U Americi kasnih 1950-ih i ranih 1960-ih pojavio se niz komičnih apokaliptičkih romana organizovanih oko pikoresknih anti-heroja i ispunjenih onim što se nazivalo crnim humorom.
Mentalni svet "Duge gravitacije"je briljantno spojena nemačka politička i kulturna istorija s mehanizmima paranoje. Međutim, najvažnija kulturna ličnost u "Dugi gravitacije" nije Gete ili Vagner, već Rajner Marija Rilke, omiljeni pesnik kapetana Blicera. Na neki način, knjiga bi se mogla čitati kao seria-komična varijacija na Rilkeove "Dugine elegije" i njihov nemački romantični odjek u nacističkoj kulturi. „Elegije“ počinju uzvikom: „Ko bi me, da vrisnem, čuo među anđeoskim redovima? Pa čak i da me jedan od njih iznenada pritisne uz svoje srce, izbledio bih u snazi njegovog jačeg postojanja.
Ovi redovi su užasno pojačani u prvim rečima Pinčonovog romana: "Vrisak dolazi preko neba. Dešavalo se i ranije, ali nema sa čime da se poredi sada." Ovaj zvuk je vrisak rakete V-2 koja je pogodila London 1944. godine; to je i vrisak njegovih žrtava i onih koji su ga pokrenuli. To je vrisak sado-mazohističkog orgazma, zbližavanje u smrti, a i ovo je odjek i razvoj uzvišene i smrtonosne slike Rilkeove pesme.
Pinčonovi preci bili su rani kolonijalisti i inspirisali su porodično poreklo Tajrona Slotropa. Gravity's Rainbow spominje oko 400 likova po imenu, ali najvažniji su Tyrone Slothrop, Captain Blicero, Katje Borgesius, Oberst Enzian, Edward Pointsman i major Marvy .
S ONE STRANE NULE
Priroda ne poznaje izumiranje; sve što poznaje je transformacija.
Sve što me nauka naučila i čemu nastavlja da me uči pojačava moju veru
u neprekidnost našeg duhovnog bitisanja posle smrti.
VERNER FON BRAUN
Prekasno je. Evakuacija se i dalje nastavlja ali sve je to cirkus. Nema svetla u kolima. Nigde nema svetla. Nad njim vise nosači, stari koliko i gvozdena kraljica a staklo je negde daleko iznad da bi propuštalo svetlo dana. Ali noć je. Boji se kako će staklo pasti – uskoro – biće to spektakl: pad kristalne palate. Ali i silazak u totalno pomračenje, bez ijednog tračka svetlosti, samo veliki i nevidljivi lom.
U kolima koja su sagrađena na nekoliko nivoa, sedi on u kadifastoj tami, nema da puši, oseća kako se metal bliže pa dalje tare i spaja, para izlazi u brektajima, vibrira kostur kola, lebdenje, uznemirenost, svi ostali su stisnuti okolo, oni oronuli, ovce zalutale, svima je ponestalo sreće i vremena; stari borci još uvek u šoku od ratne tehnike dvadeset godina zastarele, smutljivci u građanskim odelima, stari klošari, iscrpljene žene sa više dece nego što bi izgleda ijedna mogla imati, naslagani između ostataka stvari da se iznesu do spasenja. Samo su bliža lica uopšte vidljiva, i samo kao polusrebrne slike u viziru, zeleno obojena lica VIP osoba zapamćena iza nebrojenih prozora svih stakala kako hitaju kroz grad…
Počeli su da se kreću. Prolaze u redu, iz glavne stanice, iz centra grada, nastoje da se uguraju u starije i opustele delove grada. Je li ovo izlaz? Lica se okreću ka prozorima al niko se ne usuđuje da pita, niko glasno. Kiša pljušti. Ne, ovo nije rasplet već stalan zaplet u – oni ulaze pod zasvođene prolaze, na tajne ulaze propalog betona koji su jedino izgledali kao rupe na podvožnjaku…neke skele od pocrneelog drveta polako su se pokrenule iznad, a mirisi su počeli od uglja iz dalekih prošlih dana, mirisi nafte zimi, nedelja bez saobraćaja, (kao) koralnog tajanstvenog životnog rastinja, oko slepih krivina iz usamljenih sporednih šina, kiseli miris odsustva voznog parka, zrele korozije što se razvija u onim ispraznim danima birilijantnim i dubokim, posebno u zoru, sa plavim senkama da prolaz svoj zapečati, da pokuša da događaje svede na Apsolutnu nulu…bednije je što dublje idu…tajni gradovi siromašnih u ruinama, mesta čija imena nikad nije čuo…zidovi se ruše, krovova je manje pa i šansi da svetla bude. Put koji je trebao biti izlaz na široki autoput umesto toga se sužava, izlomljeni, u ćošak sateran sve tesnije i tesnije dok se odjednom, prebrzo oni ne nađoše pod poslednjim svodom: kočnice hvataju i užasno skaču. To je presuda na koju nema žalbe.
Karavan je stao. Kraj je reda. Svim evakuisanim je naređeno da izađu. Oni se polako kreću ali bez otpora. Oni što ih okupljaju nose kokarde olovne boje i ne govore. To je neki prostran veoma star i mračan hotel gvozdeni produžetak pruge i skretnice po kojoj su došli ovde… okrugle lampe tamnozeleno obojene vise ispod nacifranih gvozdenih streha, neupaljene stolećima… gomila se kreće bez žamora i kašljucanja niz prave i funkcionalne hodnike što su kao prolazi u skladištu…somotne crne površine zadržavaju kretanje: miris ostarelog drveta, hladnih krila praznih celo ovo vreme što su se samo ponovo otvorila da smeste ovaj nalet duša, hladnog maltera u kome su svi pacovi pocrkali, samo njihove sablasti mirne kao pećinske slike, ugrađene u zidove jogunaste i blistave… evakuisani se odvoze u gomilama liftom – pokretnom drvenom skelom otvorenom sa svih strana koju podižu stara katranom umazana uža i koturi od livenog gvožđa čiji su zubci oblikovani kao SS. Na svakom mrkom spratu, putnici se kreću u prekidima… hiljade ovih zanemelih soba bez svetlosti…
S ONE STRANE NULE
Priroda ne poznaje izumiranje; sve što poznaje je transformacija.
Sve što me nauka naučila i čemu nastavlja da me uči pojačava moju veru
u neprekidnost našeg duhovnog bitisanja posle smrti.
VERNER FON BRAUN
Vrisak dolazi preko nebeskog svoda. Događalo se i ranije ali ne postoji ništa s čim bi se poredio sad.
Prekasno je. Evakuacija se i dalje nastavlja ali sve je to cirkus. Nema svetla u kolima. Nigde nema svetla. Nad njim vise nosači, stari koliko i gvozdena kraljica a staklo je negde daleko iznad da bi propuštalo svetlo dana. Ali noć je. Boji se kako će staklo pasti – uskoro – biće to spektakl: pad kristalne palate. Ali i silazak u totalno pomračenje, bez ijednog tračka svetlosti, samo veliki i nevidljivi lom.
U kolima koja su sagrađena na nekoliko nivoa, sedi on u kadifastoj tami, nema da puši, oseća kako se metal bliže pa dalje tare i spaja, para izlazi u brektajima, vibrira kostur kola, lebdenje, uznemirenost, svi ostali su stisnuti okolo, oni oronuli, ovce zalutale, svima je ponestalo sreće i vremena; stari borci još uvek u šoku od ratne tehnike dvadeset godina zastarele, smutljivci u građanskim odelima, stari klošari, iscrpljene žene sa više dece nego što bi izgleda ijedna mogla imati, naslagani između ostataka stvari da se iznesu do spasenja. Samo su bliža lica uopšte vidljiva, i samo kao polusrebrne slike u viziru, zeleno obojena lica VIP osoba zapamćena iza nebrojenih prozora svih stakala kako hitaju kroz grad…
Počeli su da se kreću. Prolaze u redu, iz glavne stanice, iz centra grada, nastoje da se uguraju u starije i opustele delove grada. Je li ovo izlaz? Lica se okreću ka prozorima al niko se ne usuđuje da pita, niko glasno. Kiša pljušti. Ne, ovo nije rasplet već stalan zaplet u – oni ulaze pod zasvođene prolaze, na tajne ulaze propalog betona koji su jedino izgledali kao rupe na podvožnjaku…neke skele od pocrneelog drveta polako su se pokrenule iznad, a mirisi su počeli od uglja iz dalekih prošlih dana, mirisi nafte zimi, nedelja bez saobraćaja, (kao) koralnog tajanstvenog životnog rastinja, oko slepih krivina iz usamljenih sporednih šina, kiseli miris odsustva voznog parka, zrele korozije što se razvija u onim ispraznim danima birilijantnim i dubokim, posebno u zoru, sa plavim senkama da prolaz svoj zapečati, da pokuša da događaje svede na Apsolutnu nulu…bednije je što dublje idu…tajni gradovi siromašnih u ruinama, mesta čija imena nikad nije čuo…zidovi se ruše, krovova je manje pa i šansi da svetla bude. Put koji je trebao biti izlaz na široki autoput umesto toga se sužava, izlomljeni, u ćošak sateran sve tesnije i tesnije dok se odjednom, prebrzo oni ne nađoše pod poslednjim svodom: kočnice hvataju i užasno skaču. To je presuda na koju nema žalbe.
Karavan je stao. Kraj je reda. Svim evakuisanim je naređeno da izađu. Oni se polako kreću ali bez otpora. Oni što ih okupljaju nose kokarde olovne boje i ne govore. To je neki prostran veoma star i mračan hotel gvozdeni produžetak pruge i skretnice po kojoj su došli ovde… okrugle lampe tamnozeleno obojene vise ispod nacifranih gvozdenih streha, neupaljene stolećima… gomila se kreće bez žamora i kašljucanja niz prave i funkcionalne hodnike što su kao prolazi u skladištu…somotne crne površine zadržavaju kretanje: miris ostarelog drveta, hladnih krila praznih celo ovo vreme što su se samo ponovo otvorila da smeste ovaj nalet duša, hladnog maltera u kome su svi pacovi pocrkali, samo njihove sablasti mirne kao pećinske slike, ugrađene u zidove jogunaste i blistave… evakuisani se odvoze u gomilama liftom – pokretnom drvenom skelom otvorenom sa svih strana koju podižu stara katranom umazana uža i koturi od livenog gvožđa čiji su zubci oblikovani kao SS. Na svakom mrkom spratu, putnici se kreću u prekidima… hiljade ovih zanemelih soba bez svetlosti…
U središtu romana je razvoj i slanje raketa V-2.
Neki čekaju sami, neki dele svoje nevidljive sobe sa drugima. Nevidljive, da, od kakvog je značaja nameštaj, kada sve dovde stigne? Pod nogama se drobi najstarija gradska prljavština, poslednja kristalizacija grada je osporavala, pretila i lagala svoju decu. Svako čuje da vrisak, onaj za koga je mislio da govori samo njemu, kaže „Stvarno nisi verovao da ćeš biti spašen. Dođi, svi znamo ko smo do sad. Niko nije nameravao da se muči da spasi tebe, stari druže…“
Nema izlaza. Lezi i čekaj, lezi mirno i budi tih. Vrisak se prikiva za svod nebeski. Kad dođe, hoće li u tamu stići, ili će doneti svoju sopstvenu svetlost? Hoće li svetlost doći pre ili posle?
Ali već je dan. Koliko je već dan? Celo ono vreme dok se svetlo cedilo unutra, zajedno sa hladnim jutarnjim zrakom što sad struji preko njegovih bradavica: svetlost je počela da otkriva asortiman ništarija, neke u uniformi a neke bez nje, što su ščepali prazne i gotovo prazne flaše, presamićene preko stolica ovde, tamo nabijene u hladan kamin, izvaljene na različitim nivoima ogromne sobe, hrču i šište u mnogim ritmovima, u horu koji sam sebe obnavlja, dok svetlost Londona, zimska i gipka, svetlost raste između lica prozora sa drevnim stubom u sredini, narasta između slojeva sinoćnog dima što još lebdi, bledeći, od voštanih zraka sa plafona. Svi ovi u horizontali ovde, ovi naoružani drugovi izgledaju baš rumeni kao družina holandskih seljaka dok sanjaju o svom sigurnom vaskrsnuću za sledećih nekoliko minuta.
On se zove Kapetan Džefri („Pirat“) Prentis. Uvijen je u ćebe od kariranog sukna boje rđe, narandžasto ljubičastocrveno. Oseća kao da mu je lobanja od olova izlivena. Baš iznad njega, nekih dvanaest stopa gore, Tedi Blout se sprema da ispane s pevačkog podijuma, izabravši da se sruči baš tu gde je neko u veličanstvenom nastupu, pre nekoliko nedelja izbio dva stuba od abonosovine. Sada u svojoj otupelosti, Blout je polako propadao kroz otvor, glava, ruke pa trup, dok od svega što ga je zadržavalo tamo gore ne osta samo prazna boca od šampanjca koja se nasukala u njegov prednji džep i nekako se zakačila –
Dotle je Pirat uspeo da sedne na svoj uski krevet za samce i da trepne. Kakav užas. Kakav prokleti užas… iznad sebe, čuje kako se tkanina cepa. Načelnik štaba Specijalnih Operacija obučavao ga je za brzo reagovanje. On skoči s kreveta i udari ga nogom da se na točkićima kotrlja u pravcu Blouta. Blout stropoštavši se udari u četvorougaounu sredinu uz jako drndanje federa. Jedan od nogara popusti. “Dobro jutro” primeti pirat. Blout se osmehnu i ponovo utonu u san utopljavajući se dobro Piratovim ćebetom.
Blout je tu jedan od sustanara, u maloj kući koju je u prošlom veku, nedaleko od Čelzi Imbenkmenta, podigao Koridon Trosp, poznanik Rozetijevih koji je nosio uvojke i voleo da uzgaja farmaceutske biljke na krovu (tradicija koju je mladi Ozbi Fil kasnije oživeo), neke su od njih dovoljno očvrsle da prežive magle i mrazeve, ali većina ih se vraćala, kao fragmenti naročitih alkaloida, u zemlju na krovu, zajedno sa gnojem od tri prvoklasne veseksške krmače koje je tamo čerečio jedan Trospov naslednik, i umrlim listovima mnogobrojnog dekorativnog drveća koje su na krov presadili kasniji stanari i neobičnog nesvarenog jela koje je tamo izbacio ili izbljuvao neki od osetljivih epikurejaca – sve je to zajedno razblaženo, najzad, noževima vremena u impasto, nekoliko stopa debeo, neverovatno crnog gornjeg sloja u kome bi sve moglo da uspeva, pa makar to bile i banane. Pirat, doveden do očajanja ratnom nestašicom banana, odlučio je da sagradi na krovu i ubedi jednog prijatelja koji je leteo na liniji Rio – Vaznesensko ostrvo – Florami da mu zdipi mladicu, dve banane u zamenj za nemački fotoaparat, naleti li na neku pri svom sledećem padobranskom zadatku.
Pirat je postao slavan po svom doručku od banana. Rulja onih koji su se sa njim u menzi hranili, iz cele Engleske, od kojih su neki alergični na banane ili potpuno neprijateljski raspoloženi prema njima, čak samo da bi ih gledali – radi politike bakterija, tog nizanja u tlu kolutova lanca u mreže, čije niti samo Bog može znati, videla je često voćku naraslu do stopu i po dužine, neverovatno svakako ali sasvim istinito.
Pirat bez misli u glavi stoji i mokri u klozetu. Onda se uvuče u svoj vuneni badelmantil koji nosi prevrnut da bi skrivao džep za cigarete a ne što je tako bolje i zaobilazeći vruća tela svojih drugova probi se do dvokrilnih prozora, proviri polako na mraz vani, zaječa čim mu onudari u plombe na zubima, pope se uz spiralne lestvice koje su u krugu vodile do bašte na krovu i zastade za tren gledajući reku. Sunce još uvekk beše ispod horizonta. Oseća se da će dan biti kišan, ali zrak beše neobično čist za to doba. Velika električna centrala i plinare iza, stoje uspravno: u peharu jutra izrasli kristali, dimnjaci, ispusti, tornjevi vodovod, kvrge ispuštene pare i dima…
“Hhaaa” ote se Piratu prigušen urlik, dok je gledao kako vazduh koji je izdahnuo preko parapeta, “hhhaaaa!” Vrhovi krovova plešu na jutru. Njegov džinovski bokor banana, blistavo žut, vlažno zelen. Njegovi drugari dole sanjanju doručak od banana i voda im na usta ide. Ovaj dobro pročišćen dan ne bi trebao biti gori od bilo koga –
Hoće li? Daleko ka istoku, dole na ružičastom nebu, nešto je upravo stvorilo iskru, veoma sjajno. Nova zvezda, ništa neprimetljivije. On se nasloni na parapet da vidi. Svetla tačka već je postala kratka vertikalna bela crta. Mora da je negde van iznad Severnog mora… bar toliko daleko… niže su ledena polja i hladna mrlja sunca..
Šta je to? Ovako nešto se nikad ne događa. Pirat ga najzad prepozna. Video ga je na filmu, baš u zadnjih petnaest dana… to je trag kondezacije. Sad je već za širinu jednog prsta više. Ali nije od aviona. Avioni se ne lansiraju vertikalno. Ovo je nova, i još Najtajnija nemačka raketna bomba.
“Dolazi pošta”. Je li to prošaputao ili samo pomislio? On pritegnu iskrzani pojas svog bademantila. Pa, predpostavlja se da je domet ovih stvarčica preko dvesta milja. Ali ne može se videti trag kondenzacije na dvesta milja sada, jel’da?
Gle. Gle, da: oko krivulje planete Zemlje, dalje na istoku, sunce je tamo, izašlo nad Holandijom i ogrijalo raketne izduvne gasove, kapljice i kristale i oni bljesnuše daleko preko mora…
Bela crta, najednom, prestade da se penje, prekid goriva, kraj sagorevanja, koja je njihova reč… Brennschluss. Mi nemamo takvu. Ili se to smatra poverljivim. Dno crte, ono što pre beše zvezda već je počelo da iščezava u rumenoj zori. Ali raketa će stići ovde pre nego što Pirat vidi kako sunce izlazi.
Trag, već razuman, neznatno iscepan u dva ili tri pravca, visio je na nebu. Raketa se već, vođena čisto balistički, podigla još više. Ali sad je nevidljiva.
Zar ne treba nešto da se preduzme… da ode do operativnog odeljenja u Stanmoru, mora da su je imali na radarima na La manšu – ne: nema vremena, zaista. Manje od pet minuta od Hanga dovde (toliko vremena treba do čajdžinice na uglu… svetlosti da sa sunca stigne na planetu ljubavi… uopšte nema vremena). Da istrči na ulicu? Da upozori ostale?
Bere banane. Progazi kroz crnu smesu organskih otpadaka u staklenjak. Oseća da će se usrati. Projektil, šezdeset milja visoko mora da je dostigao vrhunac do sad… počinje svoj pad… sada…
Dnevna svetlost probija kroz konstrukciju staklenika, mlečasta okna zrače blagotvorno dolje. Kako bi mogla biti zima ipak lažno sačuvana – čak i ova dovoljno siva da učini starim ovo gvožđe što može na vetru da pj eva ili kako bi mogli zamagliti ovi prozori što se u drugo godišnje doba otvaraju.
Pirat pogleda na sat. Ne registrova ništa. Bride ga pore na licu. Ispraznivši mozak, trikom komandosa, on zakorači u vlažnu toplinu svoga banananjaka, krenu da bere najzrelije i najbolje, pridržavajući donji deo svog bademantila da ih u nj ubaci. Dopustivši sebi da broji samo banane, kretao se bosonog između obešenih svežnjeva, između tih žutih lustera, kroz topli sumrak…
Ponovo je napolju, na zimi. Trag kondenzacije je sasvim iščezao sa neba. Znoj mu se zaustavio na koži hladan gotovo kao led.
Ostavi malo vremena da zapali cigaretu. Neće ni čuti kad ta stvarčica doleti. Kreće se brže od zvuka. Prvo što o njoj saznaš je udarni talas. Onda, ako si još na svetu, čuješ kako dolazi njena grmljavina.
A šta kad bi trebala da pogodi tačno – ah, ne – u deliću sekunde biste morali osetiti njen šiljak, sa svom tom užasnom masom iznad, kako u vrh lobanje udara…
Pirat povi ramena i ponese svoje banane niz spiralne stepenice.
+++++++++++++++++++++++++
Preko plavog popločanog otvorenog dvorišta uđe na vrata u kuhinju. Uobičajeni tok stvari: uključiti američki blender koji je od jenkija dobio prošlog leta, u nekoj partiji pokera, ulog za stolom, u prostorijama za oficire koji su samci
Uzeti konzervu mleka iz hladnjaka. Smutiti ‘nane u mleko. Divno. Melemom bih premazao sve alkoholom nagrižene želuce Engleske… Malo margarina, još se nije pokvario, da se istopi u tiganju. Oguliti još banana, na kriške uzdužno iseći. Margarin cvrči, ubaca duge kriške. Buktanje furune će nas razneti sve jednog dana, ha, ha, da. Oguljene čitave banane u celini staviti na roštilj čim se zagreje. Pronaći bombone od belog sljeza…
Teturajući se, Tedi Blout sa Piratovim ćebetom nabijenim na glavu, okliznu se na koru od banane i pade na dupe. „Ubiću se“ promrmlja.
„Nemci će to za tebe učiniti. Pogodi šta sam video s krova.“
„Ta V-2 [ Vrsta rakete.] na putu.“
„A-4 [ Tehničko ime rakete A 4 ili Agregat 4.], da.“
„Gledao sam je s prozora. Pre oko deset minuta. Čudno je izgledala jel’ da? Nisi ništa posle čuo jeli. Mora da je dobacila. Pala je u more ili negde.“
„Deset minuta?“ Pokušava da vidi vreme na svom satu.
„U najmanju ruku“. Blout sedi na podu, uvlačeći koru od banane u rever pidžame da se zakiti.
Pirat ode do telefona i pozva Stanmor najzad. Mora da prođe kroz tu uobičajenu dugu, dugu rutinu, iako zna da je već prestao da vjeruje u raketu koju je video. Bog ju je otkinuo za njega, iz njenog bezvazdušnog neba, kao čeličnu bananu. Ovde Prentis. Jeste li videli nešto kao zvezdicu kako dolazi iz Holandije pre nekoliko trenutaka. Aha. Aha. Videli smo je i mi. On spušti slušalicu. „Izgubili su je iznad obale. Oni to zovu prevremeni Brennschluss.“
„Oraspoloži se“ Blout reče mileći natrag ka skrhanom krevetu. „Biće još“.
Stari, dobri Blout, uvek lepa reč. Pirat nekoliko trenutaka tamo, čekajući da govori sa Stanmorom, mislio, Opasnost je prošla, Doručak od banana je spašen. Ali to je samo odlaganje smrtne kazne. Zar, ne. Biće i drugih svaka od njih ima izgleda da mu se na glavu stušti. Niko, s obe strane fronta, ne zna tačno koliko će ih još biti. Hoćemo li prestati da gledamo nebo?
Ozbi Fil stoji na pevačkom podijumu, drži jednu od najkrupnijih Piratovih banana tako da ona štrči iz šlica njegovog donjeg dela prugaste pidžame – gladeći drugom rukom uz veliku žutičavu krivulju u triolama. [ Ritmička figura od tri note, 4/4 vrsta takta.] 4/4 ka plafonu, potvrđuje dolazak zore ovim:
Vreme je da digneš dupe sa poda (uzmi bananu)
Operi zube i u rat krenu gegava hoda.
Mahni rukom zemlji usnuloj,
Onim snovima daj zadnji put poljubac svoj,
Neki čekaju sami, neki dele svoje nevidljive sobe sa drugima. Nevidljive, da, od kakvog je značaja nameštaj, kada sve dovde stigne? Pod nogama se drobi najstarija gradska prljavština, poslednja kristalizacija grada je osporavala, pretila i lagala svoju decu. Svako čuje da vrisak, onaj za koga je mislio da govori samo njemu, kaže „Stvarno nisi verovao da ćeš biti spašen. Dođi, svi znamo ko smo do sad. Niko nije nameravao da se muči da spasi tebe, stari druže…“
Nema izlaza. Lezi i čekaj, lezi mirno i budi tih. Vrisak se prikiva za svod nebeski. Kad dođe, hoće li u tamu stići, ili će doneti svoju sopstvenu svetlost? Hoće li svetlost doći pre ili posle?
Ali već je dan. Koliko je već dan? Celo ono vreme dok se svetlo cedilo unutra, zajedno sa hladnim jutarnjim zrakom što sad struji preko njegovih bradavica: svetlost je počela da otkriva asortiman ništarija, neke u uniformi a neke bez nje, što su ščepali prazne i gotovo prazne flaše, presamićene preko stolica ovde, tamo nabijene u hladan kamin, izvaljene na različitim nivoima ogromne sobe, hrču i šište u mnogim ritmovima, u horu koji sam sebe obnavlja, dok svetlost Londona, zimska i gipka, svetlost raste između lica prozora sa drevnim stubom u sredini, narasta između slojeva sinoćnog dima što još lebdi, bledeći, od voštanih zraka sa plafona. Svi ovi u horizontali ovde, ovi naoružani drugovi izgledaju baš rumeni kao družina holandskih seljaka dok sanjaju o svom sigurnom vaskrsnuću za sledećih nekoliko minuta.
On se zove Kapetan Džefri („Pirat“) Prentis. Uvijen je u ćebe od kariranog sukna boje rđe, narandžasto ljubičastocrveno. Oseća kao da mu je lobanja od olova izlivena. Baš iznad njega, nekih dvanaest stopa gore, Tedi Blout se sprema da ispane s pevačkog podijuma, izabravši da se sruči baš tu gde je neko u veličanstvenom nastupu, pre nekoliko nedelja izbio dva stuba od abonosovine. Sada u svojoj otupelosti, Blout je polako propadao kroz otvor, glava, ruke pa trup, dok od svega što ga je zadržavalo tamo gore ne osta samo prazna boca od šampanjca koja se nasukala u njegov prednji džep i nekako se zakačila –
Dotle je Pirat uspeo da sedne na svoj uski krevet za samce i da trepne. Kakav užas. Kakav prokleti užas… iznad sebe, čuje kako se tkanina cepa. Načelnik štaba Specijalnih Operacija obučavao ga je za brzo reagovanje. On skoči s kreveta i udari ga nogom da se na točkićima kotrlja u pravcu Blouta. Blout stropoštavši se udari u četvorougaounu sredinu uz jako drndanje federa. Jedan od nogara popusti. “Dobro jutro” primeti pirat. Blout se osmehnu i ponovo utonu u san utopljavajući se dobro Piratovim ćebetom.
Blout je tu jedan od sustanara, u maloj kući koju je u prošlom veku, nedaleko od Čelzi Imbenkmenta, podigao Koridon Trosp, poznanik Rozetijevih koji je nosio uvojke i voleo da uzgaja farmaceutske biljke na krovu (tradicija koju je mladi Ozbi Fil kasnije oživeo), neke su od njih dovoljno očvrsle da prežive magle i mrazeve, ali većina ih se vraćala, kao fragmenti naročitih alkaloida, u zemlju na krovu, zajedno sa gnojem od tri prvoklasne veseksške krmače koje je tamo čerečio jedan Trospov naslednik, i umrlim listovima mnogobrojnog dekorativnog drveća koje su na krov presadili kasniji stanari i neobičnog nesvarenog jela koje je tamo izbacio ili izbljuvao neki od osetljivih epikurejaca – sve je to zajedno razblaženo, najzad, noževima vremena u impasto, nekoliko stopa debeo, neverovatno crnog gornjeg sloja u kome bi sve moglo da uspeva, pa makar to bile i banane. Pirat, doveden do očajanja ratnom nestašicom banana, odlučio je da sagradi na krovu i ubedi jednog prijatelja koji je leteo na liniji Rio – Vaznesensko ostrvo – Florami da mu zdipi mladicu, dve banane u zamenj za nemački fotoaparat, naleti li na neku pri svom sledećem padobranskom zadatku.
Pirat je postao slavan po svom doručku od banana. Rulja onih koji su se sa njim u menzi hranili, iz cele Engleske, od kojih su neki alergični na banane ili potpuno neprijateljski raspoloženi prema njima, čak samo da bi ih gledali – radi politike bakterija, tog nizanja u tlu kolutova lanca u mreže, čije niti samo Bog može znati, videla je često voćku naraslu do stopu i po dužine, neverovatno svakako ali sasvim istinito.
Pirat bez misli u glavi stoji i mokri u klozetu. Onda se uvuče u svoj vuneni badelmantil koji nosi prevrnut da bi skrivao džep za cigarete a ne što je tako bolje i zaobilazeći vruća tela svojih drugova probi se do dvokrilnih prozora, proviri polako na mraz vani, zaječa čim mu onudari u plombe na zubima, pope se uz spiralne lestvice koje su u krugu vodile do bašte na krovu i zastade za tren gledajući reku. Sunce još uvekk beše ispod horizonta. Oseća se da će dan biti kišan, ali zrak beše neobično čist za to doba. Velika električna centrala i plinare iza, stoje uspravno: u peharu jutra izrasli kristali, dimnjaci, ispusti, tornjevi vodovod, kvrge ispuštene pare i dima…
“Hhaaa” ote se Piratu prigušen urlik, dok je gledao kako vazduh koji je izdahnuo preko parapeta, “hhhaaaa!” Vrhovi krovova plešu na jutru. Njegov džinovski bokor banana, blistavo žut, vlažno zelen. Njegovi drugari dole sanjanju doručak od banana i voda im na usta ide. Ovaj dobro pročišćen dan ne bi trebao biti gori od bilo koga –
Hoće li? Daleko ka istoku, dole na ružičastom nebu, nešto je upravo stvorilo iskru, veoma sjajno. Nova zvezda, ništa neprimetljivije. On se nasloni na parapet da vidi. Svetla tačka već je postala kratka vertikalna bela crta. Mora da je negde van iznad Severnog mora… bar toliko daleko… niže su ledena polja i hladna mrlja sunca..
Šta je to? Ovako nešto se nikad ne događa. Pirat ga najzad prepozna. Video ga je na filmu, baš u zadnjih petnaest dana… to je trag kondezacije. Sad je već za širinu jednog prsta više. Ali nije od aviona. Avioni se ne lansiraju vertikalno. Ovo je nova, i još Najtajnija nemačka raketna bomba.
“Dolazi pošta”. Je li to prošaputao ili samo pomislio? On pritegnu iskrzani pojas svog bademantila. Pa, predpostavlja se da je domet ovih stvarčica preko dvesta milja. Ali ne može se videti trag kondenzacije na dvesta milja sada, jel’da?
Gle. Gle, da: oko krivulje planete Zemlje, dalje na istoku, sunce je tamo, izašlo nad Holandijom i ogrijalo raketne izduvne gasove, kapljice i kristale i oni bljesnuše daleko preko mora…
Bela crta, najednom, prestade da se penje, prekid goriva, kraj sagorevanja, koja je njihova reč… Brennschluss. Mi nemamo takvu. Ili se to smatra poverljivim. Dno crte, ono što pre beše zvezda već je počelo da iščezava u rumenoj zori. Ali raketa će stići ovde pre nego što Pirat vidi kako sunce izlazi.
Trag, već razuman, neznatno iscepan u dva ili tri pravca, visio je na nebu. Raketa se već, vođena čisto balistički, podigla još više. Ali sad je nevidljiva.
Zar ne treba nešto da se preduzme… da ode do operativnog odeljenja u Stanmoru, mora da su je imali na radarima na La manšu – ne: nema vremena, zaista. Manje od pet minuta od Hanga dovde (toliko vremena treba do čajdžinice na uglu… svetlosti da sa sunca stigne na planetu ljubavi… uopšte nema vremena). Da istrči na ulicu? Da upozori ostale?
Bere banane. Progazi kroz crnu smesu organskih otpadaka u staklenjak. Oseća da će se usrati. Projektil, šezdeset milja visoko mora da je dostigao vrhunac do sad… počinje svoj pad… sada…
Dnevna svetlost probija kroz konstrukciju staklenika, mlečasta okna zrače blagotvorno dolje. Kako bi mogla biti zima ipak lažno sačuvana – čak i ova dovoljno siva da učini starim ovo gvožđe što može na vetru da pj eva ili kako bi mogli zamagliti ovi prozori što se u drugo godišnje doba otvaraju.
Pirat pogleda na sat. Ne registrova ništa. Bride ga pore na licu. Ispraznivši mozak, trikom komandosa, on zakorači u vlažnu toplinu svoga banananjaka, krenu da bere najzrelije i najbolje, pridržavajući donji deo svog bademantila da ih u nj ubaci. Dopustivši sebi da broji samo banane, kretao se bosonog između obešenih svežnjeva, između tih žutih lustera, kroz topli sumrak…
Ponovo je napolju, na zimi. Trag kondenzacije je sasvim iščezao sa neba. Znoj mu se zaustavio na koži hladan gotovo kao led.
Ostavi malo vremena da zapali cigaretu. Neće ni čuti kad ta stvarčica doleti. Kreće se brže od zvuka. Prvo što o njoj saznaš je udarni talas. Onda, ako si još na svetu, čuješ kako dolazi njena grmljavina.
A šta kad bi trebala da pogodi tačno – ah, ne – u deliću sekunde biste morali osetiti njen šiljak, sa svom tom užasnom masom iznad, kako u vrh lobanje udara…
Pirat povi ramena i ponese svoje banane niz spiralne stepenice.
+++++++++++++++++++++++++
Preko plavog popločanog otvorenog dvorišta uđe na vrata u kuhinju. Uobičajeni tok stvari: uključiti američki blender koji je od jenkija dobio prošlog leta, u nekoj partiji pokera, ulog za stolom, u prostorijama za oficire koji su samci
[ Kako se ovaj prevod objavljuje posthumno fusnote su dodate prilikom lekture a izvor su najsavremeniji priručnici za čitanje ovog romana na izvornom tj. engleskom jeziku. U originalu ovde je akronim B.O.Q , Bachelor Officers’ Quarters, koristio se u vojsci.],
negde na severu, nikad se ne sećati sadašnjeg… Iseckati nekoliko banana na komadiće. Napraviti kafu u aparatu.
Uzeti konzervu mleka iz hladnjaka. Smutiti ‘nane u mleko. Divno. Melemom bih premazao sve alkoholom nagrižene želuce Engleske… Malo margarina, još se nije pokvario, da se istopi u tiganju. Oguliti još banana, na kriške uzdužno iseći. Margarin cvrči, ubaca duge kriške. Buktanje furune će nas razneti sve jednog dana, ha, ha, da. Oguljene čitave banane u celini staviti na roštilj čim se zagreje. Pronaći bombone od belog sljeza…
Teturajući se, Tedi Blout sa Piratovim ćebetom nabijenim na glavu, okliznu se na koru od banane i pade na dupe. „Ubiću se“ promrmlja.
„Nemci će to za tebe učiniti. Pogodi šta sam video s krova.“
„Ta V-2 [ Vrsta rakete.] na putu.“
„A-4 [ Tehničko ime rakete A 4 ili Agregat 4.], da.“
„Gledao sam je s prozora. Pre oko deset minuta. Čudno je izgledala jel’ da? Nisi ništa posle čuo jeli. Mora da je dobacila. Pala je u more ili negde.“
„Deset minuta?“ Pokušava da vidi vreme na svom satu.
„U najmanju ruku“. Blout sedi na podu, uvlačeći koru od banane u rever pidžame da se zakiti.
Pirat ode do telefona i pozva Stanmor najzad. Mora da prođe kroz tu uobičajenu dugu, dugu rutinu, iako zna da je već prestao da vjeruje u raketu koju je video. Bog ju je otkinuo za njega, iz njenog bezvazdušnog neba, kao čeličnu bananu. Ovde Prentis. Jeste li videli nešto kao zvezdicu kako dolazi iz Holandije pre nekoliko trenutaka. Aha. Aha. Videli smo je i mi. On spušti slušalicu. „Izgubili su je iznad obale. Oni to zovu prevremeni Brennschluss.“
„Oraspoloži se“ Blout reče mileći natrag ka skrhanom krevetu. „Biće još“.
Stari, dobri Blout, uvek lepa reč. Pirat nekoliko trenutaka tamo, čekajući da govori sa Stanmorom, mislio, Opasnost je prošla, Doručak od banana je spašen. Ali to je samo odlaganje smrtne kazne. Zar, ne. Biće i drugih svaka od njih ima izgleda da mu se na glavu stušti. Niko, s obe strane fronta, ne zna tačno koliko će ih još biti. Hoćemo li prestati da gledamo nebo?
Ozbi Fil stoji na pevačkom podijumu, drži jednu od najkrupnijih Piratovih banana tako da ona štrči iz šlica njegovog donjeg dela prugaste pidžame – gladeći drugom rukom uz veliku žutičavu krivulju u triolama. [ Ritmička figura od tri note, 4/4 vrsta takta.] 4/4 ka plafonu, potvrđuje dolazak zore ovim:
Vreme je da digneš dupe sa poda (uzmi bananu)
Operi zube i u rat krenu gegava hoda.
Mahni rukom zemlji usnuloj,
Onim snovima daj zadnji put poljubac svoj,
Reci gospođici Trebi. [ U originalu Miss Grable, ovde promenjeno zbog rime, bila je poznata američka glumica Betty Grable (1916–1973) omiljena među vojnicima u Drugom svetskom ratu.]
da sad mogao ne bi,
Ne bar do dana pobede [ U originalu V-E day (victory over Europe tj. pobjeda nad Evropom).], oh,
Ne bar do dana pobede [ U originalu V-E day (victory over Europe tj. pobjeda nad Evropom).], oh,
U Civi Stritu [ Postoji posleratni film pod ovim nazivom a Civi (u prevodu) je kraće od civil i odnosi se na vreme mira, kada će vojnici nositi civilna odela.]
biće sve veličanstveno,(uzmi bananu)
Žubor vina i devojačke usne što ljube sneno-
No ima još Nemac, dva za bitku do kraja,
Pa nam podarite svoj osmeh blistava sjaja
A ono što nabacimo pre, još jednom može da se doda –
Pokupi svoje rascvetalo dupe s poda!
Ima i druga strofa, ali pre nego što on do nje stiže, na Ozbija, dok se šepurio, skočiše Bartli Gobič, DeKoverli Poks i Moris („Saksofon“) Rid, između ostalih i potpuno ga izlupetaše delimično sa njegovom sopstvenom punačkom bananom. U kuhinji su se bombone od belog sljeza sa crne berze utapale u gusti sirup na vrhu Piratovog kotla i uskoro su počinjale da klobučaju iz gustine. Na jednoj drvenoj kafanskoj firmi, koju je pijani Bartli Gobič drsko uzeo u toku jednog dnevnog napada, preko koje se još vidi natpis u duborezu SNIPE AND SHAFT
No ima još Nemac, dva za bitku do kraja,
Pa nam podarite svoj osmeh blistava sjaja
A ono što nabacimo pre, još jednom može da se doda –
Pokupi svoje rascvetalo dupe s poda!
Ima i druga strofa, ali pre nego što on do nje stiže, na Ozbija, dok se šepurio, skočiše Bartli Gobič, DeKoverli Poks i Moris („Saksofon“) Rid, između ostalih i potpuno ga izlupetaše delimično sa njegovom sopstvenom punačkom bananom. U kuhinji su se bombone od belog sljeza sa crne berze utapale u gusti sirup na vrhu Piratovog kotla i uskoro su počinjale da klobučaju iz gustine. Na jednoj drvenoj kafanskoj firmi, koju je pijani Bartli Gobič drsko uzeo u toku jednog dnevnog napada, preko koje se još vidi natpis u duborezu SNIPE AND SHAFT
[ Pucanj i strela, suština glagola je klevetati i prevariti (odnosi se na zanimanja i prevare Pinčonovih likova koji takođe imaju simbolična imena, ali u ovom slučaju prevodilac ih je ostavio u originalu).],
Tedi Blout secka banane velikim jednokrakim nožem, ispod čije nervozne oštrice Pirat jednom rukom grabi žućkastu kašu uz vafl testo elastično zbog svežih kokošjih jaja, koja je Ozbi Fil dobio tako što ih se trampio za isto toliko golf loptica kako su čak bile ređe ove zime od pravih jaja; drugom rukom muti voće, ne prejako, bičem žičanim, dok samo Ozbi Fil, potežući često iz boce za mleko od pola pinte punjene viskijem Vat 69 i vodom motri na banane u tiganju i loncu. Blizu izlaza na plavi trem DeKoverli Poks i Džoakin Stik stoje pokraj betonskog modela Jungfraua na kome je neki zanesenjak ranije u toku dvadesetih proveo marljivo godinu dana oblikujući ga i izlivajući pre nego što je ustanovio da je preveliki da na ijedna vrata izađe, udarajući padine čuvene planine crvenih gumenim vrećama za toplu vodu punimm ledenih kocki da bi zdrobili led za Piratov banana frape. S preko noći izraslim bradama, čupavom kosom zakrvavljelim očima, mijazmom neprijatna zadaha iz usta, DeKoverli i Džoakin su iznureni bogovi što se zauzimaju za zakasneli glečer.
Drugde po kućici, ostali drugari sa pijanke se odmotavaju iz ćebadi, jedan iszduvava vetar iz svoga, sanjajući padobran), mokre u lavaboe u kupatilu, malodušno se ogledaju u konkavnim ogledalima dok se briju, pljuskaju vodu bez jasne zamisli na svoje glave pod prorieđenom kosom, petljaju se s uprtačima, mažu mašću cipele da ne propuštaju kasnije tokom dana kišu od čega su im se skoro iscrpeli mišići šake, pevaju odlomke iz popularnih pesama čije melodije ne znaju uvek, leže, verujući da se greju, na mestima koje je ogrijalo zubato sunce između drvenih stubova na prozorima, počinju predano da govore o poslu da olakšaju sebi bilo šta što će morati raditi za manje od sat vremena, sapunjaju vratove i lica, zevaju, čačkaju noseve, traže po plakarima i vitrinama za knjige neko alkoholno piće, jer klin se klinom izbija a taj ih je klin, koji ih nije bez izazivanja i mnogo prethodnog uvežbavanja ubo i te kako sinoć.
Sad se između svih soba umesto noćnog dima, alkohola i znoja širi nežan miomiris doručka: što više prožima i iznenađuje i cvetomirisniji biva nego boja zimskog sunca, i preovlada ne toliko kakvom grubom oporošću ili zapreminom koliko satkanom isprepletanošću njegovih molekula, što sudeluju u tajni magičara po kojoj – mada ne često, smrti se govori da načisto odebe – životni lanci se pokažu sasvim zamršeni te sačuvaju poneko ljudsko lice iz nazad deset ili dvadeset generacija … te ta ista potvrda-kroz-ustrojstvo dopušta ovom ratnom jutarnjem miomirisu banana da vijuga, ponovo zaposeda i preovlađuje. Ima li ikakvog razloga da se svi prozori ne otvore i ne dopusti da mili zadah prekrije sav Čelzi. Kao vradžbina protiv eksplozivnih naprava što padaju.
Drugde po kućici, ostali drugari sa pijanke se odmotavaju iz ćebadi, jedan iszduvava vetar iz svoga, sanjajući padobran), mokre u lavaboe u kupatilu, malodušno se ogledaju u konkavnim ogledalima dok se briju, pljuskaju vodu bez jasne zamisli na svoje glave pod prorieđenom kosom, petljaju se s uprtačima, mažu mašću cipele da ne propuštaju kasnije tokom dana kišu od čega su im se skoro iscrpeli mišići šake, pevaju odlomke iz popularnih pesama čije melodije ne znaju uvek, leže, verujući da se greju, na mestima koje je ogrijalo zubato sunce između drvenih stubova na prozorima, počinju predano da govore o poslu da olakšaju sebi bilo šta što će morati raditi za manje od sat vremena, sapunjaju vratove i lica, zevaju, čačkaju noseve, traže po plakarima i vitrinama za knjige neko alkoholno piće, jer klin se klinom izbija a taj ih je klin, koji ih nije bez izazivanja i mnogo prethodnog uvežbavanja ubo i te kako sinoć.
Sad se između svih soba umesto noćnog dima, alkohola i znoja širi nežan miomiris doručka: što više prožima i iznenađuje i cvetomirisniji biva nego boja zimskog sunca, i preovlada ne toliko kakvom grubom oporošću ili zapreminom koliko satkanom isprepletanošću njegovih molekula, što sudeluju u tajni magičara po kojoj – mada ne često, smrti se govori da načisto odebe – životni lanci se pokažu sasvim zamršeni te sačuvaju poneko ljudsko lice iz nazad deset ili dvadeset generacija … te ta ista potvrda-kroz-ustrojstvo dopušta ovom ratnom jutarnjem miomirisu banana da vijuga, ponovo zaposeda i preovlađuje. Ima li ikakvog razloga da se svi prozori ne otvore i ne dopusti da mili zadah prekrije sav Čelzi. Kao vradžbina protiv eksplozivnih naprava što padaju.
Uz lupu stolica, na uspravljenim kutijama od municije, klupama, otomanima, Piratova rulja se okuplja na obale velikog trpezarijskog stola, tog južnog ostrva što je povratnik ili dva preko od jezivih srednjovekovnih fantazija Koridona Trospa, sada su tamna izvijugana vlakna njegove visoravni od orahovine natrpana omletima od banana, sendvičima s bananama, bananama u kaserolama, pasiranim bananama oblikovanim kao osioni britanski lav, bananama pomešanim sa jajima, u testo za francuski tost, koje je istisnuto iz šprica za oblikovanje kolača preko drhtavih kremastih pihtija od banana s mlekom da bi se ispisale ove reči C’est magnifique, mais ce n’est pas la guerre (pripisane jednom francuskom posmatraču u toku Juriša lako naoružane brigade) koje je Pirat prisvojio kao svoj moto….dugačkim bočicama bledunjavog sirupa od banana što se njim vafel od banana preliva, ogromnim glaziranim loncem u kome su na kockice izrezane banane prepuštene fermentaciji od prošlog leta zajedno sa žestokim medom i muskatom od suvog grožđa, iz koga ovog zimskog jutra neko zahvati kriglu medovine od banana sa penom…. kiflama i uštipcima od banana, hlebom od banana, bananama flambiranim u rakiji što je dugo stajala, on koju je Pirat doneo prošle godine iz jednog podruma u Pirinejima u kome ima i tajni radio predajnik…
Telefonski poziv, kad se ču razdera sobu lako, mamurluke, grabež, zvečanje suđa, razgovor o poslu, žestok prigušen smeh, kao zvonka gruba isprekidana prdnjava i Pirat znade da mora da njega traže. Blout, koji je najbliži javlja se, puna viljuška bananes glacés lebdi elegantno u zraku. Pirat ispi poslednju kutlaču medovine i oseti kako mu se ona sliva niz grlo kao da guta vreme, vreme letnje tišine, guta.
„Tvoj poslodavac“
„Nije fer“ prostenja Pirat, „Još nisam uradio ni svoje jutarnje sklekove.“
Glas, koji je samo jednom do tad čuo – prošle godine na brifingu, jedno crno lice i ruke, aninimno među dvanaestak ostalih slušalaca sada govori Piratu da ga u Griniču čeka poruka njemu naslovljena.
„Stigla je na prilično čaroban način“, kaže mrzovoljan glas visokog tona, „niko od mojih prijatelja ne može biti pametan“. Sve moje pošiljke stižu poštom. Dođi i uzmi je, hoćeš li, Prentis. Slušalica žestoko zveknu o prekidačku viljušku, veza se prekide, a Pirat već zna gde se spustila jutarnja raketa i zašto nije bilo eksplozije. Pošta dolazi zaista. On zuri kroz snopove sunčeve svetlosti, u ostale nazad na dnu trpezarije, što u izobilju banana plivaju, ali su se palatali njihovog gladnog mljackanja izgubili negde u protezanju jutra između njih i njega. Stotinu milja daleko, tako iznenada. Samotnost, čak i u ovim mrežama rata, mogla je kad god želi da ga ščepa za gušu i da ga pod svoje uzme kao sada. Pirat je ponovo s neke druge strane prozora i gleda kako ti sad tuđinci jedu svoj doručak.
Njegov betmen
Hladnije je…
Hladnije je no bradavica na sisi veštičina!
Hladnije je mnogo no govno od pingvina!
Hladnije je od dlaka na guzici polarnog medveda!
Hladnije je od čaše šampanjca i njenog leda!
Ne, oni se samo pretvaraju da su narodnjaci, ali ja znam oni su od Jašija, Kodreanua, njegovi ljudi, oni su iz Lige, oni… oni za njega ubijaju – pod zakletvom su. Pokušavaju da me ubiju… Transilvanijski Mađari, oni vradžbine znaju… noću oni šapuću… No mic po mic Piratova sposobnost nadolazi i u žmarcima ga obuzima, kad je najmanje očekuje kao i obično– ovde bismo takođe mogli napomenuti da je veći deo onoga što dosijei zovu Pirat Prentis jedan čudan talenat za – da za ulaženje u fantazije drugih: i u stanju je, zaista, da preuzme teret upravljanja njima, u ovom slučaju onim izgnanim rumunskim rojalistima koji mogu biti potrebni u veoma bliskoj budućnosti. To je dar koji je Firma smatrala neobično korisnim: u ovo vreme mentalno zdrave vođe i druge istorijske ličnosti su neophodne. Ima li boljeg načina da im se pusti krv i da iz njih iskrvare sve te prevelike zebnje nego naći nekoga da preuzme tok njihovih iscrpljujućih malih sanjarija umjesto njih… da živi u ukroćenim zelenim svetlima njihovih tropskih utočišta, u povetarcima što duvaju kroz njihove kabane, da pije njihova pića što se u većoj čaši služe, promenivši mesto da se suoči sa ulazima njihovih javnih mesta, ne dozvolivši da njihova bezazlena duša pati više nego što je do sada…. da za njih erekcije postiže, pri navali misli doktori smatraju da nisu potpune.. da se plaši svega, svega onoga što oni sebi ne mogu dozvoliti da se plaše… imajući na umu reči P.M.S.Blekita, „Rat se ne može voditi pod navalama emocija“. Samo pevuši njihovu glupu malu melodiju što su te naučili i nastoj da se ne zajebeš:
Da – ja – sam – taj –
Momak što u maštama drugih stvara opsenu,
Što podnosi sve ono što oni sami treba da budu, naklono –
Bez obzira sedi li Cica na mom kolenu –
I da li Krupingam – Džons kasno na čaj krenu,
Čak i ne moram ni da pitam za kim zvono…
(Sad preko mnogih truba ratnih i prisne harmonije trombona)
Izgleda da mi nikad ne smeta ako opsanost postoji,
Jer opasnost je krov sa kog me davno sudba strmoglavi-
Nikad se vratiti neću kad odem jednog dana,
Džek, zaboravi najzad gorčinu svoga drugovanja,
Popišaj mi se na grob a predstavu nastavi!
On će stvarno skakutati tamo amo visoko podižući kolena i okretati će štap s glavom W.C.Fildsa, nosom, cilindrom i svim ostalim, oko njegove drške, sigurno sposoban za magiju, dok bend svira drugi refren. Sve će to pratiti fantazmagorija, stvarna, što jurne put zavese, unutar iznad glava publike, na malim stazama elegantnog viktorijanskog presjeka što liči na profil šahovskog konja zamišljenog maštovito a ne prosto, a – onda ponovo jurne natrag van, unutar pa van, slike često menjaju opseg brzo, tako neočekivano, da ste kako kažu s vremena na vreme u mogućnosti da dobijete tračak zelenkastog svetla s rozom. Scene su s vrhunca Piratove karijere fantastičara-surogata i idu natrag do onda kad je nosio, gde god je išao, znak Mladalačkog ludila što je izrastao u nepogrešivoj mongoloidnoj tački, baš iz sredine njegove glave. Znao je za neko vreme da izvesne epizode koje sanja ne mogu biti njegove. Ali ne kroz strogu dnevnu analizu sadržaja, već samo zato što je znao. A onda je došao dan, kada je prvi put sreo, pravnog vlasnika sna, koga je on, Pirat sanjao: bilo je to pored fontane u parku, sa veoma dugim redom urednih klupa, more je mirisalo preko ivice vidika na malim čempresima, sivi smrvljeni kamen na stazama izgledao je mekan da se može spavati na njemu kao obod šešira fedora, kada se pojavi ubalavljeni klošar s odećom bez dugmadi, kakvog se uvek bojite i sresti, i zastade da gleda dve devojke koje su bile izviđači, dok su pokušavale da regulišu pritisak vode na fontani. Naginjale su se, ta dva drska stvorenja, nesvesne sudbonosnih delova svojeg donjeg veša od belog pamuka što su tako otkrivala, obline malih buckastih kako kod beba guzova, udar na Centralni mozak kolikogod da je opijen. Klošar se smejao i pokazivao, pogledao je natrag ka Piratu a onda rekao nešto neobično: „Eh devojke zviđači počinju da pumpaju vodu…vaš glas će biti vruća noć.. eh“? zureći sada ni u koga drugo osim Pirata, bez pretvaranja… Pa, Pirat je sanjao baš ove reči juče ujutru pre nego što će se probuditi, one su bile dio uobičajene liste nagrada na Takmičenju što je postajalo sve masovnije i opasnije, iz neke unutrašnje intervencije crnih ulica… toga nije mogao dobro da se seti…. isprepadan do besvesti, Pirat odgovori, „Odlazi ili ću zvati policiju.“
To ga je zabrinulo.. Pre ili kasnije doći će vreme kada će još neko otkriti ovaj njegov dar, neko kome to može da znači – on je imao svoju dugotrajnu fantaziju, priličilo je melodrami Judžina Sjua, u kojoj će ga oteti organizacija plačkaša ili Sicilijanaca i iskoristiti za neopisive svrhe. 1935. godine je imao prvu epizodu van bilo kakvog stanja poznatog sna – bilo je to u doba kada je čitao Kiplinga, o divljim sudanskim ratnicima kakve oči zamisliti mogu, o drakunkulijazi i bolestima što su harale među trupama, bez piva ceo mesec, radio su ometale druge Sile koje će biti gospodari odvratnih crnaca, Bog sam zna zašto i je nestalo i folklora, nestalo je i Kerija Granta što se šegači i ubacuje slonovski lek u činiju za punč… nema čak ni onoga Arapina s velikim masnim nosem da istupi, kao u tom setnom klasičnom filmu za koga je čuo svaki britanski vojnik (tomi[ Još jedan naziv za britanskog vojnika.])… malo čudo tog popodneva zagađenog rojem muva, otvorenih očiju, s neprijatnim mirisom kora od dinje što se raspadaju, pa sve do sedamdeset sedmomilionitog ponavljanja jedne gramofonske ploče na udaljenim položajima vojske, gde Sendi MekFerson svira na orguljama „Smenu Straže“, šta je kod Pirata trebalo sve to razviti ovde nego jednu dragocenu Orijentalnu epizodu: leno zasvodeći a onda se preko ograde došunja do grada, do zabranjene četvrti. Tamo upade u orgiju koju je držao Mesija koga još niko nije prepoznavao a trebalo je znati da kad vam se oči sretnu, ti postaješ njegov Jovan Krstitelj, Natan od Gaze, da si ti onaj ko ga mora uveriti u njegovu božansku suštinu, proklamovati ga drugima, voleti ga svetovno i u Ime onoga ko on jeste… to nije mogla biti ničija fantazija do H.A. Loufa. Postoji najmanje po jedan Louf u svakoj četi, to je Louf koji stalno zaboravlja da oni muslimanske vere ne žele baš da ih slikate na ulici,…to je Louf koji pozajmi nečiju košulju, nestane mu cigareta, nađe jednu koju mu niste dozvolili u vašem džepu i zapali je u kantini u sred podne, gde se sad tetura opuštena osmeha, obraćajući se komandiru poluvoda crvenih fesova njegovim hrišćanskim imenom. Te naravno kad Pirat napravi grešku želeći da verifikuje svoju fantaziju kod Loufa, ne prođe dugo a o tom saznadoše i na višim instancama. Ode to u dosije i konačno do Firme, jer Oni neumorno tragaju za veštinama koje se mogu unovčiti, a onda će ga pozvati u Vajthol, da ga posmatraju u njegovoj uspavanosti preko plavih čohanih polja i užasnih igara na papiru, očiju prevrnutih natrag u glavu da čitaju stare ugravirane grafite na njegovim sopstvenim očnim dupljama…
Prvih nekoliko puta ništa nije popustilo. Fantazije su bile O-kej, ali nisu nikome značajnom pripadale. Ali Firma je strpljiva, radi na duge staze kao što je i on. Najzad jedne prikladne Šerlok Holmovske londonske večeri, nepogrešiv miris gasa došao je do Pirata sa tamne ulične lampe, a iz magle ispred stvorio se džin organskog oblika. Polako da klizi napred da ga sretne, preko kocaka kaldrme sporo kao puž, ostavljajući iza sebe neku sluzavu svetlinu razbuđene ulice koja nije mogla biti od magle. Između u prostoru beše prelazna tačka, do koje Pirat budući malo brži stiže prvi. Ustuknu užasnut, nazad od tačke, ali takve spoznaje povratka nemaju. Bio je to džin Adenoid. U najmanju ruku veličine katedrale svetog Pavla, a rastao je svakog časa sve viši i viši. London, možda i cela Engleska bili su u smrtnoj opasnosti!
Ovo limfatično čudovište je davno blokiralo izraženu resicu Lorda Bleteralda Osmoa, koji je u to doba zauzimao mesto za pitanja Novog Pazara u Forin Ofisu, mračnu pokoru prethodnog veka britanske politike prema istočnom pitanju jer je od tog nepoznatog Sandžaka
Telefonski poziv, kad se ču razdera sobu lako, mamurluke, grabež, zvečanje suđa, razgovor o poslu, žestok prigušen smeh, kao zvonka gruba isprekidana prdnjava i Pirat znade da mora da njega traže. Blout, koji je najbliži javlja se, puna viljuška bananes glacés lebdi elegantno u zraku. Pirat ispi poslednju kutlaču medovine i oseti kako mu se ona sliva niz grlo kao da guta vreme, vreme letnje tišine, guta.
„Tvoj poslodavac“
„Nije fer“ prostenja Pirat, „Još nisam uradio ni svoje jutarnje sklekove.“
Glas, koji je samo jednom do tad čuo – prošle godine na brifingu, jedno crno lice i ruke, aninimno među dvanaestak ostalih slušalaca sada govori Piratu da ga u Griniču čeka poruka njemu naslovljena.
„Stigla je na prilično čaroban način“, kaže mrzovoljan glas visokog tona, „niko od mojih prijatelja ne može biti pametan“. Sve moje pošiljke stižu poštom. Dođi i uzmi je, hoćeš li, Prentis. Slušalica žestoko zveknu o prekidačku viljušku, veza se prekide, a Pirat već zna gde se spustila jutarnja raketa i zašto nije bilo eksplozije. Pošta dolazi zaista. On zuri kroz snopove sunčeve svetlosti, u ostale nazad na dnu trpezarije, što u izobilju banana plivaju, ali su se palatali njihovog gladnog mljackanja izgubili negde u protezanju jutra između njih i njega. Stotinu milja daleko, tako iznenada. Samotnost, čak i u ovim mrežama rata, mogla je kad god želi da ga ščepa za gušu i da ga pod svoje uzme kao sada. Pirat je ponovo s neke druge strane prozora i gleda kako ti sad tuđinci jedu svoj doručak.
Njegov betmen
[ Betman – u originalnom značenju pomoćnik britanskog vojnika, prema mišljenju stručnjaka radi se o Pinčonovoj šali pošto to nije Brus Vejn već neko s jednim od najnižih činova u vojsci.],
kaplar Vejn odvezao ga je u ulupljenoj Lagondi daleko ka istoku preko mosta Voukshol. Što više sunce izlazi jutro se sve hladnije čini. Najzad i oblaci počeše da se navlače. Jedna posada američke pionirske inženjerije prosu se cestom, na putu u blizini raščisti neku ruševinu i ču se pesma:
Hladnije je…
Hladnije je no bradavica na sisi veštičina!
Hladnije je mnogo no govno od pingvina!
Hladnije je od dlaka na guzici polarnog medveda!
Hladnije je od čaše šampanjca i njenog leda!
Ne, oni se samo pretvaraju da su narodnjaci, ali ja znam oni su od Jašija, Kodreanua, njegovi ljudi, oni su iz Lige, oni… oni za njega ubijaju – pod zakletvom su. Pokušavaju da me ubiju… Transilvanijski Mađari, oni vradžbine znaju… noću oni šapuću… No mic po mic Piratova sposobnost nadolazi i u žmarcima ga obuzima, kad je najmanje očekuje kao i obično– ovde bismo takođe mogli napomenuti da je veći deo onoga što dosijei zovu Pirat Prentis jedan čudan talenat za – da za ulaženje u fantazije drugih: i u stanju je, zaista, da preuzme teret upravljanja njima, u ovom slučaju onim izgnanim rumunskim rojalistima koji mogu biti potrebni u veoma bliskoj budućnosti. To je dar koji je Firma smatrala neobično korisnim: u ovo vreme mentalno zdrave vođe i druge istorijske ličnosti su neophodne. Ima li boljeg načina da im se pusti krv i da iz njih iskrvare sve te prevelike zebnje nego naći nekoga da preuzme tok njihovih iscrpljujućih malih sanjarija umjesto njih… da živi u ukroćenim zelenim svetlima njihovih tropskih utočišta, u povetarcima što duvaju kroz njihove kabane, da pije njihova pića što se u većoj čaši služe, promenivši mesto da se suoči sa ulazima njihovih javnih mesta, ne dozvolivši da njihova bezazlena duša pati više nego što je do sada…. da za njih erekcije postiže, pri navali misli doktori smatraju da nisu potpune.. da se plaši svega, svega onoga što oni sebi ne mogu dozvoliti da se plaše… imajući na umu reči P.M.S.Blekita, „Rat se ne može voditi pod navalama emocija“. Samo pevuši njihovu glupu malu melodiju što su te naučili i nastoj da se ne zajebeš:
Da – ja – sam – taj –
Momak što u maštama drugih stvara opsenu,
Što podnosi sve ono što oni sami treba da budu, naklono –
Bez obzira sedi li Cica na mom kolenu –
I da li Krupingam – Džons kasno na čaj krenu,
Čak i ne moram ni da pitam za kim zvono…
(Sad preko mnogih truba ratnih i prisne harmonije trombona)
Izgleda da mi nikad ne smeta ako opsanost postoji,
Jer opasnost je krov sa kog me davno sudba strmoglavi-
Nikad se vratiti neću kad odem jednog dana,
Džek, zaboravi najzad gorčinu svoga drugovanja,
Popišaj mi se na grob a predstavu nastavi!
On će stvarno skakutati tamo amo visoko podižući kolena i okretati će štap s glavom W.C.Fildsa, nosom, cilindrom i svim ostalim, oko njegove drške, sigurno sposoban za magiju, dok bend svira drugi refren. Sve će to pratiti fantazmagorija, stvarna, što jurne put zavese, unutar iznad glava publike, na malim stazama elegantnog viktorijanskog presjeka što liči na profil šahovskog konja zamišljenog maštovito a ne prosto, a – onda ponovo jurne natrag van, unutar pa van, slike često menjaju opseg brzo, tako neočekivano, da ste kako kažu s vremena na vreme u mogućnosti da dobijete tračak zelenkastog svetla s rozom. Scene su s vrhunca Piratove karijere fantastičara-surogata i idu natrag do onda kad je nosio, gde god je išao, znak Mladalačkog ludila što je izrastao u nepogrešivoj mongoloidnoj tački, baš iz sredine njegove glave. Znao je za neko vreme da izvesne epizode koje sanja ne mogu biti njegove. Ali ne kroz strogu dnevnu analizu sadržaja, već samo zato što je znao. A onda je došao dan, kada je prvi put sreo, pravnog vlasnika sna, koga je on, Pirat sanjao: bilo je to pored fontane u parku, sa veoma dugim redom urednih klupa, more je mirisalo preko ivice vidika na malim čempresima, sivi smrvljeni kamen na stazama izgledao je mekan da se može spavati na njemu kao obod šešira fedora, kada se pojavi ubalavljeni klošar s odećom bez dugmadi, kakvog se uvek bojite i sresti, i zastade da gleda dve devojke koje su bile izviđači, dok su pokušavale da regulišu pritisak vode na fontani. Naginjale su se, ta dva drska stvorenja, nesvesne sudbonosnih delova svojeg donjeg veša od belog pamuka što su tako otkrivala, obline malih buckastih kako kod beba guzova, udar na Centralni mozak kolikogod da je opijen. Klošar se smejao i pokazivao, pogledao je natrag ka Piratu a onda rekao nešto neobično: „Eh devojke zviđači počinju da pumpaju vodu…vaš glas će biti vruća noć.. eh“? zureći sada ni u koga drugo osim Pirata, bez pretvaranja… Pa, Pirat je sanjao baš ove reči juče ujutru pre nego što će se probuditi, one su bile dio uobičajene liste nagrada na Takmičenju što je postajalo sve masovnije i opasnije, iz neke unutrašnje intervencije crnih ulica… toga nije mogao dobro da se seti…. isprepadan do besvesti, Pirat odgovori, „Odlazi ili ću zvati policiju.“
To ga je zabrinulo.. Pre ili kasnije doći će vreme kada će još neko otkriti ovaj njegov dar, neko kome to može da znači – on je imao svoju dugotrajnu fantaziju, priličilo je melodrami Judžina Sjua, u kojoj će ga oteti organizacija plačkaša ili Sicilijanaca i iskoristiti za neopisive svrhe. 1935. godine je imao prvu epizodu van bilo kakvog stanja poznatog sna – bilo je to u doba kada je čitao Kiplinga, o divljim sudanskim ratnicima kakve oči zamisliti mogu, o drakunkulijazi i bolestima što su harale među trupama, bez piva ceo mesec, radio su ometale druge Sile koje će biti gospodari odvratnih crnaca, Bog sam zna zašto i je nestalo i folklora, nestalo je i Kerija Granta što se šegači i ubacuje slonovski lek u činiju za punč… nema čak ni onoga Arapina s velikim masnim nosem da istupi, kao u tom setnom klasičnom filmu za koga je čuo svaki britanski vojnik (tomi[ Još jedan naziv za britanskog vojnika.])… malo čudo tog popodneva zagađenog rojem muva, otvorenih očiju, s neprijatnim mirisom kora od dinje što se raspadaju, pa sve do sedamdeset sedmomilionitog ponavljanja jedne gramofonske ploče na udaljenim položajima vojske, gde Sendi MekFerson svira na orguljama „Smenu Straže“, šta je kod Pirata trebalo sve to razviti ovde nego jednu dragocenu Orijentalnu epizodu: leno zasvodeći a onda se preko ograde došunja do grada, do zabranjene četvrti. Tamo upade u orgiju koju je držao Mesija koga još niko nije prepoznavao a trebalo je znati da kad vam se oči sretnu, ti postaješ njegov Jovan Krstitelj, Natan od Gaze, da si ti onaj ko ga mora uveriti u njegovu božansku suštinu, proklamovati ga drugima, voleti ga svetovno i u Ime onoga ko on jeste… to nije mogla biti ničija fantazija do H.A. Loufa. Postoji najmanje po jedan Louf u svakoj četi, to je Louf koji stalno zaboravlja da oni muslimanske vere ne žele baš da ih slikate na ulici,…to je Louf koji pozajmi nečiju košulju, nestane mu cigareta, nađe jednu koju mu niste dozvolili u vašem džepu i zapali je u kantini u sred podne, gde se sad tetura opuštena osmeha, obraćajući se komandiru poluvoda crvenih fesova njegovim hrišćanskim imenom. Te naravno kad Pirat napravi grešku želeći da verifikuje svoju fantaziju kod Loufa, ne prođe dugo a o tom saznadoše i na višim instancama. Ode to u dosije i konačno do Firme, jer Oni neumorno tragaju za veštinama koje se mogu unovčiti, a onda će ga pozvati u Vajthol, da ga posmatraju u njegovoj uspavanosti preko plavih čohanih polja i užasnih igara na papiru, očiju prevrnutih natrag u glavu da čitaju stare ugravirane grafite na njegovim sopstvenim očnim dupljama…
Prvih nekoliko puta ništa nije popustilo. Fantazije su bile O-kej, ali nisu nikome značajnom pripadale. Ali Firma je strpljiva, radi na duge staze kao što je i on. Najzad jedne prikladne Šerlok Holmovske londonske večeri, nepogrešiv miris gasa došao je do Pirata sa tamne ulične lampe, a iz magle ispred stvorio se džin organskog oblika. Polako da klizi napred da ga sretne, preko kocaka kaldrme sporo kao puž, ostavljajući iza sebe neku sluzavu svetlinu razbuđene ulice koja nije mogla biti od magle. Između u prostoru beše prelazna tačka, do koje Pirat budući malo brži stiže prvi. Ustuknu užasnut, nazad od tačke, ali takve spoznaje povratka nemaju. Bio je to džin Adenoid. U najmanju ruku veličine katedrale svetog Pavla, a rastao je svakog časa sve viši i viši. London, možda i cela Engleska bili su u smrtnoj opasnosti!
Ovo limfatično čudovište je davno blokiralo izraženu resicu Lorda Bleteralda Osmoa, koji je u to doba zauzimao mesto za pitanja Novog Pazara u Forin Ofisu, mračnu pokoru prethodnog veka britanske politike prema istočnom pitanju jer je od tog nepoznatog Sandžaka
nekad zavisila cela sudbina Evrope:
Horska grupa nestašno odevenih devojaka udavača nakinđurenih visokim šubarama i dugim čizmama igra izvesno vreme dok u drugoj četvrti rastući Adenoid Lorda Blaterarda Osmoa nastavlja započetu asimilaciju svoga sopstvenog vlasnika, nekom užasnom transformacijom ćelijske plazme dotad nepoznate Edvardijanskoj medicini…odavno, ljudi sa cilindrima plave trgove Mejfera, jeftini parfemi što su vlasnike izgubili lebde ispod kafanskih svetala Ist Enda dok Adenoid nastavlja sa svojom jarošću, ne gutajući svoje žrtve nasumice, ne, taj satanski Adenoid iam glavni plan, da bira samo izvjesne ličnosti koje mu doprinose – novi su izbori, novo je mimoilaženje ovdje u Engleskoj da to baca Ministarstvo unutrašnjih poslova u histerične i bolne epizode oklevanja… niko ne zna šta da radi…čini se donekle srčan pokušaj da se evakuiše London, crna laka otvorena kola kloparaju u pogrebnoj povorci kao mravi preko rešetkastih mostova, izviđački baloni su stacionirani na nebu. „Imamo ga na Pustari kod Hampstida, samo sedi i diše, kao…ulazi i izlazi…“ „Ima li kakvog zvuka dole?“ „Da užasno je… kao da ogroman nos ušmrkuje slinu… čekaj, sad….počinje da… oh…. ne… oh, bože, to ne mogu opisati tako je užasno – “, veza se prekida, odašiljanje poruka se završava, balon se podiže u zelenkasto plavo svitanje. Timovi stručnjaka silaze iz laboratorije Kevendiš, da očiste pustaru ogromnim magnetima, elektro-lučnim stanicama, crnim gvozdenim kontrolnim tablama punim merača i ručica, vojska se pojavljuje pod punom bojevom opremom, sa bombama punim najnovijeg smrtonosnog gasa – uništavajući Adenoida, elektrošokom, truju ga, on tu i tamo menja oblik i boju, žute nadebljale izrasline pojavljuju se iznad drveća… pred blicevima kamera štampe, gnusni zeleni pseudopod puzi ka koridoru trupa i najednom šlop! izbriše celu osmatračnicu poplavom neke odvratne narandžaste sluzi, u kojoj se nesrećnici vare – ne vrište već se zaista smeju, uživajući….
Novi Pazar, svakako beše, još croix mistique na dlanu Evrope i Forin ofis konačno odlučuje da Firmu pozove u pomoć. A Firma je znala čoveka.
Dve i po godine svakog dana, Pirat je odlazio u posetu Sent Džejmovskom Adenoidu. To ga je gotovo izludelo. Iako je bio u stanju da razvije Kreolski jezik na kome su se on i Adenoid mogli sporazumevati, na nesreću nije imao takvu nazalnu opremu da dobro produkuje glasove, i to je morao biti užasan posao. Dok su njih dvojica ušmrkivali i izšmrkivali, psihijatri sa crnim odelima sa sedma dugmadi, obožavaoci dr Frojda za kojim Adenoid nije imao nikakvu vajdu stajali su na prečkama merdevina prislonjenim uz odvratni sivkasti bok izgrćući novo čudo od droge kokaina – iznoseći kofe pune te bele supstance, na smene, uz merdevine da ih sruče na to stvorenje što brekće, i na otrove klica što ključaju u njegovim kriptama, ali bez ikakvih efekata ( pa ipak ko zna kako se taj Adenoid osećao, a?)
Ali Lord Blaterard Osmo je mogao napokon da posveti sve svoje vreme Novom Pazaru. Rano 1939 nađen je ugušen pod misterioznim okolnostima u kadi punoj pudinga od tapioke u kući Izvesne Vikontese. Neki su u ovom videli ruku Firme. Meseci su prolazili, počeo je Drugi Svetski rat, godine su prošle a ništa se nije čulo iz Novog Pazara. Pirat Prentis je spasio Evropu od Balkanskog Armagedona o kome su starci sanjali, s vrtoglavicom u postelji od njegove veličanstvenosti – ali ne i od samo male homeopatične doze mira, samo toliko da održava otpornost ali ne i dovoljno da ga satruje.
++++++++++++++++++++++++++++
Tedi Blout je na pauzi za ručak, ali danas će biti, raskvašen sendvič od banane u masnom papiru, kojeg on sad pakuje u svoju pomodnu torbicu od kengurske kože a u koju su uvučene naophodne sitnice – mali špijunski fotoaparat, čašica voska za brkove, konzervica sladića, meloidi od mentola i kajenskog bibera za pun glas, propisne naočare za sunce sa zlatnim okvirima u stilu generala MekArtura, dve iste četke za kosu obe u obliku plamenog mača SHAEF, što je majka dala da se naprave za njega kod Gararda a za koje on misli da su izvrsne.
Cilj njegove operacije ovog kišnog zimskog popodneva je siva kamena gradska kuća, niti dovoljno velika niti od istorijskog značaja, da ne bi postojala u bilo kom vodiču, uvučena samo sa trga Grovner, unekoliko sklonjena sa službenih ratnih linija i prolaza kroz prestolnicu. Kad se desi da utihnu mašine za kucanje (8:20 i drugim mitskim časovima), a nema letova američkih bombardera na nebu, i automobilski saobraćaj nije pregust u Oksford Stritu, čuje se cvrkut ptica stanarica vani, dok su zauzete hranilicama za ptice što su ih devojčice postavile. Kaldrma je klizava od izmaglice. Tamno je, naporno podne u žudnji za duvanom, s glavoboljom, i kiselinom u želudcu, milioni birokrata predano kuju smrt a neki od njih čak to i znaju, mnogi od njih su već kod druge ili treće pinte viskija sa sodom i ledom, što ovde stvara očajnički lahor. Blout koji ulazi na vrata zatvorena džakovima punim peska (privremene piramide podignute da ugode znatiželjnom božijem potomstvu, zaista), ne oseća ni trunku svega toga: prezauzet je dok proleće kroz verodostojna izvinjenja kad bi se desilo da bude uhvaćen, ne zato što on hoće, razume se…
Stara kuća je bila podeljena prema ratnim slamovima. ACHTUNG je Saveznički Obračunski Zavod, Tehnička Služba, Severna Nemačka. To je zečinjak od papira pun ustajalog doma, u ovom trenutku skoro pust, njegove crne mašine za kucanje visoke kao uzglavnice na grobovima. Pod je prljavi linoleum, prozora nema: žuto električno svetlo, loše, nemilosrdno. Blout razgleda kancelariju dodeljenu njegovom starom prijatelju sa Isusovog koledža, poručniku Oliveru (“Tentiviju“) Maker-Mafiku. Nema nikoga. Tentivi i Jenki su oba na ručku.
Dobro. Vadi onda tu svoju kameru, našteluj lampu sa guščjim vratom, sada uperi reflektor baš tako…
Niko ne zna gde je on na mapi,
Ko bi ikad pomislio da će takvu zbrku izazvati?
Očekivanja i Crnogoraca i Srba su bila,
Nešto što dolazi iz plavetnila,
O, draga, spakuj mi gledston i očetkaj odela
Onda mi pripali debeli cigar,
Ako želiš moju adresu,
Ja sam u Orijent Ekspresu,
Na putu za Sandžak Novi Pazar!
Ko bi ikad pomislio da će takvu zbrku izazvati?
Očekivanja i Crnogoraca i Srba su bila,
Nešto što dolazi iz plavetnila,
O, draga, spakuj mi gledston i očetkaj odela
Onda mi pripali debeli cigar,
Ako želiš moju adresu,
Ja sam u Orijent Ekspresu,
Na putu za Sandžak Novi Pazar!
Horska grupa nestašno odevenih devojaka udavača nakinđurenih visokim šubarama i dugim čizmama igra izvesno vreme dok u drugoj četvrti rastući Adenoid Lorda Blaterarda Osmoa nastavlja započetu asimilaciju svoga sopstvenog vlasnika, nekom užasnom transformacijom ćelijske plazme dotad nepoznate Edvardijanskoj medicini…odavno, ljudi sa cilindrima plave trgove Mejfera, jeftini parfemi što su vlasnike izgubili lebde ispod kafanskih svetala Ist Enda dok Adenoid nastavlja sa svojom jarošću, ne gutajući svoje žrtve nasumice, ne, taj satanski Adenoid iam glavni plan, da bira samo izvjesne ličnosti koje mu doprinose – novi su izbori, novo je mimoilaženje ovdje u Engleskoj da to baca Ministarstvo unutrašnjih poslova u histerične i bolne epizode oklevanja… niko ne zna šta da radi…čini se donekle srčan pokušaj da se evakuiše London, crna laka otvorena kola kloparaju u pogrebnoj povorci kao mravi preko rešetkastih mostova, izviđački baloni su stacionirani na nebu. „Imamo ga na Pustari kod Hampstida, samo sedi i diše, kao…ulazi i izlazi…“ „Ima li kakvog zvuka dole?“ „Da užasno je… kao da ogroman nos ušmrkuje slinu… čekaj, sad….počinje da… oh…. ne… oh, bože, to ne mogu opisati tako je užasno – “, veza se prekida, odašiljanje poruka se završava, balon se podiže u zelenkasto plavo svitanje. Timovi stručnjaka silaze iz laboratorije Kevendiš, da očiste pustaru ogromnim magnetima, elektro-lučnim stanicama, crnim gvozdenim kontrolnim tablama punim merača i ručica, vojska se pojavljuje pod punom bojevom opremom, sa bombama punim najnovijeg smrtonosnog gasa – uništavajući Adenoida, elektrošokom, truju ga, on tu i tamo menja oblik i boju, žute nadebljale izrasline pojavljuju se iznad drveća… pred blicevima kamera štampe, gnusni zeleni pseudopod puzi ka koridoru trupa i najednom šlop! izbriše celu osmatračnicu poplavom neke odvratne narandžaste sluzi, u kojoj se nesrećnici vare – ne vrište već se zaista smeju, uživajući….
Piratov odnosno Osmoov zadatak je da uspostave vezu sa Adenoidom. Situacija je sada stabilna, Adenoid zauzima ceo Sent Džejms, nema više istorijskih zgrada, Vladina ministarstva su premeštena, ali tako rasturena da je komunikacija između njih veoma nesigurna – on svojim krutim bubuljičavim pipcima fluorescentne bež boje skida poštare sa njihovih uobičajenih linija, telegrafske veze se prekidaju na najmanji hir Adenoida. Svakog jutra Lord Blaterard Osmo mora da stavi svoj cilindar i ode sa akt tašnom Adenoidu da dâ svoj dnevni démarche. To mu oduzima mnogo vremena i on počinje da zanemaruje Novi Pazar, i Forin ofis je zabrinut. U toku tridesetih pogledi na ravnotežu sile još su veoma izraženi, Balkanoza je utukla sve diplomate, špijuni sa stranim hibridnim imenima vrebaju na svim stanicama Otomanske ruševine, šifrovane poruke na dvanaestak slovenskih jezika se tetoviraju na ogolele gornje usne preko kojih onda operativci puste brkove, koje će obrijati oficiri dešifranti, a onda će Firmini stručnjaci za plastičnu hirurgiju raditi presađivanje kože preko poruka… njihove usne bijahu palimpesti od tajnovitog mesa, sve u ožiljcima i neprirodno bele, po kojima su jedni druge prepoznavali.
Novi Pazar, svakako beše, još croix mistique na dlanu Evrope i Forin ofis konačno odlučuje da Firmu pozove u pomoć. A Firma je znala čoveka.
Dve i po godine svakog dana, Pirat je odlazio u posetu Sent Džejmovskom Adenoidu. To ga je gotovo izludelo. Iako je bio u stanju da razvije Kreolski jezik na kome su se on i Adenoid mogli sporazumevati, na nesreću nije imao takvu nazalnu opremu da dobro produkuje glasove, i to je morao biti užasan posao. Dok su njih dvojica ušmrkivali i izšmrkivali, psihijatri sa crnim odelima sa sedma dugmadi, obožavaoci dr Frojda za kojim Adenoid nije imao nikakvu vajdu stajali su na prečkama merdevina prislonjenim uz odvratni sivkasti bok izgrćući novo čudo od droge kokaina – iznoseći kofe pune te bele supstance, na smene, uz merdevine da ih sruče na to stvorenje što brekće, i na otrove klica što ključaju u njegovim kriptama, ali bez ikakvih efekata ( pa ipak ko zna kako se taj Adenoid osećao, a?)
Ali Lord Blaterard Osmo je mogao napokon da posveti sve svoje vreme Novom Pazaru. Rano 1939 nađen je ugušen pod misterioznim okolnostima u kadi punoj pudinga od tapioke u kući Izvesne Vikontese. Neki su u ovom videli ruku Firme. Meseci su prolazili, počeo je Drugi Svetski rat, godine su prošle a ništa se nije čulo iz Novog Pazara. Pirat Prentis je spasio Evropu od Balkanskog Armagedona o kome su starci sanjali, s vrtoglavicom u postelji od njegove veličanstvenosti – ali ne i od samo male homeopatične doze mira, samo toliko da održava otpornost ali ne i dovoljno da ga satruje.
++++++++++++++++++++++++++++
Tedi Blout je na pauzi za ručak, ali danas će biti, raskvašen sendvič od banane u masnom papiru, kojeg on sad pakuje u svoju pomodnu torbicu od kengurske kože a u koju su uvučene naophodne sitnice – mali špijunski fotoaparat, čašica voska za brkove, konzervica sladića, meloidi od mentola i kajenskog bibera za pun glas, propisne naočare za sunce sa zlatnim okvirima u stilu generala MekArtura, dve iste četke za kosu obe u obliku plamenog mača SHAEF, što je majka dala da se naprave za njega kod Gararda a za koje on misli da su izvrsne.
Cilj njegove operacije ovog kišnog zimskog popodneva je siva kamena gradska kuća, niti dovoljno velika niti od istorijskog značaja, da ne bi postojala u bilo kom vodiču, uvučena samo sa trga Grovner, unekoliko sklonjena sa službenih ratnih linija i prolaza kroz prestolnicu. Kad se desi da utihnu mašine za kucanje (8:20 i drugim mitskim časovima), a nema letova američkih bombardera na nebu, i automobilski saobraćaj nije pregust u Oksford Stritu, čuje se cvrkut ptica stanarica vani, dok su zauzete hranilicama za ptice što su ih devojčice postavile. Kaldrma je klizava od izmaglice. Tamno je, naporno podne u žudnji za duvanom, s glavoboljom, i kiselinom u želudcu, milioni birokrata predano kuju smrt a neki od njih čak to i znaju, mnogi od njih su već kod druge ili treće pinte viskija sa sodom i ledom, što ovde stvara očajnički lahor. Blout koji ulazi na vrata zatvorena džakovima punim peska (privremene piramide podignute da ugode znatiželjnom božijem potomstvu, zaista), ne oseća ni trunku svega toga: prezauzet je dok proleće kroz verodostojna izvinjenja kad bi se desilo da bude uhvaćen, ne zato što on hoće, razume se…
Devojka na glavnom pultu, puca žvakaćom gumom, dobroćudna ATS službenica sa naočarama maše mu na stepenicama. Sumorni, vuneni pomoćnici na putu na sastanke osoblja, WC-e, posle sat ili dva revnosne pijanke, klimnu mu i ne videći ga stvarno, on je poznato lice, kako se zove njegov drug, zar mu nisu cimeri iz Oksforda, taj poručnik radi na dnu hodnika u ACHTUNG-u…
Stara kuća je bila podeljena prema ratnim slamovima. ACHTUNG je Saveznički Obračunski Zavod, Tehnička Služba, Severna Nemačka. To je zečinjak od papira pun ustajalog doma, u ovom trenutku skoro pust, njegove crne mašine za kucanje visoke kao uzglavnice na grobovima. Pod je prljavi linoleum, prozora nema: žuto električno svetlo, loše, nemilosrdno. Blout razgleda kancelariju dodeljenu njegovom starom prijatelju sa Isusovog koledža, poručniku Oliveru (“Tentiviju“) Maker-Mafiku. Nema nikoga. Tentivi i Jenki su oba na ručku.
Dobro. Vadi onda tu svoju kameru, našteluj lampu sa guščjim vratom, sada uperi reflektor baš tako…
Mora da su ovakve pregrade svuda duž (ETO-a); samo tri zida od lesonit ploča prljava i oguljene bež boje bez svog plafona. Tantivi to odeljenje deli sa jednim američkim kolegom, poručnikom Tironom Slotropom. Njihovi stolovi su pod pravim uglom, te je kontakt očima nemoguć bez okretanja za nekih 90 stepeni. Tantivijev sto je uredan. Slotropov je u užasnom neredu. On nije čišćen a da se stigne do drvene površine od 1942. Stvari su se grubo slivale u slojeve preko birokratske smegme, koja se uporno luči k dnu, satkanu od miliona mrkih svitaka od gumice, strugotina od olovaka, mrlja sasušenih od čaja ili kafe, tragova šećera i Domaćeg mlijeka, mnogo pepela od cigareta, veoma glatkih crnih otpadaka otkinutih i bačenih s traka pisaćih mašina, raspalog knjižarskog lepka, polomljenih tableta aspirina zdrobljenih u prah. A onda dolaze rasturene spajalice, kremenčići Zipo, gumene vrpce, klamerice, opušci od cigareta i izgužvani prazne kutije, izgubljene šibice, čiode, otpaci od pera, partljci olovaka svih boja, čak i heliotropne i boje mrke zemlje koje se teško mogu nabaviti, drvene kašičice za kafu, Tajerove glatke pastile za grlo ukusa bresta koje je slala Slotropova majka, Nalin čak iz dalekog Masačesetsa, parčad trake, kanapa, krede…iznad toga sloj zaboravljenih podsetnika, prazne tamnožute knjige sledovanja, telefonski brojevi, neodgovorena pisma, udronjani listovi indiga, našvrljani akordi za ukulele za tuce pesama uključujući „Johnny Doughboy je našao ružu u Irskoj“ („On zaista ima neke prilično žustre planove“ izveštava Tantivi, „on je jedna vrsta američkog Džordža Formbija, ako tako nešto možete zamisliti“, ali Bout rađe ne bi ( prazna boca učvršćivača za kosu Kreml, izgubljeni parčići različitih slagalica koji pokazuju delove ćilibarskog levog oka Vajmarnera, zelene somotne nabore bademantila, sivkasto plavu venu u dalekom oblaku, narandžansti venac eksplozije (možda zalazak sunca), zakivke na oklopu leteće tvrđave, ružičastu unutrašnjost butine pribodene lutke sa naslovne strane što se napućila… nekoliko starih nedeljnih obaveštajnih izvoda, iz G-2, otkinuta spiralna žica od ukulele kutije lepljivih papirnih zvezdica različitih boja, delići baterijske lampe, sjajan pokopac kreme za cipele u kome Slotrop s vremena na vreme proučava svoj zamagljeni bronzani odraz, izvestan broj priručnika iz biblioteke ACHTUNG-a koja se nalazi pozadi na dnu hodnika – rečnik tehničkog nemačkog, Specijalni priručnik ili Plan grada koji je izdao Forin Ofis – a obično Novosti iz sveta osim ako nisu iscepkane ili bačene, su tu negde – Slotrop je odan čitalac.
Odmah uz Slotropov sto na zidu je prikucan plan Londona, čijim je fotografisanjem minijaturnim fotoaparatom Blout sada prezauzet. Torbica je otvorena i miris zrelih banana počinje da puni pregradu. Trab li pljugu da zapali da dim prekrije sve to? Ovde vazduh zaista ne struji, znaće da je neko ulazio. Za to mu treba četiri eksponaže, škljocni zipiću škljocni, kako je u ovome efikasan postao – bilo ko da uđe, samo će ubaciti fotoaparat u torbicu, u kojoj će se jastučići od banana sendviča prevrnuti, taj zvuk i drugi slični tereti gravitacije štetni su i odaju. Jedno je to što kogod da finansira ovu malu ludoriju neće pojuriti za filmom u boji. Ali Blout se pita bi li mogao da tu napravi razliku, iako ne zna nikoga koga može da pita. Zvezdice zalepljene na Slotpropovoj mapi su svih raspoloživih boja spektra, počev sa srebrnom (obeleženom sa Darlina) koja deli sazvežđe sa zelenom Gladis, zlatnom Katarinom, i kako oko luta nalazi Alisu, Dolores, Širli, par zvezdica nazvanih Sali – uglavnom crvene i plave na ovom mestu – jedna grupa je u blizini Tauer Hila, mnogo je ljubičastih oko Kovent Gardena, nebulozno se slivaju u Mejfer, Soho, izlivaju na Vembli, pa gore na Hempstid Hit – u svim pravcima ide ovaj sjajni raznobojni, ponegde oljušten svod zvezdani, Karoline, Marije, Ane, Suzane, Elizabete.
No možda su boje nasumice izabrane, nisu šifrovane. Možda ni devojke nisu stvarne. Od Tantivija, na osnovu usputnog raspitivanja koje je trajalo nedeljama (Znamo da ti je školski drug ali ga je isuviše rizično u sve to uvesti), Blout je mogao samo izvestiti da je Slotrop počeo da radi na ovoj mapi prošle jeseni, otprilike u vreme kad je počeo da izlazi da posmatra katastrofe koje su donosile raketne bombe za ACHTUNG – imajući očigledno vremena u toku svojih prolazaka između mestâ smrti, da se posveti jurcanju za devojkama. Da li postoji neki razlog za stavljanje papirnih zvezdica svakih nekoliko dana taj čovek nije objasnio – ne izgleda da je to za javnost, Tentivi je jedini koji čak i pogled može baciti na mapu ali to je više u duhu društvenog antropologa – „To je nekakav bezazleni Jenkijev hobi,“ kaže on svom prijatelju Bloutu. „Možda je to zato da održava veze sa svim njima. On zaista vodi prilično složen društveni život,“ pritom rasprede priču o Lorian i Džudi, o panduru Čarliju homoseksualcu, i klaviru u furgonu, bizarnoj maskaradi u koju su uključene Glorija i njena majka udavača, opkladi u funtu na meč Blekpul-Preston Nortend, neuspeloj verziji „Tihe noći“ i magli proviđenja. Ali ni jedno od ovih raspredanja ne baca stvarno nikakvog svetla na ono što je svrha Bloutovog izveštavanja…
Pa. Obavio je posao. Cibzar na torbici frknu, lampa je skinuta i vraćena na svoje mesto. Možda još ima vremena da uhvati Tantivija preko Pucnja i Strele (Snipe and Shaft), vremena za drugarski razgovor uz čašicu. On ustuknu ka dnu lavirinta od fibera, u slabu žutu svetlost, pred plimom devojaka što su u kaljačama dolazile, Blout je povučen i bez osmeha, nije ovde vreme za golicanje, on još ima da preda.
sa engleskog preveo Milijan Simunović ( izvor )
Odmah uz Slotropov sto na zidu je prikucan plan Londona, čijim je fotografisanjem minijaturnim fotoaparatom Blout sada prezauzet. Torbica je otvorena i miris zrelih banana počinje da puni pregradu. Trab li pljugu da zapali da dim prekrije sve to? Ovde vazduh zaista ne struji, znaće da je neko ulazio. Za to mu treba četiri eksponaže, škljocni zipiću škljocni, kako je u ovome efikasan postao – bilo ko da uđe, samo će ubaciti fotoaparat u torbicu, u kojoj će se jastučići od banana sendviča prevrnuti, taj zvuk i drugi slični tereti gravitacije štetni su i odaju. Jedno je to što kogod da finansira ovu malu ludoriju neće pojuriti za filmom u boji. Ali Blout se pita bi li mogao da tu napravi razliku, iako ne zna nikoga koga može da pita. Zvezdice zalepljene na Slotpropovoj mapi su svih raspoloživih boja spektra, počev sa srebrnom (obeleženom sa Darlina) koja deli sazvežđe sa zelenom Gladis, zlatnom Katarinom, i kako oko luta nalazi Alisu, Dolores, Širli, par zvezdica nazvanih Sali – uglavnom crvene i plave na ovom mestu – jedna grupa je u blizini Tauer Hila, mnogo je ljubičastih oko Kovent Gardena, nebulozno se slivaju u Mejfer, Soho, izlivaju na Vembli, pa gore na Hempstid Hit – u svim pravcima ide ovaj sjajni raznobojni, ponegde oljušten svod zvezdani, Karoline, Marije, Ane, Suzane, Elizabete.
No možda su boje nasumice izabrane, nisu šifrovane. Možda ni devojke nisu stvarne. Od Tantivija, na osnovu usputnog raspitivanja koje je trajalo nedeljama (Znamo da ti je školski drug ali ga je isuviše rizično u sve to uvesti), Blout je mogao samo izvestiti da je Slotrop počeo da radi na ovoj mapi prošle jeseni, otprilike u vreme kad je počeo da izlazi da posmatra katastrofe koje su donosile raketne bombe za ACHTUNG – imajući očigledno vremena u toku svojih prolazaka između mestâ smrti, da se posveti jurcanju za devojkama. Da li postoji neki razlog za stavljanje papirnih zvezdica svakih nekoliko dana taj čovek nije objasnio – ne izgleda da je to za javnost, Tentivi je jedini koji čak i pogled može baciti na mapu ali to je više u duhu društvenog antropologa – „To je nekakav bezazleni Jenkijev hobi,“ kaže on svom prijatelju Bloutu. „Možda je to zato da održava veze sa svim njima. On zaista vodi prilično složen društveni život,“ pritom rasprede priču o Lorian i Džudi, o panduru Čarliju homoseksualcu, i klaviru u furgonu, bizarnoj maskaradi u koju su uključene Glorija i njena majka udavača, opkladi u funtu na meč Blekpul-Preston Nortend, neuspeloj verziji „Tihe noći“ i magli proviđenja. Ali ni jedno od ovih raspredanja ne baca stvarno nikakvog svetla na ono što je svrha Bloutovog izveštavanja…
Pa. Obavio je posao. Cibzar na torbici frknu, lampa je skinuta i vraćena na svoje mesto. Možda još ima vremena da uhvati Tantivija preko Pucnja i Strele (Snipe and Shaft), vremena za drugarski razgovor uz čašicu. On ustuknu ka dnu lavirinta od fibera, u slabu žutu svetlost, pred plimom devojaka što su u kaljačama dolazile, Blout je povučen i bez osmeha, nije ovde vreme za golicanje, on još ima da preda.
sa engleskog preveo Milijan Simunović ( izvor )
__________
DRUGI. PREVOD
Нема коментара:
Постави коментар