Jane Austen, Uverenje ( 7- 15 )

                                          Jane Austin u pokretnim slikama  

~ 7 ~

      Nakon samo nekoliko dana pročulo se da je kapetan Wentworth stigao u Kellynch, a gospodin Musgrove ga je posetio i vratio se pun hvale, rekavši da će Croftovi krajem sledeće nedelje doći na večeru u Uppercross. Gospodin Musgrove se silno razočarao kad je shvatio da se ne mogu dogovoriti za neki raniji dan; tako je nestrpljivo želeo iskazati svoju zahvalnost time da kapetana Wentwortha ugosti pod vlastitim krovom i ponudi mu sve što je najbolje u njegovu vinskom podrumu. Ali mora proći cala nedelja; samo jedna medelja, mislila je Ann; i tada će se morati sresti, pretpostavila je; i uskoro je počela želeti da se barem tu nedelju može osjećati sigurnom.
      Kapetan Wentworth je veoma rano uzvratio uljudnost gospodina Musgrovea, a ona je gotovo svratila u posetu onamo u istih pola sata! Ona i Mary su zapravo krenule u veliku kuću gde bi ga, kasnije je saznala, neminovno srele, ali ih je zaustavila činjenica da su u tom trenutku doveli kući starijeg dečaka jer je ružno pao. Detetova je nezgoda onemogućila njihovu posetu, ali nije mogla ostati ravnodušna na vest kako je malo trebalo da se sretnu, čak ni usred ozbiljne zabrinutosti za dečaka.
      Njegova se ključna kost pomaknula, a leđa je tako ozledio da je to izazvalo veliku paniku. To je bilo poslepodne ispunjeno teskobom, a Ann je sve odjednom morala obaviti – poslati po vidara, pronaći i obavestiti oca, pružati potporu i spečiti histeriju majke, kontrolisati služinčad, obuzdati mlađe dete, smiriti ozleđeno dete – uz to je poslala, čim se setila, obavest u veliku kuću, a to joj je dovelo niz prestrašenih, zabrinutih ljudi, a ne korisne pomoćnike.
     Povratak njezina šurjaka bio je prva korisna stvar; on je najbolje znao pobrinuti se za svoju ženu; a druga je sretna okolnost bio dolazak vidara. Dok on nije došao i pregledao dete, njihova je strepnja bila naglašenija zbog neznanja; sumnjali su na tešku ozledu, ali nisu znali gde je; no sad je ključna kost vešto vraćena na mesto, a premda je gospodin Robinson opipavao i trljao, doimao se krajnje zabrinutim i obraćao se tihim rečima ocu i teti, ipak su se svi trebali nadati najboljemu, te su se mogli rastati i pojesti večeru donekle smireni; i tada se dogodilo, baš pre nego su otišle, da su dve mlade tete uspele skrenuti misli sa stanja svojeg nećaka i pružiti informacije o poseti kapetana Wentwortha – zadržale su se još pet minuta nakon odlaska njihova oca i majke kako bi izrazile svoje oduševljenje njime, koliko ga privlačnijim, koliko beskrajno ugodnijim smatraju od bilo kojeg svojeg poznanika – kako im je bilo drago kad su čule da ga tata poziva neka ostane na večeri – kako im je bilo žao kad su ga čule kako kaže da to nije u njegovoj moći – i kako im je opet bilo drago kad je rekao, na daljnje mamine i tatine pozive, da će doći i večerati s njima narednoga dana, zaista sutra! I to je obećao na tako ugodan način kao da je osećao motiv njihove pažnje, baš kako treba! I ukratko, izgledao je i sve govorio s takvom otmenošću da ih uveravaju da im je obema zavrtio glavom! Tada su odjurile, ispunjene radošću i ljubavlju, očito više zaokupljene kapetanom Wentworthom nego malenim Charlesom.
     Ista su se priča i isti ushit ponovili kad su dve devojke predvečer došle sa svojim ocem kako bi se raspitali; a gospodin Musgrove, ne više onako zabrinut za svojeg naslednika, mogao je dodati svoju potvrdu i hvalu, kao i nadu da više neće biti potrebe odgađati posetu kapetana Wentwortha, te je samo žalio što društvo iz kolibe, verovatno, neće želeti ostaviti dečaka i doći na večeru. »O, ne, nikako ne možemo ostaviti dečaka!«, majka i otac oboje su još bili previše zabrinuti i prestrašeni da bi podneli tu pomisao, a Anne, radosna zbog bega, dodala je svoje mišljenje njihovima.
       Charles Musgrove je kasnije pokazao više sklonosti odlasku na večeru; detetu je mnogo bolje a on je tako silno želeo da upozna kapetana Wentwortha da bi im se uvečer možda mogao pridružiti; večeraće kod kuće, ali bi mogao poći onamo na pola sata. Ali u tome mu se usprotivila njegova žena rečima: »O, ne! Doista, Charles, ne mogu podneti da odeš. Samo pomisli da se nešto dogodi!« Dete je dobro provelo noć i idućeg se dana uspešno oporavljalo. Mora proći određeno vreme da bi bili sigurni da kralješnica nije ozleđena, ali gospodin Robinson nije našao nikakav razlog za paniku, a sledom toga Charles Musgrove više nije osećao potrebu da bude zatvoren u kući.
      Dete je trebalo držati u krevetu i zabavljati ga na što mirniji način, ali što je otac mogao učiniti? Ovo je posve ženska stvar i bilo bi krajnje apsurdno da se on, koji kod kuće ne može biti ni od kakve koristi, zatvori unutar četiri zida. Njegov je otac silno želeo da on upozna kapetana Wentwortha, a kako nije bilo nikakva opravdanog razloga protiv toga, trebao bi poći; to je završilo njegovom smionom izjavom, kad se vratio iz lova, da se odmah kani preodenuti i večerati u drugoj kući.
        »Dete se sasvim dobro oseća i lepo napreduje«, rekao je, »pa sam maločas rekao ocu da ću doći i on smatra da sam posve u pravu. Budući da je tvoja sestra uz tebe, draga moja, nema nikakva razloga da ne idem. Ti ga sama ne bi želela ostaviti, ali vidiš da ti ja nisam od koristi. Anne će poslati po mene ako se nešto dogodi.«
     Muževi i žene uglavnom shvataju kad bi bilo uzaludno protiviti se. Mary je znala, po Charlesovu načinu govorenja, da je čvrsto odlučio poći i da nimalo ne bi koristilo kad bi ga u tome pokušala sprečiti. Stoga ništa nije rekla sve dok nije izišao iz sobe, ali čim ju je mogla čuti samo Anne:                    »Tako! Ti i ja ćemo biti prepuštene same sebi sa sirotim bolesnim detetom – i cele večeri neće nam se približiti niti jedno stvorenje! Znala sam kako će biti. Ja sam uvek takve sreće! Ako se događa nešto neugodno, muškarci se uvek izvuku iz toga, a Charles je jednako log kao i ostali. Veoma bezosećajno! Moram reći da je veoma bezosećajno od njega da tako beži od svojeg sirotog dečačića; govori da tako lepo napreduje! Kako zna da dobro napreduje, ili da za pola sata neće doći do iznenadne promene? Ne bih očekivala da će Charles biti tako bezosećajan. Dakle, sad će on otići i zabavljati se, a budući da sam ja jadna majka, meni nije dopušteno maknuti se; a ipak, sigurna sam da sam ja zadnja od svih nas koja bi trebala biti uz dete. To što sam majka zapravo je razlog iz kojeg se moje osećaje ne bi smelo stavljati na kušnju. Nisam tomu uopšte dorasla. Videla si kako sam jučer bila histerična.«
   
      »Ali to je bila samo posledica iznenadne panike, šoka. Više nećeš biti histerična. Usuđujem se reći da nas ništa neće uznemiriti. Savršeno razumem upute gospodina Robinsona i uopšte se ne bojim; i doista, Mary, ne mogu se čuditi tvojemu mužu. Njega bolesnika nije posao muškarca, to nije njegovo područje. Bolesno dete je uvek majčina briga, a i njezini osećaji to zahtevaju.«
 
    »Nadam se da dete volim kao bilo koja majka, ali ne bih rekla da sam u bolesničkoj sobi korisnija od Charlesa jer ne mogu koriti i ustrajno naređivati jadnom detetu dok je bolesno; jutros si videla da je počeo divljati na krevetu kad sam mu rekla neka bude tiho. Nemam živaca za takve stvari.«

     »Ali, zar bi mogla biti mirna kad bi celu večer provela daleko od sirotog dečaka?«

     »Da; vidiš da njegov tata može, pa zašto ne bih i ja? Jemima je tako pažljiva! I mogla bi nam svakih sat vremena slati obavest o tome kako mu je. Doista mislim da je Charles svojem ocu mogao reći da ćemo svi doći. Sad više nisam tako zabrinuta za malenog Charlesa, jednako kao što nije ni on. Jučer sam bila u panici, ali danas je situacija posve drukčija.«

      »Pa, ako misliš da nije prekasno javiti da i ti dolaziš, valjda biste oboje mogli poći. Prepustite Charlesa mojoj brizi. Gospodin i gospođa Musgrove ne mogu to smatrati pogrešnim ako ja ostanem s njim.«

     »Misliš li ozbiljno?«, uzviknula je Mary, a oči su joj se razvedrile. »Zaboga, to je veoma dobra zamisao, uistinu veoma dobra. Jasno je da je posve svejedno pođem li ja ili ne jer kod kuće nisam ni od kakve koristi – jesam li? I to me samo uzrujava. Ti, koja nemaš majčinske osećaje, daleko si najbolja osoba. Malenog Charlesa možeš naterati da učini sve što želiš; on te uvek sluša. To će biti mnogo bolje nego ostaviti ga samo s Jemimom. O, svakako ću poći! Sigurno bih trebala ako mogu, jednako kao i Charles, jer silno žele da upoznam kapetana Wentwortha, a znam da tebi ne smeta što ćeš ostati sama. Izvrsno si se setila, Anne, doista! Idem reći Charlesu i odmah se spremiti. Možeš poslati po nas, znaš, veoma brzo, ako se nešto dogodi, ali usuđujem se reći da te ništa neće prestrašiti. Možeš biti sigurna da ne bih pošla kad ne bih bila posve mirna da se mojem dragom detetu ništa neće dogoditi.«
      U idućem je trenutku kucala na vrata muževljeve garderobe, a kako je Anne pošla za njom uza stube, stigla je na vreme da čuje celi razgovor koji je počeo Marynim rečima što ih je izgovorila ushićenim tonom.
       »Kanim poći s tobom, Charles, jer kod kuće nisam ni od kakve koristi, baš kao ni ti. Kad bih se zauvek zatvorila s detetom, ne bih ga uspela nagovoriti da učini nešto što mu se ne sviđa. Anne će ostati; Anne je predložila da ostane kod kuće i brinese za njega. Anne je sama to predložila, pa ću ja poći s tobom, što će biti daleko bolje jer od utorka nisam večerala u drugoj kući.«

     »To je veoma ljubazno od Anne«, glasio je odgovor njezina muža, »i biće mi veoma drago da pođeš sa mnom, ali mi se čini prilično nepravednim što će ona ostati sama kod kuće i njegovati naše bolesno dete.«

      Anne je sad bila onde kako bi govorila u svoje ime, a iskrenost njezina držanja uskoro ga je uverila, što nije bilo posebno teško. Više nije imao ništa protiv da ona ostane i sama večera kod `kuće, premda je i dalje želeo da im se kasnije pridruži, kada dete zaspi, te ju je ljubazno nagovarao da mu dopusti doći po nju. No nije se dala nagovoriti, a budući da je bilo tako, uskoro je imala zadovoljstvo ispratiti ih u veoma dobrom raspoloženju. Otišli su, nadala se, kako bi bili sretni, bez obzira na to kako bi se neobičnom ta sreća mogla doimati; što se nje tiče, ostala je s mnogim utešnim osećajima. Znala je da je najpotrebnija detetu; a što njoj znači ako je Frederick Wentworth udaljen samo nešto manje od kilometra i svojom ugodnom osobnošću osvaja sve ostale!
     Volela bi znati šta je on osećao pri pomisli na njihov susret. Možda je ravnodušan, ako ravnodušnost može postojati u takvim okolnostima. Zasigurno  je ili ravnodušan ili nezainteresovan. Da ju je ikad želeo ponovno videti, nije morao čekati da prođe tako mnogo vremena; učinio bi ono što ona nije mogla učiniti, ali je verovala da bi to odavno učinila da je bila na njegovu mestu, kad su mu događaji rano osigurali nezavisnost.
      Njezin šurjak i sestra vratili su se ushićeni svojim novim poznanikom, kao i svojom posetom . Bilo je muzike, pevanja, razgovora, smeha, sve veoma ugodno; šarmantno ponašanje kapetana Wentwortha, bez ikakve plahosti ili suzdržanosti; činilo se da se svi savršeno dobro poznaju, a on će već sutradan ujutro doći kako bi pošao u lov s Charlesom. Trebao je doći na doručak, ali ne u kolibu, mada je to najpre predloženo, ali tada su ga nagovoriti da dođe u veliku kuću, a činilo se da se boji kako će smetati gospođi Charlesa Musgrovea, zbog deteta; i stoga je nekako dogovoreno, nisu znali objasniti kako, da će se Charles s njim sastati na doručku kod svojeg oca.
       Anne je to razumela. Želeo je izbeći susret s njom. Saznala je da se raspitivao za nju, ovlaš, kako bi to učinio nekadašnji usputni znanac, možda u nastojanju da izbegne upoznavanje kad se budu sreli, čemu se i ona nadala.
      Jutarnji je raspored u kolibi uvek počinjao kasnije nego u velikoj kući, a sutradan je razlika bila tako velika da su Mary i Anne tek započele doručak kad je ušao Charles i rekao da upravo kreću, da je došao po svoje pse, da njegove sestre dolaze s kapetanom Wentworthom; njegove su sestre krenule posetiti Mary i dete, a kapetan Wentworth je također predložio da je poseti na nekoliko minuta, ako joj to odgovara; premda je Charles odgovorio da dete nije u tako lošem stanju da bi to predstavljalo problem, kapetan Wentworth je insistirao da on pođe napred i obavesti ih o poseti. Mary, veoma zadovoljna takvom pažnjom, rekla je da će ga rado primiti; dok je Anne osetila navalu hiljadu osećaja među kojima je najutešniji bio spoznaja da će poseta brzo završiti. I zaista  je sve brzo završilo. Dve minute nakon Charlesove najave pojavili su se ostali; bili su u salonu. Njezin je pogled susreo pogled kapetana Wentwortha; razmenili su uljudne naklone; čula je njegov glas obraćao se Mary, rekao je sve što se očekivalo; rekao je nešto gospođicama Musgrove, dovoljno da se stvori ležeran ugođaj; soba se doimala punom – punom osoba i glasova – ali sve je završilo nakon nekoliko minuta. Charles se pojavio na prozoru, sve je bilo spremno; njihov se gost naklonio i otišao; gospođice Musgrove su također otišle, odjednom odlučivši da će prošetati do kraja sela s lovcima; soba se ispraznila i Anne je mogla završiti s doručkom onako kako je mogla.
   
»Prošlo je! Prošlo je!«, neprestano je iznova ponavljala u sebi, obuzeta nervoznom zahvalnošću. »Najgore je prošlo!«

      Mary je govorila, ali je nije slušala. Videla ga je. Sreli su se. Opet su se našli u istoj sobi!

       Međutim, uskoro je počela smirivati sebe, nastojala je manje osećati. Osam godina, prošlo je gotovo osam godina otkako je od svega odustala. Kako je apsurdno ponovno buditi uzbuđenje koje je tako dugo razdoblje proteralo u daljinu i zaborav! Šta osam godina ne bi moglo učiniti? Svakojaki događaji, promene, otuđenja, odlasci – sve se u tome mora izgubiti, u zaboravu prošlosti – kako prirođno, i kako sigurno! To čini gotovo trećinu njezina života.
       Nažalost, bez obzira na sva njezina rezonovanja, otkrila je da osam godina veoma malo znači kad je reč o snažnim osećajima.
       No, kako bi se njegovi osećaji mogli protumačiti? Je li to kao da je želi izbegavati? Već je u idućem trenutku mrzila sebe zbog ludosti koja je postavila to pitanje.
      Što se tiče jednog drugog pitanja, koje možda njezina najveća mudrost ne bi sprečila, uskoro je pošteđena bilo kakve neizvesnosti; jer nakon što su se gospođice Musgrove vratile i dovršile svoju posetu kolibi, dobila je sledeću spontanu informaciju od Mary:

      »Kapetan Wentworth nije osobito galantan prema tebi, Anne, mada je bio veoma pažljiv prema meni. Kad su otišli, Henrietta ga je pitala šta misli o tebi, a on je rekao da si se tako promenila da te ne bi prepoznao.«

     Mary nije imala osećaja koji bi je naveli da poštuje sestrine, ali u ovom slučaju doista nije imala pojma da joj nanosi veliku bol.

     »Promenila tako da me ne bi prepoznao!« Anne se posve prepustila bezglasnom, dubokom osećaju poniženja. Nema sumnje da je tako, a ona mu se nije mogla osvetiti jer on se nije promenio, barem ne nagore. Već je to priznala samoj sebi i nije mogla drukčije misliti, a on neka o njoj misli kako god želi. Ne, godine koje su uništile njezinu mladost i lepotu njemu su dale samo izraženije muževan, otvoren izgled, što ni na koji način nije umanjilo njegove prednosti. Videla je istog Fredericka Wentwortha.

    »Tako se promenila da je ne bi prepoznao!« To su reči o kojima je neprestano razmišljala. Ipak, uskoro se počela radovati da ih je čula. Delovale su otrežnjavajuće; smirivale su uzbuđenje; razvijale su pribranost, a sledom toga moraju je učiniti sretnijom.

     Frederick Wentworth je upotrebio te reči, nešto tomu slično, ali nije znao da će ih preneti njoj. Smatrao ju je očajno promenjenom i prvom je prigodom to rekao. Nije oprostio Anne Elliot. Ružno se ponela prema njemu; ostavila ga je i razočarala; još gore, time je pokazala slabost karaktera, a to njegov vlastiti odlučni, samouvereni temperament nije mogao podneti. Odrekla ga se kako bi udovoljila drugima. To je bila posledica prekomernog uveravanja, mada je ona znala da nisu u pravu oni koji je nagovaraju. Radilo se o slabosti i plahosti.
       On joj je bio toplo privržen i otad nije upoznao ženu koju bi smatrao ravnom njoj, ali osim malo prirodne radoznalosti, nije ju želeo ponovno sresti. Zauvek je nestala moć koju je imala nad njim.              Sad je došlo vreme da se on oženi. Obogatio se, iskrcao s broda i odlučio se skrasiti čim nađe odgovarajuću družicu; zapravo je tražio, spreman zaljubiti se onako brzo kako mu to dopuste bistra glava i ukus. Imao je srce za bilo koju od gospodica Musgrove, ako ga uspeju osvojiti; ukratko rečeno, srce za bilo koju dražesnu mladu ženu koja naiđe, osim Anne Elliot. To je bio njegov jedini tajni izuzetak, kako je rekao svojoj sestri na njezin upit.

    »Da, tu sam, Sophia, posve spreman za vezu. Bilo koja između petnaeste i tridesete može me imati. Malo lepote, nekoliko osmeha, poneki kompliment mornarici i ja sam izgubljen čovek. Ne bi li to trebalo biti dovoljno za moreplovca koji se nije dovoljno družio sa ženama da bi postao uglađen?«

       Znala je da je to rekao kako bi mu se usprotivila. Njegov vedar, ponosan pogled jasno je izražavao uverenje da jest uglađen; a Anne Elliot nije bila daleko od njegovih misli kad je ozbiljnije opisao ženu s kojom bi želeo podeliti život. »Snažan um uz dražesno ponašanje«, glasio je početak i kraj njegova opisa.

     »Takvu ženu želim«, rekao je. »Naravno, pomiriću se s nečim malo manjim, ali ne mnogo. Ako sam budala, onda ću doista biti budala, jer sam o tome razmišljao više od većine muškaraca.«

~ 8 ~

     Otad nadalje kapetan Wentworth i Anne Elliot često su se nalazili u istom krugu. Uskoro su zajedno večerali u društvu kod gospodina Musgrovea, jer dječakovo stanje više nije pružalo dovoljan razlog za opravdavanje odsutnosti njegove tete; a to je bio tek početak drugih večera i drugih sastanaka.
      Hoće li se nekadašnji osećaji obnoviti, tek treba videti; nesumnjivo se oboje sećaju bivših vremena; to se nikako nije moglo izbeći; godinu njihovih zaruka mogao je jedino on spominjati u malenim pričama ili opisima koji su se pojavljivali u razgovoru. Njegova mu je profesija to omogućavala, njegova ga je narav poticala da govori. Stoga »To se dogodilo u šestoj godini«; »To se dogodilo pre nego sam otišao na more u šestoj godini«, čulo se tokom prve večeri koju su zajedno proveli; i premda se njegov glas nije kolebao, premda nije imala nikakva razloga pretpostaviti da njegov pogled skreće prema njoj dok govori, Anne je osećala da je posve nemoguće, na temelju poznavanja njegova uma, da bi se mogao sećati manje nego ona. Mora postojati isto razmišljanje, mada nije mogla zamisliti da je njihova bol jednaka.
      Nisu uopšte nasamo razgovarali; nisu razmenili nikakve reči osim onoga što iziskuje obična uljudnost. A nekad su tako mnogo značili jedno drugomu! Ali sad nema ničega! Postojalo je vreme kad bi u velikom društvu, koje sad ispunjava salon u Uppercrossu, veoma teško prestali međusobno razgovarati. Uz izuzetak, možda, admirala i gospođe Croft, koji su se doimali veoma složnima i
 sretnima (Anne nije videla niti jedan drugi izuzetak, čak ni među bračnim parovima), nisu mogla postojati dva tako otvorena srca, tako slični ukusi, tako srodni osećaji, tako voljena lica. Sad su kao stranci; ne, gore nego stranci jer se više ne mogu upoznavati. To je bilo trajno otuđenje.
     Kad je govorio, čula je isti glas i prepoznala isti um. Celo je društvo  veoma malo znalo o mornaričkim stvarima, pa su mu postavljali mnoga pitanja, posebno  dve gospođice Musgrove koje kao da nisu videle nikoga osim njega, o životu na brodu, dnevnom rasporedu, hrani, radu i tomu slično. Njihovo čuđenje nad njegovim pričama, kad su saznale za smeštaj i organizaciju života koja je bila provediva, izmamilo je njegovu ugodnu duhovitost, a to je podsetilo Anne na davne dane kad ni ona ništa nije znala, kad je i nju optužio da misli kako moreplovci žive na brodu bez ikakve hrane, bez kuhara da je pripremi ako je ima, ili bez posluge, ili bez noža i viljuške za jelo.
      Iz slušanja i razmišljanja trgnuo ju je šapat gospođe Musgrove koja je, svladana osećajima i tugom, morala reći:

        »Ah, gospođice Anne, da je nebo barem poštedelo mojeg sirotog sina, usuđujem se reći da bi sad bio veoma sličan njemu.«

       Anne je potisnula smešak i ljubazno slušala dok je gospođa Musgrove još malo govorila o svojim osećajima; stoga nekoliko minuta nije mogla pratiti razgovor ostalih.
      Kad je opet uspela vratiti pažnju na ostale, shvatila je da su gospođice Musgrove upravo uzele mornarički popis (njihov vlastiti mornarički popis, prvi koji se pojavio u Uppercrossu), te su sele kako bi ga proučavale i pronašle sve brodove kojima je zapovedao kapetan Wentworth.

     »Sećam se da je vaš prvi brod bio Asp; tražićemo Asp.«

      »Nećete ga onde naći. Posve je trošan i oštećen. Ja sam bio poslednji zapovednik na tom brodu. Ni tada nije bio prikladan za plovidbu. Stoga je plovio još samo godinu ili dve, a mene su tako poslali na Karipska ostrva .«

     Devojke su ga začuđeno i zadivljeno gledale.

      »Admirali«, nastavio je, »katkad se zabavljaju slanjem nekoliko stotina ljudi na more, brodom koji nije prikladan za plovidbu. Ali imaju veoma mnogo ljudi, a među hiljadama za koje je svejedno hoće li završiti na morskom dnu ili ne, nemoguće je proceniti koja će im skupina najmanje nedostajati.«

     »Uh! Uh!« uzviknuo je admiral. »Kakve stvari govore ti mladi ljudi! U ono vreme nije postojala bolja šalupa16 od Aspa. Nije joj bilo ravne među davno izgrađenim šalupama. Bio je sretnik onaj koji ju je dobio! On zna da je istovremeno dvadeset ljudi boljih od njega tražilo taj brod. Imao je sreće što je tako brzo  dobio nekakav brod jer nije imao veza na visokim položajima.«

       »Znao sam da sam imao sreće, admirale, uveravam vas«, ozbiljno je odgovorio kapetan Wentworth. »Bio sam uistinu zadovoljan svojim imenovanjem. To je u ono vreme bilo veoma važno za mene, doista veoma važno. Želeo sam nešto raditi.«

     »Sigurno jesi. Šta bi mladi čovek poput tebe radio na kopnu? Ako čovek nema ženu, brzo želi ponovno na pučinu.«

      »Ali, kapetane Wentworth«, uzviknula je Louisa, »zasigurno  ste bili veoma razočarani kad ste stigli na Asp i videli kakav su vam stari brod dali.«

      »Već sam pre toga prilično dobro znao o kakvom je brodu reč«, rekao je, smešeći se. »Nisam imao ništa više otkriti nego što biste vi imali kad je reč o kroju i čvrstoći starog ogrtača koji ste videli kako se posuđuje mnogim vašim poznanicama, otkako znate za sebe, i na koncu, nekog veoma vlažnog dana, stigne do vas. Ah, Asp mi je bio veoma drag. Činio je sve što sam želeo. Znao sam da hoće. Znao sam da ćemo zajedno potonuti, ili da će to biti odskočna daska za moju karijeru; i nikad nisam imao ni dva dana lošeg vremena tokom celog razdoblja provedenog na moru u tom brodiću. Dok sam sledeće jeseni plovio kući, imao sam sreću svladati francusku fregatu, upravo onu koju sam želeo. Doveo sam je u Plymouth, a tu sam također imao sreće. Nismo ni šest sati bili u tesnacu kad je počela oluja koja je trajala četiri dana i noći, a zasigurno bi dokrajčila jadni stari Asp, posebno  zato što naš sukob s Francuzima nije baš poboljšao stanje broda. Dvadeset četiri sata kasnije bio bih samo hrabri kapetan Wentworth koji bi se spomenuo u malenom članku u uglu novinske stranice, a budući da bih stradao samo u šalupi, niko ne bi razmišljao o meni. Anne je zadrhtala u sebi, ali gospođice Musgrove su mogle otvoreno i jasno izraziti svoje saosećanje i užas.«

      »Znači tada je, valjda«, tihim je glasom rekla gospođa Musgrove, kao da glasno razmišlja, »tada je prešao na Laconiju i onde upoznao našeg sirotog dečaka. Charles, dragi«, pozvavši ga k sebi, »pitaj kapetana Wentwortha gde je prvi put sreo tvojeg jadnog brata. Ja to uvek zaboravljam.«
__________________________
16Šalupa – maleni ratni brod s jednim jarbolom.
___________________

       »To je bilo kod Gibraltara, majko, znam. Dicka su ostavili na Gibraltaru, uz preporuku njegova bivšeg kapetana namenjenu kapetanu Wentworthu.«

     »Oh! Ali, Charles, reci kapetanu Wentworthu da se ne mora bojati spomenuti sirotog Dicka preda mnom, jer zapravo bi bilo ugodno čuti da tako dobar prijatelj govori o njemu.«

       Charles, koji je malo realnije gledao na mogućnosti slučaja, samo je kimnuo i udaljio se.                    Devojke su sad tražile Laconiju, a kapetan Wentworth si nije mogao uskratiti zadovoljstvo uzimanja dragocjene publikacije kako bi im uštedio trud, te je ponovno glasno pročitao ime i klasifikaciju broda, a potom je svima prisutnima izjavio da je to bio najbolji prijatelj kojeg je čovek ikad imao.

       »Ah, to su bili lepi dani kad sam imao Laconiju! Kako sam brzo zarađivao. Jedan moj prijatelj i ja tako smo ugodno plovili zajedno oko zapadnih ostrva. Siroti Harville, sestro! Znaš kako je silno želeo novac, više nego ja. Bio je oženjen. Sjajan momak! Nikad neću zaboraviti koliko je bio sretan. Tako se osećao zbog nje. Poželeo sam da bude sa mnom i sledećeg leta, kad sam i dalje imao istu sreću na Mediteranu.«

       »I sigurna sam, gospodine«, rekla je gospođa Musgrove, »da je za nas bio sretan dan kad ste imenovani kapetanom toga broda. Nikad nećemo zaboraviti šta ste učinili.«

       Osećaji su je naterali da govori tiho, a kapetan Wentworth, koji je verovatno čuo samo deo i verovatno mu Dick Musgrove nije bio ni u primisli, izgledao je pomalo nesigurno i kao da očekuje još nešto.

      »Moj brat«, šapnula je jedna od devojaka, »mama misli na sirotog Richarda.«

       »Dragi jadni momak!« nastavila je gospođa Musgrove, »postao je tako smiren i tako nam je lepo pisao dok je bio pod vašom pažnjom! Ah, bila bi sreća da nikad nije otišao od vas. Uveravam vas, kapetane Wentworth, da nam je veoma žao što vas je ikad ostavio.«

     Nakon tih reči na licu kapetana Wentwortha na trenutak se pojavio poseban izraz, određeni pogled njegovih bistrih očiju i izvijanje njegovih lepih usta, što je uverilo Anne da on ne deli lepe želje gospođe Musgrove po pitanju njezina sina, već se verovatno trudio kako bi ga se rešio; no to je bila previše kratkotrajna reakcija da bi je opazio neko ko ga je razumeo manje od nje; u idućem je trenutku bio savršeno pribran i ozbiljan, te je gotovo ođmah prišao sofi na kojoj su ona i gospođa Musgrove sedele, seo kraj ove druge i tihim glasom započeo razgovor s njom, o njezinu sinu, a činio je to s tako mnogo saosećanja i prirodne dobrohotnosti, pokazujući najljubazniji obzir prema svemu što je bilo stvarno i iskreno u roditeljskim osećajima.
     Doista su sedeli na istoj sofi jer je gospođa Musgrove veoma spremno napravila mesta za njega; delila ih je jedino gospođa Musgrove. To nije bila nimalo beznačajna barijera. Gospođa Musgrove je bila ugodno popunjena, poput onih ljudi koje je priroda obdarila sposobnošću da zrače vedrinom i dobrim raspoloženjem, a ne nežnošću i sentimentalnošću; i dok se za uzbuđenost Anneina vitka tela i njezino zamišljeno lice može reći da su bili potpuno prikriveni, kapetanu Wentworthu treba odati priznanje za samokontrolu kojom se pozabavio njezinim uzdasima zbog sudbine sina, za kojega nikoga nije bilo briga dok je bio živ.
       Lična veličina i mentalna tuga doista nemaju određene proporcije. Krupna, punašna figura ima jednako pravo na duboku tugu kao i najgracioznije telo na svetu. Ali, pravedno ili ne, postoje neprivlačne okolnosti, kojima će se razum uzalud baviti – koje ukus ne može tolerisati – koje će biti izložene podsmehu.
      Nakon što je dva ili tri puta prošetao prostorijom s rukama na leđima, sad je admiral, kojeg je njegova žena pozvala na red, prišao kapetanu Wentworthu i, bez razmišljanja o onome što će možda prekinuti, baveći se samo vlastitim mislima, započeo rečima:

     »Da si prošlog proleća sedam dana kasnije bio u Lisabonu, Frederick, zamolili bi te da povezeš lady Mary Grierson i njezine kćeri.«

     »Doista? Onda mi je drago da onde nisam bio nedelju dana kasnije.«

       Admiral ga je ukorio zbog takvog nedostatka galantnosti. On se branio, mada je ustvrdio da nikad ne bi spremno primio nikakve dame na svoj brod, osim na bal, u posetu, znači, samo na nekoliko sati.

      »No ako uopšte poznajem sebe«, rekao je, »to nije zbog pomanjkanja galantnosti prema njima. To zapravo proizlazi iz osećaja kako je nemoguće, bez obzira na sva nastojanja i žrtve, na brodu osigurati smeštaj kakav bi žene trebale imati. Nema nikakvog nedostatka galantnosti, admirale, ako čovek ima visoka merila po pitanju onoga što je potrebno za ličnu udobnost žena – a to ja imam. Mrsko mi je slušati o ženama na brodu, ili ih videti na brodu; i niti jedan brod pod mojim zapovedništvom nikad neće nikamo voziti žene, ako ja to ikako mogu sprečiti.«
     To je izazvalo reakciju njegove sestre.

     »O, Frederick! Ne mogu verovati da ti to kažeš. Takva besmislena rafiniranost! Ženama može biti udobno na brodu jednako kao i u najboljoj kući u Engleskoj. Verujem da nema mnogo žena koje su tako dugo živele na brodu kao ja, a ne poznajem ništa što bi bilo bolje od smeštaja na ratnom brodu. Tvrdim da nigde nisam našla veće udobnosti užitke, čak ni u Kellynch-hallu – uz ljubazan naklon upućen Anne – od onoga što sam uvek imala na većini brodova na kojima sam živela, a ukupno ih je bilo pet.«

      »To nije merilo«, odgovorio je njezin brat. »Ti si živela sa svojim mužem i bila si jedina žena na brodu.«

        »Ali ti si i sam doveo gospođu Harville, njezinu sestru, njezinu rođakinju i troje dece iz Portsmoutha u Plymouth. Gde je tada bila ta tvoja fina, iznimna vrsta galantnosti?«

      »Reč je o mojem prijateljstvu, Sophia. Pomogao bih svakoj ženi prijatelja oficira kojoj bih mogao pomoći, a sve što pripada Harvilleu doveo bih s kraja sveta, ako bi on to želeo. Ali nemoj misliti da to samo po sebi nisam smatrao lošim.«

      »Verujem da je svima bilo veoma udobno.«

        »Možda mi se zbog toga nimalo više ne sviđaju. Tako mnogo žena i dece nema pravo da im bude udobno na brodu.«

      »Dragi moj Frederick, govoriš posve neutemeljeno. Molim te, reci što bi bilo s nama, sirotim suprugama moreplovaca koje često želimo prevoz iz jedne u drugu luku kako bismo bile uz naše muževe, kad bi svi delili tvoje stavove?«

       »Moji me stavovi, kao što vidiš, nisu sprečili da povedem gospođu Harville i celu njezinu porodicu  u Plymouth.«
   
     »No mrsko mi je kada te čujem da tako govoriš, kao otmen džentlmen, kao da su sve žene profinjene dame, a ne razumna stvorenja. Niti jedna od nas ne očekuje da će celo vreme imati mirno more.«

       »Ah, draga moja«, rekao je admiral, »kad bude imao ženu, pevaće drukčiju pesmu. Kad bude oženjen, ako budemo imali sreće da dočekamo još neki rat, videćemo da postupa jednako kao ti i ja, i mnogi drugi. Biće veoma zahvalan svakomu ko mu dovede njegovu suprugu.«

     »Tako je, to sigurno.«
 
     »Sad sam gotov«, uzviknuo je kapetan Wentworth. »Kad me oženjeni ljudi jednom počnu napadati rečima 'o, posve ćeš drugačije razmišljati kad budeš oženjen', ja jedino mogu reći 'ne, neću', a oni opet kažu 'o, hoćeš', i tu je kraj priče.«

         Ustao je i udaljio se. »Kakav ste veliki putnik bili, gospođo!« gospođa Musgrove je rekla gospođi Croft.

       »Rekla bih da jesam, gospođo, tokom petnaest godina braka, premda su mnoge žene putovale više od mene. Četiri sam puta prešla Atlantik, jednom sam bila do Malajskog arhipelaga i natrag, samo jednom, osim što sam bila u različitim mestima blizu doma – Cork, Lisabon i Gibraltar. Ali nikad nisam putovala dalje od Gibraltarskog tesnaca, kao ni na Antilima. Antile ne zovemo Bermuda ili Bahami, znate.«

      Gospođa Musgrove na to nije imala šta reći; nije mogla priznati da ih nikad u životu nije niti spomenula.

       »I uveravam vas, gospođo«, nastavila je gospođa Croft, »da ništa ne može nadmašiti smeštaj na ratnom brodu; govorim, znate, o većim brodovima. Kad stignete na fregatu, naravno, više ste skučeni – mada svaka razumna žena može biti savršeno zadovoljna na jednom od tih brodova; i mogu slobodno reći da sam najsretniji deo života provela na brodu. Dok smo bili zajedno, znate, nismo se imali čega bojati. Hvala Bogu, uvek sam bila izvrsna zdravlja i svaka mi klima odgovara. Uvek sam njegova žena rečima: »O, ne! Doista, Charles, ne mogu podneti da odeš. Samo pomisli da se nešto se pomalo loše osećala tokom prva dvadeset četiri sata na brodu, ali kasnije je sve bilo u savršenom redu. Jedino razdoblje u kojem sam doista patila telesno i mentalno, jedino razdoblje tokom kojega sam smatrala da mi nije dobro, sam razmišljala o opasnostima, bila je zima koju sam sama provela u Dealu dok je admiral (tada kapetan Croft) plovio Severnim morem. U to sam vreme živela u stalnom strahu i mučile su me svakojake umišljene bolesti jer nisam znala šta ću sa sobom, ili kad ću primiti neku vest od njega; ali sve dok smo mogli biti zajedno, ništa me nikad nije mučilo i nikad nisam imala nikakvih problema.«

       »Da, svakako, zaista, o da, posve se slažem s vama, gospođo Croft«, srdačno je odgovorila gospođa Musgrove. »Ništa nije tako loše kao odvojen život. Posve delim vaše mišljenje. Ja znam šta to znači jer gospodin Musgrove uvek odlazi na tromesečno zasedanje grofovijskih sudova, a meni je tako drago kada to završi i on se sigurno vrati kući.«

     Veče je završila plesom. Kad je to predloženo, Anne je ponudila svoje usluge, kao i obično, a premda su joj se oči katkad ispunile suzama dok je sedela za klavirom, bila je veoma zadovoljna što ima što raditi i zauzvrat nije želela ništa drugo osim da ostane neprimećena.
       Društvo je bilo veselo i raspoloženo, a činilo se da je kapetan Wentworth najbolje raspoložen. Smatrala je da ima dovoljno razloga za to jer prima mnogo sveopšte pozornosti i poštovanja, a posebno pažnje svih mladih žena. Gospođice Hayters, ženski članovi već spomenute porodice rođaka, očito su prihvaćene u krug onih koje su zaljubljene u njega; što se tiče Henriette i Louise, obe su se doimale posve zaokupljene njime, pa je jedino stalni dojam savršene dobrodušnosti među njima mogao uveriti promatrače da nisu žestoke suparnice. Ko bi se mogao čuditi ako ga donekle razmazi takvo sveopšte, tako žarko divljenje?
     To su bile neke od misli koje su zaokupljale Anne dok su joj prsti mehanički radili, sveukupno pola sata bez ijedne pogreške, i posve nesvesno. Jednom je osetila da gleda nju – možda proučava njezine promenjene crte lica, pokušavajući u njima otkriti ostatke lica koje ga je jednom očaralo; i jednom je znala da je sigurno govorio o njoj – jedva da je bila svesna toga pre nego je čula odgovor; no tada je bila sigurna da je pitao svoju partnericu: »Zar gospođica Elliot nikad ne pleše?« Odgovor je glasio: »O, ne, nikada; posve je odustala od plesanja. Radije svira. Nikad se ne umori od sviranja.« Jednom se također obratio njoj. Udaljila se od klavira jer je ples završio, a on je seo kako bi pokušao odsvirati napev s kojim je želeo upoznati gospođice Musgrove. Nenamjrno se vratila u taj deo prostorije; on ju je video, odmah ustao i naglašeno uljudno rekao:

      »Ispričavam se, gospođo, ovo je vaše mesto.« Premda se ona odmah povukla i odlučno odmahnula glavom, više nije želeo sesti onamo.

      Anne nije želela više takvih pogleda i reči. Njegova hladna uljudnost, njegova uglađena prijaznost, bile su gore od bilo čega.

~9~

Kapetan Wentworth je došao u Kellynch kao da dolazi kući, onde je mogao ostati koliko god želi, a admiral i njegova žena obasipali su ga bratskom ljubaznošću. Kad je stigao onamo, nameravao je uskoro nastaviti za Shropshire i posetiti brata koji živi u toj grofoviji, ali atrakcije Uppercrossa navele su ga da to odgodi. U načinu na koji su ga onde primili bilo je tako mnogo prijateljstva, i laskanja, i svega očaravajućeg; stari su bili gostoljubivi, mladi tako ugodni, pa je jednostavno morao odlučiti ostati onde i još malo odgoditi sve ljubaznosti i savršenstva Edwardove žene.
       Uskoro je gotovo svakoga dana bio u društvu ljudi iz Uppercrossa. Musgrovei bi jedva mogli biti spremniji pozivati ga no što je on bio spreman dolaziti, posebno  ujutro kad kod kuće nije imao društva jer su admiral i gospođa Croft najčešće zajedno izlazili, baveći se svojim novim imanjem, svojom travom i svojim ovcama, trateći vreme na način što ga treća osoba nije mogla izdržati, ili bi se nekamo odvezli laganom kočijom za dve osobe koju su nedavno nabavili.
       Do sada je među Musgroveima i ostalima oko njih postojalo samo jedno mišljenje o kapetanu Wentworthu. Radilo se o nepromenljivom, toplom divljenju sa svih strana. No takva se prisna situacija tek razvila kad se među njih vratio određeni Charles Hayter, koji je uvelike poremetio sklad i smatrao da mu kapetan Wentworth itekako smeta.
    Charles Hayter je bio najstariji od svih bratića, veoma prijazan, ugodan mlad čovek, a između njega i Henriette se razvijala naglašena privlačnost pre nego se pojavio kapetan Wentworth. Zaredio se za sveštenika, a kako je bio kapelan u blizini, gde nije imao mesto za stanovanje, živeo je u očevoj kući, samo tri kilometra od Uppercrossa. Kratkotrajno izbivanje iz doma ostavilo je njegovu draganu bez pažnje u tom kritičnom razdoblju, a kad se vratio, dočekalo ga je veoma promenjeno držanje i ugledao je kapetana Wentwortha.
       Gospođa Musgrove i gospođa Hayter su sestre. Obe su imale novca, ali su njihovi brakovi stvorili razliku u stepenu njihova ugleda. Gospodin Hayter je imao nešto svoje imovine, ali to je bilo beznačajno u usporedbi s onim što je posedovao gospodin Musgrove; dok su Musgrovei bili prvi društveni sloj u toj regiji, mladi bi Hayteri, usled inferiornog, povučenog i neuglađenog načina života svojih roditelja, kao i vlastitog manjkavog obrazovanja, jedva bili u bilo kojem društvenom sloju da nije bilo njihove veze s Uppercrossom; njihov je najstariji sin, naravno, izuzetak jer je odlučio biti učenjak i džentlmen, te je bio daleko superiorniji u kultiviranosti i ponašanju od svih ostalih.
        Dve su porodice  uvek bile u izvrsnim odnosima, jer nije bilo nikakva ponosa na jednoj strani i nikakve zavisti na drugoj; jedino takva svest o superiornosti kod gospođica Musgrove pričinjala im je zadovoljstvo jer su mogle poboljšati svoje rođake. Gospodin i gospođa Musgrove primetili su Charlesovo udvaranje Henrietti i nisu nimalo negodovali. »To ne bi bila sjajna prilika za nju, ali ako je Henrietti drag – a doista se čini da se Henrietti sviđa.«
        Henrietta je i sama tako mislila pre nego se pojavio kapetan Wentworth, ali je otad nadalje bratić Charles bio posve zaboravljen.
       Još nije bilo poznato koja se od dve sestre više sviđa kapetanu Wentworthu, barem koliko je Anne mogla opaziti. Henrietta je možda lepša, Louisa je uvek veselija; a sad nije znala hoće li ga privući nježniji ili živahniji karakter.
       Činilo se da gospodin i gospođa Musgrove, zato što su veoma malo videli, ili su imali potpuno poverenje u razboritost obe kćeri i svih mladih ljudi koji su im se približavali, sve prepuštaju sudbini. Nije bilo ni najmanjeg traga zabrinutosti ili primedbe u velikoj kući, ali u kolibi je bilo drukčije; mladi bračni par onde bio je skloniji nagađanjima i pitanjima. Kapetan Wentworth nije bio u društvu gospođica Musgrove više od četiri ili pet puta i Charles Hayter se tek pojavio, kad je Anne morala slušati mišljenja svojeg šurjaka i sestre o tome koja mu se više sviđa. Charles je smatrao da je to Louisa, a Mary da je Henrietta, ali su se posve slagali da bi bilo krasno kad bi oženio bilo koju od njih.
       Charles nikad u životu nije video ugodnijeg čoveka, a po onome što je jednom čuo da govori sam kapetan Wentworth, bio je veoma siguran da u ratu nije zaradio manje od dvadeset hiljada  funti. To je trenutno stecanje bogatstva; povrh toga, tu je i prilika za dodatnu zaradu u nekom eventualnom budućem ratu; a bio je siguran da bi se kapetan Wentworth uspeo istaknuti kao i bilo koji oficir u mornarici. O, to bi bila sjajna prilika za bilo koju od njegovih sestara.

       »Tako mi svega, bila bi«, odgovorila je Mary. »Bože moj! Kad bi stekao velike časti! Kad bi mu dodelili titulu baruneta! 'Lady Wentworth' veoma dobro zvuči. To bi doista bilo krasno za Henriettu! Kao supruga baruneta imala bi prednost preda mnom, a Henrietta ne bi imala ništa protiv titula sir Frederick i lady Wentworth! Međutim, to bi bilo novo imenovanje, a ja nikad nemam posebno mišljenje o novopečenim plemenitašima.«

       Mary je savršeno odgovaralo da Henriettu smatra preferiranom, upravo zbog Charlesa Haytera čije je pretenzije želela vidjeti okončane. S visoka je gledala na porodicu Hayters, smatrajući da bi bila velika nesreća kad bi se postojeća veza među porodicama pojačala – veoma žalosno za nju i njezinu decu.

      »Znaš«, rekla je, »uopšte ne mogu o njemu misliti kao o prikladnom paru za Henriettu, a s obzirom na veze što su ih Musgrovei stvorili, ona nema pravo tako se poniziti. Mislim da niti jedna mlada žena nema pravo na izbor koji bi bio neugodan i neprikladan za glavni deo porodice, te stvarati loše veze onima koji na njih nisu navikli. I, molim te lepo, ko je Charles Hayter? Običan seoski kapelan. Veoma neprikladan par za gospođicu Musgrove od Uppercrossa.«

      Međutim, njezin se muž u tome nije slagao s njom; osim što je imao obzira prema svojem bratiću, Charles Hayter je najstariji sin, a on je i sam na situaciju gledao kao najstariji sin.

       »Sad govoriš besmislice, Mary«, stoga je glasio njegov odgovor. »To ne bi bila sjajna prilika za Henriettu, ali Charles ima velike izglede da za godinu ili dve dobije nešto od biskupa; i molim te, zapamti da je on najstariji sin; kad moj tetak umre, on će naslediti veoma lep posed. Imanje u Winthropu nije manje od dvesto pedeset jutara, osim farme blizu Tauntona, a to je jedno od najboljih
zemljišta u ovome kraju. Priznajem da bi bilo koji od njih, osim Charlesa, bio veoma log izbor za Henriettu, i to se doista ne bi moglo tolerisati; on je jedini koji dolazi u obzir. On je veoma dobrodušan, vredan momak; kad Winthrop dospe u njegove ruke, on će od poseda napraviti drukčije mesto i živeće na posve drukčiji način; a s tim imanjem nikad neće biti prezira vredan čovek. Dobro imanje u vlasništvu, bez ikakvih tereta. Ne, ne, Henrietta bi mogla proći lošije nego da se uda za Charlesa Haytera; ukoliko ona bude imala njega, a Louisa može dobiti kapetana Wentwortha, biću veoma zadovoljan.«

      »Charles može govoriti što god želi«, Mary je uzviknula Anne čim je on izišao, »ali bilo bi šokantno kad bi se Henrietta udala za Charlesa Haytera; veoma loše za nju, a još gore za mene, i stoga treba silno želeti da joj ga kapetan Wentworth što pre izbaci iz glave, a ja nimalo ne sumnjam da je to već učinio. Jučer se jedva osvrnula na Charlesa Haytera. Volela bih da si bila onde i videla njezino ponašanje. A što se tiče pomisli da se kapetanu Wentworthu Louisa sviđa jednako kao i Henrietta, besmislica je tako nešto reći, jer mu se Henrietta sigurno više sviđa. Ali Charles je tako pozitivan! Volela bih da si jučer bila s nama jer bi tada mogla procieniti ko je od nas dvoje u pravu; sigurna sam da bi delila moje mišljenje, osim ako ne bi čvrsto odlučila protiviti mi se.«

       Večera kod gospodina Musgrovea trebala je biti prilika u kojoj je Anne sve to trebala videti, ali ona je ostala kod kuće, ispričavši se glavoboljom i neznatnim zdravstvenim problemima malenog Charlesa. Mislila je jedino na to kako će izbeći kapetana Wentwortha, ali pokazalo se da je činjenica da je izbegla sudbinu suca još jedna prednost mirne večeri kod kuće.
       Što se tiče stavova kapetana Wentwortha, smatrala je važnijim da on zna što radi, i to dovoljno rano kako ne bi ugrozio sreću niti jedne sestre ugrozio vlastitu čast, od pitanja preferira li Henriettu ili Louisu. Bilo koja od njih bi mu, najverojatnije, činila privrženu, dobroćudnu suprugu. Kad je reč o Charlesu Hayteru, njezinoj je obzirnosti smetalo svako nepromišljeno ponašanje dobronamerne mlade žene, te je saosećala sa svakom patnjom koju je takvo ponašanje izazvalo; no ako je Henrietta shvatila da je pogrešno protumačila svoje osećaje, to treba što pre jasno staviti do znanja.
       Charles Hayter je u ponašanju svoje sestrične otkrio mnogo toga što ga je uznemirilo i uvredilo. Predugo se poznaju i cene da bi se sad tako otuđila od njega, pa su samo dva susreta ugasila svaku prijašnju nadu; nije imao drugog izbora osim držati se podalje od Uppercrossa, ali pojavila se veoma alarmantna promena kad je čoveka kakav je kapetan Wentworth počeo smatrati verovatnim uzrokom. Izbivao je samo dve nedelje, a kad su se rastali, ona je pokazala zanimanje, čemu se potajno silno nadao, za mogućnost da će uskoro napustiti svoju sadašnju kapelaniju i dobiti onu u Uppercrossu. Činilo se da joj je izrazito važno da je dr. Shirley, župnik, koji već više od četrdeset godina revno obavlja sve dužnosti u svojoj župi, odlučio uzeti kapelana; trebao bi svoju kapelaniju učiniti što boljom i trebao bi je obećati Charlesu Hayteru. Prednost činjenice da bi radio u Uppercrossu, umesto da bude udaljen desetak kilometara; da bi u svakom smislu imao bolju kapelaniju; da bi radio za dragog dr. Shirleyja, te bi dragog dr. Shirleyja oslobodio dužnosti koje više nije mogao obavljati bez velikog i štetnog napora, mnogo je značila, čak i Louisi, ali je Henrietti značila gotovo sve. Nažalost, kad se vratio, sve to prestalo je biti zanimljivo i važno. Louisa uopšte nije mogla slušati njegovo prepričavanje razgovora što ga je upravo vodio s dr. Shirleyjem: stajala je kraj prozora u iščekivanju kapetana Wentwortha; i sama mu je Henrietta mogla udeliti samo deo pažnje, a činilo se da je zaboravila svu prijašnju važnost i zabrinutost za pregovore.

      »Pa, zaista mi je veoma drago, ali uvek sam verovala da ćeš ti to dobiti; uvek sam mislila da je to sigurno. Nije mi se činilo da – ukratko rečeno, dr. Shirley mora uzeti kapelana, a ti si osigurao njegovo obećanje. Dolazi li, Louisa?«

     Jednog jutra, veoma brzo nakon večere kod porodice Musgrove, na kojoj Anne nije bila, kapetan Wentworth je ušao u salon kolibe gde su se nalazili samo ona i maleni Charles koji je ležao na sofi.            Iznenađenje usled toga što se našao gotovo sam s Anne Elliot oduzelo je uobičajenu pribranost njegovu ponašanju; trgnuo se i samo je uspeo reći:

      »Mislio sam da su gospođice Musgrove ovde, gospođa Musgrove mi je rekla da bih ih ovde trebao naći. Tada se zaputio do prozora kako bi se pribrao i razmislio kako bi se trebao ponašati.«

       »One su gore s mojom sestrom. Usuđujem se reći da će sići za nekoliko trenutaka«, glasio je Annein odgovor, a ona je, posve prirodno, bila krajnje smušena; da je dete nije pozvalo da dođe i učini nešto za njega, u idućem bi trenutku pobegla iz sobe, te tako oslobodila kapetana Wentwortha, ali i sebe.
     Ostao je stajati kraj prozora, a nakon što je mirno i uljudno  rekao: »Nadam se da je malenom dečaku bolje«, ušutio je.
      Morala je kleknuti kraj sofe i onde ostati kako bi udovoljila svojem pacijentu; to je trajalo nekoliko minuta, a tada je, na svoje veliko zadovoljstvo, čula kako neko dolazi kroz maleno predsoblje. Okrenula je glavu nadajući se da će videti gospodara kuće, ali se pokazalo da je reč o nekome na koga se nije moglo računati da će olakšati situaciju – Charles Hayter; verovatno nije bio nimalo sretan što vidi kapetana Wentwortha, kao što ni kapetan Wentworth nije bio sretan kad je ugledao Anne. Samo je rekla:

       »Kako ste? Nećete li sesti? Ostali će uskoro doći.«

     Međutim, kapetan Wentworth se odmaknuo od prozora, očito spreman razgovarati, ali Charles Hayter je odbio njegov pokušaj time što je seo kraj stola i uzeo novine, a kapetan Wentworth se vratio do prozora.
      U sledećoj se minuti društvo povećalo. Mlađi dečak, veoma krupno, napredno dete staro dve godine, nakon što mu je neko izvana otvorio vrata, odlučno se pojavio među njima i pošao ravno do sofe kako bi video što se događa, zahtevajući sve dobro što bi mogao dobiti.
      Kako nije bilo ničega za jelo, mogao je jedino dobiti malo igre, a kako mu teta nije dopustila da gnjavi svojeg bolesnog brata, počeo se penjati po njoj, dok je klečala, na takav način da ga, onako zauzeta Charlesom, nije mogla maknuti. Govorila mu je – naređivala, molila ga i insistirala, sve uzalud. Jednom ga je uspela odgurnuti, ali se dečak s užitkom odmah opet popeo na nju.

       »Waltere«, rekla je, »smesta siđi. Veoma si naporan. Jako se ljutim na tebe.«

      »Waltere«, uzviknuo je Charles Hayter, »zašto ne učiniš ono što ti se kaže? Zar nisi čuo što ti je tvoja teta rekla? Dođi k meni, Waltere, dođi rođaku Charlesu.«

       No Walter se nije obazirao na njega.
       Međutim, u sledećem je trenutku osetila da je slobodna; neko ga je podigao s nje; premda joj je tako sagnuo glavu, dok su njegove malene, čvrste ruke maknute s njezina vrata, te je odlučno odnesen, da nije shvatila kako je to učinio kapetan Wentworth.
      Njezini osećaji izazvani tim otkrićem ostavili su je posve bez reči. Nije mu mogla čak ni zahvaliti. Mogla se jedino naginjati nad malenim Charlesom, obuzeta krajnje smušenim osećajima. Njegova ljubaznost koja ga je navela da joj priskoči u pomoć – način – tišina u kojoj je to učinio – malene pojedinosti situacije – uz zaključak do kojeg je brzo došla, na temelju buke što ju je namerno stvarao s detetom, da on ne želi čuti njezino zahvaljivanje i zapravo pokazuje da je razgovor s njom poslednje što bi želeo; sve je to izazvalo zbrku različitih, ali veoma bolnih uzbuđenja od kojih se nije mogla oporaviti sve dok nisu ušle Mary i gospođice Musgrove kojima je prepustila malenog pacijenta, pa je izišla iz prostorije. Nije mogla ostati onde. To je mogla biti prilika da promatra sklonosti i ljubomore njih četvero; sad su svi bili na okupu, ali nije mogla ostati i to izdržati. Bilo je očito da Charles Hayter nije posebno naklonjen kapetanu Wentworthu. Imala je snažan utisak  da je, nakon uplitanja kapetana Wentwortha, razdraženim tonom rekao: »Trebao si poslušati mene, Waltere; rekao sam ti da ne gnjaviš svoju tetu«, te je mogla razumeti njegovo žaljenje da je kapetan Wentworth učinio ono što je on sam trebao učiniti. Ali nisu je mogli zanimati osećaji Charlesa Haytera, ni bilo čiji osećaji, pre nego malo bolje sredi vlastite. Sramila se sebe, silno se sramila što je bila tako nervozna, što je takva sitnica tako snažno delovala na nju; no bilo je tako, a iziskivalo je dugotrajnu samoću i razmišljanje kako bi se oporavila.

~10 ~

      Druge prilike za njezina zapažanja bile su neizbežne. Anne se uskoro opet dovoljno često nalazila u društvu svih četvero kako bi stekla određeno mišljenje, mada je bila previše mudra da bi ga iznela kod kuće jer je znala da ne bi zadovoljilo ni muža ni ženu; premda je smatrala da mu je Louisa draža, nije mogla potisnuti misao, temeljenu na onome što se usuđivala proceniti iz sećanja i iskustva, da kapetan Wentworth nije ni u jednu zaljubljen. One su više bile zaljubljene u njega; ipak, to nije bila ljubav. Radilo se o malenoj groznici divljenja; ali to bi moglo, verovatno mora završiti nečijom ljubavi. Činilo se da je Charles Hayter svestan da je odbačen, a ipak se katkad činilo da je Henrietta nesigurna po pitanju svojeg izbora. Anne je čeznula za mogućnošću da im svima objasni što zapravo žele, svima im ukaže na nedaće kojima se izlažu. Nikomu od njih nije pripisivala lukavštinu. Verovanje da kapetan Wentworth uopšte nije svestan boli što ga izaziva pružalo joj je golemo zadovoljstvo. U njegovu držanju nije bilo nikakva trijumfa, nikakva jadnog likovanja. On verovatno nikad nije čuo o bilo kakvim nadanjima Charlesa Haytera, niti mu je to ikad palo na pamet. Grešio je jedino u tome što je prihvatao (jer prihvatati je zasigurno prava reč) naklonost dve mlade žene odjednom.
        Međutim, činilo se da je Charles Hayter, nakon kratkog nastojanja, odustao od bitke. Prošla su tri dana da nije došao u Uppercross; veoma jasna promena. Čak je odbio jedan poziv na večeru; a nakon što ga je gospodin Musgrove u nekoliko prigoda našao s nekoliko velikih knjiga pred njim, gospodin i gospođa Musgrove su bili uvereni da sigurno nije sve u redu, te su zabrinutih lica razgovarali o tome kako previše uči. Mary se nadala i verovala da ga je Henrietta jasno odbila, a njezin je muž živio u stalnoj nadi da će ga videti sutra. Anne je jedino osećala da je Charles Hayter mudar.
      Jednog jutra otprilike u to vreme, kad su Charles Musgrove i kapetan Wentworth zajedno pošli u lov, a sestre u kolibi tiho sedele i svaka se bavila svojim poslom, na prozoru su se pojavile sestre iz velike kuće.
      Bio je lep dan u novembru, a gospođice Musgrove su došle prečicom i svratile samo da bi rekle kako idu u dugu šetnju pa su stoga zaključile da Mary sigurno ne želi poći s njima; Mary je odmah odgovorila, uz malo ljutnje jer su smatrale da ona nije za dobru šetnju: »O, da, uistinu bih vam se rado pridružila, veoma volim duge šetnje.« Anne je bila uverena, na osnovu izraza lica devojaka, da je to upravo ono što nisu želele, te se ponovno čudila vrsti potrebe kakvu su, izgleda, stvarale porodične navike, o tome da sve treba preneti i da sve treba činiti zajedno, bez obzira na to koliko to neželjeno ili neprikladno bilo. Pokušala je nagovoriti Mary da ne ide, ali uzalud; u tom je slučaju smatrala najpametnijim prihvatiti daleko ljubazniji poziv što su ga njoj uputile gospođice Musgrove da i ona pođe, zaključivši da će biti korisna ako se njezina sestra odluči ranije vratiti, te tako smanjiti uplitanje u neki njihov plan.

      »Ne mogu zamisliti odakle im pomisao da ja ne volim duge šetnje!« rekla je Mary dok se penjala stepenicama. »Svi uvek pretpostavljaju da ja nisam dobra za šetnje! A ipak ne bi bile zadovoljne da smo odbile pridružiti im se. Kad ljudi na taj način dođu samo da bi nas pozvale, kako možemo odbiti?«

     Gospoda su se vratila baš kad su one odlazile. Poveli su sa sobom mladog psa koji im je pokvario lov i naterao ih da se rano vrate. Stoga su imali vremena i volje za ovu šetnju pa su im se sa zadovoljstvom pridružili. Anne bi ostala kod kuće da je mogla predvideti takvu situaciju, ali je sad, uz neodređene osećaje zanimanja i radoznalosti, zaključila kako je prekasno da se povuče, pa je svih šestero krenulo u smeru što su ga izabrale gospođice Musgrove, koje su očito smatrale da je šetnja pod njihovim vođstvom.
    Annein je cilj bio svima se kloniti s puta, a gde su uske staze preko polja iziskivale razdvajanja, nastojala je ostati uza svoju sestru i njezina muža. Njezino zadovoljstvo u ovoj šetnji mora proizlaziti iz kretanja i samoga dana, iz pogleda na poslednje osmehe godine na žutosmeđe lišće i uvele živice, iz ponavljanja u sebi nekih od hiljadu  poetskih opisa jeseni, godišnjeg doba neobičnog i neiscrpnog uticaja na profinjen um i senzibilnost, godišnjeg doba koje je svakog pesnika, čija dela vredi čitati, navelo da ga pokuša opisati ili napiše nekoliko osećajnih stihova. Koliko god je mogla, zaokupljala je um takvim razmišljanjima i citatima, nije bilo moguće potisnuti želju da sluša razgovor kapetana Wentwortha s nekom od gospođica Musgrove kad god im je bila dovoljno blizu, no nije čula ništa značajno. To je bilo samo obično živahno čavrljanje – kakvo bi se moglo čuti od bilo kojih mladih osoba u prisnim odnosima. Više se bavio Louisom nego Henriettom. Louisa se svakako više trudila privući njegovu pažnju nego Henrietta. Činilo se da se ta nastojanja pojačavaju, a jedan joj je Louisin deo razgovora posebno zapeo za uho. Nakon jednog od mnogih veličanja lepote dana, što se neprestano moglo čuti, kapetan Wentworth je dodao:

     »Kakvo veličanstveno vreme za admirala i moju sestru! Jutros su nameravali poći na dugu vožnju; možda će se pojaviti s nekog od ovih brežuljaka. Govorili su o odlasku u ovaj deo regije. Pitam se gde će se danas prevrnuti. O, to se doista veoma često događa, uveravam vas, ali moja sestra se ne buni – najvažnije je da bude s njim.«

      »Ah! Znam da preterujete«, uzviknula je Louisa »no kad bi doista bilo tako, ja bih na njezinu mestu postupala posve isto. Kad bih volela nekog muškarca, kao što ona voli admirala, uvek bih bila s njim, nikad nas ništa ne bi smelo rastaviti, i radije bih se prevrnula u kočiji s njim nego da me bilo ko drugi sigurno vozi.«

     »To je izgovorila s entuzijazmom.«

      »Zaista?«, uzviknuo je on, istim tonom. »Svaka vam čast!« Tada je među njima neko vreme vladala tišina.

    Anne se nije odmah uspela setiti nekog citata. Dražesni jesenski prizori nakratko su zaboravljeni – osim ako joj na pamet ne padne neki tužni sonet ispunjen prikladnom analogijom o izmaku godine, uz nestanak sreće, prizora mladosti i nade, i proleća, sve to nestalo je zajedno. Trgnula se i, kad su skrenuli na drugu stazu, rekla: »Nije li ovo jedan od putova do Winthropa?« Ali niko je nije čuo, joj barem niko nije odgovorio.
   Međutim, Winthrop ili njegova okolica – jer mlade se ljude katkad može sresti dok šeću u blizini svojeg doma, bio je njihovo odredište; nakon nešto manje od kilometra postupnog uspona između velikih ograđenih područja, gde su plugovi na delu i sveže prekopano to pokazivali da farmer, bez obzira na čari poetske malodušnosti, opet očekuje proleće, stigli su do vrha najvišeg brežuljka koji je delio Uppercross i Winthrop, te su uskoro imali pogled na celi Winthrop u podnožju brežuljka.               Pred njima se prostirao Winthrop, bez lepote i bez dostojanstva; ni po čemu posebna kuća, niska i okružena žitnicama i drugim gospodarskim zgradama. Mary je uzviknula:

     »Bože moj! Tu je Winthrop! Tako mi svega, nisam imala pojma. Pa, mislim da bismo sad trebali poći natrag; veoma sam umorna.«

      Henrietta, svesna situacije i posramljena, nije videla bratića Charlesa kako hoda nekom stazom ili je naslonjen na neku ogradu, pa je bila spremna postupiti u skladu s Marynom željom; ali »ne«, rekao je Charles Musgrove, i »ne, ne«, usrdnije je uzviknula Louisa, povela sestru u stranu i kao da se toplo zalagala za nešto drugo.
       U međuvremenu, Charles je jasno izrazio odlučnost da će posetiti svoju tetu sad kad je već tako blizu; a očito je, mada pomalo nesigurno, pokušavao nagovoriti svoju ženu da i ona pođe. No to je bila jedna od situacija u kojima je dama pokazala svoju snagu, a kad je spomenuo mogućnost odmora od petnaestak minuta u Winthropu, budući da je tako umorna, odlučno je odgovorila: »O, ne, nikako!« Ponovno penjanje uz to brdo više bi joj štetilo nego koristilo. Ukratko rečeno, svojim je izrazom lica i držanjem jasno pokazala da neće poći.
       Nakon još malo takvih rasprava i dogovora, Charles i njegove dve sestre su se dogovorili da će on i Henrietta skoknuti dole na nekoliko minuta kako bi posetili tetu i rođake, a ostatak društva čekaće ih na vrhu brežuljka. Činilo se da je Louisa vodila glavnu reč u stvaranju plana, a dok je ona pošla malo niz brdo s njima, i dalje nešto govoreći Henrietti, Mary je iskoristila prigodu da se prezirno osvrne naokolo i kaže kapetanu Wentworthu:

       »Veoma je neugodno imati takve rodbinske veze! Ali uveravam vas, u životu nisam više od dva puta bila u toj kući.«

      Umesto odgovora dobila je samo namešten osmeh nakon kojeg je usledio preziran pogled dok se okretao na drugu stranu, a Anne je savršeno dobro znala što to znači.
       Vrh brežuljka gde su ostali bio je lepo mesto; Louisa se vratila, a Mary je za sebe našla udobno mesto za sedenje na jednoj izbočini i bila je sasvim zadovoljna sve dok su svi stajali oko nje; ali kad je Louisa odvukla kapetana Wentwortha sa sobom kako bi potražili ostatke lešnjaka u obližnjoj živici, a udaljili su se tako da ih se više nije čulo ni videlo, Mary više nije bila zadovoljna; bunila se protiv mesta na kojem je sedela – bila je sigurna da je Louisa negde našla mnogo bolje – i ništa je nije moglo sprečiti u nameri da i sama pođe tražiti bolje mesto. Pošla je u istom smeru, ali ih nije videla. Anne je našla udobno mesto za sebe na suhom, sunčanom obronku ispod živice, a bila je uverena da su oni još uvek negde zajedno. Mary je na trenutak sela, ali to joj nije odgovaralo; bila je sigurna da je Louisa našla bolje mešto negde drugde i odlučila je poći dalje dok je ne stigne.  Anne, koja je i sama osećala umor, zadovoljno je sedela; uskoro je čula kapetana Wentwortha i Louisu u živici iza sebe, kao da se vraćaju kroz nekako divlji, zarasli prolaz u sredini. Razgovarali su dok su se približavali. Najpre je razabrala Louisin glas. Činilo se da je usred nekog gorljivog govora. Ono što je Anne prvo čula glasilo je:

       »I tako sam je naterala da pođe. Nisam mogla podneti da se boji poseta zbog takvih besmislica. Šta! Zar bih ja dopustila da me ravnodušno držanje takve osobe natera da odustanem od nečega što sam odlučila učiniti i za što sam znala da je ispravno? Ili bilo koje osobe, mogla bih reći. Ne, mene se ne može tako lako nagovoriti. Kad nešto odlučim, onda se toga držim. Činilo se da je Henrietta čvrsto odlučila danas posetiti Winthrop, a ipak je gotovo odustala iz nekakve besmislene popustljivosti!«

      »Znači da bi odustala da nije bilo vas?«

     »Doista bi. Gotovo se stidim to reći.«

      »Sreća za nju da pri ruci ima um poput vašeg! Nakon vaših aluzija, koje su samo potvrdile moje vlastite zaključke, do kojih sam došao kad sam zadnji put bio u njegovu društvu, ne moram se pretvarati da ne razumem šta se događa. Vidim da je reč o nečemu što je više od pristojne jutarnje posete vašoj teti – i jao si ga njemu, kao i njoj, kad je rič o važnim stvarima, te se nađu u okolnostima koje iziskuju razboritost i snagu uma, ako ona nema dovoljno odlučnosti nositi se s ravnodušnošću u ovako beznačajnom nesporazumu. Vaša je sestra prijazno stvorenje, ali vidim da vi posedujete odlučan i čvrst karakter. Ako vam je važno njezino ponašanje ili sreća, usadite joj što više vlastitog duha. Ali nema sumnje da ste to oduvek radili. Najgore je zlo previše popustljivog i neodlučnog karaktera da se u njega čovek ne može pouzdati. Nikad ne može biti siguran da će dobar uticaj biti trajan. Svako ga može pokolebati; neka oni koji žele biti sretni budu odlučni. Evo lešnjaka«, rekao je i dohvatio jedan s gornje grane. »Služi kao primer – prekrasan, blistav lešnjak koji je, obdaren prvotnom snagom, preživio sve jesenske oluje. Nigde nema rupice, nikakve slabe točke. Ovaj lešnjak«, nastavio je na razigrano svečani način »dok su mnoga njegova braća pala i zgažena, još uvek poseduje svu sreću za kakvu se jedan lešnjak može smatrati sposobnim.« Potom se vratio prijašnjem, ozbiljnom tonu: »Moja prva želja za sve koji su mi prirasli srcu je da budu odluče. Ako Louisa Musgrove želi biti lepa i sretna uživotu, čuvaće i njegovati sve svoje sadašnje moći uma.«

      Izgovorio je to, ali nije dobio odgovor. Anne bi se iznenadila da je Louisa mogla spremno odgovoriti na takav govor – tako zanimljive reči, izgovorene s tako ozbiljnom toplinom! Mogla je zamisliti šta Louisa oseća. Što se nje tiče – bojala se pomaknuti kako je ne bi opazili. Dok je nepomično sedela, posve zaštićena bujnim grmom božikovine, oni su pošli dalje. Međutim, pre nego su se dovoljno udaljili Louisa je ponovno progovorila.

      »Mary je po mnogo čemu sasvim dobroćudna«, rekla je, »ali katkad me zna prekomerno isprovocirati svojim besmislicama i svojim ponosom; ponosom porodice Elliot. Svi žalimo što Charles nije oženio Anne umesto nje. Zasigurno znate da je želeo oženiti Anne?«

     Nakon trenutka ćutnje, kapetan Wentworth je rekao:

     »Želite li reći da ga je odbila?«

       »O, da, svakako.«

      »Kad se to dogodilo?«

       »Ne znam točno jer smo Henrietta i ja tada bile u školi, ali verujem da je to bilo oko godinu dana pre njegova venčanja s Mary. Volela bih da je pristala. Svima bi nam se mnogo više sviđala, a tata i mama uvek misle da ga je odbila pod uticajem svoje velike prijateljice lady Russell. Misle da Charles nije dovoljno učen da bi zadovoljio zahteve lady Russell, i stoga je nagovorila Anne da ga odbije.«

    Zvukovi su utihnuli i Anne više ništa nije čula. Vlastite su je emocije držale ukočenom. Morala se od mnogo toga oporaviti pre nego se uspela pomaknuti. Poslovična sudbina onoga ko prisluškuje nije ju snašla – nije čula ništa loše o sebi ali je čula mnogo toga što ju je zabolelo. Shvatila je što kapetan Wentworth misli o njezinu karakteru, a u njegovu je ponašanju otkrila baš onaj stepen osećaja i radoznalosti kad je reč o njoj koji ju je silno uzrujao.
     Čim se uspela pomaknuti, pošla je za Mary, a kad ju je našla te su se zajedno vratile do mesta gde je Mary ranije sedela, donekle ju je utešilo to što se odmah nakon toga okupilo celo društvo i opet su bili u pokretu. Njezino je raspoloženje želelo samoću i tišinu kakve se mogu naći jedino u velikom društvu.
      Charles i Henrietta su se vratili, a kako se moglo očekivati, s njima je došao i Charles Hayter. Anne nije ni pokušala razumeti pojedinosti situacije; činilo se da čak ni kapetan Wentworth ne shvata baš sve što se događa, ali džentlmen se povukao, a dama je popustila, te su sad bili veoma zadovoljni što su opet zajedno, u to nije postojala ni najmanja sumnja. Henrietta je izgledala pomalo posramljeno, ali veoma zadovoljno; Charles Hayter se doimao iznimno sretnim; bili su zaokupljeni jedno drugim gotovo od prvog trenutka kad su svi krenuli prema Uppercrossu.
       Sad je sve određivalo Louisu za kapetana Wentwortha; ništa nije moglo biti jasnije; a gde god su se morali odvajati, ili čak i onde gde nisu, hodali su jedno uz drugo gotovo jednako kao i drugo dvoje. Na dugačkoj stazi kroz livade, gde je bilo dovoljno mesta za sve, bili su tako podeljeni – stvarajući tri malene skupine, a skupini od troje koja je bila najmanje živahna pripadala je Anne. Pridružila se Charlesu i Mary, a bila je toliko umorna da joj je dobro došla Charlesova druga ruka; ali Charles, premda veoma dobro raspoložen prema njoj, bio je zlovoljan prema svojoj ženi. Mary nije bila susretljiva prema njemu, a sad je morala da trpi posledice; jedna od njih bila je činjenica da joj je veoma često puštao ruku kako bi svojim štapom sekao vrhove kopriva u živici; kad je Mary počela prigovarati i žaliti se da je u nepovoljnijem položaju jer je bliže živici, pustio je obema ruke kako bi pošao u potragu za lasicom koju je opazio u šumarku, te gotovo više uopšte nije hodao uz njih.
     Uz tu je dugu livadu prolazila seoska cesta koju je njihova staza trebala preseći; kad je celo društvo stiglo do vrata u ogradi, baš se pojavila kočija koja se kretala u istom smeru i već su je neko vreme čuli, a pokazalo se da je reč o malenom vozilu admirala Crofta. On i njegova žena bili su na planiranom izletu i sad su se vraćali kući. Nakon što su čuli u kako su dugoj šetnji bili mladi ljudi, ljubazno su ponudili mesto nekoj od dama koja je posebno umorna; to će joj uštedeti kilometar i pol hodanja, a oni ionako prolaze kroz Uppercross. Poziv je bio uopštent i tako je odbijen. Gospođice Musgrove nisu bile nimalo umorne, a Mary je ili bila uvređena jer to nije najpre ponuđeno njoj, ili ono što je Louisa nazvala ponosom porodice Elliot nije moglo podneti da bude treća osoba u malenoj kočiji koju vuče jedan konj.
    Društvo u šetnji je prešlo cestu i počelo se penjati uz malen obronak na suprotnoj strani, a admiral je već ponovno pokrenuo konja kad je kapetan Wentworth na trenutak prišao kočiji kako bi nešto rekao svojoj sestri. Moglo se pogoditi što joj je rekao po onome što je usledilo.

    »Gospođice Elliot, sigurna sam da ste vi umorni«, uzviknula je gospođa Croford. »Dopustite nam zadovoljstvo da vas povezemo kući. Uveravam vas da ovde ima dovoljno mesta za troje. Kad bismo svi bili poput vas, verujem da bi nas četvero moglo sediti ovde. Morate, doista morate poći s nama.«

       Anne se još nalazila na cesti, a premda je instinktivno zaustila da odbije, nisu joj dopustili da nastavi. Ljubazno admiralovo nagovaranje usledilo je kao potpora rečima njegove žene; nisu prihvatali negativan odgovor; stisnuli su se u najmanjem mogućem prostoru i ostavili joj mesta u uglu, a kapetan Wentworth, ne izustivši niti jednu reč, okrenuo se prema njoj i ponudio joj pomoć pri penjanju u kočiju.
        Da, učinio je to. Sedela je u kočiji, svesna da ju je on onamo smestio, da su to učinile njegova volja i njegove ruke, da to duguje njegovoj percepciji njezina umora i odlučnosti da joj osigura odmor. Na nju je snažno delovala spoznaja njegove naklonosti prema njoj koju su jasno pokazali svi ti postupci. Ovaj maleni događaj kao da je upotpunio sve ono što se ranije događalo. Razumela ga je. Nije joj mogao oprostiti, ali također nije mogao biti bezosećajan. Mada ju je osuđivao zbog prošlosti, gledajući na to s naglašenim i nepravednim ogorčenjem, mada posve ravnodušan prema njoj i premda se počinje vezivati s drugom, ipak nije, mogao gledati kako pati bez želje da joj pruži olakšanje. To je bio ostatak nekadašnjih osećaja, poriv čistog, mada nepriznatog prijateljstva, pokazatelj njegova vlastitog toplog i prijaznog srca o kojemu nije mogla razmišljati bez emocija tako opterećenih srećom i bolom da nije znala što prevladava.
      U početku je nesvesno odgovarala na ljubaznost i primedbe svojih suputnika. Prešli su pola puta seoskom cestom pre nego je postala posve svesna onoga što su govorili. Tada je shvatila da govore o »Fredericku«.

     »Svakako kani uzeti jednu ili drugu od dve devojke, Sophy«, rekao je admiral, »ali ne može se znati koju. Čovek bi pomislio da već dovoljno dugo trči za njima kako bi se mogao odlučili. Ah, to je zato što je mir. No da je rat, odavno bi to rešio. Mi moreplovci, gospođice Elliot, ne možemo si priuštiti dugotrajno udvaranje u vreme rata. Koliko je dana prošlo, draga moja, od prvog trenutka kad sam te ugledao do našeg zajedničkog života u North Yarmouthu?«

     »Bolje da ne pričamo o tome, dragi«, dražesno je odgovorila gospođa Croft, »jer kad bi gospođica Elliot čula kako smo se brzo razumeli, nikad ne bi poverovala da možemo biti sretni zajedno. Međutim, mnogo sam pre čula o tvojem karakteru.«

   »Pa, i ja sam čuo o tebi kao o veoma lepoj devojci, a osim toga, što smo trebali čekati? Ne sviđa mi se odugovlačenje s takvim stvarima. Voleo bih da Frederick malo ubrza i dovede nam jednu od tih mladih dama u Kellynch-hall. Onde bi uvek bilo društva za njih. Obe su veoma dražesne mlade dame; jedva ih razlikujem.«

    »Veoma dobrodušne, neiskvarene devojke, doista«, rekla je gospođa Croft malo mirnijim tonom hvale, takvim da je Anne posumnjala da njezini dublji osećaji možda niti jednu od njih ne smatraju dostojnom njezina brata, »i veoma ugledna porodica. Čovek ne bi mogao uspostaviti rodbinske veze s boljim ljudima. Dragi moj admirale, onaj stub! Sigurno ćemo pokupiti taj stub!«

      No ona je sama dohvatila uzde i preusmerila konja pa su izbegli opasnost; i kad je kasnije razborito ispružila ruku, nisu pali u jarugu, niti naleteli na kola s gnojem; a Anne, koju je pomalo zabavljao njihov način upravljanja kočijom, što ga je smatrala dobrim primerom njihova  života, sigurno je stigla do kolibe.

~11~

      Približavalo se vreme povratka lady Russell; čak je određen dan, a Anne, koja joj se trebala pridružiti čim se smesti, radovala se skorašnjem odlasku u Kellynch i počela je razmišljati o tome kako će na nju verovatno delovati to preseljenje.
      Boraviće u istom selu kao i kapetan Wentworth, samo oko sedamsto metara daleko od njega; moraće odlaziti u istu crkvu i sigurno će biti susreta. To joj nije išlo u prilog; no s druge strane, on je tako mnogo vremena provodio u Uppercrossu da odlazak odande pre može doživljavati kao da ga ostavlja za sobom, a ne kao da ide prema njemu. Sve u svemu, verovala je da u toj zanimljivoj situaciji mora biti na dobitku, gotovo jednako kao i promenom kućanskog društva, napuštajući sirotu Mary radi lady Russell.
       Volela bi da može izbeći bilo kakav susret s kapetanom Wentworthom u Kellynch-hallu; u tim je prostorijama dolazilo do prijašnjih susreta kojih bi se s bolom prisetila, ali još ju je više zabrinjavala mogućnost da se lady Russell i kapetan Wentworth ikad bilo gde sretnu. Nisu se sviđali jedno drugomu i nikakvo sadašnje obnavljanje poznanstva ne bi moglo koristiti; a kad bi ih lady Russell sad videla zajedno, mogla bi misliti da on ima previše pribranosti, a ona premalo.
       Te su stvari činile njezinu glavnu brigu u iščekivanju odlaska iz Uppercrossa, a smatrala je da je onde dovoljno dugo ostala. To što je bila korisna malenom Charlesu uvek će ulepšavati sećanje na dva meseca provedena onde, ali njemu se brzo vraćala snaga i više nije imala zašto ostati.
      Međutim, završetak njezina boravka onde promenjen je na način što ga nije mogla nikako predvideli. Kapetan Wentworth, nakon što ga cela dva dana nisu videli niti čuli o njemu u Uppercrossu, ponovno se pojavio među njima kako bi se opravdao pričom o onome što ga je držalo podalje.
       Pismo njegova prijatelja, kapetana Harvillea, koji ga je napokon našao, donelo je vest da će kapetan Harville i njegova porodica tokom zime boraviti u Lymeu; to je značilo da ih deli samo tridesetak kilometara, premda to nisu znali. Kapetan Harville nije bio dobra zdravlja otkako je pre dve godine teško ranjen, a kapetan Wentworth je čvrsto odlučio odmah otputovati u Lyme jer je bio zabrinut za prijatelja i želeo ga je videti. Bio je onde dvadeset četiri sata. Svi su spremno opravdali njegov izostanak, toplo su poštivali njegovo prijateljstvo, te izrazili živahno zanimanje za njegova prijatelja i njegov opis lepog krajolika oko Lymea, a na koncu su svi iskazali silnu želju da i sami vide Lyme. Posledica toga bilo je stvaranje plana za odlazak onamo.
     Mladi su ljudi svi jedva čekali da vide Lyme. Kapetan Wentworth je govorio da će i sam opet poći onamo; ima samo dvadeset sedam kilometara od Uppercrossa; mada je novembar, vreme  nije loše; ukratko rečeno, Louisa, koja je najviše želela poći, nakon što je odlučila o tome, a osim zadovoljstva činjenicom da radi ono što želi, naoružana spoznajom da vredi činiti po svome, sad se suprotstavila svim željama svojeg oca i majke da se to odgodi do leta, i odlučeno je da se putuje u Lyme – Charles, Mary, Anne, Henrietta, Louisa i kapetan Wentworth.
       Prvi nepromišljeni plan bio je da pođu ujutro i vrate se uvečer, ali na to nije pristao gospodin Musgrove, zbog dobrobiti svojih konja; kad se o tome racionalno promislilo, zaključilo se da dan usred novembra ne bi osigurao mnogo vremena za razgledavanje nepoznatog mesta, nakon oduzimanja sedam sati koliko je trebalo za putovanje onamo i natrag, s obzirom na izgled kraja kojim će putovati17. 

___________
17 Lyme i područje oko njega veoma su brdoviti i putovanje bi bilo sporo. Jane Austen je 1804. posetila Lyme i to je znala iz iskustva.
_______

       Sledom toga, odlučili su onde prenoćiti i trebalo ih je očekivati natrag tek sledećeg dana na večeri. To se smatralo znatnim poboljšanjem, a premda su se svi sastali u velikoj kući na prilično ranom doručku i veoma tačno krenuli, već je odavno prošlo podne kad su se dve kočije, ona gospodina Musgrovea u kojoj su se vozile četiri dame i Charlesova lagana kočija na dva kotača u kojoj je vozio kapetana Wentwortha, počele spuštati niz dugu padinu u Lyme i stigle na još strmiju ulicu samoga gradića, pa je postalo sasvim jasno da će imati vremena samo da malo pogledaju naokolo pre nego nestanu svetlost i toplina dana.
       Nakon što su osigurali smeštaj i naručili večeru u jednoj od gostionica, sledeće što je trebalo učiniti svakako je bila šetnja ravno do mora. Stigli su prekasno u godini za bilo kakvu zabavu ili zanimljivost koje bi Lyme, kao javno mesto, mogao nuditi; prostorije za javna okupljanja bile su zatvorene, gotovo svi su gosti otišli, uglavnom su ostali samo stalni stanovnici – a kako zgrade same po sebi nisu osobito zanimljive, poglede stranaca zaokupiće poseban položaj gradića čija glavna ulica kao da žuri u more; šetnja do zidina koje okružuju dražestan maleni zaliv, tokom sezone oživljen malenim kabinama za presvlačenje na kotačićima i mnogim posetiocima, sam zid, njegova stara čuda i nova poboljšanja, uz prekrasne klisure koje se pružaju istočno od gradića; i stranac bi doista morao biti veoma čudan kad ne bi video lepotu u neposrednoj okolini Lymea i ne bi poželeo bolje je upoznati. Prizori u susedstvu, Charmouthu, s visokim područjima i prostranim delovima pejsaža, a još više dražesna uvala iza koje se uzdižu tamne litice, što ga niske stene usred peska čine najzanimljivijim mestom za promatranje nadolaska plime, za sedenje u mirnom razmišljanju; šumovita raznolikost šarmantnog sela Up Lyme i, povrh svega, Pinny sa svojim zelenim ponorima između romantičnih stena 18 , gde raspršena šumska stabla i bogati voćnjaci pokazuju da su zasigurno prošle mnoge generacije otkako je prvo delomično lomljenje klisure pripremilo tlo za takvo stanje u kojem se vidi tako divan i tako dražestan prizor da je više nego ravan svakom sličnom prizoru na daleko poznatijem ostrvu Wight; ta se mesta moraju uvek iznova posećivati kako bi se shvatila vrednost Lymea.
___________________________
18Romantične stene – Austen je možda mislila na pesmu »Kubla Khan« (1798.) pesnika Samuela Taylora Coleridgea (1772.-1834.) koji spominje »duboki roma ntični ponor« (1. 12) i »rasplesane stene« (1. 23).
_____________________________
  Društvo iz Uppercrossa kretalo se nizbrdo spuštajući se kraj sad praznih soba melankolična izgleda, te su se uskoro našli na morskoj obali i onde se zadržali, kao što se svi moraju zadržati i gledati kad prvi put stignu do mora, kojima se ikad uopšte pruži prilika da ga vide; potom su nastavili prema zidu  koji im je sam po sebi bio cilj, ali i radi kapetana Wentwortha, jer u malenoj kući blizu početka starog mola smestili su se Harvilleovi. Kapetan Wentworth je svratio unutra kako bi posetio svojeg prijatelja; ostali su nastavili hodati, a on im se trebao pridružiti .
     Ni slučajno nisu bili umorni od čuđenja i divljenja, a činilo se da čak ni Louisa ne oseća da su se odavno rastali od kapetana Wentwortha kad su ga videli kako dolazi za njima u društvu troje ljudi, a sve su ih već dobro poznavali po opisu; to su bili kapetan i gospođa Harville i kapetan Benwick koji je boravio kod njih.
     Kapetan Benwick je pre nekog vremena bio prvi oficir na Laconiji, a opis što ga je kapetan Wentworth dao o njemu kad se prvi put vratio iz Lymea, toplina kojom ga je hvalio kao sjajnog mladog čoveka i oficira kojeg je uvek visoko cenio, što je zasigurno izazvalo poštovanje svih slušaoca, dopunjen je kratkom istorijom njegova privatnog života, a sve ga je to učinilo itekako zanimljivim u očima svih dama. Bio je zaručen sa sestrom kapetana Harvillea i sad ju je oplakivao. Godinu dve čekali su bogatstvo i njegovo promaknuće. Bogatstvo je došlo, a njegov je deo novca od zaplenjenih dobara bio velik jer je bio poručnik; promaknuće je također napokon stiglo, ali Fanny Harville to nije doživela. Umrla je prošlog leta dok je on bio na moru. Kapetan Wentworth nije smatrao mogućim da neki muškarac bude više privržen ženi no što je siroti Benwick bio privržen Fanny Harville, ili da više pati zbog užasne promene. Njegovu je narav smatrao od one vrste koja sigurno silno trpi jer sjedinjava veoma snažne osećaje s tihim, ozbiljnim i povučenim držanjem, s velikim zanimanjem za čitanje i mirne aktivnosti. Zanimljiva je priča završila činjenicom da se činilo kako se prijateljstvo između njega i Harvilleovih, ako je to moguće, pojačalo nakon događaja koji je uništio svaku mogućnost stvaranja rodbinske veze među njima, a kapetan Benwick je sad stalno živeo s njima. Kapetan Harville je malenu kuću unajmio na pola godine, a njegov ukus, zdravlje i imetak upućivali su na potrebu unajmljivanja jeftine rezidencije na morskoj obali; veličanstvena lepota prirode  i miran život u Lymeu tokom zime savršeno su odgovarali duševnom raspoloženju kapetana Benwicka. Svi su uvelike saosećali s kapetanom Benwickom i želeli su mu sve najbolje.

     »A ipak«, mislila je Anne kad su krenuli prema njima, »njegovo srce možda ne pati više od mojega. Ne mogu verovati da su njegovi izgledi za sretnu budućnost zauvek uništeni. Mlađi je od mene; mlađi po osećajima, ako ne po godinama; mlađi kao muškarac. Oporaviće se i biti sretan s drugom ženom.«

     Svi su se sastali i međusobno upoznali. Kapetan Harville je bio visok, tamnoput muškarac ozbiljna, dobroćudna lica; malo je šepao, a zbog naglašenijih crta lica i zdravstvenih problema izgledao je mnogo stariji od kapetana Wentwortha. Kapetan Benwick je izgledao i bio najmlađi od njih trojice, a u usporedbi s njima obojicom, bio je nizak čovek. Imao je ugodno lice i melankolično držanje, baš kako je trebalo biti, i povlačio se iz razgovora.
     Kapetan Harville, premda nije bio ravan kapetanu Wentworthu po ponašanju, bio je savršen džentlmen, prirodan, topao i susretljiv. Gospođa Harville, neznatno manje uglađena od svojeg muža, ipak se činila obdarenom istim lepim osećajima, a ništa nije moglo biti ugodnije od njihove želje da celo društvo smatraju vlastitim prijateljima jer su oni prijatelji kapetana Wentwortha, njihove molbe da svi obećaju da će večerati s njima. Večera je, već naručena u gostionici, na koncu nevoljko prihvaćena kao isprika, ali se činilo da su gotovo povređeni što je kapetan Wentworth doveo takvo društvo u Lyme a da nije logično predvideo da će večerati s njima.
     U svemu je tome bilo tako mnogo privrženosti kapetanu Wentworthu, i tako mnogo dražesnog šarma u tako neuobičajenoj gostoljubivosti, nimalo sličnom uobičajenom načinu davanja i primanja pozivnica, večera formalnosti i pokazivanja, da je Ann osećala kako njezinu raspoloženju  neće koristiti stvaranje novih poznanstava s njegovim kolegama oficirima. »Sve bi to bili moji prijatelji«, mislila je i morala se boriti protiv silne potištenosti.
    Kad su s zidina a, svi su ušli u kuću svojih novih prijatelja i onje našli tako malene prostorije da niko, osim onih koji pozivaju iz srca, ne bi mogao očekivati da mogu primiti tako veliko društvo. Anne se i sama na trenutak zapanjila kad je to videla, ali to je uskoro nestalo u ugodnijim osećajima proizišlih iz pogleda na sve domišljate naprave i lep razmeštaj kapetana Harvillea, a sve u cilju pretvaranja postojećeg prostora u najbolji mogući, nadomeštanja manjkavosti nameštaja unajmljene kuće, te obrane prozora i vrata od zimskih oluja koje se mogu očekivati. Različitosti u opremljenosti soba, gde su uobičajene osnove što ih je osigurao vlasnik, iz uobičajene ravnodušne obaveze, imale kontrast u nekoliko predmeta od retkih vrsta drva, izvrsno izrađenih, te nečem neobičnom i vrednom iz svih dalekih zemalja koje je kapetan Harville pojetio, a to se Ann činilo posebno zanimljivim: onako povezano s njegovom profesijom, plod njegova rada, utisak uticaja svega toga na njegove navike, slika odmaranja i porodične sreće što ju je prikazivalo, za nju je sve to bilo nešto više od zadovoljstva.
      Kapetan Harville nije posebno  voleo čitati, ali je stvorio izvrstan prostor i izradio veoma lepe police za podnošljivu zbirku lepo uvezanih knjiga koje pripadaju kapetanu Benwicku. Šepanje mu nije dopuštalo mnogo kretanja, ali koristan i domišljat um kao da ga je iznutra neprestano nečim zaokupljao. Crtao je, ulepšavao, bavio se stolarijom, lepio; izrađivao je igračke za decu, nove igle za pletenje mreža, a ako je sve ostalo obavio, seo bi u uglu prostorije i pleo svoju veliku mrežu za ribolov.
      Anne se činilo da je iza sebe ostavila veliku sreću kad su otišli iz te malene kuće, a Louisa, uz koju je hodala, počela je oduševljeno govoriti o divljenju i ushićenju spram mornarice – njihovo prijateljstvo, njihova povezanost, njihova otvorenost, njihova čestitost; tvrdeći kako je uverena da moreplovci imaju više dostojanstva i topline od bilo koje druge skupine muškaraca u Engleskoj; da jedino oni znaju kako se živi, te samo oni zaslužuju da ih se poštuje i voli.
       Vratili su se kako bi se preodenuli za večeru; a plan se već tako dobro odvijao da nikomu ništa nije smetalo; premda su se vlasnici gostionice neprestano ispričavali kako »sad nije sezona«, i »nema glavne ceste za kočije«, i »ne može se očekivati društvo«.
      Anne se činilo da se već do te mere navikla na društvo kapetana Wentwortha, što ranije nije smatrala mogućim, da joj sad sedenje za istim stolom s njim i povremena razmena uljudnosti (nikad nisu pošli dalje od toga) nije gotovo ništa značila.
      Noć je bila previše mračna da bi se dame opet srele pre jutra, ali kapetan Harville im je obećao posetu uveče; došao je i doveo svojeg prijatelja, što se nije očekivalo jer su se svi složili da kapetan Benwick izgleda deprimirano u prisustvu  tako mnogo neznanaca. Međutim, ipak se opet pojavio među njima, mada se nije činilo da je prikladno raspoložen za  veselo društvo.
     Dok su kapetani Wentworth i Harville vodili razgovor na jednoj strani prostorije i, prisećajući se prošlih dana, spomenuli obilje anegdota kojima su zaokupljali i zabavljali ostale, Anne se našla malo dalje, u društvu kapetana Benwicka; njezina ju je dobrodušna narav obavezivala da započne poznanstvo s njim. Bio je plah i sklon rastresenosti, ali privlačna blagost njezina lica i umerenost njezina držanja uskoro su dale rezultata, i Anne je dobro nagrađena za svoj početni trud. Očito je bio mlad čovek dobro razvijenog čitalačkog ukusa, mada prvenstveno za poeziju; osim što je bila uverena da mu je barem za tu večer priuštila zadovoljstvo rasprave o temama koje zacelo ne zanimaju njegovo uobičajeno društvo, nadala se da mu je istinski pomogla nekim sugestijama o dužnosti i koristi od borbe protiv patnje, što je prirodno proizašlo iz njihova razgovora. Jer premda je bio plah, nije se doimao rezervisanim; više se činilo da je reč o osećajima koji jedva čekaju da se oslobode; a nakon što su razgovarali o poeziji, bogatstvu sadašnjega doba, te kratko usporedili mišljenja o poznatim pesnicima, pokušavajući odrediti treba li preferirati Marmion ili The Lady of the Lake19, kako stoje Giaou20 i The Bride of Abydos21, te ša više, kako se Giaour izgovara, pokazao je da tako intimno poznaje sve najnežnije pesme prvog pesnika i sve strastvene opise beznadne agonije drugoga; ponavljao je, tako potresno osećajno, razne stihove koji govore o slomljenom srcu ili o umu uništenom patnjom, a izgledao je kao da silno želi biti shvaćen, izrazila je nadu da ne čita uvek samo poeziju, te je rekla kako misli da je loše za poeziju što u njoj retko uživaju oni koji je potpuno razumiju; i da su snažni osećaji koji bi je jedini mogli istinski proceniti upravo oni koji bi je trebali uzimati s merom. Njegov je izraz lica pokazivao da mu ne smeta, već je zadovoljan tom aluzijom na njegovu situaciju, a to ju je ohrabrilo da nastavi; smatrajući da joj dob daje pravo na to, usudila se preporučiti više proze u njegovu svakodnevnom čitanju; kad ju je zamolio da bude određenija, spomenula je dela najboljih moralista, zbirke najlepših pisama, memoare jakih osoba koje su patile, sve što joj je u tom trenutku palo na pamet, a moglo bi ojačati um i duh važnim poukama, te pružiti najsnažnije primere morala i religiozne izdržljivosti.

_____________
19 Sir Walter Scott (1771.-1832.) autor je tih dviju popularnih poema: Marmion: A Tale of Flooden Field (1808.) i The Lady of the Lake: A Poem (1810.). 20 Giaour – nevjernik (islamski) 21 George Gordon, Lord Byron (1788.-1824.), napisao je The Giaour; A Fragment of a Turkish Tale (1813.) i The Bride of Abydos: A Turkish Tale (1813.). Ta su dela bila aktualna u vreme radnje romana i o njima se uvelike pričalo.
::::::_____
      Kapetan Benwick je pažljivo slušao i činilo se da je zahvalan na pokazanom zanimanju, a premda je odmahnuo glavom i uz uzdahe koji su govorili kako malo vjruje u efekte  bilo kojih knjiga na bol kakva je njegova, zapisao je imena onih koje je preporučila i obećao da će ih nabaviti i pročitati.
     Kad je veče završila, Anne je razmišljala o neobičnosti činjenice da je došla u Lyme kako bi govorila o strpljenju i mirenju sa sudbinom mladom čoveku kojeg nikad ranije nije videla; također je strahovala da je, kao mnogi drugi veliki moralisti i propovednici, bila elokventna po pitanju nečega u čemu njezino ponašanje ne bi izdržalo pomnije proučavanje.

~12~

Anne i Henrietta su idućeg jutra prve ustale i odlučile pre doručka prošetati do mora. Pošle su do peščane obale i gledale kako dolazi plima koju donosi povetarac s jugoistoka na veličanstveni način što ga dopušta tako ravna obala. Veličale su jutro, uživale u pogledu na more, komentirale svežinu povetarca, a zatim utihnule sve dok Henrietta opet iznenada nije počela rečima:

      »O, da, posve sam uverena da, uz veoma malo izuzetaka, morski zrak uvek čini dobro. Nema nikakve sumnje da je silno koristio dr. Shirleyju nakon njegove bolesti od koje je proletos prošlo godinu dana. Tvrdi da mu je mesec dana boravka u Lymeu više koristio nego svi lekovi što ih je uzeo, te da se uvek oseća mlađim kad se nalazi kraj mora. Dakle, mislim da je doista šteta što uvek ne živi kraj mora. Uistinu mislim da bi trebao odseliti iz Uppercrossa i trajno se smestiti u Lymeu. Ne misliš li i ti tako, Anne? Zar se ne slažeš sa mnom da je to najbolje što bi mogao učiniti, za sebe i za gospođu Shirley? Ona ovde ima rođake, znaš, i mnogo poznanika, pa bi se ugodno osećala, a sigurna sam da bi joj bilo drago živeti u mestu gde pri ruci ima medicinsku pomoć, za slučaj da on opet dobije napadaj. Doista mislim da je veoma žalosno da tako krasni ljudi kakvi su dr. i gospođa Shirley, koji su celog života činili dobro, svoje poslednje dane provode u mestu kakvo je Uppercross gde kao da su, ako se izuzme naša porodica, izdvojeni od sveta. Volela bih da mu to predlože njegovi prijatelji. Doista mislim da bi trebali. A što se tiče oslobađanja od obaveze da živi u župi, s tim ne bi smelo biti nikakvih poteškoća u njegovoj dobi i uz njegov karakter. Jedino se bojim hoće li ga išta uveriti da ode iz svoje župe. Tako je naglašeno strog i savestan u svojim stavovima, preterano savestan, moram reći. Ne misliš Anne, da je preterano savestan? Ne misliš li da je posve pogrešno poimanje savesti kad sveštenik svoje zdravlje žrtvuje radi dužnosti koje jednako dobro može ispunjavati neka druga osoba? Isto tako, u Lymeu – udaljenom samo dvadeset sedam kilometara – bio bi dovoljno blizu da čuje ako ljudi smatraju da imaju razloga za pritužbe.«

     Anne se više nego jednom osmehnula tokom toga govora i prihvatila temu, jednako spremna pozabaviti se i biti korisna osećajima mlade dame kao i mladog čoveka – mada je ovde to daleko jednostavnije, jer što je mogla ponuditi osim  slaganja? Rekla je sve što je bilo razumno i prikladno o toj temi; složila se s pravom dr. Shirleyja na miran život, kao što je i trebala; priznala kako bi bilo veoma poželjno da ima nekog aktivnog, uglednog mladog čoveka za stalnog kapelana, te je čak bila toliko ljubazna da je ukazala na prednost što bi je takvom kapelanu donio status oženjenog čoveka.

    »Želela bih«, rekla je Henrietta, veoma zadovoljna svojom družicom, »želela bih da lady Russell živi u Uppercrossu i dobro poznaje dr. Shirleyja. Uvek sam čula da je lady Russell žena koja na sve ima velik uticaj. Uvek je smatram sposobnom nagovoriti neku osobu na bilo šta! Bojim je se, kao što sam ti već ranije rekla, veoma je se bojim jer je tako pametna, ali je izrazito poštujem i volela bih da u Uppercrossu imamo takvu susedu.«

     Anne je zabavljao način na koji je Henrietta izražavala svoju zahvalnost, a također je shvatila da tok zbivanja i novi Henriettini interesi ne bi  koristili njezinoj prijateljici kod porodice  Musgrove. Međutim, imala je samo vremena za uopšten odgovor i izražavanje želje da takva žena postoji u Uppercrossu pre nego se naglo prestalo razgovarati o bilo kojoj temi jer su videle kako im se približavaju Louisa i kapetan Wentworth. Oni su također izišli u šetnju pre doručka, ali se Louisa odmah potom setila da nešto mora nabaviti u jednoj prodavaonici, te ih je sve pozvala da se s njom vrate u gradić. Svi su joj stajali na raspolaganju. Kad su stigli do stuba što su vodile s plaže, jedan se džentlmen koji se istodobno pripremao sići uljudno povukao i čekao da prođu. Popeli su se i prošli kraj njega, a dok su prolazili za oko mu je zapelo Anneino lice te ju je pogledao s izrazom iskrenog divljenja, čega je morala biti svesna. Izgledala je veoma dobro; imala je veoma pravilne i ljupke crte lica, čiju je lepotu i svježinu istaknuo ugodan povetarac, a također je izazvao sjaj u njezinim očima. Bilo je očito da joj se džentlmen (po ponašanju je bio savršeni džentlmen) uvelike divi. Kapetan Wentworth je odmah pogledao prema njoj na način koji je pokazao da je to opazio. Na trenutak joj je dobacio pogled – vedar pogled koji kao da je govorio: »Taj je čovjk opčinjen vama, a čak i ja, u ovom trenutku, opet vidim nešto slično Anne Elliot.«
      Nakon što su ispratili Louisu dok je obavljala ono što je trebala i još kratkog lutanja naokolo, vratili su se u gostionicu. Kad je Anne kasnije hitro hodala iz svoje sobe do gostionice, umalo je naletela na istog džentlmena koji je izlazio iz konačišta. Već je ranije pomislila da je i on stranac u gradiću, poput njih, i zaključila da je konjušar urednog izgleda, koji je šetao u blizini dvaju konačišta kad su se vratili, zacelo njegov sluga. Činjenica da su i gospodar i sluga nosili žalobnu odeću potvrdila je taj zaključak. Sad se pokazalo da borave u istom konačištu, a taj je drugi susret, bez obzira na to koliko kratak, po pogledima džentlmena potvrdio da je smatra veoma ljupkom, a po spremnosti i umesnosti njegovih isprika videlo se da je on čovek izrazito pristojna ponašanja. Činilo se da ima oko trideset godina, a premda nije bio naočit, imao je veoma ugodnu spoljašnost. Anne je osećala da bi volela saznati ko je on.
      Gotovo su završili s doručkom kad je zvuk kočije (prve koju su čuli otkako su ušli u Lyme) pola društva odvukao do prozora. »To je kočija nekog džentlmena – otvorena na dva kotača – ali dolazi samo iz prostora za kočije do ulaznih vrata. Neko sigurno odlazi. Njome upravlja sluga u žalobnoj odeći.«
       Te su reči navele Charlesa Musgrovea da skoči na noge kako bi laganu kočiju usporedio sa svojom, a sluga u žalobnoj odeći pobudio je Anneinu radoznalost, pa je svih šestero gledalo kroz prozor kad je vlasnik kočije izišao iz konačišta usred naklona i uljudnosti kućanstva, zauzeo svoje mesto i odvezao se.

   »Ah!«, u tom je trenutku uzviknuo kapetan Wentworth i letimično pogledao Anne »to je onaj čovek kraj kojeg smo prošli.«

       Gospođice Musgrove su se složile i nakon što su svi gledali za njim dok se vozio uzbrdo, vratili su se za stol. Uskoro potom u blagovaonicu je ušao konobar.

      »Molim vas«, odmah je rekao kapetan Wentworth, »možete li nam reći ime džentlmena koji je upravo otišao?«

       »Da, gospodine, to je bio gospodin Elliot, veoma bogat džentlmen. Stigao je sinoć iz Sidmoutha – usuđujem se reći da ste čuli kočiju dok ste ovde večerali. Sad ide u Crewkherne na putu za Bath i London.«

     »Elliot!«, Mary je gledala od jedne do druge osobe, a mnogi su ponovili ime.

     »Bože moj!«, uzviknula je Mary. »To mora biti naš rođak, mora biti naš gospodin Elliot, svakako! Charles, Anne, nije li tako? U žalovanju, vidite, baš kao i naš gospodin Elliot. Kako veoma neobično! U istom konačištu kao i mi! Anne, ne misliš li da je to zasigurno naš gospodin Elliot, naslednik mojeg oca? Molim vas«, okrenuvši se konobaru, »niste li čuli – nije li njegov sluga rekao da pripada porodici Kellynch?«

     »Ne, gospojo, nije spomenuo neku određenu porodicu, ali je rekao da je njegov gospodar veoma bogat džentlmen i jednog će dana biti barunet.«

      »Eto! Vidite!«, uzvikivala je Mary, kao u ekstazi.

       »Baš kako sam rekla! Naslednik sir Waltera Elliota! Bila sam sigurna da će se to pročuti, ako je tako. Pouzdajte se u to da će njegovi sluge svugde govoriti o tome na sva zvona. Ali, Anne, samo zamisli kako neobično! Volela bih da sam ga bolje pogledala. Volela bih da smo ranije saznali ko je on, da nam se predstavio. Kakva šteta što se nismo upoznali! Mislite li da nalikuje Elliotima? Jedva sam ga pogledala, gledala sam konje, ali mislim da je ipak sličan našoj obitelji. Čudi me da nisam videla porodični grb22! O, njegov ga je ogrtač skrivao, svakako, inače sam sigurna da bih ga primetila, kao i livreju; da sluga nije bio u žalobnoj odeći, prepoznali bismo ga po livreji.

      »Kad se sve te neobične okolnosti uzmu u obzir«, rekao je kapetan Wentworth »moramo zaključiti da je providnost odredila da nećete biti predstavljeni svojem rođaku.«

       Kad je uspela privući Marynu pozornost, Anne ju je tiho pokušala uveriti da njihov otac i gospodin Elliot već mnogo godina nisu u takvim odnosima da bi pokušaj upoznavanja uopšte bio poželjan. Međutim, istovremeno je potajno osećala zadovoljstvo jer je videla svog rođaka i shvatila da je budući vlasnik Kellyncha nesumnjivo džentlmen i doima se razumnim. Ni u kojem slučaju ne bi spomenula da ga je još jednom srela; srećom, Mary se ne bi obazirala na činjenicu da su tokom rane jutarnje šetnje prošli kraj njega, ali bi joj bilo veoma krivo kad bi znala da je Anne naletela na njega u prolazu i primila njegove veoma uljudne isprike, a ona mu nikad nije bila ni blizu; ne, taj maleni susret rođaka mora ostati tajna.

      »Naravno«, rekla je Mary, »spomenućeš da smo videle gospodina Elliota kad sledeći put budeš pisala u Bath. Mislim da bi moj otac svakako trebao čuti o tome; moraš napisati sve o njemu.«

      Anne je izbegla direktan odgovor, ali smatrala je da o tom događaju nije potrebno pisati, zapravo bi ga trebalo zatajiti. Znala je za uvredu koja je pre mnogo godina nanesena njezinu ocu; sumnjala je kakav je udeo u tome imala Elizabeth; i bila je posve sigurna da spominjanje gospodina Elliota uvek izaziva razdraženost kod oboje. Mary osobno nikad nije pisala u Bath; sav trud oko spore i nezadovoljavajuće korespondencije pao je na Anne.
      Uskoro nakon doručka pridružili su im se kapetan i gospođa 22 Harville i kapetan Benwick jer su s njima dogovorili poslednju šetnju Lymeom. Do jedan moraju krenuti prema Uppercrossu, a u međuvremenu su odlučili svi biti zajedno i što više na otvorenom.
       Anne je shvatila da joj se kapetan Benwick približava čim su se svi našli na ulici. Njihov razgovor prethodne večeri nije ga odbio od nje, već je opet potražio njezino društvo pa su neko vreme zajedno hodali razgovarajući, kao i ranije, o gospodinu Scottu i Lordu Byronu, a jednako kao i ranije, jednako kao i bilo koja druga dva čitaoca, nisu se usevali posve složiti o vrednostima bilo kog autora. Tada je nešto izazvalo gotovo sveopšte promene u društvu pa se uz nju, umesto kapetana Benwicka, našao kapetan Harville.

      »Gospođice Elliot«, rekao je prilično tihim glasom, »učinili ste dobro delo kad ste tog sirotog momka naveli da tako mnogo priča. Voleo bih da češće može imati takvo društvo. Znam da je loše za njega što je tako zatvoren, ali što mi možemo učiniti? Ne možemo se rastati.«

      »Ne«, rekla je Anne, »lako mogu verovati da je to nemoguće, ali s vremenom, možda – znamo što vreme čini u svakoj patnji, a morate imati na umu, kapetane Harville, da je vaš mladi prijatelj relativno nedavno doživeo tragediju – tek prošlog leta, koliko sam shvatila.«

     »Da, istina je«, duboko je uzdahnuo.

     »A on to, možda, nije odmah znao.«

    »Saznao je tek u prvoj nedelji  avgusta  kad se vratio kući – tek je postao kapetan broda Grappler. Ja sam bio u Plymouthu, strepeći od susreta s njim. Slao je pisma, ali njegov je brod morao ploviti u Portsmouth. Onamo ga je vest morala slediti, ali ko mu je to trebao reći? Ja ne. Radije bih dao da me obese. Niko to nije mogao učiniti, osim onog dobrog čoveka (pokazujući kapetana Wentwortha). Brod Laconia uplovio je u Plymouth nedelju dana ranije; nije postojala opasnost da će ga opet poslati na more. Imao je pravo na odmor – pismeno je zatražio dopust, ali nije čekao odgovor, već je dan i noć putovao kako bi stigao u Portsmouth. Čim je stigao onamo, čamcem je otišao do Grapplera i celih se nedelju dana nije micao od sirotog momka. To je učinio i niko drugi ne bi mogao spasiti jadnog Jamesa. Možete li se pitati, gospođice Elliot, je li nam drag?«

      Anne je razmišljala o tome i znala odgovor, a to je i rekla na način koji su joj dopuštali njezini vlastiti osećaji, ili kako se činilo da on može podneti jer je bio previše dirnut da bi mogao nastaviti
razgovor o toj temi – kad je ponovno progovorio, tema je bila posve drukčija.
    Gospođa Harville je iznela svoje mišljenje da će njenom mužu biti sasvim dovoljno šetnje kad stignu do njihova doma, a time je odredila smer celog društva u onome što je trebala biti njihova poslednja šetnja; otpratiće ih do njihovih vrata, a potom se vratiti i krenuli na put kući. Procenili su da imaju vremena baš za to, ali kad su se približiti zidinama, svi su poželeli još jednom prošetati , svi su bili tomu skloni, a Louisa je uskoro postala tako odlučna da su zaključili kako nimalo neće smetati ta razlika od četvrt sata, te su se nakon ljubaznog opraštanja i svih ljubaznih razmena poziva i obećanja koji se mogu zamisliti, rastali od kapetana i gospođe Harville pred njihovim vratima i u pratnji kapetana Benwicka, koji je odlučio do poslednjeg trenutka ostati s njima, pošli se propisno oprostiti od zidina.
      Anne je otkrila da joj se kapetan Benwick opet približava. Vidik pred njima neminovno je dozvao u sećanje»tamnoplava mora« 23 Lorda Byrona, a ona mu je rado posvećivala svu svoju pažnju sve dok je to bilo moguće. Uskoro je silom odvučena na drugu stranu.
       Vetar je previše jako duvao da bi šetnja gornjim delom  bila ugodna za dame pa su se stepeništem spustili na donji, a svi su mirno i oprezno sišli strmim stubama osim Louise; njoj je kapetan Wentworth morao pomoći da skoči. U svim njihovim šetnjama morao joj je pomagati da skače s ograda i uzvisina; to ju je oduševljavalo. U ovoj je prigodi bio manje voljan to učiniti jer je smatrao da je tlo previše tvrdo za njezina stopala; međutim, ipak joj je udovoljio i ona je sigurno sišla, ali je odmah, kako bi pokazala koliko uživa, opet potrčala uza stepenice kako bi ponovno skočila. Savetovao joj je da to ne čini, smatrao je da je trzaj prevelik, ali ne, uzalud je objašnjavao i govorio; ona se nasmešila i rekla: »Čvrsto sam odlučila da hoću!« Ispružio je ruke, ali ona je skočila pola sekunde prerano, pala na beton donjih zidina  i ostala beživotno ležati! Nije bilo nikakva zvuka, nikakve krvi, nikakve vidijive rane, ali njene su oči ostale zatvorene, nije disala, lice joj je bilo poput smrti. Kakvog li užasa za sve koji su stajali naokolo! Kapetan Wentworth, koji ju je podigao, kleknuo je s njom u naručju i promatrao je s licem jednako bledim kao i njezino, u agoniji tišine.
»Mrtva je! Mrtva je!«, vrisnula je Mary, uhvatila se za muža i pojačala njegovu užasnutost tako da se nije mogao maknuti; u idućem je trenutku Henrietta, uverena da je tako, također izgubila svest i pala bi na stepenište da nije bilo kapetana Benwicka i Anne koji su je uhvatili i pridržali.

      »Zar mi niko neće pomoći?«, bile su prve reči što ih je izustio kapetan Wentworth očajnim tonom, kao da je izgubio svu snagu.

     »Pođite  njemu, pođite  njemu!«, uzviknula je Anne. »Za ime sveta, pođite  njemu. Mogu je sama držati. Ostavite mene i pođite  njemu. Protrljajte joj ruke, protrljajte joj slepoočnice; ovde su mirišljave soli – uzmite ih, uzmite ih.«

        Kapetan Benwick ju je poslušao, a Charles se u istom trenutku odvojio od svoje žene i također prišao kapetanu Wentworthu. Zajedno su podigli Louisu i čvršće je držali, te je učinjeno sve što im je Anne rekla, ali uzalud. Tada je kapetan Wentworth, teturajući uza zid kako bi našao oslonac, gorko uzviknuo:

»O, Bože! Njezini otac i majka!«

»Lekar!«, rekla je Anne.

    Čuo je tu reč; činilo se da ga je to odmah trgnulo te je samo rekao: »Tačno, tačno, smesta nam treba lekar!«Tada je odjurio, a Anne je hitro predložila:

   »Kapetan Benwick, ne bi li bilo bolje da on pođe? On zna gde će naći lekara.«

    Svi koji su bili sposobni misliti shvatili su prednost te ideje i u sledećem je trenutku (sve se zbivalo u brzim trenucima) kapetan Benwick mlitavo telo posve prepustio devojčinu bratu i žurno pošao u gradić.
      Što se tiče onih koji su ostali iza njega, teško bi se moglo reći koja od tri osoea, koje su bile posve racionalne, najviše pati, kapetan Wentworth, Anne ili Charles, koji je veoma voleo svoju sestru, a sad se sagnuo nad njom i jecao od bola i straha, a kad je skrenuo pogled s jedne sestre, video je drugu u jednako nesvesnom stanju ili svoju histeričnu ženu koja je od njega tražila pomoć, ali joj to nije mogao dati.
      Anne je svom svojom snagom i donekle nagonski revno nastojala pomoći Henrietti, ali je ipak povremeno pokušavala pružiti utehu ostalima, nastojala je smiriti Mary, trgnuti Charlesa iz apatije, ublažiti mučne osećaje kapetana Wentwortha. Činilo se da svi od nje očekuju smernice.

    »Anne, Anne«, uzviknuo je Charles, »šta se dalje može učiniti? Šta se, za ime sveta, može dalje učiniti?«

Oči kapetana Wentwortha također su bile uperene u nju.

»Ne bi li bilo bolje da je odnesemo u konačište? Da, sigurna sam, treba je oprezno odneti u konačište.«

»Da, da, u konačište«, ponovio je kapetan Wentworth, relativno pribran i želeći nešto učiniti. »Sam ću je odneti. Musgrove, pobrinite se za ostale.«

   Dotad se vest o nesreći proširila među radnicima i iznajmljivačima čamaca oko zidina, te su se mnogi okupili oko njih kako bi pomogli ako je potrebno, ili kako bi videli mrtvu mladu damu, ne, dve mrtve mlade dame, jer se pokazalo da je dvaput zanimljivije od onoga što su čuli. Nekima od tih dobrih ljudi Henrietta se također činila osuđenom, jer premda je malo došla k sebi bila je posve bespomoćna; Anne je hodala uz nju, a Charles je vodio brigu o svojoj ženi, te su tako krenuli natrag, ispunjeni neopisivo mučnim osećajima, putem kojim su maločas bezbrižni i dobro raspoloženi hodali u drugom smeru.
      Još nisu sišli s zidina kad su sreli bračni par Harville. Videli su kapetana Benwicka kako juri kraj njihove kuće, s izrazom lica koji je pokazivao da nešto nije u redu; stoga su odmah krenuli, putem informisani i usmereni, prema mestu događaja. Premda je bio šokiran, kapetan Harville je doneo razum i čvrste živce koji su se odmah pokazali korisnima; on i njegova žena pogledom su se sporazumeli šta treba učiniti. Moraju je odneti u njihovu kuću – svi moraju poći onamo – i onde čekati dolazak lekaraa. Nisu želeli slušati odbijanja; poslušali su ga i svi se našli pod njegovim krovom; dok je Louisa, prema uputama gospođe Harville, odnesena na sprat i smeštena na krevet, kapetan Harville je svima ostalima pružao pomoć, liker i napitke za jačanje živaca.
       Louisa je jednom otvorila oči, ali ih je brzo opet zatvorila ne došavši k sebi. Međutim, taj je dokaz života pomogao njezinoj sestri pa je Henrietta, premda posve nesposobna boraviti u istoj sobi s Louisom, ostala prisebna usled mešavine nade i straha. Mary se također počela smirivati.
     Lekar je stigao gotovo brže no što se činilo mogućim. Svi su bili bolesni od strepnje dok ju je pregledavao, ali on nije bio bez nade. Glava je primila snažan udarac, ali on je video i teže ozlede od kojih su se ljudi oporavili: ni slučajno nije bio bez nade; vedro je govorio.
     Činjenica da to nije smatrao teškim slučajem – rekavši kako će sve proći za nekoliko sati – bilo je više no što se bilo ko od njih nadao; može se zamisliti kako su se svi radovali, duboko u sebi i tiho, nakon nekoliko strastvenih izliva zahvalnosti nebesima.
       Anne je bila sigurna da nikad neće moći zaboraviti ton i izraz lica kapetana Wentwortha kad je izustio »Hvala Bogu!«; kao ni prizor što ga je činio kasnije dok je sedeo za stolom, nagnut nad prekrštenim rukama i skrivena lica, kao da su ga svladali različiti osećaji njegove duše, te ih je molitvom i razmišljanjem nastojao smiriti.
      Louisine ruke i noge izbegle su ozljede. Ozledila je samo glavu.
      Društvo je sad moralo razmisliti šta je najbolje učiniti po pitanju njihove opšte situacije. Sad su mogli razgovarati jedni s drugima i savetovati se. Nije postojala ni najmanja sumnja da Louisa mora ostati ovde, bez obzira na to koliko je njezinim prijateljima bilo teško time opteretiti Harvilleove. Bilo ju je nemoguće preseliti. Harvilleovi su utišavali sva nećkanja, kao i svu zahvalnost, koliko god su mogli. Gledali su napred i sve organizovali pre nego su se ostali dovoljno pribrali da bi mogli jasno razmišljati. Kapetan Benwick će im morati prepustiti svoju sobu i naći krevet negde drugde – i sve je dogovoreno. Jedino ih je zabrinjavalo što kuća ne može osigurati smeštaj još nekome; a ipak, kad bi možda »decu smestili u sobu sluškinje, nekamo ubacili ležaj«; nisu mogli podneti pomisao da ne mogu primiti još dvoje ili troje, pod pretpostavkom da bi želeli ostati; premda, što se tiče bilo kakve nege gospođice Musgrove, niko ne treba osećati nikakvu nelagodu od pomisli da će to posve prepustiti gospođi Harville. Gospođa Harville je veoma iskusna njegovateljica, a njezina sluškinja, koja s njom već dugo živi i svuda je s njom putovala, jednako je tako iskusna. Uz njih dve, baš joj ništa neće nedostajati ni danju ni noću. Sve je to rečeno s iskrenim i otvorenim osećajima.
         Charles, Henrietta i kapetan Wentworth su se konsultovali, a neko je vreme to bila samo razmena zbunjenosti i zabrinutosti. »Uppercross – potreba da neko ode u Uppercross – treba odneti vest – kako bi se to moglo reći gospodinu i gospođi Musgrove – koliko je već kasno – već je prošlo sat vremena otkako su trebali krenuti – nemogućnost dolaska kući u prihvatljivo vreme.« U početku nisu bili sposobni za nešto više od takvih uzvika, ali je kapetan Wentworth nešto kasnije rekao:

      »Moramo odlučiti, i to da više ne izgubimo ni jednu jedinu minutu. Svaka je minuta dragocena. Neki od nas moraju odmah otputovati u Uppercross. Musgrove, morate poći vi ili ja.«

      Charles se složio, ali je ustvrdio da on neće poći. Nastojaće biti što manje na smetnji kapetanu i gospođi Harville, ali niti bi smeo niti želi ostaviti sestru u takvom stanju. Tako je bilo odlučeno; Henrietta je u početku izjavila isto, ali su je uspeli navesti da se predomisli. Kakve koristi od njezina ostanka? Ona, koja nije mogla ostati u Louisinoj sobi, ili je pogledati, a da ne postane više nego bespomoćna! Bila je primorana priznati da ne bi bila ni od kakve koristi, a ipak i dalje nije želela otići sve dok je nije dirnula pomisao na oca i majku; tada je pristala poći i jedva je čekala da stigne kući.              Plan je stigao do te tačke kad je Anne, tiho silazeći iz Louisine sobe, morala čuti ovo što sledi jer su vrata salona bila otvorena.

     »Znači, dogovoreno je, Musgrove«, rekao je kapetan Wentworth, »da ćete vi ostati, a ja ću vašu sestru odvesti kući. Ali što se tiče ostaloga – što se tiče ostalih – ako bi neko trebao ostati pomoći gospođi Harville, mislim da to treba biti samo jedna. Gospođa Musgrove će se, naravno, želeti vratiti svojoj deci, ali kad bi Anne ostala; niko nije tako sposoban kao Anne!«

    Zastala je trenutak kako bi potisnula emocije koje su navrle kad je čula da tako govori o njoj. Drugo se dvoje toplo složilo s onim što je rečeno, a tada se ona pojavila.

  »Ostaćete, siguran sam; ostaćete i negovati je«, uzviknuo je okrenuvši se prema njoj i govoreći s ushitom, ali i blagošću koja kao da ju je vratila u prošlost. Porumenela je, a on se pribrao i odmaknuo. Izjavila je da je voljna, spremna i zadovoljna ostankom. Upravo je o tome razmišljala i nadala se da će joj biti dopušteno. Krevet na podu u Louisinoj sobi biće dovoljan za nju, ako gospođa Harville ne bi imala ništa protiv.
       Još jedna stvar i činilo se da je sve organizovano. Premda je zapravo poželjno da gospodin i gospođa Musgrove budu unapred upozoreni zbog kašnjenja; ipak bi vreme potrebno da ih konji iz Uppercrossa odvedu natrag bilo užasno produljivanje neizvesnosti; stoga je kapetan Wentworth predložio, a Charles Musgrove se složio, da bi bilo mnogo bolje kad bi uzeo laka kola iz konačišta, a kočiju i konje gospodina Musgrovea ostavio da ih sutradan rano ujutro pošalju kući, a tu bi bila dodatna prednost u slanju vesti o tome kako je Louisa provela noć.
       Kapetan Wentworth je tada požurio kako bi sve pripremio, a uskoro su za njim pošle i dve dame. Međutim, kad su Mary upoznali s planom, više nije bilo mira. Bila je tako ogorčena i tako naprasita, žalila se na nepravdu jer se od nje očekuje da ode, a ne od Anne – Anne, koja Louisi nije ništa, a ona joj je sestra po mužu i ima posve pravo ostati umesto Henriette. Zašto ona ne bi mogla biti jednako korisna kao i Anne? Povrh toga, poći kući bez Charlesa – bez svojega muža! Ne, to je previše neljubazno! I, ukratko, rekla je više no što je njezin muž mogao podneti, a kako se niko drugi nije mogao usprotiviti kad je on popustio, ništa se nije dalo učiniti; došlo je do neizbežne promene tako da je Mary ostala, a Anne je trebala poći.
     Anne se nikad nije tako nevoljko pokorila Marynoj ljubomori i nepravednim tvrdnjama, ali tako je moralo biti i oni su krenuli na put. Charles je ostao smirivati njezinu sestru, a kapetan Benwick joj je bio na usluzi. Dok su žurili odande, na trenutak se prisetila svega što se na istim mestima dogodilo ranije tog jutra. Onde je slušala Henriettine planove o odlasku dr. Shirleyja iz Uppercrossa; malo dalje, prvi je put videla gospodina Elliota; činilo se da je trenutak jedino što se sad može dati bilo komu osim Louisi, ili onima koji su zabrinuti za njezinu dobrobit.
      Kapetan Benwick je bio veoma pažljiv prema njoj; činilo se da su svi sjedinjeni nesrećom koja se toga dana dogodila, pa je prema njemu osećala sve jaču dobrohotnost, kao i zadovoljstvo pri pomisli da bi to, možda, mogla biti prilika za produljenje njihova poznanstva.
     Kapetan Wentworth ih je čekao, a laka kola u koja su bila upregnuta četiri konja već su bila spremna u dnu ulice kako se ne bi morale penjati; ali njegovo očito iznenađenje i uzrujanost kad je video da je jedna sestra zamenila drugu – promena izraza njegova lica – zapanjenost – sve se to videlo i odmah je potisnuto kad je saznao da su poslušale Charlesa, ali je za Anne to bilo veoma ponižavajuće, ili ju je barem uverilo da je cenjena jedino ukoliko bi mogla biti korisna Louisi.                    Nastojala je biti pribrana i pravedna. Bez oponašanja osećaja Emme prema njezinu Henryju24, negovala bi Louisu revnošću jačom od uobičajene, njega radi, a nadala se da neće biti tako nepravedan i pretpostavljati da bi bez potrebe odustala od onoga što iziskuje prijateljstvo.
________________________
24 Henry – misli se na pesmu »Henry i Emma« (1709.) Matthewa Priora. Temeljena na staroj baladi The Nut-Brown Maid, iznosi priču o Emmi koja dokazuje svoju nesebičnu ljubav prema svom ljubavniku, Henryju, delom i svojom spremnošću da svoju odanost, zbog njega, proširi i na ženu koju smatra svojom suparnicom.
__________

    U međuvremenu se našla u kočiji. Obema im je pomogao da se popnu, a sebe je smestio između njih; na taj je način, u okolnostima punim čuđenja i emocija za Anne, otišla iz Lymea. Nije mogla predvideti kako će proći dugo putovanje, kako će uticati na njihovo ponašanje, kakva će biti komunikacija među njima.
     Međutim, sve je bilo posve prirodno. Bio je zaokupljen Henriettom i uvek se okretao prema njoj; kad je uopšte govorio, uvek je podržavao njezine nade i nastojao joj popraviti raspoloženje. Sve u svemu, njegov glas i držanje bili su naglašeno smireni. Činilo se da je njegova misao vodilja bila poštedeti Henriettu uzrujavanja. Samo je jednom, dok se ona žalila na poslednju loše zamišljenu, zlosretnu šetnju zidinama, gorko žaleći što im je uopšte pala na pamet, uzrujano rekao, kao da je to bilo previše za njega:

   »Nemojte govoriti o tome, nemojte govoriti o tome«, uzviknuo je. »O, Bože! Da joj barem nisam popustio u fatalnom trenutku! Da sam barem postupio onako kako sam trebao! Ali bila je tako uzbuđena i tako odlučna! Draga, slatka Louisa!«

   Anne se pitala pada li mu sad ikad na pamet da posumnja u opravdanost vlastitog prijašnjeg mišljenja o univerzalnoj sreći i prednosti odlučnosti karaktera; te nije li pomislio da bi, jednako kao i sve druge osobine uma, trebala imati svoje proporcije i ograničenja. Mislila je da bi morao shvatiti kako bi popustljiv temperament katkad mogao doneti jednaku sreću kao i veoma odlučan karakter.             Brzo su napredovali. Anne se začudila kad je tako brzo ugledala poznata brda. Njihova stvarna brzina, povećana strepnjom od onog što ih očekuje, stvarala je utisak  da je put dvostruko kraći nego prethodnoga dana. Međutim, već se spuštao mrak kad su stigli u blizinu Uppercrossa, a među njima je već neko vreme vladala potpuna tišina; Henrietta se nagnula u uglu sa šalom preko lica, što je možda značilo da je uplakana zaspala; dok su se penjali zadnjim usponom, Anne se iznenadila kad joj se kapetan Wentworth odjednom obratio. Govorio je tihim i opreznim glasom.

    »Razmišljao sam što bi bilo najbolje da učinimo. Ona se ne sme prva pojaviti. Ne bi to mogla podneti. Mislio sam kako bi bilo najbolje da vi ostanete u kočiji s njom, a ja ću poći gospodina i gospođu Musgrove obavestiti o onome što se dogodilo. Mislite li da je to dobar plan?«

   Mislila je; on je bio zadovoljan i više ništa nije rekao. No njegove su joj reči pričinjale zadovoljstvo – kao dokaz prijateljstva, i poštovanja njene prosudbe – veliko zadovoljstvo; a kad je to postalo neka vrsta osiguranja za budućnost na rastanku, zadržalo je svoju vrednost.
       Po završetku mučnog razgovora u Uppercrossu, i kad se uverio da su otac i majka prisebni onoliko koliko se mogao nadati,
a kći se bolje oseća jer je s njima, objavio je svoju nameru da se istom kočijom vrati u Lyme. Kad su konji nahranjeni, otišao je.

~13 ~

    Ostatak Anneina boravka u Uppercrossu, samo dva dana, proveden je u velikoj kući; zadovoljstvo joj je pričinjala spoznaja da je onde izrazito korisna, kao družica i u pomaganju oko organiziranja svega za budućnost, što bi bilo veoma teško za gospodina i gospođu Musgrove u tako uzrujanom stanju.
       Idućeg jutra primili su izveštaj iz Lymea. Louisa je uglavnom jednako. Nisu se pojavili nikakvi simptomi teži od ranijih. Charles je stigao nekoliko sati nakon toga te doneo pismo i podrobniji izveštaj. Bio je prilično zadovoljan. Ne smeju se nadati brzom oporavku, ali sve se razvijalo onako dobro kako se može očekivati u takvom slučaju. Dok je govorio o Harvilleovima, nije uspevao pronaći reči hvale za njihovu ljubaznost, osobito za nastojanja gospođe Harville kao negovateljice. Zaista nije ostavila ništa što bi Mary mogla raditi. On i Mary su sinoć nagovoreni da se rano vrate u konačište- Mary je jutros opet bila histerična. Kad je on odlazio, ona se spremala u šetnju s kapetanom Benwickom, a nadao se da će joj to koristiti. Gotovo je želeo da su je dan ranije uspeli nagovoriti da se vrati kući; ali istina je bila da gospođa Harville nije ostavljala ništa što bi neko drugi mogao učiniti.
     Charles se istog poslepodneva trebao vratiti u Lyme, a njegov je otac u početku kanio poći s njim, ali dame nisu mogle pristati na to. Time bi samo uvećao probleme ostalih i pojačao vlastitu uzrujanost; stoga je smišljen mnogo bolji plan koji je prihvaćen i proveden u delo. Laka je kočija poslana iz Crewkhernea i Charles je natrag odveo daleko korisniju osobu, postariju dadilju porodice, onu koja je odgojila svu decu i gledala kako poslednji, spori i predugo maženi Harry, odlazi u školu nakon svoje braće, a sad živi u pustoj dečijoj sobi i krpa čarape, leči sve rane i modrice do kojih može doći, i koja je, sledom toga, bila više nego sretna što joj dopuštaju da pođe i pomogne dragoj gospođici Louisi. Neodređene želje da Sarah pođe onamo već su ranije pale na pamet gospođi Musgrove i Henrietti, ali da nije bilo Anne teško bi se tako brzo donela odluka i smatrala se praktičnom.
       Idućeg su dana bile zahvalne Charlesu Hayteru na svim pojedinostima o Louisi, koje je bilo tako važno dobiti svaka dvadeset četiri sata. Pobrinuo se da ode u Lyme, a njegov je izveštaj bio ohrabrujući. Činilo se da su intervali između svesnih trenutaka i nesvestice bili duži, u korist svesnog stanja.
      Anne ih je trebala napustiti sutradan, a od toga su svi strepeli. »Što će oni bez nje?« Slabo su tešili jedno drugo! Tako su mnogo govorili u tom smislu da je Anne mislila kako bi bilo najbolje ukazati im na sveopštu sklonost, koju je ona naslućivala, i nagovoriti ih da svi odmah otputuju u Lyme. Nije imala većih poteškoća; uskoro je odlučeno da će poći narednoga dana, smestiti se u konačištu unajmiti kuću, kako im već bude odgovaralo, i onde ostati dok se draga Louisa ne bude mogla vratiti kući. Moraju olakšati dobrim ljudima kod kojih ona boravi; mogli bi barem osloboditi gospođu Harville vođenja brige o njezinoj vlastitoj deci; ukratko rečeno, bili su tako zadovoljni tom odlukom da je Anne bila ushićena onim što je postigla, te je osećala da svoje poslednje jutro u Uppercrossu ne bi mogla provesti bolje od pomaganja u njihovim pripremama; rano ih je ispratila na put, ali je posledica toga bila činjenica da je ostala posve sama u celoj velikoj kući.
       Ona je bila poslednja, ako se izuzmu maleni dečaci u kolibi, baš poslednja, jedina koja je ostala od svih koji su ispunjavali i oživljavali obe kuće, od svega što je Uppercrossu davalo njegov vedri karakter. Nekoliko je dana donelo doista veliku promenu!
       Ako se Louisa oporavi, sve će opet biti dobro. Sreća će biti veća nego ranije. U njezinu umu nije bilo nikakve sumnje po pitanju onoga što će uslediti nakon Louisina oporavka. Za nekoliko će meseci sad ovako pusta soba, u kojoj se nalazi samo ona, tiha i zamišljena, možda opet biti ispunjena svime što je sretno i veselo, svime što blista i raduje se ushitu ljubavi, svime što nije nimalo slično Anne Elliot!
      Sat vremena potpunog mirovanja i takvih razmišljanja za mračnog dana u studenom, kratkotrajni pljusak koji je gotovo zastro ono malo što se moglo videti kroz prozore, sve je to bilo dovoljno da se silno obraduje zvuku kočije lady Russell. Ipak, premda je želela otići, nije mogla napustiti veliku kuću, ili se pozdraviti s kolibom, s njezinom mračnom i neudobnom verandom, ili čak kroz zamagljena stakla pogledati skromne unajmljene kućice u selu, a da ne oseti tugu u srcu. U Uppercrossu je bilo prizora koji ga čine dragocenim. Onde su je obuzimali mnogi osećaji bola, nekad snažni, ali sad ublaženi; bilo je primera popustljivosti, dašaka prijateljstva i pomirenja, kojima se više nikad ne može nadati i koji će joj uvek biti dragi. Sve je to ostavila za sobom, sve osim sećanja da se to ipak dogodilo.
     Anne niti jednom nije ušla u Kellynch otkako je otišla iz kuće lady Russell u septembru. Nije bilo potrebno, a u nekoliko prigoda kad je mogla poći u zdanje, potrudila se da to izbegne. Kad se prvi put vratila, učinila je to kako bi se smestila u modernim i elegantnim prostorijama malene kuće na imanju i radovala se društvu gospodarice kuće.
      U radosti lady Russell kad ju je ugledala osećalo se malo teskobe. Znala je ko je često dolazio u Uppercross. No srećom, ili se Anne malo popunila i prolepšala, ili ju je lady Russell tako doživljavala; a Anne se, dok je primala komplimente o tome, zabavljala povezujući ih s bezglasnim divljenjem svojeg rođaka, nadajući se da će biti blagoslovljena drugim prolećem mladosti i lepote.             Kad su počele razgovarati, uskoro je postala svesna nekakve mentalne promene. Teme koje su joj ispunjavale srce kad je odlazila iz Kellyncha, a koje je smatrala zanemarenima i morala ih je potisnuti među članovima porodice Musgrove, sad su postale manje važne. U poslednje je vreme čak pomalo zaboravila na svog oca i sestru u Bathu. Njihove su brige potonule ispod onih u Uppercrossu, a kad se lady Russell vratila na njihove nekadašnje nade i strahove, te izrazila svoje zadovoljstvo kućom u Camden-placeu 25 koju su unajmili, kao i svoje žaljenje da je gospođa Clay još uvek s njima, Anne bi se posramila da je lady Russell znala koliko više ona misli o Lymeu, Louisi Musgrove i svim  svojim poznanicima onde; koliko su joj zanimljiviji dom i prijateljstvo Harvilleovih i kapetana Benwicka od kuće vlastitog oca u Camden-placeu, ili prisnost vlastite sestre s gospođom Clay. Zapravo se morala silno potruditi kako bi pokazala da je zanimaju teme koje zaokupljaju lady Russell.

______________
25 Camden-place – Jane Austen se ovde i drugde oslanjala na svoje poznavanje adresa i krugova u Bathu koji su ukazivali na društveni status i otmenost; živela je onde od 1801. do 1806.
_________

       U početku je bilo malo nelagode dok su razgovarale o drugoj temi. Morale su raspraviti o nesreći u Lymeu. Lady Russell prethodnoga dana nije još ni pet minuta bila kod kuće kad je cela priča izletela iz nje; ali ipak se moralo razgovarati o tome, morala se raspitivati, žaliti zbog nepromišljenosti i posledica, te su obe morale spomenuti ime kapetana Wentwortha. Anne je bila svesna činjenice da to ne čini onako dobro kao lady Russell. Nije mogla izgovoriti ime i gledati lady Russell ravno u oči sve dok joj nije ukratko ispričala šta misli o vezi između njega i Louise. Nakon što je to rečeno, njegovo je ime više nije uzrujavalo.
      Lady Russell je morala samo pribrano slušati i poželeti im sreću; no njezino je srce potajno uživalo u gnevnom zadovoljstvu, u ugodnom preziru, da je čovek koji je u dvadeset trećoj godini, činilo se, donekle razumeo vrednost jedne Anne Elliot, osam godina kasnije dopustio da ga očara jedna Louisa Musgrove.
      Prva tri ili četiri dana veoma su mirno prošla, bez ikakvih značajnih događaja uz izuzetak primanja jednog ili dva pisamca iz Lymea koja su našla put do Anne, premda nije znala kako, i donela izvještaj o poboljšanom stanju Louise. Pri kraju tog razdoblja pristojnost lady Russell više nije mogla čekati pa je, bez obzira na opasnosti iz prošlosti, odlučnim tonom rekla: » posetiti gospođu Croft; zaista  je uskoro moram posetiti. Anne, imaš li hrabrosti poći sa mnom i posetiti ljude u onoj kući? » To će biti iskušenje za obe.
        Anne nije ustuknula pred time; upravo suprotno, uistinu se osećala onako kako je rekla, želela je poći.

»Mislim da ćeš ti zacelo patiti više od mene; tvoji su se osećaji manje pomirili s promenom od mojih. Time što sam ostala u susedstvu, navikla sam se na to.«

       Mogla je još nešto reći o toj temi, jer je zapravo imala veoma visoko mišljenje o Croftovima, smatrala je da je njezin otac imao veliku sreću sa svojim najmoprimcima, osećala je da okrug u njima ima tako dobar uzor, a siromasi najbolju pažnju i pomoć; te bez obzira na to koliko je žalila i stidela se zbog potrebe iseljenja, nije mogla potisnuti osećaj da su otišli oni koji nisu zaslužili ostati, te
da je Kellynch-hall prešao u bolje ruke no što su ruke vlasnika poseda. Ta su uverenja zasigurno donosila vlastitu bol, veoma ozbiljne vrste; ali isključuju onu bol koju će lady Russell osetiti kad ponovno uđe u zdanje i prođe kroz dobro poznate prostorije.
       U takvim trenucima Anne nije imala snage reći sebi: »Ove prostorije bi trebale pripadati samo nama. O, kakvo su poniženje doživele! Kako nedostojni ljudi ovde žive! Drevna obitelj tako isterana! Stranci zauzimaju naša mjesta!« Ne, osim kad je razmišljala o svojoj majci i sećala se gde je običavala sedeti, nije mogla ni dahnuti nešto od navedenog.
     Gospođa Croft ju je uvek susretala izrazito ljubazno, a to joj je pružalo zadovoljstvo jer se mogla smatrati miljenicom; u ovoj je prigodi, kad ju je primila u tom zdanju, bilo posebne pažnje.
      Žalostan incident u Lymeu uskoro je postao glavna tema; kad su usporedile svoje najnovije vesti o bolesnici, činilo se da su obje dame juče ujutro u isto vreme primile pisamce; kapetan Wentworth je juče bio u Kellynchu – prvi put nakon nesreće – i doneo Anne poslednje pisamce, za koje nije znala kako je stiglo, zadržao se nekoliko sati i potom opet vratio u Lyme – bez poznate namere da opet ode odavde. Saznala je da se posebno raspitivao za nju, izrazio je nadu da je gospođica Elliot dobro podnela napore, a o tim je naporima govorio s velikim divljenjem. To je bilo lepo i pružilo joj je više zadovoljstva od gotovo bilo čega drugoga.
      Što se tiče same katastrofe, dve staložene, razumne žene, čija se prosudba morala temeljiti na proverenim događajima, mogle su je doživljavati samo na jedan način, te je zaključeno da je reč o rezultatima velike lakoumnosti i nepromišljenosti, da su posledice veoma alarmantne, da je zastrašujuća pomisao koliko dugo bi se još moglo sumnjati u potpuni oporavak gospođice Musgrove, te koliko će još kasnije ostati podložna problemima izazvanim potresom mozga! Admiral je sve to sažeo uzvikom:

   »Ah, zaista veoma loše. To je neki novi način udvaranja mladog momka, tako da svojoj dragani razbije glavu – nije li tako, gospođice Elliot? Uistinu krajnje neobično!«

 Držanje i ton admirala Crofta nisu baš odgovarali lady Russell, ali su oduševljavali Anne. Dobrota njegova srca i jednostavnost njegova karaktera bile su neodoljive.

      »Dakle, ovo mora biti veoma teško za vas«, rekao je, odjednom se trgnuvši iz kratkotrajnog razmišljanja, »doći i naći nas ovde. Ranije nisam razmišljao o tome, ali zasigurno je veoma teško. Ali
nemojte se ništa ustručavati. Ustanite i obiđite sve prostorije u kući ako želite.«

 »Drugi put, gospodine, zahvaljujem vam, ne sada.«

 »Pa, kadgod vam odgovara. Možete u svako doba doći kroz vrt. Naći ćete naše kišobrane kako vise kraj onih vrata. Dobro mesto, nije li? Ali«, setivši se nečega, »vi to nećete smatrati dobrim mestom jer su se vaši kišobrani uvek nalazili u batlerovoj sobi. Da, verujem da je uvek tako. Načini jednog čoveka mogu biti jednako dobri kao i načini drugoga, ali svi najviše volimo vlastite. Stoga morate samo proceniti je li za vas bolje da obiđete kuću ili ne.«

     Anne, shvativši da će odbiti, učinila je to veoma zahvalno.

»Uneli smo veoma malo promena«, nastavio je admiral nakon još trenutka razmišljanja. »Veoma malo. U Uppercrossu smo vam rekli za vrata praonice. To je bilo veliko poboljšanje. Pitali smo se kako bilo koja porodica na svetu može tako dugo trpeti način na koji se otvaraju! Reći ćete sir Walteru šta smo učinili, te da gospodin Shepherd to drži velikim poboljšanjem. Zaists, moram biti pravedan prema nama i reći da je ono nekoliko promena što smo ih napravili bilo nabolje. Međutim, mojoj ženi pripadaju zasluge za to. Ja sam učinio veoma malo, osim što sam iz svoje garderobe, koja je nekad pripadala vašem ocu, izneo neke od velikih ogledala. On je veoma dobar čovek i pravi džentlmen, siguran sam, ali nekako mi se čini, gospođice Elliot«, ozbiljno je pogledavši, »čini mi se da se previše bavi modom i izgledom s obzirom na njegovu dob. Tako mnogo ogledala! O, Bože! Nikako nisam mogao pobeći od sebe. Stoga sam zamolio Sophy da mi pomogne i uskoro smo im promenili mesto boravka; sad sam sasvim zadovoljan svojim malenim ogledalom za brijanje u uglu i još jednim velikim kojemu se nikad ne približavam.«

    Anne, koju je to i protiv volje zabavljalo, pomalo se mučila oko pronalaženja odgovora, a admiral, bojeći se da nije bio dovoljno uljudan, nastavio je rečima:

 »Kad sledeći put budete pisali svom cenjenom ocu, gospođice Elliot, molim vas, pozdravite ga u moje i u ime gospođe Croft, i recite mu da smo ovde veoma zadovoljni i nemamo baš nikakve zamerke. Dimnjak u prostoriji za doručak malo se dimi, priznajem, ali samo kad duva jak severnjak, što se događa možda tri puta u zimi. I sve u svemu, sad kad smo posetili većinu kuća u okolini i možemo proceniti, nema niti jedne koja nam se sviđa više od ove. Molim vas, napišite mu to, uz moje pozdrave. Biće mu drago to čuti.«

    Lady Russell i gospođa Croft bile su veoma zadovoljne jedna drugom, ali poznanstvu koje je započelo tom posetom nije bilo suđeno da se zasad nastavi; jer kad je poseta uzvraćen, Croftovi su objavili da odlaze na nekoliko nedelja kako bi posetili svoje daljnje rođake na severu zemlje te se verovatno neće vratiti kući pre odlaska lady Russell u Bath.
      Tako je nestala svaka opasnost da će Anne sresti kapetana Wentwortha u Kellynch-hallu, ili da će ga videti u društvu svoje prijateljice. Sve je bilo u najboljem redu i ona se nasmešila pri pomisli na mnoge teskobne osećaje što ih je potratila na tu temu.

~14 ~

     Charles i Mary ostali su u Lymeu još dugo nakon što su onamo otišli gospodin i gospođa Musgrove, mada Anne nije mogla zamisliti da oni to žele, ipak su se prvi od porodice vratili kući, a čim je po povratku u Uppercross to bilo moguće, odvezli su se do Kellyncha. Ostavili su Louisu koja se već počela podizati u sedeći položaj, ali je u glavi, mada bistroj, osećala veliku slabost, a živci su joj bili krajnje osetljivi; i premda bi se moglo reći da joj je, sve u svemu, veoma dobro, ipak se nije moglo znati kad će moći podneti putovanje kući; njezini otac i majka, koji se moraju vratiti na vreme da bi dočekali svoju mlađu decu za božićne dane, nisu se osobito nadali da će je smeti povesti sa sobom.
       Svi su zajedno našli smeštaj. Gospođa Musgrove je preuzimala brigu o deci gospođe Harville kad god je mogla, doneli su sve moguće zalihe iz Uppercrossa kako bi se olakšalo Harvilleovima, a oni su pak želeli da svaki dan dolaze na večeru; ukratko rečeno, činilo se da se obe strane silno trude biti što nesebičnije i gostoljubivije.
       Mary je imala svojih zamjerki, ali u cjelini, što se videlo po tome koliko je dugo onde ostala, imala je više užitaka nego patnji. Charles Hayter je Lyme dolazio češće no što joj se sviđalo, a kad su večerali kod Harvilleovih, posluživala ih je samo jedna sluškinja; gospođa Harville je u početku uvek davala prednost gospođi Musgrove, ali je Mary tada primila veoma lepu ispriku od nje nakon što je saznala čija je kći, a svakog se dana toliko toga događalo, bilo je toliko šetnji od njihova konačišta do kuće Harvilleovih, uzimala je knjige u biblioteci  i tako ih često menjala da je sve svakako bilo više u prilog Lymeu. Također su je odveli Charmouth i onde se kupala u mineralnoj vodi, odlazila je u crkvu, a bilo je mnogo više ljudi koje je mogla gledati u crkvi u Lymeu nego u Uppercrossu – a sve to, zajedno s osećajem da je tako silno korisna, činilo je doista ugodna dve nedelje .
     Ann je pitala za kapetana Benwicka. Maryno se lice odmah smračilo. Charles se nasmejao.

     »Oh! Kapetan Benwick je vrlo dobro, verujem, ali on je veoma neobičan mlad čovek. Ne znam što mu se mota po glavi. Pozvali smo ga da dođe  nama na dan ili dva; Charles se ponudio da će ga odvesti u lov, a on se doimao posve ushićenim, a što se mene tiče, mislila sam da je sve dogovoreno, ali gle! U utorak uveče dao nam je veoma čudnu ispriku; on nikad ne ide u lov i posve smo ga pogrešno shvatili, te obećao ovo i obećao ono, a na koncu sam shvatila da ne kani doći. Valjda se bojao da će mu biti dosadno; ali tako mi svega, očekivala bih da smo mi u kolibi dovoljno živahni za čoveka tako slomljena srca kakav je kapetan Benwick.«

    Charles se opet nasmejao i rekao:  »No, Mary, savršeno dobro znaš kako je zaista bilo. Za sve si ti kriva«, okrenuvši se prema Anne. »Mislio je da će, ako pođe s nama, naći tebe u blizini; mislio je da svi živimo u Uppercrossu; kad je otkrio da lady Russell živi pet kilometara dalje, razočarao se i više nije imao smelosti doći. To je činjenica, tako mi časti. Mary zna da jest.«
       No Mary to nije primala posebno ljubazno; bilo zato što kapetana Benwicka nije smatrala dostojnim, na temelju porekla ili položaja, da se zaljubi u jednu Elliot, ili zato što nije želela verovati da bi Anne mogla biti veća atrakcija Uppercrossa od nje same; nije bilo posve jasno. Međutim, ono što je čula nije umanjilo Anneinu dobrohotnost. Smiono je priznala da je polaskana i nastavila se raspitivati.
      »O, on govori o tebi«, rekao je Charles, »takvim rečima …«
Mary ga je prekinula. »Tvrdim, Charles, da ga za celo vreme mojeg boravka onde nisam čula da je dvaput spomenuo Anne. Kažem ti, Anne, on uopšte ne govori o tebi.«

      »Ne«, priznao je Charles, »mislim da doista to ne čini, uopšteno govoreći – no, međutim, veoma je jasno da ti se silno divi. Glava mu je puna nekih knjiga što ih čita na tvoju preporuku i želi s tobom razgovarati o njima; u jednoj od njih je otkrio ovo ili ono za što misli... Oh! Ne mogu se pretvarati da se sećam, ali radilo se o nečemu veoma lepom – čuo sam ga kako Henrietti priča sve o tome – i tada se 'gospođica Elliot' spominjala najlepšim rečima. Dakle, Mary, tvrdim da je bilo tako, lično sam to čuo, a ti si bila u drugoj sobi. 'Otmenost, dražest, lepota', nije bilo kraja čarima gospođice Elliot.«

      »I sigurna sam«, uzviknula je Mary, »da to nimalo lepo ne govori o njemu, ako je tako. Gospođica Harville je umrla tek prošlog juna. Ne vredi baš previše dobiti takvo srce, zar ne, lady Russell? Sigurna sam da ćete se složiti sa mnom.«

     »Moram videti kapetana Benwicka pre nego odlučim«, rekla je lady Russell i nasmešila se.

     »A to će se vrlo verojatno uskoro dogoditi, mogu slobodno reći, gospođo«, rekao je Charles. »Premda nije imao hrabrosti poći s nama i odmah potom doći u formalnu posetu ovamo, jednog će dana sam doći u Kellynch, možete se pouzdati u to. Objasnio sam mu udaljenost i rekao kojom cestom mora poći, i naglasio kako se crkvu doista isplati videti, a kako se njemu sviđaju takve stvari, mislio sam da bi to bila veoma dobra isprika; slušao je umom i srcem, a po njegovu sam držanju zaključio da će vas uskoro posetiti. Stoga vas unapred upozoravam, lady Russell.«

     »Svaki Annein poznanik uvek će biti dobrodošao kod mene«, glasio je ljubazan odgovor lady Russell.

»Oh! Što se tiče toga da je on Annein poznanik«, rekla je Mary. »Pre bih rekla da je on moj poznanik jer sam ga tokom protekle dve nedelje viđala svaki dan.«

»Pa, onda kao vašeg zajedničkog poznanika, veoma ću rado primiti kapetana Benwicka.«

 »Nećete naći ništa posebno ugodno kod njega, uveravam vas, gospođo. On je jedan od najdosadnijih mladih ljudi na svetu. Katkad je šetao sa mnom od jednoga kraja plaže do drugoga ne izustivši niti jednu jedinu reč. Uopšte nije dobro odgojen mladić. Sigurna sam da vam se neće svideti.«

»Tu se ne bih složila s tobom, Mary«, rekla je Anne. »Mislim da će se svideti lady Russell. Mislim da će biti tako zadovoljna njegovim umom da uskoro neće videti nikakav nedostatak u njegovom držanju.«

»I ja tako mislim, Anne«, rekao je Charles. »Siguran sam da će se on svideti lady Russell. Upravo je od one vrste ljudi koji se sviđaju lady Russell. Dajte mu knjigu i on će celi dan čitati.«
»Da, to hoće!«, podrugljivo će Mary. »Sediće zadubljen u knjigu i neće znati kad mu se neko obraća, ili kad nekomu padnu makaze, ili bilo šta drugo. Misliš li da bi se to svidelo lady Russell?«
Lady Russell se morala nasmejati. »Tako mi svega«, rekla je, »nikad ne bih očekivala da bi moje mišljenje o nekome moglo izazvati takvu polemiku i sukobljene stavove.Zaista jedva čekam da vidim osobu koja može izazvati tako suprotna stajališta. Volela bih da dođe u posetu ovamo. Kada dođe, Mary, možeš se pouzdati u to da ćeš čuti moje mišljenje, ali sam čvrsto odlučila da ga neću unapred osuđivati.«

»Neće ti se svideti, garantujem.«

Lady Russell je počela razgovarati o nečem drugom. Mary je uzbuđeno pričala o njihovom neverovatnom susretu, ili bolje rečeno, izostanku susreta s gospodinom Elliotom.
»On je čovek«, rekla je lady Russell, »kog nimalo ne želim videti. Njegovo odbijanje da bude u srdačnim odnosima s glavom svoje porodice na mene je ostavilo veoma nepovoljan utisak.«

Te su reči obuzdale Marynu ushićenost i prekinule je usred opisa Elliotova izgleda.

      Što se tiče kapetana Wentwortha, mada se Anne nije usudila ništa pitati, bilo je dovoljno priče o njemu. U poslednje se vreme njegovo raspoloženje uveliko popravlja, što se moglo i očekivati. Kako je Louisi bilo bolje, tako je i njemu bilo bolje; sad je bio posve drukčije stvorenje nego tokom prve nedelje . Nije video Louisu, a tako se silno bojao bilo kakvih loših posledica za nju kad bi razgovarala s njim da to uopšte nije tražio; upravo suprotno, činilo se da planira otputovati na nedelju ili deset dana, dok ona ne ojača. Pričao je o odlasku u Plymouth na nedelju dana, a želeo je nagovoriti kapetana Benwicka da pođe s njim, ali se činilo, kako je Charles uporno tvrdio, da bi kapetan Benwick daleko radije odjahao u Kellynch.
     Nema nikakve sumnje da su lady Russell i Anne otad nadalje povremeno razmišljale o kapetanu Benwicku. Kad god je čula zvono na ulaznim vratima, lady Russell bi pomislila da je to njegov preteča, a Anne se nikad nije vraćala iz šetnje očevim posedom ili iz nekog milosrdnog poseta u selo a da se nije pitala hoće li ga možda videti ili čuti o njemu. Međutim, kapetan Benwick nije došao. Ili je bio manje sklon tomu no što je Charles mislio, ili je bio previše sramežljiv; nakon što mu je posvetila nedelju dana pozornosti, lady Russell je zaključila da nije vredan zanimanja što ga je počeo izazivati.
      Musgroveovi su se vratili kako bi dočekali svoje sretne dječake i djevojčice iz škole, a sa sobom su doveli malenu decu gospođe Harville kako bi pojačali buku u Uppercrossu i smanjili onu u Lymeu. Henrietta je ostala s Louisom, ali svi ostali iz porodice opet su boravili kod svoje kuće.
Lady Russell i Anne su ih jednom posetile, a Anne je osećala da je Uppercross opet posve ispunjen životom. Premda onde nisu bili ni Henrietta, ni Louisa, ni Charles Hayter, ni kapetan Wentworth, prostorija je činila snažan kontrast stanju u kojem ju je zadnji put videla.
Odmah oko gospođe Musgrove bili su maleni Harvillei, a ona ih je neumorno čuvala od tiranije dvojice dečaka iz kolibe koji su žurno došli kako bi ih zabavljali. Na jednoj se strani nalazio sto za kojim je sedelo nekoliko brbljavih devojčica koje su rezale svilu i zlatni papir; na drugoj su bili pladnjevi puni kobasica i hladnih pita, a onde su nemirni dečaci stvarali veliku buku; sve je to upotpunjavala glasna božićna vatra koja kao da je čvrsto odlučila da a će je se čuti unatoč buci svih ostalih. Charles i Mary su također došli, naravno, tokom njihove posete; a gospodin Musgrove je svakako želeo izraziti svoje poštovanje spram lady Russell pa je deset minuta sedeo kraj nje i govorio veoma povišenim glasom, uglavnom uzalud. To je bila lepa porodična situacija.
       Anne bi, sudeći po svojem temperamentu, takav kućni uragan smatrala lošim za oporavak živaca, koje je Louisina bolest zasigurno silno potresla; ali gospođa je Musgrove, koja je pozvala Anne k sebi kako bi joj srdačno zahvalila, opet i opet, na svemu što je za njih učinila, svoju kratku rekapitulaciju onoga što je sama propatila zaključila primedbom, nakon što se zadovoljno osvrnula prostorijom, da joj posle svega što je propatila ništa ne bi moglo tako koristiti kao malo mirnog veselja kod kuće.
      Louisa se sad naočigled oporavljala. Njezina je majka čak mogla razmišljati o tome da će im se moći pridružiti kod kuće pre nego njezina braća i sestre ponovno podu u školu. Harvilleovi su obećali da će doći s njom i neko vreme ostati u Uppercrossu kad se ona bude mogla vratiti. Kapetan Wentworth je otišao, zasad, posetiti brata u Shropshireu.

»Nadam se da ću za ubuduće zapamtiti«, rekla je lady Russell čim su se ponovno smestile u kočiji »da u vreme Božića ne treba posećivati Uppercross.«

      Svako ima svoj ukus po pitanju buke kao i svega ostaloga, a zvukovi mogu biti posve neškodljivi ili veoma uznemirujući, više po svojoj vrsti nego po količini. Kad je lady Russell, nedugo nakon toga, jednog vlažnog poslepodneva ulazila u Bath i vozila se nizom ulica od Old Bridgea do Camden-placea, usred gužve što su je činile druge kočije, bučni štropot raznih vozila, vikanje prodavača novina, peciva i mleka, i neprestana lupa cokula, nije se žalila. Ne, to su bili zvukovi koji su pripadali zimskim zadovoljstvima; njezino se raspoloženje popravljalo pod njihovim utjecajem; jednako kao i gospođa Musgrove, osjećala je, mada to nije rekla, da nakon dugotrajnog boravka na selu, ništa ne bi moglo biti tako dobro za nju kao malo mirnog veselja.
       Anne nije delila te osećaje. I dalje je ustrajno i veoma odlučno, premda veoma tiho, bila nesklona Bathu; ugledala je prvi nejasni prizor prostranih zgrada, maglovitih pod kišom, ali nije osetila nikakvu želju da ih bolje vidi; osjećala je da je njihovo napredovanje ulicama, bez obzira na to koliko neugodno, ipak previše brzo; jer ko će se obradovati što je vidi kad stignu na cilj? Stoga je sa žaljenjem razmišljala o vrevi u Uppercrossu i spokoju u Kellynchu.
      Elizabethino poslednje pismo donelo je malo zanimljivih vesti. Gospodin Elliot se nalazi u Bathu. Posetio ih je u Camden-placeu; posetio ih je drugi put, treći; bio je naglašeno pažljiv; ako se Elizabeth i njezin otac nisu zavaravali, tako se silno trudio uspostaviti vezu s njima, naglasiti vrednost te veze, kao što se ranije silno trudio suprotno. To je bilo jako lepo, ako je tačno; a lady Russell se nalazila u stanju veoma ugodne radoznalosti i zbunjenosti po pitanju gospodina Elliota, već opozvavši stav što ga je nedavno iznela pred Mary, o tome da je on »čovek kojeg ne želi videti«. Sad ga odjednom silno želi videti. Ako se zaista želi vratiti u krug porodicei, mora mu se oprostiti za prijašnje odbijanje svake veze.
     Anne ta okolnost nije jednako uzbuđivala, ali je osećala da bi radije ponovno videla gospodina Elliota nego mnoge druge osobe u Bathu.

Iskrcala se u Camden-placeu, a lady Russell je nastavila put do vlastitog boravišta u Rivers-streetu.

• Austen Jane,Uverenje ( 1-7)
• Austen Jane, Uverenje ( 15-19 ) 
• Austen Jane , Uverenje ( 19-22) 
• Austen Jane, Uverenje ( 22.23,24)

Jane Austen, Uveravanje (1-7)

Romantičnu vezu između Anne Elliot i mornaričkog oficira Fredericka Wenwortha prekida lady Russel, smatrajući oficira nedostojnog staležu Anne.

Osam godina kasnije, Frederick se vraća kao bogati mornarički kapetan, a Annieina porodica je na rubu stečaja.

Jane Austin u pokretnim slikama  

~ 1 ~

      Sir Walter Elliot od Kellynch-halla, Somersetshire, bio je čovek koji je za svoju zabavu uvek uzimao knjigu Baronetage1. Onde je pronalazio razbibrigu za slobodno vreme i utehu u teškim trenucima; razmišljanjem o ograničenim ostacima najranijih plemenitaških titula2 budili su se njegovo divljenje i poštovanje; tu se svaki neželjeni osećaj, izazvan problemima u kućanstvu, prirodno menjao u sažaljenje i prezir dok je prelistavao gotovo beskonačne dodele titula u prošlom veku, i tu je, ako ne bi pomogla niti jedna druga stranica, sa zanimanjem mogao čitati vlastitu istoriju, što je uvek dalo rezultata — knjiga se uvek otvarala na tu stranicu:

ELLIOT OD KELLYNCH-HALLA 

Walter Elliot,  rođen 1. marta 1760., 15. juna 1784.

oženio Elizabeth (umrla 1800.), kćer Jamesa 

Stevensona, Esq.3 od South Parka u grofoviji 

Gloucester,  koja mu je podarila Elizabeth,rođenu 

1. juna 1785.; Anne, rođenu 9. augusta 1787.; 

mrtvorođenog sina,5. novembra 1789.;

 Mary, rodenu 20. novembra1791.

       Upravo je tako glasio originalan odlomak kad je knjiga izišla iz štampe; ali sir Walter ga je poboljšao dodavši, za informaciju sebi i svojoj porodici, sledeće reči nakon datuma Maryna rođenja - »udana 16. decembra 1810. za Charlesa, sina i naslednika Charlesa Musgrovea, Esq. od Uppercrossa u grofoviji Somerset« - te ubacivši tačan dan i mesec smrti svoje žene.
      Zatim je sledila istorija i uspon drevne i ugledne porodice, prema uobičajenim pravilima: kako se prvi put doselila u Chesire; kako se spominje kod Dugdalea4 dok su radili u uredu vrhovnog šerifa zastupajući grad u tri uzastopna saziva parlamenta, pokazujući predanost i dostojanstvo baruneta, u prvoj godini vladavine Charlesa II., uza sve Mary i Elizabethe koje su oženili; što je ukupno popunjavalo dve lepe stranice knjige, a završavalo je Uverenje grbom i motom: »Glavno sedište, Kellynch-hall u grofoviji Somerset«, te ponovno rukopis sir Waltera na kraju:

 »Verovatan naslednik, William Walter Elliot, Esq., praunuk drugog sir Waltera.«

      Taština je bila početak i kraj karaktera sir Waltera Elliota: taština osobe i situacije. U mladosti je bio izrazito naočit, a u pedeset četvrtoj godini još je veoma privlačan muškarac. Malo je žena koje više od njega razmišljaju o svojem ličnom izgledu; niti bi sobar bilo kojeg novopečenog lorda mogao biti zadovoljniji položajem što ga ima u društvu. Blagoslov lepote smatrao je manje važnim jedino od blagoslova titule baruneta; a sir Walter Elliot, koji poseduje oba dara, stalan je predmet svojeg najtoplijeg poštovanja i odanosti.
____________________________________________________
1 Baronetage — misli se na dve knjige Johna Debretta, Baronetage of England (1808.) (Engleski baruneti). Barunet je iznad ranga viteza, a ispod baruna.
2 James I. uveo je titulu baruneta u sedamnaestom veku.
3 Esquire — naslov u pisanim dokumentima (skračeno Esq) sa značenjem »gospodin«, koji se u Engleskoj često piše iza naslovnika.
4 Dugdale — katalog plemstva iz sedamnaestog veka sir Williama Dugdalea objavljen je 1675. i 1676.
________________________________________________________


       Njegov privlačan izgled i status morali su uticati na njegovo sklapanje braka; budući da je tomu zasigurno dugovao suprugu veoma superiorna karaktera, u skladu sa svime što on lično zaslužuje. Lady Elliot je bila divna žena, razumna i prijazna, čiji stavovi i ponašanje, ako im se može oprostiti mladenačka zanesenost koja ju je pretvorila u lady Elliot, kasnije nikad nisu iziskivali udovoljavanje hirovima. Sedamnaest je godina podilazila, ublažavala, ili prikrivala njegove nedostatke, te promovisala njegov stvarni ugled; i premda sama nije bila najsretnije biće na svetu, u svojim je obavezama, prijateljima i deci našla dovoljno razloga za život, pa nije bila nimalo ravnodušna kad ih je morala napustiti. Tri kćeri, dve starije od šesnaest i četrnaest godina, za majku su bile užasna ostavština, zapravo strašna odgovornost koju je trebala poveriti taštom, budalastom ocu. Međutim, imala je jednu veoma prisnu prijateljicu, razumnu, vrednu ženu koja se, upravo zbog snažne povezanosti s njom, doselila u blizinu, u selo Kellynch. Lady Elliot se uglavnom oslanjala na njezinu dobrostivost i savete kad je reč o pomoći i njegovanju kvalitetnih načela i uputa što ih je zabrinuto usađivala svojim kćerima.
        Ta prijateljica i sir Walter nisu se venčali, bez obzira što su u tom smislu možda očekivali njihovi znanci. Prošlo je trinaest godina od smrti lady Elliot, a oni su i dalje bili bliski susedi i intimni prijatelji; on je ostao udovac, a ona udovica.
       Za činjenicu da lady Russell, žena staložene dobi i karaktera, te izrazito dobrostojeća, uopšte nije razmišljala o sklapanju drugoga braka nije potrebna nikakva isprika javnosti, koja je prilično sklona nerazumnom nezadovoljstvu kad se žena ipak ponovno uda, kao i ako to ne učini; ali sir Walterovo zadržavanje statusa udovca iziskuje objašnjenje. Stoga treba reći da se sir Walter, kao dobar otac (nakon što je doživeo jedno ili dva privatna razočaranja veoma nerazumnim ponudama), ponosio činjenicom da je ostao neoženjen zbog dobrobiti svojih kćeri. Za jednu bi se kćer, najstariju, doista odrekao svega, što zapravo nije bilo potrebno. Elizabeth je nasledila, sa svojih šesnaest godina, sve što je bilo moguće od majčinih prava i obaveza; a kako je bila veoma lepa, i veoma slična njemu, njezin je uticaj uvek bio velik, te su veoma zadovoljno nastävili zajednički život. Njegove druge dve kćeri imale su krajnje inferiornu vrednost. Mary je stekla malo važnosti kad je postala supruga Charlesa Musgrovea, ali Anne, prefinjena uma i dražesne ličnosti, što ju je moralo postaviti na visok položaj kod svih istinski razumnih ljudi, bila je niko i ništa za svojeg oca i sestru: njezina reč nije nosila nikakvu težinu, uvek je morala popuštati - bila je samo Anne.
       Za lady Russell bila je veoma drago i izrazito cenjeno kumče, miljenica i prijateljica. Lady Russell ih je sve volela, ali je samo u Anne nazirala mogućnost ponovnog oživljavanja njihove majke.
      Anne Elliot je nekoliko godina ranije bila veoma lepa devojčica, ali je njezina lepota rano nestala; a budući da je čak i kad je ta lepota bila na vrhuncu njezin otac našao malo razloga za divljenje (toliko su drukčije bile njezine fine crte lica i tamne oči od njegovih), sad, kad je izbledela i smršavila, u njima nije bilo baš ničega što bi izazvalo njegovo poštovanje. Nikad se nije previše nadao, a sad je izgubio svaku nadu da će njezino ime ikad pročitati na nekoj drugoj stranici svoje omiljene knjige (to jest, sir Walter je izgubio svaku nadu da će se Anne udati za baruneta.) Na Elizabeth ostaje obaveza da sklopi ravnopravni savez; jer Mary se samo povezala sa starom seoskom porodicom koja poseduje ugled i veliko bogatstvo, te je stoga dala svu čast, ali ništa nije dobila. Elizabeth će, pre ili kasnije, sklopiti prikladan brak.

       Katkad se događa da je žena lepša u dvadeset devetoj godini nego deset godina ranije, a uopšteno govoreći, ako nije bilo bolesti ili teskobe, to je razdoblje života u kojem se ne gubi gotovo nimalo šarma. Tako je bilo s Elizabeth; još je bila ista lepa gospođica Elliot kakva je počela biti pre trinaest godina; stoga bi se sir Walteru moglo oprostiti da je zaboravio na njezinu dob, ili bi ga se barem moglo smatrati samo napola budalom jer je sebe i Elizabeth smatrao jednako krasnima kao i uvek, a sve to usred nedostatka lepote kod svih ostalih; jer je jasno video kako stari ostatak njegove porodice i njegovi poznanici. Anne izmoždena, Mary gruba, sva lica u susedstvu postaju ružnija, brzo širenje sitnih bora na slepoočnicama lady Russell već ga dugo prilično uznemirava.
       Elizabeth nije bila baš jednako zadovoljna kao njezin otac. Trinaest je godina gospodarica Kellynch-halla, vodi i upravlja sa samosvešću i odlučnošću koje nikad nisu otkrivale koliko je zapravo mlada. Trinaest godina njoj pripada sva čast, postavlja kućanske zakone i propise, vodi do lagane kočije koju vuku četiri konja, odmah iza lady Russell izlazi iz salona i blagovaonica na selu. Trinaest hladnih zima otvara svaki donekle važan bal kakav si može priuštiti slabo naseljeno područje; trinaest rascvetanih proleća putuje u London sa svojim ocem kako bi uživali u nekoliko nedelja kretanja u visokom društvu. Seća se svega toga; svesna je činjenice da ima dvadeset devet godina, te je muče neka žaljenja i strepnje. Posve je zadovoljna činjenicom da je još uvek lepa kao i ranije, ali oseća da se približava opasnim godinama, te bi je radovalo kad bi bila sigurna da će je u narednih godinu ili dve zaprositi neko čijim žilama teče krv baruneta. Tada bi mogla ponovno uzeti knjigu nad knjigama s jednako mnogo užitka kao u ranoj mladosti, ali trenutno joj se ne sviđa. Onde uvek vidi datum svog rođenja, ali ne spominje se sklapanje braka, osim onog njezine najmlađe sestre, a to knjigu čini neugodnom; više nego jednom, kad ju je otac ostavljao otvorenu na stolu kraj nje, skrenula bi pogled, zatvorila je i odgurnula.
       Šta više, doživela je jedno razočaranje na koje ta knjiga, a osobito istorija njezine vlastite porodice, ne sme podsjćati. Razočarao ju je verovatan naslednik, upravo William Walter Elliot, Esq., čija je prava njezin otac tako velikodušno podržavao.
       Dok je još bila veoma mlada devojka, čim je shvatila da će on, za slučaj da ona ne dobije brata, postati budući barunet, verovala je da će se udati za njega, a njezin je otac uvek smatrao da bi tako trebalo biti. Nisu ga poznavali dok je bio dečak, ali uskoro nakon smrti lady Elliot, sir Walter je nastojao da se upoznaju, a premda njegovi pokušaji nisu nimalo toplo primljeni, ustrajao je u svojoj nameri, svaljujući krivnju na mladenačku plahost. Tokom jednog od njihovih proletnih putovanja u London, kad je Elizabeth tek procvetala, gospodin Elliot je bio primoran na upoznavanje.
       Tada je bio veoma mlad čovek, tek je počeo studirati pravo, a Elizabeth ga je doživela kao veoma ugodnog, te su potvrđeni svi planovi u vezi s njim. Pozvali su ga u Kellynch-hall; o njemu se pričalo i očekivalo ga se do kraja te godine, ali nije došao. Idućeg su ga proleća opet videli u gradu, zaključili da je jednako prikladan, ponovno su ga ohrabrili, pozvali i očekivali, ali on opet nije došao; sledeća je vest glasila da se oženio. Umesto da se prepusti sudbini namenjenoj nasledniku kuće Elliot, kupio je nezavisnost sklapanjem braka s bogatom ženom inferiornom po rođenju.
       Sir Walter je bio ogorčen. Osećao je da su se trebali konsultovati s njim, kao s glavom kuće, osobito nakon što je tako javno prihvatio momka: »Jer sigurno su ih videli zajedno«, primetio je, »jednom u Tattersalu6 i dvaput u predvorju Donjeg doma.« Izrazio je svoje negodovanje, ali se na to obraćalo veoma malo pažnje. Gospodin Elliot se nije ni pokušao ispričati, te se pokazao nedostojnim da porodica i dalje obraća pažnjuna njega jer ga je sir Walter smatrao nevrednim toga; više nije postojalo poznanstvo među njima.
_____________
6Tattersal — dobro poznato mjesto za klađenje i prodaju konja na licitacijama
______________

         Elizabeth je i nakon razdoblja od nekoliko godina s ljutnjom gledala na tu veoma neugodnu istoriju gospodina Elliota, jer joj se on sviđao sam po sebi, a još više zato što je naslednik njezina oca, pa je njezin porodični ponos jedino u njemu video prikladan par za najstariju kćer sir Waltera Elliota. Nije postojao barunet od A do Z kojeg bi njezini osećaji mogli tako spremno priznati kao njoj ravnoga. Međutim, on se ponio tako bedno pa nije mogla priznati da je zavredio da i dalje misli na njega, premda je tada (leto 1814.) žalila zbog njegove žene. Sramota njegova prvog braka možda bi se mogla preboleti, budući da nije postojao nikakav razlog za pretpostavku da će biti obdaren potomcima, da nije učinio nešto gore; ali jest, jer su uobičajenom intervencijom ljubaznih prijatelja bili obavešteni da je o svima njima govorio s krajnjim nepoštovanjem, uvredljivo i prezirno upravo o krvnoj lozi kojoj je pripadao, te o častima koje će kasnije pripasti njemu. To se nije moglo oprostiti.             Takvi su bili osećaji i stavovi Elizabeth Elliot; takva su bila njezina nastojanja da umanji, želja da promeni, njezina jednoličnost i otmjnost, prosperitet i ništavnost života — tako je silno želela uneti zanimljivost u dugo, jednolično postojanje u zatvorenom seoskom krugu, ispuniti praznine u kojima nije imala šta raditi izvan toga kruga; niti je posedovala darovitost i sposobnost za vođenje kućanstva.
        No sad je tomu pridodana još jedna nevolja i zabrinutost uma. Njezin se otac počeo uzrujavati zbog novca. Znala je da sad uzima knjigu Baronetage zato da bi iz misli izbacio velike račune svojih trgovaca, kao i neželjene nagoveštaje gospodina Shepherda, svojeg agenta. Imanje Kellynch je solidno, ali ne stoji onako dobro kako to očekuje sir Walter, uživatelj poseda. Dok je lady Elliot bila živa, postojala je metoda, umerenost i ekonomičnost tako da se uvek nalazio unutar granica svojih prihoda, ali s njom je umrla i svaka takva razboritost, a on je otad nadalje konstantno trošio više no što je zarađivao. Za njega nije bilo moguće trošiti manje; nije činio ništa osim onoga što se očekivalo od sir Waltera Elliota; no bez obzira na njegovu nedužnost, nije samo zapadao u sve veći dug, već je tako često slušao o tome da je postalo uzaludno pokušavati to prikriti, makar delomično, od svoje kćeri. Prošlog proleća, dok su boravili u gradu, dao joj je naslutiti što se događa; pošao je tako daleko da je čak rekao: »Možemo li smanjiti  izdatke? Misliš li da postoji barem nešto na čemu bismo mogli uštedeti?« Treba biti pošten prema Elizabeth i reći da je, u prvom žaru ženske panike, ozbiljno počela razmišljati što bi se moglo učiniti, te je na koncu predložila sledeća dva ekonomična postupka: izbaciti neka nepotrebna davanja u dobrotvorne svrhe i odustati od preuređenja salona; tomu je kasnije radosno dodala ideju da neće kupiti nikakav dar za Anne, što su obično uvek činili. Ali te mere, bez obzira koliko korisne same po sebi, nisu bile dovoljne za stvarnu veličinu nevolje koju joj je sir Walter uskoro nakon toga bio primoran priznati. Elizabeth nije imala nikakav predlog koji bi bio učinkovitiji. Osećala se zlostavljanom i nesretnom, kao i njezin otac; niti jedno od njih dvoje nije uspevalo smisliti neki način smanjivanja troškova bez ugrožavanja vlastitog dostojanstva, ili odustajanja od udobnosti na način koji se ne bi mogao podneti.
        Sir Walter je mogao prodati samo maleni deo svojeg imanja, ali čak i da je svako jutro bilo otuđivo7, to ništa ne bi značilo. Pristao je na stavljanje imanja pod hipoteku, ali nikad ne bi pristao na prodaju. Ne, nikad ne bi tako osramotio svoje ime. Imanje Kellynch treba preneti celo i potpuno, onako kako ga je on primio.
_________________________
7 Samo je maleni deo otuđiv — sir Walterovo imanje je posed s određenim redom nasledstva, a to znači da ga zakon obavezuje veći deo imanja preneti na naslednika te sme prodati samo manji deo, onaj koji je otuđiv.
_______________________________________________
     Njihovo dvoje prisnih prijatelja, gospodin Shepherd koji živi u obližnjem trgovištu, i lady Russell, pozvano je kako bi ih savetovali, a činilo se da otac i kći očekuju da bi jedno od njih dvoje trebalo naći neki način da ih izvuče iz nedaća i smanji njihove troškove, ali bez gubitka bilo kakvih užitaka ili ponosa.

 ~ 2 ~ 

       Gospodin Shepherd, uljudan, oprezan advokat koji bi, bez obzira na to kakvi su njegovi stavovi ili mišljenje o sir Walteru, više voleo da neko drugi predloži ono neugodno, nije ponudio ni najmanji savet, te se ispričao i s poštovanjem prepustio situaciju izvrsnoj prosudbi lady Russell - od čijeg je poznatog zdravog razuma doista očekivao savet o tako odlučnim merama kakve je i sam želeo napokon videti.
     Lady Russell je veoma revno pristupila temi i ozbiljno razmišljala o problemu. Ona je žena više staloženih nego brzih sposobnosti koja je u ovom slučaju imala velikih poteškoća u donošenju odluke jer su je ometala dva vodeća načela. I sama je izrazito poštena i ima delikatan osećaj za čast, ali jednako je tako želela spasiti sir Walterove osećaje, bila je zabrinuta za stanje porodice, gajila je aristokratske ideje o tome što im pripada kao bilo ko zdravog razuma i iskren. Ona je dobrodušna, obzirna, dobra žena, sposobna za snažne veze, veoma korektna u svojem ponašanju, stroga u svojim idejama o doličnosti, te s ponašanjem koje se smatra standardom dobrog odgoja. Ima kultivisan um i, uopšte, racionalna je i dosledna - ali ima predrasude kad je reč o poreklu; ceni status i važnost, a to je pomalo zaslepljuje po pitanju mana onih koji ih poseduju. Lično je, udovica samo viteza, dignitetu baruneta davala sve što zaslužuje, a sir Walter je, bez obzira na svoj položaj dugogodišnjeg poznanika, pažljivog suseda, susretljivog zemljoposednika, supruga njezine veoma drage prijateljice, te oca Anne i njezinih sestara, samo zbog činjenice da je sir imao pravo na mnogo saosećanja i obzira u svojim trenutnim teškoćama.
        Moraju smanjiti troškove; u to nema nimalo sumnje. No silno je želela to izvesti uz što manje patnje za njega i Elizabeth. Sastavila je planove za vođenje kućanstva, sve je točno izračunala, a učinila je i ono što nikome drugomu nije palo na pamet, konsultovala se s Anne koju ostali, čini se, nisu smatrali zainteresovanom za taj problem. Konsultovala se i donekle bila pod njezinim uticajem pri osmišljavanju plana smanjivanja troškova koji je na koncu predan sir Walteru. Svaki je Annein dodatak išao u prilog poštenju, a protiv važnosti. Želela je žustrije mere, potpuniju preobrazbu, brže rešavanje dugova, mnogo veću ravnodušnost prema svemu osim pravičnosti i pravednosti.

 »Kad bismo tvog oca uspele nagovoriti na sve ovo«, rekla je lady Russell dok je ponovno proučavala plan, »mnogo bi se moglo postići. Ako bi prihvatio ove promene, za sedam bi se godina rešio dugova. Nadam se da ćemo njega i Elizabeth uspeti uveriti da Kellynch-hall sam po sebi poseduje ugled na koji ne mogu uticati ove redukcije, te da istinski dignitet sir Waltera Elliota neće biti nimalo okaljan u očima razumnih ljudi, ako se bude ponašao kao čovek s načelima. Ono što će učiniti zapravo je jednako onomu što su činile mnoge od naših prvih porodica, ili su to trebale činiti. U njegovu slučaju neće biti ničeg neobičnog, a upravo je neobičnost ono što često čini najgori deo nage patnje, što je uvek slučaj u našem ponašanju. Iskreno se nadam da ćemo ih uveriti. Moramo biti ozbiljne i odlučne — jer na kraju krajeva, osoba koja je stvorila dugove mora ih platiti; a premda treba voditi računa o osećajima džentlmena i glavi kuće, kao što je tvoj otac, ipak treba više misliti na karakter poštenog čoveka.«
       To je bilo načelo za koje je Anne želela da ga se njezin otac pridržava, na koje ga trebaju poticati njegovi prijatelji. Činom neophodne dužnosti smatrala je rešavanje zahteva verovnika, uza svu brzinu što je može osigurati sveobuhvatno smanjivanje troškova, te ni u čemu manjem nije videla nikakav dignitet. Želela je da se to prikaže i oseća kao dužnost. Izrazito je cenila uticaj lady Russell, a što se tiče visokog stepena samopregora, što ga je poticala njezina vlastita savest, verovala je da bi moglo biti malo teže nagovoriti ih na potpunu reformaciju nego na polovičnu. Budući da je poznavala svojeg oca i Elizabeth, smatrala je da će žrtvovanje jednog para konja teško biti manje bolno nego žrtvovanje oba para, i tako dalje kroz celi popis previše blagih redukcija lady Russell.
       Nije posebno važno kako su se mogli shvatiti Anneini stroži zahtevi. Nimalo uspjha nisu imali ni predlozi lady Russell, nisu se mogli trpeti, nisu zaživeli. »Šta! Odricanje od svih udobnosti življenja! Putovanja, London, sluge, konji, sve to odložiti do daljnjega — svuda odricanja i ograničenja. Živeti čak i bez osnovnih potreba džentlmena! Ne, radije će smesta napustiti Kellynchhall, nego ostati u tako sramotnim uslovima.«
       »Napustiti Kellynch-hall.« Gospodin Shepherd se odmah uhvatio toga jer je on mislio na stvarnost potrebe za smanjivanjem troškova sir Waltera, a bio je posve uveren da se ništa ne može učiniti ako se ne promeni boravište. »Budući da je na tu zamisao došao upravo onaj koji bi trebao odlučivati«, rekao je, »bez imalo ustručavanja kaže da se u potpunosti s time slaže.« Ne čini mu se da bi sir Walter mogao materijalno promeniti svoj način življenja u kući u kojoj treba održavati dugogodišnji ugled gostoljubivosti i drevnog dostojanstva. Na nekom drugom mestu sir Walter bi mogao sam procenjivati, te bi mogao postati uzor u regulisanju načina života kako god želi i smatra prikladnim za svoje kućanstvo.
        Sir Walter će napustiti Kellynch-hall, a nakon nekoliko dana dodatnih sumnji i neodlučnosti veliko je pitanje rešeno i napravljeni su prvi grubi planovi za tu važnu promenu.
       Postojale su tri alternative: London, Bath ili druga kuća na selu. Anne je svim srcem bila za ovo potonje. Želela je malenu kuću u istom području tako da i dalje mogu uživati u društvu lady Russell, ostati u Marynoj blizini, katkad imati zadovoljstvo videti tratine i šumarke Kellyncha. No snašla ju je
njezina uobičajena sudbina i dogodilo se suprotno od onoga za čim je žudila. Nije joj se sviđao Bath i nije mislila da će se onde ugodno osećati — a Bath će postati njezin dom.
        Lady Russell je osećala obavezu suprotstaviti se poznatim željama svoje drage Anne. Bilo bi previše očekivati da će se sir Walter preseliti u malenu kuću u vlastitom području. Anne bi i sama doživela sramotu poniženja više no što je predviđala, a za sir Waltera bi to bilo užasno. Što se tiče toga da se Anne ne sviđa Bath, to je smatrala predrasudom i pogreškom koja proizlazi iz činjenice da je onde provela tri godine u školi, nakon majčine smrti, a drugi je razlog taj da nije bila dobro raspoložena tokom jedine zime što ju je kasnije onde provela.
       Lady Russell je volela Bath i smatrala je da bi im svima trebao odgovarati; a što se tiče zdravlja njezine mlade prijateljice, biće izbegnuta svaka opasnost ako tople mesece bude provodila kod nje u Kellynch-kolibi; zapravo, to je promena koja će zasigurno koristiti zdravlju i raspoloženju. Anne je premalo izbivala iz doma, premalo je viđena. Njezino raspoloženje nije dobro. Veće će ga društvo poboljšati. Želela je da je ljudi bolje upoznaju.
      Nepoželjnost bilo koje druge kuće u istom području za sir Waltera svakako je uvelikp pojačana jednom činjenicom, i veoma bitnim delom plana, koja je uspešno ukorenjena na početku. Nije trebao samo napustiti svoj dom, već ga gledati u rukama drugih, a to bi bila golema kušnja koja je bila previše i za ljude jače od sir Waltera. Kellynch-hall je trebao biti iznajmljen. Međutim, to je bila velika tajna o kojoj se nije smelo ni dahnuti izvan njihova kruga.
       Sir Walter ne bi mogao podneti poniženje spoznaje da vlastitu kuću nudi u zakup. Gospodin Shepherd je jednom spomenuo reč »reklamirati«, ali se više nikad nije usudio to ponoviti; sir Walter je prezirno odbio ideju da se imanje na bilo koji način nudi; zabranio je i najmanji nagoveštaj da ima takvu nameru; i samo je uz pretpostavku da će mu spontano pristupiti neki izrazito zadovoljavajući zakupnik, pod njegovim uslovima, i da mu time čini veliku uslugu, pristao .
       Kako brzo pronalazimo razloge za odobrenje koji nam se sviđaju! Lady Russell je imala još jedan izvrstan razlog iz kojeg joj je bilo veoma drago da će sir Walter i njegova porodica otići iz sela. Elizabeth je u poslednje vreme počela razvijati prijateljstvo koje je želela prekinuti. Sprijateljila se s kćeri gospodina Shepherda koja se, nakon neuspelog braka, vratila u kuću svojeg oca, s dodatnim teretom dvoje dece. Ona je bila pametna mlada žena koja je poznavala umeće udovoljavanja; barem umeće udovoljavanja u Kellynchhallu; i koja se prikazala tako prihvatljivom gospođici Elliot da je već više puta onde boravila, usprkos činjenici da je lady Russell, koja je to smatrala neprikladnim prijateljstvom, diskretno upozoravala na oprez i rezervisanost.
        Zapravo, lady Russell je imala veoma malo uticaja na Elizabeth; činilo se da je voli jer to želi, a ne zato što Elizabeth to zaslužuje. Od nje nikad nije dobila više od vanjske pažnje, ništa više od onoga što iziskuje uljudnost, nikad nije uspela provesti ono što je želela ako Elizabeth tomu nije bila sklona. Često je usrdno pokušavala uključiti Anne u putovanja u London, razumno svesna silne nepravde i sramote sebičnih planova koji su je isključivali, te je u mnogim manje važnim prigodama nastojala pružiti Elizabeth prednosti vlastite prosudbe i iskustva - Ali uvek uzalud; Elizabeth je radila po svojemu - i nikad se nije odlučnije suprotstavljala lady Russell nego u izboru gospođe Clay za prijateljicu; okrenuvši se od društva tako dražesne sestre kako bi svoju ljubav i poverenje poklonila ženi prema kojoj je trebala biti samo suzdržano uljudna.
         Prema proceni lady Russell, gospođa Clay je bila veoma neravnopravna, a verovala je i da je veoma opasna družica - a odlazak koji bi ostavio gospođu Clay iza njih i u krug gospodice Elliot doveo prikladnije prijateljice stoga je bio od prvorazredne važnosti.

~ 3 ~

- «Moram sebi uzeti slobodu i primetiti, sir Waltere«, jednog je jutra u Kellynch-hallu rekao gospodin Shepherd dok je spuštao novine, »da nam trenutna situacija uveliko ide u prilog. Ovaj će mir8 iskrcati sve naše bogate mornaričke vojnike. Svi će oni želeti dom. Trenutak ne bi mogao biti bolji, sir Waltere, za biranje zakupnika, veoma odgovornog zakupnika. Mnoga su bogatstva stvorena tokom rata. Kad bi naišao neki bogati admiral, sir Waltere …«

      »Bio bi veoma sretan čovek, Shepherde«, odgovorio je sir Walter »samo to imam reći. Za njega bi Kellynch-hall bio prava nagrada; zapravo najveća nagrada od svih9, bez obzira na to koliko je ranije uzeo, je li, Shepherde?«

     Gospodin Shepherd se nasmejao jer je znao da se mora nasmejati na tu duhovitost, a potom je dodao:
       »Usuđujem se primetiti, sir Waltere, da su džentlmeni iz mornarice, kad je reč o poslu, prikladni za sklapanje nagodbi. Nešto malo znam o njihovim metodama poslovanja i slobodan sam priznati da oni imaju veoma liberalne zamisli te će verovatno činiti poželjne zakupnike. Stoga bih, sir Waltere; bio slobodan predložiti da bi kao posledicu bilo kakvih glasina o vašoj nameri koje bi se mogle proširiti što se mora smatrati verovatnim jer znamo kako je teško skrivati postupke i namere jednog dela sveta pred znatiželjom drugog - ugled i društveni položaj imaju svoju cenu - ja, John Shepherd, mogao bih čuvati u tajnosti bilo koje porodične stvari koje želim jer niko ne bi smatrao isplativim motriti na mene, ali u sir Waltera Elliota upereni su pogledi koje bi moglo biti veoma teško izbeći - i stoga moram napomenuti da me neće iznenaditi ako se, uza sav naš oprez, prošire neke glasine - uz pretpostavku kojih, kao što sam želeo primetiti, budući da će zasigurno uslediti ponude, ako bih nekoga od naših imućnih mornaričkih zapovednika smatrao posebno  vrednim pažnje - i ako smem dodati da bilo kad mogu stići ovamo za dva sata kako bih vas poštedeo mučnih pregovora. »

__________________________________
8— misli se na Pariški mirovni sporazum (1814.), poraz Napoleonove vojske pre njegova bega s Elbe 1815. 'Najveća nagrada od svih — kad su britanski mornarički vojnici zarobili neprijateljski brod, imali su zakonsko pravo
9 Najveća nagrada od svih — kad su britanski mornarički vojnici zarobili neprijateljski brod, imali su zakonsko pravo zapleniti i prodati sve što su našli kao »nagradu«. Budući da je Britanska mornarica bila moćna i uspešna u Napoleonskim ratovima, mnogi su se vojnici  na taj način obogatili, kao što se i Wentworth navodno obogatio.
___________________________________

Sir Walter je samo kimnuo. No brzo nakon toga je ustao i počeo hodati amo tamo, te je sarkastično primetio:
      »Ima ih malo među džentlmenima iz mornarice, pretpostavljam, koji se ne bi   iznenadili kad bi se našli, u ovakvoj kući.
      »Pogledali bi oko sebe, nema sumnje, i blagosiljali svoju sreću«, rekla je gospođa Clay, jer gospođa Clay je bila prisutna ; njezin ju je otac dovezao onamo jer ništa nije tako koristilo zdravlju gospođe Clay kao vožnja do Kellyncha. »Ali posve se slažem sa svojim ocem koji smatra da bi moreplovac mogao biti veoma poželjan zakupnik. Upoznala sam priličan broj ljudi koji se bave tim zanimanjem. Osim što su liberalni, u svemu su tako uredni i pažljivi! Ove vage vredne slike, sir Waltere, ako ih odlučite ostaviti ovde, bile bi savršeno sigurne. 0 svemu u kući i oko kuće vodila bi se izvrsna briga! Vrtovi i zelenilo održavali bi se gotovo jednako kao i sada. Ne morate se bojati, gospođice Elliot, da će biti zapušten vaš dražesni cvetnjak.«
      »Što se tiče svega toga«, hladno je rekao sir Walter, »pod pretpostavkom da ću svoju kuću dati u zakup, još nisam odlučio o privilegijama koje će tomu biti pridodane. Nisam posebno sklon udovoljavati zakupniku. Park bi mu bio dostupan, naravno, a malo je mornaričkih vojnika, ili bilo kojih drugih ljudi, moglo imati takvo imanje, ali drugo je pitanje koja bih ograničenja mogao odrediti za korištenje drugih vanjskih prostora. Ne sviđa mi se pomisao da će moje ukrasno grmlje uvek biti dostupno, a gospođici Elliot bih preporučio da bude oprezna kad je reč o njezinu cvetnjaku. Nisam nimalo sklon zakupniku Kellynch-halla pružati dodatne usluge, uveravam vas, bio on mornar ili vojnik.«
       Nakon kratke pauze, gospodin Shepherd se usudio reći:

      »U svim tim slučajevima postoji običajno pravo koje sve razjašnjava i olakšava između vlasnika imanja i zakupnika. Vaš je interes, sir Waltere, u veoma sigurnim rukama. Oslonite se na mene kad je reč o tome da nikakav zakupnik neće imati više od onoga što mu po pravdi pripada. Usuđujem se reći da sir Walter Elliot ne može biti ni upola toliko ljubomoran kad je reč o njegovu vlasništvu kao što će John Shepherd biti u njegovo ime.«

Tada je Ann progovorila:
    »Mislim da mornarica, koja je tako mnogo učinila za nas, ima barem jednako pravo kao i bilo ko drugi na sve udobnosti i privilegije što ih može pružiti neki dom. Svi moramo priznati da moreplovci veoma naporno rade kako bi zaslužili svoje udobnosti.«
      »Posve tačno, posve tačno. Ono što gospođica Anne kaže posve je tačno«, odgovorio je gospodin Shepherd, a njegova je kći rekla:
      »0, svakako!« No uskoro potom usledila je sir Walterova primedba:

     »Profesija ima svoje korisne strane, ali bilo bi mi žao kad bi se neki moj prijatelj time bavio.«

      »Doista!« glasio je odgovor, i to s izrazom iznenađenja. »Da; neugodna mi je iz dva razloga; imam dva značajna prigovora na nju. Prvo, to je način na koji osobe nejasna porekla stiču nezasluženi ugled, te se muškarci uzdižu do časti o kakvima njihovi očevi i dedovi nisu ni sanjali; i drugo, budući da veoma pogubno deluje na čovekovu mladost i krepkost, moreplovac stari brže nego drugi ljudi; promatrao sam to celi svoj život. Čoveku u mornarici preti veća opasnost da će ga uvrediti uspon nekoga čijeg oca je njegov otac možda toliko prezirao da ne bi ni razgovarao s njim, te da sam prerano postane predmetom prezira, nego u bilo kojem drugom zanimanju. Jednog dana prošlog proleća, u gradu, bio sam u društvu dvojice muškaraca, neverovatni primeri onoga o čemu govorim; lord St. Ives za čijeg oca svi znamo da je bio seoski kapelan, koji je jedva spajao kraj s krajem10; trebao sam ustupiti mesto lordu St. Ivesu i određenom admiralu Baldwinu, osobi najjadnijeg izgleda što ga možete zamisliti, lica boje mahagonija, izrazito grubog i neugladenog, same bore i nabori, nekoliko sivih vlasi sa strane i ničega osim malo kose na temenu. 'Za ime sveta, ko je taj stari čovek?, pitao sam prijatelja koji je stajao u blizini (sir Basil Morley). 'Stari čovek,' uzviknuo je sir Basil, 'to je admiral Baldwin. Šta mislite, koliko mu je godina?' 'Šezdeset', rekao sam, 'ili možda šezdeset dve.' 'Četrdeset,' odgovorio je sir Basil, 'četrdeset i ni dana više.' Zamislite moje zaprepaštenje; neću lako zaboraviti admirala Baldwina. Nikad nisam video tako očit primer onoga što može učiniti život moreplovca; ali znam da je do određenog stepena isto za sve njih: svi su oni izloženi nedaćama, svim mogućim klimama, svakakvim vremenskim prilikama, pa dolazi do toga da ih nije ugodno gledati. Šteta je da odmah ne dobiju dobar udarac po glavi, pre nego stignu do dobi admirala Baldwina.«
_______________________________________
10Lord St. Ives — Austen je možda mislila na britanskog mornaričkog junaka lorda Horatija Nelsona (1758.-1805.) koji je pobedio Napoleona kod Trafalgara, čiji je otac bio seoski sveštenik (kao i otac Jane Austen).
___________________________________

        »Ne, sir Waltere«, uzviknula je gospođa Clay, »to je doista krajnje oštro. Imajte malo milosti za sirote ljude. Nismo svi rođeni da bismo bili lepi. More ne može ulepšati ljude, to je sigurno; moreplovci prerano ostare, to sam često i sama videla, brzo gube mladenački izgled. No s druge strane, nije li isto kod mnogih drugih zanimanja, možda kod većine drugih? Vojnicima u aktivnoj službi nije nimalo bolje, a čak i u mirnijim zanimanjima postoji trud i naprezanje uma, ako ne tela, koje čovekov izgled retko kada prepušta prirodnom toku vremena. Naporan rad advokata na čijim licima briga ostavlja tragove, lekara koji moraju ustajati u svako doba dana i noći te putovati po svakojakim vremenskim prilikama, a čak i sveštenici …«, trenutak je zastala kako bi razmislila što bi mogla reći za sveštenstvo -, »a čak i sveštenici moraju ulaziti u prostorije u kojima borave zaraženi ljudi gde izlažu svoje zdravlje i izgled kojekakvim boleštinama. Zapravo, u što sam ja već dugo uverena, premda je svako zanimanje potrebno i časno samo po sebi, samo oni koji se ne moraju baviti nikakvom profesijom, koji mogu mirno živeti na selu, sami birati kad će i šta raditi, baviti se onim što ih zanima i boraviti na vlastitim imanjima, bez truda da postignu nešto više; samo oni mogu, kažem, najuspešnije zadržati blagoslov zdravlja i dobrog izgleda. Ne poznajem niti jednu drugu skupinu ljudi koji tako malo gube od svojih osobina kad više nisu posve mladi.«
      Činilo se da je gospodin Shepherd, u svojem nastojanju da udobrovolji sir Waltera po pitanju mornaričkog vojnika kao zakupnika, bio obdaren vidovitošću jer je već prva ponuda za kuću stigla od admirala Crofta, s kojim je brzo nakon toga zajedno odlazio na zasedanja mirovnog suca u Tauntonu; doista, od londonskog je korespondenta primio upit. Prema izveštaju što ga je žurno otišao odneti u Kellynch, admiral Croft je bio rodom iz Somersetshirea. Nakon što je stekao veoma lep imetak, želeo se nastaniti u vlastitom kraju, a došao je u Taunton kako bi pogledao neka ponuđena imanja u tom području, ali mu ona, međutim, nisu odgovarala. Slučajno je čuo (bilo je baš kako je predvideo, primetio je gospodin Shepherd, sir Walterovi se problemi nisu mogli zadržati u tajnosti) da postoji mogućnost davanja u zakup Kellynch-halla, te je saznao za njegovu (gospodina Shepherda) vezu s vlasnikom i predstavio mu se kako bi se temeljitije raspitao. Tokom poduljeg razgovora izrazio je snažnu sklonost tomu mestu kakvu može osećati čovek koji ga poznaje samo po čuvenju; pružio je gospodinu Shepherdu, u svojem podrobnom izveštaju o sebi, sve dokaze da je veoma odgovoran, prihvatljiv zakupnik.

     »A ko je admiral Croft?« glasilo je hladno, sumnjičavo pitanje sir Waltera.

Gospodin Shepherd je odgovorio da potiče iz džentlmenske obitelji i spomenuo neko mesto, a Anne je, nakon kratke pauze koja je usledila, dodala:

      »On je kontraadmiral belog ranga11. Učestvovao je u bitci kod Trafalfara, a otad je bio u Malajskom arhipelagu; verujem da je onde bio stacioniran nekoliko godina.«

      »Onda uzimam zdravo za gotovo«, primetio je sir Walter, »da je njegovo lice narančasto otprilike kao manšete i pelerine moje posluge.«
_________________________________
11 Kontraadmiral bijelog ranga — kontraadmiral je čin niži od viceadmirala, koji je odmah ispod čina admirala; tri visoka čina Britanske mornarice bila su rangirana odozgo prema dole: crveni, beli i plavi.
__________________________

      Gospodin Shepherd ga je žurno počeo uveravati da je admiral Croft veoma čio i krepak naočit čovek, malo otvrdnuo od vremena, svakako, ah ne previše, te džentlmen u svim svojim stavovima i ponašanju; nije verovatno da će stvarati bilo kakve poteškoće po pitanju uslova - samo želi udoban dom u koji se može što pre useliti - zna da mora platiti za svoju udobnost; zna koliko potpuno nameštena kuća takve važnosti vredi - ne bi se trebao iznenaditi ako sir Walter zatraži više raspitivao se o posedu - bilo bi mu svakako drago kad bi onde smeo loviti divljač, ah nije stvarao nikakav problem oko toga - rekao je da katkad uzima pušku, ali nikad ne ubija - savršeni džentlmen.
   Gospodin Shepherd je bio elokventan po toj temi; ukazivao je na sve okolnosti admiralove porodice, što ga je činilo osobito poželjnim zakupnikom. Oženjen je čovek, ali nema dece; upravo ono što se može poželeti. 0 kući se nikad nije vodilo dovoljno brige, primetio je gospodin Shepherd, otkako u njoj nema gospodarice; nije znao kad je nameštaj u većoj opasnosti, kad nema gospodarice kad ima mnogo dece. Dama bez porodice najbolja je čuvarica nameštaja na svetu. Video je i gospođu Croft; bila je u Tauntonu s admiralom i gotovo je celo vreme učestvovala u razgovorima o zakupu.

      »Dojmila me se kao veoma otmena i pametna dama koja govori biranim rečima«, nastavio je. »Postavila je više pitanja o kući, uslovima i porezima nego sam admiral, i činilo se da je upućenija u poslovna pitanja. I štoaviše, sir Waltere, otkrio sam da ipak ima nekih veza s ovim krajem, baš kao i njezin suprug; odnosno, ona je sestra džentlmena koji je nekoć živeo među nama; sama mi je to rekla; sestra džentlmena koji je pre nekoliko godina živeo u Monkfordu. Zaboga! Kako se ono zove? U ovom se trenutku ne mogu setiti njegova imena, mada sam ga nedavno čuo. Penelope, draga moja, možeš li mi pomoći s imenom džentlmena koji je živeo u Monkfordu - brata gospođe Croft?«

    No gospođa Clay je bila tako zaokupljena razgovorom s gospođicom Elliot da ga nije čula.

      »Ne mogu  zamisliti na koga misliš, Shepherde; ne sećam se niti jednog džentlmena koji je živeo u Monkfordu još od vremena staroga guvernera Trenta.«
      »Zaboga! Kako veoma čudno! Valjda ću uskoro zaboraviti i vlastito ime. Ime koje mi je tako dobro poznato; dobro sam poznavao džentlmena iz viđenja; video sam ga sto puta; jednom je došao k meni po savet, sećam se, po pitanju ometanja poseda od strane jednog njegova suseda; farmerov je čovek provalio u njegov voćnjak - srušena ograda - ukradene jabuke - uhvaćen na delu, a kasnije je, suprotno mom savetu, pristao na prijateljski kompromis. Doista veoma neobično!«

Nakon još trenutka čekanja … »Mislite na gospodina Wentwortha«, rekla je Anne.
Gospodin Shepherd joj je bio duboko zahvalan.
     »Upravo je Wentworth bilo ime! Gospodin Wentworth je bio taj čovek. Bio je kapelan Monkforda, znate, sir Waltere, pre nekog vremena, a to je trajalo dve ili tri godine. Stigao je onamo oko 1805., mislim. Sećate ga se, siguran sam.«
     »Wentworth? Oh! Tako je, gospodin Wentworth, kapelan Monkforda. Zaveli ste me na pogrešan put kad ste rekli džentlmen. Mislio sam da govorite o nekom bogatom čoveku; gospodin Wentworth je bio niko, sećam se; nikakvih veza, nije bio u rodu s obitelji Strafford12. Čovek se pita kako su prezimena tolikih pripadnika našeg plemstva postala tako obična.«
  Kako je gospodin Shepherd zaključio da Croftovima ta veza nije nimalo koristila u očima sir Waltera, više je nije spominjao. Svim se žarom vratio na razgovor o okolnostima koje su im neosporno više išle u prilog: njihova dob, broj i bogatstvo; lepo mišljenje što su ga stvorili o Kellynch-hallu, te na silnu prednost davanja imanja u zakup; sve je prikazao kao da im ništa nije važnije od sreće da budu zakupnici sir Waltera Elliota; izvrstan ukus, svakako, pod pretpostavkom da im je poznata tajna sir Walterove procene onoga što bi zakupnik trebao davati. Međutim, uspelo je; i premda će sir Walter uvek popreko gledati na svakoga ko namerava živeti u toj kući i smatrati da su previše dobro prošli jer im je dopušteno unajmiti kuću pod najvišim uslovima, nagovorili su ga da dopusti gospodinu Shepherdu da nastavi s pregovorima, ovlastivši ga da čeka admirala Crofta, koji se još uvek nalazi u Tauntonu, te dogovori dan za pokazivanje kuće.
    Sir Walter nije bio posebno  mudar, ali je ipak imao dovoljno iskustva da bi znao kako bi zakupnik na kojeg bi imao manje prigovora zapravo teško mogao ponuditi onoliko koliko je ponudio admiral Croft. Imao je toliko razumevanja, a njegova je taština još malo pomogla da se smiri jer je admiralov status u društvu bio dovoljno visok, ali ne previsok. »Dao sam kuću u zakup admiralu Croftu« zvučaće sasvim dobro, mnogo bolje nego samo nekom običnom gospodinu - gospodin (osim možda njih pet-šest u celoj državi) uvek iziskuje dodatno objašnjenje. Admiral sam po sebi objašnjava svoju situaciju i položaj u društvu, a istodobno nikad ne može baruneta činiti previše beznačajnim. U svim njihovim dogovorima i poslovanju, sir Walter uvek mora imati prednost.
       Ništa se ne bi moglo učiniti bez pristanka Elizabeth; Ali ona je postajala sve sklonija selidbi, pa je bila sretna da se to reši i ubrza zahvaljujući činjenici da je zakupnik pri ruci; nije izustila niti jednu reč koja bi uticala na povlačenje odluke. Gospodin Shepherd je posve opunomoćen da krene u akciju; i tek što je donesena takva odluka, Anne, koja je celo vreme pozorno slušala, izišla je iz sobe kako bi za svoje zajapurene obraze potražila utehu na svežem zraku. Dok je hodala uz omiljeni šumarak, uzdahnula je i šapnula: »Još nekoliko meseci i on će, možda, hodati ovuda.«
_______________________________________
12Wentworth je bilo prezime grofova od Strafforda.
_____________________________

~ 4 ~ 

     On nije bio gospodin Wentworth, bivši kapelan Monkforda, već kapetan Frederick Wentworth, njegov brat, koji je postao zapovednik nakon bitke u St. Domingu13, ali nije odmah krenuo na brod pa je leti 1806. došao u Somersetshire, a budući da više nije imao roditelja, pola je godine živeo u Monkfordu. U to je vreme bio izuzetno naočit mlad čovek, obdaren inteligencijom, duhom i oštroumnošću, a Anne je bila veoma lepa devojka, blaga, skromna, profinjena i osećajna. Mogla je biti dovoljna samo polovična privlačnost jer on nije imao šta raditi, a ona nije imala koga voleti; ali susret dve osobe tako pozitivne nije mogao doživeti neuspeh. Postupno su se upoznali, a potom su se duboko zaljubili jedno u drugo. Bilo bi teško proceniti ko je koga smatrao savršenijim, ili ko je od njih dvoje bio sretniji; ona dok je primala njegove izjave ljubavi i prosidbu, ili on jer ih je ona primala.
       Usledilo je kratko razdoblje veličanstvene sreće, ali veoma kratko. Uskoro su počele nevolje. Sir Walter, kad su mu se obratili, nije zapravo uskratio svoj pristanak ili rekao da se to neće dogoditi, postavio se krajnje negativno izrazivši golemo čuđenje, golemu hladnoću, golemu tišinu, samo uz odluku da svojoj kćeri neće dati miraz. Vezu je smatrao veoma ponižavajućom; a lady Russell, razmišljajući umerenije i s oprostivim ponosom, doživela ju je kao krajnje neumesnu.
      Anne Elliot, sa svim svojim nasleđem što ga je dobila rođenjem, lepotom i umom, da se u devetnaestoj godini tako preda; da se zaruči s mladim čovekom kojeg ne preporučuje ništa osim njega samoga, koji nema nikakvih izgleda za sticanje bogatstva, već zavisi o sreći u veoma nesigurnom zanimanju, bez ikakvih veza koje bi mu osigurale uspon u toj profesiji; to bi doista bilo tragično. Bilo joj je žao gledali kako  Anne Elliot, tako mladu, koju poznaje tako malo ljudi, odvodi neznanac bez ikakvih veza ili imetka; ili bolje rečeno, kako će s njim utonuti u stanje krajnje zamorne, teskobne, pogubne zavisnosti! To se ne sme dogoditi ako se ikakvim prijateljskim uplivom, ikakvim savetima osobe koja je voll gotovo poput majke, i koja ima majčinska prava, može sprečiti.
______________________________

13St. Domingo — riječ je o pobjedi Britanske protiv Francuske mornarice u Santo Domingu (1806
________________________________________

      Kapetan Wentworth nije imao nikakva imetka. Imao je sreće u svojoj profesiji, ali je slobodno trošio ono što je slobodno došlo, nije postigao ništa. No bio je uveren da će se uskoro obogatiti — pun života i revnosti, znao je da će uskoro dobiti brod i naći se na položaju koji će ga odvesti do svega što je želeo. Oduvek je imao sreće; znao je da će ga i dalje pratiti sreća. Takvo samopouzdanje, snažno u vlastitoj toplini i očaravajuće u duhovitom načinu na koji ga je često izražavao, zasigurno je bilo dovoljno za Anne, ali lady Russell ga je drukčije doživljavala. Njegov optimistični temperament i neustrašiv um posve su drukčije delovali na nju. Ona je u tome videla izazivanje zla. To ga je samo činilo opasnijim. Bio je briljantan, bio je svojeglav. Lady Russell nije osobito cenila duhovitost, a sve što je podsećalo na nerazboritost smatrala je užasom. U svakom se smislu protivila toj vezi.
      Takva je opozicija, kakvu su stvorili ti osećaji, bila previše za Anne. Mlada i obzirna kakva je bila, možda bi ipak uspela podneti očevo nezadovoljstvo, mada ni od sestre nije dobila niti jednu ljubaznu reč ili pogled, ali lady Russell, koju je uvek volela i oslanjala se na nju, nije ju mogla tako ustrajno i tako blago uzalud savetovati. Uverili su je da su zaruke pogrešne indiskretne, neprikladne, teško bi mogle uspeli. Ali nije samo iz sebičnog opreza, na temelju čega je postupala, raskinula zaruke. Da nije verovala kako postupa za njegovo dobro, čak više nego za svoje, teško bi ga se mogla odreći. Verovanje da se ponaša mudro i odriče se sreće radi njegove dobrobiti bilo je njezina glavna uteha u patnji zbog rastanka - konačnog rastanka; a svaka je uteha bila potrebna jer se morala nositi s dodatnim bolom njegovih mišljenja, posve neuverenih i nepokolebljivih, te njegovih osećaja da mu je naudila takvim postupkom. Sledom toga, napustio je taj kraj.
      Početak i kraj njihova poznanstva zbili su se u nekoliko meseci, ali Anneina patnja zbog toga nije trajala samo nekoliko meseci. Njezini osećaji i žaljenje dugo su zasenjivali svaki mladenački užitak, a dugotrajna posledica bio je rani gubitak devojačke lepote i dobrog raspoloženja.
      Prošlo je više od sedam godina otkako je završila ta malena žalosna epizoda, a vreme je uvelike ublažilo, možda i posve, njezinu neobičnu vezanost za njega — no previše je zavisila samo o protoku vremena; nije dobila nikakvu pomoć od promene mesta boravišta (osim jednog putovanja u Bath uskoro nakon raskida), ili od nečeg novog, od proširenja poznanstava. Unutar Kellynch-kruga nikad nije ušao niko ko bi mogao podneti usporedbu s Frederickom Wentworthom, onakvim kakav joj je ostao u sećanju. Nikakva druga veza, jedini posve prirodan, prikladan i dovoljan lek u njezinoj dobi, nije bila moguća za njezin diskriminirajući um, izbirljivost njezina ukusa, u njihovu malenom društvenom okruženju. Kad je imala dvadeset dve godine, promenu prezimena ponudio joj je mlad čovek koji je nedugo nakon toga našao susretljiviji um u njezine mlađe sestre; a lady Russell oplakivala njezino odbijanje, jer Charles Musgrove je bio najstariji sin čoveka čije je imanje i sveopšta važnost u tom području bila odmah iza sir Walterove, a također je posedovao dobar karakter i izgled; i premda je lady Russell možda mogla tražiti više kad je Anne imala devetnaest godina, radovala bi se da se u dvadeset drugoj maknula od pristranosti i nepravde u kući njezina oca, i tako se trajno smestila blizu nje. Ali Anne se u ovom slučaju nije obazirala na savete, a premda lady Russell, zadovoljna vlastitom razboritošću, nikad nije poželela da se promeni ono što je bilo, sad ju je počela mučiti teskoba, koja graniči s beznađem, kad je reč o tome da će neki sposoban i nezavisan muškarac navesti Anne da uđe u stanje za koje ju je smatrala osobito prikladnom upravo zbog njezine topline i porodičnih navika.
       Nisu poznavale mišljenje jedna druge, niti stalno niti promenjeno, o jednoj važnoj činjenici Anneina ponašanja jer se o toj temi nikad nije govorilo — ali Anne je, u dvadeset sedmoj godini, razmišljala posve drukčije od onoga kako su je naveli da misli u devetnaestoj. Nije zamerala lady Russell, nije zamerala sebi jer joj je dopustila da utiče na nju, ali je osećala da niti jedna mlada osoba, koja bi joj se obratila za savet u sličnim okolnostima, ne bi primila tako loša predviđanja o nesigurnoj budućnosti. Bila je uverena da bi, bez obzira na sve smetnje neodobravanja kod kuće, i sve teskobe koje prate njegovo zanimanje, sve njihove moguće strahove, odgađanja i razočaranja, ipak bila sretnija žena da je ostala zaručena, nego što je bila nakon što je žrtvovala te zaruke; u to je potpuno verovala, čak i da je na njima bio uobičajeni deo, makar i više od uobičajenog deela briga i napetosti, bez razmišljanja o stvarnim rezultatima njihova slučaja koji bi, slučajno, doneli raniji prosperitet no što se moglo očekivati. Sva njegova optimistična očekivanja, sve njegovo samopouzdanje, bili su opravdani. Njegova briljantnost i revnost kao da su predvideli i kretali se stazom prosperiteta. Dobio je posao veoma brzo nakon što su njihove zaruke razvrgnute i dogodilo se sve što joj je rekao da će uslediti. Istaknuo se i rano napredovao u karijeri - a dosad je već, zahvaljujući uzastopnim zarobljavanjima brodova, zasigurno stekao lepo bogatstvo. Sve je to znala samo iz mornaričkih popisa14 i novina, ah nije nimalo sumnjala da se obogatio, a zbog njegove postojanosti nije imala razloga verovati da se oženio.
       Kako je rečita mogla biti Anne Elliot - kako su rečite bile barem njezine želje na strani rane tople veze, kao i vedro poverenje u budućnost nasuprot preterano teskobnom oprezu koji kao da vređa nastojanja i nema vere u providnost! U mladosti je bila primorana na razboritost, shvatila je što je ljubav kad je postala starija - prirodni sled neprirodnog početka.
      Uza sve te okolnosti, sećanja i osećaje, nije mogla slušati da će sestra kapetana Wentwortha verovatno živeti u Kellynchu a da ponovno ne oživi njezina nekadašnja bol; bile su potrebne mnoge šetnje i mnogi uzdasi kako bi se donekle smirila i pomirila s time. Često je govorila sebi da je to ludost pre nego bi uspela dovoljno očvrsnuti živce kako bi izdržala stalne rasprave o obitelji Croft i njihovu poslu. Međutim, u tome joj je pomogla savršena ravnodušnost i očiti zaborav jedine tri osobe iz njezina kruga koje su znale tajnu prošlosti, a činilo se gotovo kao da negiraju bilo kakvo sećanje na to.
______________________
 14Mornarički popisi — službena publikacija koja navodi mornaričke vojnike i sadrži druge informacije o momarici.
_____________

Mogla je opravdati superiornost motiva lady Russell u svemu tome, u odnosu na motive njezina oca i Elizabeth; mogla je razumeti njezine osećaje spokoja — ali opšti ugođaj zaborava među njima bio je izrazito važan, bez obzira na to odakle je potekao. Za slučaj da admiral Croft doista uzme Kellynch-hall u zakup, ponosno se radovala uverenju koje joj je uvek bilo veoma važno, da je prošlost poznata samo njima trima , a oni, čvrsto je verovala, nikad neće izustiti ni reči o tome; također je verovala da je među njegovima jedino brat kod kojeg je živeo znao nešto o njihovim kratkotrajnim zarukama. Taj je brat dugo izbivao, a budući da je razuman čovek, i što više, u ono vreme neoženjen, bila je uverena da niti jedno ljudsko stvorenje od njega nije čulo o tome.
       Sestra, gospođa Croft, tada je bila izvan Engleske, otišavši s mužem koji je bio stacioniran u inostranstvu, a njezina vlastita sestra, Mary, još je bila u školi dok se to događalo – i nikad kasnije, iz ponosa i obzira, nije priznala da išta o tome zna.
       Uz takve zaključke, nadala se da poznanstvo između nje i porodice Croft, koje se mora predvideti jer lady Russell ostaje živeti u Kellynchu, a Mary je samo pet kilometara dalje, ne mora doneti nikakvu nelagodu.

~ 5 ~  

                                    

        Onoga jutra kad je bilo dogovoreno da će admiral i gospođa Croft doći razgledati Kellynch-hall, Anne je smatrala posve prirodnim da pođe u svoju gotovo svakodnevnu šetnju do lady Russell i makne se s puta dok se to ne obavi; a potom joj je, posve prirodno, bilo žao što je propustila priliku da ih vidi.
       Taj se sastanak dve strane pokazao izrazito zadovoljavajućim i odmah je zaključen celi posao. Obe su dame unapred bile sklone nagodbi i stoga nisu videle ništa osim pristojnog ponašanja jedna kod druge; što se tiče gospode, admiral je bio tako srdačno i dobro raspoložen, tako otvoren i širokogrudan, a to je moralo delovati na sir Waltera kojega je, povrh toga, gospodin Shepherd uverio da je admiralu po čuvenju poznat kao uzor dobrog odgoja, te se sledom toga ponašao na svoj najbolji i najuglađeniji način.
       Kuća, okoliš i nameštaj su odobreni, Croftovi su odobreni, uslovi, vreme, sve i svi su bili baš kako treba; pisari gospodina Shepherda dali su se na posao bez jedne jedine zamerke zbog koje bi se morali prilagođavati uslovi ugovora.
      Sir Walter je bez oklevanja utvrdio da je admiral najnaočitiji moreplovac od svih koje je ikad upoznao, a pošao je čak tako daleko da je rekao kako bi se bez ustručavanja svugde s njim pojavio kad bi mu njegov čovek uredio kosu; a admiral je, sa saosećajnom srdačnošću, napomenuo svojoj ženi dok su se vozili natrag kroz park: »Mislio sam da ćemo brzo sklopiti nagodbu, draga moja, bez obzira na ono što su nam rekli u Tauntonu. Barunet nikad neće zapaliti Temzu, ali čini se da u njemu nema zla.« Uzajamni komplimenti koji bi se mogli proceniti kao podjednaki.
       Croftovi su trebali ući u posed na Miholje (29. septembra), a kako je sir Walter predložio da se tokom prethodnog meseca presele u Bath, nisu imali vremena za gubljenje jer je sve trebalo organizovati na vreme.
       Lady Russell, uverena da Anne neće dopustiti da bude korisna, ili važna, prilikom biranja kuće u kojoj će živeti, nije želela da je tako brzo odvedu i želela joj je omogućiti da još malo ostane, možda dok je ona sama ne doprati u Bath nakon Božića, ali budući da je imala i vlastitih obaveza, zbog kojih će nekoliko nedelja izbivati iz Kellyncha, nije ju mogla pozvati da ostane kod nje; a Anne, premda strepeći od mogućih vrućina u septembarskoj užarenoj belini Batha, i žaleći što se mora odreći tako slatkih i tako tužnih doživljaja jesenjih meseci na selu, nije mislila da, kad se sve uzme u obzir, želi ostati. Bilo bi najpravednije i najmudrije, a stoga zasigurno i uz najmanje patnje, otputovati s ostalima.
       Međutim, dogodilo se nešto što je promenilo njezine planove. Mary, koja se često pomalo loše osećala i uvek svoje boljke smatrala veoma važnima, a imala je naviku zvati Anne kad god bi nešto pošlo po zlu, nije bila sasvim zdrava i predviđala je da cele jeseni ni jednoga dana neće biti zdrava, preklinjala ju je, ili bolje rečeno, zahtevala je, jer to bi se teško moglo nazvati preklinjanjem, da dođe u Uppercross Cottage i pravi joj društvo koliko god bude želela umesto da otputuje u Bath.

       »Nikako se ne mogu snaći bez Anne«, rezonovala je Mary, a Elizabethin je odgovor glasio: »Onda sam sigurna da bi Anne trebala ostati jer nikome neće biti potrebna u Bathu.«

       Biti opisana kao korisna, premda na ne baš lep način, barem je bolje nego biti odbačena kao posve beskorisna; i Anne, sretna da je smatraju barem malo korisnom, sretna da ima bilo kakvu dužnost, i sigurno nimalo žalosna što će biti korisna na selu, i to u vlastitom dragom kraju, spremno je pristala ostati.
      Maryn je poziv rešio sve poteškoće lady Russell, te je uskoro dogovoreno da Anne ne treba putovati u Bath sve dok je onamo ne povede lady Russell, a sve će to vreme podeliti između Uppercross Cottagea i Kellynch-kolibe.
     Tako je sve bilo u savršenom redu, ali lady Russell se gotovo zaprepastila jednim delom plana, koji je neočekivano otkrila; odnosno, dogovoreno je da će gospođa Clay poći u Bath sa sir Walterom i Elizabeth, kao najvažnija i dragocena pomoćnica u svim poslovima koji očekuju Elizabeth. Lady Russell je bilo silno žao da se uopšte došlo na takvu zamisao – čudila se, žalila i strahovala – kao i zbog uvrede koju je to nanelo Anne, jer se pokazalo da je gospođa Clay tako korisna, što Anne nije mogla biti, i to ju je veoma mučilo.
      Sama je Anne već otvrdnula na takve uvrede, ali je nepromišljenost dogovora osećala jednako snažno kao i lady Russell. Uz mnogo tihog promatranja i poznavanjem, kojeg je često želela imati manje, očeva karaktera, bila je svesna više nego mogućih rezultata koji bi mogli uvelike uticati na njegovu porodicu. Nije verovala da njezin otac trenutno zna o kakvoj vrsti rezultata se radi. Gospođa Clay je imala pegice, izbočeni zub i nespretne ruke, o čemu je on neprestano stavljao oštre primedbe, u njezinoj odsutnosti, ali bila je mlada i prilično dobra izgleda, te je posedovala, zahvaljujući pronicavom umu i stalnom ugodnom ponašanju, daleko opasniju privlačnost. Anne je bila tako zabrinuta zbog te opasnosti da je to morala pokušati preneti svojoj sestri. Nije se baš previše nadala uspehu; ali Elizabeth, koju bi u slučaju takvog obrata trebalo žaliti daleko više nego nju, mislila je, nikad ne bi smela imati razloga predbaciti joj da je nije upozorila.
      Progovorila je, a činilo se da je samo uvredila. Elizabeth nije mogla zamisliti kako joj je mogla pasti na pamet tako apsurdna sumnja, te je ogorčeno odgovorila da svako savršeno dobro poznaje svoju situaciju.

       »Gospođa Clay«, toplo je rekla, »nikad ne zaboravlja ko je; a kako ja bolje poznajem njezine osećaje nego ti, uveravam te da su lepi po pitanju braka, te da ona osuđuje svaku nejednakost situacije i ranga oštrije nego većina ljudi. A što se tiče mojeg oca, doista nikad ne bih pomislila da bi se u njega sad trebalo sumnjati, nakon što je radi nas tako dugo ostao neoženjen. Priznajem, da je gospođa Clay veoma lijepa žena, možda bi bilo pogrešno imati je tako često uza se; premda sam uverena da ništa na svetu ne bi navelo mojeg oca da sklopi degradirajući brak; jer mogao bi postati nesretan. Ali sirota gospođa Clay koja se, bez obzira na sve svoje vrline, nikad ne bi mogla smatrati prihvatljivo zgodnom! Doista mislim da gospođa Clay može bez ikakve opasnosti boraviti ovde. Čovek bi pomislio da nikad nisi čula kako moj otac govori o njezinim ličnim nedostacima, mada znam da si ga morala čuti barem pedeset puta. Onaj njezin zub! I one pegice! Pegice mi se ne gade onako silno kao njemu. Poznajem neka lica koja nije unakazilo nekaliiko pegica, ah on ih se užasava. Zasigurno si čula kako spominje pegice gospođe Clay.«

         »Teško bi se moglo reći da ima neku telesnu manu«, odgovorila je Anne, »koju ugodno ponašanje postupno ne bi učinilo neprimetnom.«

        »Ja mislim posve drukčije«, odmah je odgovorila Elizabeth, »ugodno ponašanje može istaknuti nečije crte lica, ah nikad ne može promieniti neugledne. Međutim, u svakom slučaju, kako sam ja u ovom trenutku ugroženija od bilo koga drugoga, mislim da je posve nepotrebno da me ti savetuješ.«

Anne je to obavila - laknulo joj je da je prošlo, a donekle se i nadala da će možda ipak postati opreznija.

       Kočija koju su vukla četiri konja poslednji je put vozila sir Waltera, gospođicu Elliot i gospođu Clay u Bath. Društvo je krenulo u veoma dobrom raspoloženju; sir Walter je pripremio snishodljive naklone za sve nesretne zakupnike i stanovnike koliba koji su se pojavili na ispraćaju; a Anne je istodobno pošla do Kellynch-kolibe, u nekoj vrsti samotnog spokoja, gde je trebala provesti prvu nedelju.
      Njezina prijateljica nije bila raspoložena bolje od nje. Lady Russell je snažno osećala taj rastanak porodice. Njihov joj je ugled bio jednako važan kao i njezin vlastiti, a svakodnevni su susreti postali dragocena navika. Bilo je teško gledati njihov pusti dom, a još teže zamišljati nove ruke u koje će pasti; kako bi pobegla od samoće i melankolije tako prominjenog sela, i da se makne s puta kad admiral i gospođa Croft stignu onamo, odlučila je da će i njezino izbivanje iz doma početi kad se bude morala odreći Anne. U skladu s tim, zajedno su otišle, a Anne se smestila u Uppercross Cottageu kad je lady Russell krenula na prvu etapu svojeg putovanja.
      Uppercross je selo umerene veličine koje je pre nekoliko godina bilo posve u starom engleskom stilu; sadržavalo je samo dve kuće superiornijeg izgleda u odnosu na one maloposednika i radnika — zdanje veleposednika s visokim zidovima, velikom kapijom i starim stablima, solidno i nimalo modernizirano — i kompaktni, čvrsti župni dvor okružen vlastitim urednim vrtom, s prozorima oko kojih se šire povijuše. Ali nakon venčanja mladog vlastelina farmerska je kuća preinačena u njegovu rezidenciju; Uppercross Cottage sa svojom verandom, francuskim prozorima i drugim lepim detaljima, zacelo će jednako lako privući pogled putnika namernika kao grandioznija i otmenija velika kuća, udaljena oko četiristo metara.
       Tu je Anne često boravila. Poznavala je način života u Uppercrossu jednako dobro kao i onaj u Kellynchu. Dve su se porodice eprestano sastajale, tako su navikle u svako doba ulaziti i izlaziti iz obiju kuća, da se prilično iznenadila kad je Mary našla samu; ali gotovo da se samo po sebi razumelo što je bila sama, budući da se nije dobro osećala i nije bila raspoložena. Premda lepša od svoje starije sestre, Mary nije imala Anneinu razboritost i temperament. Kad se osećala dobro i zadovoljno i kad joj se ukazivala propisna pažnja, bila je izvrsno raspoložena i vesela, ali bilo kakva indisponiranost posve bi je pokunjila; nije znala ispuniti samotne trenutke, a budući da je nasledila znatan deo uobraženosti obitelji Elliot, bila je veoma sklona svakom  problemu dodavati osećaj da je zanemarena i iskorištavana. Po osobnosti, bila je inferiorna obema sestrama, pa je čak i u cvetu mladosti dosegla samo opis »dobre devojke«. Sad je ležala na izbledeloj sofi u lepom malenom salonu, čiji je nekoć elegantan nameštaj postupno postao otrcan pod uticajem četiri leta i dvoje dece, a kad se Anne pojavila, pozdravila ju je rečima:

      »Dakle, napokon si došla! Počela sam misliti da te nikad neću videti. Tako sam bolesna da jedva mogu govoriti. Celo jutro nisam videla niti jedno stvorenje!«

     »Žao mi je što se ne osećaš dobro«, odgovorila je Anne. »U četvrtak si mi poslala tako dobar izveštaj o sebi!«

     »Da, prikazala sam to najbolje što sam mogla; uvek to činim; ali ni tada mi nije bilo nimalo dobro, i ne verujem da mi je ikad bilo tako loše kao danas celo jutro nimalo prikladno da me se ostavi samu, sigurna sam. Zamisli da dobijem neki grozni iznenadni napadaj, a ne uspem pozvoniti. Dakle, lady Russell nije htela izaći iz kočije. Mislim da ovog leta ni tri puta nije bila u mojoj kući.«

Anne je rekla ono što je bilo prikladno i raspitala se o njezinu suprugu. »Oh! Charles vani puca. Nisam ga videla od sedam sati. Otišao je, premda sam mu rekla kako se loše osećam. Rekao je da neće dugo ostati vani, ali još se nije vratio, a već je gotovo jedan. Veruj mi, celo jutro nisam videla ni žive duše.« »S tobom su bili tvoji dečaci?«

      »Da, sve dok sam mogla podnositi njihovu buku, ali tako su neposlušni da mi više štete nego koriste. Maleni Charles ne sluša niti jednu moju reč, a Walter postaje jednako zločest.«

    »Pa, uskoro će ti biti bolje«, vedro je odgovorila Anne. »Znaš da te uviek izlečim kada dođem. Kako su tvoji susedi u velikoj kući?«

     »Ništa ti ne mogu reći o njima. Danas nisam videla nikoga od njih, osim gospodina Musgrovea, koji se samo zaustavio i govorio kroz prozor, ali nije sišao s konja; i premda sam mu rekla kako mi je loše, niko od njih mi se nije približio. To nije odgovaralo gospođicama Musgrove, valjda, a one se nikad nimalo ne trude.«

     »Možda ćeš ih ipak još videti. Rano je.« »

     » Uopšte ih ne želim, veruj mi. Mnogo pričaju i smeju se, a to je previše za mene. O, Anne, tako mi je loše! Bilo je veoma neljubazno od tebe da nisi došla u četvrtak.«

    »Draga moja Mary, seti se kako si mi lepo pisala o sebi! Pisala si na veoma vedar način, rekla da si savršeno dobro i da ne moram žuriti sa svojim dolaskom. Budući da je bilo tako, sigurno ti je bilo jasno da ću do poslednjeg trenutka želeti ostati uz lady Russell, a povrh toga, doista sam bila veoma zauzeta, imala sam tako mnogo posla da nikako nisam mogla ranije otići iz Kellyncha.«

     » Dragi Bože! Kakvog bi posla ti uopšte mogla imati?«

      »Veoma mnogo, uveravam te. Više no što se trenutno mogu setiti, ali nešto ti mogu reći. Napravila sam duplikat kataloga očevih knjiga i slika. Nekoliko sam puta bila u vrtu s Mackenziejem, pokušavajući shvatiti, i navesti njega da shvati, koje su Elizabethine biljke za lady Russell. Morala sam srediti sve svoje stvari — raspodeliti knjige i muziku, ponovno spakovati sve svoje škrinje jer nisam na vreme shvatila šta treba poslati teretnim kolima. I još sam jedno morala učiniti, Mary, malo mučnije naravi; posetiti sve kuće u župi, kao neku vrstu oproštaja. Rečeno mi je da oni to žele. No sve mi je to oduzelo mnogo vremena.«

       » O,dobro«, a nakon kratke pauze: »ali nisi me niti jednom rečju pitala o jučerašnjoj večeri kod Pooleovih.«
       »Znači, ipak si išla? Nisam ništa pitala jer sam zaključila da si morala odustati od zabave.«

      »O, da, išla sam. Jučer sam se jako dobro osećala; nije mi bilo baš ništa sve do jutros. Bilo bi čudno da nisam išla.«
       »Veoma mi je drago da si se dobro osećala i nadam se da si se lepo provela.«
        »Ništa posebno. Uvek se unapred zna kakva će biti večera i ko će biti onde. I tako je veoma neugodno kad nemaš vlastitu kočiju. Poveli su me gospodin i gospođa Musgrove i bili smo tako natisnuti! Oboje su veoma krupni i zauzimaju tako mnogo mesta! A gospodin Musgrove uvek sedi napred. I tako sam bila stisnuta na stražnjem sedalu s Henriettom i Louisom. Mislim da je veoma verovatno da je to krivo za moju današnju bolest.«

Još malo ustrajnog strpljenja i prisilna vedrina s Anneine strane gotovo su izlečili Mary. Uskoro je mogla uspravno sesti na sofi i počela se nadati da će možda moći ustati do večere. Potom je, zaboravivši da joj je loše, pošla na drugi kraj prostorije kako bi popravila kiticu cveća; zatim je pojela svoje hladno meso; i na koncu se tako dobro osećala da je predložila kratku šetnju.

    »Gde ćemo poći?«, pitala je kad su bile spremne. »Zaaigurno ne bi želela posetiti veliku kuću pre nego oni posete tebe?«
       »Nemam nikakvih zamerki u tom smislu«, odgovorila je Anne. »Nikad mi ne bi palo na pamet da se držim takvih pravila ponašanja s ljudima koje poznajem tako dobro kao gospođu i gospođice Musgrove.«
     »O, ah one bi te morale što pre posetiti. Trebale bi znati što ti duguju kao mojoj sestri. Međutim, možemo poći i kratko sediti s njima, a kad to obavimo, možemo uživati u šetnji.«

 Anne je takav način ophođenja oduvek smatrala krajnje nerazumnim, ali je prestala pokušavati to promeniti jer je verovala da niti jedna porodica, premda su obe neprestano izložene uvredama, više ne bi mogla bez toga. I tako su pošle u veliku kuću i odsedile celih pola sata15 u starinskom salonu s malenim sagom i blistavim podom, kojemu su  kćeri kuće postupno davale prikladan ugođaj haosa smestivši unutra koncertni klavir i harfu, stalke za cveće i malene stolove postavljene u svim smerovima.
_____________________________________________________
15Smatralo se da formalna poseta ne sme trajati više od pola sata.
________________________________

O, kad bi preci na portretima koji su visili na drvenoj oplati zidova, kad bi gospoda u smeđem baršunu i dame u plavom satenu mogli videti šta se događa, kad bi bili svesni takvog odbacivanja svakog reda i urednosti! Činilo se da sami portreti zapanjeno zure.

      Porodica Musgrove, jednako kao i njihove kuće, nalazila se u stanju promena, možda na bolje. Otac i majka ponašali su se na stari engleski način, a mladi ljudi na novi. Gospodin i gospoda Musgrove bili su veoma dobri ljudi; srdačni i gostoljubivi, ne osobito obrazovani i nimalo otmeni. Njihova su deca imala modernije umove i ponašanje. Njihova je porodica brojna, ali jedine dve odrasle osobe, osim Charlesa, jesu Henrietta i Louisa, mlade dame od devetnaest i dvadeset godina, koje su iz škole u Exeteru donele sva uobičajena postignuća, a sad žive da budu moderne, sretne i udaju se, poput hiljada drugih mladih dama. Njihova je odeća imala sve prednosti, lica su im prilično lepa,njihov duh izrazito dobar.ponašanje otvoreno i ugodno; bile su važne kod kuće i omiljene vani.  Ann ih je uvijek doživljavala kao neke od najzadovoljnijih stvorenja koje poznaje; no ipak, budući da svi imamo neki ugodan osećaj superiornosti i ne želimo mogućnost zamene, ne bi se odrekla svojeg otmenijeg i kultiviranijeg uma za sve njihove užitke; te im ni na čemu nije zavidela, osim na onom naoko izvrsnom međusobnom razumevanju i slaganju, onoj dobrodušnoj uzajamnoj ljubavi, jer je to veoma retko doživljavala sa svojim sestrama.
       Primljene su veoma uljudno. Činilo se da je sve u redu u porodici iz velike kuće, koja uopšte snosi najmanju krivnju, što je Ann dobro znala. Pola je sata prošlo u ugodnom čavrljanju, te se nimalo nije iznenadila kad su im se u šetnji pridružile gospođice Musgrove, i to na Maryn poziv.

~ 6 ~ 

 Anne nije bila potrebna ta poseta Uppercrossu da bi znala kako premeštaj iz jedne skupine ljudi u drugu, premda na udaljenosti od samo pet kilometara, često uključuje potpunu promenu razgovora, mišljenja i ideja. Nikad ranije nije onde boravila a da joj ne upadne u oči, ili da ne poželi da i drugi članovi porodice Elliot kao i ona vide koliko su nepoznate, ili se smatraju nevažnima, stvari koje se u Kellynch-hallu drže tako silno važnima i zanimljivima; ipak, uza sve to iskustvo, verovala je da je za nju postala potrebna još jedna lekcija, a to je ona o spoznavanju vlastite ništavnosti izvan našega kruga - jer je svakako očekivala, srca ispunjena temom koja je nedeljama posve zaokupljala obe kuće u Kellynchu, malo više radoznalosti i saosećanja od onoga što je dobila u zasebnim, ali veoma sličnim primedbama gospodina i gospođe Musgrove. »Dakle, gospođice Anne, sir Walter i vaša sestra su otputovali; šta mislite, u kojem će se delu Batha smestiti?«, i to bez čekanja odgovora; u dodatku mladih dama: »Nadam se da ćemo mi zimi biti u Bathu; ali zapamti, tata, ako pođemo onamo, moramo boraviti u ugodnom okruženju!«; ili u teskobnoj Marynoj dopuni: »Tako mi svega, bit će mi krasno kad svi vi budete uživali u Bathu!«
      Mogla je jedino odlučiti da će ubuduće izbegavati takvo samozavaravanje, te s pojačanom zahvalnošću misliti o neverovatnom blagoslovu da ima jednu tako istinski saosećajnu prijateljicu kao što je lady Russell.
      Gospoda Musgrove imala su vlastitu divljač za čuvanje, i za uništavanje; svoje vlastite konje, pse i novine koje ih zaokupljaju; ženski članovi porodice posve su zauzeti svim uobičajenim temama vodenja kućanstva, suseda, odevanja, plesa i muzike. Smatrala je to veoma prikladnim, da svaka malena društvena zajednica treba određivati vlastite teme rasprave; nadala se da će uskoro postati ne baš nevredni član ove u koju je prebačena. Budući da će najverovatnije barem dva meseca provesti onde, dužnost joj je maštu, sećanja i sve ideje što više prilagoditi Uppercrossu.
       Nije strepila od ta dva meseca. Mary nije bila tako hladnog držanja i suzdržana kao Elizabeth, niti onako nepristupačna za sav njezin uticaj; niti postoje neki drugi delovi kućanstva koji bi štetno delovali na njezinu udobnost. Uvek je bila u prijateljskim odnosima sa svojim šurjakom, a deca, koja je vole gotovo jednako kao i svoju majku, a poštuju je daleko više, pružaju joj svu razbibrigu, zaokupljaju je i osiguravaju zdravu vežbu.
       Charles Musgrove je uljudan i ugodan; po razboritosti i temperamentu nesumnjivo je superioran u odnosu na svoju suprugu; ali ničime nije želio ni mogao prošlost, budući da je među njima postojala odredena veza, učiniti opasnom za razmišljanje; premda je Anne mogla verovati, jednako kao i lady Russell, da mu je uvelike moglo koristiti sklapanje braka na ravnopravnijoj osnovi; da je žena s više razumevanja njegovoj ličnosti  mogla osigurati više dostojanstva, te pružiti više koristi, racionalnosti i otmenosti njegovim navikama i težnjama. Ovako se ničim nije bavio s mnogo žara, osim sportom, i samo je tratio vreme, bez dobrobiti knjiga bilo čega drugoga. Bio je veoma dobro raspoložen, a činilo se da na njega nikad posebno ne deluje povremena potištenost njegove žene; Anne se katkad divila kako se nosi s njezinom nerazumnošću. Sve u svemu, premda je često dolazilo do malenih prepirki (u kojima je katkad imala više udela no što je želela, jer su joj se obraćale obe strane), mogli su se smatratl sretnim bračnim parom. Uvek su se savršeno slagali u potrebi za više novca i izraženoj želji da dobiju lep poklon od njegova oca, ali je u tome, kao i u većim tema, on bio u prednosti, jer premda je Mary smatrala velikom sramotom da takvog poklona nije bilo, on je uvek tvrdio da se njegov otac na mnoge druge načine koristi svojim novcem i ima ga pravo trošiti kako želi.
       Što se tiče odgoja njihove dece, njegova je teorija mnogo bolja od njezine, a ni njegovi postupci nisu loši. »Mogao bih se veoma uspešno nositi s njima da nije Maryna uplitanja«, Anne je često čula kako govori i uvelike je verovala u to; no kad je slušala Maryne prekore da je »Charles razmazio decu tako da ja ne mogu uvesti nikakav red«, nikad nije došla u iskušenje da kaže: »Sasvim tačno.«
       Jedna od najmanje ugodnih okolnosti njezina boravka onde bila je ta da su joj se svi previše poveravali, te je poznavala previše tajni obe kuće. Bilo je poznato da donekle utiče na svoju sestru pa su od nje neprestano tražili, ili je barem primala takve nagoveštaje, ono što nije mogla postići. »Voleo bih da možeš uveriti Mary da se uvek ne smatra bolesnom«, govorio je Charles; a Mary je zlovoljno govorila: »Doista verujem da Charles ne bi smatrao da sam bolesna čak ni kad bi me video kako umirem. Sigurna sam, Anne, da bi ga, kad bi to želela, mogla uveriti da sam uistinu veoma bolesna — mnogo više od onoga što priznajem.«
       Maryna je tvrdnja glasila: »Mrzim slati decu u veliku kuću, mada ih njihova baka uvek želi videti, jer im dopušta sve, daje im tako mnogo nezdrave hrane i slatkiša, i udovoljava im do te mere da se uvek vraćaju bolesni i ostaju neraspoloženi do kraja dana.« A gospođa Musgrove je iskoristila prvu prigodu kad je ostala nasamo s Anne da kaže: »0, gospodice Anne, ne mogu potisnuti želju da Charlesova supruga ima malo vašeg načina postupanja s decom. Posve su drukčija stvorenja s vama! Ali svakako treba reći da su uopšte tako razmaženi! Šteta je da svoju sestru ne možete naučiti kako da ih odgaja. Oni su doista rasna i zdrava deca, sirote dušice, bez pristranosti ali Charlesova supruga više ne zna kako ih treba odgajati! Bože moj, kako su katkad naporni! Uveravam vas, gospođice Anne, zbog toga ih u našoj kući ne želim viđati onako često kako bih trebala. Verujem da Charlesova supruga nije baš zadovoljna time što ih češće ne pozivam, ali znate da je veoma loše imati decu ako ih morate stalno proveravati i upozoravati 'ne čini to i nemoj to raditi', ili ako ih se može naterati na podnošljivo ponašanje samo ako im se daje više kolača no što je dobro za njih.« Nadalje je od Mary čula sledeće: »Gospođa Musgrove misli da je sva njezina služinčad tako pouzdana da bi bila veleizdaja to dovesti u pitanje; no ja sam sigurna, bez ikakva preterivanja, da glavna sluškinja i pralja, umesto da se bave svojim poslom, cele dane skiću po selu. Susretnem ih kamo god pođem; i tvrdim, nikad ne odem dvaput u dečju sobu a da ne vidim jednu od njih. Da Jemima nije najpouzdanije, najmirnije stvorenje na svetu, to bi bilo dovoljno da je pokvari; jer mi je rekla kako je uvek pozivaju da pođe u šetnju s njima.« A na strani gospođe Musgrove situacija je opisana ovako: »U pravilu se nikad ne mešam u stvari moje snahe jer znam da to ne bi bilo u redu, ali vama ću reći, gospodice Anne, jer biste vi možda mogli popraviti situaciju, da nemam nimalo dobro mišljenje o sluškinji Charlesove supruge koja je zadužena za dečiju sobu: čujem neobične priče o njoj; uvek je u skitnji; i na temelju vlastitih spoznaja mogu tvrditi da se tako lepo odeva da bi mogla uništiti svakog slugu kojemu se približi. Charlesova je supruga iznimno ceni, znam, ali ja vas samo upozoravam kako biste bili na oprezu; jer ako vidite da nešto nije kako treba, vi se ne morate bojati to spomenuti.«
         I opet, Mary se žalila da joj gospođa Musgrove redovito uskraćuje prednost, koja joj pripada kao kćeri jednog baruneta, kad večeraju s drugim porodicama u velikoj kući, te nije videla nikakav razlog iz kojeg bi se trebalo smatrati da je njezino mesto onde pa ne mora imati nikakav prioritet. Jednoga dana, kad je Anne pošla u šetnju samo s gospođicama Musgrove, jedna je od njih, nakon razgovora o položaju u društvu, uglednim ljudima i ljubomori zbog nečijeg ranga, rekla: »Nimalo se ne libim vama spomenuti kako su nerazumni neki ljudi kad je reč o njihovu položaju u društvu, jer celi svet zna koliko ste vi ležerni i ravnodušni po tom pitanju, ali volela bih da neko Mary ukaže na činjenicu da bi bilo mnogo bolje kad ne bi bila tako veoma nepopustljiva, osobito kad se ne bi uvek gurala napred da zauzme mamino mesto. Niko ne sumnja u njezino pravo da ima prednost pred mamom, ali ona bi sama delovala simpatičnije kad ne bi uvek insistirala na tome. Nije reč o tome da je mami imalo stalo do toga, ali znam da su mnoge osobe to opazile.«
       Kako je Anne sve to trebala ispraviti? Mogla je uglavnom samo strpljivo slušati, ublažiti svaku pritužbu i ispričavati jedne pred drugima; svima im ukazivati na obzirnost potrebnu među tako bliskim susedima, a najviše je nastojala govoriti o onome što je bilo namenjeno dobrobiti njezine sestre.
       U svakom je drugom smislu njezin poseta započela i nastalaio se veoma uspešno. Njezino se vlastito raspoloženje popravilo zahvaljujući promeni mesta boravišta i okoline time što se pet kilometara udaljila od Kellyncha; Maryne su bolje tice ublažene činjenicom da je imala stalnu družicu; njihovi svakodnevni susreti s drugom porodicom, budući da u kolibi nije bilo ni velike ljubavi, ni poverenja, ni poslova da bi ih ometale, zapravo su bili prednost. To se svakako maksimalno iskorištavalo, jer su se sastajali svakog jutra i jedva da su koju večer provodili razdvojeno, ali je verovala da ne bi bilo tako dobro bez pogleda na impozantne gospodina i gospođu Musgrove na njihovim uobičajenim mestima, ili bez pričanja, smejanja  i pevanja njihovih kćeri.                   Svirala je mnogo bolje od obe gospođice Musgrove, ali kako nije imala glasa, nije znala svirati harfu, kao ni brižnih roditelja koji bi sedeli uz nju i oduševljavali se, o njezinoj izvedbi niko nije imao posebno visoko mišljenje, već su samo bili uljudni ili je služila samo kao dopuna ostalima, čega je bila itekako svesna. Znala je da jedino sebi pruža zadovoljstvo dok svira, ali to nije bio novi osećaj: uz izuzetak jednog kratkog razdoblja u njezinu životu, nikad nije, sve do svoje četrnaeste godine, nikad otkako je ostala bez svoje drage majke, upoznala zadovoljstvo spoznaje da je neko sluša ili je ohrabruje bilo kakvim opravdanim divljenjem ili stvarnim ukusom. U muzici je oduvek navikla osećati se samom na svetu, a pristrano divljenje gospodina i gospođe Musgrove prema izvedbama njihovih kćeri, i posvemašnja ravnodušnost prema svakoj drugoj, činilo ju je zadovoljnom zbog njih, pa se nije osećala nimalo poniženom.
        Društvo u velikoj kući katkad su uvećavali drugi gosti. Susedstvo nije bilo veliko, ali su porodice Musgrove svi posećivali, te su imali više svečanih večera, više gostiju, više posetilaca po pozivu i slučajnih, od bilo koje druge porodice. Bili su popularniji.
       Devojke su bile lude za plesom; večeri su katkad završavale neplaniranim malenim balom. Postojala je porodica rođaka nedaleko Uppercrossa, koja je živela u manjem obilju i ovisila o Musgroveima za sva svoja zadovoljstva; dolazili su u svako doba, učestvovali i u bilo kakvim igrama, plesali bilo gde; a Anne, koja je daleko više volela ulogu muzičara nego bilo koju drugu, aktivniju, svirala je za njih narodne plesove; ljubaznost koja je uvek privlačila pozornost gospodina i gospođe Musgrove i često je znala izmamiti ovaj kompliment: »Sjajno ste to izveli, gospođice Anne! Doista sjajno! Moj Bože, kako ti vaši maleni prsti lete naokolo!«

      Tako su prošla prve tri nedelje. Miholje je stiglo i sad je Anneino srce zasigurno opet u Kellynchu. Voljeni dom prepušten drugima; sve dragocene prostorije i nameštaj, šumarci i vidici, sve to počinju prisvajati druge oči i drugi udovi! Tog 29. septembra nije mogla misliti na nešto drugo, a uvečer je dobila malo saosećanja od Mary koja je, kad je opazila koji je dan u mesecu, uzviknula: »Zaboga! Nije li danas dan kad su Croftovi trebali doći u Kellynch? Drago mi je da se ranije nisam toga setila. Kako me to oneraspoložilo!«
     Croftovi su stupili u posed s mornaričkom tačnošću, te ih je trebalo posetiti. Mary nije smatrala potrebnim da i ona pođe. »Niko ne zna koliko bi patila. Trebala bi to odgađati koliko god je moguće.« Ali nije mirovala sve dok Charlesa nije nagovorila da je odveze onamo; nalazila se u veoma živahnom, ugodnom stanju umišljene potresenosti kad se vratila. Anne se iskreno radovala činjenici da ona nije mogla poći jer nije bilo mesta u malenoj kočiji na dva kotača. Međutim, želela je videti Croftove i bilo joj je drago da je onde kad su oni došli u uzvratni poset. Stigli su; glava porodice nije bio kod kuće, ali su dve sestre bile zajedno; tako se dogodilo da je gospođa Croft sela kraj Anne, a admiral kraj Mary, učinivši se veoma simpatičnim svojom dobrodušnom primedbom o dečacima, lako je mogla tražiti sličnost, a ako je nije mogla naći u crtama lica, nastojala ju je opaziti u glasu, ili u načinu izražavanja.
       Gospođa Croft, premda niti visoka niti debela, imala je nekako četvrtasto, uspravno i čvrsto telo, što je njezinoj ličnosti davalo važnost. Imala je sjajne tamne oči, lepe zube i, sve u svemu, privlačno lice; mada je rumen i vremenu izložen ten, posledica činjenice da je na moru bila gotovo jednako dugo kao i njezin suprug, stvarao dojam da je živela nekoliko godina više od svojih trideset osam. Njezino je ponašanje bilo otvoreno, ležerno i odlučno, kao u nekoga ko ima potpuno poverenje u sebe i nimalo ne sumnja u svoje postupke; međutim, bez ikakve grubosti ili pomanjkanja dobrog raspoloženja. Anne je morala priznati da je imala mnogo obzira prema njoj kad je reč o svemu što se odnosi na Kellynch; to joj je pružalo zadovoljstvo, posebno jer se već u prvih pola minute, čak u trenutku upoznavanja, uverila da nema baš nikakva pokazatelja o znanju ili sumnji kod gospođe Croft kad je reč o bilo kakvim predrasudama. Bila je veoma ležerna u tom smislu, a sledom toga puna snage i hrabrosti, sve do trenutka kad je gospođa Croft iznenada rekla:

      »To ste bili vi, a ne vaša sestra, koju je moj brat imao zadovoljstvo poznavati dok je boravio u ovom kraju.«

      Anne se nadala da je prerasla dob rumenjenja, ali dob emocija sigurno nije.

      »Možda niste čuli da se oženio«, dodala je gospođa Croft.

    Sad je mogla odgovoriti onako kako je trebala; ali je osetila olakšanje kad su sledeće reči gospođe Croft objasnile da govori o svojem najstarijem bratu, pa nije rekla ništa što ne bi odgovaralo bilo kojem bratu. Odmah je zaključila kako je shvatljivo da gospođa Croft misli i govori o Edwardu, a ne Fredericku; posramivši se vlastite zaboravnosti, izrazila je prikladno zanimanje za sadašnje stanje njihovog bivšeg suseda.
      Sve je ostalo prošlo veoma mirno, sve dok prilikom njihova odlaska nije čula kako admiral kaže Mary:

      »Uskoro ovde očekujemo brata gospođe Croft; usuđujem se reći da ga poznajete po imenu.«

       Prekinuo ga je veseli napad malenih dečaka koji su se uhvatili za njega kao za starog prijatelja, tvrdeći da ne bi trebao otići; budući da je bio previše zaokupljen predlozima da ih ponese sa sobom u džepovima svojega kaputa, nije više imao vremena dovršiti ono što je započeo, a Ann je morala samu sebe uveriti, koliko je mogla, da je još uvek reč o istom bratu. Međutim, nije uspela dosegnuti takav stepen sigurnosti da se ne bi teskobno pitala je li o toj temi nešto rečeno u drugoj kući, koju su Croftovi ranije posetili.
       Svi iz velike kuće trebali su tu večer provesti u kolibi; a kako se u ovo doba godine u takve posete nije išlo pešice, počeli su osluškivati zvuk kočije kad je ušla najmlađa gospođica Musgrove. Došla se ispričati i reći im da će morati sami provesti večer, a Mary je bila posve spremna uvrediti se, ali je Louisa sve popravila rekavši da je ona došla pešice kako bi ostalo mesta za harfu koju dovoze kočijom.
      »I reći ću vam naš razlog«, dodala je, »i sve o tome. Došla sam ranije kako bih vas upozorila da su tata i mama večeras lošije raspoloženi, posebno mama; tako mnogo razmišlja o sirotom Richardu! Stoga smo se složili da bi bilo najbolje uzeti harfu jer se čini da joj se sviđa više od klavira. Reći ću vam zašto je neraspoložena. Kad su nas jutros posetili Croftovi (ovamo su svratili nakon toga, nisu li?), slučajno su rekli da se njezin brat, kapetan Wentworth, upravo vratio u Englesku, ili je isplaćen, ili tako nešto, te ih gotovo odmah dolazi posetiti; nažalost, kad su oni otišli, mama se setila da je Wentworth, ili nešto veoma slično tomu, nekoć bilo ime kapetana sirotog Richarda, ne znam kad ili gde, ali mnogo pre nego je umro, siroti momak! Nakon što je pregledala njegova pisma i ostalo, otkrila je da je doista bilo tako; te je posve uverena da je reč upravo o tom čoveku, a njezina je glava sad puna toga, i sirotog Richarda! Zato svi moramo biti što veseliji kako ona ne bi razmišljala o takvim žalosnim stvarima.«
       Prave okolnosti tog patetičnog dela porodične istorijebile su da su Musgrovei imali nesreću odgojiti veoma neugodnog, beznadnog sina; i sreću izgubiti ga pre nego je navršio dvadeset godina; poslali su ga na more jer je na kopnu bio previše glup i nije se moglo izaći na kraj s njim; njegova porodica nikad ga nije posebno volela; premda ipak onoliko koliko je zavredio; retko su čuli o njemu, i jedva uopšte žalili zbog toga, kad je u Uppercross stigla vest o njegovoj smrti u inostranstvu.                      Zapravo je bio glup, bezosećajan, neuspešan Dick Musgrove, mada su njegove sestre sad činile za njega sve što su mogle time što su o njemu govorile kao o »sirotom Richardu«, koji nikad u životu nije učinio ništa čime bi ostvario pravo na nešto drugo osim skraćenja svojeg imena, živ ili mrtav.               Nekoliko je godina proveo na moru, pa je tokom premeštaja kakvima su izloženi svi mornari, posebno oni kojih se svaki kapetan želi rešiti, proveo šest meseci na fregati kapetana Fredericka Wentwortha, Laconiji; upravo je s Laconije, pod uticajem svojega kapetana, napisao jedina dva pisma koja su njegovi roditelji primili od njega tokom svih tih godina; to jest, jedina dva lična  pisma; sva ostala bila su više zahtevi za novcem.
       U oba je pisma lepo pisao o svojem kapetanu, ali tako su se malo bavili tim stvarima, nisu ih zanimala imena ljudi ili brodova, da to tada nije ostavilo gotovo nikakav utisak ; a činjenica da se gospođa Musgrove odjednom setila imena Wentworth, u vezi sa svojim sinom, činila se kao jedna od onih neverovatnih pojava do kakvih katkada dolazi.
      Potražila je svoja pisma i otkrila da je sve onako kako je pretpostavila; ponovno čitanje tih pisama nakon tako dugog razdoblja, sad kad više nema njezina sirotog sina, zaboravljajući na sve njegove mane, snažno je delovalo na nju i izazvalo veću tugu za njim od one koju je osećala kad je prvi put saznala za njegovu smrt. Gospodin Musgrove se slično osećao, premda u manjoj meri. Kad su stigli u kolibu, očito su imali potrebu da ih najpre saslušaju dok govore o tome, a potom da im pruže olakšanje kakvo može pružiti veselo društvo.
       Slušati ih kako tako mnogo pričaju o kapetanu Wentworthu, tako često ponavljaju njegovo ime, raspravljaju o proteklim godinama, te na koncu zaključuju da bi to mogao biti, da verovatno jest, reč o istom kapetanu Wentworthu kojeg se sećaju jer su ga jednom ili dvaput sreli nakon povratka iz Cliftona - veoma dobar mladi čovek; ali nisu bili sigurni je li to bilo pre sedam ili osam godina - bila je nova vrsta kušnje za Anneine živce. No shvatila je da će se morati naviknuti na to. Budući da ga doista očekuju u tom kraju, mora samu sebe naučiti da u tom smislu ostane ravnodušna. Nije se činilo da ga samo očekuju onde, i to brzo, nego su Musgrovei, u svojoj toploj zahvalnosti za ljubaznost prema njihovu sirotom Dicku, te iz velikog poštovanja prema njegovoj ličnosti, naglašenoj činjenicom da je siroti Dick šest meseci bio pod njegovom pažnjom, a spomenuo ga je snažnim rečima hvale, premda ne baš pravilno napisanima, rekavši da je »sjajni naočit čovek, samo preveć strog za učenje«, čvrsto odlučili da će tražiti upoznavanje s njim čim čuju da je stigao.
   
      Odluka o tome pridonela je njihovu boljem raspoloženju te večeri.


izvor 
                                                                     

• Austen Jane,Uverenje  (7-15)
• Austen Jane, Uverenje ( 15-19 ) 
• Austen Jane , Uverenje ( 19-22) 
• Austen Jane, Uverenje ( 22.23,24)