Franc Kafka, Dvorac ( glava šesta)

 

Pred gostionicom ga je čekao gostioničar. On se ne bi usudio govoriti kad mu se ne bi postavilo pitanje i zato ga K. upita šta hoće. »Jesi li već našao nov stan?«, upita gostioničar, gledajući u zemlju. »To ti pitaš po nalogu svoje žene«, reče K., »ti si potpuno zavisan o njoj?« »Ne«, uzvrati gostioničar, »ne pitam to po njezinom nalogu. Ali ona je zbog tebe vrlo uzbuđena i nesretna, ne može raditi, leži u krevetu, uzdiše i neprestano jadikuje.« »Trebam li otići do nje ?«, upita K. »Ja bih te molio«, reče gostioničar, »htio sam te još od načelnika zvati, osluškivao sam na vratima, ali vi ste razgovarali, pa nisam htio smetati, a i brinuo sam se zbog žene, pa sam se brzo vratio, ali ona me nije htjela pustiti k sebi, tako mi ništa drugo nije preostalo nego da te čekam.« »Požuri onda«, reče K., »ja ću je brzo umiriti.« »Kad bi to mogao«, reče gostioničar.
Prođoše kroz svetlu kuhinju, u kojoj se tri ili četiri služavke, svaka pri svom trenutnom poslu, daleko jedna od druge, naprosto ukočiše kad ugledaše K. Uzdisanje gostioničarke čulo se već u kuhinji. Ležala je u sobičku bez prozora, odeljena od kuhinje tankom pregradom od dasaka. U njemu je bilo mesta samo za jedan veliki bračni krevet i ormar. Krevet je bio postavljen tako da se s njega mogla vifeti cela kuhinja i pratiti rad u njoj. Međutim, iz kuhinje jedva da se išta moglo videti u sobičku. U njemu je sve bilo potpuno mračno, samo je nešto svetliji bio kpokrivac sa belim i crvenim kockama. Tek nakon što se uđe i oči se priviknu, mogle su se razlikovati pojedinosti. »Napokon ste došli«, reče gostioničarka slabim glasom. Ležala je na leđima, imala je očigledno teškoće s disanjem, a perinu bješe odgurnula od sebe. U postelji je izgledala znatno mlađa nego u haljinama, ali noćna kapica od nežnog veziva koju je nosila, iako joj je bila premala te je stajala nakrivo na njenoj kosi, isticala je oronulost lica i ono je pobuđivalo sućut. »Kako sam mogao doći?«, reče K. blago. »Uopste me niste zvali.« »Niste me trebali p5ustiti da vas čekam tako dugo«, reče gostioničarka s tvrdoglavošću bolesnika. »Sedite«, reče ona i pokaza rukom na rub kreveta, »a vi drugi idite!« Osim pomoćnika, u međuvremenu su se ugurale i služavke. »I ja ću otići, Gardena«, reče gostioničar. To je bilo prvi put da je K. čuo gostioničarkino ime. »Naravno«, reče ona polako, a zatim doda rastreseno, kao da je obuzeta drugim mislima: »Zašto bi morao baš ti ostati?« Ali kad se svi povukoše u kuhinju — ovaj put i pomoćnici odmah poslušaše, istina bacili su bili oko na jednu služavku — Gardena je bila dovoljno obazriva da uvidi kako se iz kuhinje može čuti sve što se ovdje govori, jer odaja nije imala vrata, i zato naredi svima da i kuhinju napuste. To odmah bi i učinjeno.

Molim vas, gospodine geometre«, reče zatim Gardena, »tu u ormaru, odmah spreda, visi jedan šal, dodajte mi ga, hoću se pokriti, ne podnosim perinu, dišem teško.« I kad joj K. doda šal, ona reče: »Vidite, lep šal, zar ne?« K. se činilo da je to samo običan vuneni šal, opipa ga još jednom, iz pristojnosti, ali ne reče ništa. »Da, lep je to šal«, reče gostioničarka i omota se njime. Sada je ležala zadovoljna; sve što ju je bolelo kao da je rukom bilo odneseno, seti se čak i svoje kose koja je zbog ležanja bila u neredu, podiže se za trenutak i uredi je malo oko kapice. Imala je gustu kosu.

K. postade nestrpljiv i reče: »Vi ste, gazdarice, rekli da me pitaju jesam li već našao drugi stan.« »Ja rekla da vas to pitaju?«, začudi se gostioničarka. »Ne, to nije tačno.« »Vaš muž me je to baš sad pitao.« »Verujem to«, reče gostioničarka, »on mi je podvalio. Kad nisam htela da vi ostanete ovde, on vas je zadržavao; sad kad sam sretna što ovde stanujete, tera vas. Takav je uvek.« »Znači, dakle, da ste svoje mišljenje o meni mnogo promenili? Za sat, dva?« »Nisam promenila mišljenje«, uzvrati gostioničarka, opet slabijim glasom, »pružite mi ruku. Tako. A sada mi obećajte da ćete biti potpuno iskreni, a i ja ću biti iskrena prema vama.« »Dobro«, reče K., »ali ko će početi?«
Ja«, odgovori gostioničarka. Nije se činilo da mu time želi izaći u susret, nego je to učinila zato što prva želi govoriti.
Ispod jastuka izvuče fotografiju i pruži je K. »Pogledajte ovu sliku«, reče molećivo. Kako bi bolje video, K. kroči korak u kuhinju, ali ni tamo nije bilo lako raspoznati sta je na slici jer je bila izbledela od starosti, izlomljena na više mesta, izgužvana i zamrljana. »Nije baš u dobrom stanju«, reče K. »Na žalost«, reče gostioničarka, »tako je to kad se nešto godinama stalno sa sobom vuče. Ali ako pažljivo gledate, sve ćete moći videti, uverena sam. Mogu vam, uostalom, pomoći, recite mi samo što vidite, vrlo mi je ugodno slušati o slici. Dakle, šta?« »Jednog mladića«, reče K. »Tačno je«, potvrdi gostioničarka. »A što on radi?« »Leži, rekao bih, na nekoj dasci, raširio je ruke i zeva«. Gostioničarka se nasmrja. »To je sasvim pogrešno«, reče ona. »Ali, evo; ovde je daska i ovde leži on«, ostade K. uporno pri svom gledištu. »Ipak zagledajte bolje«, reče gostioničarka ljutito, »leži li zaista?« »Ne«, priznade sad K., »ne leži, nego lebdi, a evo sada vidim, to uopste nije daska, nego verovatno razapet konopac i mladić ga preskače.« »Naravno«, reče gostioničarka obradovana, »on skače, tako se vežbaju službeni raznosači poruka. Znala sam da ćete videti. Pogledajte njegovo lice.« »Od lica jedva da se nešto vidi«, reče K., »on se, čini se, jako napreže. Usta su mu otvorena, oči stisnute, a kosa mu leprša.« »Vrlo dobro«, reče gostioničarka; odajući priznanje. »Neko ko ga nije poznavao i ne može videti više. Ali bio je to lep mladić, ja sam ga samo jednom letimice videla i nikad ga neću zaboraviti.« »KO je to?«, upita K. »On je bio poslužitelj preko kojeg me je Klamm prvi put pozvao sebi«, reče gostioničarka.

K. nije mogao dobro čuti jer mu je paznju odvraćalo zveckanje stakla. Odmah je video šta je uzrok smetnji. Pomoćnici su stajali u dvorištu i cupkali s noge na nogu. Pravili su se kao da su sretni što opet vide K., od sreće ga pokazivali jedan drugome i pritom neprestano lupkali o kuhinjski prozor. Na jedan njegov preteći mig, odmah prestadoše, počeše se odguravati, ali uveek bi jedan umaknuo drugom i već bi opet bili kod prozora. K. se brzo vrati u sobičak, gde ga pomoćnici izvana nisu mogli videti, a ni on njih nije morao gledati. Međutim, tiho, kao molećivo lupanje o prozorsko okno još dugo ga je i tamo progonilo.

Opet ti pomoćnici«, reče on, ispričavajući se gostioničarki, i pokaza rukom prema dvorištu. Ali ona nije obraćala paznju na njega, uzela mu je fotografiju, gledala je, pogladila i opet gurnula pod jastuk. Njeni pokreti postali su sporiji, ali ne od zamora, nego pod teretom sećanja. Zvala je K. da mu priča, a zbog priče je zaboravila na njega. Igrala se resama svog šala. Tek nakon nekog vremena ona podiže pogled, pređe rukom preko očiju i reče: »I ovaj šal je od Klamma. Kapica isto tako. Slika, šal i noćna kapica, to su tri uspomene koje imam od njega. Nisam tako mlada kao Frieda, nisam ni tašta kao ona, ni tako osetljiva, ona je vrlo osetljiva; ukratko, znam se snaći u životu, ali moram priznati: bez te tri stvari ne bih ovde dugo izdržala... Da, ne bih valjda izdržala ni jedan dan. Vama ove tri uspomene možda izgledaju sitne, ali vidite: Frieda, koja je toliko dugo bila s Klammom, nema nikakvu uspomenu, pitala sam je, ona je prevelika sanjalica i teško se zadovoljava; ja, naprotiv, ja koja sam samo triput bila kod Klamma — posle me više nije zvao, ne znam zašto — ja sam, kao sluteći kratkoću svog vremena, donela ove darove. Istina, mora se čovek sam potruditi, Klamm sam od sebe ništa ne daje, ali ako se tamo vidi nešto prigodno, onda se to može izmoliti.«
K. se osećao nelagodno zbog tih priča, koliko god su se i njega ticale. »Pre koliko je vremena sve to bilo?«, upita on s uzdahom.
»Pre više od dvadeset godina«, reče gostioničarka. »Mnogo više od dvadeset godina.«
»Tako dugo traje vernost prema Klammu«, reče K. »Ali je li vama jasno, gazdarice, da vi meni ovakvim svojim priznanjima zadajete teške brige kad mislim na svoj budući brak?«
Gostioničarka nađe kako je neumesno da K. meša u to svoje stvari i pogleda ga osorno sa strane.
»Ne ljutite se, gazdarice«, reče K. »Ništa ne kažem protiv Klamma, ali ja sam sticajem prilika doveden u izvjesnu vezu s njim; to ne može poreći ni najveći Klammov obožavatelj. Eto, zbog toga kad god se spomene Klamm, moram i na sebe misliti, drukčije ne ide. Uostalom, gazdarice«, ovdje on uhvati njenu sramežljivu ruku, »mislite na to kako se loše završio naš prethodni razgovor i kako se ovaj put želimo rastati u miru.«
Imate pravo«, reče gostioničarka i pognu glavu. »Ali imajte obzira prema meni. Ja nisam osetljivija od drugih, naprotiv, svako ima osetljiva mesta, moje je samo ovo. «
»Na žalost«, reče K., »ono je istovremeno i moje, ali znaću se svladati. A sada mi objasnite, gazdarice, kako ću ja u braku podnositi tu jezivu vernost prema Klammu ako pretpostavim da je Frieda slična vama?«
»Jezivu vernost?«, ponovi gostioničarka mrgodno, »je li to baš vernost? Verna sam svom mužu, ali Klammu? Klamm me je jednom učinio svojom ljubavnicom, mogu li taj ugled ikada izgubiti? I kako ćete vi to podneti kod Friede? Ah, gospodine geometre, ko ste uopste vi da se usuđujete takvo šta da pitate?«
»Gazdarice!«, opomenu je K.
»Znam«, reče ona, pokoravajući se, »ali moj muž nije postavljao takva pitanja. Ne znam koga bi trebalo smatrati nesretnim, mene onda ili Friedu sada; Friedu koja je samovoljno napustila Klamma, ili mene koju on više nije hteo zvati. Možda ipak Friedu, premda i ona, čini se, nije toga još potpuno svesna. Ali ipak, moja nesreća je onda bila potpuno ovladala mojim mislima, jer sam se stalno morala pitati i u biti još ni danas nisam prestala pitati se: zašto se to dogodilo? Triput me je Klamm zvao, a četvrti put nije, i nikad više četvrti put! Sto me tada još moglo zanimati? O čemu sam drugom mogla razgovarati sa svojim mužem, za kojeg sam se ubrzo nakon toga udala? Danju nismo imali vremena, gostionicu smo preuzeli u žalosnom stanju i morali smo se potruditi da je podignemo, ali noću? Godinama, naši noćni razgovori odnosili su se samo na Klamma i na razloge promene njegove ćudi. A kad bi moj vmuž zaspao pri tim razgovorima, ja bih ga budila i razgovarali smo dalje.«
»Ja bih sada«, reče K., »ako mi dopustite, postavio jedno vrlo grubo pitanje!«
Gostioničarka je cutala.
»Dakle, ne smem da pitam «, primeti K., »i to mi je dovoljno.«
»Naravno«, reče gostioničarka, »da vam je dovoljno i još kako. Vi sve krivo tumačite, čak i cutanjeu. Drukčije i ne možete. Dopuštam vam da pitate.«
»Ako sve krivo tumačim«, reče K., »možda sam onda krivo protumačio i svoje pitanje, možda ono uopste nije grubo. Hteo sam samo znati kako ste upoznali svog muža i kako je ova gostionica došla u vaše vlasništvo?«
Gostioničarka se namršti, ali reče ravnodušno:
»To je vrlo obična priča. Otac mi je bio kovač, a Hans, moj sadašnji muž, koji je bio konjušar kod jednog bogatog seljaka, dolazio je često mom ocu. To je bilo posle mog poslednjeg sastanka s Klammom, bila sam vrlo nesretna, iako nisam trebala biti, jer sve se odigravalo korektno, i Klammu više nisam smela ići zato što je on tako odlučio; dakle bilo je korektno, samo su razlozi bili mutni, po njima sam smela čeprkati, ali biti nesretna, to nisam smela. Ali, eto, ipak sam bila nesretna i nisam mogla raditi. Seddla sam u našem vrtiću pred kućom po celi dan. Tu me je viđao Hans, seo bi koji put pokraj mene, nisam mu se žalila, ali on je znao o čemu se radi i kako je on dobar momak, događalo se da je zajedno sa mnom plakao. A kad je tadašnji gostioničar, kojem je umrla žena pa je morao napustiti posao — bio je već star čovek — prošao jednom pokraj našeg vrtića i video nas kako tamo sedimo, zastao je i bez okolišanja nam ponudio da unajmimo gostionicu. Nije tražio novac unapred jer je imao poverenja u nas, a odredio je i nisku najamninu. Nisam htela ocu biti na teretu, sve drugo mi je bilo svejedno, i tako, u mislima na gostionicu i na novi posao koji će verojatno doneti malo zaborava, dala sam Hansu ruku. To je cela priča."
Na trenutak je zavladala tišina, a onda K. reče:
»Gostioničarevo postupanje bilo je lepo, ali neoprezno, ili je imao posebne razloge da veruje vama dvoma.«
»On je dobro poznavao Hansa«, reče gostioničarka, »bio mu je ujak.«
»Onda, svakako«, reče K., »Hansovoj porodici je očigledno bilo jako stalo do te veze. «
»Verovatno«, uzvrati gostioničarka, »ne znam, nisam o tome nikad vodila računa.« »Pa ipak, sigurno je bilo tako«, reče K., »kad je porodica bila spremna podneti takvu žrtvu i naprosto vam, bez garancije, predati gostionicu u ruke.«
»Nije baš bilo neoprezno, kao što se kasnije pokazalo«, reče gostioničarka. »Bacila sam se na posao, bila sam snažna, ja, kovačeva kći; nisu mi bili potrebni ni služavka ni sluga; bila sam svuda, u gostionici, u kuhinji, u staji, u dvorištu, kuhala sam tako da sam privukla čak i goste iz Gospodske kavane. Vi još niste jeli u gostionici, ne poznajete goste koji kod nas jedu, onda ih je bilo još više, otad su se već mnogi razišli. A rezultat je bilo to da smo mogli ne samo na vreme platiti najamninu nego i sve otkupiti nekoliko godina kasnije, i danas je sve gotovo bez duga. Rezultat toga je nadalje, istina, da sam pritom propala, dobila srčanu bolest i, eto, postala stara žena. Vi sigurno mislite da sam puno starija od Hansa, a ustvari on je samo dve ili tri godine mlađi i zasigurno nikad neće ostariti jer od njegova rada — pušiti lulu, slušati šta pričaju gosti, onda isprazniti lulu i koji put doneti pivo — od takvog rada se ne stari.« »To što ste vi postigli zaslužuje divljenje«, reče K., »u to nema sumnje, ali mi smo govorili o vremenu pre vaše udaje, a tada je ipak bilo čudno da je Hansova porodica, žrtvujući novac ili barem prihvaćanjem velikog rizika poput ustupanja gostionice, navaljivala da se venčate i pritom nikakvu drugu nadu nije imala osim nadu u vašu radnu sposobnost, koja tada uopste još nije bila poznata, i u Hansovu radnu sposobnost, za koju se ipak moralo znati da ne postoji.«
»Pa dobro«, reče gostioničarka umorno, ja znam na što vi ciljate i kako pritom grešite. U ovim stvarima nema ni traga od Klamma. Zašto je on o meni trebao brinuti ili bolje rečeno: kako bi on uopste mogao o meni brinuti? Pa on više nije ni znao za mene. To što me više nije zvao, bio je znak da me je zaboravio. Kad on nekog prestane zvati, zaboravi ga potpuno. O tome nisam htela govoriti pred Friedom. Ali to nije samo zaborav nego i nešto više. Jer ako nekoga zaboravite, možete ga opet poznavati. Kod Klamma to nije moguće. Koga više ne zove, toga je on potpuno zaboravio, ne samo za prošlost, nego, doslovce, i za celu budućnost. Ako se silno potrudim, mogu se uživeti u vaše misli, u misli koje su besmislene ovde, ali su možda ispravne tamo, u tuđini iz koje dolazite. Možda vas one teraju na suludo uverenje da mi je Klamm dao Hansa za muža baš zato da ne bih imala mnogo smetnje da mu dođem ako me jednom u budućnosti pozove. Ali ni suludost ne može ići dalje. Gde je taj čovek koji bi me mogao sprečiti da ne otrčim Klammu kad bi mi on dao samo jedan znak? Besmislica, potpuna besmislica; sami postajemo smeteni kad se tom besmislicom bavimo.«
»Ne«, reče K., »nećemo postati smušeni, jer nisam u svojim mislima išao tako daleko kao što ste vi pretpostavili, premda sam, istinu govoreći, bio na tom putu. Mene je najpre začudilo samo to što se rodbina toliko uzdala u taj brak i što su se ta uzdanja ustvari i ispunila, istina, po cenu vašeg srca, vašeg zdravlja. Meni se, istina, nametala misao o tim činjenicama s Klammom, ali ipak ne, ili bar još ne onako grubo kao što ste vi to predstavljali, očigledno s ciljem da mi opet predbacite, jer vam to čini zadovoljstvo. Neka vam bude! Ali moja misao bila je ovo: očigledno je da je prvotni poticaj za udaju bio Klamm. Bez Klamma vi ne biste bili nesretni i utučeno sedeli u vrtiću, bez Klamma ne bi vas Hans tamo video, bez vaše utučenosti stidljivi se Hans nikad ne bi usudio osloviti vas, bez Klamma ne biste se nikad našli rasplakani s Hansom, bez Klamma stari dobri ujak gostioničar nikad ne bi vidio Hansa i vas kako tamo smireno sedite jedno uz drugo, bez Klamma vi ne biste bili tako ravnodušni prema životu, ne biste se, dakle, udali za Hansa. Lepo; rekao bih, u svemu tome ima dovoljno Klamma. Ali ima i više. Da niste pokušavali sve to zaboraviti, ne biste radili s tolikom bezobzirnošću prema sebi i toliko razradili posao. Dakle, i tu je Klamm. Ali nezavisno o tome, Klamm je takođe uzrok i vašoj bolesti, jer još pre udaje vaše srce je bilo iscrpljeno zbog nesretne strasti. Ostaje još pitanje zašto je Hansovoj rodbini brak bio tako primamljiv. Vi ste sami jednom spomenuli da biti Klammova ljubavnica predstavlja uzdizanje ugleda koji se više ne gubi; dakle, možda ih je to primamljivalo. A osim toga, mislim, i nada da dobra zvezda koja vas je odvela Klammu — pod pretpostavkom da je to bila dobra zvezda, ali vi tako tvrdite — pripada vama, da, dakle, mora s vama ostati, a ne onako vas iznenada i brzo napustiti, kao što je to Klamm učinio.« »Mislite li sve to ozbiljno«, upita gostioničarka.
»Ozbiljno«, odgovori K. brzo, »samo verujem da Hansova rodbina nije bila sasvim u pravu sa svojim nadama i čini mi se da vidim grešku koju je učinila. Izvana izgleda da je sve kako treba. Hans je dobro zbrinut, ima dobru ženu, uvažavanje, gazdinstvo je bez dugova. Ali, uistinu, sve nije kako bi trebalo biti, on bi sigurno bio mnogo sretniji s jednom običnom devojkom kojoj bi bio prva velika ljubav; kad on, kao što mu vi predbacujete, stoji u gostionici kao izgubljen, to je zato što se oseća izgubljen — iako se, barem koliko ga ja dosad poznajem, zbog toga svakako ne oseća i nesretan — ali je isto tako sigurno da bi s nekom drugom ženom taj lepuškasti, razumni čovek bio sretniji, pod čim ja podrazumevam samostalniji, marljiviji i muževniji. Ali svakako ni vi sami niste sretni i, kako sami rekoste, bez one tri uspomene uopyte ne biste više živeli, a imate uz to još i bolesno srce. Dakle, je li se rodbina preračunala u svojim nadama? Ja ne mislim tako. Blagoslov je bio nad vama, trebalo ga je samo znati skinuti.«
»Ali što se propustilo učiniti?«, upita gostioničarka. Ležala je sada ispružena na leđima i gledala u tavanicu.
»Pitati Klamma«, reče K.
»Sad smo opet došli do vas«, reče gostioničarka. »Ili do vas«, reče K. »naši se slučajevi dodiruju.«
»Šta hoćete, dakle, od Klamma?«, upita gostioničarka. Ona se uspravila, protresla uzglavnike da bi se na njih mogla nasloniti sedeći i gledala je K. ravno u oči. »Ja sam vam otvoreno ispričala svoj slučaj, iz kojeg ste mogli nešto naučiti. Recite mi sad jednako tako otvoreno šta želite pitati Klamma. S mukom sam nagovorila Friedu da se popne u svoju sobu i ostane tamo; bojala sam se da u njezinoj prisutnosti nećete hteti dovoljno otvoreno govoriti.«
»Nemam što kriti«, reče K., »ali najpre bih vam htdo na nešto skrenuti paznju. Klamm odmah zaboravi, rekoste. Prvo, to mi izgleda sasvim neuverljivo, drugo, to je nedokazivo, očigledno je samo legenda koju je izmislio mozak onih devojaka koje su baš sada u milosti kod Klamma. Mene čudi da vi verujete u jednu banalnu izmišljotinu.«
»To nije legenda«, reče gostioničarka, »naprotiv, to je proizašlo iz opst iskustva.«
»Ali i da bi bilo opovrgnuto, novim iskustvima«, reče K. »Zatim, postoji izvesna razlika između vašeg i Friedina slučaja. Nije se dogodilo u izvesnom smislu da Klamm nije više zvao k sebi Friedu, šta više, zvao ju je, ali ona mu se nije odazvala. Moguče je čak da je on još čeka.«
Gostioničarka je ćutala i pogledom premeravala K. Onda reče: »Sve što imate reći, mirno ću saslušati. Bolje je da govorite otvoreno nego mene da štedite. Imam samo jednu molbu. Ne upotrebljavajte Klammovo ime. Zovite ga on ili tako nekako, ali ne imenom.«
»Dobro«, reče K., »ali teško je reći što od njega hoću. Najpre, želim ga videti izbliza, onda želim čuti njegov glas, onda želim znati šta on misli o našem venčanju. Šta ću ga, možda, još moliti, zavisi od toku razgovora. Mnogo toga može postati predmetom razgovora, ali za mene je najvažnije da se nađem s njim licem u lice. Naime, ja nisam još neposredno razgovarao ni s jednim činovnikom. Izgleda da je postići to teže nego što sam verovao. Ali moja je dužnost razgovarati s njim kao s privatnim čovekom, a to je, prema mom mišljenju, mnogo lakše postići. S njim, kao s činovnikom, mogao bih razgovarati samo u njegovoj, verovatno nepristupačnoj kancelarijiu dvorcu ili, što je već upitno, u Gospodskoj kafani. Međutim, kao s privatnim čovekom, mogu to svuda, u kući, na ulici, gde ga god uspem sresti. Da ću pri tom imati prema sebi i činovnika, rado ću primiti na znanje, ali to nije moj primarni cilj.«
»Dobro«, reče gostioničarka i zabaci lice u jastuke kao da govori nešto bestidno. »Ako ja svojim vezama uspem preneti Klammu vašu molbu za razgovor s njim, obećavate li mi da nećete ništa preduzimati na svoju ruku dok odozgo ne stigne odgovor?«
»To vam ne mogu obećati«, reče K., »ma koliko bih voleo ispuniti vašu molbu, odnosno, vašu ćudljivu želju. Naime, stvar je hitna, posebno nakon nepovoljnog ishoda mog razgovora s načelnikom.«
»Taj prigovor otpada«, reče gostioničarka, »načelnik je potpuno nevažna osoba. Zar to niste primetili? On ne bi mogao ostati ni jedan dan na svom položaju da nije njegove žene koja sve vidi.«
»Mizzi?«, upita K. gostioničarku. Gostioničarka potvrdi glavom.
»I ona je bila tamo«, doda K.
»Je li iznela svoje mišljenje?«, upita gostioničarka.
»Nije«, odgovori K., »ali nisam ni stekao utisak da je to u stanju.«
»Dabome«, reče gostioničarka, »tako pogrešno vi vidite sve ovde. U svakom slučaju: kako je načelnik postupio s vama, nema nikakva značenja, a sa ženom ću dobiti priliku za razgovor. I ako vam sad još obećam da će Klammov odgovor stići najkasnije u roku nedelju dana, imate li možda još kakav razlog da ne popustite?«
»Sve to nije presudno«, reče K. »Moja odluka je nepokolebljiva i da budem primljen. Ono što bi bez molbe ostalo samo možda smion, ali dobronameran pokušaj, u slučaju negativnog odgovora bilo bi otvoreno protivljenje. A to bi, naravno, bilo mnogo gore.«
»Gore?«, reče gostioničarka. »Protivljenje je to u svakom slučaju. Uostalom, radite kako hoćete. Dajte mi haljinu.« Ne obazirući se na K., ona odene haljinu i požuri u kuhinju. Već duže vreme iz gostionice se čulo komešanje i kucanje na kuhinjski prozorčić. Pomoćnici su ga odjednom otvorili i viknuli kroza nj da su gladni. Na prozorčiću su se pojavila tada i druga lica. Čulo se čak i pevanje, tiho, ali u više glasova.
U svakom slučaju, razgovor K. s gostioničarkom znatno je usporio kuvanje ručka; on još nije bio gotov, a gosti su se već bili okupili. Ipak niko se nije usudio ući u kuhinju i tako prekršiti gostioničarkinu zabranu. Međutim, kad promatrači s kuhinjskog prozorčića javiše da gostioničarka dolazi, služavke pojuriše u kuhinju, i kada K. uđe u gostionicu, jedno neobično brojno društvo — više od dvadeset muškaraca i žena, provincijski, ali ne seljački odevenih — žurilo je od kuhinjskog prozorčića, gde se bilo okupilo, prema stolovima kako bi zauzelo mesta. Samo u jednom uglu, za jednim malim stolom, već je sedeo bračni par s nekoliko dece; muž, ugodan plavooki gospodin, raščupane sede kose i s bradom, stajao je nagnut prema deci i nožem udarao takt njihovoj pjesmi, trudeći se stalno da pevanje bude tiše; svakako je hteo pesmom im zavarati glad. Gostioničarka se ispriča društvu s nekoliko ravnodušno izgovorenih reči; niko ne prigovori. Ona potraži gostioničara, koji je, međutim, našavši se pred teškom situacijom, već odavno pobegao. Onda polako ode u kuhinju. Više i ne pogleda K., koji se požuri u svoju sobu da nađe Friedu.

                                             Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac ( Glava peta )

 

Razgovor s općinskim načelnikom nije zadavao K. posebnu brigu, što je gotovo i njega samog začudilo. Pokušavao je to objasniti time što je, prema njegovu dosadašnjem iskustvu, službeni dodir s grofovskom vlašću bio za njega vrlo jednostavan. To je, s jedne strane, poticalo otuda što je u raspravljanju njegove stvari postavljeno načelo koje je naizgled bilo vrlo povoljno za njega, s druge strane, zbog divljenja dostojnog jedinstva službe, koje se kao napose savršeno naslućivalo baš tamo gde ga prividno uopće nije bilo. Kad bi s vremena na vreme razmišljao o tim stvarima, K. je bio sklon svoj položaj smatrati zadovoljavajućim, premda bi uvek posle takvih nastupa lagodnosti brzo govorio sebi da baš u tome leži opasnost.
Neposredan odnos s vlastima nije, naravno, bio posebno težak, jer ma koliko da su bile dobro organizovane, vlasti su branile njima daleke nevidljive stvari u ime daleke nevidljive gospode, dok se K. borio za nešto najživotnije i blisko, za samog sebe; uz to još, bar sasvim na početku, on je to činio po vlastitoj volji, jer je bio napadač; i ne samo da se jedino on borio za sebe nego su to činile i druge snage, koje on nije poznavao, ali u koje je mogao verovati zbog mera koje su preduzimale vlasti. Međutim, time što su mu mnogo izlazile u susret u nevažnim stvarima — o važnim dotad uopće nije bilo govora — vlasti su mu uskraćivale mogućnost sitnih lakih pobeda, a s tom mogućnošću i odgovarajuće zadovoljstvo, kao i dobro zasnovanu sigurnost u daljnje, veće pobede, koja proizlazi iz tog zadovoljstva. Umesto toga, dopuštale su mu,istina samo u okviru sela, da se provlači gde god je hteo, i time ga razmazile i oslabile, odstranjujući ovde svaku borbu, ali su je zato prenele u jedan stran život, izvan službenih odnosa, potpuno nedogledan i mutan. Na taj način moglo bi se dogoditi, ako ne bude stalno na oprezu — usprkos svoj ljubaznosti vlasti i usprkos potpunom ispunjenju svih tako preterano lakih službenih obaveza, a zavaran prividnom blagonaklonošću koja mu se ukazuje — da jednog dana svojim ostalim životom upravlja tako neoprezno da se ovde skrha, i da vlasti, još blage i prijateljske, možda i protiv svoje volje, ali u ime nekog njemu nepoznatog javnog poretka, budu prisiljene doći i ukloniti ga s puta. A što je upravo ovde značio taj ostali život? Nigde još K. nije video da su služba i život toliko isprepleteni, uistinu isprepleteni toliko da se neki put činilo da su služba i život zamenili svoja mesta. Sto je, na primer, dosad značila samo formalna moć koju je Klamm vršio u službenom odnosu prema K. kad se uporedi s moći koju je Klamm u punoj stvarnosti imao u spavaćoj sobi K. I tako se pokazalo da su u određenoj meri lakomislenije postupanje i izvestan nemir dopušteni ovde samo u neposrednom dodiru s vlastima, a inače je uvek potreban veliki oprez, osvrtanje na sve strane pre svakog koraka.
K. nađe da načelnik potpuno potvrđuje njegovo dosadašnje shvatanje o vlastima. Načelnik, jedan ugodan izbrijan debeljko, bio je bolestan, imao je težak napad kostobolje, i bio je u postelji kada je primio K. »To je, dakle, naš gospodin geometar«, reče on, htijući se pridići radi pozdrava, ali nije mogao; ponovno se baci na jastuke i ispriča se, pokazujući na svoje noge. Jedna žena, mirna, gotovo kao senka u sumraku sobe s malim prozorom, još više zamračene zavesama, donese K. stolicu i stavi je pokraj kreveta. »Sedite, sedite, gospodine geometre«, reče načelnik, »i recite mi svoje želje.« K. pročita Klammovo pismo i poprati ga nekim primedbama. Opet je imao osećaj posebne lakoće u dodiru s vlastima. One su doslovce nosile svaki teret, sve im se moglo natovariti, a da čovek sam ostane netaknut i slobodan. Načelnik se nelagodno meškoljio u krevetu, kao da je i on to na svoj način osećao. Napokon reče: »Gospodine geometre, kao što ste i sami primetili, ja sam znao o celoj toj stvari. Tome što još ništa nisam preduzeo, razlog je ponajprr u mojoj bolesti, a zatim u tome što vi tako dugo niste došli, pa sam mislio da ste odustali od toga. Ali sada, budući da ste bili tako ljubazni da me posetite, moraću vam reći celu, ali neugodnu istinu. Vi ste primljeni za geometra, kao što kažete; samo, na žalost, nama geometar nije potreban. Granice našega malog gazdinstva su povučene, sve je uredno uvedeno. Prenošenja imanja gotovo nema, a sitne prepirke oko razgraničenja rasprave se same od sebe. Zašto bi nam onda bio potreban geometar?«
Iako o tome svakako pre nije razmišljao, K. je u duši bio uveren da je sličan odgovor očekivao. Baš zato je mogao odmah reći: »To me jako čudi. To kvari sve moje planove. Mogu se samo nadati da je posredi nesporazum.« »Na žalost, nije«, reče načelnik, »onako je kako kažem.« »Ali, kako je to moguće!«, uzviknu K. »Nisam valjda prevalio taj beskrajan put zato da biste me sada poslali natrag.« »To je drugo pitanje«, reče načelnik, »pitanje o kojem ja ne odlučujem, ali, naravno, mogu vam objasniti kako je bio moguć ovaj nesporazum. U jednoj tako velikoj upravi kao što je grofovija može se dogoditi da jedan odsek naredi ovo, drugi ono, a jedan ne zna za drugi; viša kontrola je, doduše, neobično tačna, ali po svojoj prirodi stiže kasno, i tako ipak može nastati mala zabuna. Naravno, uvek su to samo majušne sitnice, kao, na primer, vaš slučaj. Meni još nije poznata nijedna greška u velikim stvarima, ali i sitne su često vrlo neugodne. Što se, međutim, vašeg slučaja tiče, ja ću vam, ne praveći nikakve službene tajne — zato nisam dovoljno birokrata, ja sam seljak i ostajem to — ispričati otvoreno kako je sve teklo. Pre mnogo vremena, bio sam onda načelnik tek nekoliko meseci, dođe nalog, ne mogu se više setiti od kojeg odseka, u kojem gospoda saopstavaju, na njima svojstven kategoričan način, da jedan geometae treba biti postavljen, i opstini se nalaže da pripremi sve potrebne planove i skice za njegove radove. Taj nalog, naravno, nije se odnosio na vas, jer to je bilo pre mnogo godina i ja se toga više ne bih sećao da sad nisam bolestan pa imam dovoljno vremena razmišljati i o najbeznačajnijim stvarima.« »Mizzi«, reče on, prekidajući iznenada svoj izveštalj, ženi koja je još tumarala po sobi u nekoj neshvatljivoj zaposlenosti, »molim te, pogledaj tamo u ormaru, možda ćeš naći nalog. On je, naime«, reče zatim, okrećući se prema K., »iz mog prvog razdoblja, kad sam ja još sve čuvao.« Žena odmah otvori ormar. K. i načelnik promatrali su je. Ormar je bio nakrcan papirima. Pri otvaranju sleteše dva velika svežnja spisa, povezana onako kako se povezuje drvo za potpalu, a žena, prestrašena, odskoči u stranu. »Dole bi trebao biti, dole«, reče načelnik, upravljajući s kreveta. Da bi došla do donjih papira, žena je poslušno bacala sve iz ormara, dohvatajući spise s obe ruke. Već je pola sobe bilo pokriveno papirima. »Mnogo rada je uloženo«, reče načelnik kimajući glavom, »a ovo je samo jedan mali deo. Glavnu masu držim u košu, ali najveći je deo propao. KO će sve to zajedno držati! Ali u košu ima još jako mnogo. Možeš li naći nalog?«, obrati se on zatim ponovno svojoj ženi. »Trebaš tražiti spis na kojem je reč GEOMETAR podvučena plavim.« »Ovde je premračno«, reče žena, »moram doneti sveću«, i ode iz sobe gazeći preko papira. »Moja mi je žena«, reče načelnik, »velika pomoć u ovom teškom službenom poslu, koji se ipak mora obavljati samo uzgred. Istina, za pismene radove imam još jednog pomoćnika, učitelja, ali ipak je nemoguće stići, uvek se mnogo nesvršenog gomila, u onom sanduku«, i on pokaza na jedan drugi ormar. »A naročito se ne može savladati sad kad sam bolestan«, reče i zavali se umorno, ali ipak ne bez ponosa: Kad se žena vrati sa svećom i klečeći pred ormarom nastavi s traženjem, K. reče: »Mogu li ja pomoći vašoj ženi pri traženju?« Načelnik zavrti glavom, smešeći se: »Kao što sam vam već relkao, pred vama nemam službenih tajni, ali pustiti vas da sami tražite među spisima, tako daleko ipak ne mogu ići.« Sada je u sobi bilo mirno, čulo se samo šuškanje papira, i načelnik je čak možda malo i dremuckao. Tiho kucanje na vratima navede K. da se okrene. To su, naravno, bili pomoćnici. Ipak su postali malo pristojniji, ne navališe odmah u sobu, već su najpre šaputali kroz odškrinuta vrata: »Hladno nam je vani«. »Ko je to?«, upita načelnik, trgnuvši se. »Samo moji pomoćnici«, reče K., »ne znam gde da ih ostavim da me čekaju, vani je hladno, a ovde su smetnja.« »Meni ne smetaju«, reče načelnik ljubazno. »Pustite ih unutra. Uostalom, ja ih poznajem. Stari poznanici.« »Ali meni dosađuju«, reče K. otvoreno i pređe pogledom od pomoćnika na načelnika i onda opet na pomoćnike i vide da se sva trojica podjednako i na isti način smeškaju. »Ali, kad ste već ovde«, reče probe radi, »onda ostanite i pomozite načelnikovoj gospođi da nađe spis na kojem je plavim podvučena riječ geometar.« Načelnik ne reče ništa protiv. Ono što K. nije smeo, smeli su pomoćnici. Oni se odmah baciše na papire, ali više su premetali po gomili nego što su tražili, i dok je jedan sricao jedan napis, drugi bi mu uvek istrgao spis iz ruku. Žena je, međutim, klečala pred praznim sandukom, izgledalo je kao da više i ne traži spis. U svakom slučaju, sveća je stajala vrlo daleko od nje.
»Pomoćnici«, reče načelniks osmehom punim samozadovoljstva kao da se sve odvija onako kako je on uredio, ali niko nije u stanju to čak ni naslutiti, »dakle, oni vam dosađuju, ali to su ipak vaši vlastiti pomoćnici.« »Ne«, odgovori K. hladno, »oni su mi tek ovde došli.« »Kako to došli«, reče načelnik, »dodeljeni, hoćete reći.« »Dobro, onda dodeljeni«, reče K. »Ali mogu od mene biti i odeljeni, toliko je nepromišljeno bilo to dodeljivanje.« »Nepromišljeno se ovde ne događa ništa«, reče načelnik, zaboravi čak da ga noge bole i ispravi se. »Ništa«, reče K., »a kako ono stoji s mojim imenovanjem?« »To vaše imenovanje bilo je dobro promišljeno«, odgovori načelnik, »samo su usputne okolnosti unele zabunu, ja vam to mogu dokazati na temelju spisa. »Spis neće biti nađen«, reče K. »Neće biti nađen!«, uzviknu načelnik. »O Mizzi, molim te, potraži malo brže! A ja vam ipak mogu prethodno ispričati celu istoriju i bez spisa. Na ovaj nalog, o kojem sam vam govorio, mi smo se zahvalili i odgovorili da nam geometar nije potreban. Čini se, međutim, da nalog nije stigao u prvotni odsek — nazovimo ga A — nego zabunom u jedan drugi, u B. Odsek A, dakle, ostao je bez odgovora, ali ni B, na žalost, nije dobio celi naš odgovor; je li se izgubio putem — u samom odseku sigurno nije, ja garantujem za to — ali u odsek B stigao je samo omot spisa na kojem ništa drugo nije bilo zabeleženo osim da je u njemu priloženi predmet — kojeg, na žalost, u stvarnosti više nije bilo — koji se odnosi na imenovanje jednog geometra. U međuvremenu, odsek A je čekao naš odgovor; on je, istina, imao beleške o tom predmetu, ali kao što se to, razumljivo, često događa i može se dogoditi i uza svu tačnost u obavljanju svih poslova, referent se oslonio na to da ćemo mi ipak odgovoriti i da će on onda ili postaviti geometra ili o toj stvari voditi dalje s nama prepisku. Zbog toga je zanemario beleške i na celu stvar zaboravio. Međutim, u odseku B omot spisa dopao je u ruke referentu koji je poznat po svojoj savesnosti; zove se Sordini, Talijan je. Čak je i meni, posvećenom, neshvatljivo kako je čovek takvih sposobnosti ostavljen najednom, gotovo podređenom položaju. Naravno, taj Sordini poslao nam je omot natrag, kako bismo ga ispunili. Međutim, od onog prvog spisa iz odseka A prošlo je već mnogo meseci, ako ne i godina. To je razumljivo jer kad spis ide normalnim putem, kao što je pravilno, dospe u svoj odsek najkasnije isti dan i još je tog dana rešen; ali ako jednom pogreši put — a zbog savršenosti organizacije on zaista mora s naprezanjem tražiti krivi put — onda to, naravno, traje vrlo dugo. I zato, kad smo dobili Sordinijevu notu, mogli smo samo neodređeno sećati se svega; to jest Mizzi i ja — učitelj mi tada još nije bio dodeljen — čuvali smo kopije samo najvažnijih predmeta. Ukratko, mogli smo odgovoriti samo vrlo neodređeno da mi o jednom takvom imenovanju ništa ne znamo i da kod nas ne postoji nikakva potreba za geometrom. «

»Ali«, prekinu se ovde načelnik kao da je u žaru govorenja predaleko otišao ili bar može izgledati da se prebacio, »da vama ova priča nije dosadna?«
»Ne«, reče K. »Zabavlja me.«
Na to će načelnik: »Ja vam je ne pričam da bih vas zabavljao.«
»Ona me zabavlja time«, reče K., »što mi pruža uvid u onu smešnu zbrku koja sticajem okolnosti odlučuje o sudbini jednog čoveka.«
»Uvid još niste dobili«, reče načelnik ozbiljno, »i mogu vam dalje pričati. Naš odgovor, naravno, nije mogao zadovoljiti jednog Sordinija. Ja se divim tom čoveku premda je on za mene pravo mučenje. On, naime, sumnja u svakog, i kad, na primer, upozna nekog u bezbroj prigoda kao čoveka dostojnog najvećeg poverenja, on već u sledećoj sumnja u njega, kao da ga uopste ne poznaje, to jest kao da ga zna kao propalicu. Smatram da je to pravilno, činovnik mora tako postupati; na žalost, po svojoj prirodi, ja se ne mogu pridržavati takva načela. Vi vidite kako ja vama, nepoznatom čoveku, sve otvoreno iznosim, ne mogu drukčije, pa eto. Naprotiv. Kod Sordinija naš je odgovor odmah izazvao nepoverenje. Razvila se velika prepiska. Sordini je pitao zašto sve otvoreno iznosim; ne mogu drukčije, pa eto. Naprotiv, sada je najedanput palo na pamet da geometar ne treba biti imenovan. Ja sam mu odgovorio, pomažući se izvrsnim sećanjem koje ima Mizzi, da je prvi poticaj potekao od uprave (da je u pitanju bio drugi odsek, to smo potpuno bili zaboravili). Sordini opet: zašto taj službeni podnesak tek sad spominjem; ja opet: jer sam se tek sad njega setio; Sordini: to je vrlo čudno; ja: nimalo nije čudno kad se jedan predmet toliko povlači; Sordini: ipak je čudno, jer podnesak kojeg sam se setio uopste ne postoji; ja: naravno da ne postoji, jer se celi spis izgubio; Sordini: morala bi postojati barem neka zabeleška o onom prvom podnesku, ali ne postoji. Tu sam zapeo, jer da se u Sordinijevu odseku potkrala neka greška, nisam se usuđivao niti tvrditi niti verovati. Možda vi, gospodine geometre, predbacujete u sebi Sordiniju da se, s obzirom na moje tvrdnje, trebao raspitati o tom predmetu u drugim odsecima. Međutim, baš bi to bilo nepravilno, i ja ne želim da makar samo u vašim mislima ijedna mrlja padne na tog čoveka. Jedno od osnovnih načela u radu vlasti jest da se uopste ne računa na moguće pogreške. To načelo opravdava izvrsna organizacija celine, i ono je potrebno da bi se postigla krajnja brzina pri obavljanju poslova. Sordini se uopste nije smeo raspitivati po drugim odsecima; uostalom, oni mu ne bi ništa odgovorili jer bi odmah primetili da je ripeč o istraživanju moguće greške.«
»Oprostite, gospodine beležniče, prekinuću vas jednim pitanjem«, reče K. »Niste li malopre spomenuli kontrolnu vlast? Sudeći prema vašem izlaganju, upravljanje je takvo da se čoveku smuči pri pomisli da kontrola može izostati.«
»Vi ste vrlo strogi«, reče načelnik, »ali u hiljadustručite svoju strogost i ona opet neće biti ništa u usporedbi sa strogošću koju vlast primenjuje prema samoj sebi. Samo neko posve neupućen može postaviti vaše pitanje: ima li kontrole? Postoji samokontrola. Istina, ona nije tu da pronalazi greške u doslovnom smislu, jer grešaka i nema, a čak i ako se jedna dogodi, kao u vašem slučaju, ko sme nepobitno tvrditi da je to greška!«
»To je za mene nešto posve novo!«, uzviknu K.
»Za mene je nešto posve staro«, reče načelnik. »Ni ja nisam ništa manje od vas uveren da je greška učinjena, i Sordini se iz očajanja zbog toga teško razbolio i prva nadležna kontrola, kojoj zahvaljujemo pronalaženje izvora greške, također ovde priznaje grešku. Ali ko sme tvrditi da će druga kontrola imati isto mišljenje, i treća, i redom sve ostale?«
»Možda«, reče K., »ali bolje da se ne upuštam u ta razmišljanja. Uostalom, prvi put čujem o tim kontrolnim ustanovama i, naravno, ne mogu ih još razumeti. Samo mi se čini da ovde treba razlikovati dve stvari; naime, prvo je to što se događa u samim upravama i što se službeno može shvatiti ovako ili onako, i drugo, moja stvarna ličnost, ja koji stojim izvan uprave i kojem uprava može naneti štetu, koja bi bila takva besmislica da ja još ne mogu verovati da je opasnost ozbiljna. Za ono prvo vredi valjda to što vi, gospodine beležniče, govorite s takvim izvrsnim poznavanjem stvari da to zaprepašćuje, ali ipak bih hteo čuti koju reč o sebi.«
»Doći ću i na to«, reče načelnik, »ali ipak vi to nećete razumeti ako još nešto prethodno ne iznesem. Bilo je preuranjeno i to što sam već sad spomenuo kontrolne vlasti. Vraćam se, dakle, na nesuglasice sa Sordinijem. Kao što sam naveo, moja obrana je polako popuštala. A kad Sordini dobije u ruke ma i najmanju prednost pred nekim, on je već pobedio, jer tada se još više povećaju njegova pažnja, energija i prisebnost duha; on, pak, za napadnutog predstavlja jeziv, a za neprijatelje napadnutog divan prizor. Samo zato što sam ja i ovo poslednje doživeo u drugim slučajevima, u stanju sam o njemu ovako govoriti. Uostalom, ja ga još nisam uspro videti očima; on ne može sići ovamo, odviše je pretrpan poslovima; meni su njegovu sobu opisali tako kao da su svi zidovi pokriveni stubovima od naslaganih velikih svežnjeva spisa, i to su samo oni na kojima Sordini radi, a kako se spisi bez prestanka odnose i domeću, to se stubovi neprestano ruše, i to stalno rušenje, koje se svaki čas događa, postalo je karakteristično za Sordinijevu radnu sobu. Naravno, Sordini je radin čovek, on posvećuje istu paznju i najmanjem i najvećem predmetu.«
»Gospodine beležniče«, reče K., »vi stalno nazivate moj slučaj jednim od najsitnijih, pa ipak, on je zaposlio tolike činovnike i iako je možda u početku bio malen, revnošću činovnika poput gospodina Sordinija postao je veliki slučaj. Na žalost, i sasvim protiv moje volje, jer moje častoljublje nimalo ne ide za tim da se stvaraju i ruše veliki stubovi spisa nastali zbog mene, već da kao mali geometar radim u miru za malim crtaćim stolom.«
Ne«, reče načelnik, »to nije velik slučaj. U tom pogledu nemate se razloga žaliti, jer to je jedan od najvećih slučajeva među malima. Opseg rada ne određuje važnost predmeta, kad to verujete, vi ste još vrlo daleko od razumevanja vlasti. Ali, čak i ako se uzme opseg rada, vaš slučaj bi bio jedan od najsitnijih i najobičnijih, jer oni bez takozvane greške zadaju mnogo više posla i mnogo više napornog rada. Uostalom, vi još ne znate ništa o stvarnom poslu koji je iziskivao vaš slučaj, eto, o tome ću vam sada pričati. U prvo vreme Sordini me je ostavio na miru, ali su dolazili njegovi činovnici, protokolarna saslušanja uglednih žitelja vršena su svakodnevno u Gospodskom konaku. Oni su uglavnom meni držali stranu, ali neki su se pokolebali. Pitanje premeravanja zemlje je tugaljivo za seljake; oni su naslućivali neki tajni dogovor i nepravednosti, uostalom, našli su sebi i vođu, i Sordini je iz njihovih iskaza mogao steći utisak da neće svi biti protiv postavljanja geometra kad bih ja to pitanje izneo opstinskom odboru. I tako je ono što je samo po sebi bilo razumljivo — naime, da geometar nije potreban — ipak, u najmanju ruku, postalo sumnjivo. U tome se posebno isticao neki Brunswick — i vi ga, svakako, ne poznajete — on možda nije loš čovek, ali je glup i zanesenjak, on je Lasemannov šurjak.«
»Štavioca kože?«, upita K., i on opisa bradonju kojeg je video kod Lasemanna.
»Da, to je taj«, reče načelnik.
»Poznajem i njegovu ženu«, reče K., onako više nasumce.
»Moguće je«, reče načelnik i zacuti.
»Ona je lepa«, nastavi K., »ali malo bleda i boležljiva. Ona je, zar ne, iz dvorca?« To je bilo rečeno poluupitno.
Načelnik pogleda na sat, usu lek u kasiku i proguta ga na brzinu.

»Vi u dvorcu poznajete svakako samo uredska uređenja?«, upita K. grubo.
»Da«, odgovori načelnik i ironičnim, pa ipak zahvalnim osmehom. »Ali to i jest najvažnije. A što se tiče Brunswicka: kad bismo ga mogli isključiti iz opstine, mi bismo gotovo svi bili sretni, a osobito Lasemann. Ali onda je Brunswick imao određeni uticaj; govornik, istina, nije, ali je grlat, a nekima je i to dovoljno. I tako se dogodilo da sam bio prisiljen stvar izneti pred opstinski odbor, što je, uostalom, bio jedini Brunsvvickov useh jer, naravno, većina u opstinskom odboru nije htela ni čuti za geometra. I od tada su već prošle godine, ali celo to vreme stvar nije mirovala, delomicno zbog Sordinijeve savesnosti, jer on se trudio najbrižljivije istražiti i oceniti kako pobude većine tako i zbog Brunsvvickove gluposti i taštine, jer on ima razne osobne veze s vlastima i stvara joj posla stalno novim pronalascima svoje mašte. Naravno, Sordini nije dopuštao da ga Brunsvvick vara — kako može jedan Brunsvvick varati Sordinija? Ali kako baš ne bi dopustio da bude prevaren, bila su potrebna nova proveravanja, i pre nego što bi ona bila završena, Brunsvvick bi izmislio opet nešto novo, jer on je vrlo aktivan, što je obeležje njegove gluposti. A sada ću vam govoriti o jednoj posebnoj osobini našeg upravnog aparata. Zbog svoje preciznosti, on je u krajnjoj meri osetljiv. Kada se o jednom predmetu predugo raspravljalo, i pre nego što se raspravljanje završi, može se dogoditi da on iznenada, munjevito, nađe svoj završetak na nekom nepredviđenom mestu, koje se posle ne može utvrditi, a koje, iako uglavnom pravilno, ali ipak reši. Reklo bi se: kao da upravni aparat nije više mogao podnositi naprezanje i uznemiravanje koje traje godinama zbog jednog te istog, samog po sebi možda beznačajnog predmeta, i stvar je rešio sam od sebe, bez pomoći činovnika. Naravno, čuda nema, i neki činovnik je svakako napisao rešenje ili donio pismenu odluku; u svakom slučaju, međutim, barem odavde od nas, a ni iz uprave, ne može utvrditi koji je činovnik u ovom slučaju odlučivao i iz kojih razloga. Tek kontrola ustanovi to znatno kasnije; mi, međutim, to više ne saznamo, uostalom, tada jedva da bi to još koga i zanimalo. Ali, kao što je rečeno, baš te odluke najčešće su odlične, a ono što im smeta jest da se za njih, kao što se obično događa, kasno dozna i da se zbog toga i dalje strasno raspravlja o predmetima koji su već davno rešeni. Ne znam je li i u vašem slučaju došlo do jedne takve odluke —- ponešto govori za, ponešto protiv; ali da je došlo, onda bi vam bio upućen poziv; i vi biste činili velik put dovde i pritom bi proteklo mnogo vremena, a u međuvremenu bi Sordini ovdeo i dalje do iznemoglosti obrađivao istu stvar, Brunswick spletkario, a obojica mu dosađivala. Ja samo naznačujem tu mogućnost, ali sigurno znam sledeće: kontrola je otkrila da je iz odseks A pre mnogo godina upucen jedan predlog opstini u vezi sa jednim geometrim i odgovor nije stigao. Nedavno su se raspitivali kod mene i tako je cela stvar objašnjena, odsek A zadovoljio se mojim odgovorom da nam geometar nije potreban i Sordini je morao uvideti da u ovom slučaju nije bio nadležan i da je, istina bez vlastite krivnje, uložio toliki trud beskorisno i kidajući si živce. Da nisu, kao uvek, novi poslovi pritiskali sa svih strana i da vaš slučaj nije bio samo jedan mali slučaj — moglo bi se gotovo reći najmanji među malima — svi bismo odahnuli, verujem čak i Sordini. Samo je Brunswick gunđao, ali to je bilo smešno. E, sada, gospodine geometre, zamislite moje razočaranje kad se posle sretnog završetka cele stvari — a i nakon što je već proteklo toliko vremena — vi sada najednom pojavljujete i izgleda kao da će sve opet početi ispočetka! Da sam ja čvrsto odlučio, koliko to zavisi o meni, da to ni u kojem slučaju neću dopustiti, svakako razumete?«
»Svakako«, reče K., »ali još bolje razumem da me se ovdjpe užasno zloupotrebilo, a možda se zloupotrebilo i zakone. Znaću se braniti od toga.«
»Sta hoćete činiti?«, upita načelnik.
»Ne bih to hteo odati«, odgovori K.
»Neću se nametati«, reče načelnik, »samo vam stavljam na znanje da imate u meni — neću reći prijatelja, jer mi se jedva poznajemo — ali u određenoj meri poslovnog prijatelja. Ne dopuštam samo da vi budete primljeni za geometra; inače možete se uvek u poverenju obratiti meni, istina u granicama mojih mogućnosti, koje nisu velike.«
»Vi stalno govorite o tome«, reče K., »da me tek treba primiti za geometra, međutim, ja sam već primljen. Ovde je Klammovo pismo.«
»Klammovo pismo«, reče načelnik. »Ono ima vrednost i zaslužuje uvažavanje zbog Klammova potpisa, koji je, čini se, pravi, ali ja se ne usuđujem sam o tome izjašnjavati — Mizzi!«, viknu on, a onda: »Ali šts vi tu radite?«

Pomoćnici i Mizzi, na koje tako dugo nije obraćana paznju, valjda su u međuvremenu bili pronašli traženi spis i hteli su opet sve zatvoriti u ormar, ali to nisu uspevali zbog povećane gomile nesređenih predmeta. Onda su sigurno pomoćnici došli na ideju koju su sada ostvarivali. Položili su ormar na pod, natrpali sve spise unutra, posedali svi na vrata ormara i tako ih sad pokušavali polako pritisnuti.

»Spis, dakle, nije nađen«, reče načelnik. »Šteta, ali nama je već poznata cela istorija predmeta, spis nam više i nije potreban, uostalom, on će se svakako još pronaći, verovatno je kod učitelja, kod kojeg se nalaze još brojni spisi. Ali, Mizzi, dođi ovamo sa svećom i pročitaj mi ovo pismo...«

Mizzi dođe i izgledala je još uvelija i neuglednija sedeći na rubu kreveta, priljubljena uz snažnog muža, punog života, koji je beše ogrlio. Pri svetlosti sveće padalo je sada u oči njeno sitno lice, s jasnim oštrim crtama koje je jedino ublažavao zub vremena. Tek što je pogledala pismo, ona sklopi ruke. »Od Klamma«, reče. Zajedno su pročitali pismo, malo među sobom šaputali, a onda baš kad su pomoćnici uzvikivali »hura« jer su uspeli zatvoriti vrata i Mizzi ih je gledala s tihom zahvalnošću, načelnik reče:

»Mizzi je potpuno moga mišljenja i sada se i ja usuđujem izreći to mišljenje. Ovo pismo nije uopste službeni dokument, nego privatno pismo. To se već jasno vidi i u oslovljavanju: Vrlo poštovani gospodine. Osim toga, u njemu ni jednom reči nije rečeno da ste vi primljeni za geometra, nego je samo u kratkim crtama govor o službi u grofoviji, a i to nije obavezno rečeno, već ste vi samo primljeni, kao što sami znate, što znači da je na vama teret dokazivanja da ste primljeni. Napokon, u službenom pogledu, vi ste isključivo upućeni na mene, načelnika, kao svog neposredno pretpostavljenog koji vam treba sve pobliže objasniti, što je najvećim delom već učinjeno. Za nekoga ko ume čitati službene spise i prema tome još bolje razume privatna pisma, to je jasno kao dan. Da vi, kao tuđinac, to ne uviđate, ne čudi me. Sve u svemu, pismo znači samo to da Klamm namerava voditi računa o vašem slučaju ako budete primljeni u grofovsku službu.«
»Vi, gospodine beležnice«, reče K., »tumačite pismo tako dobro da od njega, na kraju, ne ostaje ništa drugo osim potpisa na praznom listu papira. Zar ne primećujete kako time omalovažavate Klammovo ime za koje se pravite da ga uvažavate?«
»To je nesporazum«, reče načelnik. »Ja ne poričem važnost pisma, niti ga omalovažavam svojim razlaganjima, naprotiv. Privatno Klammovo pismo ima, naravno, mnogo veću važnost nego službeni akt; samo, važnost koju mu vi pridajete, ono nema.«
»Poznajete li Schvvarzera? « upita K.
»Ne«, reče načelnik. »Možda ti, Mizzi? Ni ti. Ne, ne poznajemo ga.«
»To je čudno«, reče K. »On je sin jednog podupravitelja.«
»Dragi gospodine «, reče načelnik, »odakle ja poznajem sve sinove svih podupravitelja?«
»Dobro«, reče K., »onda mi morate verovati da je to on. S tim Schwarzerom imao sam neugodan sukob još na sam dan svoga dolaska. On se onda telefonski raspitao kod podupravitelja koji se zove Fritz i dobio je obavest da sam ja primljen za geometra. Kako to objašnjavate, gospodine beležniče?«
»Vrlo jednostavno«, odgovori načelnik. »Radi se o tome da vi još nikad niste došli u pravi dodir s našim vlastima. Ovakvi dodiri su svi samo prividni, ali ih vi zbog svoje neupućenosti smatrate stvarnima. A što se tiče tog telefona: vidite, kod mene, koji zaista imam mnogo posla s vlastima, nema telefona. U krčmama i tome sličnom telefon može vršiti dobru službu, kao što je, recimo, vrši automat za muziku, ali nešto više od toga nije. Jeste li već jednom ovde telefonirali? Da? Lepo, onda ćete me valjda razumeti. Očigledno, telefon u dvorcu funkcionise izvrsno. Pričali su mi da se tamo telefonira bez prekida, što, naravno, ubrzava rad. To neprekidno telefoniranje mi čujemo u ovdašnjim telefonima kao šuštanje i pesmu, to ste već zacelo čuli. Ustvari, to šuštanje i to pevanje, to je jedino ispravno i uverljivo što nam ovdašnji telefoni prenose, sve ostalo je varljivo. Ne postoji nikakva stvarna telefonska veza s dvorcem, nikakva centrala koja prespaja naše pozive: kad odavde telefonom pozovete nekog u dvorcu, onda zvoni na svim aparatima u najnižem odseku ili, bolje rečeno, zvonilo bi kad ne bi gotovo kod svih aparata zvonce bilo isključeno, kao što ja to tačno znam. Istina, tu i tamo neki premoreni činovnik oseti potrebu da se malo razonodi, osobito uveče i noću, i uključi zvono; tada mi dobijemo odgovor, ali odgovor koji je samo šala. To je, naravno, sasvim razumljivo. ko sme prisvojiti sebi pravo da zbog svojih sitnih briga zvoni usred najvažnijih poslova koji se obavljaju pomamnom brzinom? Ja također ne razumem kako neko sa strane može verovati, kad, primerice, zove telefonom Sordinija, da je zaista Sordini taj koji mu odgovara. Veća je verovatnost da je to neki mali registrator nekog posve drugog odseks. S druge strane, opet, u izuzetnim trenucima, može se dogoditi da kad zovete malog registratora, odgovori vam licno Sordini. Istina, bolje je onda pobeći s telefonom pre nego što se čuje prva reč.«
»Ja svakako na to nisam tako gledao«, reče K., »te pojedinosti nisam znao; međutim, u te telefonske razgovore nisam mnogo verovao i uvek mi je bilo jasno da stvarnu važnost ima ono što se u samom dvorcu dozna ili postigne.«
»Ne«, reče načelnik, hvatajući se za jednu reč, »stvarnu važnost nesumnjivo imaju ti telefonski razgovori, kako i ne bi? Kako može biti bez važnosti obavest koju daje jedan činovnik iz dvorca? Rekao sam to već i u povodu Klammova pisma; sve te izjave nemaju službenu vrednost; kad im pridajete službenu vrednost, onda grešite; ali s druge strane, njihova je vrednost u prijateljskom ili neprijateljskom smislu vrlo velika, najčešće veća nego što službena ikada može biti.«

»Dobro«, reče K., »pretpostavimo da je sve to tako, onda ja imam podosta dobrih prijatelja u dvorcu; kad se tačno stvar gleda, još je ideja onog odseka od pre mnogo godina, da bi se jednom mogao pozvati geometar, predstavljala prema meni prijateljski akt i oni su se tokom vremena nizali jedan za drugim, dok onda nisam, istina s lošim završetkom, namamljen ovamo, a sad mi se preti izbacivanjem.«
»Ima izvesne istine u vašem shvatanju«, reče načelnik. »Vi imate pravo kad kažete da se izjave dvorca ne smeju uzimati doslovno. Ali obazrivost je svuda potrebna, ne samo ovde, i utoliko je potrebnija ukoliko je važnija tvrdnja o kome je reč. Ono, međutim, što zatim kažete o namamljivanju, meni je neshvatljivo. Da ste moja izlaganja bolje pratili, morali biste uvideti da je pitanje vašeg prizivanja previše teško da bi moglo biti razjašnjeno tokom jednog malog razgovora.«

»Proizlazi, dakle, iz toga«, reče K., »da je sve nejasno i nerešivo, osim izbacivanja.«
»KO bi se usudio izbaciti vas, gospodine GEOMETRE?«, upita načelnik. »Baš nejasnost porekla pitanja osigurava najučtiviji postupak prema vama, ali izgleda samo da ste vi previše osetljivi.Niko vas ovde ne zadržava, ali to ipak ne znači isterivanje.«
»Alt, gospodine beležnice«, reče K., »sad ste opet vi onaj koji sve suviše jasno vidi. Ja ču vam nabrojati nešto od toga što me ovde zadržava: žrtva koju sam učinio da bih otišao od kuće, dug i tegoban put, opravdanje nade koju sam stvarao u vezi s ovdašnjim imenovanjem, potpuna odsutnost materijalnih sredstava, nemogućnost da sada opet nađem drugi odgovarajući posao kod kuće i, napokon, ali ne na poslednjem mestu, moja zaručnica koja je odavde.«
»Ah, Frieda«, reče načelnik nimalo iznenađen. »Znam. Ali Frieda bi svuda išla s vama. Što se ostalog tiče, tu bi trebalo nešto učiniti i ja ću o tome govoriti u dvorcu. Ako dođe neko rešenje ili ako bude potrebno da vas prethodno još jednom saslušam., zvaću vas. Slažete li se s tim?«
»Ne, ni najmanje«, reče K., »neću nikakve darove iz dvorca, nego svoje pravo.«
»Mizzi«, obrati se načelnik svojoj ženi, koja je još sedela privijena uz njega i rastreseno se igrala Klammovim pismom, praveći od njega lađicu, a koje joj K., prestrašen, istrgnu sad iz ruku. »Mizzi, noga me počinje strašno boleti, moramo promeniti oblog.«
K. ustade. »Onda ću se oprostiti«, reče on.
»Da«, reče Mizzi, koja je već stavljala neki melem, »a i velik je propuh.«

K. se okrene, pomoćnici su u svojoj službenoj žustrini, kao uvek neumesnoj, odmah na primedbu svog šefa otvorili oba krila vrata. Da bi bolesnikovu sobu poštedeo hladnog vazduha koji je naglo navirao, K. se oprosti samo na brzinu od načelnika. Onda istrči iz sobe, vukući za sobom pomoćnike, i brzo zatvori vrata.

                                                         Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac ( Glava četvrta )

GLAVA CETVRTA

On je želio s Friedom govoriti u četiri oka, ali u tome je bio sprečavan već samom nametljivom prisutnošću pomoćnika s kojima se Frieda, uostalom, tu i tamo šalila i smejala. Istina, njima nije mnogo trebalo: smestili su se u jednom uglu, na dve stare ženske haljine prostrte na podu. Njihova je želja bila, kao što su često o tome s Friedom razgovarali, da ne smetaju gospodinu geometru i da zauzimaju što je moguće manje mesta. U tom pogledu su činili razne pokušaje, istina, uvek uz došaptavanje i hihotanje, stiskali ruke i noge, pripijali se jedan uz drugog, i, u sumraku, u njihovom uglu videla se samo velika gomila. Ipak, iz iskustva po danu znalo se, na žalost, da su oni vrlo pažljivi promatrači, da uvek zure u K., makar i na svoj prividno detinjast način, upotrebljavajući ruke kao dvogled i čineći slične besmislice, ili samo namiguju i prave se kao da su mnogo zauzeti negovanjem svojih bradica, do kojih im je mnogo stalo, i čiju su dužinu i gustoću bezbroj puta upotrebljavali i pozivali Friedu da ona presudi. Sa svoje postelje, K. je često potpuno ravnodušno promatrao što njih troje rade.

Kad se osetio dovoljno okrepljen da bi mogao napustiti postelju, oni svi pritrčaše da mu budu na usluzi. On nije bio toliko okrepljen da bi mogao odbiti njihove usluge, i primeti da zbog toga dolazi u izvesnu zavisnost o njima, što je moglo imati loše posljedice; ali se morao s tim pomiriti. A i nije bilo baš neugodno piti za stolom dobru kafu koju je Frieda donela, grejati se pokraj peći koju je Frieda naložila, gledajući pomoćnike kako se žustro i nespretno deset puta penju uza stepenice i silaze niz njih, da bi doneli vodu za pranje, sapun, češalj, ogledalo i, na kraju, jer je K. izrazio tihu i jasnu želju, čašicu ruma.

Usred tog naređivanja i posluživanja, K. više u dobrom raspoloženju nego što se nadao uspehu, reče pomoćnicima: »Hajte sad van, vas dvojica, više mi niste potrebni, želim razgovarati nasamo s gospođicom Friedom«. Kad na njihovim licima ne vide neki poseban otpor, kao odštetu za to, on pridoda: »Onda ćemo nas trojica ići opstinskom načelniku, čekajte me dole u gostionici«. Začudo, oni poslušaše, samo što pri izlasku rekoše: »Mogli smo i ovde čekati.« K. odgovori na to — »Znam, ali ja to neću.«

K. je ljutilo, ali mu je u određenoj meri i godilo, kad Frieda, koja mu odmah nakon izlaska pomoćnika sede u krilo, reče: »Dragi moj, što ti imaš protiv pomoćnika? Mi ne moramo ništa kriti od njih. Oni su odani« — »Ah, odani«, reče K., »stalno njuškaju za mnom, to je besmisleno, odvratno.« — »Verujem da te razumem«, reče ona, obesi mu se o vrat i htede još nešto reći, ali nije mogla govoriti; i kako je stolica stajala pokraj samog kreveta, oni se prevališe u krevet. Onde su ležali, ali ne onako zaneseni kao onda u noći. Ona je tražila nešto, i on je tražio nešto, tražili su besno, praveći grimase, zarivajući glavu u grudi jedno drugom, tražili su, i njihovo grljenje i njihova razdražena tela nisu im pomagala da zaborave, nego su ih naprotiv podsećala na dužnost da traže; i kao što psi očajno čeprkaju zemlju, čeprkali su oni po svojim telima; i bespomoćni, razočarani, da bi još izvukli poslednju sreću, njihovi jezici po koji put prelazili bi svom širinom lica drugog. Tek ih umor smiri i učini zahvalnim jedno drugom. Onda se i sluškinje popeše gore. »Gle, kako ovi ovde leže«, reče jedna, i iz sažaljenja baci preko njih pokrivač.

Kad se K. posle oslobodio pokrivača i pogledao oko sebe, pomoćnici su — što ga nije začudilo — opet bili u svom uglu, opominjali jedan drugog na ozbiljnost, pokazujući prstom na K., i vojnički ga pozdravljali, osim toga, uza sam krevet sedela je gostioničarka i plela čarapu, sitan rad koji je malo bio u skladu s njezinim golemim telom koje je gotovo zamračivalo sobu. »Već odavno čekam«, reče ona i podiže svoje široko, mnogim staračkim borama izbrazdano lice, ali koje je, uzeto onako veliko u celini, još bilo sveže, a nekad možda i lepo. Reči su zvučale kao prekor, istina neumestan, jer K., naravno, nije tražio da ona dođe. Ona zato samo kimanjem glave potvrdi njene reči, podiže se i sede. Ustade i Frieda, ali ostavi K. i nasloni se na stolicu gostioničarke. »Zar ne bi moglo, gazdarice«, reče K. rastreseno, » to što mi hoćete reći biti odgođeno dok se ne vratim od opstinskog načelnika. Imam tako važan razgovor.« »Ovo je važnije, verujte mi, gospodine ", reče gostioničarka. »Onde je u pitanju svakako samo neki posao, ali ovde je reč o jednom ljudskom biću, o Friedi, mojoj dragoj sluškinji.« »A, tako«, reče K., »onda naravno; samo ne razumem zašto se ta stvar ne prepusti nama dvoma.« »Zbog ljubavi, zbog brige«, reče gostioničarka i privuče sebi glavu devojke koja je stajala, a njena glava dopirala je samo do ramena gostioničarki koja je sedela. »Budući da Frieda ima takvo poverenje u vas«, reče K. »ni ja ne mogu drukčije. A kako je Frieda tu nedavno moje pomoćnike nazvala odanim, to smo mi svi ovde prijatelji između sebe. Onda, gazdarice, mogu vam reći da ja smatram kao najbolje da se Frieda i ja venčamo, i to vrlo brzo. Na žalost, na žalost, ja time ne mogu nadoknaditi Friedi što je zbog mene izgubila službu u Gospodskom konaku i Klammovo prijateljstvo.« Frieda podiže glavu, oči su joj bile pune suza, ničeg pobedničkog nije bilo u njima. »Zašto ja? Zašto sam baš ja izabrana?« »Kako?« upitaše K.1 gostioničarka istovremeno. »Zbunjena je, siroto dete«, reče gostioničarka, »zbog toliko nakupljene sreće i nesreće.« I kao u potvrdu ovih reči, Frieda sad jurnu na K., poče ga divlje ljubiti, kao da u sobi nema nikog, i onda, plačući, držeći ga stalno u zagrljaju, pade pred njim na kolena.

Milujući obema rukama Friedinu kosu, K. upita gostioničarku: »Rekao bih da mi dajete za pravo?« »Vi ste častan čovek«, reče gostioničarka, i onda sa suzama u glasu, malo oronula i teško dišući, ipak nađe snage da kaže: »Treba sada još samo promisliti o jamstvima koja ćete morati dati Friedi, jer ma koliko bilo veliko moje poštovanje prema vama, vi ste ipak ovde strani, ne možete se ni na koga pozvati, vaše domaće prilike ovde nisu poznate. Dakle, jamstva su potrebna, to uviđate i vi, dragi gospodine , vi ste sami istaknuli što sve gubi Frieda zbog veze s vama.« »Svakako, garancija, naravno«, reče K., »najbolje je dati ih preko javnog beležnika, ali i grofovska uprava umešaće se valjda u to. Uostalom, i ja imam nešto neizostavno obaviti pre svadbe. Moram razgovarati s Klammom.« »To je nemoguće«, reče Frieda, podiže se malo i pribi uz K. »Šts ti pada na pamet!« »To mora biti«, reče K. »ako je meni nemoguće to ostvariti, moraćeš ti.« »Ja ne mogu, ja ne mogu«, reče Frieda, »nikad Klamm neće razgovarati s tobom. Kako možeš uopste vjerovati da će Klamm razgovarati s tobom?!« »A hoće li razgovarati s tobom?« upita K. »Neće, isto tako«, uzvrati Frieda, »neće ni s tobom ni sa mnom, to je jednostavno nemoguće.« Ona se raširenih ruku obrati gostioničarki: »Vidite, gazdarice, šta on traži!« Vi ste osobenjak, gospodine geometre «, reče gostioničarka i bilo je strašno videti kako je sada izgledala, sedeći uspravno, raširenih nogu sa snažnim kolenima koja su se probijala kroz tanku suknju. »Vi tražite nemoguće.« »Zašto je to nemoguće?« upita K. »Ja ću vam to objasniti«, reče gostioničarka, ali takvim glasom kao da to objašnjenje nije poslednja usluga koju čini, nego pre prva kazna koju izriče, »rado ću vam objasniti. Istina, ja ne pripadam dvorcu, samo sam žena i samo gazdarica ovde u jednoj gostionici poslednjeg reda — nije baš poslednjeg, ali nije ni daleko od toga — i zato se može dogoditi da vi ne pridate posebnu važnost mome objašnjenju, ali ja sam kroz život išla otvorenih očiju i imala sam posla s mnogim ljudima i sav teret posla ovde sama sam nosila, jer moj muž je doduše dobar čovek, ali za gostioničara nije, i što znači odgovornost, to nikad neće shvatiti. Vi, na primer, možete zahvaliti samo njegovoj nemarnosti — ja sam te večeri bila već umorna do iznemoglosti — što ste ovde u selu, što ovde na krevetu sedite mirno i udobno.« »Kako?« upita K., budeći se iz neke rastresenosti, potaknut više radoznalošću nego ljutnjom. »Samo njegovu nehaju to zahvalite!«, uzviknu gostioničarka još jednom, s kažiprstom uprtim u K. Frieda je pokuša stišati. »Sta ti hoćeš?« reče gostioničarka, naglo se okrenuvši celim telom. »On me je pitao i moram mu odgovoriti, kako će inače razumeti ono što je nama po sebi razumljivo, da gospodin Klamm nikad s njim neće razgovarati; šta ja kažem, neće! — ne može nikad s njim razgovarati. Čujte, gospodine geometre! Gospodin Klamm je gospodin iz dvorca, to po sebi znači nešto, da i ne govorim o položaju koji Klamm inače zauzima, a koji je vrlo visok. A što ste vi, za čiji se pristanak na ženidbu mi ovde tako ponizno otimamo? Vi niste iz dvorca, vi niste iz sela, vi niste ništa. Ali, na žalost, vi ste ipak nešto, tuđinac, neko prekobrojan, i svuda na putu, neko zbog koga ima stalno nezgoda, zbog koga se sluškinje moraju iseljavati, neko čije namere nisu poznate, neko koji je zaveo našu najmiliju malu Friedu i koju mu, na žalost, moramo dati za ženu. Zbog svega toga ja vam u stvari ne delim nikakve prekore. Vi ste ono što ste. Ja sam u svom životu previše videla, pa bih mogla podneti i ovaj prizor. Ali recite sami po sebi što vi upravo tražite. Čovek kao što je Klamm treba s vama razgovarati! Bolelo me je kad sam čula da vas je Frieda pustila da virite kroz rupu na vratima, već što je to učinila, znači da ste je vi zaveli. Recite, ipak, kako ste se osećali kad ste videli Klamma? Ne možete odgovoriti. Znam, osećali ste se dobro. Vi uopste niste u stanju Klamma videti onakvog kakav jest, to nije oholost s moje strane, jer ni ja nisam u stanju. Klamm treba razgovarati s vama, ali on nikad ne razgovara čak ni s ljudima iz sela, još nikad on sam nije razgovarao ni s kim iz sela. To je, naravno, bila velika počast za Friedu, počast zbog koje ću ja biti ponosna sve do svoje smrti, što je on imao običaj uzvikivati barem Friedino ime, i što mu je ona mogla reći što god je htela, i što je dobila dopuštenje viriti kroz rupu, ali, on nije razgovarao čak ni s njom. I to što je on ponekad zvao Friedu, ne mora imati onu važnost koja se tome rado hoće pridati, jer on je samo Friedino ime uzvikivao — ko zna njegove namere? — a što je, naravno, Frieda trkom dolazila, to je njena stvar, i što je Klamm nju i bez protivljenja puštao k sebi, to je njegova dobrota; ali da je on baš nju zvao, to se ne može tvrditi. Istina, sada je i to što je bilo zauvek prošlo. Možda će Klamm i dalje izgovarati ime Frieda, to je moguće, ali pristup k njemu ona sigurno neće više imati — devojka koja se upustila s vama. I samo jedno, samo jedno ja ne mogu shvatiti ovom mojom sirotom glavom, kako je jedna devojka za koju se govorilo da je Klammova ljubavnica — uostalom ja smatram da je to obelržje vrlo preterano — kako je dopustila da je vi čak i dodirnete.«

»Zaista, to je čudno«, reče K. i privuče u krilo Friedu, koja mu se odmah prepusti, istina spuštene glave, »ali smatram da to dokazuje da i sve drugo nije baš tačno onako kao što vi verujete. Tako, na primer, vi ste svakako u pravu kad kažete da sam ja prema Klammu niko i ništa; i kad ja sad tražim razgovor s Klammom i od toga me ne mogu odvratiti čak ni vaša objašnjenja, time još nije rečeno da sam ja u stanju izdržati Klammovu prisutnost bez zatvorenih vrata koja nas dele, i da neću pobeći iz sobe čim se on pojavi. Ali jedan takav strah, ma koliko opravdan, za mene još nije razlog da se ne usudim učiniti jednu takvu stvar. Međutim, uspem li ja ne ustuknuti pred njim, onda uopste nije potrebno da on sa mnom razgovara, meni je dovoljno da vidim utisak koji moje reči ostavljaju na njega, a ako ne ostave nikakav ili ih on uopste ne čuje, ipak sam u dobitku, jer sam slobodno govorio pred jednim od moćnih. Ali vi, gazdarice, sa svojim velikim poznavanjem života i ljudi, i Frieda, koja je do juče bila Klammova ljubavnica, ja ne vidim zašto bih odbacivao tu reč — vi biste mi svakako mogli lako stvoriti mogućnost da razgovaram s Klammom, ako ni na koji drugi način, a ono barem u Gospodskom konaku, verojatno je on još i sad onde.«

»To je nemoguće«, reče gostioničarka, »i ja vidim da vama nedostaje sposobnost da to shvatite. Ali recite, napokon, o čemu hoćete razgovarati s Klammom?«

»O Friedi, naravno«, odgovori K.

»O Friedi?« upita gostioničarka ne shvatajući i obrati se Friedi: »Jesi li čula, Friedo, on, on hoće s Klamom razgovarati o tebi, s Klammom!«

»Ah, gazdarice«, reče K. »vi ste vrlo pametna žena, i svima ulivate poštovanje, a ipak vas prestraši svaka sitnica. Pa eto, hoću razgovarati s njim o Friedi, i to nije toliko nečuveno koliko je po sebi razumljivo. Jer vi ste sigurno u zabludi kad verujete da je Frieda izgubila svaku važnost za Klamma od trenutka kad sam se ja pojavio. Kad to verujete, podcenjujete ga. Dobro razumem da je s moje strane neskromno što vas poučavam u tome pogledu, ali ipak to moram činiti. U odnosu između Klamma i Friede ništa se zbog mene nije moglo izmeniti. Ili nije postojala nikakva stvarna veza — a to u stvari govore oni koji Friedi oduzimaju počasni naziv ljubavnice — lepo, onda ne postoji ni danas; ili je, međutim, postojala, a kako je onda mogla biti pokvarena zbog mene koji sam, kako ste vi tačno rekli, niko i ništa u Klammovim očima. U takvo što ne veruje se u prvom trenutku straha, ali, već najmanje razmišljanje postavi stvar na pravo mesto. Uostalom,pustimo Friedu da ona kaže svoje mišljenje o tome.«

S pogledom koji je lutao u daljinu, s obrazom na grudima K., Frieda reče: »Sigurno je onako kako je rekla mamica: Klanim za mene više ne želi znati. Istina, ne zato što si došao ti, dragi moj, tako nešto ne bi moglo njega uzdrmati. Međutim, ja verujem da je njegovo delo što smo se mi našli zajedno pod stolom... blagoslovljen, a ne proklet, neka je taj čas!« »Ako je tako«, reče K. polako, jer slatke su bile Friedine reči i on na koji trenutak zatvori oči da bi pustio rečima da ga svega prožmu, »ako je tako, onda ima još manje razloga bojati se razgovora s Klammom.«

»Zaista«, reče gostioničarka i pogleda K. s visine, »vi me po koji put podsećate na mog muža, prkosni ste i detinjasti kao i on. Samo ste nekoliko dana u ovome estu, i već želite sve znati bolje nego domoroci, bolje nego ja stara žena i bolje nego Frieda, koja je u Gospodskom konaku toliko videla i čula. Ne poričem da je izuzetno moguće i postići nešto protiv propisa i utvrđenih običaja; ja takvo što nisam doživela, ali valjda ima takvih primera, može biti; međutim, sigurno je da se to ne događa na način kako vi to radite, stalno govoreći ne, ne, tvrdoglavo ostajući pri svome i ne slušajući ni najdobronamernije savete. Mislite li da su moje brige vas radi? Jesam li ja vodila računa o vama dok ste bili sami? Premda bi bilo dobro da sam to činila, jer ponešto bi se moglo izbeći. Jedino što sam onda rekla svome mužu u vezi s vama, bilo je: ‘Drži se daleko od njega!’ To bi vredilo za mene i danas da nije sada Frieda uvučena u vašu sudbinu. Njoj trebate zahvaliti — sviđalo se to vama ili ne — za moje staranje, čak i obzire koje imam prema vama. I vi mene ne možete jednostavno isključiti, jer ste mi vi strogo odgovorni kao jedinoj koja s materinskom brigom bdije nad malom Friedom. Možda Frieda ima pravo, i da je sve što se dogodilo Klammova volja, ali o Klammu ja sad ništa ne znam; nikad neću s njim razgovarati, on je za mene potpuno nedostižan; međutim, vi sedite ovde, držite moju Friedu i ja ću vas — zašto to prešućivati — izdržavati. Da, izdržavati, jer pokušajte, mladiću, ako vas ja ispratim iz kuće bilo gde u selu naći sklonište, pa makar i u psećoj kućici.«

»Hvala vam«, reče K. »to su neuvijene reči i ja vam potpuni verujem. Dakle, tako je nesiguran moj položaj i s njim u vezi i položaj Friedin.«

»Ne!« upade gostioničarka besnim uzvikom. »Friedin položaj u ovom pogledu ne stoji ni u kakvoj vezi s vašim. Frieda pripada mojoj kući i niko nema prava njezin položaj ovde nazivati nesigurnim.«

»Dobro, dobro«, reče K., »ja vam i u tome dajem za pravo, posebno zato što se Frieda, iz meni nepoznatih razloga, previše, izgleda, boji vas da bi se umešala. Ostanimo, dakle, privremeno samo pri meni. Moj položaj je u najvećoj meri nesiguran, vi to ne poričete, nego se štaviše trudite to dokazati. Kao i sve što vi kažete, i ovo je tačno najvećim delom, ali ne sasvim. Tako, na primer; ja znam zajedno sasvim dobro prenoćište koje mi stoji na raspolaganju.«

»Gde to? Gde to?«, povikaše i Frieda i gostioničarka, i to u jedan glas i toliko radoznalo kao da imaju iste pobude za to pitanje.

»Kod Barnabasovih«, reče K.

»Propalice!« viknu gostioničarka. »Prepredene propalice. Kod Barnabasovih! Čujete li vi«, i ona se okrene prema uglu, ali pomoćnici su se već odavno primakli i držali se za ruke iza gostioničarke koja sada, kao da joj je potrebna podrška, uhvati jednog od njih za ruku; »Čujete li vi gde gospodin skita, kod Barnabasove ! Naravno,onde on dobiva prenoćište! Ah, što ga ipak pre nije imao onde nego u Gospodskom konaku! A gde ste vi bili?«

Pre nego što pomoćnici odgovoriše, K. reče: »To su, gazdarice, moji pomoćnici, ali vi postupate s njima tako kao da su vaši pomoćnici, a moji čuvari. Ja sam spreman u svemu drugom u najmanju ruku najpristojnije raspravljati o vašem mišljenju, ali ne što se tiče mojih pomoćnika, jer je tu stvar sasvim jasna. Molim vas zato da ne razgovarate s mojim pomoćnicima, a ako moja molba nije dovoljna, zabranjujem svojim pomoćnicima da vam odgovaraju.

»Dakle, ne smem s vama razgovarati«, reče gostioničarka, i sve troje počeše smejati, gostioničarka ironično, ali mnogo blaže nego što je K. očekivao, a pomoćnici na svoj uobičajen i potpuno neodgovoran način, koji je mogao značiti mnogo i ništa.

»Nemoj se ljutiti«, reče Frieda, »ti moraš pravilno shvatiti naše uzbuđenje. Ako hoćeš, mi samo Barnabasu moramo biti zahvalni što sada pripadamo jedno drugom. Kad sam te prvi put videla u krčmi — ušao si pod ruku s Olgom — ja sam o tebi već ponešto znala, ali uglavnom sam bila prema tebi potpuno ravnodušna, ali ne samo prema tebi, prema gotovo svemu bila sam ravnodušna, gotovo svemu. I onda sam, istina, s mnogo čim bila nezadovoljna, a ponešto me je i ljutilo, ali kakvo je bilo to nezadovoljstvo i ta ljutnja! Vređao bi me neki gost u krčmi, oni su uvek jurili za mnom — ti si video te derane onde, ali su dolazili još gori, Klammova posluga nije bila ono najgore — dakle, neko bi me vređao, ali što je to značilo za mene? Bilo mi je kao da se to dogodilo pre mnogo godina, ili da se ne događa meni, ili kao da čujem da se samo priča, ili da sam i sama već to zaboravila. Ali sve se toliko promenilo otkad me je Klamm ostavio, da ja to ne mogu opisati, čak više ni sebi predstaviti.«

I Frieda prekide svoju priču, glavu je bila tužno pognula, a ruke držala prekrižene na krilu.

»Vidite«, uzviknu gostioničarka i to tako kao da ne govori ona sama, nego svoj glas samo posuđuje Friedi, čak se i primače bliže i sede sasvim pored Friede, »vidite li sada, gospodine geometre, posledice vaših postupaka, a za svoju pouku mogu gledati i vaši pomoćnici, s kojima ja, naravno, ne smem razgovarati! Vi ste Friedu istrgli iz najblaženijeg stanja u kojem se ikad nalazila, i to ste uspeli pre svega zato što Frieda, u svom detinjasto preteranom sažaljenju, nije mogla podneti da visite Olgi o ruku, i tako budete prepušteni Barnabasovoj porodici. Ona je vas spasila i time sebe žrtvovala. I sada, kad se to dogodilo, i Frieda zamenila sve što je imala, za sreću da sedi na vašim kolenima, vi dolazite i bacate kao svoj veliki adut u igri to što ste čak imali mogućnosti noćiti kod Barnabasa. Time valjda želite dokazati da niste o meni zavisni. Svakako, da ste zaista noćili kod Barnabasa, vi biste bili nezavisni o meni toliko da biste odmah, ali u tren oka, morali napustiti moju kuću.«

»Meni nisu poznati gresi Barnabasove porodice«, reče K., i Friedu, koja je bila kao bez života, pažljivo podiže, polako stavi na krevet, a sam ustade, »možda vi u tome imate pravo, ali sam nesumnjivo i ja bio u pravu kad sam od vas tražio da naše stvari, Friedine i moje, pustite nama samima. Vi tada spomenuste nešto o ljubavi i brizi, ali ih ja posle toga nisam mnogo osetio, više je bilo mržnje, oholosti i pretnje izbacivanjem iz kuće. Ako ste ciljali na to da odbijete Friedu od mene ili mene od Friede, onda ste postupali vrlo vešto; pa ipak, uveren sam da vam to neće poći za rukom; a ako bi vam i pošlo, vi ćete se — dopustite jednom i meni jednu mračnu pretnju — za to gorko kajati. Što se tiče stana koji mi stavljate na uživanje — vi pritom možete imati na umu samo ovu odvratnu rupu — nije nimalo sigurno da vi to činite po vlastitoj volji, šta više, izgleda da o tome postoji jedna uputa grofovske vlasti. Ja ču javiti onde da mi je ovde otkazano, i kad mi posle toga bude dodeljen drugi stan, vi ćete, naravno, moći slobodno odahnuti, ali ja još dublje. A sada zbog ove i drugih stvari idem opstinskom načelniku; molim vas, pobrinite se za Friedu, koju su vaši takozvani materinski govori dobro udesili.«

Onda se on obrati pomoćnicima. »Hajdete!« reče im, uze s čavla Klammovo pismo i htede krenuti. Gostioničarka ga je cuteći gledala i tek kad on stavi ruku na kvaku, ona reče: »Gospodine , još nešto ću vam dati da ponesete: ma što vi govorili i ma koliko me hteli vređati, mene, staru ženu, vi ste ipak Friedin budući muž. Samo zato vam kažem da ste vi strahovita neznalica u pogledu prilika ovde, glava se čoveku vrti kad vas sluša i kad u mislima usporedi sa stvarnošću to što vi govorite i mislite. Nemoguće je to neznanje ukloniti najednom, a možda nije moguće uopste, ali mnogošto bilo bi bolje kad biste vi meni barem malo verovali i svoje neznanje stalno imali pred očima. Vi biste, na primer, odmah postali pravedniji prema meni i počeli shvatati kakav je užas to za mene predstavljalo — a posledice tog užasa još traju — kad sam doznala da je moja najmilija mala, da se tako izrazim, napustila orla da bi se vezala s gušterom. Uistinu, stvarni odnos je još mnogo gori, i ja se moram stalno truditi da to zaboravim, inače ne bih mogla nijednu mirnu reč s vama progovoriti. Ah, vi ste sad opet ljuti. Ali ne, ostanite trenutak da biste čuli još samo ovu molbu: kamo god išli, budite toga svesni da vi ovde najmanje znate od svih, i budite oprezni; ovde kod nas, gde vas Friedina prisutnost štiti od nezgoda, možete od sveg srca slobodno brbljati, ovde nam možete, na primer, ispričati kako naeravate razgovarati s Klammom, ali u stvarnosti, samo u stvarnosti ne činite to, ja vas molim, molim vas.«

Ona ustade, posrćući malo od uzbuđenja, priđe mu, uhvati ga za ruku i gledaše u njega molećivo. »Ja, gazdarice«, reče K. »ne razumem zašto se vi zbog jedne takve stvari ponižavate i molite me. Ako je nemoguće da ja razgovaram s Klammom, kao što vi kažete, onda neću uspeti razgovarati, molili me ili ne molili. Ali ako je ipak moguće, zašto to ne bih učinio, posebno kad s propadanjem vašeg glavnog prigovora postaju sumnjivi i ostali vaši strahovi. Neznalica sam, nema sumnje, ta istina svakako postoji i to je vrlo žalosno za mene; ali postoji tu ipak prednost što neznalica ima više smelosti, i zbog toga ću ja rado neko vreme, dok snage traju, ostati pri neznanju i njegovim nesumnjivo lošim posledicama. Međutim, te posledice uglavnom pogađaju samo mene, i najviše zbog toga ne razumem zašto vi molite. Vi ćete se svakako uvek ek brinuti o Friedi, i ako ja potpuno iščeznem iz njezina vidika, to s vašega stajališta može značiti samo sreću. Čegs se, dakle, bojite? Ne bojite se valjda — neznalici sve izgleda moguće«, i K. pritom već otvori vrata, »valjda se ne bojite za Klamma?« Gostioničarka je cuteći promatrala kako on žuri niz stepenice, u pratnji pomoćnika.Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac ( Glava treća)

GLAVA TRECA

 

U krčmi, jednoj velikoj sobi, potpuno praznoj u sredini, sedelo je nekoliko seljaka pokraj zidova, uz bačve i na njima. Ali ti seljaci su izgledali drukčije nego oni iz gostionice u kojoj je K. odseo. Bili su čistiji i delovali skladnije, odeveni u sivožućkasto grubo sukno, kaputići su bili debeli, hlače pripijene uz telo. To su bili mali, na prvi pogled međusobno vrlo slični ljudi, s plosnatim, koščatim, a ipak punašnim licima. Svi su bili mirni i gotovo se nisu micali, samo su pogledima pratili pridošle, polako i ravnodušno. Pa ipak, zato što ih je bilo toliko i što je sve bilo tako mirno, oni ostaviše izvestan utisak na K. On opet uze Olgu pod ruku da bi ljudima objasnio svoju prisutnost. Iz jednog ugla se podiže neki čovek, jedan Olgin poznanik, i htede joj prići, ali je K. rukom kojom ju je držao okrene na drugu stranu. Osim nje, niko to nije mogao primetiti, a ona to primi s prikrivenim pogledom i osmehom.

Pivo je točila mlada devojka po imenu Frieda; neugledna, sitna, plava devojka s tužnim očima i mršavim obrazima, ali koja je privlačila svojim pogledom koji je odavao izuzetnu promišljenost. Kad se njezin pogled zaustavi na K., njemu se učini da je taj pogled već raspravio stvari koje se njega tiču, o čijem postojanju on sam dotle ništa nije znao, ali u što ga je uverio taj pogled. K. je neprestano i sa strane promatrao Friedu, čak i kad je ona počela govoriti s Olgom. Prijateljice, reklo bi se, Olga i Frieda nisu bile; one izmeniše jedva nekoliko hladnih reči. K. im htede pomoći, i zato upita iznenada: »Poznajete li gospodina Klamma?« Olga se nasmema. »Zašto se smeješ?«, upita K. ljutito. »Pa ja se ne smejem«, reče ona i nastavi se smejati. »Olga je još sasvim detinjasta devojka«, reče K. i nagne se preko šanka da bi još jednom čvrsto privukao Friedin pogled. Ona je, međutim, imala spušten pogled, i reče tiho: »Biste li hteli videti gospodina Klamma?« K. je zamoli za to. Ona pokaza rukom na jedna vrata odmah levo do nje. »Ovde je jedna mala rupa na vratima kroz koju možete gledati unutra.« »Ali ovi ljudi ovde?«, upita K. Ona napući donju usnu i svojom neobično mekom rukom privuče K. vratima. Kroz malu rupu, koja je očigledno bila probušena zato da bi služila za virenje, on sagleda gotovo celu susednu sobu. Za jednim pisaćim stolom u sredini sobe, na udobnoj okrugloj stolici s naslonom, sedeo je, blistavo osvetljen električnom sijalicom koja je visila ispred njega, gospodin Klamm. Debeli, tromi gospodin srednjeg rasta. Njegovo lice još nije imalo bora, ali obrazi su bili malo opušteni pod težinom starosti. Crni brkovi dugi i ušiljeni. Oči pokrivene nakrivljenim naočalama čija su stakla bljeskala. Da je gospodin Klamm potpuno sedeo za stolom, K. bi mogao videti samo njegov profil. Ali kako je bio gotovo okrenut prema njemu, K. ga je gledao ravno u lice. Klammov levi lakat ležao je na stolu, a desna ruka, u kojoj je držao cigaru, počivala je na kolenima. Na stolu je stajala pivska čaša. Kako je rub susednog stola bio visok, K. nije mogao videti leže li na stolu spisi i kakvi su, ali mu se činilo da je sto prazan. Da bi to proverio, zamoli Frieđu da i ona pogleda kroz rupu i kaže mu šta vidi. Međutim, s obzirom na to da je ona bila u sobi kratko vreme pre toga, mogla je odmah potvrditi da onde ne leže nikakvi spisi. K. je upita je li vreme da se skloni, ali mu ona reče da može viriti kroz rupu dokle ga je volja. K. je sad bio sam s Friedom, jer Olga je, kako je on letimičnim pogledom mogao utvrditi, ipak našla put do svojih poznanika, i sedela na jednoj visokoj bačvi, mašući nogama. »Friedo«, upita K. šapatom, »poznajete li vi gospodina Klamma dobro?« »O da«, reče ona, »vrlo dobro.« Ona se nasloni na K. vragolasto, kao što on tek sad primeti, dovede u red svoju tanku, izrezanu sivkastu bluzu, koja je visila na njezinom mršavom telu kao da mu ne pripada. Onda reče: »Ne sećate li se Olgina smeha?« »Da, djavolak«, reče K. »Ah«, reče Frieda pomirljivo, »ona je imala i razloga da se smeje.

Vi ste pitali poznajem li Klamma, pa zaboga«, tu se ona nehotice malo uspravi, i opet na K. pohrli njezin pobedonosni pogled koji nije bio ni u kakvoj vezi s onim što se govorilo, »pa ja sam Klammova ljubavnica.« »Klammova ljubavnica?« reče K. Ona kimnu glavom. »Onda ste vi za mene jedna uvažena osoba«, reče K., smešeći se da razgovor među njima ne bi izgledao previše ozbiljan. »Ne samo za vas«, reče Frieda ljubazno, ali ne prihvati njegovo smeškanje. On je imao sredstvo protiv njezine ponesenosti i upotrebi ga, upitavši: »Jeste li već bili u dvorcu?« Ali to nije upalilo, jer ona odgovori: »Nisam, ali zar nije dovoljno da sam ovde, u krčmi?« Ona je, očigledno, bila ludo ponosna i htela je, izgleda, to pokazati, posebno u odnosu prema K. »Zaista«, reče K., »ovde u krčmi. Pa vi se razumete u gostioničarski posao.« »Svakako«, reče ona. »A počela sam u gostionici Kod mosta, kao devojka za staju.« »S tim nežnim rukama«, reče K. upola pitajući i ni sam ne znajući laska li on to samo ili gaje ona doista osvojila. Njezine ruke su bile uistinu male i nežne, ali isto tako bi se moglo reći i slabašne i neupadljive. »O tome onda niko nije vodio računa«, reče ona, »pa čak ni sad.« K. je pogleda upitno. Ona zavrti glavom i ne htede dalje govoriti. »Vi, naravno«, reče K., »imate svoje tajne i ne želite o njima razgovarati s nekim koga poznajete tek od pre pola sata i koji još nije imao priliku da vam kaže ko je i kakav je.« Ali, kao što se pokaza, to je bila neumesna primedba, jer je izgledalo kao da je Friedu probudio iz sanjarenja koje je njemu bilo ugodno. Iz kožne torbice, koja je visila o njenom pojasu, ona izvadi jedno drvce, začepi njime rupu na vratima i reče, očigledno prisiljavajući se da K. ne primeti proemenu u njenok raspoloženju: »sto se vas tiče, ja ipak znam sve, vi ste geometar.« A onda dodade: »Ali sad moram na posao«, i ode na svoje mesto za stolom, dok se tu i tamo podiže podigne neko od gostiju da mu ona natoči praznu čašu. K. je hteo još jednom neupadljivo govoriti s njom, i zato uze sa stola jednu praznu čašu i priđe joj. »Samo još nešto, gospođice Friedo«, reče on, »izvanredan je slučaj i zaista je potrebna izuzetna snaga uzdići se od devojke za staju do krčmarice, ali je li time dostignut krajnji cilj za jedno takvo ljudsko stvorenje? Besmisleno pitanje. Nemojte mi se smejati, gospođice Friedo, ali iz vaših očiju više govori borba koja vas čeka u budućnosti nego ona koja je već prošla. Međutim, u svetu su prepreke velike, one su sve veće ako su veći ciljevi, i zato nije sramota osigurati pomoć jednog malog, beznačajnog, ali isto tako borbenog čoveka. Možda bismo mogli jednom nasamo i u miru razgovarati, bez tih mnogih očiju koje bulje u nas.« »Ne znam šta hoćete«, reče ona, ali je izgledalo da ovaj put i protiv njene volje u njenom glasu ne odjekuju pobede njena života, već pre beskrajna razočaranja. »Hoćete me, valjda, odvojiti od Klanima? Gospode Bože!« i ona sklopi ruke. »Vi ste me prozreli«, reče K. kao zamoren tolikim nepoverenjem, »baš to bila je moja potajna namera. Vi trebate ostaviti Klamma i postati moja ljubavnica. Ali, naravno, sad mogu ići. Olga!« vikne K. »Hajdemo kući.« Olga poslušno siđe s bačve, ali se nije mogla odmah osloboditi svojih prijatelja koji bijahu napravili krug oko nje. Tada Frieda reče tiho, gledajući ga pretećim pogledom: »Kad mogu razgovarati s vama?« »Mogu li ovde prenoćiti?« upita K. »Da«, odgovori Frieda. »Mogu li odmah ostati?« »Iziđite s Olgom da bih mogla ispratiti ove ljude. Onda se malo posle možete vratiti.« »Dobro«, reče K. i čekaše nestrpljivo Olgu. Ali seljaci je nisu puštali. Oni su izmislili jednu igru čiji je centar bila Olga. Uhvaćeni u kolo, plesali su oko nje i uvek, na zajednički usklik, jedan bi priskočio Olgi, obuhvatio je jednom rukom oko bokova i obrnuo je nekoliko puta. Kolo je bivalo sve brže, usklici pohlepni, promukli, slevali su se postupno gotovo u jedan jedini. Olga, koja je malopre bez muke mogla probiti krug, sada je još samo razbarušene kose teturala od jednog do drugog. »Evo kakve mi ljude šalju ovamo«, reče Frieda i od ljutnje ugrize svoje tanke usne. »Ko su oni?« upita K. »Klammova posluga«, reče Frieda. »Stalno mi dovodi taj svEt čija me prisutnost uznemirava. Ne znam šta sam danas s vama govorila, gospodine. Da nisam možda rekla nešto ružno? Oprostite mi, ali tome je kriva prisutnost tih ljudi. Oni su najgori i najodvratniji za koje znam. I njima ja moram točiti pivo u čaše! Koliko sam puta već molila Klamma da ih ne dovodi; ako već moram podnositi sluge druge gospode, bar on bi mogao imati obzira prema meni, ali sve su molbe uzalud, i celi sat pre nego što će on stići, oni navale ovamo kao stoka u staju. Ali sada zaista neka idu u staju, gde im je i mesto. Da niste vi tu, ja bih razvalila ova vrata i Klamm bi ih sam morao isterati.« »Zar ih on ne čuje?« upita K. »Ne«, reče Frieda, »on spava.« »Kako!« uzviknu K. »Spava? Kad sam gledao kroz rupu u sobu, on je još bio budan i sedio za stolom.« »Tako on sedi i dalje«, objasni Frieda, »ali i onda, kad ste ga vi gledali, on je već spavao. Zar bih vas ja inače pustila da gledate kroz rupu? To je njegov način spavanja, gospoda spavaju vrlo mnogo, upravo neshvatljivo. Uostalom, da ne spava toliko, kako bi mogao podnositi ove ljude? Ali sada ću ih sama isterati. «Ona uze iz ugla bič i priskoči plesačima jednim jedinim visokim, ne baš sigurnim skokom kao, na primer, kad janje skače. Oni je najpre dočekaše kao kakvu novu plesačicu i za trenutak je zaista izgledalo kao da će Frieda ispustiti bič, ali onda ga ona opet podiže. »U ime Klanima«, uzviknu ona, »u staju! Svi u staju!« Sada su videli da nema šale. Obuzeti jednim za K. nerazumljivim strahom, oni krenuse rema zadnjem delj lu krčme, gde se, pod pritiskom prvog koji je navaljivao, otvoriše jedna vrata, svez noćni vazduh prodre unutra i oni svi iščeznuše iz krčme, zajedno s Friedom, koja ih je očito terala kroz dvorište u staju.

U tišini koja iznenada nastade, K. ču korake u hodniku. Da bi se nekako sklonio, on skoči iza stola s pićem, gde se jedino mogao skriti. Istina, zadržavanje u krčmi nije mu bilo zabranjeno, ali kako je hteo prenoćiti ovde, bilo je dobro izbeći svaki neželjeni susret. I zato, kad se vrata otvoriše, on se zavuče pod sto. Biti tu pronađen nije naravno bilo sasvim bezopasno, ali ipak u tom slučaju ne bi bio neuverljiv ni izgovor da se skrio od seljaka koji su bili podivljali. To je bio gostioničar. »Friedo!« vikao je i neko­pliko puta prošao kroz sobu.

Srećom, ubrzo dođe Frieda, koja i ne spomenu K., nego se samo požali na seljake i onda ode za sto, u želji da nađe K. Tu je K. mogao dodirivati njezinu nogu, i odsad se osećao sigurnim. Kako Frieda nije spomenula K., morao je to na kraju učiniti gostioničar. »A gde je geometar«? upita on. To je bio pristojan čovek, lepo odgojen stalnim i u izvesnoj meri slobodnim ophođenjem s daleko višima od sebe, ali je s Friedom govorio s posebno mnogo uvažavanja, što je upadalo u oči najviše zbog toga što se on u razgovoru neprestano ponašao kao poslodavac prema nameštenici, uz to jednoj ne baš smernoj nameštenici. »Sasvim sam zaboravila geometra«, reče Frieda i stavi svoju malu nogu K. na grudi. »Sigurno je već odavno otišao.« »Ali ja ga nisam video«, reče gostioničar, »a gotovo celo vreme bio sam u hodniku.« »Ovde svakako nije«, reče Frieda hladno. »Možda se skrio«, reče gostioničar. »Sudeći po utisku koji sam o njemu stekao, može se za njega mnogo što poverovati.« »Ali tu smjelost on zacijelo nema«, reče Frieda i pritisnu K. jače nogom. Bilo je nečeg ugodnog i neusiljenog u njenu biću, što K. pre uopste nije zapazio, a što se posebno pokaza kad se ona odjednom nasmeja i s rečima: »Možda se ovdje skrio«, sagne se prema njemu, letimice ga poljubi, a onda opet uspravi i kao razočarana reče: »Ne, nije ovde.« Ali sad i gostioničar dade povod za čuđenje, kad reče: »Vrlo mi je neugodno što ne znam sigurno je li otišao. Nije to samo zbog gospodina Klamma, nego i zbog propisa. Ali propis vredi za vas, gospođice Friedo, kao i za mene. Za krčmu odgovarate vi, a sve ostalo u kući ja ću još pretražiti. Laku noć. Ugodan san!« On još pošteno nije ni napustio sobu, a Frieda već ugasi električnu svetiljku i nađe se pokraj K. ispod stola. »Dragi moj, mili moj!« šaputala je ona, ali uopste ne dodirnu K., već je kao opijena ljubavlju ležala na leđima, raširenih ruku; za njihovu sretnu ljubav vreme je bilo beskrajno i ona je više uzdisala nego pevala neku pesmicu. Onda se prestraši što je K. ostao miran i predan mislima, i poče ga vući kao dete. »Dođi, pa mi ćemo se ugušiti ovde dole!« Oni se zagrliše, njeno malo telo gorilo je u njegovim rukama, i oni se kao u besvesti — iz koje se K. neprestano, ali uzalud pokušavao spasiti — otkotrljaše nekoliko koraka dalje, lupiše tupo o Klammova vrata, a onda se nađoše ležeći u jednoj lokvici piva i smeću koje je pokrivalo pod. Tu prođoše sati, sati u kojima je K. stalno imao osećaj da luta ili da je već toliko daleko u tuđini kao nijedan čovek pre njega, u tuđini u kojoj čak ni vazduh nije kao vazduh u zavičaju, u kojoj se od tuđinštine čovek mora ugušiti, i protiv čijih se bezumnih omamljivanja ne može učiniti ništa drugo nego ići dalje, dalje lutati. I zato, barem u prvom trenutku, njega ne preplaši, nego je pre delovalo kao utešno buđenje, kad Friedu iz Klammove sobe pozva dubok, zapovednički i ujedno ravnodušan glas. »Friedo«, reče joj K. na uho, i tako prenese poziv iz sobe. S potpuno urođenom poslušnošću Frieda htede skočiti, ali onda se priseti gde je, opruži se, tiho se nasmeja i reče: »Neću valjda, nikad više neću mu otići.« K. joj je hteo proturečiti, nagovarati da ide Klammu; poče već skupljati krajeve njene bluze, ali nije mogao ništa reći, bio je previše sretan što drži Friedu u svojim rukama, ali previše prestrašeno sretan, jer mu se činilo, ako ga Frieda napusti, napustiće ga sve što ima. I Frieda, kao da je ojačala njegovim pristankom, stisnutom šakom zalupa na vrata i viknu: »Ja sam kod geometra! Ja sam kod geometra!« Zaista, Klamm ucuti na to. Ali onda se podiže K., kleknu pokraj Friede, zagleda se u tmurnu svetlost praskozorja. Sta se dogodilo? Gde su bile njegove nade? Šta je mogao očekivati od Friede sada kad je sve bilo izgubljeno? Umesto da najopreznije ide napred, s obzirom na veličinu neprijatelja i cilja, on se ovde celu noć valjao u lokvama piva čiji ga je zadah sada ošamućivao. »Šta si učinila?«, reče on kao da govori za sebe. »Sad smo oboje propali.« »Ne«, reče Frieda, »samo sam ja propala, ali sam ipak dobila tebe. Budi miran, gledaj samo kako se ona dvojica smeju.« »Ko?« upita K. i okrene se. Na stolu su sedela oba njegova pomoćnika, malo neispavani, ali veseli; to je bilo veselje koje je proizlazilo iz odanog ispunjavanja dužnosti. »Šta ćete ovde?« dreknu K., kao da su oni za sve krivi. On potraži bič koji je Frieda sinoć imala. »Morali smo te tražiti«, rekoše pomoćnici, »jer nisi došao nama u gostionicu. Onda smo te tražili kod Barnabasa i na kraju našli ovde. Sedimo ovde celu noć. Služba zaista nije laka.« »Vi ste meni potrebni danju, ne noću«, reče K. »Gonite se odavde!« »Sada je dan«, rekoše oni, ne pomaknuvši se. Bio je zaista dan, vrata koja vode u dvorište otvoriše se i unutra pohrliše seljaci s Olgom koju K. beše potpuno zaboravio. Olga je bila živahna kao i sinoć, iako su joj haljina i kosa bile u strašnom neredu, i ona s vrata potraži K. pogledom. »Zašto nisi sa mnom išao kući?«, upita ona gotovo u suzama. »Zbog jedne takve ženetine!«, reče zatim i ponovi to nekoliko puta. Frieda, koja je za trenutak bila iščezla, vrati se s jednim malim zavežljajem rublja. Olga se povuče u stranu, žalosna. «Sada možemo otići«, reče Frieda. Bilo je po sebi razumljivo da je mislila na gostionicu Kod mosta u koju su trebali otići. K. s Friedom, iza njih pomoćnici — to je bila povorka. Seljaci pokazaše veliki prezir prema Friedi, što je bilo po sebi razumljivo, jer ona je s njima dosad strogo postupala. Jedan seljak čak uze svoj štap i namesti ga tako kao da je nije hteo pustiti da prođe dok ne preskoči štap, ali jedan njen pogled bio je dovoljan da ga otera. Vani, u snegu, K. malo odahnu. Sreća što je vani, u prirodi, bila je tako velika da je ovom prilikom činila podnošljivim teškoće puta; da je bio sam, pešačio bi još bolje. U gostionici on odmah ode u sobu i leže u krevet, dok Frieda napravi ležaj na podu pokraj kreveta. Pomoćnici su se također uvukli u sobu, bili izbačeni, ali se onda opet vratili kroz prozor. K. je bio previše umoran da ih još jednom izbaci. Gostioničarka sama dođe gore da pozdravi Friedu, koja je nazva »mamice«. Počeše se pozdravljati, neshvatljivo srdačno, s ljubljenjem i dugotrajnim grljenjem. U sobici je uopste bilo malo mira, često su ulazile i sluškinje, lupajući muškim cokulama koje su imale na nogama, da bi nešto unele ili iznele. Ako im je trebalo bilo što od raznih stvari koje su služile kao posteljina u krevetu, one su to bezobzirno izvlačile ispod K. Friedu su pozdravile kao sebi ravnu. Ali usprkos ovom uznemiravanju, K. ostade u postelji celi dan i celu noć. Za sitne potrebe pobrinula se Frieda. Kad je, napokon, iduće jutro ustao, sasvim osvežen, to je bio već četvrti dan njegovog boravka u selu.