetske podatke ima kompaktnu topologiju — na primer topologiju Moebiusove trake ili prstena.

Kao dete, nije mogao podneti prirodno propadanje stvari, njihovo razbijanje, trošenje. Tako je godinama beskonačno popravljao, spajajući ih lepljivom trakom, dve slomljene polovice malog lenjira od bele plastike. Zbog sve debljih slojeva trake lenjir više nije bio ravan, čak više uopste nije mogao da služi za povlačenje crta, dakle ispunjavati svoju funkciju ; no on ga je ipak čuvao. Ponovno bi se slomio; on bi ga popravio, dodao još jedan sloj lepljive trake, lenjir spremio u pernicu.

Jedan je od znakova Djerzinskijeve genijalnosti, zapisaće Frederic Hubczejak mnogo godina kasnije, što je znao prevladati svoju prvobitnu pretpostavku da je reprodukcija putem polnog odnosa sama po sebi izvor nepoželjnih mutacija. Hiljadama godina, još će naglasiti Hubczejak, u svim je ljudskim civilizacijama bila usađena ta intuitivna, manje ili više artikulirana pretpostavka o nerazdvojivoj povezanosti polnog odnosa i smrti; bilo bi za očekivati da će se naucnik koji je tu vezu utvrdio neoborivim argumentima utemeljenim u nuklearnoj biologiji tu i zaustaviti, da će svoj zadatak smatrati dovršenim. No Djerzinski je naslutio da treba izaći iz okvira reprodukcije putem polnog odnosa kako bi se topološki uslovi deobe celija ispitalevu najširem mogućem smislu.

Već je u prvom razredu osnovne škole u Charnvju Michela zapanjila okrutnost dečaka. Istina, to su bili sinovi seljaka, dakle male zveri, još bliske prirodi. No zaista je začudno bilo s kakvom su radosnom, nagonskom prirodnošću probadali krastače šiljkom svog kompasa ili nalivpera; ljubičasta bi se tinta razlila pod kožom jadne žabe, koja bi polako umirala, gušeći se. Okružili bi je, promatrali njezinu agoniju, sa sjajem u očima. Još jedna od njihovih omiljenih igara sastojala se u tome da svojim školskim makazama pužu odrežu pipke. Svi se puževi oseti nalaze u njegovim pipcima, koja se završavaju malenim očima. Bez pipaka, puž je samo mlitava masa, bespomoćna i u mukama. Michel je brzo shvatio kako mu je bolje da se drži podalje od tih malih divljaka; dok su devojke nežnija bića, ne predstavljaju opasnost. Tu mu je prvu intuitivnu spoznaju sveta nadahnuo Život životinja, koji se na televiziji prikazivao svake srede uveče. Usred te gnusne gadarije, te neprestane klaonice životinjskog sveta, jedini trag odanosti i altruizma predstavlja majčinska ljubav, ili nagon zaštite, u svakom slučaju nešto što neprimetno i postupno vodi do majčinske ljubavi. Ženka lignje, jadna stvarčica dugačka dvadesetak centimetara, bez oklevanja napadne ronioca koji se približi njezinim jajima.

Trideset godina kasnije, neizbežno je još jednom došao do istog zaključka: nesumnjivo, žene su bolje od muškaraca. Nežnije su, umilnije, saosećajnije, u sebi imaju više blagosti; manje su sklone nasilju, egoizmu, samo-isticanju, okrutnosti. Uz to su razumnije, inteligentnije i vrednije. U biti, pitao se Michel posmatrajući kretanje sunca na zavesama, čemu služe muškarci? Moguće je da je u ranijim epohama, kada su medvedi bili brojni, muževnost odigrala posebnu i nezamenjivu ulogu; no poslednjih stoleća, muškarci očigledno više ne služe gotovo ničemu. Katkad dosadu leče igrajući tenis, što je manje zlo; no katkad im se pak učini korisnim da stvaraju istorije, što se svodi na izazivanje revolucija i ratova. Osim što donose apsurdnu patnju, revolucije i ratovi uništavaju ono najbolje iz prošlosti, uvek namećući potpuno brisanje kako bi se gradilo iznova. Kako se ne kreće pravilnim tokom progresivnog uspona, ljudska je evolucija haotična, bez struktura, nepravilna i nasilna. Za sve su to (zbog svoje sklonosti riziku i igri, svoje groteskne taštine, svoje neodgovornosti, svog urođenog nasilništva) direktno i isključivo odgovorni muškarci. Svet koji bi činile samo žene bio bi u svim pogledima neuporedivo bolji; polaganiji, ali pravilniji, bez nazadovanja i bez pogubnih preobrata, napredovao bi prema opstem blagostanju.

Ujutro 15. avgusta je ustao, izišao s nadom da na ulicama neće biti nikoga; gotovo je tako i bilo. Zabeležio je nekoliko misli koje će pronaći desetak godina kasnije, pišući svoje najvažnije delo, Uvod u savršenu replikaciju.

Za to vreme, Bruno je vraćao sina svojoj bivšoj ženi; osećao se iscrpljeno i očajano . Anne će zateći na povratku s ekspedicije u organizaciji Nouvelles Frontieres, na Uskršnje otoke ili u Benin, više se nije tačno sećao; verovatno se s nekim sprijateljila, razmenila adrese - te će ljude videti dva ili tri puta pre nego joj dosade; ali nije se zbližila ni s jednim muškarcem - Bruno je imao utisak da je potpuni odustala od muškaraca. Dve će minute nasamo porazgovarati s njim, hteće znati »kako je prošlo«. Odgovoriće: »Dobro«, potrudivši se da zvuči mirno i samouvereno, kako žene to vole; ali će s nijansom humora dodati: »Mora se priznati da je Victor puno gledao televiziju.« Brzo će mu postati nelagodno, Anne ne podnosi da se kod nje puši otkako je sama prestala; stan joj je ukusno namešten. Na odlasku će osetiti kajanje, još se jednom upitati šta da radi kako bi stvari bile drugačije; na brzinu će poljubiti Victora i otići. Eto tako će okončati praznike sa svojim sinom.

U stvarnosti, ta su dve nedelje bila prava kalvarija. Ispružen na svom madracu, s bocom burbona nadomak ruke, Bruno je osluškivao zvukove koje je njegov sin proizvodio u susednoj sobi; vodokotlić koji je povukao nakon pišanja, menjanje tv-programa. Baš kao i njegov brat u istom tom trenu, nesvesno je, tupo, satima posmatrao cevi svog radijatora. Viktoru je za spavanje namestio kauč u dnevnom boravku; dečak je gledao televiziju petnaest sati na dan. Ujutro, kada bi se Bruno probudio, televizor bi već prikazivao crtice programa M6. Victor bi stavio slušalice da čuje ton. Nije bio naprasit, niti nastojao izazivati sukobe; ali njegov otac i on više nisu imali apsolutno ništa reći. Dva puta dnevno Bruno bi podgrejao neko gotovo jelo; jeli bi sedeći nasuprot jedan drugim, ne progovarajući gotovo ni reči.

Kako su stvari dotle došle? Victor je nekoliko meseci ranije navršio trinaest. Još pre nekoliko godina voleo je crtati, i ocu pokazivati svoje crteže. Precrtavao je likove iz Marvelovih stripova: Fatalisa, Fantastika, Faraona budućnosti - te ih smeštao u nove situacije. Katkad bi odigrali koju partiju Mille Bornes, a nedeljom otišli u muzej Louvre. Na Brunin rođendan, kada mu je bilo deset godina, Victor je velikim raznobojnim slovima na akvarel--papiru kaligrafski ispisao: »TATA VOLIM TE«. Sada je s tim svršeno. Zaista je svršeno. I stvari će se, Bruno je znao, još pogoršati: uzajamna će ravnodušnost postupno prerasti u mržnju. Za najkasnije dve godine, njegov će sin pokušati izlaziti sa svojim vršnjakinjama; te će petnaestogodišnje devojke i Bruno poželeti. Približavaju se suparničkom odnosu, koji je prirodan odnos medu muškarcima. Oni su poput životinja koje se bore u istom kavezu, kavezu vremena.

Na povratku kući Bruno je kupio dve boce anisovca u nekom arapskom dućančiću; potom je, pre no što se opio do besvesti, nazvao brata da zakaže sastanak za sutradan. Kad je stigao Michelu, ovaj je, u napadu iznenadne proždrljivosti nakon razdoblja posta, gutao salamu zalevajući je velikim čašama vina. »Posluži se, samo daj...«, reče rastreseno. Bruno je imao utisak da ga on jedva čuje. Bilo je to kao da govori psihijatru, ili zidu. No ipak je govorio.

»Tijekom nekoliko godina moj se sin uzdao u mene, i tražio je moju ljubav; bio sam deprimiran, nezadovoljan svojim životom, i odbio sam ga - dok mi ne bude bolje. Tada nisam znao da će te godine tako brzo proći. Između sedme i dvanaeste, dete je prekrasno, umiljato, razborito i otvoreno biće. Ništa mu ne narušava razum ni veselje. Puno je ljubavi, i zadovoljava se s onoliko ljubavi koliko mu daju. Kasnije, sve se pokvari. Sve se neizlječivo pokvari.«

Michel proguta poslednje dve kriške salame, nalije još čašu vina. Ruke su mu strahovito drhtale. Bruno nastavi:
»Teško je zamisliti nešto gluplje, agresivnije, nepod-nošljivije i nabijenije mržnjom od pubertetlije, naročito kad se udruži sa svojim vršnjacima. Pubertetlija je čudovište ukrstenno s imbecilom, njegov je komformizam gotovo neverojatan; pubertetlija kao da je nagla, zlokobna (i nepredvidiva, ako se promatra dete) kristalizacija onog najgoreg u čoveku. S obzirom na to, kako uopste sumnjati u tvrdnju da je polnost apsolutno zla sila? I kako ljudi podnose da žive pod zajedničkim krovom s pubertetlijom? Moja je teza da uspevaju jedino stoga što im je život potpuno prazan; premda je i moj život prazan, a ja nisam uspeo. Kako god bilo, svi lažu, i to groteskno lažu. Razvodimo se, ali ostajemo dobri prijatelji. Uzimamo sina sebi preko vikenda; to je svinjarija. To je potpuna i totalna svinjarija. Stvarnost je da se muškarci nisu nikad zanimali za svoju decu, nikad nisu osećali ljubav prema njima, taj im je osećaj potpuno stran. Ono što je njima poznato je žudnja, sirova seksualna žudnja i nadmetanje medu mužjacima; a mnogo kasnije, u bračnoj zajednici, nekad im se moglo dogoditi da osete određenu zahvalnost prema svojoj družici — ako im je izrodila dece, ako se dobro brinula o kući, ako se pokazala kao vrsna kuvarica i ljubavnica; tada im je spavanje u zajedničkom krevetu stvaralo užitak. To možda nije bilo ono za čime su žene žudele, možda je tu bilo nesporazuma, ali taj osećaj je mogao biti vrlo snažan — i čak i ako ih je uzbuđivalo, uostalom sve manje, s vremena na vreme prasnuti kakvo dupence, više doslovno nisu mogli živeti bez svoje žene, ako bi nesrećom preminula odali bi se piću i brzo sami umrli, u pravilu za koji mesec. Što se dece tiče, ona su značila prenošenje poretka, društvenih pravila i baštine. Razume se, tako je bilo u feudalističkom sloju, ali i kod trgovaca, seljaka, obrtnika, zapravo u svim društvenim staležima. Danas, sve je to nestalo: ja živim od plate, u iznajmljenom stanu, svom sinu nemam šta da prenesem u nasledstvo. Ne mogu ga naučiti nikakvom zanatu, čak ni ne znam čime bi se jednog dana mogao baviti: pravila koja sam naučio ionako za njega više neće važiti, živeće u nekom drugom svetu. Prihvatiti ideologiju neprestane promene znači pristati da se čovekov život svede isključivo na njegovu licnu egzistenciju, a da prošle i buduće generacije u njegovim očima izgube svaku važnost. Eto tako živimo, a imati dete danas više nema nikakvog smisla za muškarca. Sa ženama je drugačije, jer one i dalje osećaju potrebu za nekim bićem koje će voleti - što nije slučaj, što nikada nije bio slučaj s muškarcima. Lažne su tvrdnje da i muškarci imaju potrebu da maze svoju decu i igraju se s njom. To nam uzalud godinama ponavljaju, svejedno nije istina. Kad se razvedeš, kada pukne porodica, tvoji odnosi s decom gube svaki smisao. Dete je zamka koja se zatvorila, ono je neprijatelj kojeg ćeš morati nastaviti uzdržavati, i koji će te nadživeti.«

Michel ustade, ode do kuhinje da sipa čašu vode. Pred očima su mu bili obojeni krugovi koji su se okretali poluvisoko u vazduhu, i počelo mu se povraćati. Prvo je trebalo zaustaviti drhtanje ruku. Bruno je imao pravo, očinska ljubav je izmišljotina, laž. Laž je korisna kad omogući preobrazbu stvarnosti, pomisli; ali kad preobrazba ne uspe, ostane samo laž, gorčina i spoznaja laži.

Vratio se u sobu. Bruno je utonuo u fotelju, bio je nepomičan kao da je mrtav. Noć se spuštala medu nebodere; nakon još jednog paklenog dana, temperatura je ponovno postajala podnošljiva. Michel najednom primeti prazan kavez u kom je njegov kanarinac živeo nekoliko godina; treba to baciti, nema nameru nadomestiti ptičicu. Na tren se seti komsinice preko puta, urednice u 20Ans; već je mesecima nije video, verovatno se odselila. S naporom se usredotoči na svoje ruke, ustanovi da se drhtanje lagano smanjilo. Bruno je i dalje bio nepomičan; obostrana je cutnja potrajala još nekoliko minuta.

12.

»Anne sam sreo 1981«, uzdahnuvši nastavi Bruno. »Nije bila bogznakako lepa, ali bilo mi je dosta drkanja. No barem su joj sise bile velike. Uvek sam voleo velike sise...« Ponovno uzdahne, duboko. »Moja uglađena protestantica s velikim sisama...«; na Michelovo veliko iznenađenje, oči mu se napuniše suzama. »Kasnije, sise su joj se obesile, a i naš brak se skršio. Sjebao sam joj život. To je stvar koju nikad ne zaboravljam: sebao sam život toj ženi. Imaš još vina?«
Michel ode po bocu u kuhinju. Sve je to bilo nekako posebno; znao je da je Bruno odlazio psihijatru, i da je prestao. Čovek zapravo uvek nastoji umanjiti patnju. Dok mu se patnja koju stvara ispovedanje cini manjom, govori; potom zamukne, odustane, ostane sam. Ako je Bruno ponovno osetio potrebu da preispituje svoj životni neuspeh, to je verovtno stoga što se nečemu nada, nekom novom početku; to je verovatno dobar znak.

»Nije da je bila ružna«, nastavi Bruno, »ali joj je lice bilo neugledno, bez ikakve draži. Nikad u nje nije bilo one finoće, one svetlosti kojom katkad zrače devojačka lica. S obzirom na njezine tupaste noge, bilo ju je nemoguće nagovoriti da nosi minice; ali naučio sam je oblačiti vrlo kratke topiće, bez grudnjaka; to jako uzbuđuje, videti velike sise odozdo. Bilo joj je malo nelagodno, ali je na kraju pristala; nije ništa znala o erotici, o rublju, nije imala nikakvog iskustva. Uostalom, pričam ti o njoj a ti je poznaješ, ne?«

»Bio sam ti na venčanju...«
»Tačno«, potvrdi Bruno, gotovo zabezeknut. »Sećam se da me je iznenadilo što si došao. Mislio sam da ne ne želiš imati više nikakvih odnosa sa mnom.«
»Nisam želeo imati više nikakvih odnosa s tobom.«

Michel ponovno razmisli o toj prigodi, upita se što ga je zaista moglo nagnati da ode na taj zlokobni obred. U mislima je video crkvu u Neuillvju, gotovo golu, deprimantno asketsku dvoranu, više nego do pola ispunjenu uzvanicima čije je bogatstvo bilo primetno, premda nerazmetljvo; mladenkin je otac radio u financijskom sektoru. »Bili su levičari«, reče Bruno, »uostalom svi su u to vreme bili levičari. Smatrali su posve normalnim što sam živeo s njihovom kćeri pre venčanja, venčali smo se jer je bila trudna, kako to već ide.« Michel se priseti pastorovih reči koje su jasno odzvanjale u hladnoj dvorani: radilo se o Hristu kao pravom čoveku i pravom Bogu, o novom savezu koji je u Večnosti sklopio sa svojim narodom; zapravo nije baš najbolje shvatao o čemu se tačno radi. Nakon tri četvrt sata tog tretmana, bio je u stanju bliskom dremežu; naglo se razbudio začuvši formulaciju: »Neka vas blagoslovi Bog Izraelov, koji se sažalio nad dvoje osamljene dece.« Trebalo mu je vremena da dođe sebi: Je li medu Zidovima? Morao je minutu razmisliti da shvati kako se radi o istom Bogu. Pastor je umešno nastavio, sve puniji samopouzdanja: »Voleti svoju suprugu isto je što i voleti sebe. Nijedan čovek nikada nije mrzeo vlastito telo, naprotiv, on ga hrani i neguje, kao Hrist Crkvu; jer mi smo udovi istog tela, mi smo od njegovog mesa i njegovih kostiju. Zato će muškarac napustiti oca i majku i prionuti uza ženu svoju, i njih će dvoje postati jedno telo. To je otajstvo veliko, ističem, poput veze Hrista i Crkve.« Zaista, ta je formulacija pogađala posred čela: njih će dvoje postati jedno telo. Michel je neko vreme meditirao nad takvom mogućnošću, bacio pogled na Anne: smirena i usredotočena, reklo bi se da je zadržala dah; to ju je učinilo gotovo lepom. Verovatno osokoljen citatom svetog Pavla, pastor je nastavio sve energičnije: »Gospode, pogledaj milostivo na svoju službenicu koja ište tvoju zaštitu sada kad se venčanjem sjedinjuje sa svojim suprugom. Učini da u Hristu ostane verna i kreposna supruga, te da uvek sledi primere svetih žena: bila svom suprugu umiljata kao Rahela, razborita kao Rebeka, verna kao Sara. Bila privržena veri i Zapovedima; u svojoj sjedinjenosti sa suprugom čuvala se svake nepoćudne veze; svojom skromnošću i krepošću zaslužila poštovanje, bila upućena u Božje stvari. Bila plodna majka, dočekali oboje s radošću sinove sinova svojih sve do trećeg i četvrtog pokoljenja. Dočekali sretnu starost i prispeli medu izabrane u Kraljevstvo nebesko. Po Hristu Gospodinu našem, amen.« Michel je razgrnuo gomilu kako bi se probio do oltara, izazvavši razdražene poglede oko sebe. Zaustavio se kad su ga delila još tri reda, promotrio razmenu prstenova. Pastor uze ruke mladenaca u svoje, pognute glave, usredotočen; tišina u crkvi bila je potpuna. Potom pridiže glavu i snažnim, energičnim ali i očajnim glasom, zapanjujuće ekspresivno, zavapi: »Sto Bog združi, čovek neka ne rastavlja!«

Kasnije, Michel se približi pastoru, koji je slagao svoje igračke. »Bilo mi je jako zanimljivo ovo što ste maločas govorili...« Božji se čovek uljudno nasmeši. On potom nastavi o Aspectovim eksperimentima i paradoksu EPR: nakon što se dve čestice sjedine, one tvore nerazdvojivu celinu, »što mi se čini itekako povezano s tom pričom o jednom telu«. Pastorov se osmeh neznatno ukoči. »Hoću reći«, nastavi Michel sve žustrije, »na ontološkoj razini može im se pripisati jedinstveni vektor u Hilbertovom prostoru. Shvatate šta mislim?« »Naravno, naravno...«, promrmlja Hristov sluga osvrćući se oko sebe. »Ispričavam se«, reče osorno, te se okrene prema mladenkinom ocu. Dugo su jedan drugom stiskali ruku, zagrlili se. »Divan obred, veličanstven...«, ganuto reče financijer.
»Nisi ostao na svadbi...«, priseti se Bruno. »Bilo mi je malo neugodno, nisam nikoga poznavao, a venčanje je bilo moje. Otac mi je stigao s velikim zakašnjenjem, ali ipak je došao: bio je neobrijan, naherene kravate, izgledao je upravo kao ocvali stari razvratnik. Siguran sam da bi Anninim roditeljima bilo draže da je izabrala nekoga drugog, ali što je tu je, kao imućni protestanti levičari, ipak su donekle poštivali prosvetare. Osim toga, ja sam imao položen državni ispit, ona samo diplomu učitelja. Ono strašno je da joj je mlada sestra jako zgodna. Prilično joj sliči, i ona ima velike sise; ali lice joj nije neugledno nego prekrasno. To zavisi o nekoliko sitnica, rasporedu crta, jednom detalju. Gadno je to...« Još jednom uzdahne, ponovno napuni čašu.

»Prvo sam radno mesto dobio u jesen '84, u Gimnaziji Carnot, u Dijonu. Anne je bila u šestom mesecu. I eto, bili smo profesorski par; preostalo nam je samo da normalno živimo.

Iznajmili smo stan u ulici Vannerie, na nekoliko koraka od škole. 'Cene nisu pariške', rekla je cura u agenciji. 'Ni život nije pariški, ali leti je vrlo živahno, videćete, ima turista, dođe puno mladih u vreme festivala barokne muzike.' Barokna muzika? Odmah sam shvatio da sam proklet. Šta 'život nije pariški' bolilo me dupe, u Parizu sam bio neprestano nesretan. Ali žudeo sam za svim ženama, osim za svojom. Dijon je, kao i svi provincijski gradovi, pun picica, još je gore nego u Parizu. Tih je godina moda postajala sve više seksi. Bilo je nepodnošljivo, sve te curice i njihovo prenemaganje, njihovo smijuljenje i njihove minice. Svaki dan sam ih viđao na nastavi, za podnevnog sam ih odmora viđao u Penaltvju, kafiću pored škole, dok su razgovarale s momcima: onda bih otišao ženi na ručak. Viđao sam ih i subotom popodne u trgovačkom središtu grada, kako kupuju garderobu i ploče. Bio sam s Anne, ona je gledala odeću za bebe; trudnoća je dobro napredovala, bila je neverovatno sretna. Puno je spavala, jela je šta god je htela; više nismo vodili ljubav, ali mislim da nije ni primetila. Na tečaju pripreme za porod sprijateljila se s drugim ženama, bila je društvena, društvena i simpatična, nezahtevna. Kad sam doznao da čeka dečkića, strašno me pogodilo. Odmah najgore, odmah sam morao doživeti najgore. Trebao sam biti sretan; imao sam samo dvadeset osam godina i već sam se osećao mrtav.

Victor se rodio u decembru; sećam se njegovog krštenja u crkvi Saint-Michel, bilo je dirljivo. 'Novokrštenici postaju živim kamenjem za gradnju duhovnog zdanja, svetog svesteništva', reče svestenik. Victor je bio sav crven i izgužvan, u beloj čipkastoj odeci. Krštenje je bilo skupno, kao u iskonskoj Crkvi, za desetak porodica. 'Krštenje nas pripaja Crkvi, čini udovima Hristovog tela.' Anne ga je držala u rukama, imao je četiri kilograma. Bio je vrlo miran, nije uopste plakao. 'Nismo li sada udovi istog tela?' rekao je svestenik. Mi roditelji smo pogledali jedni druge, na tren je proletelo nešto poput sumnje. Onda je svestenik mog sina triput poškropio krsnom vodom po glavi; zatim ga je pomazao svetom krizmom. To mirisno ulje, koje je po svetio biskup, simbol je dara Duha Svetog, rekao je svestenik. Obratio se direktno njemu. 'Victore', rekao je, 'sada si postao hrišćanin. Tim pomazanjem Duhom Svetim sjedinjen si s Hristom. Odsad ucestvujes u njegovom proročkom, svesteničkom i kraljevskom poslanju.' To me toliko impresioniralo da sam se upisao u grupu Vera i Život koja se okupljala svake srede. Dolazila je i jedna mlada Korejka, vrlo zgodna, odmah sam je poželeo prasnuti. Bilo je nezgodno, znala je da sam oženjen. Anne je jedne subote grupu ugostila kod naše kuće, Korejka je sela na kanape, nosila je kratku suknju; gledao sam joj noge čitavo popodne, ali niko nije ništa primetio.

Preko zimskih praznika, Anne je s Victorom otišla svojim roditeljima; ja sam ostao sam u Dijonu. Još sam jednom pokušao postati katolik; ispružen na svojem super-komfornom madracu Epeda, čitao sam Otajstvo svetih nedužnika, pijući anisovac. Peguvjeva je poezija krasna, zaista divna; ali to me na kraju potpuno deprimiralo. Sve te priče o grehu i oprostu greha, i o Bogu koji se više raduje povratku jednoga grešnika nego spasenju hiljadu pravednika... ja bih rado bio grešnik, ali nije mi uspevalo. Imao sam osećaj da su mi ukrali mladost. Sve što sam hteo bilo je da mi puše mlade pice mesnatih usana. Bilo je mnogo mladih pica mesnatih usana u diskotekama, i za vreme Annine odsutnosti više sam puta otišao u Slow Rock i Pakao; ali one su izlazile s drugima, pušile su neke druge kurce; a ja to jednostavno više nisam mogao da podnesem. Bilo je to razdoblje procvata erotskog Minitela, ljudi su se raspomamili za tim, ostajao sam na vezi čitavih noći. Victor je spavao u našoj sobi, ali nije se budio, nije bilo problema. Jako sam se uplašio kada je stigao prvi telefonski račun, uzeo sam ga iz sandučića i omotnicu otvorio na putu prema školi; četrnaest hiljada franaka. Srećom, iz studentskih mi je dana ostala štedna knjižica, sve sam prebacio na naš račun, Anne nije ništa primetila.

Tek nam tuđi pogled omogućuje da počnemo živeti. Postupno sam shvatio da me kolege, nastavnici Gimnazije Carnot, gledaju bez mržnje ili zajedljivosti. Odnos sa mnom nisu doživljavali kao nadmetanje; radili smo na istom zadatku, bio sam jedan od njih. Naučili su me smislu običnih stvari. Položio sam vozački i počeo se zanimati za kataloge CAMIF. Kad je stiglo proleće, neka smo popodneva provodili na travnjaku Guilmardovih. Stanovali su u prilično ružnoj kući u Fontaine-les-Dijonu, ali travnjak je bio velik, vrlo ugodan, s drvećem. Guilmard je bio nastavnik matematike, predavali smo manje-više istim razredima. Bio je dugonjav, mršav,pogrbljen, hrdavoplave kose, s obešenim brkovima; izgledao je pomalo kao nemački računovođa. Zajedno sa ženom, pekao bi meso na roštilju. Poslepodne bi odmicalo, razgovarali bismo o praznicima, malo naroljani; najčešće bi nas bilo četiri ili pet profesorskih parova. Guilmardova je žena bila medicinska sestra, govorkalo se da je stopostotna kurvetina; zbilja, kad bi sela na travnjak, videlo bi se da ne nosi ništa pod suknjom. Praznike su provodili na Rtu Agde, medu naturistima. Mislim da su uz to odlazili u saunu za parove, na Bossuetovom trgu - tako sam barem čuo od drugih. Nikad se nisam usudio to reći Anne, ali smatrao sam ih simpatičnima, imali su nešto socijaldemokratsko - nimalo nalik hippijima koji su se u sedamdesetima motali oko naše majke. Guilmard je bio dobar nastavnik, nikad mu nije bilo teško ostati nakon sata da pomogne učeniku koji ima problema. Mislim da je osim toga i besplatno radio s hendikepiranima.«

Bruno naglo zamukne. Nakon nekoliko minuta Michel ustade, otvori staklena vrata i izađe na balkon da udahne noćnog bazduha. Većini ljudi koje je poznavao život je bio nalik Bruninom. Osim u nekim vrlo visokim sferama, kao što su svet reklame i moda, čoveka relativno lako prihvate, dress-codes su ograničeni i implicitni. Nakon nekoliko godina rada polna žudnja nestane, ljudi se usredotoče na gastronomiju i vino; neki od njegovih, mnogo mladih kolega, već su počeli opremati vinski podrum. To se ne odnosi na Brunu, koji nije ni jednom rečju spomenuo vino - Vieux Papes, kupljeno za 11,95 F. Napola zaboravivši bratovu prisutnost, Michel, oslonjen na balkonsku ogradu, promotri okolne zgrade. Noć se sada već spustila; gotovo su sva svetla bila ugašena. Bila je poslednja veče vikenda. On se vrati do Brune, sede uz njega; kolena su im se gotovo dodirivala. Može li se Brunu smatrati pojedincem? Propadanje njegovih organa mu pripada, telesni rasap i smrt će licno doživeti. S druge strane, njegov hedonistički pogled na život, silnice koje mu strukturiraju svest i žudnje, zajednički su čitavoj njegovoj generaciji. Kao što pripremanje preparata za pokus i izbor jednog ili više objekata posmatranja omogućuju da se atomskom sistemu pripiše određeno ponašanje — katkad vezano uz telešca, katkad uz valove - tako se Bruno može ciniti pojedincem, ali s nekog drugog gledišta on je samo pasivan element istorijskog toka. Njegovi motivi, njegove vrednosti, njegove žudnje: ništa od toga ni najmanje ga ne razlikuje od njegovih savremenika. Prva reakcija frustrirane životinje u pravilu je pokušaj da postigne svoj cilj ulaganjem dodatne snage. Na primer, izgladnela kokoš (Gallus domesticus) koju žičana ograda sprečava da dosegne svoju hranu, sve će mahnitije pokušavati proći kroz tu ogradu. No malo-pomalo, takvo će ponašanje biti zamenjeno drugim, prividno bespredmetnim. Tako golubovi {Columba Uvid) često kljucaju tlo kada ne mogu doći do hrane, čak i ako na tlu nema nikakvih jestivih tvari. Ne samo da se odaju tom neselektivnom kljucanju, nego ono lako preraste u zaglađivanje krila; takvo neopravdano ponašanje, često u situacijama koje sadrže neku frustraciju ili sukob, naziva se zamenskom aktivnošću. Početkom 1986, nedugo nakon što je napunio trideset godina, Bruno je počeo pisati.

13.

 »Nikakva metafizička mutacija«, zapisaće Djerzinski mnogo godina kasnije, »ne odigra se ako prethodno nije bila najavljena, pripremljena i olakšana skupom manjih mutacija, koje često ostanu neprimećene u trenu svojeg pojavljivanja u istoriji. Licno se smatram jednom od tih manjih mutacija.«

Tumarajući medu evropskim ljudskim bićima, Djerzinski je za života ostao prilično neshvaćen. Misao koja se razvija u odsutnosti aktivnog sagovornika, naglašava Hubczejak u svom uvodu u Clifden Notes, katkad može izbeći zamke idiosinkrazije ili delirija; no bez presedana je Djezinskijev izbor lako osporive rasprave kao forme iskaza. Može se dodati da se on do kraja smatrao naucnikom; bio je uveren da njegov glavni doprinos ljudskoj evoluciji čine njegove biofizičke publikacije - tradicionalno izložene optužbama za cirkularnost i oborivost. Više filozofske elemente iz svojih kasnijih spisa sam je držao olako izrečenim, čak i luckastim tvrdnjama, koje je teže obrazložiti logičkim postupkom nego čisto licnim motivima. Malo mu se spavalo; mesec je klizio nad usnulim gradom. Bila je dovoljna jedna njegova reč, znao je, da Bruno ustane, navuče jaknu i nestane u liftu; na Motte--Picquetu uvek je bilo taksija. Promišljajući događaje koji nas u životu trenutno zaokupljaju, neprestano se kolebamo između verovanja u slučaj i očiglednosti determinizma. Međutim, što se tiče prošlosti, više nemamo nikakve sumnje: cini nam se ociglednim da se sve odvilo kako se zaista i moralo odviti. Tu je perceptivnu iluziju, povezanu s ontologijom predmeta i obeležja, koju podupire postulat čvrste objektivnosti, Djerzinski već uvelike nadišao; nesumnjivo upravo zbog tog razloga nije izgovorio jednostavne i uobičajene reči koje bi zaustavile ispoved tog ucviljenog i upropaštenog bića, s njime povezanog napola zajedničkim genetskim poreklom, bića koje je te večeri, izvaljeno na kauču, već odavno prešlo granice pristojnosti implicitno zadane razgovoru medu ljudima. Nije ga vodilo ni sažaljenje, ni poštovanje; ipak, nejaka ali nepobitna intuicija mu je govorila da će se u patetičnoj i uvijenoj Bruninoj priči ovaj put nazreti neka poruka; neke će reči biti izgovorene, i te će reči - po prvi put — imati konačan smisao. Ustao je, zaključao se u wc. Vrlo diskretno, bez ikakve buke, povraćao je. Potom se umio i vratio u dnevnu sobu.

»U tebi nema ničega ljudskog«, blago reče Bruno podižući pogled prema njemu. »Odmah sam to osetio kad sam video kako se ponašaš prema Annabelle. No ipak, ti si sagovornik kojeg mi je život dao. Pretpostavljam da te nisu iznenadili tekstovi o Ivanu Pavlu II. koje sam ti poslao.«

»Sve civilizacije...«, odgovori Michel s tugom, »sve civilizacije morale su se suočiti s potrebom da pronađu neko opravdanje za roditeljsku žrtvu. S obzirom na istorijske okolnosti, nisi imao izbora.«

»Istinski sam se divio Ivanu Pavlu II!« usprotivi se Bruno. »Sećam se, bilo je to 1986. Tih su godina nastali Canal + i M6, pokrenut je Globe, otvorene su narodne kuhinje Restos du coeur. Ivan Pavao II. je jedini, jedini jedincati shvatio što se događa na Zapadu. Zapanjilo me što je moj tekst loše primljen u dijonskoj grupi Vera i Zivot, oni su kritikovali papine stavove prema pobačaju, prezervativu, sve te gluposti. Dobro, istina je da se ni ja nisam previše trudio da ih shvatim. Sećam se da su se sastanci naizmence održavali kod parova; svako bi doneo mešanu salatu, taboule ili kolač. Te sam večeri provodio tupo klimajući glavom, prazneći boce vina; nisam slušao ni reči od onog što se govorilo. Anne se, naprotiv, oduševila, upisala se u grupu koja je provodila opismenjavanje. Tih njezinih večeri stavio bih tabletu za spavanje u Victorovu bočicu, pa drkao uz vrući Minitel; ali nikad se nisam uspeo ni s kim sresti.

Za Annin rođendan, kupio sam joj steznik prošiven srebrnim nitima. Malo je negodovala, pa ga ipak pristala obući. Dok je pokušavala zakopčati tu stvar, ja sam ispio što je ostalo od šampanjca. Onda sam joj čuo glas, slabašan i meketav: »Spremna sam...« Ušavši u sobu, odmah sam shvatio da je otišlo u kurac. Guzovi su joj visili, stisnuti podvezicama; sise joj nisu izdržale dojenje. Trebalo je napraviti liposukciju, ubrizgati silikona, čitavu je prekopati... ona na to nikad ne bi pristala. Zavukao sam joj prst u tange zatvorivši oči, bio mi je potpuno mlitav. U tom se trenu u susednoj sobi Victor počeo besno derati - dugim, prodornim, nepodnošljivim urlicima. Ona je navukla kupaći ogrtač i pohitala u sobu. Kada se vratila, zamolio sam je da mi samo popuši. Pušila je loše, osećao sam joj zube; ali zatvorio sam oči i zamislio usta jedne od cura iz mog trećeg razreda, poreklom iz Gane. Zamišljajući njen ružičasti i malo hrapavi jezik, uspio sam se olakšati u ustima svoje žene. Nisam nameravao imati još dece. Sutradan sam napisao tekst o porodici, taj koji je objavljen.«

»Još ga imam...«, ubaci Michel. Ustane, potraži časopis u svojoj biblioteci. Bruno ga prolista s laganim iznenađenjem, pronađe stranicu.

Ima još porodica koje se, barem donekle, opiru (Iskrice vere usred ateista, Iskrice ljubavi na dnu mučnine), Ne zna se kako Te iskrice sjaje.
Robovi rada u neshvatljivim aparatima, Naša je jedina mogućnost da se ostvarimo i da živimo putem seksa(Premda se to odnosi samo na one kojima je seks dopušten, Na one kojima je seks moguć.)

Brak i vernost u današnje nas vreme razdvajaju od svake mogućnosti postojanja, Tu snagu u sebi nećemo pronaći u kancelariji ili učionici, snagu koja traži igru, svetlost i ples; Stoga svoju sudbinu pokušavamo ostvariti u sve težim i težim ljubavima Pokušavamo prodati sve iscrpljenije, sve nepokornije telo, telo što nam se sve više opire I nestajemo U seni tuge Sve do istinskog očaja,

Spuštamo se samotnim putem sve do mesta
gde sve je crno, Bez dece i bez žena, Ulazimo u jezero Usred noći (I tako je hladna voda u koju uranja naše staro telo).

Odmah nakon što je napisao taj tekst, Bruno je pao u svojevrsnu alkoholnu komu. Dva sata kasnije, Probudilo ga je drečanje njegova sina. Između druge i četvrte godine, ljudska mladunčad stiču pojačanu samosvest, što kod njih uzrokuje napade egocentrične megalomanije. Njihov je cilj tada svoje društveno okruženje (koje u pravilu čine njihovi roditelji) pretvoriti u nešto poput robija podčinjenog i najmanjoj njihovoj željici; njihov egoizam više ne poznaje granice; to je posledica pojedinačne egzistencije. Bruno se pridigao s poda dnevne sobe; deranje je postajalo sve oštrije, odajući pomahnitalost od besa. Smrvio je dva Lexomila u malo marmelade, pošao u Victorovu sobu. Dete se posralo. Gde je zaboga Anne? Te seanse opismenjavanja crnaca završavaju sve kasnije. Zgrabio je uprljanu pelenu, bacio je na parket; smrad je bio užasan. Dete je bez problema progutalo smesu i ukočilo se, kao zamlaćeno jednim udarcem. Bruno navuče jaknu i uputi se prema Madisonu, noćnom baru u ulici Chaud-ronnerie. Karticom je platio tri hiljade franaka za bocu Dom Perignona koju je podelio s nekom vrlo zgodnom plavušom; u jednoj od soba na spratu devojka mu je dugo drkala, s vremena na vreme zaustavljajući nalet uzbuđenja. Zvala se Helene, rođena je u tom kraju, studirala je turizam; bilo joj je devetnaest godina. U trenu kada je ulazio u nju, stisnula je vaginu - doživio je barem tri minute potpune sreće. Na odlasku joj je poljubio usne, insistirao da joj ostavi napojnicu - preostalo mu je tristo franaka u gotovini.

Sledece nedelje odvažio se svoje tekstove pokazati jednom kolegi — pedesetogodišnjem nastavniku književnosti, koji je bio marksista, vrlo profinjen, i kako se govorilo, homoseksualac. Fajardie je bio ugodno iznenađen. »Claudelov uticaj... ili još više Peguvev, to je Peguy u slobodnom stihu... Ali baš je zato originalno, takve se stvari više ne sreće često.« O koracima koje je trebalo preduzeti nije imao nikakve dumnje: »Llnfini. Tamo se stvara današnja književnost. Trebate svoje tekstove poslati Sollersu.« Pomalo iznenađen, Bruno zatraži da mu ponovi ime — shvati da ga je pobrkao s jednim proizvođačem madraca, potom pošalje svoje tekstove. Tri nedelje kasnije telefonirao je izdavacu Denoelu; na njegovo veliko iznenađenje javio mu se Sollers, predložio sastanak. Sredom nije imao predavanja, lako je mogao otputovati i vratiti se u istom danu. U vozu se pokušao udubiti u Neobičnu samoću, brzo je odustao, ipak uspeo pročitati nekoliko stranica Žena — osobito prizore ševe. Sastanak je bio u nekom kafiću u Univerzitetskoj ulici. Izdavač je stigao s deset minuta zakašnjenja, mašući cigaršpicom koji ga je zasigurno proslavio. »Živite u provinciji? Loše, loše. Treba odmah doći u Pariz. Imate dara.« Izvestio je Brunu da će objaviti njegov tekst o Ivanu Pavlu II. u sledećem broju časopisa L 'Infini. Bruno je ostao zabezeknut; nije znao da je Sollers usred svoje faze »katoličke kontrareforme«, i da se razbacuje izjavama oduševljenja papom. »Otkidam se na Peguva!« reče izdavač u zanosu. »I na De Sadea! Na De Sadea! Čitajte naročito De Sadea!...«

»Moj tekst o porodicama...«

»Da, i to je odlično. Vi ste reakcionar, to je dobro. Svi veliki pisci su reakcionari. Balzac, Flaubert, Baudelaire, Dostojevski: sami reakcionari. Ali treba i jebati, ne? Treba ići na grupnjake. To je važno.«

Sollers je napustio Brunu nakon pet minuta, ostavivši ga u stanju lagane narcističke opijenosti. Tokom putovanja kući malo-pomalo se umirio. Reklo bi se daje Philippe Sollers poznat pisac; međutim, Žene nepobitno pokazuju da uspeva prasnuti jedino stare kurvetine iz kulturnih krugova; mlade picice, razvidno je, više vole pevače. S obzirom na takve okolnosti, zašto objavljivati kretenske pesmice u nekakvom posranom časopisu?

»Kada je L'Infini izašao, ipak sam kupio pet brojeva. Srećom, nisu objavili tekst o Ivanu Pavlu II.« Bruno uzdahne. »Bio je to stvarno loš tekst... Imaš još vina?«

»Samo jednu bocu.« Michel ode do kuhinje, donese šestu i poslednju bocu iz kasete Vieux Papesa; počeo se osećati zaista umornim. »Sutra radiš, ne?« dobaci. Bruno nije reagovao. Posmatrao je neku tačno određenu tačku na parketu; no na tom delu parketa nije bilo ničega, ničega tačno određenog; samo nekoliko grudica prljavštine. Ipak, živnuo je na pucanje čepa, pružio svoju čašu. Pio je polako, malim gutljajima; pogled mu je sada odbludio, lebdeo je u visini radijatora; nije se cinio nimalo raspoloženim da nastavi priču. Michel se malo kolebao, pa uključio televizor: na programu je bila emisija o kunićima. Utisao je ton. Zapravo se možda ipak radilo o divljim zečevima -brkao ih je. Iznenadio se ponovno začuvši Brunin glas:

»Pokušavao sam se setiti koliko sam ostao u Dijonu. Četiri godine? Pet? Nakon što uđeš u svet radnog odnosa sve su godine nalik jedna drugoj. Jedini događaji koji te još očekuju su medicinske vrste - i deca koja rastu. Victor je rastao; zvao me 'tata'.«

Najednom, stade plakati. Skvrčen na kauču, glasno je jecao, šmrcajući. Michel pogleda na svoj sat; bilo je prošlo četiri. Na ekranu, divlja mačka je u gubici držala zečje truplo.

Bruno izvadi papirni rupčić, obriše uglove očiju. Suze su mu i dalje tekle. Mislio je na svog sina. Jadni mali Victor, koji je crtao likove iz stripa Strange, i koji ga je voleo. Sinu je pružio tako malo trenutaka sreće, tako malo trenutaka ljubavi - a sada će mu biti petnaest godina, i vreme sreće za njega je završeno.

»Anne bi rado imala još dece, život majke i domaćice joj je u biti savršeno odgovarao. Ja sam je potakao da se vratimo u parišku regiju, da potraži radno mesto. Naravno, nije se usudila odbiti - licni razvoj žena zahteva profesionalnu aktivnost, tako su svi mislili ili se pretvarali da misle u to vreme; a ona je više od svega držala do toga da misli isto što i svi. Ja sam vrlo dobro shvatao da se u biti vraćamo u Pariz kako bismo se mogli na miru razvesti. U provinciji se ljudi uprkos svemu viđaju, razgovaraju; a ja nisam nimalo žudeo da moj razvod izaziva komentare, čak ni odobravajuće niti umirujuće. U leto '89. otputovali smo u Club Mediterranee, to su nam bili zadnji zajednički praznici. Sećam se kretenskih igara koje su organizovali uz aperitiv i sati koje sam na plaži proveo piljeći u picice; Anne je razgovarala s drugim majkama. Kad bi se okrenula na trbuh, video joj se celulit. Kad bi se okrenula na leda, videle su joj se strije. To je bilo u Maroku, Arapi su bili neugodni i napasni, sunce puno prejako. Nije se isplatilo zaraditi rak kože samo da bih mogao večeri provoditi drkajući u kućici. Victor se nauživao svojeg boravka, dobro se zabavljao u Mini Clubu...« Brunin je glas ponovno pukao.

»Bio sam gad; znao sam da sam gad. Roditelji se obično žrtvuju, to je normalan put. Ja nisam mogao podneti kraj svoje mladosti; prihvatiti misao da će mi sin odrasti, da će biti mlad umesto mene, da će možda uspeti u životu, dok sam ja svoj upropastio. Želeo sam ponovno postati osobom.«
»Monadom...«, blago reče Michel.

Ne obazirući se, Bruno dovrši svoje piće. »Boca je prazna...«, primeti pomalo rastresenim tonom. Ustao je, navukao jaknu. Michel ga otprati do praga. »Volim svog sina«, doda Bruno. »Da dođe do kakve nezgode, da ga snađe nesreća, ne bih to mogao podneti. Volim to dete više od svega. A ipak, nikad nisam uspeo prihvatiti da postoji.« Michel se složi. Bruno krene prema liftu.

Michel se vrati svom radnom stolu, na listu papira pribeleži: »Zapisati nešto o krvi«; zatim legne, osetivši potrebu da razmisli, no gotovo istog trena zaspe. Nekoliko dana kasnije pronašao je taj papir, ispod dopisao: »Zakon krvi«, i ostao smeten desetak minuta.

14.

Ujutro 1. septembra, Bruno je dočekao Christine na Severnoj stanici. Putovala je autobusom od Novona do Amiensa, a potom direktnim vozom do Pariza. Dan je bio prekrasan; voz joj je stigao u 11.37. Nosila je dugu haljinu prošaranu cvetićima, s čipkastim manšetama. Snažno ju je zagrlio. Srca su im strašno lupala.

Ručali su u indijskom restoranu, potom otišli njemu voditi ljubav. Bio je usjajio parket, stavio cveće u vazne; posteljina je bila čista i mirisna. Uspeo je dugo ostati u njoj, pričekati da svrši; sunce je prodiralo kroz procep između zavesa, obasjavalo joj crnu kosu u kojoj se naziralo nešto sedih odsjaja. Doživela je prvi orgazam, pa odmah za njim još jedan, vaginu su joj obuzeli snažni grčevi; u tom je trenu svršio u njoj. Odmah se potom sklupčao u njezinom naručju, pa su zaspali.

Kada su se probudili, sunce se spuštalo medu nebodere; bilo je oko sedam sati. Bruno otvori butelju belog vina. Nije nikada nikome pričao o godinama nakon svojeg povratka iz Dijona; sada će to učiniti.

U jesen 1989. Anne je dobila mesto u Gimnaziji Condorcet. Iznajmili smo stan u Ulici Rodier, mali trosobni, prilično mračan stan. Victor je išao u vrtić, sada sam preko dana bio slobodan. Tada sam počeo zalaziti kurvama. Četvrt je imala nekoliko salona tajlandske masaže - New Bangkok, Zlatni Lotus, Mai Lin; devojke su bile uglađene i nasmešene, bilo je dobro. U to sam vreme također počeo odlaziti psihijatru; više se ne sećam najbolje, mislim da je imao bradu — ali možda sam i pobrkao s nekim filmom. Počeo sam mu pričati o svojoj mladenačkoj dobi, mnogo sam govorio i o salonima masaže — osećao sam da me prezire, to mi je godilo. Ionako sam u januaru prešao drugome. Taj je bio dobar, imao je ordinaciju kod stanice Strasbourg-Saint- Denis, mogao sam obići peep-showove na povratku. Zvao se doktor Azoulav, uvek je imao Pariš Match u svojoj čekaonici; sve u svemu, ostavio mi je utisak dobrog lekara. Moj slučaj ga nije previše zanimao, ali opraštam mu - istina je da se radilo o nečem grozno banalnom, bio sam obična frustrirana budala opsednuta starenjem, koja je izgubila želju za svojom ženom. Negde u to vreme zatražili su njegovo stručno mišljenje u suđenju skupini mladih sotonista koji su raskomadali i proždrli mentalno zaostalu ženu — to je ipak bilo privlačnije. Na kraju svake seanse savetovao mi je da se bavim sportom, to mu je bila opsesija — treba reći da je sam počeo dobivati trbuščić. Seanse su bile ugodne, ali pomalo sumorne; jedina tema od koje bi malo živnuo bili su moji odnosi s roditeljima. Početkom februara, imao sam za njega jednu stvarno zanimljivu anegdotu. To se dogodilo u čekaonici Mat Lina; ušavši, seo sam kraj tipa čije mi je lice odnekud bilo poznato – ali sasvim izdaleka, to je bio samo nejasan utisak. Onda su ga pozvali na sprat, a mene odmah za njim. Kabine za masažu razdvajala je plastična zavesa, bile su samo dve, nesumnjivo sam bio pored njega. U trenu kada mi je devojka počela milovati donji deo trbuha svojim grudima namazanim sapunom, dogodila mi se iluminacija: tip koji je u susednoj kabini upravo dobijao body body bio je moj otac. Ostario je, sada je stvarno nalikovao penzioneru, ali to je bio on, nije moglo biti sumnje. Upravo sam ga u tom trenu čuo kako svršava, uz jedva čujni šum pražnjenja mošnji. Pričekao sam nekoliko minuta s oblačenjem nakon što sam i ja svršio; nisam ga želeo sresti u predvorju. Ali onog dana kad sam tu anegdotu ispričao psihijatru, vrativši se kući, telefonirao sam starome. Zvučao je iznenađeno — i radosno, reklo bi se — što me čuje. Bio se stvarno povukao u penziju, prodao je sav svoj udeo u kanskoj klinici; poslednjih je godina izgubio prilično novca, no nije bilo ni tako strašno, drugi su prošli gore. Složili smo se da se vidimo sledećih dana; ali to se nije odmah ostvarilo.

Početkom marta, nazvali su me iz prosvetne inspekcije. Jedna je nastavnica otišla na porodiljski pre predviđenog datuma, pa se oslobodilo radno mesto do kraja školske godine, bilo je to u gimnaziji u Meauxu. Malo sam se kolebao, ipak su mi iz Meauxa ostale vrlo ružne uspomene; zapravo sam se kolebao tri sata, a onda shvatio da me boli dupe. Evo u tome se verovtno sastoji starost: emotivne se reakcije umrtve, u nama ostane malo kivnosti i malo radosti; zaokupljeni smo više od svega funkcionisanjem organa, njihovom krhkom ravnotežom. Izašavši iz voza, dok sam prolazio gradom, dirnuls me pre svega njegova skučenost i ružnoća - njegova potpuna nezanimljivost. Dolazak u Meaux nedeljom uveče, u detinjstvu mi je bio kao ulazak u golemi pakao. Ali zapravo ne, taj pakao je bio sasvim malen, bez ikakvih posebnih obeležja. Kuće, ulice... ništa mi od toga nije budilo nikakva sećanja; čak je i gimnazija bila modernizovana. Obišao sam zgrade internata, koji je u međuvremenu zatvoren, pretvoren u muzej lokalne istorije. U tim prostorijama drugi su me dečaci udarali, ponižavali, uživali pljuvati i pišati po meni, gurati mi glavu u wc školjku; no ipak nisam osećao nikakve emocije, osim blage tuge — koja je bila krajnje neodređena. 'Ni sam Bog ne može učiniti da ono što je bilo više ne bude', negde je ustvrdio ne sećam se koji katolički autor; sudeći po onome što je ostalo od mog detinjstva u Meauxu, to ipak ne izgleda tako teško.

Hodao sam gradom nekoliko sati, čak sam posetio i kafić na plaži. Setio sam se Caroline Yessayan, Patricie Hohvveiller; ali istini za volju nisam ih nikada zaboravio; ništa me na ulicama nije posebno podsećalo na njih. Prolazilo je mnogo mladih, doseljenika - naročito crnaca, mnogo više nego u vreme moje mladosti, u tome je bila velika promena. Zatim sam se javio u gimnaziju. Direktor je našao nešto zabavno u tome što sam bivši učenik, poželeo je potražiti moj dossier, ali promenio sam temu, uspeo to izbeći. Imao sam tri odeljenja, jedno drugog razreda, jedno trećeg razreda književnog smera, jedno naucnog. Najgore će biti, to sam odmah shvatio, treći književnog: u njemu su bila tri klinca i tridesetak cura. Tridesetak šesnaestogodišnjih cura. Plave, crne, crvenokose. Francuskinje, Magrebinke, Azijatkinje... sve zamamne, sve poželjne. A ševile su se, videlo se da se ševe, menjale su momke, uživale u svojoj mladosti; svakog sam dana prolazio kraj ormarića s prezervativima, uzimale su ih preda mnom bez skanjivanja.

Sve je počelo od misli kako možda imam šansu. Govorio sam sebi kako zasigurno ima mnogo kćeri razvedenih roditelja, svakako ću pronaći jednu koja traga za očinskom figurom. To može uspeti; osećao sam da to može uspeti. Ali zahtevalo je da otac bude muževan, zaštitnik, širokih ramena. Pustio sam bradu i upisao se u teretanu. Brada je samo donekle uspela, rasla je mestimično i s njom sam bio prilično gadan, nalik Salmanu Rushdieu; mišići su mi, naprotiv, dobro reagovali, u nekoliko sam nedelja razvio sasvim pristojne deltoide i pektorale. Problem, novi problem, bio je u mom udu. To sada može izgledati ludo, ali sedamdesetih godina nije se osobito marilo za veličinu muškog uda; u mladenačkoj dobi imao sam sve moguće telesne komplekse, osim tog. Ne znam ko je počeo o tome govoriti, verovtno pederi; uostalom, te se teme dotiču i američki krimi-romani; kod Sartrea je, naprotiv, sasvim odsutan. Kako god bilo, tuširajući se u teretani postao sam svestan da imam sasvim mali kurac. Proverio sam kod kuće: 12 centimetara, možda 13 ili 14 ako se sklopivi metar do krajnosti protegne prema korenu kurca. Otkrio sam novi izvor patnje; a tu se nije moglo ništa učiniti, to je bio radikalan, konačan hendikep. Otada sam počeo mrziti crnčuge. Zapravo ih nije bilo puno u gimnaziji, većina je išla u Tehničku školu Pierre-de-Coubertin, upravo onu u kojoj je slavni Defrance izvodio filozofski striptiz i uvlačio se mladima. Bio je samo jedan medu mojim učenicima, u trećem književnog, jedan visoki nabijeni koji se prozvao Ben. Uvek je nosio šildkapu i najkice, siguran sam da je imao ogroman kurac. Naravno, sve su cure padale na kolena pred tim pavijanom, a ja sam od njih tražio da izučavaju Mallarmea; to nije imalo nikakvog smisla. Eto tako će svršiti zapadna civilizacija, govorio sam sebi ogorčeno: ponovno će pasti ničice pred velikim kurcima, kakav je u pavijana hamadrjasa. Počeo sam na nastavu dolaziti bez gaća. Crnčuga je izlazio upravo s onom koju bih sam bio izabrao: jednom slatkom, sasim plavom, dečjeg lica, krasnih grudi nalik jabukama. U školu su dolazili držeći se za ruke. Tokom pismenih radova na satu, prozore bih uvek držao zatvorenima; curama je bilo vruće, skinule bi pulovere, grudi bi se priljubile uz majice; ja bih drkao, zaklonjen katedrom. Još se sećam dana kad sam im zadao da protumače jednu rečenicu iz Vojvotkinje de Guermantes:
Čistoća krvi u kojoj se već nekoliko naraštaja nalazi samo ono što je najuzvišenije u istoriji Francuske, iz njezinog je načina ophođenja uklonila sve što običan narod zove »manirima«, i obdarila je savršenom jednostavnošću.

Gledao sam Bena: češkao je glavu, češkao je jaja, žvakao je kaugumu. Šta od toga može razumeti taj veliki majmun? Šta od toga, uostalom, mogu razumeti ovi drugi? Čak sam i sam sve teže shvatao o čemu tačno govori Proust. Ti deseci stranica o čistoći krvi, plemenitost duha suprotstavljena plemenitosti rase, posebnost miljea vrhunskih profesora medicine... sve mi je to izgledalo kao sviranje kurcu. Očigledno je da danas živimo u pojednostavljenom svetu.
Vojvotkinja od Guermantesa imala je mnogo manje perja nego što ga ima Snoop Doggy Dog; Snoop Doggy Dog ima manje perja od Billa Gatesa, ali curice se na njega više vlaže. Postoje samo dva parametra. Dakako, moglo bi se pokušati napisati jet set prustovski roman, u kojem bi se suprotstavila slava i novac, koji bi uprizorio opreku između slave za masu i slave kod birane publike, kod bappy few; to ne bi imalo nikakvog smisla. Slava u kulturnim krugovima samo je mršavi surogat za pravu slavu, medijsku; a ona, povezana s industrijom zabave, valja veće gomile novca od bilo koje druge ljudske aktivnosti. Što je bankar, ministar, direktor preduzeća prema filmskom glumcu ili rock-zvezdi. U financijskom, seksualnom i svakom drugom pogledu, nula. Strategije isticanja nad drugima, koje je Proust tako suptilno opisao, danas više nemaju nikakvog smisla. Ako čoveka smatramo hijerarhijskom životinjom, koja gradi hijerarhije, možemo utvrditi da je odnos između suvremenog društva i XVIII. stoleća jednak onome između nebodera GAN i malog Trianona. Proust je ostao radikalni Evropljanin, uz Thomasa Manna jedan od poslednjih Evropljana; ono što je pisao više nije imalo ni najmanje veze s ikakvom stvarnošću. Ta rečenica o vojvotkinji od Guermantesa, naravno, zadržala je svoju veličanstvenost. Ali to je svejedno postalo prilično deprimirajuće, i naposletku sam se okrenuo Baudelaireu. Teskoba, smrt, sram, pijanstvo, nostalgija, izgubljeno detinjstvo... same uverljive, snažne teme. Ipak je to čudno. Proleće, toplo vreme, sve te uzbudljive curice; a ja sam im čitao:

Priberi se, Boli, i krotkija budi! Vapila si Večer; evo stiže sad: U tamnome plastu ona gradom bludi, Nekom nosi spokoj, a nekome jad.

Dok rulja se ljudska na gozbu sad sprema, Ko roblje, da vino grizodušja pije Pod bićem Užitka što milosti nema, Boli, ruku daj mi, mesto nam tu nije..

Napravio sam pauzu. Ta im je pesma bila bliska, osećao sam to, tišina je bila potpuna. Bio je to zadnji nastavni sat; za pola sata čekao me voz, pa povratak ženi. Najednom, iz dna učionice sam začuo Benov glas: 'Ej stari, tebi je u glavi načelo smrti!...' To je rekao glasno ali ne i stvarno bezobrazno, kao da mu je u tonu čak bilo i malo divljenja. Nisam sasvim shvatio obraća li se Baudelaireu ili meni; u biti, kao tumačenje teksta, to uopste nije bilo loše. Ali ipak sam morao reagovati. Rekao sam samo: 'Izađite.' Nije se ni pomaknuo. Pričekao sam trideset sekundi, znojeći se od straha, predosećao sam tren kada više neću biti u stanju govoriti: ali ipak sam prikupio snage da ponovim: 'Izađite.' Ustao je, vrlo polako prikupio stvari, približio se. Svakom nasilnom sukobljavanju prethodi trenutak koji kao da je posvećen, jedna čarobna sekunda u kojoj su zapete snage podjednake. Zaustavio se kod mene, nadvisivao me barem za glavu, bio sam uveren da će mi odvaliti šljagu, ali na kraju nije, samo je krenuo prema vratima. Došao sam do svoje pobede. Male pobede: odmah se sutradan vratio na nastavu. Izgleda da je nešto shvatio, da je opazio jedan od mojih pogleda, jer sad je stao pipati svoju curu pod satom. Zadigao bi joj suknju, zavukao ruku što je više mogao, do kraja bedara; a onda bi me gledao smešeći se, sasvim cool. Strahovito sam žudio za tom malom. Vikend sam proveo pišući rasistički pamflet, s gotovo neprekidnom erekcijom; u ponedeljak sam nazvao L'Infini. Ovaj put, Sollers me primio u svojoj kancelariji. Bio je prpošan, pakostan, kao na televiziji - čak i bolji nego na televiziji. 'Vi ste izvorni rasist, to se oseća, to vam daje snagu, dobro je to. Bum! Tras!' Učinio je vrlo dražestan pokret rukom, izvadio jednu stranicu, s odlomkom koji je obeležio na margini: Mi zavidimo crncima i divimo im se jer želimo po uzoru na njih ponovno postati životinje, životinje s velikim kurcem i sićušnim mozgom kao u gmazova, koji je kod njih dodatak kurcu. Razdragano je protresao papir. 'To je moćno, poletno, nobl. Imate dara. Gdekad sklonost jeftinim rešenjima, manje mi se dopao podnaslov: Čovek se ne rada kao rasista, rasistom se postaje Izvrtanje reči, dvosmislenosti, to je uvek malo... Hmm...' Lice mu se smrknulo, ali učinio je još jednu piruetu svojim cigaršpicom i ponovno se nasmešio. Pravi klaun, silno drag. 'I uz to, bez puno tuđih uticaja, ničega što bi vas gušilo. Na primer, niste antisemit!' Iskopao je još jedan odlomak: Jedino su Zidovi izbegli žaljenje što nisu crnci, jer oni su odavno izabrali put inteligencije, krivnje i srama. Ništa u zapadnjačkoj civilizaciji ne može doseći pa čak se ni približiti onome što su Zidovi uspeli učiniti pošavši od krivice i srama; stoga ih crnci posebno mrze. Sav sretan, nanovo se zavalio u sediste, prekrstio ruke iza glave; na tren sam pomislio da će staviti noge na svoj radni stol, ali ipak nije. Opet se nagnuo napred, nije mogao mirovati. 'Onda? Šta ćemo?'
'Ne znam, mogli biste objaviti moj tekst.' 'O-ho-ho', grohotom se nasmejao kao da sam izvalio kakvu glupost. 'Objaviti u L'Infiniju? Ali milo moje, vama nije jasno... Ne živimo više u Celineovom vremenu, znate. Danas se o nekim temama ne piše šta se kome hoće... ovakav bi mi tekst mogao doneti stvarno gadnih neugodnosti. Mislite da nemam dosta neugodnosti i ovako? Mislite da zato što sam kod Gallimarda mogu raditi šta hoću? Nadziru me, znate. Vrebaju pogrešku. Ne ne, to će teško ići. Sta još imate?'

Izgledao je istinski iznenađen što nisam doneo nikakav drugi tekst. Meni je bilo žao što sam ga razočarao, vrlo bih rado bio njegovo milo, i da me odvede na ples, da me časti whyskyjima u Pont-Royalu. Kada sam izašao, na pločniku me snašao tren posebno snažnog očaja. Žene su prolazile Bulevarom Saint-Germain, predvečerje je bilo toplo i shvatio sam da nikada neću postati pisac; također sam shvatio da me boli dupe. Ali šta onda početi? Seks me već koštao pola plate, bilo je neshvatljivo što Anne još nije ništa primetila. Mogao sam se priključiti Nacionalnom frontu, ali čemu bi služilo jesti sarmu s budalama? U svakom slučaju, žene desničarke ne postoje, i ševe se s padobrancima. Taj je tekst bio besmislica, bacio sam ga u prvu kantu za smeće. Trebalo je zadržati stav 'humanističkog levičara', to mi je bila jedina šansa da nešto nabodem, bio sam siguran. Seo sam na terasu Escuriala. Penis mi je bio vruć, bolan, nabrekao. Popio sam dva piva, pa se pešice vratio kući. Prelazeći Seineu, setio sam se Adjile. To je bila jedna Magrebinka iz mog trećeg razreda, jako zgodna i profinjena. Dobra učenica, ozbiljna, za godinu naprednija od svojih vršnjaka. Lice joj je bilo inteligentno i blago, nimalo podrugljivo; žarko je želela postići dobar uspeh u školi, to se videlo. Te su devojke često okružene divljacima i ubicama, dovoljno je pokazati im malo pažnje. Ponovno sam u to poverovao. Tokom dve nedelje sam joj se obraćao, pozivao je na ploču. Uzvraćala mi je poglede, nije pokazivala da se tome čudi. Morao sam požuriti, već je bio početak jula . Dok bi se vraćala u klupu, mogao sam joj videti dupence utegnuto u traperice. Toliko mi se sviđala da sam prestao s kurvama. Zamišljao sam svoj kurac kako joj se uvlači u mekoću duge crne kose; čak sam drkao na jedan od njezinih pismenih radova.

U petak 11. juls stigla je u kratkoj crnoj suknji, sat je završavao u šest. Sedela je u prvom redu. U trenu kada je prekrstila noge pod stolom, za dlaku je nedostajalo da se onesvestim. Bila je pored neke debele plavuše koja je otišla vrlo brzo nakon zvona. Ustao sam, položio ruku na njezin fascikl. Ostala je sa sedi, nije ničim pokazivala da joj se žuri. Svi su učenici izašli, tišina je ponovno zavladala u učionici. Držao sam njezin fascikl u ruci, čak sam uspevao pročitati neke reči: 'Remember... pakao...' Seo sam pored nje, odložio fascikl na sto; ali nisam joj mogao ništa reći. Ostali smo tako, u tišini, barem minutu. Više sam puta uronio pogled u njezine velike crne oči; ali ujedno sam razabirao i najmanji njezin pokret, i najneznatniji drhtaj grudi. Bila je napola okrenuta prema meni, razmaknula je noge. Ne sećam se da sam učinio svoj sledeći pokret, imam utisak da se radilo o polusvesnom činu.

Tren kasnije osetio sam njezino bedro pod dlanom leve ruke, slika se zamutila, pred oči mi se vratila Caroline Yessayan i zgromio me sram. Ista pogreška, potpuno ista pogreška nakon dvadeset godina. Kao i Caroline Yessayan dvadeset godina ranije, nekoliko je sekundi ostala tako ne učinivši ništa, malo pocrvenela. A onda mi je, vrlo blago, odmaknula ruku; ali nije ustala, nije nikakvim pokretom naznačila da će otići. Kroz prozor s rešetkama video sam jednu devojku kako prelazi dvorište, žureći prema stanici. Desnom sam rukom raskopčao slic na svojim hlačama. Raskolačila je oči, pogled joj se zalepio za moj ud. Oči su joj zračile toplim vibracijama, bio bih mogao svršiti od sama njezinog pogleda, a istovremeno sam bio svestan da treba učiniti neki gest kako bi ucestvovala. Moja se desna ruka pokrenula prema njenoj, ali nisam imao snage da odem do kraja: molećivim pokretom sam uhvatio ud i pružio joj ga. Ona je prasnula u smeh; mislim da sam se i ja nasmejao, počinjući drkati. Nastavio sam se smejati i drkati dok je ona prikupljala stvari, i kad je ustala da izađe. Na pragu se okrenula kako bi me još jednom pogledala; ejakulirao sam i više ništa nisam video. Samo sam čuo vrata kako se zatvaraju, njezine korake kako se udaljuju. Bio sam omamljen, kao usled strahovitog udarca gonga. No ipak sam sa stanice uspeo telefonirati Azoulavu. Ni najmanje se ne sećam povratka vozom, vožnje podzemnom; primio me u osam sati. Nisam mogao zaustaviti drhtanje; odmah mi je dao inekciju za smirenje.

Proveo sam tri noći u Svetoj Ani, potom su me premestili u psihijatrijsku kliniku Ministarstva prosvete, u Verrieres-le-Buissonu. Azoulav je bio vidljivo zabrinut; novinari su počeli mnogo govoriti o pedofiliji te godine, reklo bi se da su jedan drugome prenosili uputu: 'Pritisni pedofile, Emile.' Sve je to zbog mržnje prema starcima, zbog mržnje i gađenja prema starosti, upravo postajala nacionalna stvar. Curi je bilo petnaest godina, ja sam bio nastavnik, zloupotrebio sam svoj autoritet nad njom;pri tome se radilo o Magrebinki. Ukratko, savršen predmet za otkaz kojem bi usledio javni linč. Nakon dve nedelje, on se počeo malo opuštati; bližio se kraj školske godine, a Adjila očigledno nije ništa ispričala. Predmet je poprimao klasičnija obeležja. Depresivni nastavnik, pomalo samoubilačkih sklonosti, kojem je potrebno da povrati psihičku stabilnost... Ono čudno u toj priči je da gimnazija u Meauxu nije slovila kao osobito teško radno mesto; ali on je istakao traume vezane uz rano detinjstvo, koje je oživeo povratak u tu školu, ukratko, vrlo je vešto posložio svoj slučaj.

Ostao sam nešto dulje od šest meseci u toj klinici; otac me posetio više puta, cinio se sve dobrohotnijim i sve umornijim. Bio sam tako nafilan neurolepticima da mi je iščezla svaka seksualna žudnja; ali s vremena na vreme medicinske sestre su me uzimale u naručje. Priljubio bih se uz njih, ostao nepomičan minutu-dve, pa ponovno legao. To mi je toliko pomagalo da im je glavni psihijatar savetovao da pristanu, ako im se ne čini posebno neprilično. Slutio je da mu Azoulav nije sve rekao; ali imao je mnogo težih slučajeva, shizofrenika i agresivaca u deliriju, nije imao mnogo vremena da se bavi mnome; što se njega tiče, imao sam svojeg lekara, to je bilo ono bitno.

Dakako, predavanje u školi više nije dolazilo u obzir, ali početkom 1991. državna prosveta mi je pronašla mesto u Poverenstvu za nastavne programe francuskog. Izgubio sam nastavničku satnicu i školske praznike, ali plata mi se nije smanjila. Nedugo potom, razveo sam se od Anne. Složili smo se oko sasvim klasičnog obrasca alimentacije i izmenične brige; advokati ti ionako ne ostave nikakav izbor, u pitanju je gotovo tipski ugovor. Bili smo prvi u redu pred vratima, sudija je čitao sto na sat, čitav je razvod trajao manje od petnaest minuta. Izašli smo zajedno na stepenište Palače pravde, nekoliko minuta nakon podneva. Bio je početak marta, netom sam napunio trideset pet godina; znao sam da je prvi deo mojeg života završen.«

Bruno zastade. Sada je bila mrkla noć; ni on ni Christiane se nisu obukli. Podigao je pogled prema njoj. Ona tada učini nešto iznenađujuće: približi mu se, zagrli ga oko vrata i poljubi u oba obraza.

»Sledećih godina, sve se to nastavilo«, opet započe tiho pričati Bruno. »Dao sam staviti umetke kose, dobro je prošlo, hirurg je bio prijatelj mog oca. Nastavio sam i s teretanom. Za praznike sam isprobao Nouvelles Frontieres, ponovno Klub Mediterranee, IUCPA. Imao sam nekoliko avantura, zapravo vrlo malo; promatrane u celini, žene mojih godina više nemaju posebnu želju za ševom. Naravno da tvrde suprotno, i istina je da bi katkad volele ponovno doživeti kakav osećaj, kakvu strast, kakvu žudnju; ali što se toga tiče, ja im to nisam bio u stanju pobuditi. Nikada ranije nisam sreo ženu kao što si ti. Čak se nisam ni nadao da bi žena kao ti mogla postojati.«

»Potrebno je...«, reče ona nekako izmenjenim glasom, »potrebno je malo nesebičnosti, neko mora početi. Da sam ja bila na mestu te Magrebinke, ne znam kako bih reagovala. Ali ti si nesumnjivo već tada imao nešto dirljivo, sigurna sam. Verujem, barem mi se čini, da bih ti pristala ugoditi.« Ponovno je legla, položila glavu medu Brunina bedra, nekoliko ga puta liznula po glaviću. »Rado bih nešto pojela...«, reče najednom. »Već je dva ujutro, ali u Parizu je to sigurno moguće, ne?«

»Naravno.«
»Da te zadovoljim sad, ili ti je draže da ti izdrkam u taksiju?«
»Ne, sad.«
15.
MacMillanova hipoteza

Uhvatili su taksi do Les Hallesa, večerali u pivnici otvorenoj čitavu noć. Bruno je za predjelo uzeo mariniranog sleda. Reče si da bi se sada bilo što moglo dogoditi; ali odmah potom shvati da pretjeruje. U njegovom mozgu, da, i dalje je postojalo obilje mogućnosti: mogao se poistovjetiti s poljskim štakorom, soljenkom ili poljem energije; no u praksi, tijelo mu je ostalo zaglavljeno u procesu sporog propadanja; jednako je bilo s Christianinim tijelom. Unatoč izmjeničnom vraćanju noći, osobna će se svijest održati sve do zadnjeg dana njihovih razdvojenih puti. Marinirani sled ni u kojem slučaju nije mogao biti rješenje; ali niti lubin s komoračem ne bi ništa bolje poslužio. Christiane je potonula u snatrenje ili možda tajanstvenu šutnju. Zajedno su kušali kraljevsku sarmu s domaćim montbeliardskim kobasicama. U stanju ugodne opuštenosti netom osjećajno i s pohotom zadovoljenog muškarca, Bruno se na tren prisjetio svojih strukovnih dilema, koje se mogu ovako sažeti: Kakva bi uloga trebala pripasti Paulu Valervju u programu francuskog za znanstvena usmjerenja? Dovršivši sarmu i naručivši sir munster, osjetio je određeno iskušenje da odgovori: Nikakva.

»Ja ne služim ničemu«, reče Bruno u tonu pomirenosti sa sudbinom. »Nesposoban sam uzgajati svinje. Nemam pojma o proizvodnji kobasica, vilica ni mobitela. Nijedan od tih predmeta koji me okružuju, koje upotrebljavam ili žderem, nisam u stanju proizvesti; nisam čak u stanju shvatiti proces njihove proizvodnje. Kada bi se industrija ugasila, kada bi inženjeri i specijalizirani tehničari nestali, bio bih nesposoban imalo pridonijeti pokretanju gospodarstva. S obzirom da sam izvan ekonomsko--industrijskog sklopa, ne bih bio u stanju čak ni osigurati vlastiti opstanak: ne bih znao pribaviti hranu, odjeću, ni zaštititi se od vremenskih nepogoda; po svojim osobnim tehničkim sposobnostima daleko sam ispod neandertalca. Potpuno ovisim o društvu koje me okružuje, a ujedno sam mu gotovo potpuno beskoristan; sve što znam raditi su sumnjivi komentari na temu zastarjelih kulturnih predmeta. A ipak dobijam plaću, i to dobru plaću, daleko veću od prosječne. Većina ljudi iz mojeg okruženja je u istom položaju. U biti, jedina korisna osoba koju poznajem je moj brat.«

»Sto je on tako iznimno učinio?«

Bruno je razmislio, trenutak okretao svoj komadić sira u tanjuru, u potrazi za dovoljno dojmljivim odgovorom.

»Stvorio je nove krave. To je zapravo samo jedan primjer, ali sjećam se da su zahvaljujući njegovom radu rođene genetski modificirane krave, poboljšane proizvodnosti mlijeka, veće prehrambene kakvoće. Promijenio je svijet. Ja nisam ništa učinio, ništa stvorio; nisam baš ništa pridonio ovom svijetu.«

»Nisi učinio ništa loše...« Christianeino se lice smrknu-lo, na brzinu je dovršila svoj sladoled. U srpnju 1976. pro vela je dva tjedna na Di Meolinom posjedu, na obroncima Ventouxa, upravo tamo gdje je Bruno godinu ranije boravio s Annabelle i Michelom. Kada je to ljetos ispričala Bruni, oboje su se oduševili podudarnošću; odmah potom, ona je osjetila gorko žaljenje. Da su se sreli 1976, kada mu je bilo dvadeset godina a njoj šesnaest, pomisli, život im je mogao biti sasvim drugačiji. Već je po tom prvom znaku morala priznati da se upravo zaljubljuje.

»U biti«, nastavi Christiane, »to je podudarnost, ali ne i toliko zapanjujuća. Moji kretenski roditelji su pripadali tim slobodoumnim, donekle bitničkim krugovima pedesetih godina, u koje je zalazila i tvoja majka. Moguće je čak i da su se poznavali, ali to ni najmanje ne želim saznati. Prezirem te ljude, mogu čak reći da ih mrzim. Oni predstavljaju zlo, stvorili su zlo, itekako znam o čemu govorim. Dobro se sjećam tog ljeta '76. Di Meola je umro dva tjedna nakon što sam stigla; rak mu se proširio, i kao da ga više ništa nije stvarno zanimalo. Ipak mi se pokušao nabacivati, nisam bila loša u to vrijeme; ali nije ustrajao, mislim da je počeo osjećati bolove. Dotad je dvadeset godina izigravao starog mudraca, duhovnu inicijaciju, itd, kako bi mogao prašiti curice. Treba priznati da je odigrao svoju ulogu do kraja. Dva tjedna nakon mojeg dolaska popio je otrov, nešto vrlo blago, čemu je trebalo nekoliko sati do punog djelovanja; potom je primio sve posjetitelje koji su se trenutno nalazili na posjedu, svakom posvetivši nekoliko minuta, nešto u stilu 'Sokratova smrt', razumiješ. Uostalom, govorio je o Platonu, ali i o Upanishadama, o Lao-Tseu, uobičajene brbljarije. Puno je pričao i o Aldousu Huxleyu, podsjećao da ga je upoznao, prepričavao njihove razgovore; možda je malo i dodavao, ali to je ipak bio čovjek na umoru. Kada je došao moj red bila sam pod prilično jakim dojmom, ali zapravo me samo zatražio da raskopčam košulju. Pogledao mi je grudi, pa pokušao nešto reći ali nisam najbolje razumjela, već je teško govorio. Najednom se uspravio u svojoj fotelji, ispružio ruke prema mojim grudima. Dopustila sam mu da me dira. Na tren je položio lice medu moje grudi, pa se svalio natrag u fotelju. Ruke su mu jako drhtale. Glavom mi je dao znak da odem. U pogledu mu nisam mogla pročitati nikakvu duhovnu inicijaciju, nikakvu mudrost; u pogledu mu se mogao pročitati jedino strah.

Umro je kad je pala noć. Bio je tražio da se na vrhu brežuljka zapali pogrebna lomača. Svi smo prikupljali suho granje, a onda je počeo obred. Davidu je pripalo da upali očevu pogrebnu lomaču, u očima mu je bio neki čudan sjaj. Nisam ništa znala o njemu, osim da svira rock; bio je u društvu s nekakvim mračnjacima, američkim motoristi-ma, tetoviranim, obučenim u kožu. Ja sam tamo bila s prijateljicom, i kad je pala noć nismo se baš ugodno osjećale.

Nekoliko svirača tam-tama sjelo je pred vatru i počelo polako udarati, u teškom ritmu. Prisutni su zaplesali, vatra je jako grijala, kao i obično počeli su se svlačiti. Za kremi-ranje je u načelu potreban tamjan i sandalovo ulje. Ovom su prilikom samo prikupljene otpale grane, i vjerojatno im je dodano lokalno mirišljavo bilje — timijan, ružmarin, čubar; tako da je nakon pola sata mirisalo točno kao roštilj. Jedan je Davidov kompić to zapazio — neki debeli s kožnim prslukom, dugačke masne kose, bez nekoliko prednjih zuba. Jedan drugi, nekakva imitacija hippija, objasnio je da kod mnogih primitivnih plemena pojesti umrlog poglavicu predstavlja iznimno snažan obred ujedinjenja. Krezubi je kimnuo glavom i počeo se kesiti; David se približio drugoj dvojici i zametnuo razgovor s njima, potpuno se razgolitio, pod plamenom vatre tijelo mu je bilo stvarno fantastično — mislim da je bildao. Osjetila sam da bi se mogle izroditi gadne stvari, na brzinu sam otišla leći.

Nedugo potom izbila je oluja. Ne znam zašto sam ustala, vratila sam se do lomače. Tridesetak ih je još uvijek plesalo, potpuno golih, na kiši. Jedan me tip grubo uhvatio za ramena, odvukao do lomače i prisilio da pogledam što je ostalo od tijela. Vidjela se lubanja s dupljama. Meso nije dokraja izgorjelo, napola se pomiješalo s tlom, to je zajedno sličilo hrpici blata. Počela sam vrištati, tip me pustio, uspjela sam pobjeći. Prijateljica i ja smo otišle sutradan. Nisam više ništa čula o tim ljudima.«
»Nisi čitala članak u Pariš Matchič.«
»Ne...«, Christiane se lecne od iznenađenja; Bruno zastane, naruči dvije kave prije nastavka priče. Tijekom godina razvio je cinično shvaćanje života, utemeljeno na nasilju, tipično muško. Svijet je zatvoren prostor, uskomešali zvjerinjak; sve je to ograđeno nepropusnim, čvrstim obzorom - jasno vidljivim, ali nedohvatnim: obzorom moralnog zakona. Zapisano je, međutim, da ljubav sa drži, i u djelo provodi zakon. Christiane ga je pozorno i nježno promatrala; oči su joj bile malo umorne.

»Ta je priča toliko gnusna«, zlovoljno nastavi Bruno, »da me čudi što je novinari nisu više rastezali. No dobro, to se dogodilo prije pet godina, suđenje se održavalo u Los Angelesu, sotonističke sekte su tek postajale temom u Europi. David di Meola je bio jedan od dvanaestorice optuženih — odmah sam prepoznao ime; bio je jedan od dvojice koja su uspjela izmaći policiji. U članku je pisalo da se vjerojatno sakrio u Brazilu. Optužbe protiv njega bile su vrlo teške. U njegovom prebivalištu pronašli su stotinjak videokazeta s ubojstvima i mučenjima, brižno sortiranih i etiketiranih; na nekima od njih pojavljivao se razotkrivenog lica. Na javno prikazanoj kazeti bilo je iživljavanje nad jednom staricom, Mary Mac Nallahan, i njezinom unukom, dojenčetom. Di Meola je pred bakom bebi rezao udove šiljatim kliještima, potom prstima starici iskopao oko pa masturbirao u njezinoj krvavoj duplji; istodobno je pritiskao daljinski upravljač, zumirajući joj lice. Bila je u čučećem stavu, prikovana uza zid metalnim obručima, u prostoriji nalik garaži. Na kraju filma, ležala je u vlastitom izmetu; kazeta je trajala više od tri četvrt sata ali jedino ju je policija vidjela čitavu, porotnici su zatražili da se projekcija prekine nakon deset minuta.

Članak objavljen u Matchu velikim je dijelom bio prijevod intervjua koji je Newsweeku dao Daniel MacMillan, državni tužitelj Kalifornije. Po njemu, nije se radilo samo o suđenju skupini ljudi, nego čitavom jednom društvu; taj mu se slučaj doimao simptomatičnim za sociološku i moralnu dekadenciju u koju je američko društvo tonulo od kraja pedesetih godina. Sudac ga je više puta zamolio da ostane u okvirima inkriminirajućih činjenica; usporedba sa slučajem Manson na koju je upućivao činila mu se neprimjerenom, s obzirom da je Di Meola bio jedini od optuženih kojem se mogla utvrditi ikakva povezanost s bitničkim ili hippijevskim pokretom.

Sljedeće godine, MacMillan je objavio knjigu naslovljenu From Lust to Murder: a Generation, prevedenu na francuski pod priglupim naslovom Generacija ubojstva. Ta me knjiga iznenadila; očekivao sam uobičajeno trabunjanje vjerskih fundamentalista o povratku Antikrista i vraćanju molitve u škole. Zapravo se radilo o preciznoj, dobro dokumentiranoj knjizi, koja je detaljno analizirala brojne slučajeve; MacMillan se osobito bavio Davidovim slučajem, iznio je čitav njegov životopis, vidio se obiman istraživački rad.

Odmah nakon smrti svojeg oca, u rujnu 1976, David je prodao trideset hektara posjeda i kupio stanove u starim zgradama u Parizu; za sebe je zadržao veliku garsonijeru u Viscontijevoj ulici a ostatak preuredio za iznajmljivanje. Stare je stanove razdijelio na manje, neke sluškinj-ske sobe spojio; dao je ugraditi čajne kuhinje i tuševe. Kad su radovi završeni, dobio je dvadesetak malih garsonijera, koje su mu same donosile izdašan prihod. Nije odustajao od pokušaja da se probije u rocku, te si je rekao da možda ima prigodu u Parizu; ali već mu je bilo dvadeset šest godina. Prije nego što je krenuo u obilazak glazbenih studija, odlučio se pomladiti za dvije godine. To je bilo vrlo jednostavno: trebalo je samo odgovoriti 'dvadeset četiri' kad bi ga pitali za godine. Naravno, nitko nije provjeravao. Davno prije njega, Brian Jones je došao na istu ideju. Prema jednom od iskaza koje je prikupio MacMillan, jedne večeri, na nekom partvju u Cannesu, David je naletio na Micka Jaggera; odskočio je dva metra unatrag, kao da se našao licem u lice sa zmijom ljuticom. Mick Jagger je neupitno bio najveća zvijezda na svijetu; bogat, obožavan i ciničan, bio je sve o čemu je David sanjao. Razlog što je bio toliko zavodljiv je u tome što je bio samo zlo, što ga je na savršen način simbolizirao; a ono čemu se mase klanjaju iznad svega je slika nekažnjenog zla. Jednog se dana Mick Jagger suočio s problemom oko vladanja skupinom, sukobom dvaju ega, upravo s Brianom Jonesom; ali sve se razriješilo, dogodio se bazen. To, dakako, nije bila službena verzija, ali David je znao da je Mick Jagger gurnuo Briana u bazen; lako ga je zamislio kako to čini; i na taj je način, tim početnim ubojstvom, postao voda najveće rock-skupine na svijetu. Sve veliko što je na svijetu izgrađeno, izgrađeno je na temeljima ubojstva, David je u to bio uvjeren; i osjećao se spremnim, na kraju te '76, gurnuti koliko god je osoba potrebno u sve bazene koje treba; ali tijekom sljedećih godina sve što je uspio bilo je nastupiti na nekoliko ploča kao dodatni basist — i nijedna od tih ploča nije postigla ni najmanji uspjeh. No istodobno se još uvijek jako sviđao ženama. Erotski su mu se zahtjevi povećali, i prešlo mu je u naviku ići u krevet s dvije cure u isto vrijeme, najradije s jednom plavušom i jednom crnkom. Većinom su prihvaćale, jer bio je zaista vrlo naočit - snažan i muževan, gotovo animalan tip. Bio je ponosan na svoj dugačak i debeo falus, na svoja velika dlakava jaja. Penetracija ga je malo-pomalo prestajala zanimati, ali još uvijek mu je pružalo užitak vidjeti djevojke kako se spuštaju na koljena da bi mu pušile kurac.

Početkom 1981, od jednog Kalifornijca koji se zatekao u Parizu, doznao je da se traže skupine koje bi sudjelovale u snimanju heavy-metal CD-a posvećenog Charlesu Man-sonu. Odlučio je još jednom okušati sreću. Prodao je sve svoje garsonijere, kojima se cijena u međuvremenu uče- tvorostručila, i odselio se u Los Angeles. Sada mu je zbiljski bila trideset jedna godina, službeno dvadeset devet; opet previše. Odlučio je, prije nego se predstavi američkim producentima, svoje godine umanjiti za još tri. Po tjelesnom izgledu, mogao je bez ikakva problema proći kao dvadesetšestogodišnjak.

Snimanje se razvuklo, Manson je iz zatvora zahtijevao astronomsku naknadu. David se bacio na jogging i počeo zalaziti u sotonističke krugove. Kalifornija je oduvijek bila omiljeno mjesto sekti posvećenih obožavanju Sotone, sve od onih najranijih: First Church ofSatan, koju je 1966. u Los Angelesu osnovao Anton La Vey, i Process Church ofthe FinalJudgment, ustanovljene 1967. u San Franciscu, u distriktu Haight Ashburv. Te su skupine još postojale, i David se povezao s njima; u načelu, oni su vršili samo uobičajene obrede, katkad žrtvovali koju životinju; ali preko njih je došao do mnogo zatvorenijih i žešćih krugova. Naročito mu je značajan bio susret s Johnom di Giornom, kirurgom koji je priređivao abortus-partyje. Nakon operacije fetus bi se raskomadalo, samljelo i pomiješalo u tijesto za kruh, koje bi sudionici podijelili medu sobom. David je brzo shvatio da najsmjeliji Sotonisti nimalo ne vjeruju u Sotonu. Bili su, baš kao i on, potpuni materijalisti, i brzo odbacili sve te obrede s petokrakim zvijezdama, svijećama, dugim crnim plaštevima; svrha je tog protokola zapravo prije svega bila da početnicima pomogne u prevladavanju njihovih moralnih inhibicija. Godine 1983. dopušteno mu je da sudjeluje u svojem prvom obrednom ubojstvu, izvršenom nad portorikanskom bebom. Dok je dječačića kastrirao nazubljenim nožem, John di Giorno mu je kopao, a zatim sažvakao očne jabučice.

U to je vrijeme David manje-više odustao od namjere da postane rock-zvijezdom, iako ga je znalo strašno zaboljeti srce kada bi ugledao Micka Jaggera na MTV-u. U svakom slučaju, projekt Tribute to Charles Manson je propao, i premda je priznavao dvadeset osam godina bilo mu je pet više, i počeo se zaista osjećati prestarim. U svojim fantazijama o vladanju i svemoći, sada bi se katkad poistovjetio s Napoleonom. Divio se tom čovjeku koji je odveo u smrt stotine tisuća ljudskih bića, i pritom se čak ne izgovarajući nikakvom ideologijom, nikakvim uvjerenjem. Za razliku od Hitlera, za razliku od Staljina, Napo leon nije vjerovao ni u što osim u sebe, svoju je osobu drastično razdvojio od ostatka svijeta, druge smatrajući samo instrumentima u službi njegove volje za moći. Prisjećajući se svojih dalekih denovskih korijena, David je zamišljao da je rodbinski povezan s tim diktatorom koji bi, šećući bojnim poljem u zoru, promatrajući tisuće osakaćenih, izmrcvarenih tijela, nehajno primijetio: »Pih... jedna će pariška noć sve to nadoknaditi.«

Iz mjeseca u mjesec, David i još neki sudionici ogrezali su sve dublje u okrutnost i užas. Katkad su snimali prizore svojih klanja, lica pokrivši maskama; jedan je od sudionika radio u videoindustriji, te mu je dostupan bio uređaj za umnažanje. Dobar snuff movie moglo se iznimno skupo prodati, za oko dvadeset tisuća dolara po kopiji. Jedne večeri, na grupnjaku kod prijatelja odvjetnika, David je prepoznao neki od svojih filmova koji se prikazivao na televizoru u jednoj od spavaćih soba. Na toj kazeti, snimljenoj mjesec ranije, rezao je muško spolovilo motornom pilom. Vrlo uzbuđen, privukao je k sebi djevojčicu od dvanaestak godina, prijateljicu domaćinove kćeri, i prikliještio je pred svoje sjedalo. Curica se malo otimala, pa mu ipak počela pušiti. Na ekranu je motornu pilu primicao bedrima čovjeka od četrdesetak godina, ovlaš ih dodirujući; tip je bio potpuno svezan, ruku ispruženih kao na križu, urlao je od straha. David je svršio djevojčici u usta u trenu kada je njegovo sječivo zarežalo ud; zgrabio je djevojčicu za kosu, naglo joj okrenuo glavu i prisilio je da gleda dugi, nepomični kadar batrljka iz kojeg lipće krv.

Iskazi koje je prikupio o Davidu se tu zaustavljaju. Policija je slučajem zaplijenila matricu jedne videosnimke mučenja, ali David je vjerojatno bio obaviješten, kako god bilo uspio je na vrijeme pobjeći. Tu je slijedila MacMilla-nova teza. Ono što je jasno pokazao u svojoj knjizi je da tobožnji sotonisti nisu vjerovali ni u Boga, ni u Sotonu, niti u koju drugu nadzemaljsku silu; svetogrđu je u njihovim obredima pripadala samo uloga sporednog erotskog začina, koji je najčešće brzo gubio okus. Doista su bili, baš kao i njihov učitelj markiz De Sade, potpuni materi- jalisti, hedonisti u potrazi za osjetilnim doživljajima sa sve više nasilja. Prema MacMillanovom mišljenju, progresivno propadanje moralnih vrijednosti tijekom 60-ih, 70--ih, 80-ih a potom i 90- ih bio je logičan i neizbježan proces. Bilo je normalno da se pojedinci oslobođeni uobičajenih moralnih prisila, iscrpivši seksualno zadovoljenje, okrenu neobuzdanim zadovoljstvima okrutnosti; dva stoljeća ranije, De Sade je prošao sličan put. U tom smislu, serial killers 90-ih godina bili su odbačena djeca hippija 60-ih; njihovi se zajednički preci mogu prepoznati u bečkim aktivistima 50-ih. Pod krinkom umjetničkih performansa, bečki akcionisti kao što su Nitsch, Muehl ili Schvvarzkogler javno su mrcvarili životinje; pred okupljenim kretenima čupali su, čerečili udove i utrobu, uranjali ruke u meso i krv, nevinim životinjama nanosili krajnju patnju - a jedan bi pomoćnik za to vrijeme fotografirao ili snimao klanje i tako dobiveni materijal izlagao bi se u umjetničkoj galeriji. Ta se dionizijska želja za oslobadanjem bestijalnosti i zla, koju su potaknuli bečki akcionisti, javlja čitavim tijekom kasnijih desetljeća. Daniel Mac-Millan tvrdi da to zastranjenje, koje se u zapadnjačkim civilizacijama dogodilo nakon 1945, nije bilo ništa drugo nego povratak brutalnom kultu snage, odbijanje sustava svjetovnih pravila izgrađenog dugotrajnim procesom u ime morala i prava. Bečkim akcionistima, beatnicima, hippijima i serijskim ubojicama zajedničko je potpuno slobodoumlje, to što su su zagovarali nesputano isticanje prava pojedinca nad društvenim normama, nad svim licemjerjima od kojih se, po njihovom mišljenju, sastoji moral, osjećajnost, pravda i milosrđe. U tom smislu Charles Manson nikako nije čudovišno izobličenje hippijevskog eksperimenta, nego njegov logičan ishod; a David di Meola samo je proširio i u praksi primijenio vrijednosti osobnog oslobađanja koje je zagovarao njegov otac. Mac-Millan je bio član konzervativne stranke, i od žestine njegovih napada na slobodu pojedinca neki su se u stranci nakostriješili; ali utjecaj njegove knjige bio je znatan. Obo- gativši se od autorskih prava, sve je svoje vrijeme posvetio politici; sljedeće godine izabran je u Zastupnički dom.«

Bruno zamukne. Njegova je kava bila odavno popijena, bilo je četiri ujutro i u prostoriji se nije nalazio nijedan bečki akcionist. Hermann Nitsch zapravo je tada trunuo u nekom austrijskom zatvoru, osuđen zbog silovanja maloljetnice. Taj je čovjek već prešao šezdesetu, moglo se očekivati da će brzo preminuti; tako će iz ovog svijeta nestati jedan izvor zla. S te strane nije bilo nikakva razloga za uzbudivanje. Sve je sada bilo mirno; jedan je osamljeni konobar obilazio stolove. U tom su trenu bili jedini gosti, ali pivnica je radila od 0 do 24 sata, to je pisalo na pročelju, pa zatim i u jelovnicima, to je bila gotovo ugovorna obveza. »Te pederčine nas neće zajebavati«, nehotice primijeti Bruno. Čovjek u našem suvremenom društvu nužno proživi jedno iz više razdoblja krize, temeljitog osobnog preispitivanja. Stoga je normalno da mu u središtu velike europske metropole na raspolaganju bude barem jedan lokal otvoren čitavu noć. Naručio je puding od maline i dvije višnjevače. Christiane je pažljivo slušala njegovu priču; u njegovoj je šutnji bilo nešto bolno. Sada se trebalo vratiti jednostavnim užicima.

16.

Prema estetici dobre volje

»Cim se javi zora, djevojke idu brati ruže. Val mudrosti prostruji dolinama, metropolama, pomogne pronicavosti najzanesenijih pjesnika, s kolijevki zbaci zaštitu, s mladosti krunu, starcima pomete vjeru u besmrtnost.«
(Lautreamont - Poezija II)

Većinu osoba s kojima se Bruno imao priliku družiti tijekom života vodila je isključivo potraga za užitkom -ako se, dakako, u pojam užitka uključe narcistička zadovolj stva koja donose tuđe poštovanje ili divljenje. Tako se razvijaju različite strategije, koje se naziva ljudskim životima. To je pravilo, međutim, dopuštalo iznimku u slučaju njegova polubrata; reklo bi se da je sam izraz »užitak« teško povezati s njim; no, istini za volju, je li Michela išta vodilo? Jednolično pravocrtno kretanje traje neograničeno u odsutnosti trenja ili primjene neke vanjske sile. Organiziran, racionalan, sociološki smješten na simetrali viših kategorija, život njegova polubrata kao da se dotad odvijao bez trenja. Moguće je da se u zatvorenom svijetu istraživača na polju molekularne biologije odvijaju zakučaste i strahovite borbe za prevlast; no Bruno je u to sumnjao.

»Tvoj je pogled na život vrlo mračan...«, reče Christiane, prekidajući šutnju koja je postajala teška. »Ničeanski«, pojasni Bruno. »Točnije, jeftino ničeanski«, procijeni korisnim dodati. »Pročitat ću ti jednu pjesmu.« Iz džepa izvadi notes i izgovori sljedeće stihove:

Uvijek ista stara bedastoća O vječnom vraćanju, i te mustre. A ja jedem sladoled od šumskog voća Na terasi Zaratustre.

»Znam što treba učiniti«, reče ona nakon još jednog razdoblja šutnje. »Idemo na grupnjake na Rtu Agde, u naturističkoj zoni. Tamo dolaze nizozemske bolničarke, njemački službenici, svi su OK, fini građani, Skandinavci, ili iz Beneluxa. Zašto ne bismo na grupnjak s luksemburškim policajcima?«

»Potrošio sam svoje slobodne tjedne.«

»I ja, školska godina počinje u utorak; ali treba mi još praznika. Dosta mi je nastave, djeca su kreteni. I tebi isto trebaju praznici, treba ti uživanja, s puno različitih žena. To je moguće. Znam da ne vjeruješ, ali tvrdim ti da je moguće. Imam prijatelja lječnika, prepisat će nam bolovanje.«

Na stanicu u Agde stigli su u ponedjeljak ujutro, taksijem se odvezli u naturističku zonu. Christiane je imala iznimno malo prtljage, nije se stigla vratiti u Nyon. »Morat ću sinu poslati love«, reče. »Prezire me, ali prisiljena sam ga izdržavati još nekoliko godina. Bojim se samo da ne postane nasilan. Druži se sa stvarno čudnim tipovima, muslimanima, nacistima... Da pogine na motoru bilo bi mi teško, ali mislim da bih se osjećala slobodnijom.«

Već je bio rujan, lako su pronašli smeštaj. Naturistički kompleks Rta Agde, sastavljen od pet zdanja izgrađenih 70-ih i početkom 80-ih godina, tvori ukupni hotelski kapacitet od deset hiljada kreveta, što je svetski rekord. Njihov apartman, površine 22 ml, sastojao se od spavaće-dnevne sobe s kaučem na razvlačenje, čajne kuhinje, dva ležaja na kat, kupaonice, odvojenog wc-a i terase. Mogao je primiti najviše četiri osobe - najčešće obitelj s dvoje djece. Odmah su se počeli ugodno osjećati. Okrenuta prema zapadu, terasa je imala pogled na marinu i tu se mogao pijuckati aperitiv uživajući u posljednjim zrakama zalazećeg sunca. Naturističko središte Rta Agde opremljeno je s tri robne kuće, minigolf terenom i biciklima za iznajmljivanje, ali njegov su glavni adut za privlačenje turista elementar-niji užici plaže i seksa. Tu je zaživio jedan posebni sociološki obrazac, utoliko začudniji što se doima u otklonu od svakog unaprijed utvrđenog protokola, što proistječe isključivo iz podudarnih osobnih inicijativa. Tako je barem počinjao Bruno članak u kojem se osvrnuo na svoja dva tjedna ljetovanja, naslovivši ga »PJEŠČANI NASIPI PLAŽE U MARSEILLANU: PREMA ESTETICI DOBRE VOLJE«. Taj će članak u posljednji čas ipak odbiti časopis Esprit. »Ono što najprije od svega zapanjuje na Rtu Agde«, zapisao je Bruno, »suživot je banalnih potrošačkih objekata, potpuno istovrsnih onima koje se susreću u ostalim priobalnim turističkim središtima diljem Europe, i drugačijih trgovina, eksplicitno namijenjenih razbludnosti i seksu. Neobično je, primjerice, jednu do druge vidjeti pekaru, zalogajnicu i prodavaonicu odjeće koja nudi uglavnom prozirne mikrominice, donje rublje od latexa i haljine skrojene da razotkrivaju grudi i guzove. Jednako je neobično vidjeti žene i parove, s djecom ili bez, kako prebiru po policama, bez ustručavanja zalaze u te raznovrsne trgovine. Naposljetku, neobično je vidjeti da novinske kuće koje su ovdje zastupljene, osim uobičajenog spektra dnevnika i časopisa, nude osobito bogat izbor svvingerskih i ponografskih izdanja, kao i raznolika erotska pomagala, a da sve to nijednog kupca ni najmanje ne uznemiruje.

Tipična institucijska ljetovališta mogu se poredati u rasponu od 'obiteljskih' (Mini Club, Kid's Club, uređaji za grijanje bočica, stolići za prematanje) do onih 'za mladež' (sportovi na vodi, večeri sa zabavnim programom za noćne ptice, ne preporuča se mladima od 12 godina). Zbog visokog udjela obiteljskih gostiju, i zbog važnosti koja pripada seksualnim aktivnostima lišenim uobičajenog konteksta zavođenja, naturističko središte Rta Agde uvelike je izvan takve dihotomije. Ujedno se razlikuje, što je iznenađenje za posjetitelja, od tradicionalnih naturistič-kih središta. Podsjetimo da ona promiču 'zdravo' shvaćanje nudizma, isključujući svako izravno seksualno tumačenje; vegetarijanska prehrana ima prednost, duhan je gotovo zabranjen. Cesto ekološki osviješteni, sudionici se okupljaju oko aktivnosti kao što je joga, slikanje na svili, orijentalna gimnastika; rado se prilagodavaju oskudnim uvjetima boravka u divljini. Apartmani koji se iznajmljuju na Rtu Agde, naprotiv, odgovaraju normama udobnosti običnih ljetovališta; prirodu tu zastupaju uglavnom travnjaci i cvijetnjaci. Naposljetku, ugostiteljstvo: klasičnog je tipa, jedni do drugih su riblji restorani, pizzerije, fast-food kiosci i slastičarnice. Stječe se dojam da je golotinja ovdje, da tako kažemo, zaogrnuta drugačijim obilježjima. U tradicionalnom naturističkom središtu, ona je obvezatna čim to dopuste vremenski uvjeti; tu se obvezu strogo nadzire, i prati je oštra osuda svakog ponašanja ocijenjenog voajerističkim. Na Rtu Agde, naprotiv, u samoposlugama kao i u kafićima, zamjetan je miroljubivi suživot iznimno raznolike odjeće, u rasponu od potpune golotinje do tradicionalne odjevenosti, preko odjeće otvoreno erotske namjene (mrežaste minice, čipkasto rublje, visoke čizme). Štoviše, voajerizam se prešutno odobrava: na plažama su čest prizor muškarci koji se zaustavljaju pred ženskim spolovilima, izloženim njihovom pogledu; mnoge žene tom promatranju čak daju intimniji karakter odlučujući se za epilaciju, koja olakšava razgledavanje dražice i velikih usana. Čak i ako sudjelujete u posebnim aktivnostima ovog središta, sve to stvara iznimno neobično ozračje, jednako različito od erotskog i narcisoidnog ugođaja talijanskih diskoteka, kao i od 'sumnjive' atmosfere vrućih četvrti velikih gradova. Ukratko, radi se o klasičnom priobalnom ljetovalištu u kojem vlada pristojnost, osim što seksualnim užicima pripada značajna i sasvim dopuštena uloga. S tim se u vezi sama nadaje formulacija kao što je 'socijaldemokratsko seksualno ozračje', uzevši u obzir visok postotak stranih gostiju, većinom Nijemaca, uz također visok udio Nizozemaca i Skandinavaca.« Već drugi dan, Bruno i Christiane su na plaži upoznali jedan par, Rudija i Hannelore, koji su im pomogli da ste-knu bolji uvid u sociološki ustroj tog mjesta. Rudi je bio tehničar u nekom središtu za upravljanje satelitima, čije je glavno zaduženje bio nadzor geostacionarnog položaja telekomunikacijskog satelita Astra; Hannelore je radila u nekoj velikoj knjižari u Hamburgu. Na Rt Agde su dolazili već desetak godina, imali su dvoje male djece, ali ove su ih godine radije ostavili Hannelorinim roditeljima kako bi sami proveli tjedan dana. Te su večeri svi zajedno jeli u ribljem restoranu koji je nudio izvrsnu bouillabaisse. Odmah su se potom uputili u apartman njemačkog para. Bruno i Rudi su jedan za drugim penetrirali Hannelore, dok je ona lizala Christianino spolovilo; potom su ženama zamijenili položaj. Hannelore je zatim Brunu zadovoljila ustima. Imala je krasno tijelo, bujno ali čvrsto, vidljivo održavano sportskim aktivnostima. Uz to je pušila s mnogo osjećajnosti; vrlo uzbuđen situacijom, Bruno je, nažalost, svršio malo prebrzo. Rudi je, zahvaljujući iskustvu, uspio zadržati ejakulaciju dvadeset minuta dok su mu Hannelore i Christiane zajedno pušile, prijateljski ispreplićući jezike na njegovom glaviću. Hannelore im je ponudila čašicu višnjevače za kraj večeri. Dvjema diskotekama za parove u središtu naselja zapravo nije pripadala osobita uloga u razvratnom životu njemačkog para. Cleopdtre \ Absolu su se teško nosile s konkurencijom Extasije, podignute izvan naturističkog područja, na općinskom zemljištu Marseillana: spektakularno opremljena (black room,peep room, grijani bazen, jacuzzi, i odnedavna naljepša mirror room pokrajine Languedoc--Roussillon), Exstasia nije nimalo spavala na lovorikama stečenim početkom 70-ih; zahvaljujući medu ostalim i dražima okoliša, znala je sačuvati svoj status »kultnog« kluba. No Hannelore i Rudi su im ipak predložili da sljedeće večeri podu u Cleopdtru. Manja, prisnijeg i toplijeg ugođaja, Cleopdtre je po njihovom mišljenju predstavljala izvrsno polazište za novopridošli par, i bila je smještena doista u samom središtu ljetovališta: dakle prigoda da se s prijateljima popije čašica nakon večere, bez komplicira-nja; ujedno i prigoda da žene u simpatičnom ugođaju isprobaju upravo kupljenu erotsku odjeću. Rudi je ponovno poslao bocu višnjevače. Nitko se od njih četvero nije obukao. Bruno je oduševljeno primijetio da je ponovno u erekciji, manje od pola sata nakon što je svršio u Hannelorinim ustima; ispričao se riječima punim naivnog ushićenja. Duboko ganuta, Christiane mu je počela drkati, praćena raznježenim pogledom njihovih novih prijatelja. Kada se približio kraj, Hannelore je čučnula medu njegova bedra i stala mu sisati ud sitnim pokretima usta, dok ga je Christiane nastavila milovati. Rudi je, otkačen, nesvjesno ponavljao »Gut... gut...« Razdvojili su se pripiti, ali odlično raspoloženi. Bruno se prisjetio Kluba Petorice, upozorivši Christiane na sličnost između nje i Claude, onakve kakvu je oduvijek zamišljao; prema njegovim riječima, nedostajao je još samo hrabri pas Dago. Poslijepodne sljedećeg dana otišli su zajedno na plažu. Bilo je sunčano i vrlo toplo za mjesec rujan. Ugodno je, reče si Bruno, šetati učetvero, bez odjeće, uz rub vode. Ugodno je znati da neće biti i nikakvog prijepora, da su seksualni problemi razriješeni; ugodno je znati da će se svatko, u granicama svojih mogućnosti, truditi drugima pružati užitak. Duž tri kilometra, naturistička plaža Rta Agde blago se spušta, što omogućuje da se čak i mala djeca kupaju bez opasnosti. Najvećim je dijelom namijenjena obiteljskom kupanju, kao i sportovima (surf, badminton, puštanje zmajeva). Prešutno je dopušteno da se parovi u potrazi za razvratnim doživljajima susreću na istočnom dijelu plaže, malo iza kafića u Marseillanu. Pješčani nasipi, utvrđeni ogradom, tu tvore omanju uzvisinu. S vrha tog prijevoja vidi se na jednoj strani plaža, koja blago uranja u more, a na drugoj brežuljkasti pojas koji čine nasipi i zaravni, mjestimično obrasli šumarcima zimzelena hrasta. Smjestili su se na strani plaže, odmah ispod prijevoja. Dvjestotinjak parova tu se okupilo na skučenom prostoru. Nekoliko se muškaraca bez partnera smjestilo usred parova; neki su pak šetali nasipom, pogledavajući naizmjence u oba smjera. »Tijekom dva tjedna našeg boravka, svakog smo posli-jepodneva odlazili na tu plažu«, dalje je zapisao Bruno u svojem članku. »Dakako, moguće je umrijeti, zamisliti smrt, i oštrim okom promatrati ljudske užitke. No ako odbacimo takav ekstremistički pogled, nasipi marseillan-ske plaže čine - to ću nastojati pokazati - mjesto primjereno humanističkom ustroju, osmišljenom da svakome pruži najveći mogući užitak, a pritom nikoga ne izvrgne nepodnošljivoj moralnoj patnji. Seksualno zadovoljenje (najsnažniji užitak koji ljudsko biće može doživjeti) počiva uglavnom na osjetu dodira, naročito na svjesnom podražavanju određenih epidermijskih područja, prekrivenih Krauseovim tjelešcima, koja su povezana s neuronima sposobnim da u hipotalamusu potaknu snažno oslobađanje endorfina. Taj jednostavni sustav nadopunjuje bogatija mentalna konstrukcija - nastala u neokorteksu nizanjem kultiviranih generacija - koja priziva fantazije i (uglavnom kod žena) ljubav. Nasipe marseillanske plaže — takva je barem moja hipoteza - ne treba smatrati mjestom na kojem se neobuzdano rasplamsavaju fantazije, već naprotiv, poprištem uravnoteženja seksualnih potraživanja, zemljopisnim utjelovljenjem nastojanja za povratkom u normalno stanje — uglavnom na temelju načela dobre volje. Konkretno rečeno, svaki od parova okupljenih u prostoru između vrhova nasipa i ruba vode može započeti s neskrivenim seksualnim dodirivanjem; žena često drka ili liže svojem partneru, muškarac joj jednako često uzvraća na isti način. Susjedni parovi to milovanje promatraju s posebnom pozornošću, približujući se da bolje vide, malo--pomalo počinju slijediti njihov primjer. Tako se od pokretačkog para plažom brzo širi nevjerojatno uzbudljiv val milovanja i pohote. Kako seksualna pomama raste, mnogi se parovi približuju jedni drugima kako bi se odali skupnom milovanju; no, važno je istaknuti, svakom približavanju prethodi pristanak, najčešće eksplicitan. Kada žena želi izbjeći neželjeni dodir, ona to jednostavno da do znanja, jednostavnim pokretom glave — koji muškarca istog trena potakne na ceremonijalno i gotovo komično ispričavanje. Iznimna suzdržanost muških sudionika još je dojmlji-vija ako se zađe u unutrašnjost, preko vrha nasipa. To područje tradicionalno pripada ljubiteljima gang banga i muških grupnjaka. Poticaj i ovdje dolazi od para koji počne s intimnim milovanjem - prilično često felacijom. Ta dva partnera ubrzo okruži desetak ili dvadesetak muškaraca bez para. Sjedeći, stojeći ili čučeći na petama, oni masturbiraju promatrajući prizor. Stvari se katkad tu zaustave, par se vraća u svoj prvobitni zagrljaj i promatrači se malo-pomalo raziđu. Katkad, pak, žena pokretom ruke naznači da želi masturbirati drugim muškarcima, pušiti im ili imati snošaj s njima. Tada se izmjenjuju, bez osobite žurbe. Kada ona želi prekinuti, također je dovoljno da to gestom naznači. Nijedna riječ ne bude izgovorena; jasno se čuje vjetar kako fijuče medu nasipima, kako povija busene trave. Vjetar katkad utihne; tišina je tada potpuna, remete je jedino hropci zadovoljstva. Naturističko ljetovalište Rta Agde ni najmanje ne namjeravam ovdje oslikati idiličnim tonovima kao nekakvu fourierističku 'ljudsku košnicu'. Na Rtu Agde kao i drugdje, žene mladog i skladnog tijela obasipaju laskavim ponudama zavodljive i muževne muškarce. Na Rtu Agde kao i drugdje, debela, ostarjela i neugledna osoba bit će osuđena na onaniju - osim što će ta aktivnost, u načelu zabranjena na javnim mjestima, ovdje biti prijateljski i blagonaklono primljena. Ono što čudi unatoč svemu je da se tako raznovrsne seksualne aktivnosti, daleko uzbudljivije od svega prikazanog u bilo kojem pornografskom filmu, odvijaju bez izbijanja i najmanjeg nasilja, pa čak i najmanjeg kršenja pristojnosti. Ponovno prizivajući pojam 'socijaldemokratske seksualnosti', osobno sam skloniji tu prepoznati jednu neobičnu primjenu onih istih odlika discipline i poštivanja svojstvenih svakom ugovoru, zahvaljujući kojima su Nijemci vodili dva užasno smrtonosna svjetska rata u razdoblju od dvije generacije, da bi potom, iz ruševina svoje zemlje, ponovno podigli snažno, izvozu orijentirano gospodarstvo. U tom bi pogledu bilo zanimljivo sa sociološkim obrascem oživotvorenim na Rtu Agde suočiti stanovnike zemalja u kojima se te kulturne vrijednosti tradicionalno njeguju (Japan, Koreja). Taj odnos poštivanja i legalizma, koji svakome, ako se pridržava ugovornih obveza, osigurava brojne trenutke spokojnog užitka, u svakom slučaju ima snažnu moć uvjeravanja, jer se bez poteškoća, i bez ikakva eksplicitnog kodeksa, nameće manjinskim elementima koji zalaze u ljetovalište (južnjačke seljačine, članovi Nacionalnog fronta; arapski delinkventi; Talijani iz Riminija).« Bruno je ovdje prekinuo članak nakon tjedna svojeg boravka. Ono što mu je preostalo za reći bilo je nježnije, profinjenije i nesigurnije. Nakon poslijepodneva provedenih na plaži, oko sedam sati su se običavali vratiti na piće u svoj apartman. On bi popio Campari, ona najčešće bijeli Martini. Promatrao bi kretanje sunca na zidu - bijelo ožbukanom unutra, blago ružičasto vani. Uživao je promatrati Christiane kako naga hoda apartmanom, odlazi po led i masline. Osjećao je nešto čudno, vrlo čudno: lakše je disao, katkad minutama ni na što nije mislio, više se nije osobito bojao. Jednog poslijepodneva, osam dana po njihovom dolasku, reče Christiane: »Mislim da sam sretan.« Naglo se zaustavila, grčevito uhvativši posudu s ledom, i vrlo duboko uzdahnula. On nastavi: »Želim živjeti s tobom. Čini mi se da je dosta, da smo dovoljno bili ovako nesretni, predugo. Kasnije će doći bolest, bespomoćnost i smrt. Ali mislim da možemo biti sretni, zajedno, sve do kraja. U svakom slučaju, htio bih probati. Mislim da te volim.« Christiane je briznula u plač. Kasnije, uz pladanj morskih plodova u Neptunu, pokušali su to pitanje razmotriti na praktičan način. Ona može dolaziti svakog vikenda, to je lako; a njemu bi zasigurno bilo vrlo teško u Parizu ishoditi premještaj. Uzevši u obzir alimentaciju, Brunina je plaća bila nedovoljna da oboje žive od nje. Povrh toga, tu je bio i Christianin sin; još jedan razlog za čekanje. Ali ipak, bilo je moguće; po prvi put nakon toliko godina, nešto se doimalo mogućim. Sutradan, Bruno je napisao kratko i uzbuđeno pismo Michelu. U njemu se očitovao sretnim, iskazao žaljenje što se nikada nisu uspjeli u potpunosti razumjeti. Poželio mu je da, koliko je moguće, i sam pronađe neku vrstu sreće. Potpisao se riječima: »Tvoj brat Bruno«..

26. 12. 2023.

Max Aúb Mohrenwitz, Deset kratkih priča

 

DUGO ČEKANJE

Bilo je vraški hladno. Dogovorio sam sastanak u sedam i petnaest na raskrsnici ulica Venustiano Carranza i San Juan de Letrán. Nisam baš od onih apsurdnih ljudi koji obožavaju sat držeći do njega kao do nekog neizostavnog božanstva. Jasno mi je da je vreme elastično – kad se nekom kaže u sedam i petnaest, svejedno je ako to bude i u sedam i trideset. Imam određeno razumevanje kad je reč o takvim stvarima. Uvek sam bio tolerantan čovek: liberal iz dobre škole. No, postoje stvari koje se ne mogu podneti ma koliko god čovek bio liberal. To što sam ja točan kad se dogovorim druge samo donekle obavezuje; složićete se sa mnom da je to tako do određene tačke.

Već sam naglasio da je bilo strašno hladno. A prokleto raskršće otvoreno za sve vetrove. Sedam i trideset. Sedam i četrdeset. Sedam i pedeset. Osam. Sasvim je normalno zapitate li se zašto nisam odustao. Stvar je vrlo jednostavna: čovek sam koji poštuje datu reč i, ako baš želite, pomalo sam i staromodan, kad nešto obećam toga se i pridržavam. Hectór se složio da će doći u sedam i petnaest, stoga mi nije išlo u glavu zašto ne poštuje dogovor. Osam i petnaest. Osam i dvadeset. Osam i dvadeset pet. Osam i trideset. Smrznuo sam se: bolele su me noge, bolele su me ruke, bolela me je kosa. Istina, da sam obukao smeđi kaput ništa se ne bi dogodilo. To je bio, uvjeravam vas, prst sudbine: u tri poslepodne, kad sam izišao iz kuće, niko nije mogao niti pretpostaviti da će se dići takav vetar. Osam i trideset pet. Osam i četrdeset. Osam i četrdesetpet. Iznuren sam, plav od hladnoće.

Stigao je u osam i pedeset: miran, nasmiejan i zadovoljan. U svom debelom sivom kaputu i s podstavljenim rukavicama.

– Zdravo, stari!

Tek tako! Nije mu bilo spasa. Gurnuo sam ga pod voz koji je upravo prolazio.

BOLNIČKI KARTON 342

Ime i prezime bolesnika: Luisa Agrasot

Godine: 24 godine.

Mesto rođenja: Veracruz

Dijagnoza: Kožni osip polibacilarnog porekla

Lečenje: Dva miliona jedinica penicilina

Rezultat: Nikakav

Opservacije: Jedinstven slučaj. Tvrdokoran. Bez presedana.

Slučaj me zamarao od petnaestog dana. Dijagnoza je bila jasna. Bez i najmanje sumnje. Nakon neuspeha s penicilinom, pokušavao sam očajnički s mnogim drugim lekovima: nisam znao kako se iz toga izvući. Mozgao sam danju i noću, nedeljama i nedeljama, sve dok joj nisam dao dozu cijankalija. Svako strpljenje ima – makar se radilo i o pacijentu! – svoje granice.

GOVORILA JE, I GOVORILA...

Govorila je, i govorila, i govorila, i govorila, i govorila, i govorila, i govorila. I opet govorila. Ja sam gazdarica u svojoj kući. A ona debela sluškinja, ona nije radila ništa drugo osim što je govorila, i govorila, i govorila. Gde god sam se zatekla, ona je govorila, i govorila. Govorila je o svemu i svačemu, bilo joj je svejedno. Otpustiti je zbog toga? U tom bi joj slučaju morala isplatiti naknadu za tri meseca. Osim toga, bila je u stanju baciti urok na mene. Govorila je čak i u kupaonici: daj o ovom, daj o onom, pitaj dragog Boga o čemu sve. Kako bi je ućutkala, strpala sam joj ručnik u usta. Nije umrla od toga već od nemogućnosti da govori: reči su joj se raspuknule u utrobi.

MRAV KOJI JE MRZEO LAVA

Taj je mrav mrzeo lava. Trebalo mu je deset hiljada godina, ali pojeo ga je celoga. Malo pomalo, tako da on to nije ni primetio.

SAMO JOŠ MALO

– Samo još malo...

Nisam mogao reći ne. A ne podnosim rižu.

– Ako ne uzmete još malo, pomisliću da vam se ne dopada.

Nisam imao nikakvo poverenje prema toj kući. A želeo sam ga steći. To mi je skoro pošlo za rukom. Ali, ta riža...

– Još malo...

– Samo malčice.

Bilo mi je mučno. Osetio sam da ću povratiti. Zatim nisam imao izbora, morao sam to učiniti. Sirota gospođa ostala je otvorenih očiju. Zauvek.

VI NISTE...

Jasno, vi niste žena i, osim toga, ne vozite se autobusom po nekim prometnicama, pogotovo ne po Circunvalación, ili po onom žutom svinjcu Circuito Colonias, za vreme najveće gužve kad se ljudi vraćaju s posla. I ne znate kako je to kad vam stave ruku. Kad svako može pokušati iskoristiti gužvu i očešati se o vaša bedra i stražnjicu praveći se pri tom nezainteresovan, gledajući na drugu stranu poput nedužna detešca. Prostaci! Žena tada nastoji izbeći gužvu gurajući se prema suprotnoj strani. A kad tamo, druga je svinja, s rukama u džepovima, pipka. Odvratno!

No, onaj je tip prešao sve granice: dva dana zaredom stajao je prilepljen uz mene. Nisam htela svraćati pažnju jer tada ljudi počnu gnjaviti, čak su u stanju rugati se ženi. Stoga sam, u slučaju da se ponovno sretnemo, ponela nož, oštar nož. Htela sam ga samo malčice bocnuti. Međutim, ušao je kao da se radi o salu, o svinjskom salu. No, bilo je nešto drugo što je zaslužilo nož, kao da je ono prvo.

TA GOSPOĐA

Ta je gospođa svako jutro i svaku veče izvodila svog psa u šetnju, uvek u isto vreme. Bila je stara i ružna žena, naočigled zla. Videlo se to odmah na prvi pogled. Ja nemam bog zna šta da radim i sviđa mi se jedna klupa. Ta klupa i nijedna druga. Bilo je očigledno da to čini namerno: onaj jadni psić bio je najužasnija beštija koja se mogla zamisliti. Izdužen, s dlakama na sve strane. Njušio bi me i iskušavao svakog dana. Zatim bi se uneredio meni ispred nosa. Stara bi ga dozivala svim mogućim deminutivima: dušicom, dečkićem, kraljevićem, anđelčićem...

Razmišljao sam pola minute. Životinja, na koncu konca, nije bila kriva. Nekoliko koraka dalje od nas gradili su kuću i ostavili, nadohvat ruke, komad gvožđa. Odalamio sam staru svom snagom. Da se nisam spotaknuo i pao prelazeći ulicu, niko me ne bi sustignuo.

BIO JE INTELIGENTNIJI

Bio je inteligentniji od mene, bogatiji od mene, velikodušniji od mene; bio je viši od mene, zgodniji od mene, okretniji od mene; bolje se odevao, bolje govorio. Ukoliko vi smatrate da to nisu olakšavajuće okolnosti, onda ste vi naivni.

Uvek sam razmišljao o načinu kako ga se rešiti. Loše sam postupio kad sam ga otrovao: previše je patio. To mi je žao. Želeo sam da naglo umre.

OKO TRI GODINE

Oko tri godine sanjam o ovome: obući to odelo prvi put! Svetlo odelo kakvo oduvek priželjkujem. Štedeo sam, pesos po pesos, i napokon sam ga imao. S novim reverima, s dobro ispeglanim hlačama, s podstavljenim rubovima iz kojih ne vise končići... A onom ogromnom, debelom i odvratnom liku pao je čik pa mi ga je zapalio: nastala je strašna crna rupa s rubom boje kave.

Nabio sam ga vilicom. Trebalo mu je dosta vremena da umre.

REKAO MI JE

Rekao mi je da će je objaviti u maju, nakon toga u junu, zatim u oktobru. Prošla je zima, u proleće mi je krv zakuvala, bila je to moja druga knjiga. Presudna. Žao mi je, no biće presudna i mladom izdavaču. Mnogi će mi biti zahvalni, a slučaj će, verovatno, izazvati pažnju i poslužiti kao dobra reklama za moju novu knjigu...*

Sa španskog prevela: Marija Roščić Paro

izvor

24. 12. 2023.

Franc Kafka, Dvorac, Glava dvadeseta (kraj...

263

https://www.hrlektire.com/wp-content/uploads/2018/09/kafka_dvorac.pdf

Kad se K. probudi, njemu se učini kao da nije spavao: soba je bila isto onako prazna i topla, svi zidovi ovijeni tamom, lampa nad pivskim slavinama ugašena, mrak i pred prozorima. Ali čim se opruzi, jastučić pade, daska i bačvice zaškripaše, odmah se pojavi Pepi, i on doznade da je već veče i da je spavao više od dvanaest sati. U toku dana, gazdarica se nekoliko puta raspitivala za njega, a jednom je dolazio i Gerstacker, koji je tog jutra, kad je K. govorio s gostioničarkom, sedeo tu u mraku i čekao pivo, ali se više nije usuđivao smetati K.; napokon izgleda da je dolazila i Frieda i za trenutak stajala pored K., ali nije dolazila zbog njega, već je trebala pripremiti razne stvari, jer je te večeri trebala opet stupiti na dužnost. »Ona sigurno više ne mari za tebe?« upita Pepi dok je donosila kavu i kolače. Ali ona nije više pitala onako pakosno kao što je pre imala običaj, već žalosno, kao da je u međuvremenu upoznala svu pakost sveta, prema kojoj njena vlastita postaje beznačajna i besmislena. Govorila je s K. kao sa sapatnikom, i kad on stade srkati kafu i njoj se učini da mu nije dovoljno slatka, ona otrča i donese punu posudicu šećera. Istina, to što je bila žalosna nije joj smetalo da se danas još više nalicka nego poslednji put: mašni i vrpca upletenih u kosu bilo je u izobilju, duž čela i sa strane kosa je bila brižljivo nakovrčana, a oko vrata je imala lančić koji se spuštao u duboki izrez bluze. Kad K., zadovoljan što se napokon naspavao i što može popiti dobru kafu, uhvati rukom jednu vrpcu i htede je odrešiti, Pepi reče umorno: »Ah, ostavi me!« i sede pored njega na jednu bačvu. K. se uopste nije morao raspitivati šta je muči, ona je sama počela odmah pričati, ukočeno gledajući u vrč s kafom, kao da joj je potrebna neka razbibriga čak i dok priča, kao da se ne može sasvim predati čak ni svojim jadima kojima je obuzeta, jer to premašuje njenu snagu. Kao prvo, K. doznade da je upravo on kriv za Pepinu nesreću, ali da mu ona to ne uzima za zlo. I ona je odlučno kimala glavom dok je to pričala, da ne bi dopustila K. da joj protureči. On je najpre Friedu odvukao iz krčme i tako njoj, Pepi, omogućio unapređenje. Inače se ništa drugo ne bi moglo zamisliti što bi bilo u stanju navesti Friedu da napusti svoje mesto, jer ona je sedela u krčmi kao pauk u mreži, svuda je prela svoje konce koji su samo njoj bili poznati; udaljiti je protiv njene volje bilo bi potpuno nemoguće, samo ljubav prema nečem što je ispod nje, što se ne slaže s njenim položajem, mogla ju je oterati s njena mesta. A ona, Pepi? Je li ona ikad očekivala dobiti to mesto? Ona je bila samo sobarica, imala je beznačajno mesto bez velikih izgleda na bolje; istina, kao svaka devojka i ona je imala snove o velikoj budućnosti, snovi se ne mogu zabraniti, ali na neku blistavu budućnost nije ozbiljno mislila; bila se zadovoljila onim što je postigla. A onda je Frieda neočekivano iščezla iz krčme, to je došlo tako iznenada da gostioničar nije imao pogodnu zamenu pri ruci, osvrtao se unaokolo i pogled mu je pao na nju, Pepi, a ona je, naravno, sve učinila da bude primećena. U to vreme ona je zavolela K. kao što nikoga dotad nije volela. Ona je mesecima sedela dole u svojoj majušnoj mračnoj sobici i bila pomirena s tim da će tamo ostati godinama, a u nepovoljnom slučaju da neprimetno provede i celi život, i onda se najednom pojavio on, K., junak koji oslobađa devojke i njoj otvorio slobodan put naviše. Istina, on o njoj nije ništa znao, sve to nije činio zbog nje, ali to ne umanjuje njenu zahvalnost, i u noći koja je prethodila njenom postavljenju — postavljenje nije još bilo svršeno, ali je ipak smatrano vrlo verovatnim — ona je satima provela govoreći s njim i šapćući mu u uho svoju zahvalnost. A što je to bila baš Frieda koju je on uzeo sebi na teret; bilo je u tome nečeg neshvatljivo nesebičnog što je on, njegov podvig još više je porastao u njenim očima time samo da bi njoj, Pepi, pomogao, uzeo za ljubavnicu Friedu, Friedu, tu nelepu, postariju mršavu devojku s kratkom retkom kosom,jednu, uostalom, podmuklu devojku, koja uvek ima neke tajne, što verovatno stoji u vezi s njenim izgledom; budući da u licu i telu tako jadno izgleda, mora biti da ima neke druge tajne koje se ne mogu videti i proveriti, kao na primer njena tobožnja veza s Klammom. A njoj, Pepi, dolazile su tada čak i ovakve misli: je li moguće da K. zaista voli Friedu, da on ne vara sebe ili možda vara samo Friedu, i možda će jedina posledica svega toga biti njen uspon, a onda će K. primetiti svoju zabludu ili je više neće kriti i neće uopste gledati više Friedu, već samo nju, Pepi, što ne mora biti njeno suludo umišljanje, jer, kao devojka s devojkom, ona bi se mogla vrlo dobro poneti s Friedom, to niko ne može poreći, a ono što je trenutno zasenilo K., to je bio Friedin položaj i sjaj koji mu je Frieda umela dati. I tako je ona sanjala kako će, kad bude imala to mesto, K. doći njoj moliti je, i ona će onda moći birati, ili će uslišiti molbu K. i izgubiti mesto, ili će odbiti K. pa dalje graditi karijeru. I ona se zarekla da će se svega odreći zbog njega i da će ga naučiti kako se istinski voli, što on nije imao prilike naučiti kod Friede, i da prava ljubav ne zavisi o svim počasnih položajima na svetu. Ali onda je sve drukčije ispalo. A čija je to krivica? Kriv je tome pre svega K., a zatim, istina, i Friedina prepredenost. Ali pre svega K., jer što on hoće, kakav je on čudan čovek? Sta on želi postići, kakve su to važne stvari kojima se on posvećuje i koje čine da zaboravlja ono što mu je najbliže, najdraže i najlepše? Žrtva toga je ona, Pepi, i sve je ispalo glupo i sve je izgubljeno; i onaj koji bi bio u stanju celi Gospodski konak zapaliti da izgori, ali do temelja, da mu ne ostane nikakav trag, da sav izgori kao u peći — taj bi bio njen izabranik. Dakle, ona, Pepi, došla je u krčmu pre četiri dana, baš pred ručak. Posao ovde nije lak, to je posao koji gotovo ubija čoveka, ali nije malo ni ono što se može postići. Ona ni pre nije besposličarila, i iako ni u svojim najsmelijim snovima nije sebi prisvajala to mesto, ona je ipak imala dovoljno iskustva, znala je šta to mesto iziskuje, sasvim nepripremljena nije ga preuzela. Nepripremljena ga ne bi mogla ni držati, i izgubila bi ga već u početku. Naročito kad bi se ponašala kao što se ponašaju sobarice. Sobarica se s vremenom potpuno izgubi i zaboravi; to je posao kao u kakvom rudniku, bar kad je u pitanju sekretarski hodnik, jer osim ono malo dnevnih posetilaca koji se tu i tamo promuvaju i ne smeju se ni pogledati, danima se ne vidi čovek, osim dve ili tri druge sobarice koje su isto tako ogorčene. Ujutro se ne sme uopste izlaziti iz sobe, jer sekretari tada žele biti sami među sobom, jelo im iz kuhinje donose sluge, to obično nije stvar sobarica, a i dok sekretari jedu, one se ne smeju pokazivati u hodniku. Samo kad gospoda rade, sobarice smeju raspremati sobe, ali naravno ne one zauzete, samo one koje su tog trenutka prazne, i posao se mora obavljati sasvim tiho da se gospodi ne bi smetalo pri radu. Ali kako je moguće raspremati tiho, kad gospoda ostaju u sobama po nekoliko dana, a uz to još po njima švrljaju i sluge, ta prljava bagra, i soba, kad sobarica napokon sme ući u nju, nalazi se u takvom stanju da je čak ni potop ne bi oprao. Istina, to su visoka gospoda, ali za raspremanje sobe za njima treba imati snage, da bi se svladalo gađenje. Sobarice, uglavnom, nemaju preterano mnogo posla, ali on nije zavidan. I nikad lepa reč, samo pokude, naročito one do kojih najčešće dolazi i koje su najmučnije: da su se pri raspremanju izgubili spisi. Stvarno, ništa se ne izgubi, svaki papirić se predaje gostioničaru; svakako spisi se gube, ali ne krivicom sobarica. A onda dolaze komisije i devojke moraju napuštati svoju sobu, komisije premeću krevete, devojke nemaju gotovo ništa svoje, ono malo njihovih stvari nalazi se u jednoj košari, ali komisije satima pretražuju. Naravno, ne nađu ništa, otkud bi tamo bili spisi? Sta će spisi devojkama? I rezultat su samo preko gostioničara ponovljene pokude i pretnje od razočarane komisije. I tako nikad mira, ni danju ni noću. Galama do pola noći, galama čim svane. Samo kad se tamo ne bi moralo spavati, ali se mora, jer dužnost je sobarica, naročito noću, donositi iz kuhinje malenkosti koje im se u međuvremenu naručuju. Tek svaki čas, iznenada, udarac šakom o vrata devojačke sobe, priopstavanje narudžbe, trčanje dole u kuhinju, drmusanje zaspalih kuhinjskih momaka, stavljanje poslužavnika s naručenim stvarima ispred sobaričinih vrata, odakle će ga sluge odneti, kako je sve to žalosno. Ali ipak, ni to nije ono najgore. Najgore je naprotiv kad nema narudžbi, kad se u poodmakloj noći, kad svi već trebaju spavati, i kad napokon mahom svi i spavaju, pokatkad neko počne šuljati oko vrata devojačke sobe. Onda devojke ustaju iz kreveta—kreveti su jedan iznad drugog, prostora je tamo uopste vrlo malo, cela devojačka soba je u stvari jedan ormar s tri pregrade — osluškuju na vratima, kleče i drže se zagrljene od straha. I stalno se čuje kako se neko šulja oko vrata. Svima bi laknulo kad bi već ušao, ali se ništa ne događa, niko ne ulazi. A mora se reći da ne mora tu neizostavno pretiti neka opasnost, možda je to samo neko koji se amo-tamo šeta pred vratima i razmišlja bi li nešto naručio i nikako se ne može odlučiti. Možda je samo to, a možda i nešto drugo. Uistinu devojke i ne poznaju gospodu, jedva da su ih očima videle. Bilo kako bilo, tek u sobi devojke su mrtve od straha, i kad se sve stiša, one se naslone na zid i nemaju snage opet se popeti u krevet. Takav život ponovno očekuje nju, Pepi, i ona još večeras treba opet zauzeti svoje mesto u devojačkoj sobi. A zašto? Zbog K. i zbog Friede. Opet natrag u taj život od kojeg tek što je pobegla, pobegla istina zahvaljujući K., ali ujedno ulažući sa svoje strane najveće napore. Jer u onoj službi tamo devojke se zapuste, čak i one najurednije. Za koga da se uređuju? Niko ih ne gleda, u najboljem slučaju samo kuhinjska služinčad; kojoj je devojci to dovoljno, ona neka se uređuje. Inače se celo vreme provodi u svojoj sobici ili u sobama gospode, koje su takve da predstavlja lakomislenost i rasipništvo makar samo kročiti nogom u njih u čistim haljinama. I živeti stalno pri električnoj svetlosti i u zagušljivom zraku — jer se neprekidno loži — i u stvari biti uvek umoran. Jer ono jedno slobodno popodne u nedelji provede se najbolje ako se prespava mirno i bez straha u nekom ograđenom kutku kuhinje. Zbog čega se onda doterivati? Nema čovek volje naprosto ni za oblačenje. A onda je ona, Pepi, iznenada premeštena u krčmu, gde je bilo potrebno, pod pretpostavkom da se želi održati na tom mestu, postupati obratno; gde je ona stalno pred očima ljudi, a među njima ima i vrlo razmažene gospode, koja sve primećuju, i zbog čega je uvek morala izgledati što je moguće finije i dopadljivije. Dakle, to je bio čitav preokret. I ona, Pepi, može za sebe reći da ništa nije propustila učiniti. Kako će se to kasnije razvijati, to nju nije brinulo. Znala je da ona ima sposobnosti koje ovo mesto iziskuje, toga je ona potpuno svesna i to uverenje ona još ima i niko joj ga ne može oduzeti, čak ni danas, na dan njena poraza. Teškoća je za nju bila samo u tome kako će se pokazati u prvim danima, dok je još samo bedna sobarica, bez haljina i ukrasa, i zato što gospoda nemaju strpljenja čekati kako će se ona razvijati, već hoće odmah bez čekanja imati krčmaricu kakva ona treba biti, inače okreću glavu od nje. Reklo bi se da njihovi prohtevi nisu naročito veliki, kad ih je Frieda ipak mogla zadovoljiti. Ali to nije tačno. Ona, Pepi, često je o tome razmišljala, često se sastajala s Friedom, a jedno vreme čak je zajedno s njom i spavala. Friedi nije lako pohvatati tragove, i ko se dobro ne pazi — a koja se gospoda dobro paze? — odmah ga ona zavede. Frieda sama najbolje zna kako jadno izgleda, na primer, videti je prvi put s raspletenom kosom, ruke se sklope od sažaljenja; jedna takva devojka, po pravilu, ne bi smela biti čak ni sobarica. Ona to i sama zna i ponekad je noću plakala zbog toga, pribijala se uz nju, Pepi, i njenu kosu obavijala oko svoje glave. Ali kad je u službi, onda sve sumnje kod nje iščeznu, ona sebe smatra najlepšom i zna pravi put i način da svakog u to uveri. Ona poznaje ljude, i to je njena velika veština. A ume lagati i varati na brzinu, kako ljudi ne bi imali vremena to podrobnije proveriti. Naravno, to ne može trajati stalno, ljudi ipak imaju oči i na kraju uvide istinu. Međutim, čim primieti takvu opasnost, ona već ima spremno drugo sredstvo, u poslednje vreme, na primer, to je njena veza s Klammom. Njena veza s Klammom! Ako u to ne veruješ, idi i proveri; pitaj Klammom. Lukavo, zar ne, vrlo lukavo. Ali ako ti se ne ide Klammu raspitivati se zbog takve stvari, jer verovatno ne možeš do njega doći ni kad su u pitanju beskrajno važnije stvari, i Klamm ti je potpuno nepristupačan — naravno samo tebi i tebi sličnima, jer, na primer, Frieda skakuće k njemu kad god hoće — ali iako je to tako, stvar ipak može biti proverena, treba samo čekati. Klamm ipak neće dugo da trpi takve lažne glasove; njega sigurno vrlo mnogo zanima što se o njemu priča u krčmi i gostinskim sobama, sve to ima za njega veliku važnost, i sve što je netačno, on će to odmah ispraviti. Ali on ništa ne ispravlja, i kako se nema što ispravljati, onda je to gola istina. U stvari, ono što se vidi samo je to da Frieda nosi pivo u Klammovu sobu i vraća se s naplaćenim računom; međutim, ono što se ne vidi, to priča Frieda i mora joj se verovati. Uistinu, ona ništa ne priča, ona ne razglašava takve tajne, ne, tajne se same od sebe razglašavaju oko nje, a ona, budući da su već razglašene, mora i sama govoriti o njima, ali skromno, ne tvrdeći sama ništa, i jedino se poziva na ono što je i inače već opste poznato. Ali ipak ne priča sve, na primer da Klamm, otkad je ona u krčmi, manje pije pivo nego pre, ne mnogo manje ali ipak primetno manje; o tome ona ne govori, jer to može imati razne uzroke, da je, na primer, došlo vreme kad Klammu pivo manje prija ili da on zbog Friede zaboravlja čak i piti pivo. U svakom slučaju, dakle, Frieda je Klammova ljubavnica, ma koliko to bilo čudno. A kako da kod drugih ne izaziva divljenje ono što je za Klamma dovoljno dobro? I tako je Frieda, dok se okreneš, postala velika lepota i devojka sasvim onakva kakva je krčmi potrebna, gotovo još i lepša, vrednija, jedva da je krčma dovoljna za nju. I zaista — mnogi se ljudi čude što je ona još u krčmi. Biti krčmarica, to je mnogo, imati vezu s Klammom, u tom svojstvu, izgleda vrlo verovatno, ali kad krčmarica jednom postane Klammova ljubavnica, zašto je on onda ostavlja u krčmi, i to tako dugo? Zašto je ne uzdigne još više? Možete hiljadu puta reći ljudima da tu nema proturečnosti, da Klamm ima određene razloge što tako postupa, ili da će Frieda biti unapređena u najkraćem vremenu i da će to biti iznenada, najedanput, sve to ne vredi mnogo; ljudi imaju i određena shvatanja, i nikakva veština nije u stanju navesti ih da ih se trajno odreknu. Niko više u to nije sumnjao da je Frieda Klammova ljubavnica, čak i onima koji su očigledno znali bolje bilo je već dosta sumnjati u to. »Neka, do đavola, bude Klammova ljubavnica«, mislili su oni, »ali kad je već to, onda hoćemo videti i kako se ona uzdiže.« Međutim, od toga nema ništa, Frieda je ostala u krčmi kao i dotle, i potajno je bila vrlo radosna što je to tako. Ali, istina, kod ljudi je izgubila od ugleda, to je naravno ona dobro primetila; ona obično primeti stvari i pre nego što se dogode. Jedna zaista lepa, ljupka devojka, kad se uživi u krčmarski poziv, ne mora se služiti trikovima: dok je lepa, biće i krčmarica, osim ako se ne dogodi neki izuzetno nesretan slučaj. Međutim, devojka kao Frieda mora se stalno plašiti za svoje mesto, naravno ona to iz razumljivih razloga neće pokazati, pre se žali na mesto da ga drugi ne bi poželeli. Međutim, potajno, stalno motri kakvo je raspoloženje kod ljudi. I tako je uvidela kako su ljudi postali ravnodušni, kako se za njih ne isplati ni oči podići kad se ona pojavi, da joj čak ni sluge više ne poklanjaju pažnju, da se više drže Olge i sličnih devojaka, što je razumljivo; primetila je i po gostioničarevi! ponašanju da je ona sve manje nezamenljiva, iznalaziti stalno nove priče o Klammu nije moguće, sve ima svoje granice, i tako se dobra Frieda odlučila na nešto novo. Ko bi samo bio u stanju odmah to prozreti! Ona, Pepi, slutila je, ali prozrela jasno, na žalost, nije. Frieda se odlučila napraviti skandal, da se ona, Klammova ljubavnica, baci u naručje bilo kome drugom, po mogućnosti nekom ko je najniži po rangu. To će uzvitlati prašinu, o tome će se dugo govoriti i napokon, napokon će se svet ponovno setiti šta to znači biti Klammova ljubavnica i šta znači tu čast baciti pod noge u zanosu jedne nove ljubavi. Teško je bilo samo naći odgovarajućeg čoveka s kojim će odigrati ovu mudru igru. To nije smio biti neki Friedin poznanik, čak ni neki sluga, on bi je sigurno pogledao razrogačenih očiju i otišao dalje, a pre svega on ne bi izgledao dovoljno ozbiljan, niti bi sva govorljivost bila u stanju stvoriti uverenje da je on Friedu napastovao, da se ona nije mogla braniti i da mu se podala u trenucima bezumnosti. Jer iako je to trebao biti neko sasvim s dna, on je ipak morao biti takav da se može verovati da se on pored svih svojih zatucanih prostačkih navika ni u koju drugu nije zaljubio nego baš u Friedu, i da nema nikakvu veću želju nego—Gospode Bože! — oženiti se Friedom. I to je morao biti čovjek, iako priprost — po mogućnosti priprostiji od sluge, mnogo priprostiji od sluge — ipak čovek zbog kojeg neće svaka devojka biti ismejana, neko u kome i druge razumne devojke mogu videti nešto privlačno. Gde naći takvog čoveka? Druga devojka bi ga možda uzalud tražila celog života. Ali Friedina sreća dovodi joj geometra ravno u krčmu, i možda baš one večeri kad joj je taj plan prvi put prošao kroz glavu. Geometar! Da, što on, K., uopste misli? Kakve to neobične stvari on ima u glavi? Hoće li on postići nešto naročito? Dobiti dobro mesto, odlikovanje? Teži li on za tim? Ako je tako, onda je on od samog početka morao drukčije postupiti. Pa on je niko i ništa, žalosno je čoveku pogledati njegov položaj. On je geometar, to je možda nešto, znači da je nešto naučio, ali ako s tim ne može ništa preduzeti, onda ipak znači da nije ništa. Uz to on još ima prohteve, nema uopste nikakvu podršku a postavlja zahteve, istina ne neposredno, ali se primećuje da postavlja nekakve zahteve, i to ipak ljuti. Zna li on da čak i jednoj sobarici šteti ako s njim duže razgovara? I sa svim tim naročitim prohtevima on još prve večeri uleće u najjednostavniju klopku! Zar ga nije stid? Čime ga je to Frieda privukla? Sada bi ipak mogao to priznati. Je li mu se zaista moglo svideti to mršavo žutičavo stvorenje? Ah ne, pa on nju nije ni pogledao, ona mu je samo rekla da je Klammova ljubavnica, za njega je to onda bila novost, i bio je izgubljen. Sada se Frieda morala iseliti, jer naravno njoj nije bilo više mesta u Gospodskom konaku. Ona, Pepi, videla je Friedu još onog jutra kad se selila, celokupno osoblje bilo se iskupilo, svako je bio radoznao da vidi taj prizor. A njena moć bila je tolika da su je svi sažalevali, svi, čak i njeni neprijatelji. Tako se od početka njen račun pokazao tačan: podati se jednom takvom čoveku izgledalo je svima neshvatjivo i kao neka zla kob, a male kuhinjske devojke, koje naravno obožavaju krčmaricu, nisu se mogle utešiti. Čak i ona, Pepi, bila je dirnuta, ni ona se nije mogla potpuno obraniti, iako je njenu pažnju privuklo nešto drugo. Naime, primetila je kako je Frieda u stvari vrlo malo ožalošćena. To je napokon ipak bila užasna nesreća, ta koja je nju zadesila; ona se istina pravila kao da je vrlo nesretna, ali ipak ne dovoljno, i njeno pretvaranje nije moglo prevariti nju, Pepi. Sto joj je, dakle, ulevalo nadu? Da nije valjda sreća nove ljubavi? Ta mogućnost otpada. Šta onda? Šta joj je davalo snagu da čak i prema njoj, Pepi, koja je već tada važila za njenu naslednicu, ostane onako odmereno prijateljski raspoložena kao što je uvek bila? Ona, Pepi, tada nije imala dovoljno vremena o tome razmišljati, imala je toliko mnogo posla spremajući se za novu službu. Mogla je svakog trena stupiti na novo mesto, a još nije imala ni lepu frizuru, ni elegantnu haljinu, ni fino rublje, ni upotrebljive cipele. Sve je to moralo biti stvoreno za nekoliko sati; jer ako se ne može opremiti kako treba, onda je bolje da se odrekne mesta, jer će ga ionako izgubiti za pola sata, to je sasvim sigurno. Delomično je ipak uspela. Što se tiče češljanja, ona je tu naročito darovita, čak je nju i gostioničarka jednom zvala sebi da je izfrizira; to je stvar njene naročito lake ruke, a uostalom i njena bujna kosa je takva da može raditi s njom šta hoće. A pomogla se i haljinom. Njene obe kolegice ostale su joj verne: to je u izvesnom pogledu i za njih bila čast da jedna devojka iz njihove grupe postane krčmarica, a zatim će im ona, Pepi, kasnije,kad bude na vlasti, moći činiti razne usluge. Jedna devojka je imala već odavno skupocenu tkaninu koja je bila njeno blago, često ju je pokazivala drugima da bi joj se divili, sanjala je o tome kako će je jednom zanosno nositi i — to je bilo vrlo lepo od nje — budući da je sad bila potrebna, njoj, Pepi, ona ju je žrtvovala. I obe su joj pomagale pri šivenju; ne bi se više zalagale ni da su za sebe šile. Šta više, rad je tekao u dobrom raspoloženju i sreći. Sedele su svaka na svom krevetu, jedna iznad druge, šile i pevale i dodavale, čas gore čas dole, jedna drugoj gotove delove i pribor. Kad ona, Pepi, misli na to, njoj je još teže na srcu što je sve to bilo uzalud i što se ona sada praznih ruku vraća svojim prijateljicama! Kolika je to nesreća i kako je lakomisleno izazvana, pre svega od njega, K.! Kako su se onda sve radovale zbog haljine; haljina je izgledala kao garancija uspeha i kad je ona, Pepi, naknadno pronašla još i mesto za vrpčicu, nestalo je i poslednje strepnje. A zar haljina zaista nije lepa? Sad je već izgužvana i malo umrljana, ali ona nema nikakvu drugu haljinu, ovu je morala nositi i danju i noću, ali se još vidi kako je lepa — ni one proklete Barnabasove ne bi bile u stanju napraviti bolju. A to, da se haljina po volji može zategnuti i opet popustiti, gore kao i dole, da je to doduše jedna haljina, ali vrlo promenljiva — to je najveća prednost koju haljina ima, ona se ne želi time hvaliti, mladoj zdravoj devojci sve lepo stoji.

Mnogo je teže bilo nabaviti rublje i obuću, i tu je upravo počelo s neuspesima. Prijateljice su joj i tu pomagale koliko su mogle, ali nisu mogle mnogo. Bilo je to ipak vrlo jednostavno rublje koje su one sakupile i iskrpile, a umesto cipelica s visokim potpeticama morala je ostati pri papučama, koje je bolje sakriti nego pokazivati. Tešili su je: ni Frieda nije bila naročito lepo obučena, a ponekad je izgledala tako neuredna da su gosti više voleli da ih služe drumski momci nego ona. Tako je zaista i bilo, ali Frieda je to mogla, ona je več bila u milosti i uživala ugled. Kad se jedna dama pokaže jednom prljava i neuredno obučena, to je utoliko primamljivije, ali kod početnice kao što je ona? Uostalom, Frieda i nije imala ni trunke ukusa. Ako neko već ima žutičavu kožu, onda mora to trpeti, ali ne mora uz to još, kao što radi Frieda, navući izrezanu bluzu krem boje, tako da ti se od žutila mora smučiti. A čak i kad toga ne bi bilo, ona je bila preškrta da bi se dobro oblačila; sve što je zarađivala sklanjala je na stranu, niko ne zna zašto. Novac joj u službi nije bio potreban, Frieda je prolazila s lažima i trikovima; ona, Pepi, nije se htela ugledati na nju, i zato je opravdano što se toliko doterivala da bi potpuno došla do izražaja, naročito na početku. Da je raspolagala jačim sredstvima, ona bi ostala pobednica usprkos svom lukavstvu Friede i ludosti K. Ono malo umešnosti i znanja što je bilo potrebno, ona je već pre naučila. Čim je stupila na posao, odmah se uživela. Niko na poslu nije primećivao da Frieda nije tu. Tek drugog dana neki gosti su se raspitivali gde je Frieda. Nije napravljena nijedna greška, gostioničar je bio zadovoljan; iz straha da se nešto ne dogodi, prvog dana nije izlazio iz krčme, posle je dolazio samo s vremena na vreme i na kraju, budući da je blagajna bila u redu — prihodi su šta više prosečno bili veći nego u Friedino vreme — gostioničar je sve prepustio njoj, Pepi. Ona je uvela novine. Frieda je volela sve nadgledati, ali ne iz marljivosti, već iz škrtosti, iz vlastohleplja, iz straha da nekome ne ustupi nešto od svojih prava; nadgledala je i sluge, bar delomično i naročito kad je neko promatra; međutim, ona, Pepi, prepustila je taj posao potpuno podrumskim momcima, koji su za taj posao i bili mnogo pogodniji. Na taj način imala je više vremena za gostinske sobe i goste je brže posluživala; pa ipak stizala je sa svakim progovoriti po nekoliko reči, a ne kao Frieda, koja se tobože potpuno čuvala za Klamma i na svaku reč i svaki pokušaj približavanja nekog drugog gledala kao na vređanje Klamma. To je uostalom bilo pametno, jer kad bi ipak nekog pustila da joj se približi, to je značilo ukazati nekome nečuvenu milost. Ona, Pepi, mrzila je, međutim, takve trikove, a u početku joj ne bi ni koristili. Ona je bila ljubazna prema svakom i svaki joj je uzvraćao ljubaznost ljubaznošću. Svi su bili vidno zadovoljni nastalom promenom. Kad poslom zamorena gospoda napokon sednu na trenutak da popiju pivo, onda ih jedna reč, jedan pogled, jedno sleganje ramenima može doslovno preporoditi. Sve ruke su se tako rado zavlačile u njene uvojke da se ona morala i po deset puta dnevno češljati, tim se uvojcima i ne može niko odupreti, čak ni on, K., inače toliko rasteresen. Tako su proticali uzbudljivi dani, istina puni napora, ali i puni uspeha. Da nisu samo tako brzo protekli, da ih je samo bilo malo više! Četiri dana je previše malo, ma koliko da se nije žalilo napora; peti dan možda bi već bio dovoljan, ali četiri dana bilo je vrlo malo. Doduše ona, Pepi, već za ta četiri dana stvorila je sebi pokrovitelje i prijatelje, i kad bi samo smela verovati svim pogledima koji su je pratili, ona je takoreći plivala u moru prijateljskih osećaja; jedan pisar, Bartmeier po imenu, zaljubio se u nju, darovao joj je jedan lančić s medaljonom, a u medaljonu je bila njegova slika, što je istina bila drskost; to i mnogošto drugo se dogodilo, ali to su ipak bila samo četiri dana, a za ta četiri dana kad se ona, Pepi, za to založi, Frieda je mogla biti prilično zaboravljena, iako ne potpuno. Međutim, Frieda bi ipak bila zaboravljena, možda još i pre, da se nije pobrinula da zbog njenoga velikog skandala ljudi pričaju o njoj; ona je time za ljude postala nešto novo, i samo iz radoznalosti oni bi je hteli opet rado videti. Ono što im je bilo nezanimljivo do dosade, dobilo je za njih ponovno izvesnu draž zaslugom inače potpuno ravnodušnog K.; istina oni se ne bi odrekli nje, Pepi, dok god bi ona tu stajala i delovala svojom prisustnošću, ali to su mahom starija gospoda, s ustaljenim navikama, dok se naviknu na novu krčmaricu, ma koliko to bila promena na bolje, to ipak traje nekoliko dana, traje nekoliko dana i protiv volje same gospode, možda traje samo pet dana, ali četiri dana nije dovoljno, i zato, usprkos svemu, ona, Pepi, važila je još kao samo privremena. A onda ono što je možda najveća nesreća: za ta četiri dana Klamm, iako je bio u selu prva dva dana, nije dolazio u gostinsku sobu. Da je došao, ona, Pepi, bila bi stavljena na sudbonosni ispit, na ispit kojeg se ona, uostalom, nije bojala, kojem se pre radovala. Ona, istina, ne bi — u takve stvari najbolje je uopste ne zadirati — postala Klammova ljubavnica, i ne bi se laganjem uzdizala do toga, ali bi znala bar isto onako koketno kao Frieda staviti čašu piva na stol, bez one Friedine nametljivosti ljupko pozdraviti i ljupko zahvaliti i, ako Klamm uopste nešto traži u očima jedne devojke, onda bi toga u njenim, Pepinim, očima mogao sigurno naći koliko god želi. Ali zašto nije došao? Slučajno? I ona je onda u to verovala. Oba ta dana očekivala ga je svakog trenutka, čekala ga je i noću. »Sad će Klamm doći«, stalno je mislila i trčala gore-dole bez ikakvog razloga, ponesena nemirom očekivanja i u želji da ga vidi odmah, prva, čim uđe. To neprekidno razočaranje jako ju je izmorilo; možda zbog toga nije dala od sebe onoliko koliko bi ona inače mogla dati. Kad bi dobila malo vremena, ona bi se ušuljala gore u hodnik, u koji je pristup osoblju bio strogo zabranjen, zavukla bi se u jedno udubljenje u zidu i čekala. »Kad bi samo Klamm sada naišao«, mislila je, »kad bih ga samo uzela iz njegove sobe i na svojim rukama odnela dole u gostinsku sobu. Pod takvim teretom ja se ne bih srušila, ma koliko da je on inače velik.« Ali on nije došao. U tom hodniku gore tako je sve mirno da to ne može sebi predočiti onaj koji nije bio tamo. Toliko mirno da se tamo ne može dugo izdržati, ona mirnoća tera. Pa ipak, deset puta isterana, deset puta se ona ponovno penjala tamo. Bilo je to, naravno, besmisleno. Ako je Klamm hteo doći, on bi došao, ako nije hteo doći, ona, Pepi, ne bi ga namamila da dođe pa makar se tamo u udubljenju i ugušila od silnog lupanja srca. Smisla to nije imalo; ali, ne dođe li Klamm, onda je sve bilo bez smisla. A on nije došao. Ona, Pepi, zna danas zašto Klamm nije onda došao. Frieda bi imala divnu zabavu da je mogla videti nju, Pepi, gore u hodniku, u udubljenju, s obema rukama pritisnutim na srce. Klamm nije sišao, jer Frieda to nije dopustila. Ona je to postigla ne svojim molbama, jer njene molbe ne dolaze do Klamma. Ali ona je pauk, ona ima veze za koje niko ne zna. Kad ona, Pepi, kaže nešto nekom gostu, ona to kaže otvoreno, i susedni sto može to čuti. Frieda ništa ne govori, ostavi pivo na stolu i ode: samo njena svilena donja suknja, jedino na što troši novac, šušti. Međutim, kad jednom nešto kaže, ona to ne kaže glasno, već gostu šapuće, naginje se prema njemu, tako da za susednim stolom svi ćule uši. To što kaže verovatno nema nikakve važnosti, ali ipak ne uvek; veze ona ima, održava jednu pomoću druge, i ako u većini veze ne pomažu — ko bi se stalno brinuo za Friedu? — ipak tu i tamo drži jednu čvrsto u ruci. Te veze počela je sada iskorištavati. On, K., omogućio joj je to, jer umesto da sedi pokraj nje i da je čuva, on se nije gotovo ni zadržavao kod kuće; lutao je unaokolo, vodio razgovore tu i tamo, za sve je imao vremena samo ne za Friedu i, da bi joj dao još više slobode, on se napokon iz gostionice Kod mosta preselio u praznu školu. Sve je to predstavljalo lep početak medenog meseca. Ona, Pepi, sigurno je poslednja koja će prekoravati K. što nije izdržao pokraj Friede; izdržati pokraj nje i nije moguće.
Ali zašto je nije onda sasvim napustio, zašto se stalno vraćao njoj, zašto je svojim lutanjima stvarao utisak da se bori za nju? Izgledalo je zbog toga kao da je on tek u dodiru s Friedom otkrio svoju stvarnu ništavnost, da se želi pokazati dostojnim Friede, nekako se progurati napred i zato se privremeno odriče zadovoljstva da bude pokraj nje, da bi posle smeo neometano nadoknaditi to odricanje. U međuvremenu Frieda nije sedela prekrstenih ruku: ona je u školi, gde je verovatno nagovorila K. da dođu, motri odatle Gospodski konak i motri na K. Pri ruci ima odlične izvestitelje: njegove pomoćnike, koje je K. — što je teško shvatiti, što je teško shvatiti čak i kad se zna kakav je K. — potpuno prepustio njoj, Friedi. Ona ih šalje svojim starim prijateljima, podseća ih na sebe, žali se kako je pala u ruke jednog čoveka kao što je K., huška ih protiv nje, Pepi, nagoveštava svoj skori dolazak, moli za pomoć, preklinje ih da ništa ne odaju Klammu, pravi se kao da joj je stalo da poštedi Klamma i da zato treba po svaku cenu sprečiti da on silazi ovamo. Ono što jednima objašnjava kao šteđenje Klamma, prikazuje gostioničaru kao svoj uspeh, skreće mu pažnju na to da Klamm više ne dolazi. Kako bi on i mogao doći, kad tamo dole poslužuje samo neka Pepi! Istina, gostioničar nije kriv, ova Pepi je ipak najbolja zamena koja se mogla naći, ali nije dovoljna zamena za nju, Friedu, čak ni za nekoliko dana. O celokupnoj toj Friedinoj aktivnosti on, K., ništa ne zna, jer kad ne luta naokolo, on, ne sluteći ništa, sedi pokraj njenih nogu, dok ona broji sate koji je još odvajaju od krčme. Ali pomoćnici ne obavljaju samo ovu kurirsku službu, oni služe i zato da njega, K., prave ljubomornim, da se ne ohladi. Frieda poznaje pomoćnike još od svoga detinjstva, sigurno je da oni nemaju više nikakve tajne među sobom, ali u čast njemu, K., počinju čeznuti jedno za drugim, i on se plaši da se iz toga ne rodi neka velika ljubav. I za ljubav Friedi on, K., čini sve, i ono najproturečnije, dopušta pomoćnicima da ga prave ljubomornim, ali ipak trpi da sve troje ostaju zajedno dok on sam odlazi na svoja putovanja. Izgleda gotovo kao da je on Friedin treći pomoćnik. I napokon, na temelju svojih zapažanja, Frieda se odlučuje na veliki potez: odlučila se vratiti. Zaista, krajnje je vreme i naprosto je za divljenje kako je Frieda, ta lukava žena, umela to osetiti i iskoristiti, tu sposobnost da uoči i odluči se u pravom trenutku, nju ima samo Frieda; kad bi tu sposobnost imala ona, Pepi, kako bi njen život drukčije izgledao! Da je Frieda ostala u školi samo dan ili dva duze, ona, Pepi, ne bi više mogla biti oterana; konačno bi postala krčmarica, održala bi se, bila bi omiljena kod svih, zaradila dovoljno novca da svoju sjajnu garderobu upotpuni; samo još dan-dva, i Klamma nikakve smicalice više ne mogu zadržati od gostinske sobe, on dolazi, pije, oseća se ugodno i, pod pretpostavkom da uopste primeti Friedinu odsutnost, zadovoljan je promenom u najvećoj meri; samo još dan-dva i Frieda s njenim skandalom, s njenim vezama, s pomoćnicima, sa svim tim i usprkos svemu tome potpuno je zaboravljena i nikad više ne može doći do izražaja. Ona bi se možda mogla čvršće uhvatiti za K. i mogla bi naučiti istinski ga voleti, pod pretpostavkom da je ona to uopste u stanju. Ali ne, nije ni to. Jer ni njemu nije potrebno više od jednog dana da mu ona dosadi, da uvidi kako ga beskrajno vara sa svim i svačim, svojom tobožnjom lepotom, svojom tobožnjom vernošću, a najviše tobožnjom Klammovom ljubavlju, i njemu je potreban samo jedan dan, ne više, da i nju i celu tu pomoćničku bagru istera iz kuće; zamislite samo, čak ni njemu, K., nije potrebno više! I tu, između te dve opasnosti, kad se grobnica počinje već doslovno zatvarati nad njom — K. u svojoj naivnosti ipak još drži otvoren poslednji mogući izlaz — Frieda se izvlači. Iznenada — niko to više nije mogao očekivati, to je u suprotnosti s prirodom — iznenada ona je ta koja otera njega, K., njega koji je i dalje voli, koji i dalje juri za njom, i, posredstvom prijatelja i pomoćnika, prikazuje se gostioničaru kao spasiteljica, zahvaljujući svom skandalu još primamljivija nego pre, željena od najnižih do najviših, ali tom najnižem podana samo trenutno da bi ga ubrzo odgurnula, kao što je red, i opet i za njega i za sve druge postala nedostižna kao ranije, samo što se pre u sve to s pravom sumnjalo, a sada se opet pokazalo tačno. I tako se ona vraća, gostioničar se koleba, gleda iskosa na nju, Pepi — da li da je žrtvuje, nju koja se tako dobro pokazala? — ali brzo je nagovoren, mnogo što govori u prilog Friedi, a pre svega to da će ona opet pridobiti Klamma za gostinsku sobu. I tako mi sad čekamo, ona, Pepi, neće čekati da Frieda dođe pred veče i u trijumfu preuzme mesto. Novac je već predala gostioničarki i može ići. Posteljna pregrada u devojačkoj sobi već je spremna; otići će tamo, dočekaće je uplakane prijateljice, skinut će haljinu s tela i vrpce s kose, sve će to nabiti u neki zapećak, gde će biti dobro skriveno da je bez potrebe ne podseća na vremena koja treba predati zaboravu. Onda će uzeti veliku kantu i metlu, stisnuti zube i dati se na posao. Zasada još, međutim, morala je sve to ispričati njemu, K., koji bez njene pomoći ni sada ništa ne bi znao, da bi uvideo jednom kako se ružno poneo prema njoj, Pepi, i koliko ju je unesrećio. Istina, i on je sam pritom bio zloupotrijebljen.

Pepi je završila. Odahnuvši, ona obrisa nekoliko suza u očima i na licu i gledaše K. kimajući glavom, kao da je htela reći da u osnovi uopste nije u pitanju njena nesreća; ona će je znati podneti i zato joj nije potrebna ničija ni pomoć ni uteha, a najmanje njegova, jer usprkos svojoj mladosti ona poznaje život i njena nesreća je samo potvrda njena iskustva, ali je reč o K.; njemu je ona htela otvoriti oči i smatrala je da je to potrebno učiniti i sada kad su se srušile sve njene nade.

»Neobuzdanu maštu imaš, Pepi«, reče K. »Uopste nije istina da si ti tek sada otkrila te stvari; to su sve samo snovi i zone vaše mračne, uske devojačke sobe dole, i tamo su oni na svome mestu, ali ovde, u slobodnoj krčmi, oni čudno odudaraju. S takvim shvatanjima ti se ne bi mogla ovde održati, to je sasvim jasno. Već i tvoja haljina i tvoja frizura, kojima se ti toliko hvališ, samo su ružan proizvod onog mraka i onih kreveta u vašoj sobi, tamo svakako izgledaju vrlo lepo, ali ovde se svako zbog toga smeje, bilo pritajeno ili javno. I što ti tu još pričaš? Dakle, zloupotrebljen sam i prevaren? Ne, draga Pepi, ja sam isto tako malo zloupotrebljen i prevaren kao i ti. Tačno je da me je Frieda zasad napustila, odnosno da je, kako si se ti izrazila, pobegla s jednim pomoćnikom, neki tračak istine ti vidiš, isto tako je zaista vrlo malo verovatno da će ona još postati moja žena, ali je potpuna neistina da je ona meni dosadila ili da sam je ja, šta više, oterao već prvog idućeg dana, ili da je ona mene varala u onom smislu u kojem inače žena obično vara čoveka. Vi sobarice naučile ste viriti kroz ključanice i vaš način razmišljanja je takav da po jednoj sitnici koju zaista vidite isto tako lako, kao i pogrešno sudite o svemu. Posledica je toga, na primer, da ja o celoj ovoj stvari mnogo manje znam nego ti. Ja ne mogu objasniti ni približno tako tačno kao ti zbog čega je mene Frieda napustila. Meni se čini da je najverovatnije objašnjenje, koje si i ti dodirnula ali nisi iskoristila, to da sam je ja zanemarivao. To je na žalost istina, ja sam je zanemarivao, ali to ima posebne razloge koji ne spadaju ovde; ja bih bio sretan kad bi se ona vratila, ali bih je opet odmah počeo zanemarivati. Tako je to. Dok je bila kod mene, ja sam stalno bio na tim toliko ismejavanim putovanjima, pošto je sad otišla, ja sam gotovo nezaposlen, umoran sam, imam sve veću želju da se uopste ničeg ne prihvatim. Možeš li mi ti, Pepi, dati neki savet?« »Naravno«, reče Pepi, oživi najedanput i uhvati K. za ramena: »Mi smo oboje prevareni, budimo zajedno. Dođi dole k nama, devojkama.« »Dokle god se žališ na to kako smo prevareni«, reče K., »ja se ne mogu složiti s tobom. Ti stalno hoćeš biti prevarena, jer ti to godi i dira te. Istina je, međutim, u tome da ti nisi stvorena za ovo mesto. Koliko je to tačno, kad to uviđam čak i ja, koji sam, po tvom mišljenju, najveća neznalica! Ti si, Pepi, dobra devojka, ali doći do tog saznanja nije baš lako; ja sam te, na primer, u početku smatrao surovom i oholom, ali ti to nisi, samo ti je ovo mesto zavrtelo glavom, jer mu ti ne odgovaraš. Neću reći da je mesto previše visoko za tebe; to ako hoćeš, nije neko izuzetno mesto, malo je cenjenije od tvog prijašnjeg, ali uopste uzevši razlika nije velika, pre su oba toliko slična da ih čovek može pomešati; gotovo bi se još moglo tvrditi i to da je položaj sobarice bolji od položaja krčmarice, jer tamo si stalno među sekretarima, dok ovde, iako istina u gostinskim sobama služiš i nadglednike sekretara, ipak se moraš upuštati i s potpuno priprostim svetom, kao što sam, na primer, ja; eto, po pravilu ja se smem zadržavati samo ovde, u krčmi, a zar ta mogućnost druženja sa mnom treba značiti neku izuzetno veliku čast? Lepo, tebi se to možda tako čini i ti verovatno imaš svoje razloge. Ali baš zbog toga nisi za ovo mesto. To je mesto kao i svako drugo, ali za tebe je to nebesko carstvo, i zato u svemu preteruješ, lickaš se, kao što se po tvom mišljenju lickaju anđeli — u stvari, oni drukčije izgledaju — drhtiš za mesto, osećaš se stalno proganjana, pokušavaš prevelikom ljubaznošću pridobiti sve za koje misliš da te mogu podržati, ali im baš time smetaš i odbijaš ih od sebe, jer oni žele u krčmi imati mir, a ne uz svoje brige još i brige krčmarice. Sasvim je moguće da Friedin odlazak niko od visokih gostiju nije stvarno primetio, ali sad svi znaju za taj događaj i svi zaista čeznu za Friedom, jer Frieda je ipak sve vodila sasvim drukčije. Ma kakva ona inače bila i ma koliko umela iskoristiti svoje mesto, ona je u službi bila iskusna, hladna i pouzdana, ti i sama to ističeš, ali iz toga nisi izvukla nikakvu pouku. Jesi li ikad pratila njen pogled? To više nije bio pogled devojke za šankom, to je bio skoro pogled gazdarice. Sve je videla najedanput i pritom svakog posebno, a pogled koji joj je ostajao za pojedinca bio je dovoljno jak da ovoga podčini. Sto to smeta što je ona možda malo mršava, malo postarija, što se može zamisliti i kosa čišća od njene, sve je to sitnica kad se usporedi s onim što ona stvarno ima, a oni kojima ti nedostaci smetaju pokazuju samo da im nedostaje smisao za nešto veće. Klammu se to svakako ne može predbaciti, i to je samo usled pogrešnog gledanja jedne mlade, neiskusne devojke što ti sumnjaš u Klammovu ljubav prema Friedi. Tebi se čini — i s pravom — da je Klamm nedostižan, i zbog toga veruješ da ni Frieda nije mogla dopreti do njega. Varaš se. Ja bih, što se toga tiče, verovao svakoj Friedinoj reči, čak i kad ne bih imao nepobitne dokaze o tome. Ma koliko to tebi izgledalo neverovatno i ma koliko se to ne slagalo s tvojim pojmovima o svetu, o činovnicima, o otmenosti i delovanju ženske lepote, ipak je istina, kao što mi ovde jedno pokraj drugoga sedimo i ja uzimam tvoju ruku u svoje, da su Klamm i Frieda sedeli jedno uz drugo kao da je to najprirodnija stvar na svetu, i da je on dobrovoljno silazio ovamo, šta više žurio sići, niti ga je ko vrebao u hodniku zanemarujući drugi posao, već se Klamm morao sam potruditi da siđe, i njemu uopste nisu smetali nedostaci na Friedinoj haljini, zbog kojih si se ti užasavala. Ti joj ne želiš verovati! A i ne slutiš koliko se time sama otkrivaš, koliku naivnost time pokazuješ! Čak i neko ko ništa ne bi znao o vezi s Klammom, morao bi po njenu biću zaključiti da je njega izgradio neko ko je nešto više nego ti i ja i sav ovaj svet u selu, i da njeni razgovori premašuju šale koje su uobičajene između gostiju i konobarica, a koje su, izgleda, cilj tvog života. Ali ja nisam pravedan prema tebi. Ti i sama dobro uviđaš Friedine prednosti, vidiš njenu sposobnost zapažanja, njenu odlučnost, njen uticaj na ljude, samo, istina, sve to pogrešno tumačiš, veruješ da ona iz sebičnosti sve to upotrebljava u svoju korist i radi zla, ili čak kao oružje protiv tebe. Ne, Pepi, čak kad bi ona i imala takve strele, ne bi ih mogla odapinjati na tako kratkoj udaljenosti. A što se tiče samoživosti, pre bi se moglo reći, kad se usporedi ono što je ona imala i žrtvovala s onim što je imala pravo očekivati, da je ona nama oboma pružila prilike da se ogledamo na višim položajima, ali da smo je mi oboje razočarali i takoreći prisilili da se ovamo vrati. Ne znam je li to tako, ni meni baš nije sasvim jasna moja krivica, ali kad sebe usporedim s tobom, meni tako nešto sine u glavi kao da smo se mi previše trudili, previše glasno, previše detinjasto, s premalo iskustva da postignemo nešto što bi se, na primer, lako i neprimetno postiglo s Friedinom mirnoćom, s Friedinom smišljenošću, da to nešto dobijemo plačem, grebanjem, natezanjem — kao što dete vuče stolnjak, ali time ne dobija ništa, već naprotiv sve te sjajne stvari koje ga privlače sruši na zemlju i tako ih zauvek učini nedostižnim — ne znam je li to baš tako, ali daje pre tako nego kako ti pričaš, to znam sigurno.« »Pa da«, reče Pepi, »ti si zaljubljen u Friedu jer je pobegla od tebe; lako je biti u nju zaljubljen kad nije tu. Međutim, neka je tako kako ti hoćeš, neka ti u svemu imaš pravo, čak i u tome kad me ismevaš, ali šta ćeš sad raditi? Frieda te je napustila i po mome mišljenju i po tvome, nemaš nade da će ti se ona vratiti, pa čak i kad bi se vratila, ti bi morao negde provesti to vreme do njenog povratka; hladno je, ti nemaš ni posla ni postelje, hodi k nama, moje prijateljice će ti se dopasti, ti ćeš se osećati udobno, pomagaćeš nam na poslu, koji je zaista suviše težak samo za devojke; mi devojke nećemo biti upućene same na sebe i noću se bojati. Dođi k nama! I moje prijateljice poznaju Friedu, one će ti pričati priče o njoj dok ti ne dosadi. Dođi! Imamo i Friedine slike i pokazaćemo ti ih. Onda je Frieda izgledala još gore nego danas, jedva ćeš je moći prepoznati, osim po očima koje su i onda imale vrebajući pogled. Dakle, doći ćeš?« »Zar je to dopušteno? Juče je nastao veliki skandal zato što su me zatekli tamo u vašem hodniku.« »Zato što su te zatekli, ali kad budeš kod nas, niko te neće zateći. Niko neće znati za tebe, osim nas tri. Ah, biće veselo. Već mi život tamo izgleda mnogo podnošljiviji nego pre nekoliko trenutaka. Možda uopste i ne gubim mnogo što sad moram ići odavde.

Slušaj, ni mi tri nismo osećale dosadu; treba zasladiti ovaj gorki život, on nam je zagorčan još u mladosti, ali eto, nas tri držimo se zajedno, živimo lepo, ako je to tamo moguće; tebi će se naročito svideti Henrietta, ali Emilie isto tako, ja sam im već o tebi pričala, takve priče zvuče tamo neuverljivo, kao da se izvan soba ne može ništa dogoditi; tamo je toplo i teskobno, stisnućemo se još više jedno uz drugo; ne, iako smo upućene jedna na drugu, mi ipak nismo postale dosadne jedna drugoj, naprotiv, kad mislim na prijateljice, gotovo sam zadovoljna što se vraćam; zašto da ja stignem dalje od njih? To je baš ono što nas je zadržalo, da je za nas sve tri budućnost na isti način bila zatvorena, a eto, ja sam se ipak progurala i odvojila od njih. Istina, ja ih nisam zaboravila i moja prva briga bila je što bih mogla za njih učiniti. Moj vlastiti položaj bio je još nesiguran — koliko nesiguran to ni sama nisam zala — a već sam gostioničaru govorila o Henrietti i Emilie. Sto se tiče Henriette, gostioničar nije bio sasvim nepopustljiv, ali u pogledu Emilie, koja je mnogo starija od nas, ona je otprilike Friedinih godina, nije mi davao nade. Ali zamisli samo, one uopste ne žele ići na neko drugo mesto, one znaju da je bedan život taj koji tamo vode, ali su se već pomirile s tim, dobre dušice; ja verujem da su suze prilikom rastanka potekle najpre iz žalosti što napuštam zajedničku sobu i odlazim u hladno — nama se tamo čini da je hladno svuda izvan soba — u velike tuđe prostorije, moram se boriti s velikim tuđim ljudima, što sam dotad uspevala i u zajedničkom kućanstvu s njima. One se verovatno uopste neće čuditi kad se vratim i, samo da bi meni ugodile, proliće koju suzu i oplakivaće moju sudbinu. Ali onda će videti tebe i primetiće da je ipak bilo bolje što sam otišla. To što sad imam jednog čoveka kao pomoć i zaštitu, to će ih činiti sretnim i posebno će biti oduševljene time što sve to mora ostati tajna i što ćemo se zbog te tajne zbližiti još više nego dosad. Dođi, molim te, dođi samo k nama! Ti ne primaš na sebe nikakve obaveze, ti nećeš stalno biti vezan za našu sobu, kao što smo vezane mi. Kad grane proleće i ti nađeš neko drugo sklonište i kod nas ti se više ne sviđa, možeš ići; istina, i ti isto tako moraš čuvati tajnu i ne smeš nas izdati, jer onda bi nam odzvonilo u Gospodskom konaku, a i inače moraćeš, dok si kod nas, biti obazriv, nigde se ne pokazuj gde mi smatramo da nije bez svake opasnosti i uopste slušaj naše savete; to je jedino što tebe obavezuje, a to je isto toliko u tvom interesu koliko i u našem, ali inače si potpuno slobodan, posao koji ćemo ti dodeliti neće biti težak, toga se ne trebaš bojati. Dakle, dolaziš?« »Koliko imamo još do proleća?« upita K. »Do proleća?« ponovi Pepi. »Kod nas je zima duga, vrlo duga i jednolična. Ali mi dole ne žalimo se na to, mi smo protiv zime osigurane. Naravno, jednom dođe i proleće, i leto, sve u svoje vreme; ali sada, u sećanju, proleće i leto izgledaju kratki toliko kao da ne traju mnogo duze od dva dana, pa čak i u tim danima, čak i po najlepšem danu još poneki put pada sneg.«

Tada se otvoriše vrata. Pepi se trže, ona je u mislima sasvim zaboravila krčmu, ali to nije bila Frieda, bila je gostioničarka. Ona se kao začudi što je K. još tu. On se ispriča rekavši da je čekao gostioničarku, i ujedno se zahvali što mu je bilo dopušteno da ovdje prenoći. Gostioničarka nije razumela zašto je K. čekao nju. K. reče da je imao utisak da gostioničarka hoće s njim nešto razgovarati i moli za oprost ako je bio u zabludi; uostalom on sad neizostavno mora otići, predugo je ostavio samu školu u kojoj je poslužitelj, svemu je tome kriv jučerašnji poziv, on još nema dovoljno iskustva u tim stvarima, svakako se neće opet dogoditi da on gospođi gostioničarki priređuje takve neugodnosti kao što je bilo juče. I on se pokloni, spreman da pođe. Gostioničarka ga je gledala takvim pogledom kao da sanja. Taj pogled zadrža K. duz nego što je hteo. Sada se malo i smeškala, i tek je začuđeno lice K. nekako razbudi. Izgledalo je kao da je očekivala neki odgovor na svoje smeškanje, i kako odgovor nije dolazio, ona se razbudila. »Ti si, čini mi se, juče bio drzak i nešto kazao o mojoj haljini.« K. se nije mogao setiti. »Ne sećaš se? Prvo drskost, a onda kukavičluk.« K. se ispričavao svojim jučerašnjim umorom, sasvim je moguće da je juče nešto izbrbljao, ali sada se toga više ne može setiti. A što je i mogao reći o haljinama gospođe gostioničarke? Da su lepše od svih koje je dosad video. U svakom slučaju on još nikad nije video ni jednu gostioničarku u takvim haljinama, kad radi. »Dosta s tim primedbama«, reče brzo gostioničarka. »Neću više ništa kazati o mojim haljinama. Moje haljine nisu tvoja briga. Zabranjujem ti to za svagda.« K. se još jednom pokloni i pođe vratima. »A što treba značiti to«,viknu gostioničarka za njim, »da nijednu gostioničarku nisi video pri radu u takvim haljinama? Sto znače te besmislene primedbe? Pa to je potpuna besmislica. Sta hoćeš time kazati? K. se okrene i zamoli gostioničarku da se ne uzbuđuje. On se uopste ne razume u haljine. U njegovom položaju, svaka neiskrpljena i čista haljina izgleda mu skupocena. On je samo bio iznenađen što tamo u hodniku, u noći, među ljudima gotovo neobučenim, vidi kako se pojavljuje gospođa gostioničarka u tako lepoj večernjoj haljini, to je i ništa drugo. »Dakle,«, reče gostioničarka, »napokon izgleda da si se ipak setio svoje jučerašnje primedbe. I još je nadopunjuješ daljnjim besmislicama. Da se ti ništa u haljine ne razumeš, to je tačno. Zbog toga i prestani — ja sam te to ozbiljno molila — ocenjivati koje su haljine skupocene ili koje večernje haljine odgovaraju kojoj prilici i tome slično... Uopste...«, u tom trenutku izgledalo je kao da je podilazi jeza, »nemoj se petljati oko mojih haljina, jesi li razumeo?« I kad se K., cuteći, opet okrene, ona upita: »Otkuda tebi to znanje o haljinama?« K. sleže ramenima, on nema nikakvo znanje. »Nemaš«, reče gostioničarka. »Ali onda se ne trebaš pretvarati da ga imaš. Dođi tamo u poslovnicu, pokazaću ti nešto što će te, nadam se, zauvek izlečiti od drskosti.« Ona prva izađe na vrata. Praveći se kao da hoće naplatiti piće, Pepi pritrča K. i oni se brzo sporazumeše; to je bilo lako, jer K. je poznavao dvorište čija vrata vode na sporednu ulicu; uz vrata su jedna vratašca, iza njih će Pepi stajati za jedan sat i otvoriti ih kad K. triput zakuca.

Poslovnica se nalazila do krčme, trebalo je samo proći kroz hodnik, gostioničarka se već nalazila u osvetljenoj sobi i nestrpljivo očekivala K. Bila je još jedna smetnja. Gerstacker je čekao u hodniku i hteo razgovarati s K., nije ga se bilo lako osloboditi, pomagala je i gostioničarka i grdila Gerstackera zbog nasrtljivosti. »A gde da čekam? Gde?« čulo se kako Gerstacker gunđa i kako su vrata već bila zatvorena, njegove reči su se mešale s neugodnim stenjanjem i kašljanjem.

To je bila jedna mala pregrejana soba. Uz uske poprečne zidove stajali su jedan sto i jedna gvozdena blagajna, a kraj uzdužnih zidova ormar i divan. Najviše prostora zauzimao je ormar; ne samo da je zaklanjao sav uzdužni zid, već je suzio celu sobu, bila su mu potrebna troja vrata da bi mogao biti otvoren.Gostioničarka pokaza rukom na divan da K. tamo sedne, a ona sama sede za sto na jednu stolicu koja se može okretati. »Jesi li ti nekad učio krojenje?« upita gostioničarka. »Ne, nikad«, odgovori K. »Pa šta si ti zapravo?« K. reče: »Geometar«. »A šta je to?« K. objasni; objašnjenje ne ostavi nikakav utisak na nju. »Ti ne govoriš istinu. Zašto ne kažeš istinu?« »Ni ti je ne kažeš.« »Ja? Opet postaješ drzak? A ako je i nisam rekla, moram li se praviti pred tobom? I po čemu to ja ne kažem istinu?« »Ti nisi samo gostioničarka, kao što se praviš.« »Pazi molim te! Ti si pun otkrića. Sta sam ja onda još? Tvojoj drskosti zaista nema kraja.« »Ja ne znam šta si ti još. Vidim samo da si gostioničarka, a nosiš haljine koje ne priliče jednoj gostioničarki i koje, koliko ja znam, niko u selu ne nosi.« »Lepo, sad smo dakle došli na stvar. Ti to, naravno, nisi mogao precutati, možda uopste nisi drzak, ti si samo kao dete koje zna neku glupost i ništa ga ne može naterati da je precuti. Govori, dakle! Sta je to posebno na ovim haljinama.« » Ti ćeš se ljutiti kad ti to kažem.« »Neću, samo ću se smejati, to je samo detinjasto brbljanje. Kakve su, dakle, moje haljine?« »Želiš to znati. One su od dobrog, skupog materijala, ali staromodne, prenatrpane, mahom s previše ukrasa, iznošene i ne priliče ni tvojim godinama, ni tvom stasu, ni tvom pozivu. One su mi odmah upale u oči kad sam te video prvi put, bilo je to pre nedelju dana otprilike, ovde, u hodniku.« »To je, dakle! One su zastarele, prenatrpane, i šta još sve? 1 otkud ti sve to znaš?« »Vidim, za to nije potrebno nikakvo znanje.« »Ti to vidiš odmah, bez daljnjeg. Nije potrebno raspitivati se, odmah znaš šta moda traži. Ti ćeš zbog toga biti meni neophodan, jer lepe haljine su moja slabost. I što ćeš reći na to što je ovaj ormar pun haljina?« Ona otvori sva vrata, i u ormaru su se videle haljine zbijeno poredane jedna do druge celom širinom i dubinom ormara; bilo je tu zagasitih, sivih, mrkih i crnih haljina, sve pažljivo obešene i sređene. »To su moje haljine, sve staromodne, sve prenatrpane, kao što kažeš. Ali to su samo haljine za koje nemam mesta gore u svojoj sobi; tamo imam još dva ormara, dva, oba velika gotovo kao i ovaj. Čudiš se?« »Ne čudim se, ja sam i očekivao nešto takvo, pa rekao sam ti već, ti nisi samo gostioničarka, ti imaš neki drugi cilj.« »Jedini moj cilj je da se lepo oblačim, a ti si ili budala, ili dete, ili vrlo zao i opasan čovek. Idi, idi već jednom!« K. je već bio vani u hodniku, i Gerstacker ga je opet čvrsto držao za rukav, kad mu gostioničarka doviknu: »Sutra dobijam novu haljinu, možda ću te zvati...«

Gerstacker, ljuti to odmahujući rukom, kao da time želi izdaleka ucutkati gostioničarku koja mu smeta, pozva K. da pođe s njim. Nije mu hteo odmah pobliže objasniti zbog čega. Na prigovor K. da sad mora ići u školu nije gotovo ni obratio pažnju. Tek kad se K. usprotivio da ide s njim, reče mu Gerstacker da ne brine, kod njega će imati sve što mu je potrebno, mesto školskog poslužitelja može napustiti, samo nek napokon krene s njim, ta on njega čeka već celi dan, a ni majka ne zna kamo je otišao. K. upita, popuštajući malo, zašto mu želi dati stan i hranu. Gerstacker odgovori, s pola glasa, da mu je K. potreban kao ispomoć oko konja, on sad ima drugih poslova, ali neka se K. prestane već jednom odupirati i činiti mu nepotrebne teškoće. Ako hoće platu — i to će dobiti. Ali sad se K. zaustavio, iako ga je Gerstacker vukao. Pa on ne zna ništa o konjima. »Pa to nije ni potrebno«, reče Gerstacker nestrpljivo i ljutito sklopi ruke da bi naveo K. da pođe s njim. »Znam zašto me hoćeš povesti«, reče K. napokon. Gerstackeru je bilo svejedno što to K. zna. »Jer veruješ da mogu nešto postići za tebe kod Erlangera.« »Svakako«, reče Gerstacker, zašto bi mi ti inače bio potreban.« K. se nasmeja, uze Gerstackera pod ruku i dopusti mu da ga vodi kroz mrak.

Sobu u Gerstackerovoj kolibi slabo su osvetljavali vatra na ognjištu i batrljak sveće, pokraj koje je, skutren u kutu ispod isturenih gredica krova, neko čitao knjigu. Bila je to Gerstackerova mati. Pružila je K. drhtavu ruku i rekla mu da sedne pokraj nje; teško je govorila, pa je bilo teško razumeti je, ali ono što je rekla,.....

(Ovdje se rukopis prekida)

23. 12. 2023.

Franc Kafka, Dvorac ( Glava devetnaesta )

Glava devetnaesta On bi vjerojatno isto tako ravnodušno prošao i pokraj Erlangerove sobe da Erlanger nije stajao na otvorenim vratima i rukom mu davao znak. Samo jedan mali znak kažiprstom. Erlanger je već bio potpuno spreman za odlazak, imao je na sebi crni krzneni kaput s tijesnim, do vrata zakopčanim ovratnikom. Jedan sluga baš mu je dodavao rukavice i držao spremnu šubaru. »Odavno ste već trebali doći«, reče Erlanger. K. se htjede ispričati. Umornim sklapanjem očiju Erlanger dade na znanje da mu do toga nije stalo. »Riječ je o sljedećem«, nastavi on. »Ranije, u krčmi je bila zaposlena izvjesna Frieda, ja znam samo za njeno ime, inače je osobno ne poznajem, ona se mene ne tiče. Ta Frieda služila je ponekad Klamma pivom. Sad je čini se tamo neka druga djevojka. Naravno, ta promjena nije važna ni za koga, a svakako ne za Klamma. Sto je neki posao veći, a Klammov je nesumnjivo najveći, to manje snage ostaje da se čovjek brani od vanjskog svijeta i zato svaka beznačajna promjena može ozbiljno ometati najbeznačajnije stvari. Najmanja promjena na pisaćem stolu, uklanjanje neke mrlje koja je tamo godinama stajala, sve to može smetati, pa tako i služavka. Istina, sve to što bi smetalo svakom drugom pri bilo kakvom poslu, Klammu ne smeta, o tome ne može biti govora. Usprkos tome, mi koji bdijemo nad Klammovom udobnošću dužni smo otklanjati i takve smetnje koje za njega nisu smetnje — a vjerojatno za njega smetnje uopće i ne postoje — ako nam se samo prikažu kao moguće smetnje. Ne otklanjamo mi te smetnje zbog njega, ne zbog njegova posla,već zbog nas, zbog naše savjesti i našeg mira. Zbog toga se ona Frieda mora odmah vratiti u krčmu, možda baš time što se vraća ona će smetati, onda ćemo je opet ispratiti, ali privremeno se mora vratiti. Vi živite s njom, kao što su mi rekli, dakle, učinite da se ona odmah vrati. Obziri prema osobnim osjećajima ne mogu se tu imati, to je po sebi razumljivo, zbog toga se uopće neću upuštati u daljnje razjašnjavanje te stvari. Već i to je suviše ako napomenem samo da će vama moći biti od koristi za vaše napredovanje ako se u ovoj maloj stvari pokažete kako treba. To je sve što sam vam imao reći.« On pozdravi K. kimanjem glave, stavi na glavu šubaru koju mu sluga pruži i u pratnji sluge ode brzo hodnikom, ali malo hramljuć

Ovdje se katkad izdaju zapovijedi koje je lako ispuniti, ali ta lakoća nije K. radovala. Ne samo što se ova zapovijed odnosila na Friedu, i to dana kao naredba, iako je njemu zvučala kao sprdnja, nego i zato što je iz nje izbijala za K. sva beskorisnost njegovih nastojanja. Naredbe se izdaju preko njegove glave, nepovoljne kao i povoljne, a i one povoljne imaju u osnovi jedno nepovoljno zrnce, u svakom slučaju sve idu preko njega, on stoji previše nisko da bi se mogao s njima nositi, još manje ušutkati i doći do riječi. Kad Erlanger da znak rukom da je razgovor svršen, što možeš učiniti, a i ako ti ne da znak, što možeš reći? Istina, K. je bio svjestan toga da mu je njegov umor danas smetao više nego sve nepovoljne okolnosti, ali zašto on koji je vjerovao da se može pouzdati u svoje tijelo, i koji bez toga pouzdanja ne bi ni dolazio ovamo, zašto nije mogao podnijeti nekoliko slabo prospavanih i jednu neprospavanu noć, zašto je ovdje baš on bio tako nesavladivo umoran, ovdje gdje nitko nije bio umoran, odnosno, bolje rečeno, gdje je svatko i stalno bio umoran, a da ga to u poslu nije ometalo, štoviše, da ga je na posao poticalo. Iz toga se dalo zaključiti da je to bio jedan umor na njihov način, koji je bio sasvim drugačiji od umora koji je imao K. To kao da je bio umor usred sretnog rada, nešto što je izvana sličilo na umor, a zapravo je bilo nerazrušiva tišina, nerazrušiv mir. Kad je čovjek u podne malo umoran, onda je taj umor prirodna posljedica sretno provedenog dana. »Ovoj gospodi ovdje stalno je podne«, reče K. u sebi.

A to se slagalo s tim što je sad, u pet sati ujutro, svuda s obje strane hodnika postalo živo. Žamor u sobama imao je nečege izvanredno vedrog. Čas je zvučao kao klicanje djece koja se spremaju na izlet, čas kao kad se kokošinjac otvori, kao radost u punoj suglasnosti s danom koji se rađa, kao da čak negdje neki gospodin oponaša kukurijekanje pijetla. Istina, sam hodnik bio je još prazan, ali vrata su škripala, svaki čas bi se koja malo odškrinula i opet brzo zatvorila, u hodniku je škripalo od tog otvaranja i zatvaranja vrata, i na otvorima sobnih zidova koji nisu dopirali do tavana K. je tu i tamo primjećivao kako se pojavljuju raščupane tek probuđene glave i odmah iščezavaju. Iz daljine su polako dolazila kolica koja je vukao jedan poslužitelj i koja su nosila spise. Drugi poslužitelj je išao pokraj kolica s popisom u ruci i na temelju njega očigledno usklađivao brojeve na vratima s brojevima na spisima. Kolica su se zaustavljala pred gotovo svim vratima, koja su se obično tada otvarala, i kroz vrata bi bili pruženi nadležni spisi, poneki put samo jedna ceduljica — u takvim slučajevima poveo bi se mali razgovor između sobe i hodnika, vjerojatno su poslužitelju davani prigovori. Ako su vrata ostajala zatvorena, spisi su brižljivo slagani na prag. U takvim slučajevima K. se činilo da se otvaranje i zatvaranje okolnih vrata ne umanjuje, već naprotiv pojačava, iako su spisi tu već razdijeljeni. Možda su drugi pohlepno vrebali spise koji su ležali pred vratima iz neshvatljivih razloga nepodignuti, ne mogavši razumjeti kako netko treba samo otvoriti vrata da bi došao do svojih spisa, a ipak to ne čini. Možda je zaista bilo moguće da spisi koji ostanu nepodignuti kasnije budu razdijeljeni drugoj gospodi, koja se već sad čestim izvirivanjem željela uvjeriti leže li spisi još na pragovima i ima li prema tome još nade da će ih oni dobiti. Uostalom, spisi koji su ostali ležati predstavljali su mahom debele svežnjeve; K. je to shvatio na način da su ostavljani da privremeno tu leže iz izvjesne razmetljivosti, ili zajedljivosti, ili iz opravdanog ponosa, kako bi kolege bili potaknuti na revnost. U tom mišljenju podržavalo ga je i to što se s vremena na vrijeme, baš kad on nije gledao, iznenada i najbrže uvlačio u sobu svežanj nakon što je dosta dugo stajao izložen, i vrata bi onda postala nepokretna kao i dotad, a i okolna vrata bi se tada umirila, možda razočarana, a možda umirena time što je odstranjen uzrok neprekidnog uzrujavanja, ali bi postupno ipak počela škripati.

K . je sve to promatrao ne samo radoznalo, nego i s naklonošću. On se osjećao kao da i sam sudjeluje u toj vrevi, osvrtao se lijevo i desno i pratio poslužitelje, istina iz pristojne udaljenosti — premda su se oni češće već osvrtali za njim oštrim pogledima, pognute glave i napućenih usana — i gledao kako oni razdjeljuju spise. Sto se više odvijala ta raspodjela, sve više je zapinjala: ili popis nije bio sasvim točan, ili poslužitelji nisu uvijek umjeli dobro razlikovati spise, ili su iz drugih razloga gospoda stavljala prigovore, u svakom slučaju događalo se da su se obavljene raspodjele morale povlačiti; onda su se kolica vraćala i kroz odškrinuta vrata pregovaralo se o vraćanju spisa. Pregovaranja su već po sebi bila povezana s velikim teškoćama, a vrlo često se događalo, kad je bilo u pitanju vraćanje spisa, da baš ona vrata koja su se dotle najživlje kretala sada uporno ostaju zatvorena, kao da o cijeloj stvari ne žele ništa znati. Prave teškoće bi tek tada počinjale. Onaj koji je smatrao da ima pravo potraživati spise bio je u najvećoj mjeri nestrpljiv, pravio u svojoj sobi veliku galamu, pljeskao rukama, treskao nogama i kroz odškrinuta vrata stalno iznova izvikavao u hodnik određen broj spisa. Kolica bi tada ostajala mahom potpuno sama. Jedan poslužitelj trudio se stišati nestrpljivca, a drugi se borio pred zatvorenim vratima da dobije natrag pogrešno razdijeljene spise. Ni jednom ni drugom nije bilo lako. Nestrpljivi je, zbog nastojanja da ga umire, postajao još nestrpljiviji, više uopće nije mogao slušati poslužiteljeve prazne riječi; njemu nisu bile potrebne utjehe, nego spisi. Jedan takav gospodin izlio je jednom kroz otvor iznad vrata pun lavor na poslužitelja. Drugi poslužitelj, očigledno viši po nadležnosti, imao je još mnogo teži zadatak. Ako se dotični gospodin uopće htio upustiti u pregovaranje, onda je nastalo stvarno razjašnjavanje, pri čemu bi se poslužitelj pozivao na popis, a gospodin na svoje zabilješke, i baš na spise koje je trebao vratiti, ali koje je privremeno čvrsto držao u ruci, tako da gotovo ni jedan njihov krajičak nije ostajao vidljiv za sumnjičave oči poslužitelja. Onda se poslužitelj, radi prikupljanja novih dokaza, morao vraćati kolicima koja bi se uvijek sama otkotrljala, jer je hodnik bio pomalo nagnut, ili je morao ići gospodinu koji je potraživao spise i tamo na razloge sadašnjeg pridržavatelja spisa dobiti proturazloge. Takve rasprave trajale su vrlo dugo, ponekad je dolazilo do sporazuma, gospodin bi vratio jedan dio spisa ili bi u zamjenu dobio druge, jer je u pitanju bila samo pogrešna razmjena, ali se događalo da se ponetko morao odred svib traženih spisa, bilo da je pritjeran uza zid poslužiteljevim razlozima, bilo da ga je umorilo neprekidno raspravljanje, ali tada on nije vraćao spise poslužitelju, nego ih je najednom bacao daleko u hodnik, tako da bi veze popucale i listići se razletjeli, i poslužitelji su s mukom sve morali ponovno dovesti u red. Ali sve je to bilo prilično jednostavno prema onome kad poslužitelj na sve svoje molbe za povratak spisa uopće ne bi dobio odgovor. On je tada stajao pred zatvorenim vratima, molio, preklinjao, čitao popis, pozivao se na propise, ali sve uzalud; iz sobe nije dolazio nikakav odgovor, a sluge očigledno nisu imali pravo bez poziva ulaziti u sobe. Onda bi i tako odličnog poslužitelja napustilo strpljenje, on bi se vratio svojim kolicima, sjeo na spise, brisao znoj s čela i jedno vrijeme ne bi poduzimao ništa osim što bi bespomoćno klimao nogama. Zanimanje za takav slučaj postajalo je naokolo vrlo veliko, svuda se šaputalo, ni jedna vrata nisu stajala mirno, a gore na ogradi zida zbivanja u hodniku pratila su lica, začudo gotovo sasvim zamotana u ubruse, koja uostalom ni načas nisu ostajala mirno na mjestu. Usred te vreve K. pade u oči da su Burgelova vrata bila stalno zatvorena i da su poslužitelji već prošli taj dio hodnika, a Biirgelu uopće nisu dodijelili spise. Možda je on još spavao, što bi, istina, pri onoj galami značilo imati dobar san, ali zašto mu nikakvi spisi nisu ostavljeni? To je bio slučaj samo malog broja soba, koje su, uostalom, vjerojatno bile prazne. U Erlangerovoj sobi, naprotiv, već je bio jedan novi i osobito nemiran gost, koji je zasigurno Erlangera u noći doslovno istjerao, što je malo odgovaralo Erlangerovu hladnom i odmjerenom karakteru, ali na to je ipak upućivala i ta okolnost što je on bio prisiljen pred vratima čekati na K.

Ali uza sva uzgredna zapažanja, K. se stalno vraćao poslužitelju. Što se tiče ovog, za njega izvjesno nije vrijedilo ono što se znalo pričati o poslužiteljima uopće, o njihovu neradu, njihovu udobnom životu i njihovoj oholosti; bilo je, dakle, iznimaka i među poslužiteljima, ili, što je još vjerojatnije, ima među njima različitih grupa, jer i tu postoje, kao što je K. primijetio, mnoga razvrstavanja, o čemu on dotad gotovo nije imao pojma. Osobito mu se svidjela nepopustljivost ovog poslužitelja. U borbi s ovim malim jogunastim sobama — njemu se često činilo da je to borba sa sobama, jer njihove stanovnike gotovo i nije mogao vidjeti — poslužitelj nije popuštao. Istina, posustajao je — a tko ne bi? — ali bi se brzo oporavljao, silazio s kolica i uspravljen, stisnutih usta, nasrtao navrata koja bi trebalo osvojiti. I premda se događalo da je po dva i tri puta odbijen, istina na vrlo prost način, to jest đavolskom šutnjom, ipak nije priznavao daje pobijeđen. Kad bi uvidio da otvorenim napadima ne može ništa postići, pokušavao bi na druge načine, pribjegavajući na primjer lukavstvu, barem ako je to K. točno razumio. U tom slučaju on bi tobože napustio ta vrata, ostavio bi ih da se takoreći iscrpe u šutnji, prišao bi drugim vratima, ali bi se nakon izvjesnog vremena vratio, pozvao bi i drugog poslužitelja, sve to glasno i upadljivo, i počeo bi na pragu zatvorenih vrata slagati spise kao da je promijenio mišljenje i da zapravo dotičnom gospodinu nema prava nešto uzeti, nego mu naprotiv još nešto dodijeliti. Onda bi otišao dalje, ali ne gubeći vrata iz vida, i kad bi, kao što se obično događalo, onaj gospodin oprezno otvorio vrata kako bi uvukao spise, poslužitelj bi u dva skoka bio tamo, zavukao nogu između vrata i dovratka i prisilio dotičnog gospodina da napokon licem u lice s njim pregovara, što je obično dovodilo barem do napola zadovoljavajućeg rezultata. A ako to ne bi uspjelo, ili ako bi mu se kod nekih vrata činilo da to nije dobar način, postupio bi drukčije. On bi se, na primjer, onda bacio na gospodina koji je spise potraživao. Gurnuo bi u stranu drugog poslužitelja koji je uvijek sve radio samo mehanički — jedna ne odviše korisna pomoćna snaga—i počeo sam nagovarati gospodina, šapućući mu u povjerenju, zavlačeći glavu što više može u sobu, dajući mu očigledno obećanja i uvjeravajući ga da će drugi gospodin biti primjereno kažnjen pri idućoj podjeli spisa, barem je tako izgledalo po tome što je pritom često pokazivao na protivnička vrata i smijao se koliko mu je umor to dopuštao. A bilo je i slučajeva, jedan ili dva, kad je napuštao sve pokušaje, ali i tu se K. činilo da je to samo prividno napuštanje ili barem napuštanje iz opravdanih razloga, jer je mirno išao dalje, trpio ne obazirući se na viku zapostavljenog gospodina i samo povremenim dugotrajnim sklapanjem očiju pokazivao da ga ta vika muči. Postupno bi se ipak dotični gospodin umirio, i s njegovom drekom događalo se isto što i s isprekidanim dječjim plačem, koji polako prelazi u sve rjeđe pojedinačne jecaje. Ali i nakon što bi se sve potpuno smirilo, dolazilo bi ipak pokoji put do pojedinačnih uzvika ili naglog otvaranja i zatvaranja onih vrata. Međutim, stjecao se dojam da je i ovdje poslužitelj vjerojatno potpuno pravilno postupio. Ostao je napokon samo jedan gospodin koji se nije htio smiriti, dugo je šutio, ali samo da bi se odmorio, a onda bi opet zapeo, ništa manje glasno nego dotad. Nije bilo sasvim jasno zašto se on toliko dere i jada, možda uopće ne zbog podjele spisa. U međuvremenu, poslužitelj je bio završio svoj posao; zapravo, u kolicima je krivnjom pomoćne snage ostao samo jedan jedini spis, upravo samo jedan, cedulja istrgnuta iz bilježnice, i sada se nije moglo shvatiti kome je treba predati. »To bi mogao biti baš moj spis«, prođe K. kroz glavu. Zar nije općinski načelnik stalno govorio o tome najmanjem od svih predmeta. I ma koliko je i sam smatrao da je njegova pretpostavka u osnovi proizvoljna i smiješna, K. se ipak pokuša približiti poslužitelju, koji je zamišljeno gledao u ceduljicu. To nije bilo lako, jer poslužitelj je loše uzvraćao naklonost koju je pokazivao K., i usred najvećeg posla on je nalazio vremena nervozno se osvrtati na K. ljutitim, nestrpljivim pogledima. Tek sada, pošto je završio raspodjelu, on kao da je malo zaboravio na K., kao što je uopće postao ravnodušniji, što je bilo razumljivo s obzirom na njegov veliki zamor, čak se ni zbog preostale bilješke nije mnogo mučio, možda je uopće nije čitao, nego se samo tako pravio, i premda bi vjerojatno ovdje u hodniku stanovnika svake sobe razveselio dodjeljivanjem bilješke, on odluči drukčije: bilo mu je dosta dijeljenja, on prinošenjem kažiprsta dade znak svom pratiocu da šuti, i — K. još nije bio stigao do njega — podera bilješku na sitne komadiće i strpa ih u džep. To je zaista bila prva nepravilnost koju je K. primijetio ovdje u obavljanju birokratskih poslova, ali on to možda nije pravilno razumio. Ako je to i bila nepravilnost, ona se mogla oprostiti; u okolnostima kakve su ovdje postojale, poslužitelj nije mogao raditi a da ne griješi, jednom su morali dobiti oduška za nakupljenu ljutnju i nemir, i ako se to odražavalo samo u deranju jedne male bilješke, onda je to još i nevina stvar.

w Kroz hodnik je još odjekivao glas gospodina koega ništa nije bilo u stanju umiriti, i njegovi kolege, koji se u drugom pogledu nisu prijateljski odnosili jedni prema drugima, što se tiče galame bili su potpuno istog mišljenja: izgledalo je sve više i više kao da je onaj gospodin uzeo na sebe zadatak da galami za sve, a oni su ga samo dovikivanjem i kimanjem glave poticali da pri tome ostane. Međutim, to se poslužitelja više nije ticalo, jer je njegov posao bio završen; on pokaza drugom poslužitelju na ručku kolica kako bi je ovaj uhvatio rukama, i onda opet odoše kao što su i došli, samo sad zadovoljniji, tako brzo da su kolica skakutala pred njima. Samo još jednom zastadoše i osvrtoše se, kad je onaj gospodin koji je stalno vikao — a pred čijim se vratima sada šuljao K., koji bi rado bio doznao što gospodin upravo hoče — a kojem je vikanje očigledno dosadilo, vjerojatno pronašao dugme jednog električnog zvonca i, tako olakšan, umjesto da dalje viče, počeo sad neprestano zvoniti. To izazva veliki žamor u drugim sobama, izgledalo je da taj žamor znači odobravanje, ovaj gospodin, reklo bi se, činio je nešto što su svi drugi već odavno htjeli učiniti, ali iz nepoznatih razloga nisu mogli. Možda je to bila posluga, možda Frieda, koju je gospodin zvonjenjem prizivao. Istina, onda je mogao dugo zvoniti, jer Frieda je bila zauzeta oblaganjem Jeremiasa mokrim oblozima, a i ako je Jeremias već bio ozdravio, ona opet nije imala vremena, jer je u tom slučaju bila u njegovu naručju. Ali djelovanje zvonjenja ipak se odmah pokaza. Izdaleka već je trčao gostioničar, odjeven u crno i zakopčan kao uvijek, ali izgledalo je kao da je zaboravio na svoje dostojanstvo, toliko je trčao; ruke su mu bile poluraširene, kao da su ga zvali zbog neke velike nesreće i on je dolazi rukama zgrabiti i odmah na svojim grudima zadaviti, i pri svakoj maloj nepravilnosti zvonjenja on bi kratko poskočio i još više požurio. Na priličnoj udaljenosti iza njega pojavi se sada i njegova žena, i ona je trčala raširenih ruku, ali njeni su koraci bili kratki i namješteni i K. se činilo kao da će ona zakasniti i da će gostioničar u međuvremenu završiti sve što je potrebno. I da bi gostioničarki napravio mjesta za trčanje, K. se privi uza zid. Međutim, gostioničar stade baš pred njim, kao daje on bio njegov cilj, odmah zatim stiže i gostioničarka i oboje ga zasuše prijekorima, koje on u žurbi i iznenađen nije razumio, osobito zbog toga što se umiješalo i gospodinovo zvonce, pa su uz to još počela raditi i druga zvonca, istina sad ne više zbog neke potrebe, već zabave radi i iz prevelikog zadovoljstva. Kako mu je bilo jako stalo do toga da razumije u čemu je njegova krivnja, K. je bio sasvim suglasan s tim da ga gostioničar uzme pod ruku i izvede iz galame koja je sve više rasla, jer iza njih — K. se uopće nije okretao, jer su ga gostioničar i još više gostioničarka stalno uvjeravali — vrata su se sad sasvim otvarala, hodnik je oživio, promet u hodniku razvijao se kao u kakvoj živoj uskoj uličici; vrata ispred njih kao da su nestrpljivo čekala da samo K. prođe da bi propustila gospodu, i uza sve to zvrčala su zvonca, uvijek iznova, kao da slave neku pobjedu. Tek sada — bili su opet u mirnom bijelom dvorištu u kojem je čekalo nekoliko saonica — K. polako doznade što je posrijedi. Ni gostioničar ni gostioničarka nisu mogli shvatiti daje K. bio u stanju učiniti tako nešto. Ali dobro, što je on to učinio? pitao je K., ali dugo to nije mogao dokučiti, jer je njima oboma krivnja izgledala previše jasna i po sebi razumljiva da uopće nisu mogli misliti da on to iskreno pita. Tek vrlo polako K. je doznao sve. On je bespravno bio u hodniku, njemu je, općenito govoreći, u najboljem slučaju bila dostupna samo krčma, i to samo kao milost i uz posebnu dozvolu. Ako je on bio pozvan nekom gospodinu, morao se, istina, pojaviti tamo gdje je poziv glasio, ali je morao stalno biti toga svjestan—zar on nema barem toliko zdravog razuma? — da se nalazio negdje gdje njemu zapravo nije mjesto, kamo ga je pozvao samo jedan od gospode, i to u najvećoj mjeri nerado, samo zato što je to nalagala i opravdavala službena potreba. On se zato morao pojaviti brzo, podvrgnuti se saslušanju i po mogućnosti još brže izgubiti. Zar on tamo, u hodniku, nije imao osjećaj teške neposlušnosti? A ako ga je imao, kako se onda mogao tamo vući kao stoka po livadi? Zar on nije pozvan da bude noću primljen i saslušan, i zar njemu nije poznato zbog čega su uvedena noćna primanja? Noćnim je primanjima—i K. dobi novo objašnjenje njihova smisla — cilj samo da se stranke, koje je gospodi nepodnošljivo gledati po danu, brzo saslušaju u noći, pri umjetnoj rasvjeti, s izgledom da odmah zatim sva odvratnost saslušanja bude u snu zaboravljena. Međutim, ponašanje K. izvrgnulo je ruglu sve mjere opreza. Čak i duhovi iščezavaju kad sviće, ali on, K., ostao je tamo s rukama u džepovima, kao da očekuje, budući da se on ne udaljava, da se udalji cijeli hodnik sa svim sobama i svom gospodom. A to bi se i dogodilo — u to može biti uvjeren — sasvim sigurno dogodilo, samo kad bi ikako bilo moguće, jer gospoda su bezgranično nježna i osjetljiva. Nitko od njih nipošto ne bi K. otjerao ili barem samo rekao ono što je, istina, po sebi razumljivo, da napokon treba otići. Nitko to ne bi učinio, iako su oni vjerojatno drhtali zbog njegove prisutnosti, i prisjelo im je jutro, njihovo najmilije vrijeme za rad. Umjesto da istupe protiv K., oni su radije pristali patiti, pri čemu je, istina, igralo ulogu i to što su se nadali da će napokon i sam K. morati polako uvidjeti ono što je očigledno, koliko je strahovito nezgodno stajati tu u hodniku pred očima svih i, kao što gospoda pate, morat će zbog toga i sam početi patiti do neizdržljivosti. Pusta nada! Oni ne znaju, ili u svojoj ljubaznosti i popustljivosti ne žele znati, da postoje neosjetljiva, tvrda srca koja nikakvo strahopoštovanje ne može omekšati. Zar se i noćni moljac, jadno stvorenje, ne sakrije u neki mirni kutak kad svane, sav se skupi i volio bi najviše da ga nema i nesretan je zbog toga što se ne može izgubiti? Međutim, on, K., postavlja se tamo gdje će ga najprije vidjeti, i kad bi mogao spriječiti da svane dan, učinio bi i to. On to ne može spriječiti, ali na žalost može oduljiti, otežati. Zar on nije prisustvovao dijeljenju spisa? Nešto što nitko ne smije promatrati, osim najpoznatijih. Nešto što ni gostioničar ni gostioničarka nisu smjeli promatrati u svojoj vlastitoj kući. Nešto o čemu su samo slušali da se priča, kao što su danas, na primjer, slušali od poslužitelja. Zar nije zapazio s kakvim se teškoćama obavlja raspodjela spisa, nešto po sebi naprosto neshvatljivo, i kako svaki od gospode služi samoj stvari i nikad ne misli na svoju osobnu korist, mora se svim snagama založiti da se podjela spisa, jedan važan temeljan posao, obavi brzo, lako i bez grešaka? I zar on, K., zaista nije naslutio, barem približno, da se glavna teškoća sastoji u tome što se raspodjela spisa mora obavljati kroz gotovo zatvorena vrata, bez mogućnosti neposrednog dodira među gospodom, koja bi se, naravno, u tren oka među sobom mogla sporazumjeti, dok podjela posredstvom poslužitelja traje satima, nikad se ne obavlja bez žalbi, predstavlja stalno mučenje i za gospodu i za poslužitelje, a uz to još može vjerojatno imati nezgodne posljedice na kasniji rad. A zašto gospoda ne mogu biti u međusobnom kontaktu? Da, zar K. još nije u stanju to razumjeti? Njoj, gostioničarki — a on gostioničar može to potvrditi za sebe — nešto slično još se nije dogodilo, a ona je imala posla s mnogim tvrdoglavim ljudima. Stvari koje se čovjek inače ne usuđuje izgovarati, moraju se njemu, K., otvoreno reći, jer inače on ne shvaća ni ono što je najnužnije. Dakle, kad već mora biti rečeno: zbog njega, da, jedino zbog njega gospoda nisu mogla izići iz svojih soba, jer gospoda su ujutro odmah poslije spavanja suviše stidljiva i osjetljiva da bi se izložila tuđim pogledima; jer ma koliko gospoda bila potpuno odjevena, ona se ipak osjećaju suviše razgolićena da bi se pokazala. Teško je reći zbog čega se stide. Možda se ti vječiti radnici ipak stide samo zbog toga što su spavali; možda se, međutim, ne stide toliko toga da se sami pokažu, koliko da vide stran svijet. Ono što su, pomoću noćnih saslušanja, sretno izbjegli, to jest da gledaju stranke, a to ne mogu podnijeti, ne žele tome ponovno biti izloženi iznebuha, sad ujutro, u punoj prirodnoj jasnoći. To je zaista za njiih previše. Kakav mora biti čovjek koji to ne poštuje? To jedino može biti čovjek kao što je K. Čovjek koji s tupom ravnodušnošću i nehajem prelazi preko svega, ne samo preko zakona, već i preko najuobičajenih ljudskih obzira; čovjek na kojeg ne utječe činjenica da je gotovo onemogućio podjelu spisa i naškodio dobrom glasu kuće, koji dovodi do onog što se dosad nikad nije dogodilo, do toga da se gospoda, dovedena do očaja, sama počnu braniti, da sa samoprijegorom, neshvatljivim za običnog čovjeka, sama potežu zvonca i zovu u pomoć kako bi otjerali K., kojega ništa nije u stanju natjerati da se sam udalji. Gospoda zovu u pomoć! Zar ne bi i on, gostioničar i gostioničarka i cijelo osoblje, zar ne bi svi već odavno dojurili, da su samo smjeli dolaziti nepozvani, makar to bilo jedino zato da pruže pomoć, pa da se odmah izgube? Drhteći od ogorčenja na K., očajni zbog svoje nemoći, čekali su tu, na početku hodnika, i zapravo je zvonjenje, iako je došlo sasvim neočekivano, predstavljalo za njih pravo iskupljenje. A najgore je prošlo. Sad mogu baciti koji pogled na veselu žurbu gospode, oslobođene napokon prisutnosti K. Istina, za K. stvar još nije svršena. On će svakako morati odgovarati za sve što je počinio.

Već su bili stigli do krčme. K. nije bilo jasno zašto ga je gostioničar uza svu srdžbu doveo ovamo. Možda je to bilo zato što je ipak uvidio da je K. toliko premoren da mu je nemoguće odmah napustiti kuću. I ne čekajući da mu bude ponuđeno da sjedne, K. se doslovno skljoka na jednu bačvu. Tu u tami osjećao se dobro. U velikoj prostoriji, iznad pivskih slavina, gorjela je sada samo jedna slaba električna lampa. I vani je bila još gusta pomrčina; činilo se da pada snijeg. Morao je biti zahvalan što mu je ovdje toplo i pobrinuti se da ne bude istjeran. Gostioničar i gostioničarka i dalje su stajali pred njim, kao da on još predstavlja izvjesnu opasnost, kao da s obzirom na njegovu potpunu neuračunljivost nije isključeno da iznenada ustane i pokuša opet prodrijeti u hodnik. A i oni sami bili su umorni zbog noćnog uzrujavanja i prijevremenog ustajanja, osobito gostioničarka, koja je na sebi imala široku haljinu od sive šušteće svile, malo neuredno zakopčanu i privezanu — odakle je nju samo izvukla u brzini? — klonulu glavu držala je na ramenu svog muža, jednom tankom maramicom pritiskala oči i povremeno strijeljala K. djetinjasto-ljutitim pogledima. Da bi umirio bračni par, K. reče daje sve što su mu sad ispričali za njega nešto potpuno novo, ali da on usprkos svom neznanju ipak ne bi toliko dugo ostao u hodniku, u kojem zaista nije imao što raditi, i da mu zasigurno nije bilo do toga da nekoga muči, nego da se sve to dogodilo jedino zbog njegova prevelikog umora. On im zahvaljuje što su učinili kraj tom mučnom prizoru, a ako bude pozvan na odgovornost zbog toga, to će ga jako veseliti, jer će samo tako moći spriječiti da njegovo ponašanje dobije opće pogrešno tumačenje. Svemu tome je kriv jedino zamor i ništa drugo. Taj zamor, međutim, potječe otuda što se on još nije naviknuo na napore saslušavanja. Pa on je tek odnedavno ovdje. Kad bude imao više iskustva u tome, takvo što neće se više događati. Možda on saslušanja uzima suviše ozbiljno, ali barem mu se to ne može pripisati u grijeh. On je imao dva službena razgovora, ubrzo jedan za drugim, jedan s Biirgelom a drugi s Erlangerom, osobito ga je prvi jako iscrpio, dok, istina, drugi nije dugo trajao, jer Erlanger ga je molio samo za jednu uslugu; ali oba zajedno predstavljala su više nego što je sam odjednom mogao podnijeti, možda bi takvo što bilo suviše i za nekog drugog, na primjer za gospodina gostioničara. Nakon ova dva saslušanja, on je takoreći samo još teturao od umora. To je bila neka vrsta opijenosti, pa je on ta dva gospodina tek sad prvi put vidio i čuo, a morao je odgovarati na njihova pitanja. Sve je, koliko on zna, bilo onako kako treba, a poslije se dogodila ona nesreća koja, s obzirom na ono prethodno, jedva da mu se može uračunati u krivnju. Na žalost, da su Erlanger i Biirgel primijetili njegovo stanje, oni bi se pobrinuli za njega i sve bi dalje bilo spriječeno, ali Erlanger je odmah zatim morao otići, vratio se očigledno u dvorac, a Biirgel, vjerojatno iscrpljen onim razgovorom — kako ga je onda K. mogao podnijeti bez klonulosti? — odmah je zaspao, pa je čak prespavao i cijelu raspodjelu spisa. Da je i on, K., imao sličnu mogućnost, i on bi je iskoristio s velikim zadovoljstvom, odričući se rado svih zabranjenih gledanja, to prije što on zapravo uopće nije bio u stanju bilo što vidjeti i zbog toga se osjetljiva gospoda uopće nisu morala stidjeti pokazati se pred njim.

Spominjanje ona dva primanja — a posebno ono kod Erlangera — i poštovanje s kojim je K. govorio o gospodi, odobrovoljilo je gostioničara. Izgledalo je čak da je on spreman uslišiti molbu K., da se jedna daska položi preko bačvi kako bi on mogao tu odspavati barem do svitanja, ali je gostioničarka otvoreno bila protiv i stalno vrtjela glavom, dok je neprestano čas ovdje, čas ondje namještala haljinu, primijetivši tek sada da ona nije u redu.

Činilo se da će opet oživjeti ona, reklo bi se, stara svađa oko održavanja čistoće u kući. Razgovor između supružnika imao je za K., s obzirom na njegovu premorenost, golemu važnost. Biti sad odavde najuren, činilo mu se mnogo gorim nego sve što je dosad doživio. To se nije smjelo dogoditi, čak ako se gostioničar i njegova žena slože u pogledu njega. Zgrčen na bačvi, on je pritajeno promatrao oboje, dok gostioničarka u svojoj neobičnoj osjetljivosti, koju je K. već odavno uočio, iznenada ne kroči u stranu i — vjerojatno je s gostioničarem već razgovarala o drugim stvarima — uzviknu: »Kako me sada gleda! Potjeraj ga već jednom!« Međutim K., koristeći priliku i sada potpuno, gotovo do ravnodušnosti uvjeren da će ostati, reče: »Ja ne gledam tebe, nego tvoju haljinu.« »Zašto moju haljinu?« upita gostioničarka, uzbuđena. K. sleže ramenima. »Hajde!« doviknu ona gostioničaru. »On je pijan, propalica. Pusti ga neka se ispava!« i uz to još naredi Pepi, koja na njen poziv iskrsnu iz mraka, sva raščupana, umorna, držeći mlitavo u ruci jednu metlu, da mu dobaci jastučić.

Nastavak: Romani u nastavcima

Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine

   Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je obj...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

2026

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Jama i klatno, Edgar Allan Poea
• Harms, Danil Ivanovič Juvačov ...
• Henry Vollan Canova Morton, putopisac
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

Архива чланака

Архива чланака август (1) јул (7) јун (11) мај (7) април (8) март (6) фебруар (7) јануар (3) децембар (7) новембар (1) октобар (6) септембар (1) август (3) јул (2) јун (8) мај (2) април (1) март (20) фебруар (18) јануар (9) децембар (26) новембар (29) јул (23) јун (15) мај (14) април (28) март (17) фебруар (15) јануар (15) децембар (30) новембар (25) октобар (4) јул (1) јун (25) мај (33) април (14) март (4) фебруар (5) јануар (6) децембар (9) новембар (3) октобар (2) фебруар (1) јануар (4) јун (3) мај (16) април (26) март (28) фебруар (28) јануар (27) децембар (17) новембар (11) октобар (11) август (4) јул (1) јун (2) мај (12) април (13) март (10) фебруар (9) јануар (9) децембар (10) новембар (5) октобар (6) јул (1) мај (4) април (11) март (7) фебруар (7) јануар (3) децембар (2) новембар (12) октобар (12) септембар (7) август (12) јул (1) јун (11) мај (8) април (18) март (8) фебруар (18) јануар (21) децембар (16) новембар (13) октобар (5) јул (1) јун (9) мај (16) април (17) март (24) фебруар (18) јануар (29) децембар (19) новембар (5) октобар (19) септембар (1) мај (8) април (18) март (15) фебруар (3) јануар (11) децембар (5) новембар (12) октобар (21) август (4) јул (12) јун (11) мај (16) април (10) март (8) фебруар (3) јануар (5) децембар (3) септембар (8) август (2) јул (5) јун (15) мај (10) април (2) март (9) фебруар (12) јануар (6) децембар (8) новембар (4) октобар (7) септембар (4) август (6) јул (3) јун (3) мај (3) април (2) март (3) фебруар (2) децембар (2) новембар (2) октобар (1) септембар (2) август (2) јул (3) јун (2) мај (3) април (4) март (7) фебруар (5) јануар (6) децембар (8) септембар (9) август (5) јул (6) јун (14) мај (11) април (9) март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.