GLAVA ČETVRTA
POTREBNA KUPOVINA
»Je li sad svršeno sa vašim letom?« upita Hans Kastorp trećeg dana ironično svoga rođaka...
Vreme se beše naglo i strahovito promenilo.
Ceo drugi dan, koji je naš gost proveo gore, bio je divan letnji dan. U tamnom plavetnilu sijalo je nebo nad kopljastim vrhovima smreka, dok je naselje u dnu doline blistalo u bleštavoj jari, a zvuk medenica na kravama, koje su idući tamo-amo čupkale po obroncima kratku, zagrejanu travu, ispunjavao je vazduh nekom idiličnom veselošću. Već za doručak dame su se pojavile u tankim platnenim bluzama, neke čak i sa šupljikavim rukavima, što nije svakoj pristajalo podjednako dobro, — gospođi Šter, na primer, stajalo je vrlo ružno, ruke su joj bile suviše spužvaste, prozračne haljine joj nikako nisu pristajale. I muški svet u sanatorijumu, svaki na svoj način, poveo je, u izboru odela, računa o lepom vremenu. Pojaviše se listerski kaputi i platnena odela, a Joahim Cimsen je uz svoj plavi kaput obukao flanelske pantalone krem boje, što je sve zajedno njegovoj pojavi davalo potpuno vojnički izgled. Što se tiče Setembrinija, on je u nekoliko mahova izrazio nameru da promeni odelo. »Do vraga!« rekao je kad se posle doručka šetao sa rođacima do mesta, »kako samo peče sunce! Vidim, treba da obučem štogod lakše.« Ali mada je to bilo kazano biranim rečima, i dalje je zadržao svoj dugački kaput od grubog sukna, sa širokim reverima i karirane pantalone: svakako je to bilo sve što je od odela imao.
Ali trećeg dana bilo je baš kao da se priroda preokrenula, kao da se sve izvrnulo natraške. Hans Kastorp nije verovao svojim očima. Bilo je to posle ručka, i svi su već dvadesetak minuta ležali po propisu, kad sunca naglo nestade, gadni i kao zemlja mrki oblaci navukoše se nad jugoistočnim grebenima, i neobičan neki vetar, hladan i koji vas probija do srži kostiju, kao da dolazi iz neznanih, ledenih krajeva, poče najednom da briše po dolini, obori temperaturu i zavede sasvim nov režim.
»Sneg«, ču se Joahimov glas iza staklene ograde.
»Šta misliš sa tim sneg?« upita na to Hans Kastorp. »Ne misliš valjda reći da će sad da pada sneg?«
»Sigurno«, odgovori Joahim. »Ovaj vetar mi dobro znamo. Kad on počne, onda uvek ima i sankanja.«
»Koješta!« reče Hans Kastorp. »Ako se ne varam, mi smo tek na početku avgusta.«
Ali Joahim beše rekao istinu, jer je dobro poznavao prilike. Samo nekoliko trenutaka kasnije poče silna snežna mećava, praćena čestom grmljavinom — vejavica tako gusta da se činilo kao da je sve obavijeno belom parom, a od naselja u dolini nije se gotovo ništa videlo.
Sneg je nastavio da pada celo poslepodne. Založiše centralno grejanje, i dok je Joahim upotrebio svoju krznenu vreću i nije se dao omesti u održavanju propisa za lečenje, Hans Kastorp se sklonio u sobu, primakao jednu stolicu uz zagrejani radijator i, vrteći često glavom, posmatrao odatle čudnu pojavu napolju. Idućeg jutra nije više padao sneg; ali iako je termometar napolju pokazivao nekoliko stepeni iznad nule, još je ostao sloj snega, debeo čitavu stopu, tako da se pred začuđenim pogledom Hansa Kastorpa širio zimski pejzaž. Opet su prestali sa loženjem. Temperatura u sobi iznosila je šest stepeni iznad nule.
»Je li sad svršeno sa vašim letom?« sa gorkom ironijom upita Hans Kastorp svoga rođaka.
"To se ne može reći«, odgovori Joahim stručno. »Ako da bog, imaćemo još lepih letnjih dana. Čak i u septembru je to još moguće. Ali stvar je u ovome, znaš, što se ovde godišnja doba ne razlikuju toliko jedno od drugog, ona se tako reći mešaju i ne upravljaju se prema kalendaru. Zimi je sunce često tako jako da se čovek znoji i skida kaput kad šeta, a leti — pa eto, vidiš i sam kako je ovde ponekad leti. A zatim, sneg — on napravi pravi darmar. Pada u januaru, ali i u maju jedva nešto manje, a sneg pada i u avgustu, kao što si video. Sve u svemu, može se reći da ne prođe nijedan mesec a da ne pada sneg, to je aksiom koga se možeš držati. Ukratko, ima zimskih i letnjih dana, i prolećnih i jesenjih dana, ali pravih godišnjih doba u stvari i nemamo ovde gore.«
»Ne, ne«, reče on, »ostanimo pri ćebadima! Ja ću kod kuće već moći da ih upotrebim, a ćebadi ima svuda, u tome nema ničeg naročitog ni uzbudljivog. Međutim, vreća je nešto sasvim specijalno — ti me razumeš; ako nabavim vreću, i mepi samom bi izgledalo kao da hoću da se sasvim nastanim kod vas i da vam već u neku ruku pripadam... Ukratko, hoću samo da kažem da se apsolutno ne bi isplatilo kupiti krznenu vreću samo za dve-tri nedelje.«
Joahim se s tim složio, i tako su u jednoj lepoj, bogato snabdevenoj radnji u Engleskoj četvrti kupili dva takva ćebeta od kamilje dlake, kakva je imao i Joahim, naročito duga i široka, prijatno mekana, u prirodnoj boji, i rekli da se odmah pošalju u sanatorijum, u internacionalni sanatorijum Berghof, soba broj 34. Još koliko istog dana posle podne Hans Kastorp je hteo da ih upotrebi prvi put.
Naravno da je to bilo posle drugog doručka, jer dnevni red u sanatorijumu nije pružao prilike da se ide do »Mesta« u drugo vreme. Sad je padala kiša, i sneg po putu pretvvrio se u ledenu kašu koja vas je prskala. Na povratku kući sustigoše Setembrinija koji je pod kišobranom, mada gologlav, išao takođe ka sanatorijumu. Italijan je bio žut u licu i očevidno se nalazio u elegičnom raspoloženju. Skladnim i biranim rečima žalio se na hladnoću, na vlagu od koje je tako ljuto patio. Da bar hoće da zagreju! Ali ti bedni vlastodršci obustave grejanje čim sneg prestane da pada — glupo pravilo, na podsmeh svakom razumu! A kad Hans Kastorp primeti kako misli da umerena temperatura u sobi po svoj prilici spada u principe lečenja, i da time svakako žele da spreče raznežavanje pacijenata, Setembrini odgovori sa najžešćom zajedljivošću. E da, zaista, principi lečenja! Sveti i neprikosnoveni principi lečenja! Hans Kastorp govori o njima kao što im doista i dolikuje, tonom pobožnosti i pokornosti. Samo je upadljivo — mada u jednom sasvim prijatnom smislu upadljivo — da su među tim principima bezuslovno neprikosnoveni baš oni koji se sasvim poklapaju sa ekonomskim interesima sopstvenika i gospodara, dok se kod onih gde je to manje slučaj rado zažmuri na jedno oko... I dok su se rođaci smejali, Setembrini poče da govori o svom pokojnom ocu, baš u vezi s toplotom za kojom je toliko čeznuo.
»Moj otac«, reče on razvučeno i sanjalački, »— to je bio fini čovek, osetljiv i telom i dušom. Koliko je samo zimi voleo svoj mali, topli, kabinet za rad, od srca voleo; uvek je u njemu moralo da bude dvadeset stepeni Reomirovih, zahvaljujući jednoj maloj usijanoj peći, i kad biste vlažnih i hladnih dana ili kad duva oštra tramontana, iz predsoblja te male kuće ušli u kabinet, toplota bi vam obavila pleća kao kakav meki ogrtač, a oči bi se napunile suzama radosnicama. Sobičak je bio pun puncat knjiga i rukopisa, među njima je bilo i velikih dragocenosti, a usred tog duhovnog blaga stajao je on u svom plavom flanelskom halatu kraj uzanog pulta i sav se predavao književnosti, — slabačak i sitna stasa — bio je za dobru glavu manji od mene, zamislite — ali s gustim pramenovima sede kose na slepoočnicama, i s nosom tako dugačkim i finim... Kakav romanista, gospodo! Jedan od prvih svoga vremena, poznavalac našeg jezika kao malo njih, latinski stilista kakvog nije bilo, jedan uomo letterato po Bokačovom srcu... Izdaleka su dolazili naučnici da bi razgovarali s njim, jedan iz Haparande, drugi iz Krakova, dolazili su baš u Padovu, u naš grad, da mu izraze svoje duboko poštovanje, a on ih je primao sa radosnim dostojanstvom. Sem toga bio je i odličan pesnik, koji je u časovima dokolice sastavljao pripovetke u najelegantnijoj toskanskoj prozi, majstor idioma gentile«, reče Setembrini sa krajnjim uživanjem, puštajući da mu se zavičajni slogovi lagano istope na jeziku i klateći uz to glavom tamo-amo. »Vrtić svoj obrađivao je po ugledu na Vergilija«, nastavi on, »a što je govorio bilo je zdravo i lepo. Ali u sobičku je moralo da bude toplo, toplo, inače je drhtao, pa je čak mogao i suze prolivati od jeda što su ga pustili da se mrzne. I sad, predstavite sebi, inženjeru, i vi, potporučniče, koliko ja, sin svoga oca, moram da patim na ovom prokletom mestu, gde telo i usred leta drhti od zime i gde ponižavajući utisci neprestano muče dušu! Ah, kako je to surovo! Kakvi nas tipovi samo okružuju! Ta savetnička luda, taj đavolji sluga! Krokovski«, i Setembrrši načini izraz kao da će da slomi jezik, »Krokovski, taj bestidni ispovednik, koji me mrzi zato što mi ljudsko dostojanstvo ne dozvoljava da pristanem na njegova popovska prenemaganja ... A za mojim stolom... U kakvom sam društvu prinuđen da jedem! Meni zdesna sedi jedan pivar, sopstvenik pivare iz Halea — ime mu je Magnus — sa brkovima koji liče na naviljke sena. »Ostavite me, molim vas, na miru sa svojom literaturom! kaže on. Šta nam ona pruža? Lepe karaktere! A šta da počnem sa lepim karakterima? Ja sam čovek praktičan, a lepi karakteri se uopšte ne sreću u životu.« Takvu je on predstavu sebi stvorio o književnosti. Lepi karakteri... o majko božja! Njegova žena, prekoputa njega, sedi tu i mršavi, tonući sve više u neku tupost. Kakva ogavna beda!..
.« I bez dogovora, Joahim i Hans Kastorp bili su istog mišljenja o ovoj besedi: nalazili su da je žalosna i neprijatno buntovnička, mada naravno i zabavna, čak i poučna u svojoj drskoj i oštro izrečenoj animoznosti. Hans Kastorp se dobroćudno smejao »naviljku sena«, a i »lepim karakterima«, ili tačnije šaljivom očajanju s kojim je Setembrini o tome govorio. Zatim reče:
»Bože moj, naravno, društvo je zaista malo mešano u ovakvom zavodu. Čovek ne može da bira do koga će za stolom da sedi — kuda bi nas to odvelo. I za našim stolom sedi tako jedna dama... gospođa Šter — mislim da je poznajete. Užasno je neobrazovana, to se mora priznati, i ponekad čovek ne zna kuda da pogleda kad ona počne da brblja. I uz to se mnogo žali na temperaturu i da se oseća tako troma, a svakako da na žalost nije neki sasvim lak slučaj. To je zbilja čudno — biti bolestan i glup — ne znam da li se dobro izražavam, ali za mene je sasvim čudno kad je neko glup a uz to još i bolestan, nema bez sumnje ničeg tužnijeg na svetu nego kad se to dvoje sjedini. Čovek apsolutno ne zna kakvo lice da napravi, jer bolesniku bismo želeli da pokažemo poštovanje i da ga shvatimo ozbiljno, zar ne, bolest je u neku ruku ipak nešto dostojno poštovanja, ako tako mogu reći. Ali kad vam se tu umeša glupost, sa »fomulusom« i »kozmičkim zavodom« i takvim budalaštinama, onda čovek zaista ne zna više da li da plače ili da se smeje, to je dilema za ljudsko osećanje i tako nešto jadno da to već ne umem reći. Mislim, ne slaže se, ne pristaje jedno uz drugo, čovek nije navikao da to dvoje zamišlja zajedno. Smatramo da glup čovek treba da bude zdrav i običan, a da bolest treba čoveka da načini finim i pametnim i naročitim. Tako bar po pravilu zamišljamo. Zar nije tako? Možda kažem više nego što mogu da opravdam«, završi on. »To je samo zato što smo slučajno počeli o tome ...« I on se zbuni.
I Joahim je bio malo zbunjen. I Setembrini je ćutao podignutih obrva, praveći se kao da iz učtivosti čeka kraj govora. U stvari, njemu je bilo stalo do toga da pusti Hansa Kastorpa da se sasvim zbuni, pre nego što je odgovorio:
»Sto mu gromova, inženjeru, pa vi ispoljavate filozofski dar koji od vas nisam nikako očekivao! Prema vašoj teoriji vi biste morali biti manje zdravi nego što izgledate, jer vi očevidno imate duha. Dozvolite mi, međutim, da primetim da se ne mogu složiti sa vašim dedukcijama, da ih ne priznajem, štaviše da im se suprotstavljam kao pravi neprijatelj. Ja sam, kao što vidite, pomalo netrpeljiv u duhovnim stvarima i više volim da me nazovu pedantom nego da se ne borim protiv shvatanja koja mi se čine dostojna osude, kao ovo što vi izlažete...«
»Ali gospodine Setembrini...«
»Dopustite... Znam šta hoćete da kažete. Hoćete da kažete da vi to niste mislili tako ozbiljno, da shvatanja koja zastupate nisu baš vaša, već da ste u neku ruku uzeli nadohvat jedno od mogućih shvatanja, koje je tako reći lebdelo u vazduhu, da se s njim malo ogledate bez lične odgovornosti. To odgovara vašim godinama koje još nemaju muške odlučnosti i godi im da privremeno prave oglede sa raznim stanovištima. Placet experiri«, reče izgovarajući c u »placet« mekano, na italijanski način, »Dobro načelo. Što mene zbunjuje, upravo je činjenica što se vaš eksperiment kreće baš u tom pravcu. Sumnjam da je ovde slučaj posredi. Plašim se da ovde ne postoji izvesna sklonost koja preti da postane karakterna crta ako joj se ne suprotstavimo. Zato smatram za svoju dužnost da vas ispravim. Vi rekoste da je bolest udružena sa glupošću nešto najtužnije na svetu. U tome se mogu s vama složiti. I meni je duhoviti bolesnik miliji od jektičavog glupaka. Ali ja počinjem da protestujem kad vi bolest u zajednici sa glupošću smatrate unekoliko kao stilsku manu, kao neukusnost prirode i dilemu za ljudsko osećanje, kao što ste se izvoleli izraziti. I kad vi, izgleda, bolest smatrate za nešto tako otmeno i — kako ono rekoste — tako dostojno poštovanja, da se apsolutno ne slaže sa glupošću. I ovo su bile vaše reči. E pa ne, nije tako! Bolest nikako nije otmena, niti dostojna poštovanja, — već samo takvo shvatanje je bolesno, ili vodi bolesti. Možda ću najsigurnije izazvati kod vas odvratnost prema tom shvatanju ako vam kažem da je staro i ružno. Ono potiče iz praznovernih i skrušenih vremena u kojima se ideja čovečnog bila izvrgla u karikaturu i bila lišena svakog dostojanstva iz vremena straha i more u kojima su harmonija i zdravlje izgledali sumnjivi i vražji, dok je onda bolešljivost značila isto što i sprovodnica za carstvo nebesko. Ali razum i prosvećenost razagnali su te senke koje su ležale na duši čovečanstva, — još ne potpuno: i danas se još bore sa njima. A ta borba, dragi gospodine, zove se rad, zemaljski rad, rad za zemlju, za čast i interese čovečanstva, i, svakodnevno iznova čeličene u takvoj borbi, te sile će potpuno osloboditi čoveka i na putu napretka i civilizacije voditi ga u susret sve jasnijoj, blažoj i čistijoj svetlosti.
Sto mu gromova, pomisli Hans Kastorp, zgranut i postiđen, pa ovo je čitava operska arija! Čime sam samo to izazvao? Čini mi se uostalom da je malo suvoparno. I šta hoće neprestano sa tim radom? Uvek mu je do rada, iako je neumesno ovde ga spominjati. I on reče:
»Vrlo lepo, gospodine Setembrini. Zbilja je za divljenje kako vi umete da govorite. To se zbilja ne bi moglo bolje… plastičnije da izrazi, mislim;«
»Recidiva«, nastavi Setembrini, podižući kišobran iznad glave nekog prolaznika, »duhovno vraćanje na shvatanja onih mračnih, mučnih vremena — verujte mi, inženjeru — to je bolest, dovoljno ispitana bolest, za koju nauka ima različita imena, jedno iz oblasti jezika, estetike i psihologije, i drugo iz oblasti politike, — školski termini, koji ništa ne menjaju stvar i koji vam zbilja nisu potrebni. Ali pošto je u duhovnom životu sve povezano i jedno izlazi iz drugog, pošto se đavolu ne može pružiti mali prst a da on ne uzme celu ruku, pa i celog čoveka uz to... pošto, s druge strane, zdrav princip može da urodi samo zdravim posledicama, pa ma šta stavili na početak — onda upamtite da bolest, daleko od toga da je nešto otmeno, nešto odveć dostojno poštovanja da bi se kako-tako moglo dovesti u vezu sa glupošću, pre znači uniženje čoveka, štaviše bolno uniženje, koje vređa ideju, uniženje koje u pojedinim slučajevima možemo da štedimo i negujemo, ali koje duhovno poštovati znači pometenost — zapamtite to! — pometenost i početak svake duhovne pometnje. Ta žena koju ste spomenuli — ne trudim se da se setim njenog imena — gospođa Šter, dakle, hvala vam — ukratko, ta smešna žena, — ne, nije to njen slučaj, čini mi se, koji ljudsko osećanje, kako vi rekoste, dovodi u dilemu. Ona je bolesna i glupa, — bože moj, pa to je ovaploćenje jada, stvar je prosta, ostaje da se čovek samo sažali i slegne ramenima. Ali dilema, gospodine moj, tragika počinje tamo gde je priroda bila dovoljno svirepa da slomi — ili da od početka onemogući — harmoniju ličnosti, vezujući duh plemenit i pun života sa telom nesposobnim za život. Poznajete li Leopardija, inženjeru, ili vi, potporučniče? Jedan nesrećni pesnik moje zemlje, grbav i bolešljiv čovek, sa dušom iskonski velikom, ali stalno ponižavanom bedom njegovog tela i srozavanom do nizina ironije, dušom čija jadanja razdiru srce. Slušajte ovo!«
I Setembrini poče da recituje na italijanskom, puštajući da mu se na jeziku tope lepi slogovi, klateći glavom i zatvarajući ponekad oči, ne hajući što njegovi pratioci ne razumeju nijednu reč. Očevidno mu je bilo stalo do toga da sam uživa u svome pamćenju i izgovaranju i da se tim pokaže pred slušaocima. Najzad reče:
»Ali vi ne razumete, slušate i ne shvatajući bolni smisao. Bogalj Leopardi, gospodo, udubite se u to osećanje, bio je pre svega lišen ženske ljubavi, i baš to ga je sprečavalo da stane na put propadanju svoje duše. Sjaj slave i vrline izbledeo je u njegovim očima, činilo mu se da je priroda zla — uostalom ona jeste zla, glupa i zla, u tome mu dajem za pravo — i bio je očajan — strašno je reći, ali on je izgubio nadu u nauku i napredak. Eto tu imate tragediju, inženjeru! Tu imate vašu »dilemu za ljudsko osećanje«, — ne kod one žene — neću da mučim svoje pamćenje njenim imenom. Ne govorite mi, za ime božje, o »oduhovljenju« koje može nastati usled bolesti, ne činite to! Duša bez tela je isto toliko nečovečna i užasna kao i telo bez duše, a uostalom ono prvo je ređi izuzetak, a drugo je pravilo. Po pravilu, baš telo uzme maha, prigrabi za sebe sav život, svu važnost i osamostali se na najodvratniji način. Čovek koji živi kao bolesnik samo je telo, a to je nešto antičovečansko i unižavajuće, — u najvećem broju slučajeva on nije ništa bolje od leša...«
»Smešno«, reče najednom Joahim nagnuvši se napred da bi pogledao svoga rođaka koji je išao s druge strane Setembrinija. »Nešto sasvim slično i ti si onomad rekao.«
»Zbilja?« reče Hans Kastorp. »Da, lako je moguće da mi je nešto slično prošlo kroz glavu.«
Setembrini ćuteći napravi nekoliko koračaji. Tada reče:
»Utoliko bolje, gospodo. Utoliko bolje ako je tako Nije mi bila namera da vam izlažem neku originalnu filozofiju — to mi nije zadatak. Ako je i naš inženjer već primetio nešto slično, to samo potvrđuje moju pretpostavku da je on diletant u duhu, da on, kao svi daroviti mladići, zasad samo pravi opite sa svim mogućim shvatanjima. Darovit mlad čovek nije neispisan list hartije, on je, naprotiv, list na kome je kao nekim simpatetičnim mastilom već sve ispisano, dobro i rđavo, i stvar vaspitača je da odlučno razvija dobro, a da prikladnim uticajem izbriše ono rđavo što bi da izbije. Gospoda su išla u kupovinu?« upita on promenjenim, lakim tonom.
»Ne, ništa naročito«, reče Hans Kastorp, »to jest...«
»Kupili smo par ćebadi za moga rođaka«, odgovori Joahim ravnodušno.
»Za odmaranje na balkonu... Na ovoj psećoj hladnoći... Za ove dve-tri nedelje i ja treba, znate, da radim što i vi«, reče Hans Kastorp smejući se i pogleda u zemlju.
»Ah, ćebad, obavezno odmaranje«, reče Setembrini. »Gle, gle, gle! Ah, ah, ah! Zbilja: Placet experiri!« ponovi sa italijanskim izgovorom i oprosti se od njih, jer su, odgovarajući na pozdrav vratarev, već bili ušli u sanatorijum, i Setembrini se iz trema uputi u salon i čitaonicu da bi pre obeda pročitao novine, kako reče. Izgleda da je hteo da prenebregne drugo obavezno odmaranje.
»Bože sačuvaj!« reče Hans Kastorp kad se s Joahimom nađe u liftu. »Ovo ti je pravi pedagog — i sam je tu skoro rekao da ima pedagošku žicu. S njim čovek mora strašno da pazi da ne kaže nijednu reč suviše, inače nastanu opširne pouke. Ali inače vredi slušati ga, s kakvom veštinom govori, svaka mu reč navire na usta jedra i ukusna — kad ga slušam, uvek mi padaju na pamet sveže zemičke.«
Joahim se nasmeja. »To bolje da mu ne kažeš. Verujem da bi bio razočaran da dozna kako misliš na zemičke kad slušaš njegove pouke.«
»Misliš? O, to nimalo nije sigurno. Ja uvek imam utisak da mu nije stalo samo do pouke, do nje možda tek u drugom redu, već mu je naročito stalo da govori, tako mu se reči valjaju i skakuću... elastično kao da su gumene lopte ... i da mu nimalo nije neprijatno kad se baš naročito na to obrati pažnja. Pivar Magnus je bez sumnje malo glup sa svojim »lepim karakterima«, ali je ipak trebalo da nam Setembrini kaže šta je upravo važno u književnosti. Nisam hteo da ga pitam da ne bih pokazao svoju slabu stranu, ja se u tim stvarima i ne razumem i dosad još nijednom nisam bio sreo književnika. Ali ako nisu važni lepi karakteri, očito su važne lepe reči, to je moj utisak u Setembrinijevom društvu. Kakvim se on rečima služi! Bez ikakvog stida govori o »vrlini« — molim te! Celog svog života nisam izustio tu reč, pa čak i u školi uvek smo govorili »srčanost« kad je u knjizi stajalo virtus. Nešto se u meni nakostrešilo pri tom, moram priznati. A zatim, ide mi malo na živce kad tako grdi i hladnoću i Berensa i gospođu Magnus što mršavi, ukratko — sve. On je opozicionar, to mi je odmah bilo jasno. On kljuca po svemu što postoji, a taj stav ima uvek nečeg zapuštenog, ne mogu drukčije da kažem.«
»Ti tako kažeš«, odgovori Joahim lagano i smotreno. »Ali s druge strane, ima u tome i nečeg gordog što ne deluje zapušteno, već naprotiv. Ipak je on čovek koji poštuje sebe, ili tačnije čoveka uopšte, i to mi se sviđa kod njega, u mojim očima u tome ima nečeg pristojnog.«
»Tu imaš pravo«, reče Hans Kastorp. »On, štaviše, ima u sebi nečeg strogog, — čoveku je često neprijatno, jer oseća da ga — recimo — kontrolišu, i ja to ne kažem kao nešto rđavo. Hoćeš li mi verovati da sam uvek imao osećanje da se on ne slaže s tim što sam kupio ćebad za ležanje napolju, da ima nešto protiv toga i da nešto zamera toj kupovini?«
»Ama ne«, reče Joahim iznenađen i zamišljen. »Zašto bi to bilo? U to ne mogu da verujem.« A zatim ode, sa termometrom u ustima, sa vrećom i svim ostalim stvarima, na obavezno odmaranje, dok je Hans Kastorp odmah počeo da se čisti i sprema za ručak — dotle je i inače ostalo još jedva pola časa
KRATKA RASPRAVA O ČULU VREMENA
Kad su se posle obeda opet popeli, paket sa ćebadima već je ležao na jednoj stolici u sobi Hansa Kastorpa, i toga dana ih je upotrebio prvi put. — Joahim, već izvežban u tome, poučio ga je veštini da se uvije onako kako to svi ovde rade i kako svaki novajlija treba da nauči. Ćebad se, prvo jedno pa drugo, prostru preko stolice, tako da na kraju stolice dobar deo visi na podu. Tada se sedne i počne time što se unutrašnje ćebe prebaci preko tela, prvo po dužini do pod pazuha, zatim od dole preko nogu, pri čemu se čovek mora sedeći da sagne i uhvati dvostruko previjeni kraj ćebeta, a zatim s druge strane, pri čemu treba dvostruki kraj staviti tačno duž ivice stolice, ako se hoće da dobije što je moguće glađi i ravnomerniji oblik. Zatim se postupi isto tako i sa spoljašnjim ćebetom — rukovanje sa njim bilo je nešto teže, i Hans Kastorp, kao nespretan početnik, ne malo da je stenjao, čas presavijen čas opet ispružen, vežbajući se da rukuje kako ga je Joahim učio. Samo malo njih veterana, reče Joahim, ume da obavije oko sebe, sa tri sigurna pokreta, jednovremeno oba ćebeta, ali to je retka i zavidna veština, za koju je potrebna ne samo dugogodišnja vežba, već i prirodna obdarenost. Na tu reč je Hans Kastorp morao da se nasmeje, zavalivši se u stolicu, sa bolovima u leđima, a Joahim, kome odmah nije bilo jasno šta je tu smešno, pogleda ga u nedoumici, pa se onda i sam nasmeja.
»Tako«, reče on kad je Hans Kastorp ležao u stolici, bez udova i kao kakav valjak, sa mekanim jastučetom za potiljkom, iscrpen od silne gimnastike, »kad bi sad bilo i dvadeset stepeni hladnoće, ne bi ti se moglo ništa dogoditi.« A zatim ode iza staklene ograde da se i sam umota.
Što se tiče dvadeset stepeni hladnoće, to je Hansu Kastorpu izgledalo sumnjivo, jer njemu je zaista bilo hladno, jeza ga je prožimala telom u nekoliko mahova, dok je kroz drvene svodove gledao napolje, u tu vlagu što kaplje i sipi, i što izgleda kao da će svakog trenutka da se opet pretvori u sneg. Kako je to bilo čudno, uostalom, što je pored sve ove vlage imao i dalje tako suve i vrele obraze, kao da sedi u pregrejanoj sobi. Sem toga, osećao se smešno zamoren od vežbanja sa pokrivačima — da, zaista, knjiga Ocean steamships drhtala mu je u rukama čim bi je prineo očima. Ipak on nije bio baš potpuno zdrav — totalno je malokrvan, kao što reče savetnik Berens, i zato svakako i jeste tako zimogrožljiv. Ali u naknadu za ova neprijatna osećanja, on je neobično udobno ležao, zahvaljujući teško razumljivim i skoro tajanstvenim svojstvima ove stolice za ležanje, koja je Hans Kastorp bio osetio još kod prvog pokušaja, uz najveću pohvalu, i koja su se na veliku sreću ispoljavala uvek i neprestano. Bilo da je to dolazilo od kakvoće dušeka, od podesnog nagiba zadnje strane, od podesne visine i širine naslona za ruke, ili samo od celishodne konzistencije valjkastog jastučeta za uzglavlje, tek, humanije se uopšte nije moglo postupiti da se udovi udobno odmore nego na ovoj odličnoj stolici za ležanje. I tako je u srcu Hansa Kastorpa vladalo zadovoljstvo što pred sobom ima dva prazna i potpuno zaštićena časa, ta dva časa glavnog obaveznog odmaranja, osveštana kućnim redom, koja je on, iako je ovde bio samo gost, osećao kao zgodan poredak, sasvim prema svojoj sklonosti. Jer on je po prirodi bio strpljiv, mogao je dugo da prebiva ne baveći se ničim i voleo je, kao što se sećamo, slobodno vreme, koje zaglušna delatnost ne briše iz svesti, niti uništava i razgoni. U četiri je došao čaj uz kolače i kompot, zatim malo kretanja na vazduhu, potom opet počinak u stolici, u sedam večera koja je, kao i svi obedi uostalom, donosila sa sobom izvesnu napetost i zanimljivosti svoje vrste, kojima se čovek mogao radovati, a posle toga, baciš po koji pogled u stereoskopsku kutiju, u kaleidoskopski dogled i kinematografski bubanj ... Hans Kastorp je već znao uprste program za ceo dan, iako bi bilo preterano tvrditi da se već bio, kako se to kaže, » aklimatizirao«.
U suštini bilo je nečeg čudnovatog u tom aklimatiziranju na stranom mestu, tom — ponekad i mučnom — prilagođavanju i menjanju navika, čemu se čovek podvrgava skoro radi same promene i sa određenom namerom da je, tek što se prilagođavanje završi ili ubrzo potom, opet napusti i vrati se u ranije stanje. Kao prekid i intermeco umeće čovek te promene u glavni tok života, i to u cilju »oporavka«, to jest da bi obnovio i izmenio funkcionisanje organizma koji se, u neprekidnoj jednoslikosti, izlagao opasnosti i gotovo počeo da raznežava, mlitavi i otupljuje. A od čega zavisi to malaksavanje i otupljivanje kad se suviše dugo bez prekida držimo jednog pravila? To ne zavisi toliko od telesnog i duhovnog umora i slabljenja usled životnih napora (jer bi za to običan odmor bio najbolje sredstvo za oporavak); to je pre stvar psihička, to je doživljavanje vremena koje preti da nestane u neprekidnoj ujednačenosti i koje je tako srodno samom osećanju života i povezano sa njim, da jedno ne može slabiti a da i drugo ne kržlja i ne vene. O prirodi dosade umnogome su raširene pogrešne predstave. Uopšte se veruje da interesantnost i novina sadržine »ubijaju« vreme, to jest prekraćuju ga, a da monotonija i praznina otežavaju i koče njegov tok. Ovo nije bezuslovno tačno. Praznina i monotonija mogu doduše da oduže i učine »dosadnim«, »dugim«, trenutak i čas, ali velike i najveće mase vremena one skraćuju i štaviše sasvim uništavaju. Obratno, kakva bogata i interesantna sadržina svakako je u stanju da čas, pa i sam dan skrati i ubrza, ali računajući u velikom, ona toku vremena ipak daje razvučenost, težinu i čvrstinu, tako da godine pune događaja mnogo sporije prolaze nego godine siromašne, prazne, lake, koje prohuje kao vetrom oduvane. Ono što nazivamo dosadom — dugim vremenom — pre je upravo neko bolesno osećanje razonode — skraćivanje vremena — usled monotonije: veliki razmaci vremena, kad imaju neprekidno jednolik tok, skupe se na način koji do smrti zastraši srce; kad je jedan dan kao svi, onda su svi kao jedan; a u savršenoj jednoslikosti i najduži život proživeo bi se sasvim brzo i minuo za tren oka. Navikavanje je obamrlost ili pak malaksalost čula vremena, i što nam godine u mladosti prolaze lagano, a kasnije život sve brže promiče i juri, i to mora da počiva na navikavanju. Mi vrlo dobro znamo da je menjanje navika i uzimanje novih jedino sredstvo da održimo život, da osvežimo naše čulo vremena, da postignemo podmlađivanje, jačanje, usporavanje našeg doživljavanja vremena i time obnavljanje našeg životnog osećanja uopšte. To je svrha promene mesta i vazduha, odlaska u banju, u tome je blagodet promene i epizode. Prvi dani u kakvom novom boravištu prolaze kao dani u mladosti, a to znači jako i rasplinuto, — takvi su otprilike šest do osam dana. Zatim, ukoliko se »prilagođavamo«, primećujemo kako se postepeno skraćuju: ko voli život, ili tačnije rečeno, ko bi da se potpuno oda životu, sa užasom primećuje kako dani opet počinju da bivaju laki i da brzo promiču; poslednja nedelja, recimo od četiri, ima strašnu rapidnost i prolaznost. Naravno da osveženje čula vremena dejstvuje i posle intermeca, ono ponovo dođe do izražaja kad se vratimo pravilu: prve dane kod kuće, posle promene, doživljavamo opet kao da su novi, razvučeni, mladalački, ali samo malo njih: jer na pravilo se brže naviknemo nego na prekid pravila, a kad se čulo vremena od starosti već umori ili pak — što je znak urođene nevitalnosti — ako nikad nije ni bilo jako razvijeno, onda ono opet brzo obamre, i već posle dvaddeset i četiri časa je kao da nikad nismo nikud išli i kao da je ceo put bio samo san jedne noći.
Ove primedbe su ovde umetnute samo stoga što je mladi Hans Kastorp mislio nešto slično kad je, posle nekoliko dana, rekao svome rođaku (i pri tom ga pogledao crvenih očiju):
»Smešno je i ostaje smešno, kako je čoveku na stranom mestu u početku vreme dugo. To jest... ne može biti ni govora da je meni dosadno, naprotiv, mogu reći da se kraljevski provodim. Ali kad se osvrnem, dakle retrospektivno, razumeš me, učini mi se da sam ko zna koliko već ovde gore, a već kad se vratim do onog dana kad sam ono prispeo, pa nisam odmah shvatio da sam stigao, a ti još kažeš: »Pa siđi!« — sećaš li se? — čini mi se da je to bilo bog te pita kad. To nema apsolutno nikakve veze sa merenjem i razumom, to je čisto stvar osećanja. Naravno da bi bilo glupo reći: »Mislim da sam već dva meseca ovde« — to bi bila besmislica. Jedino mogu reći: »Vrlo dugo«.«
»Da«, odgovori Joahim, sa termometrom u ustima, »i ja imam vajde od toga, na neki način mogu da se držim za tebe, otkako si ovde.« I Hans Kastorp se nasmeja što je Joahim to kazao tako jednostavno, bez ikakvog objašnjenja.
POKUŠAVA DA GOVORI FRANCUSKI
Ne, nije se bio još nikako aklimatizirao, ni u pogledu poznavanja ovdašnjeg života u svoj njegovoj osobenosti — poznavanja koje nije ni u kom slučaju mogao steći za tako malo dana i koje, kako je sebi govorio (a i pred Joahimom kazao), na žalost ni za tri nedelje neće moći da stekne; niti u pogledu prilagođavanja njegovog organizma na tako čudne atmosferske prilike kod »ovih ovde gore«, jer to prilagođavanje pričinjavalo mu je muke, velike muke, štaviše činilo mu se kao da mu to neće uopšte poći za rukom.
Normalan, običan dan bio je jasno izdeljen i smotreno organizovan, čovek brzo uđe u kolosek i stekne lakoću ako se samo prilagodi njegovom sastavu. Međutim, u okviru nedelje i većih razmaka vremena, on je potpadao pod izvesne pravilne promene, koje su se ispoljavale samo postepeno, jedna tek prvi put pošto bi se druga već bila ponovila; pa čak i u pogledu svakodnevne pojave raznih stvari i lica, Hans Kastorp je imao još da uči na svakom koraku, da tačnije zapaža što je površno video, i da prima u sebe novo sa mladalačkom prijemljivošću.
Oni bokasti sudovi sa kratkim grlićima, na primer, koji su u hodniku stajali pred pojedinim vratima i koje je zapazio još one večeri kad je prispeo, sadržavali su kiseonik, — Joahim mu je to rekao kad ga je zapitao. U njima je bio čist kiseonik, po šest franaka balon, i taj oživljavajući gas davali su samrtnicima da bi ih još jednom povratili i produžili im snagu, — oni su ga udisali kroz jedno crevo. Jer iza vrata pred kojima su stajali takvi baloni, ležali su samrtnici ili »moribundi«, kako reče savetnik Berens kad ga je Hans Kastorp sreo jednom na prvom spratu. Savetnik je veslao kroz hodnik, u belom mantilu i modrih obraza, i oni su se zajedno popeli uz stepenice.
»A vi, nezainteresovani posmatraču«, reče Berens, »šta vi radite? Nalazimo li milosti pred vašim ispitivačkim pogledom? Laska nam, laska nam. Da, naša letnja sezona, u njoj ima nečeg, nije ona od rđavih roditelja. A prilično me je i koštalo dok sam je malo pogurao. Ali šteta je ipak što nećete s nama da provedete zimu — rekoše mi, hoćete da ostanete samo osam nedelja? Ah, tri? Pa to je samo poseta forme radi, tu ne vredi ni raspakivati; nego, vaša volja. Ali je ipak šteta što zimu nećete da provedete ovde, jer sve što je haute volée«, reče izgovarajući tu reč u šali na nemoguć način, »internacionalni hotevole dole u mestu, to dolazi u zimu, i njih bi trebalo da vidite, to bi bilo nešto za vaše obrazovanje. Da se valjate od smeha kad ti tipovi počnu da skakuću na svojim daskama. Pa onda dame, bože blagi, te dame! Šarene kao rajske ptice, kažem vam, i silno galantne ... Ali sad moram kod mog moribunda«, reče, »u dvadeset i sedam ovde. Finalni stadijum, znate. Nema više vrdanja. Pet tuceta butelja kiseonika ispio je, pijandura jedna. Ali do podne će bez sumnje otići ad penates. Pa dragi Rojteru,« reče ulazeći, »kako bi bilo kad bismo načeli još jednu...«
Njegove reči se izgubiše iza vrata koja zatvori. Ali za jedan trenutak Hans Kastorp beše video u dnu sobe na jastuku voštani profil jednog mladića sa retkom bradicom, koji je lagano okrenuo vratima svoje velike zenice.
To je bio prvi moribund koga je Hans Kastorp video u svome životu, jer kako njegovi roditelji tako i deda behu umrli tako reći iza njegovih leđa. Kako je dostojanstveno ležala na jastuku glava toga mladića sa isturenom bradicom! Kako je značajan bio pogled njegovih prevelikih očiju kad ih je lagano okrenuo prema vratima! Hans Kastorp, još sasvim utonuo u taj kratkotrajni prizor, pokuša i nehotice da napravi isto tako velike, značajne i lagane oči kao u moribunda, idući dalje hodnikom, i takvim očima pogleda jednu gospođu koja je, iza njega, bila izišla iz jednih vrata i koja ga je na podestu prestigla. On nije odmah primetio da je to bila madam Šoša. Ona se blago nasmeši na oči koje je pravio, zatim podiže rukom pletenicu na ćotiljku, i ispred njega ode stepenicama, nečujno, gipka i sa nešto isturenom glavom.
Skoro nikakva poznanstva nije napravio u tim danima, a ni kasnije još zadugo. Dnevni red, u svemu, nije za to bio povoljan; sem toga, Hans Kastorp je bio po prirodi povučen, osećao se povrh toga kao gost i »nezainteresovan posmatrač«, kako ono reče savetnik Berens, i uglavnom je bio sasvim zadovoljan društvom Joahimovim i razgovorom sa njim. Naravno da je bolničarka u hodniku sve dotle istezala šiju dok je Joahim, koji je već i ranije sa njom ponekad ćaskao, nije upoznao sa svojim rođakom. Sa vrpcom od cvikera prebačenom preko uveta, ona ne samo da je govorila izveštačeno, već upravo sa nekim prenemaganjem, i kad je čovek malo bolje upozna, dobije utisak da su muke dosade pomutile njen razum. Bilo je vrlo teško od nje se otkačiti, jer je ispoljavala skoro bolestan strah da završi razgovor, i čim bi mladići pokazali da hoće da pođu, ona bi se hvatala za njih užurbanim rečima i pogledima, i sa tako očajnim osmejkom na licu, da su iz sažaljenja i dalje ostajali s njom. Nadugačko i naširoko govorila je o svom tati koji je bio pravnik, o svom kuzenu, lekaru — očigledno da se pokaže u boljoj svetlosti i da istakne da vodi poreklo iz boljeg društvenog sloja. Što se tiče njenog bolesnika, tamo iza vrata, on je bio sin nekog fabrikanta lutaka iz Koburga, po imenu Rotbajn, a nedavno je kod mladog Frica bolest zahvatila i creva. To je mučno za sve oko njega, kao što gospoda već mogu i da zamisle; pogotovu za onoga koji je iz porodice intelektualaca i ima utančane živce viših klasa, za toga je zbilja mučno. A na bolesnika se mora stalno paziti... Nedavno — hoće li joj gospoda verovati? — vraća se ona posle kratkog izlaska — kupila je sebi samo malo praška za zube — i zatiče bolesnika kako sedi u postelji, a pred njim čaša gustog crnog piva, salama, dobro parče crnog hleba i jedan krastavac! Sve te domaće specijalitete poslali su mu njegovi da ojača. Ali sledećeg dana bio je naravno više mrtav nego živ. On sam ubrzava sebi kraj. Ali to će, jasno je, biti spasenje samo za njega, a ne i za nju, sestru Bertu — kako je uostalom zovu, u stvari zove se Alfreda Šildkneht — jer ona će onda otići nekom drugom bolesniku, ovde ili u kakvom drugom sanatorijumu, takva joj se perspektiva ukazuje i nikakvih drugih perspektiva nema.
»Da«, reče Hans Kastorp, »vaš poziv je sigurno težak, ali on ima u sebi i zadovoljenja.
« »Sigurno«, odgovori ona, »ima u njemu i zadovoljenja — ima, ali je vrlo težak.«
»E pa, gospodinu Rotbajnu želimo svako dobro ...« I rođaci htedoše da pođu.
Ali tada se ona grčevito uhvati za njih rečima i pogledom, i tako je bilo mučno gledati je kako se napreže da zadrži mladiće, da bi zbilja bilo svirepo ne ostati još malo kraj nje.
»Spava«, kaže ona. »Nisam mu potrebna. I tako sam za koji trenutak izišla u hodnik...« I ona poče da se žali na savetnika Berensa i na ton kojim joj se obraća i koji je suviše slobodan da bi odgovarao njenom poreklu. Ona je daleko više cenila doktora Krokovskog, — za njega reče da je duševan. Zatim opet poče o svom tati i o kuzenu. Iz njenog mozga nije izlazilo ništa drugo. Uzalud se borila da još mala zadrži rođake, dižući najednom svoj glas sa nekim zanosom, i gotovo poče da viče kad su hteli da pođu — oni se najzad ipak izmigoljiše i odoše. Ali sestra je još neko vreme gledala za njima, s telom nagnutim napred i nekim pogledom što upija, kao da je očima htela da ih vrati sebi. Zatim joj se iz grudi ote jedan uzdah, i ona se vrati u sobu svome bolesniku.
Inače se Hans Kastorp tih dana upoznao još samo sa crnomanjastom bledom gospođom, onom Meksikankom koju beše video u vrtu i koju su zvali »Tous les deux«. Zaista se dogodilo da je i on iz njenih usta čuo tu tužnu frazu po kojoj je dobila nadimak, ali kako se na to bio pripremio, držao se dobro i posle je mogao biti zadovoljan sobom. Rođaci je sretoše pred glavnim ulazom, kad su posle doručka pošli u obaveznu šetnju. Uvijena u crn kašmirski šal, ona je umorno hodala tuda, povijenih kolena i dugim nemirnim koracima, a crni veo koji je bio prebačen preko njene kose protkane srebrnastim vlasima i vezan pod bradom, isticao je tamno bledilo njenog ostarelog lica, sa velikim ustima izobličenim jadom. Joahim, bez šešira, kao obično, pozdravi je poklonivši se, a ona otpozdravi lagano, dok joj se, kad je pogledala, još jače produbiše poprečne bore na uzanom čelu. Zastala je, pošto je primetila novo lice, i očekivala je, lagano klimajući glavom, da joj mladići priđu; jer očigledno je smatrala za potrebno da čuje da li taj stranac već zna za njenu sudbinu i da čuje šta će on o tome reći. Joahim predstavi svoga rođaka. Ona gostu pruži ruku iz ogrtača, suvu, žućkastu ruku, punu vena i ukrašenu prstenjem, i produži da ga gleda, klimajući glavom. Zatim dođe ono: »Tous les dé«, reče,
»Tous les dé, vous savez...«
»Je le sais, madame«, odgovori Hans Kastorp prigušenim glasom. »Et je le regrette beacoup.«
Mlitave kesice pod njenim kao džet crnim očima behu tako velike i teške, kakve on dosad još nije video ni kod jednog ljudskog stvora. Lak, uveli miris dolazio je od nje. Njegovo srce obuze neko blago i ozbiljno osećanje.
»Merci«, reče ona krčavim glasom, koji je čudno pristajao uz ovo biće izlomljeno jadom, i jedan kraj njenih velikih usta bio je tragično opušten duboko naniže. Potom (uvuče ruku pod ogrtač, prikloni glavu i nastavi da hoda. A Hans Kastorp, kad su produžili, reče:
»Eto vidiš, nije mi bilo teško, sasvim sam lepo to s njom otaljao. Ja uopšte dobro prolazim sa tom vrstom ljudi, mislim, po prirodi umem da se ophodim sa njima — zar ne misliš i ti tako? Ja štaviše verujem da sa tužnim ljudima izlazim uglavnom bolje nakraj nego sa veselim. Bog će ga znati otkud to dolazi, možda otud što sam siroče i što sam tako rano izgubio roditelje, ali kad su ljudi ozbiljni i žalosni i kad je smrt u pitanju, to mene nimalo ne pritiskuje, niti me dovodi u nepriliku, već se tada naprotiv osećam u svom elementu i svakako bolje nego kad je suviše živo i veselo, to mi manje odgovara. Tu skoro sam baš mislio: ipak je glupo od ovih žena ovde što se toliko plaše smrti i svega što je s tim u vezi, što se od njih sve mora brižljivo da krije i sveto pričešće donosi baš kad obeduju. Ne, sramota, to je zbilja detinjasto. Zar ti ne voliš da vidiš mrtvački sanduk? Ja ga, eto, vrlo rado gledam. Nalazim da je kovčeg sasvim lepo parče nameštaja, čak i kad je prazan, a već kad neko u njemu leži, onda je u mojim očima upravo svečano. Pogreb ima nečeg što uzdiže dušu — često sam već mislio da bi trebalo umesto u crkvu otići na pogreb, ako čovek hoće malo da se preda pobožnom razmišljanju. Ljudi su obučeni u lepo crno odelo i skinu šešir i gledaju kovčeg i drže se ozbiljno i predano su zamišljeni, i niko ne pravi glupe viceve, kao inače u životu. Mnogo volim kad se ljudi najzad malo smerno zamisle. Ponekad sam se već pitao da nije trebalo da budem pastor, — na izvestan način to mi, čini mi se, ne bi baš rđavo pristajalo ... Nadam se da nisam napravio nikakvu grešku u francuskom kad sam joj ono kazao?«
»Ne«, reče Joahim. »Je le regrette beacoup bilo je sasvim ispravno.«
POLITIČKI SUMNJIVA!
Nastadoše redovne promene u nizu normalnih dana: prvo je došla jedna nedelja — i to nedelja sa muzikom na sanatorijumskoj terasi, kako se to događalo svakih četrnaest dana, dakle znak da su dve nedelje prošle, a u drugoj polovini takvog jednog dvonedeljnog razdoblja Hans Kastorp je bio prispeo. Bio je došao jednog utornika, i ovo je dakle bio peti dan, jedan na izgled prolećni dan, posle one pustolovne i nagle promene i vraćanja u zimu — blag i svež dan, sa čistim oblacima na svetloplavom nebu i blagim suncem nad dolinom i obroncima koji su opet dobili svoju letnju zelenu boju, kako to i odgovara dobu, pošto je napadali sneg bio osuđen na brzo topljenje.
Bilo je jasno da su se svi trudili da nedelju praznuju i istaknu: uprava i gosti pomagali su jedno drugo u toj težnji. Već za doručak služio se kuglof, pred svakim mestom stajala je čašica sa nekoliko cvetića, divljim karanfilom ili čak i alpskim ružama, koje su muškarci stavljali u rupicu od kaputa (državni tužilac Paravan, iz Dortmunda, bio je čak obukao crni žaket s prslukom na bobice); toalete dama bile su izuzetno svečane i tanane. Gospođa Šoša pojavila se o doručku u lakoj jutarnjoj haljini od čipaka sa otvorenim rukavima, u kojoj se — zalupivši s treskom vrata — prvo okrenula prema dvorani, da joj se tako reći s gracijom predstavi pre nego što se, kao prikradajući se, uputila svome stolu, i ta haljina joj je tako odlično stajala da je susetka Hansa Kastorpa, nastavnica iz Kenigsberga, zbog toga bila sasvim oduševljena. Pa čak i varvarski bračni par za »stolom loših Rusa« vodio je računa o ovom božjem danu na taj način što je muž svoju kožnu bluzu zamenio nekom vrstom kratkog kaputa, a filcane cipele kožnom obućom, a ona je naravno i danas nosila svoj prljavi boa, ali ispod njega bluzu od zelene svile sa plisiranom kragnom. Hans Kastorp se namršti kad ih ugleda i promeni se u licu, što mu se ovde često događalo.
Odmah posle drugog doručka poče koncert na terasi; bilo je tu svakovrsnih instrumenata od lima i od drveta, i orkestar je svirao naizmenično vesele i ozbiljne melodije, gotovo sve do podne. Za vreme koncerta pacijenti se nisu strogo pridržavali obaveznog odmaranja. Doduše neki su na svojim balkonima uživali u ovoj zvučnoj gozbi, a i u baštenskoj galeriji bile su zauzete tri-četiri stolice; ali većina gostiju sedela je za malim belim stolovima na pokrivenoj terasi, dok je mlado mondensko društvo, kome se izgleda činilo suviše, pristojno da sedi na stolicama, zauzelo kamene stepenice što se spuštaju u vrt, i tu ispoljavalo veliku veselost: bili su to mladi bolesnici obadva pola, koje je Hans Kastorp već poznavao po imenu ili po pričanju. Hermina Klefeld nalazila se među njima, kao i gospodin Albin, koji je dao da kruži velika kutija čokolade, ukrašena cvetovima, i sve nudio da se posluže, dok on sam nije jeo, već je sa očinskim izrazom lica pušio cigarete sa zlatnim piskom; zatim onaj mladić debelih usana iz »Udruženja pola pluća«, gospođica Levi, mršava i voskasta kao i obično, neki pepeljavoplavi mladić koji se odazivao na ime Rasmusen i čije su ruke visile kao peraja iz mlitavih zglobova u visini njegovih grudi, gospođa Salomon iz Amsterdama, odevena u crveno, obilna tela, koja se takođe pridružila omladini. Onaj dugajlija retke kose, koji je umeo da svira odlomke iz Sna letnje noći, obgrlivši rukama svoja šiljata kolena, sedeo je sada iza nje i nije prestajao da svojim mutnim pogledom pilji u njen potiljak. Tu je bila, dalje, jedna riđokosa gospođica iz Grčke, pa druga jedna devojka nepoznatog porekla, sa licem kao u tapira, onaj oblaporni gimnazista sa debelim naočarima, još jedan dečak od petnaest ili šesnaest godina, koji je nosio monokl, a kad se zakašlje prinosio nokat svog malog prsta dugačak kao kašičica — izvanredan klipan, očigledno — i još dosta drugih
Taj dečak s dugačkim noktom, pričao je Joahim tiho, bio je samo malo bolestan kad je došao, bez temperature, i samo iz predostrožnosti poslao ga je ovamo otac, jedan lekar, i po sudu savetnikovom trebalo je da ostane ovde samo neka tri meseca. Međutim sad, posle tri meseca, ima on 37,8 do 38 i ozbiljno je bolestan. Ali on zaista živi tako nerazumno da zaslužuje batine.
Rođaci su imali stočić za sebe, nešto dalje od ostalih, jer Hans Kastorp je pušio uz crno pivo koje je doneo od doručka, i s vremena na vreme cigara mu je prijala pomalo. Trom od piva i muzike, koja je kao uvek činila da mu se usta otvore a glava klone na stranu, posmatrao je crvenih očiju taj bezbrižni banjski život oko sebe, i svest da se svi ovi ljudi iznutra raspadaju brzo i s malo nade da se to može zaustaviti, i da je većina njih u lakoj groznici, nije mu nimalo smetala, već naprotiv svemu davala neki naročiti značaj, izvesnu duhovnu draž... Za stočićima se pila penušava limunada, a na stepenicama se fotografisalo. Drugi su tamo menjali marke, a riđokosa Grkinja crtala je na bloku gospodina Rasmusena, ali mu posle nije htela da pokaže sliku, već se okretala i izvijala čas na jednu čas na drugu stranu, smejući se širokim, jako razmaknutim zubima, tako da dugo nije mogao da joj otme blok. Hermina Klefeld sedela je na svom stepeniku samo poluotvorenih očiju i uvijenim novinama udarala takt uz muziku, dok joj je gospodin Albin prikačinjao za bluzu kiticu livadskog cveća; a mladić debelih usana, sedeći kraj nogu gospođe Salomon, ćaskao je s njom okrenuvši joj glavu, dok je pijanista s retkom kosom piljio netremice u njen potiljak.
Dođoše lekari i pomešaše se sa pacijentima: savetnik Berens u belom a doktor Krokovski u crnom mantilu. Oni su išli od stočića do stočića, i pred svakim je savetnik rekao kakvu duhovitu reč, tako da je iza njega, kao iza lađe trag, ostajala brazda veselog uzbuđenja, a potom se spustiše do omladine, čiji se ženski deo odmah okupi oko doktora Krokovskog, vrpoljeći se i gledajući iskosa, dok je savetnik, u čast nedelje, pokazivao muškarcima veštinu sa svojim cipelama na šniranje: on stavi svoju ogromnu nogu na jedan stepenik, odveza uzice, uhvati ih jednom rukom sa naročitom veštinom i, ne služeći se drugom rukom, zaveza ih unakrsno sa takvom spretnošću da su se svi čudili, a više njih uzalud su pokušavali da to urade.
Kasnije se i Setembrini pojavi na terasi. On dođe iz trpezarije, oslanjajući se na štap, i danas u svom kaputu od čupavog sukna i žućkastim pantalonama, sa finim, bodrim i skeptičnim izrazom na licu, pogleda oko sebe i približi se stolu rođaka rekavši »Ah, bravo!«, i zamoli za dozvolu da sedne kod njih.
»Pivo, duvan i muzika«, reče on. »Eto vaše otadžbine! Vidim da imate smisla za nacionalni štimung, inženjeru. Vi ste u svom elementu, to me raduje. Dozvolite mi da uzmem malo udela u harmoniji vašeg stanja.«
Hans Kastorp pribra izraz na svom licu — to je uradio još čim je ugledao Italijana — pa reče:
»Ali vi dolazite kasno na koncert, gospodine Setembrini, još malo pa će se svakako svršiti. Zar vi ne slušate rado muziku?«
»Ne rado po zapovesti«, odgovori Setembrini. »Ne po kalendaru, ne rado kad miriše na apoteku i dodeljuje mi se odozgo, iz sanitarnih razloga. Ja nešto malo držim do svoje slobode ili bar do onog ostatka slobode i ljudskog dostojanstva koji ljudima kao što smo mi još ostaje. Na takvim priredbama ja se samo pojavim kao gost, kao što vi uveliko činite kod nas, — dođem na četvrt časa i opet odem svojim putem. To mi daje iluziju nezavisnosti... Ne kažem da je to više od iluzije, ali šta ćete, ako mi pruža izvesno zadovoljenje! Sa vašim rođakom.. to je nešto drugo. Za njega je to služba, službena dužnost. Zar ne, potporučniče, vi smatrate da ovo spada u rok službe? O, ja znam, vama je poznat trik kako da u ropstvu sačuvate svoj ponos. Vraški trik! Ne razume se u to svako u Evropi. Muzika? Ne upitaste li vi mene da li sam ljubitelj muzike? E pa, kad kažete »ljubitelj« (Hans Kastorp se upravo nije sećao da je tako kazao), izraz nije loše izabran, on ima u sebi nijansu ljubazne frivolnosti. Dobro, pristajem! Da, ja sam ljubitelj muzike — što ne znači da je naročito cenim, kao što, recimo, cenim i volim reč, tog nosioca duha, to oruđe, to sjajno ralo napretka... Muzika... ona je nešto samo upola artikulisano, sumnjivo, neodgovorno, indiferentno. Možda ćete mi reći da može da bude i jasna. Ali, i priroda može biti jasna, i potočić može biti jasan, pa šta nam to pomaže? To nije prava jasnost, to je neka sanjalačka jasnost koja ništa ne znači i ni na što ne obavezuje, jasnost bez konzekvence, i opasna zato što nas zavodi da se pored nje umirimo... Neka muzika dobije i izraz velikodušnosti. Lepo! Ona će time raspaliti naša osećanja. Međutim, treba da raspali naš razum! Muzika izgleda da je oličenje pokreta — pa ipak sumnjam da nije kvijetistična. Dozvolite mi da u svojoj tezi odem u krajnost: ja prema muzici gajim antipatiju političke prirode.«
Ovde Hans Kastorp nije mogao da se ne lupi po kolenu i uzvikne da tako što u svom životu još nije čuo.
»Ipak razmislite o tome«, reče Setembrini smešeći se. »Muzika je neocenjiva kao najviše sredstvo da izazove oduševljenje, kao sila koja nas goni napred i nagore, kad naiđe na duh već pripremljen za njen uticaj. Ali literatura treba da joj prethodi. Od same muzike svet ne bi mogao napredovati. Sama muzika je opasna. Za vas lično, inženjeru, muzika je neosporno opasna. Odmah sam to primetio po vašem licu, čim sam došao.«
Hans Kastorp se nasmeja.
»Ah, moje lice ne smete gledati, gospodine Setembrini. Ne možete da zamislite koliko mi vazduh ovde kod vas ne prija. Teže mi pada da se kod vas aklimatiziram nego što sam mislio.«
»Bojim se da se ne varate.«
»Ne, zašto? Vrag će ga znati, ali još sam neprestano tako vreo i umoran.«
»Ipak nalazim da direkciji treba biti zahvalan za koncerte«, reče Joahim razmišljajući. »Vi ste stvar posmatrali sa jednog višeg stanovišta, gospodine Setembrini, tako reći kao književnik, i tu vam neću protivrečiti. Ali ja ipak nalazim da ovde čovek treba da je zahvalan za to malo muzike. Ja nisam naročito muzikalan, a zatim ni komadi koji se ovde sviraju nisu nešto naročito — ni klasično ni moderno, već prosto neka orfeumska muzika. Ali to je ipak prijatna promena. Time se valjano ispuni nekoliko časova, hoću reći: time se oni izdele i ispune svaki pojedinačno, tako da čovek ima nešto od toga, dok se ovde inače na strašan način traće časovi i dani i nedelje... Vidite, jedna tačka ovog skromnog koncerta traje možda nekih sedam minuta, zar ne, i oni su nešto za sebe, imaju početak i kraj, oni se izdvajaju i u neku ruku su sačuvani od toga da tek tako propadnu u opštem javašluku. Sem toga i oni sami su umnogome još izdeljeni, prvo figurama komada, a one taktovima, tako da se uvek nešto događa i svaki trenutak dobija izvestan smisao koga se možemo držati, dok inače... Ne znam da li se dobro...« »Bravo!« uzviknu Setembrini. »Bravo, potporučniče! Vi vrlo dobro označavate jedan nesumnjivo etički moment u prirodi muzike, naime taj da ona proticanju vremena, mereći ga na jedan naročito živ način, daje izvesnu budnost, duh i dragocenost.
Muzika budi vreme, ona budi nas za najfinije uživanje vremena, ona budi... i utoliko je moralna. Umetnost je moralna ukoliko budi. Ali šta ćemo kad čini suprotno? Ako opija, uspavljuje, ako se suprotstavlja aktivnosti i napretku? I to može muzika, ona se temeljno razume i u dejstvo opijata. Đavolsko dejstvo, gospodo! Opijat je od đavola, jer on stvara tupost, stagnaciju, neaktivnost, ropski zastoj. Ima nečeg sumnjivog i opasnog u muzici, gospodo. Ostajem pri tome da je ona dvosmislene prirode. Ja ne preterujem kad kažem da je politički sumnjivog karaktera.«
On je i dalje govorio u tom smislu i Hans Kastorp ga je slušao, ali nije mogao sasvim dobro da ga prati, prvo što je bio umoran, a i zato što ga je od toga odvraćalo ono što se događalo u društvu lake omladine, tamo na stepenicama. Je li on to dobro video? Šta se to događa tamo? Gospođica sa licem kao u tapira bila je zauzeta time da onom momčiću sa monoklom prišije dugme na njegovim sportskim pantalonama, na kolenu! I pri tome je od astme teško i vrelo disala, dok je on kašljucao prinoseći ustima svoj kao kašičica duguljast nokat na malom prstu. Istina je da su oboje bili bolesni, ali to je ipak svedočilo da čudni običaji vladaju među mladim svetom ovde gore. Muzika je svirala polku.
.jpg)