Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 4

LOV NA ČOVEKA

Pre nego mi se u glavi stvorila nerazumna nada u beg, otkrio sam da su vanjska vrata moje sobejoš otvorena.Sada sam bio uveren,potpuno siguran, da je Moreau vivisecirao ljudsko biće.Čitavo vreme, otkako sam čuo njegovo ime,na neki način sam ga pokušavao povezati s grotesknim životinjskim osobinamama otočana, došao sam do uverenja da sam dovoljno video. Sećanje na njegov rad na transfuziji krvi mi je iskrsnuo u mislima. Ta stvorenja koja sam video, bila su žrtve nekog strašnog eksperimenta. Bele hulje su samo nastojale zadržati, prevariti me predstavljajući se kao da su mi poklonili poverenje, a zatim me zgrabiti i izvrgnuti sudbini strašnijoj od smrti.Žele me mučiti,a nakon mučenja s najodvratnijim unakazivanjem koje je moguće zamisliti,oterati me bez duše, kao životinju k ostalim žrtvama.

Tražio sam neko oružje. Ništa. Tada sam se vratio s idejom prema ležaljci, stavio nogu na njezinu stranicu i otrgnuo prečku. Dogodilo se da sam s drvom iščupao i jedan ekser, tako da je inače bezvrijedno oružje dobilo opasan izgled. Čuo sam napolju korake. Nekontrolisano sam se bacio na vrata i pred njima ugledao Montgomeryja.Imao je nameru zaključati vanjska vrata. Podigao sam svoje oružje s ekserom čavlom da ga udarim po licu, ali je odskočio.Oklevao sam trenutak, a zatim sam se okrenuo i pobegao oko ugla kuće. "Prendick,čoveče!",čuo sam njegov začuđeni krik, "nemoj biti smešna budala,čoveče!"

Još jedna minuta", pomislio sam, "i bio bi me zaključao unutra poput laboratorijskog kunića." Pojavio se iza ugla i čuo sam kako viče: "Prendick!" Potrčao je za mnom, vičući nešto dok je trčao. Ovaj put sam trčao na slepo i našao sam se severno pod pravim uglom u odnosu na moju prvu ekspediciju. Dok sam nepromišljeno trčao uz plažu,jedanput sam pogledao preko ramena i video da je pratilac s njim. Besomučno sam trčao uz nagib, prešao ga, a zatim sam krenuo na istok, uzduž kamenite doline obrubljene s jedne strane džunglom, i pretrčao možda dva kilometara, dok su mi prsa pucala i srce mi tuklo u ušima.Budući da nisam više čuo Montgomeryja ili njegovog pratioca i osećajući se na rubu iscrpljenosti, naglo sam,po mom mišljenju, ubizo prema plaži, pa legao u seni trstike. Tamo sam dugo ostao bojeći se pomaknuti, zaista suviše prestrašen,čak i za planiranje šta ću dalje. Divljina oko mene je tiho dremala pod suncem i jedini zvuk pored mene bilo je slabašno zujanje nekih malih mušica koje su me pronašle. Postao sam svestan uspavljujućeg zvuka šuma mora na plaži.

Nakon skoro jedan sat čuo sam kako, daleko na severu,Montgomery uzvikuje moje ime. Za mene potaknulo na razmišljanje o planu delovanja. Kako sam shvatao situacija, ostrvo je bilo nastanjeno samo s ta dva istraživača i njihovim žrtvama. Neke od njih su sigurno mogle natjerati protiv mene-ako bi se pojavila potreba. Znao sam da i Moreau i Montgomery imaju revolvere, a ja sam osim slabešipke od jelovine s umetnutim malim ekserom, pravim ruglom od buzdovana, bio nenaoružan.

Dok sam ležao počeo sam razmišljati o hrani i piću. Tada sam shvatio stvarnu beznadnost svog položaja. Nisam znao kako bih mogao pribaviti nešto za jelo. Suviše sam malo znao o botanici da bih mogao pribeći korenju ili voću koje se nalazilo oko mene. Nisam imao ništa čime bih u zamku ulovio nekoliko kunića otoka. Postajao sam sve nesigurniji što sam više razmišljao o tome. Na kraju, u očaju mog položaja, misli su mi se vratile na čoveka-životinju kojeg sam sreo. Pokušao sam uhvatiti tračak nade u onome čega sam se setio o njemu. Razmišljao sam o svemu što sam video i pokušavao izvući neki predznak spasa.

Odjednom sam začuo lavež lovačkih pasa i osetio se ponovo u opasnosti. Malo sam razmislio o tome kako bi me mogli uloviti, a onda sam zgrabio svoju letvu i strmoglavio se iz skrovišta prema zvuku mora. Sećam se biljaka s bodljama koje su ranjavale kao džepni nožići.Pojavio sam se, krvareći i s poderanom odećom, na rubu dugačkog potoka koji se otvarao prema severu. Ušao sam ravno u potok bez oklevanja i zagazio do kolena u malu vodenu struju. Popeo sam se na zapadnu obalu i, uz glasno udaranje srca u ušima, ušuljao se u splet paprati,očekujući ishod. Čuo sam psa (bio je samo jedan) kako se približava i kako zavija kada je došao do trnja. Tada više ništa nisam čuo i pomislio sam da sam uspeo pobeći.

Minute su prolazile, tišina se nastavila i konačne, nakon čitavog sata sigurnosti, počela mi se vraćati hrabrost. Ali tada se više nisam osećao jako užasnut ili jako bedan. U tom trenutku već sam prešao granicu užasa i očaja.Oećao sam da mi je život praktički izgubljen i to uverenje me učinilo sposobnim za bilo šta. Čak sam poželeo sresti se s Moreauom, lice u lice. Kada sam zagazio u vodu setio sam se da, ako bi me suviše pritisnuli, imam još uvek barem jedan put za beg od mučenja-nisu mogli spriečiti da se utopim. Pomišljao sam da se odmah utopim, ali pojavila se u meni čudna želja da vidim ishod pustolovine. Neobičan ogroman interes u meni,dao mi je snage. Ispružio sam udove, izranjene i bolne od uboda bodljikavih biljki, i zurio oko sebe u drveće.Odjednom, tako naglo kao da je iskočio iz zelenog spleta oko sebe, moje oči su ugledale crno lice koje me promatralo. Video sam da je to bilo majmunsko stvorenje koje je dočekalo veliki čamac na plaži. Priljubio se uz koso deblo palminog drveta. Zgrabio sam štap i stajao gledajući ga. Počeo je brbljati: "Ti, ti, ti..." To je bilo sve što sam u prvom trenutku mogao razabrati. Naglo je skočio s palme,a zatim povukao u stranu njeno lišće i sa zanimanjem buljio u mene.

Nisam osećao takvu odvratnost prema tom stvorenju,kakvu sam osetio u mojim susretima s drugim ljudima životinjama. "Ti", reče on, "u čamcu." Bio je čovek-konačno bio je Montgomeryjev pratilac jer je mogao govoriti.

"Da", rekoh. „Došao sam s čamcem. S lađe."

"Oh", reče on dok su njegove svetle, neumorne oči prelazile preko mene, mojih ruku,štapa kojega sam nosio,mojih stopala, do ozleda na koži, te zareza i ogrebotina koje sam zadobio od trnja. Izgledao je zbunjeno zbog nečega. Ponovno je gledao moje ruke. Ispružio je svoju ruku i polagano brojio prste. "Jedan, dva, tri,četiri, pet...eh?"

Tada nisam shvatio šta misli. Kasnije sam video da veliki deo životinjskog naroda ima izobličene ruke, na kojima su ponekad nedostajala i po tri prsta. Misleći da je to neka vrsta pozdrava, odgovorio sam mu na isti način. Nacerio se s beskrajnim zadovoljstvom. Tada je njegov brz,nemiran pogled opet zaokružio uokolo. Napravio je brz pokret i nestao. Zašuštalo je lišće paprati među kojom jestajao.

Probio sam se kroz šipražje iza njega i bio sam iznenađen videvši kako veselo visi, jednom svojom slabašnom rukom, na lijani koja se spuštala iz lišća iznad njegove glave. Bio mi je okrenut ledima.

"Halo!", rekoh.

Skočio je, okrenuvši se u zraku, stao ispred mene. „Gde bih mogao dobiti nešto za jelo?", pitao sam. "Jesti!", reče on. "Jesti ljudsku hranu sada." I njegov pogled se vrati na splet lijana. "U kolibama." „Ali gde su kolibe?"

"Znaš, ja sam ovde novi."

Tada se okrenuo i počeo je brzo hodati. Svi njegovi pokreti bili su začuđujuće brzi. "Dođi", reče.

Krenuo sam s njim u pustolovinu. Mislio sam da su kolibe gruba skloništa gde on živi s još nekolicinom sebi sličnih.Nadao sam se da će biti prijateljski raspoloženi, i da ću naći neko uporište u njihovim mislima. Nisam znao koliko su oni zaboravili svoje ljudsko nasleđe. Moj je majmunoliki drug kaskao pored mene s obešenim rukama i isturenim čeljustima. Pitao sam se kako je njegovo pamćenje.

"Koliko dugo si na ovom ostrvu?, upitah. "Koliko dugo?",ponovi i podignem tri prsta u zrak.

Stvorenje je bilo nešto više od običnog idiota. Pokušao sam saznati što je s time mislio i izgleda da ga je to gnjavilo. Nakon nekoliko daljnjih pitanja, odjednom se udaljio od mene i počeo je skakati za neke voćem koje je visilo na drvetu. Povukao je dole šaku bodljikavih ljuski i počeo jesti njihov sadržaj. To sam promatrao sa zadovoljstvom, jer mi je to konačno bio savet za hranu. Iskušao sam ga s nekim drugim pitanjima, ali njegovo brbljanje i spremni odgovori bili su skoro uvek u suprotnosti sa svrhom mojih pitanja. Neki su i imali smisla,dok su ostali bili poput govora papige.

Bio sam toliko zadubljen u to da sam jedva primećivao stazu kojom smo išli. Došli smo do pougljenog, smeđeg drveća, a zatim do proplanka, prekrivenog žuto belom,stvrdnutom tvari, preko kojega je strujao dim čiji je reski dašak prodirao u nos i oči. Na desnoj strani, preko ruba golog kamena, video sam plavu razinu mora. Staza je naglo vijugala u uski klanac između dve oborene kvrgaste mase crnkaste troske. Zašli smo u njega.

Nakon zasljepljujućeg sunčevog svetla, koje se odbijalo od sumporno tlo, bilo je jako tamno u tom prolazu.Stene su se uzdizale strmo i približavale se jedna druga.

Zelene i grimizne mrlje su mi igrale pred očima. Moj vodič se naglo zaustavio.

„Kući!", reče i ja sam zastao na dnu provalije, koja mi je u početku izgledala potpuno mračno. Začuo sam čudnu buku i pritisnuo sam članke leve ruke na oči. Postao sam svestan neugodnog mirisa, sličnog loše očišćenom majmunskom kavezu. Iza su se stene, polaganim usponom, ponovo otvarale prema suncem obasjanom zelenilu. Kroz uske prolaze svetlo je s obe strane obasjalo središnju tamu.

TUMAČ ZAKONA

Tada je nešto hladno dotaknulo moju ruku. Naglo sam se trgnuo i blizu sebe ugledao nešto mutno, ružičasto,što je više izgledalo kao ćosavo dete nego bilo šta drugo.Stvorenje je imalo blago, ali odvratno obličje majmuna lenivca-nisko čelo i spore kretnje.

Nakon što je prošao prvi šok promene svetla, video sam mnogo jasnije oko sebe. Maleno stvorenje slično ljenjivcu je stajalo i zurilo u mene. Vodič mi je nestao. Mesto je bilo uski prolaz između visokih zidova lave, pukotina u kvrgavom kamenu je druge strane isprepletena gomilom morske rogožine, palminim lišćem i trskom prislonjenom na kamen,što je stvarao gusto neprozirne kutke. Vijugavi put u klancu, između tih stiena, bio je širok jedva tri metra i nagrđen gomilama trulog voća i drugih otpadaka koji su doprinosili neugodnom zadahu.

Kada se moj majmunoliki čovek ponovo pojavio iz otvora najbližeg kutka i pozvao me unutra, maleno ružičasto stvorenje slično ljenivcu, još je uvek zurilo u mene. Tada se pogureno čudovište izvuklo iz jednog mesta, malo dalje u toj čudnoj ulici, i stajalo je buljeći u mene kao bezoblična sena nasuprot svetloj, zelenoj pozadini.Oklevao sam, neodlučan da li da pobegnem putem kojim sam došao, ali tada sam odlučio dovesti pustolovinu do kraja. Stisnuo sam u sredini svoju letvu i dopuzao u malu smrdljivu udubinu za mojim vodičem.

To je bilo polukružno mesto, oblikovano kao polovina pčelinje košnice, oslonjeno na kamenitu stenu na unutrašnjoj strani, u kojoj se nalazila gomila različitog voća,među kojim i kokosovi orasi. Nekoliko grubih posuda od lave i drveta stajao je na podu, a jedna na gruboj stolici. Nije bilo vatre. U najtamnijem uglu kolibe sedela je bezoblična tamna masa, koja je, kada sam ušao, zarežala: "Hej!" Moj je majmunoliki čovek stajao u mutnom svetlu izlaza i pružio mi je, kada sam dopuzao u drugi ugao i čučnuo, rascepljeni kokosov orah. Uzeo sam ga i počeo gristi, držeći se što vedrije,usprkos određenom strahu i skoro nepodnošljivoj zatvorenosti jazbine. Malo, ružičasto,majmunoliko stvorenje je stajalo na otvoru kolibe, a nešto drugo s prljavim licem i svetlim očima zurilo je preko njegovih ramena.

"Hej!", začulo se iz tajanstvene gomile nasuprot meni. „to je čovek.

"„To je čovek!", mumljao je moj vodič. "Čovek,čovek,ljubimac-čovek kao ja."

"Ćuti!", reče glas iz mraka i zareži.

Grizao sam kokosov orah u potpunoj tišini. Zurio sam umrak, ali nisam mogao ništa razabrati.

„To je čovek", ponovio je glas. "Dolazi živeti s nama?"

To je bio slabašni glas s nečim u sebi, s prizvukom zvižduka,što je mene naročito pogodilo, ali engleski naglasak je bio neobično dobar.

Majmunoliki čovek me gledao kao da nešto očekuje.Shvatio sam da je pauza upitna.

"On dolazi živeti s vama", rekoh. "On je čovek. Mora naučiti Zakon."

Sada sam počeo razlikovati tamnija mesta u mraku i nejasne konture pogurenog lika. Tada sam primetio da je otvor jazbine bio zatamnjen s još dve crne glave.Šaka mi se stisnula oko letve.

Stvor u mraku je ponovio glasnije: "Reci reči." Nisam shvatio poslednje reči. "Ne hodati na sve četiri", ponovio je nekom vrstom pevušenja.

Bio sam zbunjen.

"Reci reči", reče majmunoliki čovek ponavljajući i likovi u vratima su ponovili, pretnjom u svojim glasovima.Shvatio sam da moram ponoviti tu idiotsku formulu, a tada je započela najluđa ceremonija. Glas u mraku je započeo ludu litaniju, redak po redak, a ja i ostali smo ponavljali. Govoreći tako, njihali su se s jedne strane A na drugu, na najčudniji način, pljeskali rukama o kolena, a ja sam sledio njihov primer. Mogao sam zamisliti da sam već mrtav i na drugom svetu. Mračna jazbina, ti groteskni mutni likovi, tek tu i tamo svetle mrlje, svi se njišu i jednoglasno pevaju.

"Ne hodati na sve četiri, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne grepsti koru drveća, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne srkati piće, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne jesti ribu ili meso, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne loviti ljude, to je Zakon. Zar nismo ljudi?"

I tako od zabrane glupih postupaka do zabrane stvari za koje sam mislio da su najluđe, nemoguće i najnedoličnije stvari koje čovek može zamisliti. U nama je prevladao žar ritma i mumljali smo i njihali se sve brže i brže,ponavljajući čudan zakon.Površinski me zarazilo ponašanje tih nakaza, ali duboko u meni su se sukobljavali smeh i gađenje. Nabrojali smo dugački popis zabrana, a tada je pesma prešla na novu formulu.

„On je kuća boli. On je ruka koja čini. On je ruka koja ranjava. On je ruka koja zaceljuje."

I tako smo nastavili u dugučkim nizovima gotovo nerazumljivog mumljanja oko mene o njemu, ko god on bio. Mogao sam maštati da je to bio san, ali nikada pre nisam čuo pevanje u snu.

"On je svetleća munja", pevali smo. "On je duboko slanoviše."

Na um mi je došla fantastična ideju, da je Moreau, nakon što je te ljude pretvorio u životinje, zarazio njihove zakržljale mozgove nekom vrstom njegova obožavanja.lpak, jaka svest o belim zubima i jakim pandžama oko mene sprečila me da prestanem pevati.

"On je zvezda na nebu."

Konačno je pesma završila. Video sam kako lice majmunolikog čovjeka sjaji od znoja. U međuvremenu su se moje oči prilagodile mraku i mogao sam jasnije razabrati lik u uglu, od kojeg je dolazio glas. Imao je oblik čoveka, ali je izgledao pokriven tamnosivim dlakom kao neka vrsta psa.Šta je on bio?Šta su bili oni svi?Zamislite da ste okruženi najužasnijim nakazama i manijacima koje je moguće zamisliti, pa ćete moći shvatiti mali deo mojih osećaja o tim grotesknim karikaturama čljudskosti oko mene.

„On je pet-čovek, pet-čovek, pet-čovek kao ja", reče majmunoliki čovek.

Ispružio sam ruke. Sivi lik u uglu se nagnuo napred. „Ne trčati na sve četiri, to je Zakon. Zar nismo ljudi?", reče.Ispružio je čudno uvrnutu pandžu i zgrabio moje prste.Gotovo je sličila jelenjem kopitu. Mogao sam zaurlati od iznenađenja i boli. Ispružio je lice i zurio u moje nokte, a zatim je krenuo prema svetlu koje je dolazilo iz otvora jazbine, i s treptavim gađenjem sam video da to nije bilo lice ni čoveka ni životinje, nego gola čupa sive kose s tri tamna luka koja je predstavljala oči i usta.

"On ima male nokte", reče užasno stvorenje u svoju dlakavu bradu. "To je dobro."

Odbacio je moju ruku i instinktivno sam stegnuo letvu.„Jedi korenje i trave, to je njegova volja", reče majmunoliki čovek.

„Ja sam tumač Zakona", reče siva figura. "Ovde dolaze svi novi koji moraju naučiti Zakon. Ja sedim u mraku i govorim Zakon."

„To je baš tako", reče jedan zver na vratima.

Strašne su kazne za prekršioce Zakona. Niko ne može pobeći"

„Niko ne beži", reče životinjski narod, prikriveno gledajući jedan u drugoga.

"Niko, niko", reče majmunoliki čovek, "niko ne beži. Gledaj! Ja sam napravio nešto sitno, krivo, jednom. Jasam brbljao, brbljao, prestao sam govoriti. Niko me nije mogao shvatiti. Opečen sam. Ruke su mi spaljene. On je velik. On je dobar!"„Ne bežati", reče sivo stvorenje u uglu.

„Ne bežati", reče životinjski narod gledajući iskosa jedan drugoga.

„Svako ko to želi je zao", reče sivi tumač Zakona. „Mi neznamo šta ćeš ti želeti, ali želimo to znati. Neki žele slediti stvari koje se kreću,čuvati i šuljati se i čekati iskakati, ubiti i ugristi, zagristi duboko i obilno, sisati krv.To je loše. Ne sme se loviti druge ljude, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne jesti meso ili ribu, to je Zakon. Zar nismo ljudi?"

„Ne bežati", reče pegava zver stojeći na ulazu. „Svako ko to želi je zao", reče sivi tumač Zakona. „Neki žele trgati zubima i rukama korenje, njuškajući u zemlji. To je loše."

„Ne bežati", reče čovek na ulazu.

"Neki gule drveće, a neki čeprkaju po grobovima mrtvih.

Neki se tuku čelima ili stopalima ili pandžama, neki naglo grizu ne dajući priliku, neki vole nečistoću."

„Ne bežati", reče majmunoliki čovek grebući list noge.

„Ne bežati", reče ružičasto stvorenje slično ljenivcu.

"Kazna je stroga i sigurna. Zato nauči Zakon. Kaži reč ja."

Naglo ponovo počne čudnu litaniju tih Zakona i ponovno i sva ta stvorenja počesmo pevati i njihati se. U glavi mi se vrtelo od tog mumljanja i smrada zatvorenog prostora,ali izdržao sam nadajući se da ću naći neku šansu za drukčiji razvoj događaja.

„Ne ići na sve ččetiri, to je Zakon. Zar nismo ljudi?" Stvarali smo takvu galamu da nisam primetio gužvu koja je vani nastala dok nije neko, mislim da je to bio jedan od čjudi-svinja koje sam video, gurnuo glavu preko malog,ružičastog stvorenja sličnog ljenivcu i uzbuđeno nešto zavikao, nešto što nisam shvatio. Oni na ulazu jazbine naglo su nestali. Moj majmunoliki čovek je izjurio.Spodoba koja je sedela u mraku ga je sledila (samo sam primetio da je bila velika i nezgrapna i pokrivena srebrnom kosom), pa sam ostao sam. Pre nego sam došao do ulaza začuo sam zavijanje psa.

Sledećeg trenutka stajao sam izvan jazbine s letvom od ležaljke u ruci, dok su mi svi mišići podrhtavali. Ispred mene su stajala skoro sva reda nezgrapnog životinjskog naroda,čije su ružno oblikovane glave bile skrivene njihovim ramenima. Uzbuđeno su gestikulirali. Ostala su poluživotinjska lica upitno buljila iz svojih jazbina.Gledajući u smeru njihovih lica, kroz izmaglicu ispod stabala iza završetka prolaza jazbina, video sam kako dolaze strašne, belo Moreauovoe uši. Zadržavao je psa, a odmah iza njega, dolazio je Montgomery s revolverom u ruci.

Trenutak sam stajao užasnut. Okrenuo sam se i video iza sebe prolaz, ali blokirale su ga nakaze s ogromnim sivim licima i malim žmirkajućim očima koja su gledala prema meni. Pogledao sam naokolo i ugledao, na udaljenosti od šest metara ravno ispred mene, uski prosek u kamenom zidu kroz koji je u senu prodirala zraka svetla."Stani!", uzviknuo je Moreau koračajući levo-desno.

„Držite ga!"

Tada se prema meni okrenulo, najpre jedno lice, a zatim i ostala. Na sreću, njihovi su životinjski umovi bili spori.Zabio sam svoje rame u nezgrapno čudovište koje se okretalo da vidi šta želi Moreau, a zatim sam ga odbacio naprijed prema drugima. Osetio sam kako njegove ruke lete okolo hvatajućja me. Ali nije uspeo. Maleno ružičasto stvorenje sličneo ljenivcu me udarilo, a ja sam mu rasporio vaške ekserom na mom štapu. U sledećem trenutku penjao sam se uz strmu bočnu stazu koja je bila neka vrsta kosog dimnjaka iz klanca.Čuo sam urlanje iza sebe i uzvike:"Ulovite ga! Držite ga!" Iza mene se pojavilo stvorenje sa sivim licem koje je guralo svoju ogromnu masu u rascep. Urlali su: "Napred! Napred!" Popeo sam se uz uski rascep u steni i izašao na sumporno tlo na zapadnoj strani sela tih ljudi-životinja.

Rascep je bio zaista sretan za mene, jer je uski dimnjak koji se dizao ukoso, prečio put najbližim progoniteljima.Trčao sam preko bele površine i niz strmu kosinu kroz razgranato drveće. Došao sam na nisku ravan s visokom trstikom do koje sam se probijao kroz mračne, gusto raslinje. Kada sam zaronio u trstiku, moj najbliži progonitelj je izišao iz rascepa. Na nekoliko minuta sam prekinuo hod. Zrak iza i oko mene se ubrzo ispunio pretećim uzvicima.Čuo sam buku progonitelja u rascepuna vrhu kosine, zatim lomljavu trstike i pucketav lom grana.Neka od stvorenja su režala kao uzbuđene grabežljive zveri. Pas je na levoj strani zavijao. Iz istog smera čuo sam Moreaua i Montgomeryja kako viču.Krenuo sam oštro udesno.Čak mi se i tada činilo da čujem Montgomeryja kako viče da trčim za svoj život.

Ispod nogu sam osetio mekano i muljevito tlo, ali bio sam očajan i jurio sam glavom bez obzira po njemu, spadajući do kolena. Tako sam došao do zavojitog puteljka u trstici.Galama progonitelja mi je prošla s leve strane. Na jednom mestu su tri čudne, ružičaste, skakutave životinje,veličine mačaka, poskakivale ispred mojih nogu. Puteljak se penjao uz brežuljak, preko drugog proplanka pokrivenog belom korom i upadao je ponovo u trstiku.Naglo je skretao paralelno s rubom strmog rascepa, koji je neočekivano zavijao. Još uvek sam trčao svom snagom nisam primetio tu strminu, sve dok se nisam našao u zraku.

Pao sam u strmi klanac koji je bio kamenit i pun bodlji.Magličasta isparavanja, koja su strujala u pramenovima, dolazila su s potočića koji je krivudao sredinom. Bio sam iznenađen tom retkom maglom usred punog dnevnog svetla, ali nisam imao vremena zastati i diviti se. Krenuo sam na desno niz potok, nadajući se da ću u tom smeru stići do mora i imati otvoreni put za utapanje. Tek kasnije sam primetio da sam pri padu ispustio letvu s ekserom.

Klanac se sužavao i, ne razmišljajući, zagazio sam u vodu.Vrlo brzo sam iskočio jer je voda gotovo ključala. Primeti osam da je iznad vrele vode klizala retka, sumporna pena.Istovremeno, klanac je skretao i pojavio se nejasni, plavi horizont. More je bljeskalo na suncu mnoštvom iskrica.Ispred sebe sam video mogućnost smrti. Bio sam vruć i dahtao sam, dok mi je topla krv curila niz lice i ugodno strujala kroz vene. Također sam osećao izvesno uzbuđenje jer su progonitelji bili daleko. Nisam imao snage otići tamo i utopiti se. Zurio sam nazad prema putu kojim sam došao.

Slušao sam. Osim zujanja mušica i cvrčanja nekih malih insekta koji su skakali među trnjem, zrak je bio potpuno tih. Tada sam začuo zavijanje psa, tiho klepetanje i mumljanje, pucketanje biča i glasove. Postajali su glasniji,a zatim su opet slabili. Buka se povukla uz potok i iščezla.Za trenutak je potera prestala, ali sada sam znao koliko ima nade u pomoć od životinjskog naroda.

                                                     

nastavci:Romani u nastavcima 

Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 3

BIĆE U ŠUMI 

 Koračao sam kroz raslinje koje je prekrivalo greben izakuće ne obazirući se kuda idem. Prošao sam kroz senu guste skupine stabala i našao se na drugoj strani grebena, na silaznom putu prema potočiću koji je tekao uskom dolinom. Zastao sam i slušao. Radi udaljenosti ili radi mase gustog zelenila, bio je umrtvljen svaki zvuk koji bi mogao doći iz ograđenog prostora. Zrak je bio tih. Tada se uz šuškanje pojavi zec i pobegne uz kosinu ispred mene.

Oklevao sam, a zatim sam seo na rub sene.

Mesto je bilo ugodno. Potočić je bio skriven bujnom vegetacijom obronaka, osim na jednom mestu gde sam spazio trokutasti komadić njegove svetlucave vode. Na daljoj strani sam, kroz plavkastu izmaglicu, ugledao splet drveća i puzavica, a iznad njih svetlo plavetnilo neba. Tu i tamo je bela ili grimizna mrlja ukazivala na cvetanje neke biljke penjačice. Neko vreme sam odmarao oči na toj sceni, a zatim mi se opet vratila u misli čudna ličnost Montgomeryjevog čoveka. Bilo je previše vruće za suvislo razmišljanje, pa sam pao u umrtvljeno stanje između sna i zbilje.

Iz tog stanja sam se trgnuo, nakon ne znam koliko vremena, radi šuštanja u zelenilu na drugoj strani potoka.Tada se iznad obronka potoka nešto iznenada pojavilo. U početku nisam mogao razabrati šta je to. Sagnulo je svoju okruglu glavu prema vodi i počelo piti. Tada sam vidieo da se radi o čoveku koji hoda na sve četiri, kao životinja. Bio je obučen u plavkastu odeću, imao je crnu kosu; a koža mu je bila bakrene boje. Činilo se da je groteskna ružnoć abila neizbežn aosobina tih otočana. Mogao sam čuti njegovo srkanje vode dok je pio.

Kad sam se nagnuo napred, da ga bolje vidim, ruka mi je dotaknula komad lave koji se otkotrljao niz kosinu.Uzdigao se na noge i promatrao me brišući usta svojom nezgrapnom rukom. Noge su mu bile duge jedva za polovinu tela. Gotovo minut smo zbunjeno buljili jedan u drugoga. Tada se odšuljao u grmlje desno od mene, zaustavljajući se jednom ili dvaput da pogledam unatrag. Mogao sam čuti kako šuštanje paprati polako slabi s udaljenošću i nestaje. Dugo nakon što je nestao,ostao sam da sedim zureći u smeru njegovog odlaska. Moj uspavljujući mir je nestao.

Preplašila me buka iza leđa i, naglo se okrenuvši, ugledao sam treptaj belog repa kunića koji je nestajao iznad kosine. Skočio sam na noge. Pojava tog grotesknog, poluživotinjskog stvorenjao djednom je ispunila poslepodnevnu tišinu. Gledao sam oko sebe vrlo nervozno i požalio sam što nemam oružje. Tada sam pomislio da je čovek koga sam upravo video bio odeven u plavkastu odeću i da nije bio go, kakav bi trebao biti da je divljak. Pokušao sam se uveriti da je, naposletku, on verojatno bio mirne naravi i da tupa okrutnost njegovog izraza nije bila stvarna.

Bio sam vrlo uznemiren tom pojavom. Hodao sam levo uz nagib, okrećući glavu, zagledavajući na sve strane kroz tesno zbijena debla drveća. Zašto bi čovek morao hodati na sve četiri noge i piti ustima? Tada sam opet začuo životinjski krik i, pretpostavivši da se radi o pumi, okrenuo sam se i pošao u dijametralno suprotnom smeru od zvuka. Mene je dovelo do potoka, kojeg sam pregazio, tj krenuo dalje kroz raslinje iza njega.

Iznenadila me velika mrlja živahnog grimiza na zemlji. Kada sam joj se približio, video sam da su to bile posebne gljive, razgranate i naborane kao lisnati lišaj, a pri dodiru su se pretvarale u sluz. Zatim sam u seni bujne paprati naišao naneugodan prizor-lešinu kunića prekrivenu sjajnim muhama, još toplu sa  rastrganom glavom. Zaustavio sam se prestravljen prizorom raspršene krvi. Ovde je najmanje jedan posetilac ostrva bio ubijen! Naokolo nije bilo tragova drugog nasilja. Izgledalo je kao da je bio iznenada zgrabljen i ubijen. Dok sam zurio u malo dlakavo telo nisam mogao shvatiti kako je to učinjeno. Nejasna zebnja u mojoj svesti, otkako sam video neljudsko lice čoveka na potoku, postala je jasnija dok sam tu stajao. Počeo sam shvatati smionost moje ekspedicije među tim nepoznatim ljudima. Gusto zelenilo ispred mene dobivao je novi izgled u mojoj mašti. Svaka sena postajala je nešto drugo-postajala je zaseda i svaki šušanj je postajao pretnja. Izgledalo je da vrebaju nevidljive stvari. Odlučio sam se vratiti prema ograđenom prostoru na plaži. Naglo sam se okrenuo i nahrupio nasilno, možda čak mahnito kroz grmlje, nestrpljiv da opet dohvatim čist prostor pred sobom. Stao sam pre nego sam se pojavio na otvorenom prostoru. Bila je to neka vrsta proplanka u šumi koji je verovatno nastao slučajem. Biljke su već krenule u borbu za slobodnim prostorom, a iza njih je gusti rast debla, savijenih loza i mnoštva gljiva i cveća, ponovo zatvarao vidik. Ispred mene, čučeći iznad ostataka ogromnog oborenog stabla prekrivenog gljivama, još nesvesna mog približavanja, bila su tri groteskna ljudska lika. Jedan od njih je očigledno bila žena, druga  dvojica muškarci. Bili su goli, osim omota grimizne tkanine oko struka, a koža im je bila mutne, ružičasto smeđe boje kakvu još nisam video kod urođenika. Imali su debela gruba lica bez brade, uvučena čela i retku čekinjavu kosu na glavi. Nikada nisam vieo stvorenja tako životinjskog izgleda.

Razgovarali su, ili je jedan od njih govorio drugoj dvojici i bili su suviše zainteresovani da bi primetili šum mog približavanja. Njihali su glave i ramena s jedne strane na drugu. Reči govornika bile su grube i nepovezane , iako sam ih mogao jasno čuti, nisam mogao razabrati štoa govorie. lzgledalo mi je kao da nerazumljivo brbljaju. Odjednom je njegov govor postao kreštav i, šireći ruke, skočio je na noge. Pri tome su ostali počeli jednoglasno brbljati, takođe  dižući se na noge, šIireći ruke i njišući tela u ritmu u kojem su govorili. Primetio sam nenormalnu kratkoću njihovu nogu i sitna nezgrapna stopala. Počeli su polagano kružiti, uz podizanje i udaranje stopala i njihanje ruku, a u njihovoj ritmičkoj recitaciji začuo se prizvuk melodije i refrena koji je zvučao kao "aloola" ili "ballola". Oči su im počele iskriti, a njihova ružna lica su zasjala izrazom neobičnog zadovoljstva. Slina im je curila iz usta bez usana.

Odjednom, dok sam promatrao njihov groteskne i neopisive kretnje, po prvi sam puta jasno shvatio šta me nije uvredilo, šta mi je ulilo dva nepovezana i suprotstavljena utiska krajnje neobičnosti i u isto vreme najneobičnije bliskosti. Tri stvorenja, uključena u taj tajanstveni ritual, imala su ljudski oblik i bila su ljudska bića, ali sa tako očitim držanjem životinje. Svako od tih stvorenja, usprkos ljudskom obliku, dronjcima odeće i gruboj ljudskosti oblika tela, imalo je utkano u sebe, u svoje pokrete, u izraz odobravanja, odnosno čitavu svoju pojavu, neodoljiv utisak svinje, svinjske prljavštine ,nepogrešive oznake životinje.

Ta začuđujuća predstava me obuzela, a zatim su mi najužasnija pitanja preplavila misli. Počeli su skakati u zrak, najpre jedan, pa zatim i ostali, vičućii rokćući. Jedan se poskliznuo i u jednom trenutku se našao na sve četiri, ali se brzo oporavio. Prolazni bljesak čistog životinjstva tih čudovišta bio mi je dovoljan.

Okrenuo sam se, što je moguće tiše i kočeći se povremeno od straha da me ne otkrije zvuk puknute grančice ili šuštanje lišća, povukao sam se natrag u grmlje. To  se dogodilo pre nego sam očvrsnuo i usudio se slobodnije kretati. Jedina pomisao u tom trenutku bila mi je pobeći od tih gnusnih bića, jedva sam primetio da sam se našao na slabo vidljivom puteljku među drvećem. Prelazeći malu čistinu, odjednom sam s neugodnim trzajem video dve nespretne noge među drvećem kako koračaju  šumnim koracima, paralelno sa mnom, na udaljenosti od oko trideset metara. Glava i gornji deo tela bili su mu skriveni spletom puzavica. Naglo sam se zaustavio, nadajući se da me to stvorenje nije primetilo. Istovremeno su se zaustavile i noge. Bio sam tako nervozan, da sam morao prevladavati poriv i baciti se u borbu s najvećim teškoćama. Pažljivo gledajući kroz isprepletenu mrežu razabrao sam glavu i telo nakaze koju sam video dok je pila. Pomaknuo je glavu. U njegovim sam očima video smaragdni sjaj dok me gledao iz sene drveća ,a kada se okrenuo, ta polusvetleća boja je nestala.

Na trenutak je bio nepokretan, a zatim je bešumnim koracima počeo bežati kroz gusto zelenilo. U sledećem trenutku je nestao iza nekoliko grmova. Nisam ga mogao videti, ali sam osećao da se zaustavio i ponovo me počeo promatrati.

Šta je  uopšte bio-čovek ili životinja? Šta je želeo od mene? Nisam imao oružje, pa čak ništap. Bila bi ludost boriti se. U svakom slučaju ta stvar, šta god da je bila, nije imala hrabrosti napasti me. Stisnuvši zube, krenuo sam ravno prema njemu. Borio sam se da ne pokažem strah koji mi je ulevao zebnju u kičmu. Probio sam se kroz splet visokih grmova s ​​belim cvećem i opazio ga naudaljenosti od dvadeset koraka kako me gleda preko ramena i okleva. Napravio sam još jedan ili dva koraka, neprekidno ga gledajući u oči.

Ko si ti?", upitah.

Pokušao mi je uzvratiti pogled. "Ne!", reče na naglo, okrene se i odskoči od mene kroz nisko raslinje. Ponovno se okrenuo i zagledao u mene. Oči su mu jako sjajile iz pitome pod drvećem.

Srce mi je bilo u grlu, ali osećao sam da mi je blef bio jedina šansa, pa sam polagano hodao prema njemu. Ponovno se okrenuo, a onda je nestao u tami. Još jednom mi se učinilo da sam ugledao sjaj njegovih očiju i to je bilo sve.

Po prvi put sam primetio kako kasni sati mogu uticati na mene. Sunce je zašlo tek prie nekoliko minuta. Nagli tropski sumrak već se pojavio na istočnom nebu i prvi brćni leptiri su nečujno lepršali oko moje glave. Ako sam želeo izbeći provesti noć među nepoznatim opasnostima tajanstvene šume, morao sam se žurno vratiti u ograđeni prostor. Pomisao o povratkuu to sklonište prožeto bolom mi je teško padala, ali još teže pomisao da će me uhvatiti mrak i sve ono što taj mrak skriva. Bacio sam još jedan pogled u tamne sene koje su progutale to neobično stvorenje, a tada sam pronašao put nizbrdo prema potoku, hodajući po mojoj prosudbi, u smeru iz kojeg sam došao. 

Hodao sam žustro, zbunjen događajima, i odjednom sam se našao na zaravni, među razasutim drvećem. Bezbojna jasnoća, koja nastaje nakon sunca, bila je tamna. Plavetnilo neba iznad mene postalo je gusto, a zvezde su se jedna po jedna probale svojim slabašnim svetlom. Prostori među drvećem, praznine udaljene vegetacije, koji su bili maglovito plavi na dnevnom svetlu, postali su crni i tajanstveni.Žurio sam. Boje su nestale sa sveta. Vršci drveća isticali su se prema svetlom plavetnilu neba tamnom siluetom i sve ispod te granice slevalo se u bezobličnu crninu. Drveće je ovde bilo retkeo, a gusto raslinje je bilo bujnije. Iza toga se nalazio prazan prostor pokriven belim peskom, a zatim opet prostor s isprepletenim grmljem. Ne sećam se da sam pre prešao taj proplanak pokriven peskom. Zabrinjava me slabo šuštanje na desnoj strani. Isprva sam mislio da je to samo moja mašta, jer kad bih stao bilo je tiho i nije se čulo ništa osim noćnog povetarca u vršcima drveća. Kada sam opet žurno krenuo čula se jeka mojih koraka.

Udaljio sam se od gustiša, držeći se što je moguće više otvorenog prostora i nastojao sam povremenim, naglim okretanjem iznenaditi to nešto u pokušaju da me zaskoči. Ništa nisam video, a ipak je stalno rastao moj osećaj nečije prisutnosti. Produžio sam korak i, nakon nekog vremena, došao do malog brežuljka, prešao ga i oštro se okrenuo, očekujući ga s druge strane. Pojavio se crn i jasno ocrtan oblik na tamnom nebu. Bezoblična pojava za trenutak se izdigla iznad horizonta i opet nestala. Uverio sam se da mi se još jednom prišuljao moj protivnik žutosmeđeg lica. Tome se pridružila još jedna neugodna spoznaja, a to je da sam izgubio put.

Neko vreme sam žurio beznadno zbunjen i progonjen tom tajnovitom pojavom. Šta god da je to bilo, to biće nije imao hrabrosti za napad ili je čekalo da me uhvati nepripremljenog. Namerno sam se držao na otvorenom. Povremeno bih se okrenuo i slušao. Napola sam uverio samog sebe da je moj progonitelj napustio lov ili da je bio samo proizvod moje nesređene mašte. Tada sam začuo zvuk mora. Ubrzao sam korak gotovo u trk i istovremeno iza sebe začuo spoticanja,.

Naglo sam se zaustavio i zagledao u nejasno drveće. Izgledalo je kao da jedna crna senka skače u drugu. Ukočeno sam slušao i nisam čuo ništa osim zujanja krvi u ušima. Pomislio sam da su mi živci rastrojeni i da me mašta vara, pa sam se opet odlučno okrenuo prema zvuku mora. Val iznad nepravilnog kamenog grebena, zasjao je svojim bledim svetlom. Na zapadu se zodijačko svetlo mešalo sa žutim sjajem večernje zvezde. Obala se spuštala daleko od mene prema istoku, a na zapadu je bila pokrivena ramenom brega. Tada sam se prisetio da je Moreauova plaža ležala prema zapadu. 

Iza mene je pukla grančica i nešto je šušnulo. Okrenuo sam se i našao se pred tamnim drvećem. Nisam video ništa ili sam nasuprot tome, video previše. Svaki tamni oblik u mraku ima svoje zlokobno značenje, daje utisak posebne oprezne pažnje. Tako sam stajao možda celu minutu, a zatim jednim okom gledajući još uvek drveće, okrenuo sam se prema zapadu s namerom da pređem rt. Kada sam se pokrenuo, jedna skrivena sena je krenula za mnom.

Srce mi je ubrzano tuklo. Široki zavoj plaže na zapadu je postao vidljiv, pa sam se ponovo zaustavio. Bešumna sena se zaustavila dvanaest metara iza mene. Mala tačka svetla se pojavila na udaljenom zavoju krivulje. Sivo prostranstvo peskovite plaže je ležalo bledo pod svetlom zvezda. Ta mala tačka svetla bila je udaljena oko tri kilometra. Da bih došao na plažu morao sam proći kroz drveće, gde su se skrivale sene, a zatim niz nagib s grmljem.

Sada sam mogao jasnije videti stvora. To nije bila životinja, jer je stajao uspravno. Otvorio sam usta da nešto kažem, ali mi je slina u grlu zagušila glas. Pokušao sam ponovo izavikao: "Tko je tamo?" Nije bilo odgovora. Nastavio sam koračati. Stvor se nije pomaknuo, nego kao da se uvukao u sebe. Noga mi je udarila u kamen, što mi je dalo ideju. Nisam skidao oči sa  crnog oblika ispred sebe ni kada sam se sagnuo i zgrabio taj komad kamena, ali se pri mom pokretu stvar naglo okrenuo, kao što to može napraviti pas, i pogureno se odšuljao u najbliži mrak. Tada sam se prisetio iskustava iz škole s velikim psima. Omotao sam kamen u rupčići zavrtio ga oko ručnog zgloba. Začuo sam pokret daleko među senama-stvor kao da se povlačio.Tada me preplavilo napeto uzbuđenje. Obilno sam se oznojio i počeo sam drhtati. Moj se protivnik počeo povlačiti videvši oružje u mojoj ruci.

Trebalo mi je dosta vremena dok sam prikupio oodlučnost i krenuo dalje, kroz drvećei grmlje preko ka rtu, prema plaži. Na kraju sam to učinio trčeći. Kada sam se probio kroz gustiš do peska čuo sam da mi neko dolazi iza leđa. Potpuno sam izgubio glavu od straha i počeo trčati preko peska. Do mene  je dopiralo brzo tapkanje mekanih stopala progonitelja. Divljački sam uzviknuo i udvostručio korak. Nekoliko mutnih crnih stvari, oko tri do četiri puta većih od kunića, doskakalo je s plaže prema grmlju dok sam prolazio.

Dok živim, sećaću se užasa tog progona. Trčao sam blizu ruba vode i, tu i tamo, čuo pljusak stopala koja su me stizala. Daleko, beznadno daleko, bilo je žuto svetlo.  Noć oko nas bila je tamna i tiha. "Pljus, pljus", dolazile su noge progonitelja sve bližei bliže. Osećao sam da mi nestaje zraka jer nisam imao uslove. Dahtao sam i osećao u boku bol kao od noža. Shvatio sam da će me dostići daleko pre nego dođemo do ograđenog prostora, pa sam se očajan i boreći se za dah, okrenuo prema njemu i, kada me je stigao, udario ga svom snagom. I kamen je odleteo iz poveza rupčića kada sam to učinio. Kod okretanja, stvor koji je trćao na sve četiri, uspravio se na noge i kamen je pogodio njegovu levu slepoočnicu. Lubanja je glasno zazvučala i čovek-zver je posrnuo prema meni, odgurnuo me rukama i spotaknuo se pored mene. Pao je ničice na pijesak s licem prema vodi. Ostao je nepomično ležati.

Nisam se mogao prisiliti da se približim toj tamnoj hrpi. Ostavio sam ga ležati dok su se oko njega dizali valovi. Pod tihim zvezdama sledio sam svoj put prema žutom svetlu. S pozitivnim učinkom olakšanja začulo se bolno stenjanje pume koje me isteralo na istraživanje te tajanstvene zemlje. Iako sam bio slab i užasno umoran, prikupio sam svu svoju snagu i ponovo počeo trčati prema svetlu. Učinilo mi se da čujem glas koji me zove.

ČOVEKOV PLAČ

Kada sam prispeo blizu kuće, video sam da svetlo sjaji iz otvorenih vrata moje sobe. Začuo sam iz mraka, pored tog narančastog, svetlog ugla Montgomeryjev glas kako viče: "Prendick!" Nastavio sam trčati i ponovo sam ga začuo. Odgovorio sam slabašnim: "Alo!" U sledećem trenutku sam posrnuo prema njemu.

Gde ste bili?", reče držeći me na udaljenosti ruke, tako da je svetlo padalo na moje lice. „Oboje smo bili tako zaposleni da smo, do pre pola sata, zaboravili na vas."

Poveo me u sobu i poseo na ležaljku. "Nismo mislili da ćete satima istraživati ​​ostrvo bez da nam to kažete", reče.

„Uplašio sam se... ali...što... hej!

Napustile su me zadnje snage i pao sam na prsa. Mislim da mu je pričinilo veliko zadovoljstvo da mi da mi konjak.

"Zaboga", reče, "zatvorite ta vrata."

Susreli ste neke od naših zanimljivosti, zar ne?" Zatvorio je vrata i vratio se k meni. Nije me dalje ispitivao nego mi je dao još konjaka i vode i prisilio me da nešto pojedem.Bio sam u kolapsu. Rekao je nešto nejasno o tome da me zaboravio upozoriti i kratko me upitao što sam video kada sam izišao iz kuće

Odgovorio sam mu sažeto u iskidanim rečenicama. „Recituj mi šta sve to znači?", rekao sam na granici histerije. "Nije ništa tako strašno, ali mislim da vam je dosta za jedan dan." Puma je odjednom ispustila oštar krik pun boli. Poluglasno je ispustio kletvu: "Proklet bio ako ovo mesto nije gore od Gower Streeta sa svim svojim mačkama.

Montgomery, ko je bio taj stvor koji me sledio?",upitah. Je li to bila životinja ili čovek?

„Ako ne budete dobro spavali", odvrati, "nećete sutra biti pri sebi."

Stajao sam okrenut prema njemu. "Ko je bio taj stvor koji me sliedio?", ponovo sam upitao. Gledao me direktno u oči popreko iskrivivši usta. Njegove oči, koje su  izgledale sjajne pre jedne minute, ugasile su se.

Iz vaše priče", reče, "mislim da je to bila utvara." Osetio sam jaku razdraženost, koja je prošla kao što se i pojavila. Ponovo sam se bacio u ležaljku i pritisnuo ruke na čelo.

Puma je opet počela.

Montgomery je došao iza mene i stavio mi ruku na rame. "Vidite Prendick", reče, "to nije moja stvar ako izlazite na to naše smešno ostrvo . Ali nije sve tako loše kao što vam se čini. Vaši živci su se našalili s vama. Daću vam nešto, što će pomoći da zaspite. To će vas držati satima. Vi jednostavno morate zaspati ili ja neću odgovarati za vas."Nisam odgovorio. Sagnuo sam se i pokrio lice rukama.Vratio se držeći u rukama malu ericu tamne tekućine. Dao mi ju je. Uzeo sam je bez otpora i on mi je pomogao da se popnem u ležaljku.

Kada sam se probudio, već je uvelikeo bio dan. Neko vreme sam ležao  buljeći u plafon  iznad sebe. grede, kako sam primetio, bile su napravljene od brodske građe. Kada sam okrenuo glavu, na stolu sam ugledao obrok pripremljen za mene. Osetivši glad  hteo sam se izvući iz ležaljke koja me, vrlo ljubazno izlazeći u susret mojoj želji, izvrnula na pod na sve četiri noge.

 

Ustao sam i seo ispred hrane. U glavi mi je bilo mutno i tek sam se nejasno prisećao stvari koje su se dogodile noću. Jutarnji povetarac je vrlo ugodno duhvao kroz prozor bez stakla, pa je to i hrana doprinielo ugodi životne udobnosti koji sam osetio. Iza mene su se otvorila vrata koja su iz unutrašnjosti vodila u dvorište. Okrenuo sam se i ugledao Montgomeryjevo lice.

Dobro, strašno sam zaposlen", reče zatvorivši vrata. Kasnije sam otkrio da ih je zaboravio ponovo zaključati.

Prisetio sam se izraza njegovog lica prošle noći, a uz to sam se prisetio svega što sam doživeo. Upravo kada se strah vratio, ponovo sam začuo zvuk iznutra, ali ovaj  put nije bila puma. Progutao sam zalogaj koji mi je zastao u ustima i slušao. Tišina, osim šapata jutarnjeg povetarca. Počeo sam verovati da su me uši prevarile.

Nakon duge pauze nastavio sam jesti, ali s naćuljenim ušima. Začuo sam nešto slabašne i duboko. Sedeo sam kao zamrznut. Iako je bilo slabašne i duboko, dirnulo me dublje nego sve odvratne stvari koje sam do tada čuo iza zida. Nije bilo greške u vrsti mutnih, isprekidanih zvukova. Uopšte nije bilo sumnje o njihovu izvoru. Jer to je bilo stenjanje, isprekidano jecajima i dahtanjem od muke. To nije bila životinja-mučili su ljudsko biće.

Kada sam to shvatio, u tri koraka sam prešao sobu, zgrabio kvaku na vratima prema dvorištu i širom ih otvorio. "Prendick, čoveče! Stani!", vikao je Montgomery trčeći prema meni.

Preplašeni lovački psi su zavijali i režali. Video sam  grimiznu krv u slivniku i osetio poseban karbolni miris kiseline. Tada sam kroz otvorena vrata video, u mutnom svetlu sene, nešto vezano uz okvir, bolno izranjeno ,crveno i povezano. Tada se, brišući to, pojavilo Moreauovo staro lice-belo i užasno. Odmah me, crveno umrljanom rukom, zgrabio za rame, okrenuo oko stopala i bacio glavačke natrag u sobu. Podigao me kao da sam malo diete. Pao sam čitavom dužinom na pod i vrata su tresnula, sakrivši njegovo jako uzbuđeno lice. Začuo sam okretanje ključa u bravi i protestiujući Montgomeryjev glas

Uništava moj životni rad", čuo sam kako mu kaže Moreau.

"On ne razume", reče Montgomery i još nešto što nisam dobro čuo.

Moreau reče: "Više ne mogu štedeti vreme." Ostatak nisam čuo. Podigao sam se i stajao dršćući, uskovitlanim mislima od najužasnijih događaja. Je li moguće da se ovdj e dogadaju stvari kao što je vivisekcija čoveka? Pitanje je bljesnulo kao munja preko olujnog neba i odjednom se zamagljeni užas mog uma pretvorio  u živo shvaćtanje opasnosti u kojoj sam se našao.

nastavci:Romani u nastavcima  

Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 2

 

OPAKI LAĐARI 

 Videvši da sam stvarno bio prepušten sudbini, otočani suse sažalili. Struja me je lagano nosila prema istoku, približavajući me koso prema ostrvu, te sam s velikim olakšanjem video kako se veliki čamac okreće i vraća prema meni. Bio je teško opterećen i mogao sam opaziti,kada je došao bliže, Montgomeryjeva pratioca bele kose i širokih ramena, kako zgrčen sedi s psima među sanducima u stražnjem delu čamca. Ta me osoba gledala nepomično i bez reči. Nakaza crna lica zurila je u mene pogurena blizu pume. Pokraj njih su bila tri čoveka-tri momka neobično surova izgleda na koje su lovački psi divlje režali.

Montgomery, koji je upravljao, doveo je čamac do mene, ustao, uhvatio uže za vezanje mog čamca i pričvrstio ga na rudo kormila kako bi me teglio jer na velikom čamcu nije bilo mesta.

Tada sam već prebrodio histeričnu fazu i dosta hrabro sam odgovorio na njegov pozdrav kada se približio. Rekao sam mu da mi je čamac skoro potopljen pa mi je dodao lopaticu za crpljenje. Naglo zatezanje užeta između čamaca odbacilo me unazad. Neko sam vreme bio zauzet crpljenjem vode.

Dok je u čamcu bilo vode (voda je učamac došla radi tegljenja, a inače je bio potpuno čitav), nisam imao vremena ponovno gledati ljude u velikom čamcu. Čovek bele kose me još uvek uporno promatrao, ali kako sam sada tumačio, s izrazom određene neodlučnosti. Kada su nam se oči susrele, pogledao je lovačkog psa koji mu je sedio omeđu kolenima. Bio je snažno građen, kako rekoh, s finim čelom i vrlo grubim oblikom lica, a njegove oči imale su neobične nabore kože iznad kapaka, koji se inače pojavljuju u odmakloj dobi. Spušteni krajevi usta su mu davali izraz ratoborne odlučnosti. Govorio je Montgomeryju suviše tihim glasom da bih ga mogao čuti.Moje oči su prešle s njega na njegova tri čoveka, odnosno čudnu posadu. Video sam samo njihova lica na kojima je bilo nešto, nisam znao što, ali je u meni izazvalo grč gađenja. Neprekidno sam ih gledao i nije me napuštao taj osećaj, iako nisam mogao videti što ga je izazvalo. Tada mi je izgledalo da su ti ljudi smeđi, ali su njihovi udovi bili neobično umotani u neki tanki, prljavi, beli materijal do prstiju i stopala. Ranije nikada nisam video tako umotane ljude, a žene samo na Istoku. Imali su i turbane ispod kojih su me promatrala njihova zlobna lica s izbočenim donjim vilicama i širokim očima. Imali su ravnu, crnu kosu sličnu konjskoj dlaci i izgledalo je da telesnom gradom već pri sedenju nadvisuju sve ljudske rase koje sam vidio. Belokosi čovek, za kojeg sam bio siguran da je visok dobra dva metra, bio je sedećke za glavu manji od bilo koga od njih trojice. Kasnije sam video da nijedan od njih nije bio stvarno veći od mene, ali njihov trup je bio abnormalno dugačak, a bedra kratka i neobično iskrivljena. U svakom slučaju, bili su začuđujuće ružna grupa. Preko njihovih glava, ispod prednjeg čekrka, virilo je crno lice čoveka čije su oči svetlile u mraku. Kada sam se zagledao u njih, primetili su, i svi su okrenuli glave odmog direktnog pogleda i gledali su me načudan, prikriven način. Pomislio sam da im to smeta, pa sam prebacio pažnju na ostrvu kojemu smo se približavali.

Bio je nizak i pokriven gustom vegetacijom, pretežno nekom vrstom palmi koja je za mene bila nova. Iz jedne tačke se u beskrajnu visinu, ukoso, dizala tanka, bijelaspirala pare, koja se zatim raspršivala poput paperja. Sada smo se nalazili u zagrljaju širokog zaliva, okruženog s obe strane niskim brežuljcima. Plaža je imala tamno sivi pesak i koso se uzdizala do grebena, možda dvadeset ili dvadeset pet metara iznad razine vode i neravno se sastajala s drvećem i raslinjem.

Na pola puta nalazila se pravougaona ograda od nekog sivkastog kamena, za kojeg sam kasnije otkrio da je bio delomično sastavljen od koralja, a delomično od lave građene od plavučca. Dva slamnata krova virila su iz unutrašnjosti ograde. Uz vodu nas je čekao neki čovek. Dok smo još bili daleko, činilo mi se da sam video još neka nakazna stvorenja kako bježe u grmlje iznad kosine, ali kada smo prišli bliže, nisam video niti jednoga. Čovek je bio umerene visine i crnačkog lica. Imao je široka usta, gotovo bez usnica, izuzetno slabašne ruke, dugačka, tanka stopala i savinute noge, a stajao je, s isturenim, grubim licem, buljeći prema nama. Bio je obučen kao Montgomery i njegov belokosi pratilac: u jaknu i hlače od plavog platna. Kada smo došli još bliže, to stvorenje je počelo trčati amo-tamo po plaži, čineći najgrotesknije kretnje.

Na Montgomeryjevu zapoved, četiri osobe su iskočile izvelikog čamca i vrlo nespretnim kretnjama povukle čekrke. Montgomery nas je doveo u malo, usko pristanište iskopano na plaži. Tada je čovek na plaži požurio premanama. To pristanište, kako sam ga zvao, bio je zapravo samo jarak, dovoljno dugačak u toj fazi plime da prihvati veliki čamac. Čuo sam kako je pramac udario u pesak. Odbacio sam čamac od kormila velikog čamca lopaticom za crpljenje i pristao na obalu oslobađajući uže za vezanje.Trojica umotanih Ijudi su se spretnim pokretima uzverali na pesak i nastavili su iskrcavati teret uz pomoć čoveka na plaži. Posebno su me pogodili neobični pokreti nogu trojice omotanih i bandažiranih lađara, ne radi ukočenosti, nego neobične iskrivljenosti, jer kao da su bile postavljene na krivom mj estu. Psi su režali i zatezali svoje lance skačući prema tim ljudima kada se s njima iskrcao belokosi čovek. Tri velika čoveka su međusobno razgovarala grlenim glasovima. Čovek koji nas je čekao na plaži počeo je s njima uzbuđeno čavrljati, mislio sam na stranom jeziku, i ubrzo su stavili ruke na neke omote složene blizu krme. Negde sam čuo takav govor, ali nisam se mogao setiti gdj e. Belokosi čovek je stajao, boreći ses gužvom koju je stvaralo šest pasa, izvikujući naredbe preko njihove galame. Montgomery se, nakon što je skinuo kormilo, takođe iskrcao i svi su počeli raditi na stovaru. Bio sam previše iscrpljen dugim gladovanjem i suncem, koje me pržilo po nepokrivenoj glavi, da bih mogao ponuditi svoju pomoć.

Izgledalo je da se belokosi čovek setio moje prisutnosti, pa mi je prišao.

"Izgledate", rekao je, "kao da niste dovoljno doručkovali."

Njegove male oči bile su sjajno crne ispod teških obrva.
"Moram se ispričati zbog toga. Sada ste naš gost i moramo vas ugostiti, iako ste, kao što znate, nepozvani." Prodorno me je pogledao u lice. "Mongomery kaže da ste obrazovan čovek, gospodine Prendick. Kaže da znate nešto o nauci. Mogu li vas pitati šta to znači?"

Rekao sam mu da sam proveo nekoliko godina na Kraljevskom fakultetu i da sam izvršio neka biološka istraživanja kod Huxleyja. Na to je lagano podigao obrve.

"To donekle menja situaciju gospodine Prendick", reče on s nešto više poštovanja u pristupu. "Slučajno smo mi ovde biolozi. Ovo je neka vrsta biološke stanice." Zadržao je pogled na čoveku u belom koji je bio zaposlen vučenjem pume na valjcima prema dvorištu ograđenom zidom. "U najmanju ruku ja i Montgomery", dodao je. "Ne mogu vam reći kada ćete moći otići odavde. Nismo ni na jednom plovnom putu. Brod vidimo jednom u dvanaest meseci, ili tako nekako."

Naglo me je napustio i krenuo uz plažu iza te grupe i mislim da je ušao u ograđeni prostor. Ostala dvojica su s Montgomeryjem slagala hrpu malih paketa na niska kolica s kotačima. Jama se još nalazila u dugačkom čamcu sa sanducima za kuniće. Lovački psi su još bili privezani za veslačke klupice. Gomila stvari bila je naslagana i tri čoveka su držala kolica. Osetili su težinu od jedne tone ili više nakon što je ukrcana puma. Sada ih je Montgomery ostavio i, vraćajući se meni, ispružio ruku.

"Zadovoljan sam",rečeon, "svojom ulogom. Kapetan je bio glupi magarac. Učinio je stvari vrla napete za vas".

"To ste bili vi", rekoh, "koji ste me opet spasili."

"To zavisi.

Obećavam da ćete videti da je ovo ostrvo paklenski zanimljivo mesto. Pažljivo bih se kretao da sam na vašem mestu. On... ", oklevao je, pa je izgledalo da je promenio mišljenje o onome što je hteo reći. "Želeo bih da mi pomognete s tim kunićima", reče.

Njegovo je postupanje s kunićima bilo neobično. Motao sam se u čamcu s njim i pomogao mu izvući na obalu jedan od sanduka. Čim smo to napravili, otvorio je vrata na sanduku i, naginjući ga na jednu stranu, istresao njegov živi sadržaj na tlo. Ispali su u napetoj gomili, jedan preko drugoga. Pljesnuo je i oni su nakon toga odjurili svojim skakutavim hodom uz plažu. Mislim da ih je bilo petnaest ili dvadeset."

"Rastite i množite se moji prijatelji", reče Montgomery."Popunite ostrvo. Ovd e smo imali određeni manjak mesa."

Dok sam gledao kako nestaju, belokosi čovek se vratio s bocom konjaka i nekoliko biskvita.

"Nešto da možete nastaviti,Prendick",reče mnogo srdačnijim tonom nego ranije.

Nisam se ustručavao, nego sam se odmah dao na posao s biskvitima, dok je belokosi čovek pomagao Montgomeryju osloboditi još više kunića. Do kuće, u kojoj je bila puma, dopremljena su tri velika sanduka. Konjak nisam ni dirnuo jer sam od rođenja apstinent.

ZABRAVLJENA VRATA

Čitatelji će verovatno shvatiti da je u početku za mene sve bilo tako neobično i da je moj položaj bio posledica tako neočekivanih događaja da nisam mogao raspoznati relativnu neobičnost ove ili one stvari. Sledio sam ljamu uz plažu, kada me dostigao Montgomery i tražio da ne ulazim u ograđeni prostor. Primetio sam da je puma u svom kavezu i da je gomila paketa bila postavljena izvan ulaza u taj četverokut.

Okrenuo sam se i vidieo da je veliki čamac sada prazan, da je isplovio iz jarka i da je nasukan na pesak. Belokosi čovek je hodao prema nama. Oslovio je Montgomeryja.

"I sada dolazi na red problem ovog nepozvanog gosta. Šta ćemo s njim?"

"On zna nešto o nauci", reče Montgomery. "Nestrpljivo čekam da se ponovno vratim na posao s novim materijalom", reče belokosi čovek pokazujući prema ograđenom prostoru. Oči su mu se zasvetlile.

"Zaista ti verujem", reče Montgomery u najsrdačnijem tonu.

"Ne možemo ga poslati tamo, a nemamo vremena da mu sagradimo novu kolibu. Sigurno mu još ne možemo pokloniti poverenje."

"U vašim sam rukama", rekoh. Ne znam šta je mislio pod tim "tamo".

"Razmišljao sam o nekim stvarima", odgovorio je Montgomery.

"Imam sobu s vanjskim vratima."

"To je to",reče spremno stariji gledajući prema Montgomeryju i sva trojica krenusmo prema ograđenom prostoru.

"Žao mi je držati se tajnovito, ali setite se da ste nepozvani. Naša mala ustanova ovde sadrži tajnu ili nešto slično, a zapravo je jedna vrsta modrobradove sobe. Za razumnog čoveka ništa strašno, ali sad dok vas još nepoznajemo..."

"Zasigurno"- rekoh, "bio bih budala, kada bih se uvredio na odbijanje poverenja."

Iskrivio je svoja tvrda usta u lažni osmeh. Bio je od onih mrkih ljudi koji se smeju s uglovima usta prema dole, čime je odao priznanje mojoj popustljivosti. Prošli smo popred ograđenog prostora. To su bila teška drvena vrata, uokvirena gvožđem i zabravljena. Teret iz velikog čamca bio je naslagan izvan njih, a iza ugla smo naišli na mali kućni prilaz koji ranije nisam primetio. Belokosi čovek je izvadio svežanj ključeva iz džepa svoje zamašćene plave jakne, otvorio ta vrata i ušao. Posebno su me se dojmili njegovi ključevi i razrađeno zaključavanje mesta, čak i kada ga je mogao nadgledati. Sledeći ga našao sam se u malom stanu, nameštenom jednostavno, ali ne neudobno. Unutarnja vrata, koja su bila pritvorena, otvarala su se u popločeno dvorište. Montgomery je odjednom zatvorio ta unutarnja vrata. Mreža za spavanjeje bila obešena preko mračnijeg ugla sobe, a mali prozor bez stakla, zaštićen željeznom šipkom, gledao je prema moru.

Belokosi mi je rekao da će to biti moj stan. Unutarnja vrata, za koj je rekao da će ih "iz strah od nezgoda "zaključati na drugoj strani, bila su moja granica prema unutrašnjosti. Prizvao je moju pažnju zgodnoj ležaljci ispod prozora i jednoj zbirci starih knjiga na polici pored viseće mreže, koje su, kako sam primetio, bile uglavnom knjige iz područja hirurgije i izdanja klasika na čatinskom igrčkom (jezicima koje sam s teškoćom čitao). Napustio je sobu kroz vanjska vrata kako bi izbegao ponovno otvaranje unutarnjih.

"Obično ovde jedemo", reče Montgomery i zatim kao u nedoumic izađe za njim. Čuo sam kako zove Moreaua i mislim da, u tom trenutku, to nisam primio k znanju. Dok sam pregledavao knjige na polici doprlo mi je do svesti pitanje: "Gde sam pre već čuo ime Moreau?" Seo sam ispred prozora, izvadio preostale biskvite i poje ih s velikim apetitom. "Moreau!

Kroz prozor sam video jednog od tih neopisivih ljudi u belom kako vuče sanduk po plaži U trenutku ga je sakrio okvir prozora.Tada sam, iz sebe, začuo umetanj i okretanje ključa u bravi. Uskoro sam začuo, kroz zatvorena vrata, galamu lovačkih pasa koji su bili dovedeni s plaže. Nisu lajali nego su dahtali i čudno režali. Mogao sam čuti brzo tapkanje njihovih nogu Montgomeryjev glas koji ih je umirivao.

Dojmila me razrađena tajnovitost te dvojice ljudi u odnosuna sadržaj mesta i neko vreme sam razmišljao o tome i poznatosti imena Moreau. Ali ljudsko pamćenje je tako čudno da nisam mogao prizvati to čuveno ime u njegovoj pravoj povezanosti. Odatle su moje misli prešle na neodređenu čudnovatost deformisanog čoveka na plaži. Nikada nisam video takav način hoda i tako čudne kretnje kao one koje je pravio dok je vukao sanduk.Prisetio sam se da me nijedan od tih ljudi nije oslovio, iako sam većinu od njih uhvatio kako me ponekad gledaju na posebno prikriven način, sasvim različito od otvorenog buljenja neizveštačenih divljaka. Zaista su svi izgledali jako ćutljivo, a kada su i govorili, imali su vrlo nesiguran glas. Što s njima nije bilo u redu? Tada sam se prisetio očiju nespretnog čoveka koji je bio s Montgomeryjem.

Upravo kada sam pomislio na njega, on je ušao. Bio je odeven u belo i nosio je mali poslužavnik s kafom i kuhvanim povrćem na njemu. Teško sam potisnuo trzaju užasa kada je došao ljubazno se priginjući i postavljajući poslužavnik na sto, ispred mene. lznenađenost me je paralizovala. Ispod njegovih vlaknastih kovrči, video sam mu uvo koje je iznenada iskočilo iznad mene, blizu mog lica. Čovek je istaknuo uši, pokrivene finom, smeđom dlakom!

"Vaš doručak gospodine", reče.

Buljio sam u njegovo lice ne pokušavajući mu odgovoriti. Okrenuo se i krenuo prema vratima čudno me promatrajući preko ramena. Dok sam ga gledao,nekim čudnim procesom nesvesnog razmišljanja u glavi mi se rodila rečenica: "Moreauove divote!" Je li to bilo to?"Moreauove! Ah!" Vratio sam se u mislima deset godina unazad. "Moreauove grozote!" Rečenica je u tom trenutku slobodno kružila mojim mislima, a tada sam je video ispisanu crvenim slovima na malenom letku boje kože. Čitanje je izazivalo jezu i strah. Tada sam se jasno setio svih pojedinosti. Taj davno zaboravljeni letak vratio mi se u pamćenje s početnom jasnoćom. Bio sam tada samo dečarac, dok je Moreau pretpostavljam imao već pedeset. Bio je istaknut i uticajan fiziolog, dobro poznat u naučnim krugovima po izvanrednoj maštovitosti i gruboj neposrednosti u raspravama.

Je li to taj isti Moreau? Objavio je nekoliko vrloi znenađujućih činjenica u vezi transfuzije krvi i bio je poznat po vrednom radu na patološkim izraslinama. Tada je njegova karijera iznenada prestala. Morao je napustiti Englesku. Novinar je, s namerom da objavi senzacionalnao tkrića, dobio pristup njegovoj laboratoriji u svojstvu asistenta. Uz pomoć šokirajuće nezgode (ako je to bila nezgoda), njegov je stravični letak postao poznat. Na dan njegovaog objavljivanja, bedni pas, oderan i osakaćen na razne načine, pobegao je iz Moreauove kuće. To je bilo ludo vreme i jedan čuveni izdavač, rođak privremenog laboratorijskog asistenta, prizvao je savest nacije. Nije bilo prvi put da se savest okrene protiv istraživačkih postupaka. Doktor je, jednostavno, bio isteran iz zemlje. Možda je to i zaslužio, ali ja još uvek mislim da su mlaka podrška njegovih suradnika na istraživanjima i njegovo isključivanje iz društva naučnika bili sramotna stvar. Po pričanju novinara neki od njegovih eksperimenata bili su nužno okrutni. Možda je kupio svoj društveni mir napuštajući istraživanja, ali ih je očigledno jako zavoleo, kao i mnogi drugi koji su jednom pali pod njihov nadvladavajući čar. Bio je neoženjen i zaista se nije morao brinuti ni očemu, osim o vlastitom interesu.

Stekao sam uverenje da je to morao biti isti čovek. Sve je ukazivalo na to. Postalo mi je jasno čemu je bila namenjena puma i druge životinje, koje su sada bile dovedene, s ostalom prtljagom, u ograđeni prostor iza kuće. Zanimljiv, nejasan zadah, dašak nečeg poznatog, vonj nečeg što je bilo u pozadini mog svesnog trenutka, odjednom je izbio u prednji plan mojih razmišljanja. To jebio antiseptički miris prostora za sterilizaciju. Čuo sam kroz zid pumu kako reži i psa koji je zavijao kao da je udaren.

Za čoveka koji se bavi naukom, zasigurno nije bilo ničeg užasnog u vivisekciji' i njezinoj tajnovitosti. Nekim čudnim skokom u mojim mislima, uspravljene uši i svetleće oči Montgomeryjeva pratioca pojavile su se ispred mene izazivajući neugodan utisak. Buljio sam pred sebe u zeleno more, smrzavajući se pod osvežavajućim povetarcem i puštao da se ta i druge čudne uspomene, od poslednjih nekoliko dana, love kroz moje misli.

Šta je to moglo značiti? Zaključani ograđeni prostor na osamljenom ostrvu, čuveni naučnik na području vivisekcije i ti nakazni, iskrivljeni ljudi?' (Vivisekcija-rezanje živog organizma, vršenje operacije na živoj životinji u svrhu proučavanja organizma; op. prev.)

 
PUMINI KRIKOVI

Montgomery je prekinuo moju zbrku tajanstvenih razmišljanja i sumnji oko jedan sat, a pratio ga je njegov groteskni pomoćnik, noseći poslužavnik s kruhom, nekim zelenilom i jelima, bocom viskija, vrčem vode i tri čaše, te nožem. Postrance sam bacio pogled na to čudno stvorenje i vidieo da me promatra svojim neobičnim, nemirnim očima. Montgomery je rekao da bi sa mnom rado ručao, ali da je Moreau previše zauzet nekim poslom i da ne može doći

"Moreau!", rekoh. "Znam to ime."

"Đavola znate!", reče on. "Kakva sam budala bio što sam vam ga spomenuo! Mogao sam znati. To će vam svakako dati nagoveštaj naše tajne. Viski?"

"Ne hvala, ja sam apstinent."

Voleo bih da sam i ja. Nema koristi zaključavati vrata nakon što je konj ukraden. Ta paklena stvar me i dovela ovde. To i maglovita noć. Mislio sam da imam sreću kada mi je Moreau ponudio da će me povesti. Neobično."

"Montgomery", rekoh iznenada kada su se zatvorila vanjska vrata. "Zašto je vaš čovek naćulio uši?"

"Prokletstvo!", reče on s punim ustima od prvog zalogaja.Trenutak je buljio u mene, a zatim ponovio: "Naćulio ušja?"

„Malo zašiljene", rekoh uzbuđeno dišući ja, al što sam mirnije mogao, "i fina, crna dlaka na rubovima?"

Sam se, otežući, poslužio viskijem i vodom. "Mislio sam damu kosa prekriva ušja."

"Video sam ga dok je stajao pored mene stavljajući na sto kafu koju ste mi poslali. I njegove oči sjaje u mraku."

Tada se Montgomery već oporavio od iznenađenja mojim pitanjem. "Uvek sam mislio", reče na promišljeno,s određenim naglaskom pri pogrešnom načinu izgovaranja slova, "da ima nešto neobično s njegovim ušima, jer ih je čudno pokrivao. Kako su izgledale?

Bio sam uveren,zbog načina na koji je govorio, da je neznanje bilo glumljeno. Ipak, nisam mu mogao reći d mislim kako laže.

"Naćuljene", rekoh, "vrlo malene i dlakave, izrazito dlakave. Taj je čovek jedno od najčudnijih bića koje sam ikada video."

Ošta , promukao krik životinjske boli došao je iza na iz ograđenog prostora. Njegova dubina i jakost svedočili su da se radi o pumi. Video sam trzaj straha kod Montgomeryja. "Da?", reče on.

"Gde ste pokupili to stvorenje?"

"San Francisco. Priznajem da je ružna zver, znate. Poluinteligentan. Ne seća se otkuda je došao. Ali naviknut sam na njega. Oboje smo. Kako vas se dojmio?"

"Neprirodan je", rekoh. "Ima nešto u njemu, nemojte misliti da fantaziram, ali daje mi pomalo odvratan utisak i mišići mi se grče kada mi se približava. Ima u njemu nešto đavoljeg."

Montgomery je prestao jesti dok sam mu to govorio.

"Čudno!", reče. "Ja to ne vidim!"Ponovno se prihvatio hrane "Nisam imao pojma o tome", reče on žvačući.

"Posada brodića mora da je osećala isto.Napadali su jadnog đavola. Videli ste kapetana?"

Odjednom je puma ponovno zaurlala, ovaj put još bolnije. Montgomery je kleo ispod glasa. Pomišljao sam da navalim na njega pitanjima o čoveku na plaži.Tada je jadna zver iznutra ponovn dala oduška nizom kratkih, oštrih krikova.

"Vaši ljudi na plaži", upitah, "koja je to rasa?"

"Odličn imomci,zarne?",reče on odsutan mislima, mršteći obrve kad je životinja ponovno oštro kriknula.

Nisam više ništa rekao. Začuo se još jedan krik gori od prethodnog. Gledao me svojim zamućenim, sivim očima i tada je uzeo još viskija. Pokušavao me uvući u raspravu o alkoholu, tvrdeći da mi je njime spasi život. Nestrpljivo je želeo naglasiti da sam mu dugovao život. Odgovarao sammu rastreseno.

Naš ručak se bližio kraju. Nakazno čudovište, sa šiljastim ušima, očistilo je ostatke sa stola. Montgomery me ostavio samog u sobi.Čitavo je to vreme bio u stanju loše prikrivene razdraženosti zbog buke koju je stvarala puma pod vivisekcijom. Govorio je o svom neobičnom nedostatku živaca i prepustio me mojoj aktivnosti.

Bio sam jako iznerviran krikovima koji su postajali sve dublji i jači kako je poslepodne odmicalo. U početku je to bilo bolno, a onda me njihovo neprestano ponavljanje izbacilo iz ravnoteže. Bacio sam bilješke iz Horacea, kojega sam upravo čitao, i počeo grčiti šake, gristi usne i odmeravati sobu koracima. Na kraj sam uši začepio prstima.

Emocionalni pritisak tih krikova rastao je u meni neprekidno, da bi na kraju dosegao takav izražaj patnje koji, u tom ograđenom prostoru, više nisam mogao izdržati.Izašao sam kroz vrata u uspavljujuću vrućinu kasnog poslepodneva i hodao do glavnog ulaza, koji je ponovno bio zaključan, što sam primetio kada sam zašao za ugao zida.Vani su se pumini krikovi čuli još jače Izgledalo je da je u njima našao izraz boli čitavog sveta. Da sam znao za takvu bol u susednom prostoru, ali da je bila nema,verujem da bih je mogao podneti. Ili sam barem tako mislio. Ali kada se ta patnja izražava glasom i potresa našeživce, počne nas mučiti sažaljenje. Ali uprkos žarkom suncu i zelenim lepezama drveća, koje se njihalo na umirujućem morskom povetarcu, svet mi je bio u zbrci, zamagljen crnim i crvenim jurećim prikazama, sve dok nisam došao izvan dometa zvuka iz kockasto ograđene kuće.

 

nastavci:Romani u nastavcima 

Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 1

                                                    



PREDGOVOR

      Prvoga  februara 1887. godine, lađa "Lady Vain" je nestala prilikom sudara s olupinom, otprilike na 1' južne širine i 107' zapadne dužine.
       Petoga januara 1888. godine, odnosno jedanaest meseci i četiri dana nakon toga, gospodin koji se sigurno ukrcao na lađu "Lady Vain" u Callaou i za kojega se držalo da se utopio, pronađen je na 5' 3" južne širine i 101' zapadne dužine, u malenom, otvorenom čamcu na kojem je ime bilo nečitko, ali za kojega se pretpostavilo da je pripadao nestaloj škuni "Ipecacuanha". O sebi je izneo tako čudnu priču da se pretpostavilo kako je poremećen. Posle se opravdavao da mu je um bio smeten od trenutka bega s"Lady Vain". O njegovu slučaju se raspravljalo među psiholozima toga vremena kao o zanimljivom slučaju gubitka pamćenja usled fizičkog i mentalnog stresa. Niže potpisani, njegov rođak i naslednik, pronašao mu je među papirima pripovest, koja međutim, nije bila popraćena nikakvim određenim zahtevom za objavljivanjem. U području, u kojem je moj ujak pronađen, poznato je postojanje samo jednog ostrva, bolje rečeno nenastanjenog vulkanskog ostrvca Noble's Islea. 1891.godine ga je posetio H. M. S. Scorpion. Deo posade se iskrcao, ali na njemu nije pronašao ništa osim jedne vrste belih noćnih leptira, nekoliko svinja i kunića, te štakora čudne vrste. Tako ova pripovest nije potvrđena u najvažnijim detaljima. Kada to shvatimo, izgleda da nema štete u objavljivanju te čudne pripovesti u, kako verujem, saglasno s ujakovim namerama. U njoj ima nešto u njegovu korist: ujak je nestao iz dosega čovečanstva na otprilike 5' južne širine i 105' istočne dužine, te se ponovno pojavio u istom delu oceana nakon vremenskog razmaka od jedanaest meseci. Na neki način je morao živeti u tom vremenu. Izgleda da je lađa pod nazivom "Ipecacuanha", s pijanim kapetanom Johnom Daviesom, krenula iz Afrike s ukrcanim pumama i nekim drugim životinjama u januaru  1887. godine. Lađa je bila dobro poznata u nekim lukama južnog Pacifika, a konačno je nestala iz tih mora (s ukrcanom značajnom količinom sušene jezgre kokosova oraha), ploveći prema svojoj nepoznatoj sudbini iz Bayne, u decembru  1887. godine, odnosno datuma koji se poklapa s ujakovom pričom.

CHARLES EDWARD PRENDICK
(Priču je napisao Edward Prendick)
U ČAMCU ZA SPAŠAVANJE LAĐE "LADY VAIN"


         Predlažem da se ništa ne dodaje onome što je već bilo zapisano u vezi nestanka lađe "Lady Vain". Kao što svi znaju, sudarila se s olupinom na deset dana udaljenosti od Callaoa. Veliki čamac za spašavanje, sa sedam članova posade, pronašla je, nakon osamnaest dana, kraijevska topovnjača "Mirtle". Priča o njihovim strašnim patnjama postala je poznata gotovo kao još strašniji slučaj"Medusa". Moram nadopuniti već objavljenu priču o lađi "Lady Vain" s možda još strašnijim i čudnijim podacima. Do sada se pretpostavljalo da su četiri čoveka, koja su se nalazila u čamcu za spašavanje, poginula, ali to je netačno. Imam najbolji dokaz za tu tvrdnju: bio sam jedan od te četvorice.
       Najpre moram utvrditi da u čamcu za spašavanje nikada nisu bila četiri čoveka-bila su trojica. Na našu sreću i nesreću po sebe samoga, Constans, koga je "kapetan video kako skače u čamac za spašavanje, nije nas uspeo doseći. Pao je preko spleta konopa ispod podupirača slomljenog pramčanog jarbola. Mali konopac mu se omotao oko pete kada je krenuo i za trenutak je visio glavom prema dole, a tada je pao i udario o gomilu plutajućih komada jarbola u vodi. Vukli smo ga, ali nije se uspeo popeti.

*Daily News, 17. mart1887.


   Kažem na sreću po nas što nas nije dosegnuo, a mogao bih gotovo reći i na sreću po njega samoga. Sa sobom smo imali samo malu bačvicu s vodom i nekoliko raskvašenih brodskih biskvita, jer je uzbuna bila iznenadna, a brod nepripremljen za nesreću. Mislili smo da bi ljudi na velikom čamcu za spašavanje mogli biti bolje opremljeni (iako izgleda da nisu bili) i pokušali smo ih dozvati. Nisu nas čuli i, sledećeg jutra, kada se izmaglica razišla, a što se nije dogodilo pre podneva, nismo ih više videli. Nismo se mogli zadržavati radi traženja, jer se čamac ljuljao. Od dvojice, što su uspeli sa mnom pobeći, jedan je bio putnik poput mene i zvao se Helmar, a drugi, čije ime ne znam, bio je niski, zbijeni pomorac koji je mucao.
      Plovili smo ukupno osam dana niz struju, izgladneli i, kada nam je nestalo vode, mučeni nepodnošljivom žeđi. Nakon drugog dana more se postupno smirilo i postalo je mirno poput stakla. Običnom čitataocu  je skoro nemoguće zamisliti tih osam dana. Na njegovu sreću, on ne može pamtiti ništa slično za poređenje. Prvog dana smo ležali na svojim mestima u čamcu i malo razgovarali. Kasnije smo buljili u horizont svakodnevno iščekujući, sa sve raširenijim očima i sve više prestrašeni, da beda i slabost svlada naše sapatnike. Sunce je postalo nemilosrdno.Vode nam je ponestalo četvrti dan i već smo počeli zamišljati čudne stvari, što nam se videlo u očima, ali mislim da je proteklo šest dana pre nego je Helmar počeo govoriti o tome. Sećam se da su nam glasovi bili suvi i slabašni i da smo se naginjali jedan prema drugome i štedeli reči. Svom snagom sam se odupirao Helmarovuom predlogu i radije bih potopio čamac i poginuo zajedno s njima, među morskim psima koji su nas sledili. Kada je Helmar rekao da ćemo moći piti, ako prihvatimo njegov predlog, mornar mu se približio.
       Ne volim se kockati, ali noću je mornar neprekidno šaputao s Helmarom. Ja sam sedeo na pramcu držeći u ruci preklopni nož, iako sumnjam da bih se bio sposoban boriti. Ujutro sam pristao na Helmarov predlog, pa smo se poslužili s pola penija da odaberemo čoveka. Kocka je pala na mornara, ali je on bio najjači među nama i nije se pokorio nego je rukama napao Helmara. Zgrabili su se i uspravili. Puzao sam po dnu čamca prema njima, s namerom da pomognem Helmaru tako što ću mornara primiti za nogu. Mornar je posrnuo kada se čamac zanjihao, pa su zajedno pali na rub i prevrnuli se u vodu. Potonuli su kao kamenje. Sećam se da sam se smejao, a je mi jasno zašto. Smeh me zgrabio naglo, kao da je došao niotkuda.
       Ne znam koliko dugo sam ležao preko veslačke klupice s mišlju da, ako budem imao dovoljno snage, pijem morsku vodu i tako brzo umrem. Dok sam ležao video sam, s interesom ne većim nego da gledam sliku, kako mi se približava jedro na obzoru. Mora da su mi misli lutale, ali sada se sasvim jasno sećam svega što se dogodilo. Sećam se kako mi se glava ljuljala u ritmu mora i kako je horizont, s jedrom na njemu, plesao gore-dole. Takođe se jasno sećam kako sam verovao da sam mrtav i kako je to ružna šala i kako su malo zakasnili uhvatiti me u mome telu.
      Činilo mi se da beskrajno dugo sam ležim s glavom na veslačkoj klupici čekajući lađu da doplovi. (To je bio mali brod-lađa s ukrasima na pramcu i krmi.) Ona je manevrisala gore-dole u širokom luku jer je plovila protiv vetra. Nije mi palo na pamet da pokušam privući njezinu pažnju i ničeg se jasno ne sećam nakon što sam video njen bok, pa sve dok se nisam našao u maloj kabini na krmi. Nejasno se sećam da sam u polu sesti podignut u prolaz i velikog, crvenog lica pokrivenog pegama i uokvirenog crvenom kosom, kako bulji u mene preko ograde palube. Također sam imao mutnu sliku tamnog lica s neobičnim očima blizu mog obraza. Pomislio sam da je to noćna mora, dok ga nisam ponovno video. Mislim da su mi nešto ulevali u usta i da sam to gutao. I to je sve.

ČOVEK KOJI NIGDE NIJE IŠAO

      Kabina u kojoj sam se nalazio bila je vrlo mala i neuredna. Mladolik čovek s lanenom kosom, čekinjavim brkovima boje slame i obešenom donjom usnom, sedeo je i držao moj zglavak. Buljili smo jedan u drugoga čitavu minutu, bez da smo reč prozborili. Imao je sive, neobično bezizra-žajne, vođenaste oći. Tada mi je točno iznad glave došao zvuk sličan kucanju u gvozdeni  okvir kreveta i ljutito režanje neke velike životinje. U isto vreme čovek je progovorio. Ponavljao je pitanje: "Kako se sada osećaš?"
      Mislim da sam rekao da se dobro osećam. Nisam se mogao prisetiti kako sam ovamo dospeo. Mora da je video pitanje na mom licu jer nisam čuo svoj glas.
       "Pronašli smo te u čamcu, izgladnelog. Ime na čamcu bilo je "Lady Vain", a na rubu čamca bilo je krvavih mrlja." U isto vreme ugledao sam svoju ruku, tako tanku da je sličila na prljavu kožnu vreću punu kostiju, pa sam se prisetio događaja na čamcu.
        "Uzmi malo ovoga", rekao je i dao mi obrok neke grimizne, zaleđene tvari. Imala je okus po krvi i davala mi je snagu.
       "Imao si sreću da smo te pokupili na brod s lekarem."Govorio je nespretno i sastavljajući reči uz ispuštanje slova."Kakav je ovo brod?", izgovorio sam polagano, promukao od duge ćutnje.
       "Ovo je mali trgovački brod iz Aricae i Callaoa. Nikada nisam pitao odakle je došao. Mislim da je iz zemlje rođenih budala. I ja sam putnik iz Aricae. Njen vlasnik, smešni magarac koji se zove Davies i ujedno je kapetan, izgubio je dozvolu ili tako nešto. Znaš takvu vrstu ljudi. Brod se zove "Ipecacuanha"-od svih smešnih, paklenih imena. Iako ovde ima puno mora bez ikakvog vetra, brod se pokreće."
       (Tada je opet započela buka iznad moje glave-režanje i istovremeno ljudski glas koji je nekome govorio: "Nebesa! Bespomoćni idiot!").
      "Skoro si umro", govorio je moj sagovornik. ``Bilo je zaista blizu. Dao sam ti nešto. Primećuješ li da te bole ruke? Inekcije. Bio si neosetljiv gotovo trideset sati."Mislio sam sporo. (Sada mi je pažnju odvuklo cviljenje većeg broja pasa.) "Mogu li uzimati krutu hranu ?", upitao sam.
         " Zahvaljujući meni", rekao je, "upravo se kuva ovčetina."
       " Da", rekao sam mu. "Mogao bih pojesti malo ovčetine."
        "Ali", reče on oklevajući, "znaš da bih želeo čuti kako si dospeo u taj čamac. Prokleto urlanje!"
       Mislim da sam tada primetio sumnju u njegovim očima. Odjednom je napustio kabinu i začuo sam ga u žestokoj svadi s nekim ko mu je odgovarao nerazumljivim govorom. Izgledalo je da je stvar završila dahtanjem, ali pomislio sam da su me uši prevarile. Tada je zavikao na pse i vratio se u kabinu.
      "Dakle?", rekao je na pragu. "Upravo si počeo priču.''Rekao sam mu da se zovem Edward Prendick i da sam se počeo baviti istorijom  prirode radi opuštanja od mrtvila moje udobne nezavisnosti. Izgleda da ga je to zanimalo."I ja sam se bavio naukom. Studirao sam biologiju na University Collegeu. Odvajao sam plodnicu gliste, radu i u puža i radio slično stvari. Gospode! To je bilo pre deset godina. Ali nastavi! Nastavi! Pričaj mi o brodu."
       Očigledno je bio zadovoljan otvorenošću moje priče, koju sam ispričao u prilično sažetim rečenicama jer sam se užasno slabo osećao. Kada sam završio, ponovno se vratio na predmet istorije prirode i svoj studij biologije. Poćeo me pobliže ispitivati o Tottenham Court Roadu i Gower Streetu. "Je li Caplatzi još uvek u procvatu? Kakva je to bila trgovina !" Očigledno je bio vrlo uredan student medicine i nepovezano se prebacivao na muzičke dvorane. Ispričao mi je nekoliko anegdota.
      "Vratimo li se deset godina unazad", reče, "kako je sve bilo veselo! Bio sam pravi nestaško i sve sam proživeo pre dvadeset prve. Usuđujem se reći da je sada sve drukčije. Ah, moram pogledati šta radi ona budala od kuvara i šta je napravio od tvoje ovčetine".
      Režanje iznad glave se ponovilo, tako naglo i s tako mnogo divlje ljutnje, da me prestrašilo. "Šta je to?", povikao sam za njim, ali vrata su bila zatvorena. Vratio se s kuvanom ovčetinom. Bio sam toliko uzbuđen privlačnim mirisom da sam zaboravio buku koju je stvarala zver koja me preplašila.
     Nakon dana naizmeničnog spavanja i jela toliko sam se oporavio da sam mogao s kreveta doći do prozora, na boku broda, i videti zelenu površinu mora. Procenio sam da je lađa plovila u smeru vetra. Montgomery, to je bilo ime čoveka s lanenom kosom, ponovno je došao dok sam tamo stajao, pa sam ga zamolio da mi pribavi odeću. Posudio mi je nekoliko komada odeće od grubog, mornarskog platna, kakvu sam nosio u čamcu za spašavanje. Bila mi je preširoka, jer je on bio visok i s krupnim udovima. Kao slučajno mi je rekao da je kapetan skoro potpuno pijan u svojoj kabini. Kada sam preuzeo odjeću počeo sam ga ispitivati o odredištu broda. Rekao mi je da se brod uputio prema Havajima, ali da pre odredišta mora jednom pristati.
      "Gde?", upitao sam."
       To je ostrvo na kom ja živim. Koliko znam još nema ime."Buljio je u mene s obešenom donjom usnom i gledao me, odjednom tako namerno glupavo, da sam pomislio kako želi izbeći moja pitanja. Bio sam obziran i nisam ga više ispitivao.


NEOBIČNO LICE

        Napustili smo kabinu i, na lestvama koje su vodile u unutrašnjost broda, sreli čoveka koji nam je omeo prolaz. Stajao je na lestvama leđima okrenut prema nama. Gledao je preko ruba brodskog spremišta. Koliko sam mogao videti, čovek je bio nizak, širok i nezgrapan, s pogrbljenim leđima, dlakavom šijom i glavom utonulom među leđima. Bio je obučen u tamnoplavo platno i imao je posebno gustu, grubu, crnu kosu. Začuo sam kako psi besno reže. On je, sagnuvši leđa, došao u dodir s mojom rukom koju sam ispružio da ga odmaknem. Okrenuo se životinjskom brzinom.
     Na neki neobjašnjivi način duboko me potreslo crno lice koje se tako naglo pojavilo iznad mene. Bilo je izuzetno deformisano. Istureno lice, koje je tvorilo nešto nejasno sugestivno poput gubice, a velika poluotvorena usta pokazivala su tako velike bele zube kakve nikada nisam video u ljudskim ustima. Oči su mu bile podlivene krvlju dok mu je uski, beli rub okruživao kestenjaste zenice.Lice mu je žarilo od zanimljivog uzbuđenja.
     "Idi do đavola!", reče Montgomery. "Zašto te đavo ne makne s puta?"
       Čovek crna lica se maknuo u stranu bez reči. Sišao sam s lestava koje su vodile u utrobu broda i pri tome instinktivno zurio u njega. Montgomery je već stajao u podnožju. "Ti znaš da ovde nemaš šta da radiš", rekao je promišljenim tonom. "Tvoje mesto je napred."
       Čovek crna lica se šćućurio.
        "Ne želite valjda da idem napred." Govorio je polagano, s neobičnim, promuklim glasom.
         "Ne želiš ići napred?", reče Montgomery pretećim glasom. "Ali ja ti kažem da ideš!" Bio je na rubu da kaže još nešto, ali tada je naglo pogledao prema meni i krenuo. Zaustavio sam se na pola puta kroz skladišni prosto rbroda, gledajući unazad, još uvek zaprepašten merom groteskne ružnoće te kreature s crnim licem. Nikada pre nisam opazio tako odbojno i neobično lice, pa sam, ako se može verovati kontradikciji, doživeo u isto vreme čudan osećaj da sam već sreo tačno takve osobine i pokrete, a koji su me sada zapanjili. Kasnije mi se pričinilo da sam ga verovatno video kada su me dizali na palubu i to je donekle zadovoljilo moju sumnju u prethodno poznanstvo. Razmišljao sam o tome kako je moguće videti tako posebno lice i zaboraviti tačnu priliku u kojoj se to dogodilo.
       Montgomeryjeva kretnja prema meni smanjila je moju pažnju, pa sam se ogledao oko sebe na krcatoj palubi male lađe. Zvukovima koje sam čuo već sam bio na pola pripremljen na ono što ću videti. Nikada nisam mislio da paluba može biti tako prljava. Bila je preplavljena komadićima mrkve, delovima voća i, sve u svemu, neopisivo prljava. Na glavno jedro lancima su bili privezani brojni lovački psi, koji su sada počeli skakati i lajati na mene. Na krmi je ogromna puma bila zgrčena u' malom gvozdenom  kavezu, koji je bio premalen čak da se i okrene u njemu. Dalje, ispod palubne ograde, na desnoj strani broda, bilo je nekoliko velikih sanduka u kojima je bilo mnogo kunića, a usamljena lama bila je, malo dalje, stisnuta u jednostavnom kavezu. Psi su imali brnjice na kožnatim uzicama. Jedino ljudsko biće na palubi bio je mršavi i ćutljivi mornar za kormilom.
     Vetar je napinjao odrpana, prljava jedra. Izgledalo je da su iznad malog broda razapeta sva jedra koja je imao. Nebo je bilo bistro, a sunce se napola spustilo na zapadnom nebu.


     Dugački, penušavi valovi jurili su uz nas. Iza kormilara smo prošli do platnene ograde i videli kako se voda podiže ispod krme, a mehurići plešu i nestaju u njezinoj brazdi. Okrenuo sam se i prošao pogledom čitavu odvratnu dužinu broda.
      "Je li to okeanski zverinjak?", rekoh.
        "Tako izgleda", odvrati Montgomery.
      "Čemu služe te životinje? Za prodaju, zanimljivo? Misli li ih kapetan prodati negde na južnim morima?"
      "Tako izgleda, zar ne?", reče Montgomery i ponovno se okrene prema morskoj brazdi.
        Odjednom smo začuli cviljenje i provalu besnih kletvi iz grotla utrobe broda i nakazni čovek crna lica žurno izađe. Odmah za njim pojavio se teški, crvenokosi čovek s belom kapom. Lovački psi, koji su se umorili lajući na mene, urlali su i pokušavali se strgnuti s lanaca. Crni čovek je oklevao pred njima, čime je dao vremena crvenokosom čoveku da ga dostigne i uputi mu strašan udarac među lopatice. Bedni đavo se srušio kao oboreni vo i otkotrljao se u prljavštinu među besno uzbuđene pse. Imao je sreću da su imali brnjice. Crvenokosi čovek je zatulio od uzbuđenja i zateturao. Bio je u ozbiljnoj opasnosti da padne natrag u grotlo unutrašnjosti broda ili napred na svoju žrtvu.
     Čim se drugi  čovek pojavio, Montgomery je krenuo napred. "Miruj ovde", zavikao je tonom prigovora. Nekoliko mornara pojavilo se na palubi pramca. Čovek crna lica, tuleći čudnim glasom, kotrljao se pod nogama pasa. Niko mu nije pokušao pomoći. Zveri su ga pokušavale zgrabiti, gurajući brnjice prema njemu. Bio je to brzi ples njihovih okretnih, sivih tela iznad nezgrapne, ležeće figure. Mornari su, napred, uzvikivali kao da se radilo o privlačnom sportu. Montgomery je ljutito uzviknuo i dugačkim koracima krenuo niz palubu. Ja sam ga sledio. Čovek crna lica je puzao i teturao oslanjajući se na ogradu palube. Došao je do užadi za držanje jarbola, gde je ostao dašćući i buljeći preko ramena u pse. Crvenokosi čovek se zadovoljno smejao.
       "Pogledaj kapetane", reče Montgomery s naglašenim zamuckivanjem, hvatajući crvenokosog za lakat. "On neće!" Stajao sam pokraj Montgomeryja. Kapetan se napolao krenuo i pogledao ga tupim i svečanim pogledom pijana čoveka.
    "Šta neće?", reče i doda gledajući, celu minutu, pospano u Montgomeryjevo lice: "Prokleti hirurzi!"
      Iznenadnim pokretom strese ruku i, nakon dva neuspela pokušaja, zavuče svoje pegave šake u bočne džepove.
      "Čovek je putnik", reče Montgomery. "Preporučujem ti da držiš ruke dalje od njega".
       " Idi u pakao!", glasno uzvikne kapetan. Naglo se okrene i posrne u stranu. "Na svom brodu radim šta hoću", reče. Mislim da ga je Montgomery mogao tada ostaviti, videvši da je divljak bio pijan, ali on je samo preokrenuo štitnik kape i sledio kapetana do ograde.
     "Pogledaj kapetane", reče. "Ovog čoveka niko ne sme  maltretirati. Zlostavljali su ga otkako se ukrcao." Alkoholne pare kapetana su držale-minutu bez dara govora. "Prokleti hirurzi!", bilo je svešto je smatrao potrebnim reći.
        Uvideo sam da je Montgomery imao jednu od onih polaganih, upornih naravi, koje će se zagrevati iz dana udan do belog usijanja i nikada se neće opet ohladiti. Takođe sam shvatio da ta nesuglasica raste već nekoliko dana.
      "Čovek je pijan i ne postupaš dobro", rekao sam mu možda nametljivo.
        Montgomery je ružno uvrnuo obešenu usnicu. "On je uvek pijan. Zar misliš da to opravdava njegove napade na putnike?"
       "Moj brod", započeo je kapetan nestabilno mašući rukom prema kavezima, "bio je čist brod. Pogledaj ga sada!"Sigurno je bio sve pre nego čist. "Posada", nastavio je kapetan, "čista, pristojna posada."
      "Ti si pristao ukrcati životinje."
       "Voleo bih da nikada nisam imao veze s tvojim paklenim ostrvom. Čemu, do đavola, trebaju životinje na tvom ostrvu? A zatim taj tvoj čovek, ako je uopšte čovek. On je lud i nema šta da radi na krmi. Zar misliš da celi prokleti brod tebi pripada?"
        "Tvoji mornari su počeli mučiti jadnog đavola čim se ukrcao.''
        "On je upravo to-đavo! Ružni đavo! Moji ga ljudi ne podnose. Ja ga ne podnosim. Niko od nas ga ne podnosi, pa čak ni ti!"
        Montgornery se okrene. "U svakom slučaju, pusti čoveka na miru", reče mašući glavom.
        Kapetan je sada bio spreman za svađu. Podigao je glas."Ako opet dođe na ovaj kraj broda, kažem ti da ću mu izvaditi utrobu. Izvadi ću mu prokletu utrobu! Ko si ti da mi imaš pravo naređivati? Kažem ti da sam kapetan ovog roda kapetan i vlasnik. Ja sam ovde zakon, kažem ti, zakon i prorok. Pogađao sam se za ukrcaj ljudi i njihovih pomoćnika, prema Africi i iz Afrike, i za vraćanje nekih životinja. Nikada se nisam pogađao za ukrcaj ludog đavola i glupih hirurga."
       Dobro, nema veze šta je on govorio Montgomeryju. Video sam da je ovaj poslednji krenuo napred i upao sam u eč. "On je pijan", rekoh. Kapetan je započeo pljuvati još gnusnije pogrde od zadnjih. "Zaveži!", rekoh okrenuvši se oštro prema njemu, jer sam video opasnost na Montgomeryjevu bledom licu. Time sam okrenuo pljusak pogrda prema sebi.
      Ipak, time sam odvratio ono što je bilo neobično blizu tučnjavi, čak po cenu kapetanove pijane volje. Ne sećam se da sam ikada pre čuo toliko prostačkog govora u neprekidnoj struji s nekih ljudskih usana, iako sam bio u kojekakvim ekscentričnim društvima. Neke od njih je bilo teško izdržati, iako imam umeren temperament. Naravno, kada sam kapetanu rekao da zaveže, zaboravio sam d sam samo komadić ljudske olupine, odsečen od svega svojeg i s neplaćenim prevozom. Obični, slučajni zavisnik o darežljivosti ili sumnjivom poduzetništvu na brodu. On me podsetio na to, s velikom žestinom, ali u svakom slučaju, uspeo sam da sprečim tučnjavu.

NA  OGRADI BRODIĆA

Te noći, nakon zalaska sunca, na vidiku se pojavilo kopno i škuna se pripremala za pristajanje. Montgomery je natuknuo da je to njegovo odredište. Bilo je predaleko da bismo mogli videti bilo kakve detalje. Tada mi je izgledalo da se radi o, jednostavno, nisko smeštenoj krpi, nejasno plave boje, u nesigurnom, plavo zelenom moru. S kopna se uzdizao,skoro okomito u nebo, stubac dima. Kapetan nije bio na palubi kada smo ga ugledali. Nakon što je iskalio svoj bes na meni, oteturao je dole. Shvatio sam da je otišao spavati na pod vlastite kabine.Pomoćnik je praktično preuzeo komandu. Bio je suvonjava, ćutljiva osoba koju smo videli za kormilom. Očigledno nije podnosio Montgomeryja. Nije pokazao da je primetio ni jednoga od nas.Večerali smo s nj im u mrzovoljnoj tišini, nakon što sam nekoliko puta bezuspešno započinjao razgovor. Shvatio sam, takođe, da je čovek mog pratioca i njegove životinje prihvatao posebno neprijateljski. Montgomery je prikrivao svoje namere s tim stvorenjima i njihovo odredište. Iako je moja radoznalost rasla, nisam vršio pritisak na njega.

Ostali smo razgovarati na gornjoj palubi, pod nebom gusto posutim zvezdama. Osim povremenog zvuka u žuto osvetljenoj prednjoj palubi i kretanja životinja, noć je bila vrlo tiha. Puma je ležala šćućurena, gledajući nas zažarenih očiju,kao crna gomila u uglu svog kaveza. Montgomery je izvadio nekoliko cigara. Pričao mi je o Londonu, tonom skoro bolnog prisećanja, propitujući se osvim projenama koje su se u međuvremenu dogodile. Govorio je kao čovek koji je voleo svoj život u tom gradu, a od kojega je bio naglo i neopozivo odvojen. Naklapao sam što sam bolje mogao o svemu po malo. Čitavo vreme se u mojim mislima stvarala predodžba o njegovoj neobičnosti. Dok sam govorio, razmišljao sam o njegovom bledom licu obasjanom mutnim svetlom lanterne koja je bila u kabini iza mene. Tada sam pogledao u mračno more u čijoj tami je bio skriven njegovo malo ostrvo.

Taj je čovek, kako mi je izgledalo, došao iz beskraja samo da spasi moj život. Sutra bi mogao pasti preko ograde i ponovno nestati iz mog života. To bi me malo zabrinulo, čak da se dogodi u svakodnevnim okolnostima. Najviše je upadala u oči neobičnost da obrazovani čovek živi na tom malom, nepoznatom ostrvu te neobična priroda njegove prtljage. Zatekao sam se u ponavljanju kapetanovog pitanja: "Šta on želi s tim životinjama i zašto je tvrdio da one nisu njegove kada sam mu ih prvi put spomenuo?" U njegovom pratiocu postojale su čudne osobine,koje su na mene ostavile duboki utisak. Te okolnosti su ga okružile maglom tajnovitosti, zaokupljale su moju maštu i blokirale moj govor.

Oko ponoći je naš razgovor o Londonu zamro pa smo, zadubljeni u svoje misli i naslonjeni bok uz bok na ogradu palube, pospano zurili u more obasjano zvezdama. To je bila atmosfera osećaja i ja sam započeo o mojoj zahvalnosti.

"Ako smijem reći", rekoh nakon nekog vremena, "vi ste mi spasili život."

"Slučaj", odgovori on. "Samo slučaj."

"Meni je draže, ako se moja zahvalnost prihvata."

"Nema se na čemu zahvaljivati. Vama je pomoć trebala, a ja sam vam mogao pomoći. Napio sam vas i nahranio s hranom koju sam mogao prikupiti. Bilo mi je dosadno i želeo sam nešto raditi. Da sam bio iscrpljen toga dana ili da mi se nije sviđalo vaše lice, tada, zanimljivo je pitanje, gde bi vi sada bili!"

To je malo prigušilo moj polet. Počeo sam: "U svakom slučaju..."

Prekinuo me. "Kažem vam da je to bila samo slučajost, kao i sv u ljudskom životu.Samo budal to ne vide! Zašto sam ja sada ovde, kao izopštenik iz civilizacije, umesto da sretno uživam u Londonu? Jednostavno zato jer sam jedne maglovite noći, pre jedanaest godina, na desetak minuta izgubio glavu."Zastao je.

"Da?", upitao sam. "To je sve."

Ponovno smo zaćutali, a zatim se on počeo smejati. "Ima nešto u ovom svetlu zvezda,što nam dreši jezike. Jasam budala, ali nekako bih vam hteo nešto reći."

"Šta god mi kažete, možete se pouzdati da ću to zadržati za sebe, ako je to u pitanju."

Upravo se spremao početi, a onda je u sumnji stresao glavom.

"Nemojte", rekoh. "Meni je svejedno. Naposletku, bolje je da zadržite svoju tajnu. Ništa se ne dobiva malim olakšanjem, ali ja poštujem vaše poverenje. No..."

Gunđao je neodlučno. Osećao sam da sam ga zatekao nepripremljenog, u raspoloženju otvorenosti. Da budem iskren, nije me zanimalo šta je moglo potaknuti mladog studenta medicine da napusti London. Nešto mi se pričinilo.Slegnuo sam ramenima i okrenuo se. Na platnenu ogradu bila je naslonjena ćutljiva, crna figura i gledala u zvezde. To je bio Montgomeryjev čudni pratilac.Brzo je pogledao preko ramena, kada sam se pomaknuo,a zatim je opet odvratio pogled.

Možda vam to izgleda kao sitnica, ali pogodilo me je kao iznenadni udarac. Jedino svetlo pored nas bila je lanternana kormilu. Lice stvorenja je na trenutak bilo okrenuto od tamne,zvezdane pozadine prema tom svetlu i u njegovim očima, koje su sjajile prema meni, zasjalo je bledo zeleno svetlo. Tada nisam znao da crvenkasti sjaj,u najmanju ruku, nije uobičajen u ljudskim očima. Meni je to izgledalo kao neki odraz nečovečnosti. Ta crna pojava,s vatrenim očima, odvratila je sve moje misli i osećaje odraslog čoveka,pa su se za trenutak u moj um vratili zaboravljeni užasi iz detinjstva. Tada je taj učinak prošao,kako se i pojavio.Čudna, crna figura čoveka, figura od neprevelike važnosti, oslanjala se naplatnenu ogradu prema svetlu zvezda Primieti sam da mi Montgomery .

"Mislim da biste trebali ući", reče on, "ako vam je dosta ovoga."

Odgovorio sam mu nepovezano. Spustili smo se unutra i poželio mi je laku noć na vratima moje kabine.Te noći sam imao vrlo neugodne snove. Bledi mesec je izišao kasno. Sablasno bela zraka njegove svetlosti prolazila je kroz moju kabinu stvarajući zlokobne sene na podnim daskama pored ležaja. Tada su se lovački psi probudili i počeli zavijati i lajati, tako da sam sanjao na mahove i slabo spavao do svitanja.

ČOVEK KOJI NIJE IMAO GDE OTIĆI

Rano ujutro (to je bilo drugog dana nakon mog oporavka i, verujem, četvrtog dana od moga spašavanja), probudio sam se kroz bujicu burnih snova o puškama i urlajućoj svetini. Začuo sam divlju galamu iznad sebe. Protrljao sam oči i ležao slušajući buku znajući gde se nalazim.Tada se naglo začulo tapkanje bosih nogu, zvuk bacanja teških predmeta, žestoko škripanje i zveket lanaca. Začuo sam pljuskanje vode kada je brod naglo zaokrenuo, a blatnjavi žutozeleni valovi zapljusnuli su mali okrugli prozor ostavivši trag na njemu. Na brzinu sam navukao odeću i izišao napalubu.

Popeo sam se po lestvama i nasuprot rumenom nebu, jer je sunce upravo izlazilo, ugledao sam široka leđa i crvenu kapetanovu kosu, a preko njegovih ramena, pumu koja se vrtela dok su je dizali čekrkom na dizalici krmenog jarbola. Sirota životinja je,zgrčena na dnu svog kaveza,bila užasno preplašena."Iskrcajte ih!", derao se kapetan.

"Iskrcajte ih! Brzo ćemo očistiti brod od njih."

Stajao mi je na putu pa sam ga morao udariti po ramenu kako bih izišao na palubu. Naglo se okrenuo i posrnuou natrag nekoliko koraka, pa se zabuljio u mene. Nije mi bito potrebno stručno oko da utvrdim kako je čovek još uvek pijan.

"Halo!", reče on glupavo i uz trag prepoznavanja u očima.

"Zar ne, to je gospodin-gospodin?"

"Prendick", rekoh.

"Prokleti Pendick!",reče on. "Zaveži-to je tvoje ime!Gospodin Zaveži!"

Ne bi bilo dobro odgovarati divljaku ali zasigurno nisam očekivao njegov sledeći pokret. Ispružio je ruku prema prolazu, gde je Montgomery stajao i razgovara skrupnim, sivokosim čovekom koji je , plave,flanelske hlače.Čovek se popeo na brod.

"Ovuda, prokleti gospodine Zaveži! Ovuda!", rikao je kapetan.

Montgomery i njegov pratiiac su se okrenuli na njegovglas.

"Što time mislite?", rekoh.

"Ovuda, prokleti gospodine Zaveži, baš to mislim! Dole s broda gospodine Zaveži, i to brzo! Upravo čistimo brod-čistimo celi blagoslovljeni brod i vi ćete napolje!

"Zabezeknuto sam zurio u njega. Tada sam shvatio da je to bilo upravo ono što sam želeo. Nije trebalo žaliti za izgubljenom mogućnošću da,kao jedini putnik, putujem s tim svadljivim pijancem. Okrenuo sam se prema Montgomeryju.

"Ne možemo vas primiti", sažeto reče Montgomeryjev pratilac.

"Ne možete me primiti?", rekoh prestravljeno. Imao je najčestitije i najodlučnije lice koje sam ikada ugledao.

"Gledajte",započeo sam okrećući se kapetanu.

"Iskrcajte se!", reče kapetan. "Ovaj brod više nije za zveri i ljudoždere i one još gore od zveri. Vi idete dole s broda gospodine Zaveži. Ako vas oni ne mog primiti,svejedno se iskrcavate. Ali svakako idete s vašim prijateljima. Završio sam zauvek s tim blagoslovljenim ostrvom. Amen! Dosta mi ga je."

"Ali, Montgomery", molio sam.

Iskrivio je donju usnu i beznadno njihao glavom prema sivokosom čoveku kako bi pokazao nemogućnost da mi pomogne.

"Jaću to sada riješiti", reče kapetan.

Tada je počela zanimljiva prepirka iz tri ugla. Naizmenice sam molio trojicu ljudi, najpre sivokosog čoveka da mi dozvoli da se iskrcam, a zatim pijanog kapetana da me zadrži na brodu.Čak sam proklinjao mornare. Montgomery nije rekao niti reči, nego je samo tresao glavom. "Kažem vam da se iskrcavate", bio je kapetanov refren. "Neka bude proklet zakon! Ja sam ovde kralj." Moram priznati d mi je na kraju, usred žestoke prepirke, pukao glas.Osetio sam nalet histerične neobuzdanosti, pa sam otišao na krmu i žalosno buljio u ništa.

Umeđuvremenu su mornari brzo napredovali s istovarom paketa i životinja u kavezima. Veliki brodski čamac, s dva uspravna vitla, ležao je ispod nivoa palube i u njoj se zibala čudna roba. Nisam video radnike s ostrva koji su primali pakete jer je trup čamca bio od mene skriven bokom. Ni Montgomery ni njegov pratilac nisu na mene obraćali pažnju, nego su se uključili upomoć i usmeravanje četiri ili pet mornara pri iskrcavanju robe.Kapetan je prišao više ometajući nego pomažući. Bio sam očajan i bez nade. Stajao sam tu u veri da će se stvari rešiti same od sebe i nisam mogao odoleti pobudi da se smejem svojj obednoj neprilici.Osetio sam ja radi izostanka doručka. Gladi nedostatak krvnih telešaca oduzimaju čoveku muževnost. Jasno sam osećao da nemam snage odupreti se kapetanu i njegovom izboru da me izbaci, kao ni nametnuti se Montgomeryju i njegovom pratiocu. Tako sam pasivno čekao sudbinu dok se rad na prenosu Montgomeryjeva vlasništva na veliki čamac odvijao kao da ne postojim.

Posao je upravo bio završen i došlo je do gužve. Gurali sume prema prolazu čemu sam se slabo opirao.Pri tome sam čak ugledao neobična,smeđa lica ljudi u čamcu s Montgomeryjem.Čamac je sada bio natovaren i žurno odgurnut. Ispod mene se pojavio procep ispunjen zelenom vodom i gurao sam se svim snagama natrag da ne padnem naglavačke. Radnici u čamcu su uzvikivali poruge i čuo sam Montgomeryja kako ih kori. Tada su me kapetan i njegov pomoćnik, uz pomoć još jednog mornara,pogurali preko stražnje palube do krme.

Mali čamac za spašavanje "LadyVain" bio je privezan straga. Bio je do pola ispunjen vodom, nije imao vesla i na njemu nije bilo namirnica. Odbio sam se ukrcati na njega,te sam se punom dužinom bacio na palubu. Na kraju su me, uz pomoć užeta, spustili u čamac (jer na krmi nije bilo lestvi) i pustili me da plovim. Struja me polako nosila od brodićA. U nekoj vrsti omamljenosti, video sam kako su se sve ruke prihvatile glavnog jedra i kako se brodić polagano, ali sigurno, okrenulo prema vetru. Jedra su vijorila, a zatim su se ispupčila pod naletom vetra. Buljio sam u njezin bok, strmo nagnut prema meni zbog pritiska vetra, a zatim mi je nestala iz vidokruga.

Nisam okrenuo glavu da je pratim. U početku sam teško mogao verovati šta se dogodilo. Čučao sam omamljen na dnu čamca i zbunjeno buljio u pusto, uljasto more. Tada sam shvatio da se opet nalazim u tom svom malom paklu,ovaj put napola potopljen. Pogledavši iza sebe preko ruba čamca, video sam brodić kako stoji na udaljenosti.Crvenokosi kapetan mi se izrugivao preko platnene ograde. Okrenuvši se prema ostrvu, video sam kako se veliki čamac smanjuje približavajući se plaži.

Odjednom mi je postala jasna okrutnost tog napuštanja.Nije postojao način da dođem do kopna, osim ako bi me tamo povukla struja. Setite se da sam još uvek bio slab od avanture u čamcu.Bio sam iscrpljen i malodušan.Trebao sam biti srčaniji, ali odjednom sam počeo jecati i plakati. Nisam to napravio od ranog detinjstva. Suze su m klizile niz lice. U zanosu očaja udarao sam šakama u vodu na dnu čamca i divlje lupao u rub. Glasno sam molio Boga da umrem.

nastavci- Romani sa nastavcima