Novi hermafroditi,George Petros

Uskoro će se pojaviti novi (nad)ljudi – vrsta dvospolaca (spolni će se organi miešati sve dok ne
bude nemoguće razlikovati šta je biološko, a šta tehnološko i štoa je muško, a štoa žensko), a kako se
broj transseksualnih hermafrodita bude povećavao, i društvo će se znatno transformisati: delomično će doći do seksualnog oslobođenja, novih seksualnih mogućnosti, a delomično do lova na veštice


1. 
Savršeno ljudsko biće budućnosti biće hermafrodit – interseksualni spoj rodova koji sadrži muške i
ženske spolne organe, muške i ženske hormone – Hermes i Afrodita, bog i boginja, diablo i diabla.
Interseksualnost – uobičajena u životinjskom svetu – mešanje je muških i ženskih polnih obeležja u
jednome stvorenju. Interseksualna stvorenja ujedinjuju aspekte genitalnog oblika i reproduktivnih organa, i time pokazuju proturječnosti morfološkog kriterija roda.
         Interseksualci – hermafroditi – imaju i testise i jajnike, i neodređenog su roda; drugim rečima, imaju i penis i vaginu. Možda čitaoci zamišljaju komade s kitama, hormonski transformirane pre-op kurve (muškarci koji su se podvrgnuli hormonskoj terapiji, ali nisu operativnim zahvatom promenili spol i bave se prostitucijom, nap. prev.), besramne muškarce-žene ili uvrnute viktorijanske noćne more – oni mogu izgledati stvarno, ali statistički govoreći, takvi se stereotipi više zasnivaju na pornografskom iskustvu nego na istraživanjima: u svetu se prirodna interseksualnost pretežito javlja u crva, puževa balavaca i puževa mekušaca.
       Interseksualci su retko “pravi” hermafroditi – retko istovremeno imaju “savršene” spolne organe obu roda i retko imaju istu količinu tkiva testisa i jajnika. Hromatinski test određivanja roda primenjen na pravom hermafroditu može biti ili pozitivan (žensko) ili negativan (muško). Većina interseksualaca su ili ženski kvazihermafroditi ili muški kvazihermafroditi, koji ukazuju na jedno ili više proturečja roda, iako imaju samo jajnike ili samo testise (a njihov hromatinski test određivanja roda pozitivan je ili negativan, zavisno o “primarnom” rodu).

Hermafrodit – rođenjem ili operacijom


     Hermafroditi čine manje od jedan posto ljudske populacije. Tokom istorije pustolovni romantici su ih skrivali, slepo obožavali, voleli, proganjali, tražeći biseksualno blaženstvo, a lovci na veštice tražeći žrtve, tragali su za njima. Sepen do kojeg su se njihove razne genitalne “sprave” razvile nesumnjivo je pridoneo i njihovoj sreći i nesreći. Sigurno se s vremena na vrem pojavljivao istinski hermafrodit koji je izašao iz raja poput velikoga genetskog dara nekom sretnom ljubavniku.
        Danas, ako “idealnog” hermafrodita prikažemo s morfološki savršenim genitalijama obaju polova, te razdvojimo pojam hermafroditizma od reprodukcije, možemo pretpostaviti da je moguće da skoro svako zdravo ljudsko biće, s pomoću hirurških, khemijskih i psiholoških procesa, postane hermafrodit.
      U budućnosti, ako idealnog hermafrodita opišemo kao “dvospolnu” osobu koja se može upustiti u seksualne odnose s pripadnicima obaju rodova i koja može oploditi i zatrudniti i/ili se aseksualno razmnožavati (i možda kao vrlo važan deo normalne seksualne aktivnosti ne-hermafrodita), možemo pretpostaviti da bi genetièčkim inženjerstvom trebalo biti moguće stvoriti hermafrodite No još smo u sadašnjosti, i ogranièčenja današnje tehnologije omeðđuju prostor do kojeg naša mašta može ići;
slično tome, ograničenja današnjeg seksualnog morala određuju prostor izvan kojeg postoje samo naši snovi. Postoje dva načina da se postane hermafrodit – rđenjem i operacijom. Možda će jednog dana postojati i treći – već spomenuto genetičko inženjerstvo i možda će u nekoj naučno- fantastičnoj budućnosti naše najluđe fantazije o biseksualnosti i samoreplikaciji postati stvarnost.
       Sledi biološki i istorijski  pregled. U početku su neka božanstva kažnjavala čovečanstvo, ili su neka nagrađivala čovečanstvo, ili su neka strana bića polno općila s ljudskom vrstom, ili su neki vremenski putnici pogrešili – i tako se pojavilo prvo ljudsko biće koje je imalo polne organe obaju rodova.

Treći pol?

    Reč “hermafrodit” dolazi iz grčke mitologije – Hermafrodit je bio sin Hermesa (boga trgovine i izuma) i Afrodite (božice lepote i ljubavi). Kako bi ispunio svoje posebne želje, sjedinio se s vodenom nimfom Salmakidom u jedno telo. Nezadovoljan svojim novim oblikom, prokleo je fontanu u kojoj se kupao tako da i drugi kupači postanu interseksualni poput njega.
     Svaka osoba počinje život kao hermafrodit. Fetus ima nediferencirane polne žlezde koje će na kraju postati ili jajnici ili testisi, zavisno o tome kako se izmešaju hromosomi. Postoje dva roda zato što su dovoljna dva da proizvedu maksimalan broj potencijalnih genetskih rekombinacija, pružajući gotovo svakoj zdravoj osobi priliku da se pari s pripadnikom suprotnog pola. Dalje, seksualno razmnožavanje, u kojem su genomi ispremešani između generacija, sredstvo je odbacivanja nepovoljnih mutacija. Treći pol, kako ga danas zamišljamo, bio bi nepraktičan – parenje mora ostati razmerno jednostavna stvar, barem dok se ne osigura opstanak ljudske vrste. Ali nakon toga...
       Današnji hermafroditi ne konstituišu treći pol, ali u budućnosti, u “trosmernim” seksualnim odnosima, mogu pružiti oblike erotske stimulacije koji se dosad nisu mogle zamisliti. Pažljivim negovanjem kolektivnog fetišizma, takva stimulacija mogla bi postati nezamenjivim delom ljudske reprodukcije – poput drugih podražaja i aktivnosti koje ljude dovode do orgazma.
      Hermafroditizam se često spominje u istoriji i književnosti, ali čitaoci bi to trebali uzimati s trunkom opreza. Vekovima su cenzura, kriva tumačenja, pogrešna navođenja, mizogonija i homofobija bili vrlo jaki, i takve prepreke objektivnosti dovode u sumnju sve izvore. Pojam hermafroditizma postao je zamenjiv s transvestitizmom, homoseksualnošću i androginijom do te mere da svi predstavljaju isti arhetip.
        Narodi stare Indije nazivali su interseksualce hijiras, pridavajući im status žena, dok su ih istovremeno prezirali i duboko poštovali. Rimljani su smatrali interseksualce božanskom objavom, ali ipak su ih omalovažavali. Navaho Indijanci poznavali su tri pola: muški, ženski i nadle, koji su isključivali te ih smatrali dvospolcima. Renesansni Evropljani negovali su dve glavne interpretacije hermafroditizma – mitsku i satiričnu androginiju. Mitski je tip sadržavao alegorije sjedinjenja i zajedništva. Satirična androginija predstavljala je raskol, kao i razmetanje i ekstravagantnost, i često je naslućivala kićene aspekte homoseksualnosti. Današnje prevladavajuće mišljenje o hermafroditizmu dolazi iz pornografije, egzotike i opšte opčinjenosti medicinskim anomalijama i neobičnim seksualnim praksama.

Ko želi biti hermafrodit?

     Dosad je pitanje bilo Šta je hermafrodit? Reč “nakaza” je vulgarna i opterećena hijerarhijskom teskobom – hermafroditi su jednostavno drukčiji tip ljudi koji mogu biti jako lepi. Nažalost, ta su oštra stajališta bila česta i, zaista, većina društava nije odobravala hermafrodite i smatrala ih je abnormalnima kao i manjkavima – Rimljani su ih opisivali kao tragične. Međutim, oni uopšte nisu tragični; možda su zapravo mutacija prema nekome višem obliku – usavršenom, samobnavljajućem obliku koji se krije duboko u zamršenostima ljudskog DNK; aseksualno biće oslobođeno zavisnosti o drugima, koje se može razmnožavati seksom s bilo kojim drugim bićem ili sa samim sobom.
       Ako pretpostavimo da su hermafroditi korak prema savršenstvu, nužno je preispitati istorijsku averziju prema njima. Na kraju će ih želeti velik broj ljudi; napokon, mnogi bi ne-hermafroditi mogli poželeti postati interseksualcima do određene mere. Na kraju krajeva, što se god može dogoditi, dogodiće se (genetski govoreći), pa zašto ne uvesti ono neizbežno orgazmičkim posezanjem
k nepoznatoj budućnosti? Pitanje postaje: Ko želi biti hermafrodit?
     Ko bi hteo pod hirurški nož? Ko će svoje telo promeniti u novu životinju? Bolja civilizacija mogla bi se uzdignuti iznad bipolarnih ostataka ljudske nesavršenosti – ili bi rasprostranjeni hermafroditizam mogao biti presudna stvar koja će slomiti civilizaciju. U svakom slučaju, ko će reći Ja ću?
       Proces postajanja hermafroditom operacijskim putem zavisi o tehnologijama koje su razvijene zbog unapređenja transseksualnosti, krajnje granice modifikacije tela.
       Modifikacija tela namerno je rekonstruisanje ljudskog oblika. Obuhvata sve postupke koji menjaju ljudsku morfologiju. Osobe koje se bave modifikacijom tela rekonstruišu lica žrtvama saobraćajnih  nesreća, stvaraju seksualne podražaje onde gde je priroda zakazala, ili pak sadistički sakatelji proizvode doživotan užas. Tokom
istorije, strpljivo primenjujući nauku ili praznoverje (ili i jedno i drugo), osobe koje se bave modifikacijom tela pokazale su se sposobnima pretvoriti bilo koga u bilo šta.

      Hirurška transseksualnost

    Današnje metode omogućavaju potpunu transformaciju iz jednoga roda u drugi. Pojedinci koji se podvrgnu “promeni pola” ili postupku promene pola su transseksualci. Kao pioniri tela,transseksualci pripadaju novome, transcendentnom ljudskom tipu koji se razlikuje od primarnih rodova iz kojih vuku svoju genetsku i emocionalnu građu.
      Transseksualci pristupaju hirurškoj korekciji rodne disforije, stanja u kojem je njihov rodni identitet u sukobu s njihovom polnom anatomijom, što uzrokuje fizičku nelagodu i psihološko odbacivanje “normalnih” bioloških i društvenih uloga muškarca ili žene. Transseksualnost se često povezuje s homoseksualnošću, ali oko polovnu svih transseksualaca i dalje seksualno privlače pripadnici njihovog nedavno stečenog roda.
    Hirurškim zahvatima u muškarca, od odstranjenog se penisa stvara deo koji obiluje živcima kao telesna osnova neoklitorisa (postupkom koji se zove klitoroplastika), a od mišića, kože i živaca stvaraju se vaginalni kanal i transplantirana sluznica (vaginoplastika). Dodatni postupci uključuju povećanje dojki, resekciju tiroariteoidnog mišiæa (da se podigne vokalni nabor), kao i dugotrajnu
hormonsku i nutricionistièku terapiju.
    Kod žena, zahtevni zahvati estetske hirurgije rastežu i inkorporiraju klitoris i urinarni trakt u telesni produžetak, koji postaje penis (faloplastika), te pretvaraju labije u mošnje (labioplastika). Transformacija od žene u muškarca može uključivati i ugradnju ili proteze za penis prema načelu pritiska tekućine koja, pumpanjem i pražnjenjem, uštrcava vodu u spužvasti materijal, ukrućujući
produžetak, ili ugrađenog čvrstog silikonskog štapa koji stvara stalnu erekciju. Mastektomija, transplantati dlaka i dugotrajna hormonska i nutricionistièka terapija zaokružuju ovaj program.
     Hirurška transeksualnost krajnja je granica medicinske nauke. To je opasan, skup i dugotrajan proces koji će izdržati samo najhrabriji i najambiciozniji koji pate od rodne disforije. Potrebno je nekoliko teških godina da bi se obavio celi proces. Budući da nije sigurno kako će sve dobro proći prilikom bilo koje operacije – posebino kod tako eksperimentalnih i rizičnih kao što je promena pola
– životi nekih nesretnih ljudi uništeni su pogrešnim potezima preciznih hirurških noževa, loše provedenim čeličnim cevima koje probijaju stenke membrana, loše spojenim živcima zbog čega nastaju tikovi, i bezbrojnim drugim pogreškama.


Transformacija društva

    Nije svaka promena pola uspešna. Nije čak ni svaka promena pola dovršena. Ponekad se tokom dugog prelaza iz devojčice u dečaka ili iz dečaka u devojčicu promeni sreća ili društvene okolnosti. Neki postupci mogu biti preskupi ili prebolni da bi se nastavili. Mnogi delomično transformisani pojedinci ne mogu nastaviti dalju transformaciju zbog operativnog neuspeha ili nedostatka novca ili neodlučnosti. Oni često žive svoje živote u konfuziji i depresiji (ili se priključe “hermafroditskim”
kurvama – i to su obično hormonalno transformirani pre-op muškarci koji uživaju u plodovima hormonske terapije, odazivaju se na seksualne oglase i posećuju četvrti s javnim kućama).
      Većina pojedinaca koji su se podvrgnuli operaciji promene pola i sličnim postupcima prilagodi se novoj anatomiji i vodi produktivne, ispunene živote. Tokom tog produženog prelaza iz roda A u rod B, mogu se upustiti u svakakve seksualne aktivnosti – i mnogi od njih obožavaju te jedinstvene užitke prelaznog razdoblja.
    Kako se broj transseksualnih hermafrodita bude povećavao, i društvo će se znatno transformisati – delomično će doći do seksualnog oslobođenja, a delomično do lova na veštice. Transseksualni hermafroditi mogli bi polarizovati javno mišljenje jednako kao što su to sredinom dvadesetog veka napravili pioniri promene pola – ali za razliku od transseksualaca, novi hermafroditi biće više
očit dodatak tela, nego stapanje s milijardama pripadnika jednog roda.
      Najverojatnije će početni hermafroditski trend obuhvatiti elemente androginije, budući da androgini fizički tipovi lako mogu usvojiti stil i delovanje oba roda. Kako se lični ukusi budu razvijali, bilo koji fizički tip ljudskog bića moći će se transformisati pomoću različitih kombinacija tehnika promene roda. Kao posledica, u industriji seksa pojaviće se svakakvičudaci.

Mešanje polnih organa

    Konačno, ako se naučni trendovi nastave, genetički će inženjeri proizvoditi hermafrodite. Izdvojiće se hromosomska građa koja određuje prirodno pojavljivanje interseksualnosti, a odgovarajući geni nanovo spojiti tako da će nastati pažljivo isplanirani “prirodni” idealni hermafroditi. Isprva bi mogli biti odgovor na zahteve milijardera fetišista. Ako genetièko inženjerstvo uspe, neki bi pustolovni roditelji mogli poželeti decu koja će biti novostvorenog roda. “Hermafroditi” će postati samo još
jedna opcija na popisu mogućih karakteristika dostupnih u bibliotekama “prirodnih” DNK-uzoraka i njihovih sintetiziranih, patentiranih analognih uzoraka. U još nerođene ljude nesumnjivo  će se cepiti druga fizička i mentalna svojstva tako da bi pravi hermafroditi mogli biti deo ili će sami za sebe biti nova vrsta “nadljudi”.
    Novu vrstu neće baš svi pozdraviti. Vlade i religije možda će pokušati obuzdati i nadzirati hermafroditizam. Stvoriće se velike kontroverzije u kojima će pitanja o veštačko izazvanom hermafroditizmu početi služiti političkom pragmatizmu, oglašavanju i filozofiji. Hoće li aseksualno razmnožavanje biti ozakonjeno? Hoće li hermafroditi živeti s ostalim ljudima? Jedina stvar koja
će izgladiti takva proturečja biće nivo moći koju će hermafroditi dosegnuti.
     Mehanički i elektronski delovi s vremenom će zameniti delove krhkoga ljudskog tela. Živci će biti u interakciji sa žicama, kao što računala i psihički punjači proširuju um. Polni će se organi mešati sve dok ne bude nemoguće razlikovati šta je biološko a što tehnološko,  šta je muško a šta žensko. Hermafroditske kurve, biseksualni biostrojevi, bolesne nakaze iz cirkusa, ili savršeni ljubavnici – šta  god uzbušuje!

nastavak : 2.priča 

S engleskoga prevela Suzana Kovačević
Pod naslovom The New Hermaphrodite objavljeno u
Adam Parfrey Apocalypse Culture II., Feral House, 2000.

Herman Koch: Večera

Najpre sam pogledao u ženskom toaletu. Oprezno odškrinuh vrata da ne bih nekog prepao.

„Kler…?“

Sa izuzetkom pisoara, prostorija je bila istovetna s muškim toaletom. Rostfraj, granit i zvuci klavira. Jedina razlika je bila u vazi s belim narcisima postavljenoj između dva umivaonika. Pomislih na vlasnika restorana, na njegovu belu rolku.

„Babet?“ Prozivanje moje snaje bila je sad već puka formalnost, izgovor kako bih opravdao svoje prisustvo na vratima ženskog toaleta za slučaj da je unutra stvarno bilo nekog, što se nije ispostavilo.

Krenuo sam ka izlazu, pored devojaka kraj pulta. Napolju je bilo prijatno, između vrhova krošnji lebdeo je pun mesec, i mirisalo je na začinske trave. Bio je to miris koji nisam mogao precizno da odredim ali me je nejasno podsećao na Sredozemlje. Nešto dalje, tamo gde je prestajao park, video sam svetla automobila i tramvaja koji je upravo prolazio. A još dalje, kroz žbunje, osvetljene prozore kafića gde su u ovom istom trenutku obični ljudi uživali u rebarcima.

Krenuh pošljunkanom stazom sa električnim bakljama i onda skrenuh levo na stazu koja je vodila oko restorana. S desne strane je preko jarka vodio mali most ka ulici sa saobraćajem i kafićem, levo je bilo pravougaono jezerce. Dalje u pozadini, tamo gde se jezerce rasplinjavalo u tmini, video sam nešto što mi se u prvi mah učini kao zid, ali kad sam bolje osmotrio ispostavilo se da je to živica visine čoveka.

Ponovo skrenuh levo i krenuh duž jezerceta; svetlost restorana ogledala se u tamnoj vodi, odavde su se mogli videti gosti kako jedu. Produžih još malo, a onda zastadoh.

Rastojanje koje nas je razdvajalo iznosilo je jedva deset metara, pa ipak sam ja mogao da vidim brata kako sedi za stolom, a on mene nije. Čekajući na glavno jelo, i sâm sam više puta bacao pogled napolje, ali kako je padao mrak, sve se manje razaznavalo; mogao sam, međutim, sa svog mesta da vidim skoro čitav restoran reflektovan u staklu. Serž bi morao da priljubi lice uz okno i onda bi me možda video kako stojim, ali je svejedno bilo pitanje da li bi video išta više od crne prilike s druge strane jezerceta.

Osvrnuh se, ali koliko sam mogao da vidim u mraku, park je bio pust. Nije bilo ni traga od Kler i Babet. Moj brat je odložio viljušku i nož i brisao je usta salvetom. Odavde nisam mogao da mu vidim tanjir, ali sam mogao da se kladim da ništa nije ostalo: hrana je pojedena, osećaj gladi pripadao je prošlosti. Serž primače čašu usnama i otpi. Upravo u tom trenutku čovek s bradom i njegova ćerka ustadoše od stola. Na putu ka izlazu usporiše korak kod Seržovog stola, videh kako čovek s bradom podiže ruku, ćerka mu uputi osmeh, a Serž u znak pozdrava podiže čašu uvis.

Nesumnjivo su još jednom hteli da se zahvale za fotografisanje. Serž se zaista pokazao kao sušta predusretljivost, besprekorno je iz svoje uloge restoranskog gosta koji ceni svoju privatnost uskočio u ulogu nacionalno poznate face: nacionalno poznate face čoveka koji je ostao dosledan sebi, sasvim običnog čoveka kao što smo ti i ja, nekog koga si uvek i na svakom mestu mogao da osloviš jer sebe nije uzdizao na pijedestal.

Verovatno sam ja bio jedini koji mu je između obrva primetio boru iritacije u trenutku kad ga je oslovio čovek s bradom. „Nemojte mi zameriti, ali vaš… vaš… ovaj gospodin ovde me je uveravao da nije problem ako mi…“ Bora je bila vidljiva ne duže od sekunde, a zatim nam se ukazao Serž Loman kome je svako mogao da dâ svoj glas, kandidat za premijera koji se osećao opušteno
među običnim ljudima.

„Naravno! Naravno!“ uzviknuo je razdragano kad mu je bradonja mahnuo aparatom, a onda pokazao na svoju ćerku. „A kako se ti zoveš?“ upitao je Serž devojku. Nije to bila naročito lepa devojka, nije bila od one vrste devojaka zbog kojih bi bratovljeve oči nevaljalo zasjale: nije to bila devojka oko koje bi se pomučio, kao pre toga oko one nespretne konobarice što je ličila na Skarlet Johanson. Ali, imala je simpatično lice, inteligentno lice, ispravih sebe – zapravo suviše inteligentno da bi poželela da se slika s mojim bratom. „Naomi“, odgovori ona.

„Sedi onda pored mene, Naomi“, reče Serž, i kad je devojka sela na prazno mesto pored njega, on joj rukom obujmi ramena. Bradonja se povuče za nekoliko koraka. „Još jednom za svaki slučaj“, reče nakon što je blic jednom zasvetleo, i ponovo pritisnu okidač.

Fotografisanje se pobrinulo za odgovarajuću pometnju. Za stolovima oko našeg ljudi su se, doduše, pravili kao da uopšte nije bilo fotografisanja već su se ponašali kao prilikom Seržovog ulaska u restoran ranije to veče: čak i ako se pravimo da se ništa ne dešava, nešto se ipak dešava, ne znam kako jasnije da se izrazim. To je kao sa saobraćajnom nesrećom pored koje prolazimo bez
osvrtanja zato što ne želimo da vidimo krv, ili ne, nešto manje drastično: pregažena životinja uz ivicu puta, vidimo je, već smo sa odstojanja videli pregaženu životinju, ali više ne gledamo u nju. Nije nam do krvi i utrobe koja izviruje. Zato gledamo u nešto drugo, gledamo recimo u nebo, ili rascvetani
grm malo dalje na livadi – u sve, samo ne u ivicu puta.

Serž jeste bio prenaglašeno prostosrdačan, ono obuhvatanje rukom njenih ramena: privukao je bio devojku bliže sebi, a zatim iskosio glavu: toliko ju je iskosio da su im se glave umalo dodirivale. Nesumnjivo će to ispasti lepa fotografija, bradonjina ćerka verovatno nije mogla ni da poželi lepšu, ali sam ipak imao snažan osećaj da bi Serž bio manje prostosrdačan da pored njega na stolici nije sedela ova devojka već Skarlet Johanson (ili neka nalik na nju).

„Najsrdačnije bismo da vam se zahvalimo“, reče čovek s bradom. „Nećemo vam više smetati. Ovde ste privatnim povodom.“

Devojka (Naomi) ništa nije rekla; pomerila je stolicu unazad i stala je uz oca.

Međutim, još uvek nisu odlazili.

„Dešava li vam se ovo često?“ upita bradonja naginjući se malo napred tako da mu se glava našla skoro iznad našeg stola – a i govorio je tiše, prisnije. „Da vam ljudi tek tako priđu i zamole da se fotografišu s vama?“

Moj brat je zurio u njega, bora između obrva ponovo se pojavila. Šta sad još hoće od njega? govorila je bora. Bradonja i njegova ćerka dobili su svoj radosni trenutak, a sad nek se nose.

Ipak, ovoga puta nisam mogao a da se ne složim s njim. Često sam prisustvovao tome kako ljudi predugo gnjave Serža Lomana. Nisu mogli da se rastanu, hteli su da potraje duže. Jeste, uvek su želeli još nešto pride, fotografija ili autogram nisu bili dovoljni, želeli su nešto ekskluzivno, ekskluzivni tretman: morala je da postoji razlika između njih i svih onih ostalih koji su tražili fotografisanje
ili autogram. Tražili su priču. Priču koju bi sutradan mogli svima da ispričaju: znaš li koga smo sreli sinoć? Jeste, njega. Tako je simpatičan, tako normalan. Mislili smo da će posle fotografisanja želeti da ga ostavimo na miru. Ma kakvi! Pozvao nas je za sto i insistirao da popijemo nešto s njim. Sumnjam da bi to uradila bilo koja poznata ličnost. Ali on jeste. Ostali smo, bogami, dosta dugo.

Serž je gledao u čoveka s bradom, bora između obrva sad je bila vidno primetna, ali za posmatrača sa strane je mogla da prođe kao mrgođenje nekog kome je teško da gleda zbog kontrasvetla. Povukao je svoj nož preko stolnjaka, dalje od tanjira, a onda ga opet vratio. Znao sam s kojom dilemom se sada
nosi, često sam prisustvovao tome, češće nego što mi je prijalo: moj brat je želeo da ga ostave na miru, pokazao se bio sa svoje najprijatnije strane, dozvolio je da ga s rukom oko ćerkinih ramena ovekoveči njen otac, bio je normalan, bio je čovečan, ko je glasao za Serža Lomana, glasao je za normalnog i čovečnog premijera.

Ali sada, sad kad je bradonja zastao čekajući još besplatnog trućanja kojim bi se u ponedeljak podičio kod kolega, sad je Serž morao da se obuzda. Jedna nakostrešena ili blago sarkastična primedba mogla je da poništi sve, ostvareni kredit bi ispario za tili čas, čitava ofanziva šarma bi onda bila uzaludna. Bradonja bi u ponedeljak ispričao kakvo je arogantno govno Serž Loman, čovek koji se silno uobrazio, bradonja i ćerka ga uopšte nisu gnjavili, samo su ga zamolili za fotografisanje i posle ga ostavili na miru tokom njegove privatne večere. Među kolegama bi bilo dvoje-troje koji nakon ove priče više ne bi glasali za Serža Lomana, jeste, sasvim je bilo moguće da bi to dvoje-troje kolega pronelo priču o arogantnom, nepristupačnom nosiocu liste; takozvani efekat grudve. I kao što je to slučaj sa svakim tračem, priča bi iz druge, treće i četvrte ruke poprimala sve grotesknije oblike: poput žive vatre pronele bi se veoma pouzdane glasine da je Serž Loman nekog vređao, običnog oca s ćerkom, koji su ga veoma učtivo pitali za fotografisanje; u nekoj još kasnijoj verziji kandidat
za premijera bi njih dvoje grubo oterao napolje.

Uprkos činjenici što je sam sebe uvalio u sve ovo, u tom trenutku mi ipak bi žao brata. Uvek sam imao razumevanje za filmske i pop zvezde koje su nasrtale na paparace što su ih čekali ispred diskoteka i lomile im kamere. Kad bi Serž odlučio da zamahne rukom i strefi bradonju posred njegove kukavičke njonje koja se, kao kod baštenskog patuljka, nije videla zbog koliko odvratne
toliko i smešne kosmatosti, mogao bi sto posto da računa na moju podršku. Izvrnuo bih bradonji ruke na leđa, pomislih, kako bi Serž mogao da se skoncentriše na preuređivanje njegovog lica; morao bi posebno snažno da udara pesnicama kako bi kroz svu tu bradurinu mogao da mu povredi lice.

Seržovo držanje spram interesovanja javnosti u najmanju ruku bi se moglo nazvati ambivalentnim. U trenucima i prilikama kad predstavlja javno dobro, tokom govora u malim provincijskim salama, kad odgovara na pitanja „simpatizera“, ili pred televizijskim kamerama ili radiodifuznim mikrofonima, kad u vindjakni deli flajere na pijaci i stupa u razgovor s običnim ljudima, ili kad stoji za govorničkim pultom i dobija aplauz, ma šta pričam: višeminutne ovacije na prošlom kongresu stranke (na podijum je bacano cveće, navodno spontano, ali u stvarnosti je to bio brižljivo izrežiran potez njegovog stratega kampanje), tokom svih tih trenutaka on zrači. Nije samo da zrači od radosti,
ili od uobraženosti, ili zato što političari koji žele da napreduju u svetu jednostavno moraju da zrače jer bi inače već koliko sutra bilo gotovo s predizbornom kampanjom, ne, on stvarno zrači: zrači nečim.

Svaki put mi je to iznova bilo čudesno, čudesno i frapantno: kako moj brat, taj prostak, taj neotesani geak koji „sad mora da jede“ i koji svoj biftek poždere u tri zalogaja bez uživanja, taj tupavac kome sve brzo dosadi i kome pogled odluta kod svake teme koja se ne tiče njega lično, kako taj moj brat na podijum i u svetlosti reflektora i televizijskih lampi bukvalno krene da zrači – kako, ukratko, postaje političar s harizmom.

„U pitanju je harizma“, rekla je voditeljka jednog programa za mlade kasnije u intervjuu za jedan ženski časopis. „Kad mu priđete blizu, nešto se desi.“ Slučajno sam lično video taj prenos programa za mlade, veoma se dobro videlo šta Serž radi. Za početak, uvek se smeje, to je sam sebe istrenirao, oči mu se ne smeju, po tome se vidi da mu je smeh lažan. Pa ipak: smeje se, a to se ljudima dopada. Zatim, najvećim je delom intervjua stajao s rukama u džepovima, ne od dosade ili blaziranosti već opušteno, kao da stoji u školskom dvorištu (skoro da je i bilo „školsko dvorište“ jer je snimano u nekom bučnom i loše osvetljenom omladinskom klubu nakon nekog izlaganja). Bio je prestar
da bi prošao kao učenik, ali je zato bio najomiljeniji nastavnik: nastavnik kome možeš da se poveriš, koji i sam ponekad kaže „jebote“ ili „kul“, nastavnik bez kravate, koji se na školskoj ekskurziji u Pariz i sam malo napije za hotelskim šankom. Povremeno je Serž vadio ruku iz džepa kako bi pokretom ilustrovao neku tačku stranačkog programa, a to je delovalo kao da će tom rukom proći
voditeljici kroz kosu ili joj reći da ima lepu kosu.

To njegovo ponašanje se, međutim, menja kad je negde privatno: kao sve medijske lilčnosti, i on ima taj pogled – kada privatno negde uđe, nikad nikog ne gleda pravo u oči, pogled mu šara unaokolo ne vezujući se za živa stvorenja, gleda u plafon, u lampe koje vise sa plafona, u stolove, u stolice, u uramljenu sliku na zidu, a najradije gleda ni u šta. U međuvremenu se ceri; to je nacereni izraz lica nekog ko zna da svako gleda u njega – ili namerno ne gleda, što je u suštini isto. Ponekad mu teško pada da razlikuje te dve stvari – javno dobro i privatne okolnosti. Onda ga vidite kako pomišlja da možda nije loša ideja da se i u privatnom životu ućari nešto od javnog interesovanja: kao večeras u restoranu.

On pogleda u čoveka s bradom, a zatim u mene, bora je bila nestala. On namignu, a sledećeg trenutka poseže u džep sakoa i izvadi mobilni.

„Oprostite“, reče dok je gledao u ekran. „Moram da se javim.“ U znak izvinjenja se osmehnu bradonji, pritisnu taster i prinese mobilni uvetu.

Nije bilo nikakvog zvuka, ni staromodnog zvrjanja ni specijalne melodije – ali nije isključeno, moguće je, bilo je dovoljno okolnog žamora usled čega ni bradonja ni Naomi ni ja ništa nismo čuli, a ko zna, možda je bio uključio vibraciju.

Ko bi se usudio da kaže? Bradonja svakako ne. Njemu je sada došao trenutak da se pokupi neobavljena posla: naravno da je mogao da dovede poziv u sumnju, imao je puno pravo da pomisli kako ga zavitlava – ali iskustvo je učilo da ljudi to ne rade. To bi štetilo njihovoj priči, slikali su se s budućim premijerom Holandije, razmenili su s njim nekoliko reči, ali čovek je ipak bio zauzet.

„Da“, reče Serž u mobilni. „Gde?“ Više nije gledao u bradonju s ćerkom već napolje, za njega su već bili otišli. Moram da priznam da je uverljivo glumio. „Za večerom sam“, i pogleda u sat; on navede ime restorana. „Neću stići pre ponoći“, reče.

Sad ja osetih kako mi je dužnost da uputim pogled bradonji. Ja sam bio doktorov asistent koji je ispraćao pacijenta zato što je doktor morao da se pozabavi sledećim. Načinih gest, nije to bio gest izvinjavanja, već gest koji je govorio da sada može da se povuče s ćerkom a da se ne obruka.

„Ovo su trenuci kada se zapitaš zašto sve to činiš“, uzdahnu moj brat kad smo opet ostali nasamo a on vratio mobilni u džep. „Bože mili, ovi su najgori! Koji daveži. Da je barem neka zgodnija devojka u pitanju…“ on namignu. „Jao, izvini, Paule, zaboravih da ti upravo padaš na takve, na ružnjikave.“

On se naceri sopstvenoj šali, a ja zarzah zajedno s njim, gledajući u isto vreme ka vratima restorana ne bih li video kako pristižu Kler i Babet. Serž se uozbiljio brže nego što sam mislio, naslonio se laktovima na sto i pritisnuo vrhove prstiju jedne o druge. „O čemu smo ono pričali?“

I u to donesoše glavno jelo.

…

A sad? Sad sam stajao napolju i sa odstojanja posmatrao brata kako sam samcit sedi za stolom. Iskušenje je bilo veliko da ovde provedem ostatak večeri – da se, zapravo, ne vratim.

Začu se elektronski pijuk koji najpre nisam umeo dobro da definišem; oglasi se još nekoliko pijuka koji zajedno kao da su tvorili melodiju, još je ponajviše podsećalo na ton zvona mobilnog, ali ne mog sopstvenog mobilnog.

Pa ipak je dopiralo iz džepa mog sakoa, mada iz desnog džepa: ja sam levoruk, svoj mobilni uvek držim u levom džepu. Spustih ruku – desnu ruku – u džep i osetih, osim prisno poznatih ključeva od kuće i nečeg tvrdog za šta sam znao da je bilo načeto pakovanje žvaka, predmet koji je jedino mogao biti mobilni telefon.

Još pre nego što sam izvukao ruku sa pijučućim mobilnim, shvatio sam kako stvari stoje. Nisam tek tako mogao da rekonstruišem kako je Mišelov mobilni dospeo meni u džep, ali mi je bilo jasno da sam suočen s prostom činjenicom da neko zove Mišela: na njegov mobilni. Ton zvona je zvučao prilično glasno, sad kad više nije bio ometan zatvorenim prostorom mog džepa, toliko glasno da sam se bojao kako se može čuti daleko u parku.

„U pičku materinu!“

Najbolje bi, naravno, bilo pustiti mobilni da trešti dok sam ne pređe na govornu poštu. S druge strane, želeo sam da smesta ućuti.

A opet, bio sam znatiželjan ko zove.

Pogledah na displej ne bih li možda prepoznao ime, ali ispostavilo se da je čitanje imena bilo nepotrebno. Displej zasvetli u mraku, i mada su obrisi lica bili mutni, nije me stajalo ni malo napora da prepoznam lice sopstvene supruge. Iz nekog razloga je Kler zvala svog sina, bio je samo jedan način da se sazna koji je to bio razlog.

„Kler?“ rekoh nakon što sam povukao klizni poklopac.

Nije bilo odgovora. „Kler?“ ponovih. Nekoliko puta se osvrnuh, nije mi se činilo nemogućim da moja supruga svakog trena iskoči iza nekog drveta ili žbuna – da je sve ovo bila šala, mada šala koju u ovom trenutku nisam sasvim shvatao.

„Tata?“

„Mišel! Gde si to?“

„Kod kuće. Bio sam… nisam mogao… Ali, gde si ti?“

„U restoranu. Pa to smo ti rekli. Ali, otkud –“ Ali otkud meni tvoj mobilni? htedoh da pitam, ali mi se to odjednom ne učini dobrim pitanjem.

„Ali, otkud tebi moj mobilni?“ upita sada moj sin; nije zvučao uvređeno, pre zapanjeno, kao što sam i ja bio.

Njegova soba, ranije to veče, njegov mobilni na stolu… Šta radiš ovde gore? Rekao si da me tražiš. Zašto si me tražio? Jesam li tad još držao njegov mobilni u ruci? Ili sam ga bio vratio na sto? Čisto onako. Tražio sam te. Da li je možda bilo moguće…? Ali, to bi značilo da sam onda već bio obukao sako. U kući nikad nisam nosio sako. Pokušah da zaključim zašto sam u sakou otišao gore, u sobu svog sina. „Nemam pojma“, rekoh što sam ležernije mogao. „Podjednako sam zapanjen kao i ti. Hoću da kažem, pomalo liče jedan na drugi, naši mobilni, ali ipak jedva mogu da zamislim da sam –“

„Nisam nigde mogao da ga nađem“ prekide me Mišel. „Pa sam nazvao svoj broj da bih ga možda negde čuo kako zvoni.“

Fotografija njegove majke na displeju. Nazvao je sa fiksnog telefona, na displeju mu se pojavljivala majčina slika kad bi poziv bio sa kućnog fiksnog telefona. Ne očeva, prođe mi kroz glavu. Ili nas oboje. I istog trenutka shvatih koliko bi to bilo blesavo, slika roditelja na kauču u dnevnoj sobi, nasmejani i zagrljeni: u srećnom braku. Mama i tata me zovu. Mama i tata hoće da razgovaraju
sa mnom. Mama i tata me vole najviše na svetu.

„Žao mi je, sine. Bio sam toliko glup da tvoj mobilni stavim u svoj džep. Otac ti je omatorio.“ Pojam doma bila je mama. Pojam doma bila je Kler. Nisam se osećao zaobiđenim, zaključih, negde me je to čak umirivalo. „Nećemo ostati mnogo dugo. Za nekoliko sati ćeš ga dobiti natrag.“

„Gde ste? A ne, izašli ste na večeru, to si već rekao. To je onaj restoran u parku, zar ne, prekoputa…“ Mišel spomenu ime kafića za obične ljude. „To je blizu.“

„Nemoj da se maltretiraš. Dobićeš ga uskoro. Najviše za sat vremena.“

Jesam li i dalje zvučao ležerno? Raspoloženo? Ili mi se po tonu glasa moglo zaključiti da radije ne bih da dođe u restoran po mobilni?

„To mi je suviše dugo. Treba… trebaju mi neki brojevi, moram da nazovem nekog.“ Jesam li ga to čuo da okleva, ili je jednostavno načas pukla mreža?

„Pogledaću ti ja. Ako mi kažeš koji ti broj treba…“

Ne, ovo je bio potpuno pogrešan ton. Takav ležeran, simpatičan otac nisam čak ni želeo da budem: otac koji sme da njuška po mobilnom svog sina zato što otac i sin jednostavno „nemaju šta da kriju jedan od drugog“. Bio sam već više nego zahvalan što me je Mišel još uvek zvao „tata“ a ne „Paul“. To oslovljavanje po imenu me je uvek strašno nerviralo: sedmogodišnjaci koji svog oca zovu „Đorđe“, ili majku „Vilma“. Bila je to nesputanost pogrešne vrste, koja se na kraju priče uvek okretala protiv navodno nesputanih roditelja. Od „Đorđe“ i „Vilma“ bio je samo koji korak do „Zar ti nisam rekao da hoću s puterom od kikirikija, Đorđe?“ Nakon čega bi hleb s pekmezom bio vraćen u
kuhinju i bačen u kantu za đubre.

Dovoljno sam ih često viđao u svom okruženju, te roditelje što su se pomalo blentavo smešili kad bi im se deca obraćala tim tonom. „Ah, u današnje vreme sve ranije ulaze u pubertet“, govorili su pomirljivo, bili su suviše kratkovidi ili jednostavno suviše uplašeni da bi uvideli kako su sami sebi navukli teror na vrat. Ono čemu su se, naravno, iz dubine srca nadali to je bilo da će se deci duže dopadati kao Đorđe i Vilma nego kao mama i tata.

Otac koji je zavirivao u mobilni svog petnaestogodišnjeg sina prilazio je preblizu. Taj je jednim pogledom video koliko je devojčica na listi poziva, ili koje je pikantne sličice preuzeo kao pozadinu za displej. Moj sin i ja jesmo imali šta da krijemo jedan od drugog, poštovali smo privatnost onog drugog, kucali smo na vrata jedan drugom kada su bila zatvorena. Takođe nismo, na primer, ulazili i izlazili iz kupatila goli, bez peškira oko struka, zato što nije imalo šta da se krije, kao što je to uobičajeno u Đorđe-i-Vilma-porodicama – ne, to poslednje pogotovu ne!

Ali, ja sam već bio zavirio u Mišelov mobilni. Video sam stvari koje nisu bile namenjene mojim očima. Iz Mišelove perspektive je bilo opasno po život da duže nego što je apsolutno neophodno ostanem u posedu njegovog mobilnog.

„Ne, tata, nema potrebe. Sad ću doći po njega.“

„Mišele?“ rekoh još, ali on je već bio prekinuo vezu. „U pičku materinu!“ viknuh po drugi put to veče, i istog trenutka videh Kler i Babet kako se pojavljuju iza visoke živice. Moja supruga je prebacila ruku preko ramena svoje jetrve.

Potrajalo je samo nekoliko sekundi: tokom tih par sekundi razmišljao sam da koraknem unazad kako bi me progutalo rastinje. Ali, tada se setih zašto sam uopšte bio izašao u vrt: da bih potražio Kler i Babet. Moglo je da bude i gore: Kler je mogla da me vidi sa Mišelovim mobilnim na uvetu. Mogla je da se zapita s kim to pričam telefonom izvan restorana – u tajnosti!

„Kler!“ Mahnuh. Zatim im krenuh u susret.

Babet jeste još uvek pritiskala maramicu na nos, ali koliko sam mogao da vidim, više nije bilo suza. „Paule“, reče moja supruga.

Gledala me je pravo u oči dok me je oslovljavala po imenu. Onda najpre podiže pogled ka nebu, a zatim ispusti fiktivni uzdah. Znao sam šta ovo znači pošto sam je često viđao kako to radi – između ostalog onda kad joj je majka uzela preveliku dozu tableta za spavanje u staračkom domu.

Mnogo je gore nego što sam mislila, govorili su pogled i uzdah. Sad me je i Babet pogledala, sklanjajući maramicu s lica. „O, Paule“, reče.

„Dragi, dragi Paule…“

„Sti… stiglo je glavno jelo“, rekoh ja.



(Prevela sa holandskog Jelica Novaković-Lopušina)

George Sand: Nepoznati Bog

Tokom vladavine cara Dioklecijana, dok se hrišćanstvo održavalo pod progonom, Pamfil, prezviter iz Cezareje, došao je u Rim da pomogne naslednicima apostola – Gaju, Kventinu, i nekolicini drugih svetih ljudi – u njihovom naporu da pripreme duše za mučeništvo, kako bi krv hrišćana mogla sprati mrlje paganskog razvrata sa popločanih ulica Rima. Cele žrtve Isusovih paljenica konstatno su se uzdizale k’ Nebesima, i njegovi su učenici istupali da žrtvuju svoje živote na još svežem, buktećem oltaru. Bog sam je bio zapanjen izopačenošću ljudske rase, ali takve žrtve mogle bi staviti nekoliko slavnih smrti u skali Njegove pravde kao protivteža tolikim sramnih životima, a možda na taj način i otkupiti svet.

Jedne večeri, Pamfil je održao kratku i plemenitu opomenu. Ostatak stada uvek ih je slušao kao da im je poslednji put (zaista, sledećeg jutra često bi neki pastir ili ovca nestala iz zbora, i psalm “Iz dubine vičem k’ tebi, Gospode!” pevao bi se tiho preko groba.) On je potom blagoslovio svoju braću, tužno se oprostivši sa njima, i gledao ih kako polako odlaze u potpunoj tišini kroz tamne prolaze katakombi. Ove posebne večeri bio je zahvaćen neobičnim osećanjem neopisive tuge. Ti su ljudi namenjeni za žrtvu spremno razvili jake i neraskidive veze uzajamne naklonosti, a njihove su duše bile razapete između mučeništva ljudske tuge i radosti božanske revnosti.

Jedno vrieme hrišćanski prezviter je ostao da stoji pred oltarom, bez ikakvog daljeg pokušaja da se moli. Iznurenost njegovog tela (koje je propalo od posta), hladnoća grobnice, težina dnevnih oproštaja i prisustvo groba, u njemu su budile svečana i strašna osećanja. Svakog dana, sada već više od mesec, neki unakaženi leš bio bi donesen pošto bi primio novu krunu mučeništva.

Konačno, kleknuo je pred krstom i povikao: “Gospode, ako moram ispiti ovu čašu, poštedi me njenog ostatka. Ako moram biti položen u ovu grobnicu, neka to bude sjutra, tako da suze u mom srcu mogu biti osušene, da ne gledaju više moju braću kako leže ovde”.

U tom trenu, Pamfil začu kucanje na obližnjim vratima. Vjernici su postavili vrata koja su zaključavali iznutra kako bi izbegli iznenadno hvatanje, i da bi bili sigurni da postoji samo jedan put koji vodi vani – put kojim ih je Pamfil gledao kako odlaze. Stoga osoba koja je kucala morala je biti ili špijun ili neki od braće kojeg proganjaju, i koji je prinuđen da iznenadno sjuri u katakombe. Bez oklevanja Pamfil se podigao i smelo otvorio vrata. Možda je zamislio da je prepoznao stope svog prijatelja Eusebija, kojeg je ostavio u Cezareji u njegovoj želji da se suoči sa trenutnim progonom; možda je u stanju natprirodnog uzbuđenja zamislio da je Bog već uslišio njegovu molitvu i poslao mu dželata kojeg je tražio. Pamfil nije imao ljudskih veza; svakog momenta svog života bio je spreman da se pojavi pred Bogom.

“Šta želiš?”, upitao je staloženo.

I istog trenutka otvorio je vrata.

Ugledao je ženu, pokrivenu velom, koja mu se nervozno primakla i rekla: “Nemoj me mučiti, nemoj me ubiti. Ja sam paganka, ali nisam ovde da te izdam; želim se pozvati na tvog boga”.

“Naš Bog nam je rekao da vratimo dobrim za zlo”, odgovori Pamfil. “Mi ljude ne ubijamo, niti ih mučimo – čak i ako nas žele izdati. Uđi, dete moje, i pomoli se istinskom Bogu”.

“Molim te prvo zatvori vrata”, reče žena paganka, “jer ako me neko ovde uhvati, biću optužena za hrišćanstvo i mučena da otkrijem njegove misterije”.

Prezviter je zatvorio vrata. Kad se vratio ženi, ona beše skinula veo. Mogao je videti da je i dalje mlada, bogato ukrašena, i upadljivo lepa, iako su se znaci umora i tuge sada videli na njenom licu.

“Ko si ti?”, pitao je. “I šta želiš? Tamo je oltar našeg Boga; ako se želis moliti Njemu, ja ću kleknuti pored tebe i moliti se da budeš uslišena za ono što tražiš”.

Ali žena ne odgovori. Umesto toga, okretala se sa pomešanim strahom i znatiželjom. Po svetlosti lampe koja je sijala pred oltarom mogla je videti sanduk i modre mrlje na pokrovu koji je stajao preko njega prebačen. Ustuknuvši u užasu, reče:

“Vi tvrdite da nikoga ne ubijate ili mučite, a ipak tamo je grob prekriven krvlju”.

“Dete moje”, odgovori prezviter, “to je krv moga brata, kog su tvoja braća ubila”.

Žena paganka izgledala je kao da se smirila, ali trenutak kasnije nalet tuge prekri njeno lice.

“Naši bogovi nisu okrutni kao što smo mi”, reče ona. “Nisu kao bogovi Gala i Germana, koji traže ljudske žrtve; grobovi su im dovoljni. Zašto bog Mars sam više voli prvenca od junice umesto krvoprolića u ratu. Veruj mi, ti visoki svešteniče boga Hrista, naši bogovi su blagi i nežni; oni nas pre podstiču na zadovoljstvo nego na okrutnost. Zaista mislim da su oni sanjivi; plavokosa Heba mora da im je dala da piju vodu sa Lete, umesto ambrozije, jer su nas napustili; čini se kao da nas više uopšte ne gledaju. Ljudi, koji su ostavljeni od svojih bogova, počnu se ponašati kao varvari sa severa. Lično, ja sam uvek svetkovala na pravi način. Posebno sam tražila naklonost boginja; pokušala sam ih umiriti ponudama prikladnim mom bogatstvu i položaju u društvu – ja sam bogata, vidiš, i deo sa plemstva. Moje ime je Lea”.

“Ti si žena slavna po svojoj lepoti, i luksuznom načinu života – a ipak rizikuješ progon i smrt dolaskom ovde! Onda, mora da si osetila kako su jadne i bezvredne sve ljudske radosti”.

“Umorila sam se od zadovoljstva, stari čoveče, i moj ponos je ranjen. Još uvek sam mlada, ali me tuga već ima u svojim kandžama. Tražila sam nebu da mi vrati sreću koju sam nekad imala, prinosila sam žrtve svakom božanstvu koje bi mi moglo pomoći, ali sve je bilo uzalud. Uzalud sam koračala Venerinim hramom, nudila joj šest pari mladih, afričkih golubova, beljih od mleka; stavljala svoje drhtave ruke i izbledele usne na zlatni cestus optočen draguljima koji prekriva Junoninu statuu, koja bi trebala biti slika cestusa koju je pozajmila od Venere kako bi probudila ljubav njenog besmrtnog muža, kralja bogova. Ali zaboravna boginja ljubavi nije mi darovala takve moći. Iako je Junona nadmena kraljica Olimpa, ona mi nije dala ponos koji bi nadoknadio odsustvo ljubavi. Vezala sam Tiranu velove i uzalud ih nudila Palantu, nije mi dala nikakvu mudrost, ili čak želju da učim i naučim. Predstavila sam svoje najbogatije darove Hebi, žrtvovala joj čiste junice i jednogodišnju jagnjad. Ali njena nevidljiva ruka više ne briše prve bore koje Vreme ostavlja na čelu njenih najdražih. Njena ljubaznost više ne čini da ruže svakog jutra iznova cvetaju na njihovim usnama. Suze se nastavljaju slivati niz moje obraze, a ona ne čini ništa da ih zaustavi. A Kupidonu, sinu Sunca, ponudila sam prvorođene zečeve što nikad ne okusiše majčine dušice i žalfije; iz Grčke sam uvezla mirte što rastu u šumarcima Amatuzije i Knida, i rasula njene cvetove na njegovom oltaru. Ali bog ljubavi me je zacelo zaboravio! Bogovi i boginje su uživali više nego dovoljno dima od mojih žrtava, a niti jedan od njih mi nije dao bilo kakav odgovor! Moje molitve su se uzdizale do njih dovoljno dugo! Naravno je da je bilo perioda kada sam uživala pomoć i utehu od jednog božanstva ili drugog. Nije me briga da li on dolazi sa severa ili istoka, iz oblasti Afrike gde kažu da su bogovi crni, ili zemlje Jevreja koji tvrde da imaju samo jednog boga koji je uvek isti – dok god se moje molitve čuju, ponudiću mu najbolje paljenice, neću štedeti ni počasti ni poklona za njegove sveštenike”.

“Ženo”, odgovori Pamfil, “mi nikada ne primamo poklone, i nikada ne konsultujemo vračare”.

“Kako onda možete obožavati svog boga?”, upita Lea. “I od kakve vam koristi on može biti?”

“On nas je naučio svojoj reči; a ipak ne prebiva u utrobi praznih idola. Njemu nikada nisu potrebne zemaljske ponude; ponude koje on hoće jesu ljubav i odanost vernih duša. A sveštenici, kao i svako ko obožava Hrista, zavetovali su se da žive skromno i u siromaštvu”.

“Znači vi ga nikada ništa ne pitate – i on nikada nema šta da vam da? Da li je on kao Sudbina, koja vlada svim bogovima ali ne može ništa promeniti što je utvrdila, bez obzira kako mu se molite?”

“Naš Bog sluša naše molitve i uslišuje ih; i da ti stvari približim na tvom jeziku kako bi me razumela: Sudbina sluša Njega kao što rob sluša svoga gospodara. Celi univerzum uređen je Njegovom voljom, i nijedan bog nije postojao pre Njega. Čitaj Njegovu reč, prouči Njegov zakon, i znaćeš da Njegova milost sadrži veće blago nego sve ispraznosti ovoga sveta”.

“Da li onda moram da proučim tvoje misterije pre nego što pitam tog boga za bilo šta, i neće li mi dati ono što želim osim ako se ne preobratim? U tom slučaju moram reći zbogom; ja vodim tako zauzet život da nemam vremena slušati tvoje propovedanje, a čak i da hoću, jednostavno bih na sebe navukla progon. Mislila sam da mogu doći ovde praveći ponudu i dobiti neku vrstu odgovora, i možda otići sa malo nade; ali ako tvoj zakon zabranjuje svojim sveštenicima da primi paganske molitve, moraću se još jednom vratiti nazad i zamoliti Veneru da mi pruži ljubavnika, ili Vestu da me nauči uzdržanosti”.

“Sačekaj momenat”, reče lagano Pamfil. “Zabranjeno mi je pitati svog Boga za bilo šta budalasto ili poročno, a ti izgleda da se žališ šteti vremena i gubitku zemaljske ljubavi. Hristova nas reč uči da su duhovna lepota i čista ljubav jedini oblici lepote i ljubavi koje mogu zadovoljiti Gospoda. Stoga ako u potpunosti razumem ono što hoćeš reći, verujem da patiš od zla koje pogađa celu tvoju naciju. Ti si umorna od pogrešnih postupaka, bolesna si od toga; okrećes se imaginarnim božanstvima koja bi ti navodno trebala podariti potpuno kontradiktorne blagoslove – čednost, razvratnost, znanje, ponos, delirijum, mudrost – i još tražiš sve te stvari u isto vreme. Sama ne znaš šta hoćeš; ne shvataš šta te može izlečiti; i moram ti reći da ti ne možeš da razumeš šta ja govorim, jer je vreme previše ograničeno. Možeš ostati ovde sat ili više jer tvoj duh je toliko stran duhu pravog Boga da bi mi trebala cela godina dana da te preobratim. Ali slušaj me. Tamo je slika tog Boga. Klekni pred njom da iskažeš svoje poštovanje, ne za drvo tog raspeća, već za to što ono predstavlja – Sina Božjeg koji je na Nebesima. Podigni svoju dušu ka Jehovi, i reci mu šta te muči. Sve što treba da znaš jeste da je on dobar i milostiv Bog, Otac onima koji su unesrećeni i skrušeni, Bog ljubavi onima koji su ozbiljni i namučeni. Ni tumač, ni sveštenik, ni anđeo ne treba da stoji između Njega i tebe. Jednostavno se moli da on može pogledati u dubinu tvog srca. On će videti šta je tamo, bolje nego što i sama možeš. I ako istinski želiš da ga upoznaš i da mu služiš, on će ti dati svoju milost – koja je dragoceniji poklon i moćnija uteha od svih lažnih zadovoljstava koje život nudi”.

“Slušala sam reči kao tvoje ranije”, odgovori Lea. “Kada su Nazareni u današnje vreme osuđeni na smrt, uvek se pozivaju na nekog boga za kog kažu da je bog ljubavi i milosti; tako mi je rečeno. Ipak, on bi trebao biti sasvim drugačiji od boginja Kitere i Pafos, i teško mi je za razumeti ovu milost za koju kažeš da mi je može dati. Ipak, poći ću da mu se molim u njegovom hramu, budući da mi i sam to dozvoljavaš; ako besmrtni bogovi stvarno poznaju tajne muške misli, možda bi još bolje bilo reći im te misli molitvom, pokazujući da verujemo u njih”.

“O ti slepi stvore u potrazi za svetlošću”, uzviknu Pamfil. “Vrlo dobro, čini šta hoćeš. Neka ti Gospod Bog otvori oči!”.

Rimljanka je potom kleknula na vlažni pod, podigla svoju divnu glavu ukrašenu zlatnim iglama i trakama, i pružajući gole, snežne ruke prema liku Hrista, iznese ovu molitvu:

“O nepoznati bože, ne znam šta bih te trebala pitati da mi daš, ali znam kakvu žalbu bih trebala uložiti nebu. Moj život je prosto gorči od masline otkinute pravo sa stabla. Videla sam najbolje muškarce kako padaju pred moje noge, a ipak onog koga sam izabrala za svog muža ostavio me je i okrenuo se vulgarnim užitcima. Sve što je želeo je da me vidi kako napuštam svoje stroge moralne kriterijume i bacam se u zagrljaj drugom, kako bi sam imao pravo da se upusti u sramne ljubavne afere. Pa, mislila sam da se mogu osvetiti i zadovoljiti svoj ponos u potrazi za ljubavlju negde drugo. Kažu ljudi, bože Nazarena, da si kao Jupiter i da razumeš sve muške misli i akcije, tako da već znaš šta se desilo. Ti znaš kako je Icilus bio nedostojan moje ljubavi – kako me je napustio zbog prostitutke i koristio izgovor da ne može zadugo voleti preljubnicu. Tada je Antonije bio porobljen pred mojim nogama za jedno vreme, ali ubrzo je postao kriv za isti greh kao Icilus; i kada sam besnela na njega, pokušao je da opravda svoje neverstvo tvrdeći da prostituke nisu ništa gore od žena koje imaju dva ljubavnika. Gospode, ti znaš da se ja nikada nisam povila pred bezvrednim čovekom; jednostavno sam pokušala da se osvetim za njegovu uvredu tražeći nekog drugog. Ali ti takođe znaš da moja sledeća ljubav nije bila ništa srećnija od drugih. Bila sam maltretirana na svakom koraku. Moj život i lepota proćerdani su u beskorisnim naletima ljubavi i besa. I kada sam pozvala bogove podzemlja da kazne ova podmukla stvorenja, znaš da mi je rečeno da bogovi podzemnog sveta više ne postoje – da je Zadovoljstvo ugušilo Kerbera, i da su Furije same postale jeftine, i da sada Pluto, Kron i Prijap zajedno vladaju svetom.

O nepoznati bože, to je tačka do koje smo danas stigli! Muškarci više ne veruju da na nebu ima ikakve pravde, i besramne Bahantkinje bacaju uvrede na ucveljene Vestalke. Čak je i Lucina prestala da štiti čast supruga i majki, i oltari Kipre su čuvani samo od razbarušenih Menada. A ipak žene postoje samo da vole i budu voljene! Šta će biti od devojaka koje su dovedene do kreveta od same ljubavi, ako zlato može stvoriti intezivnija zadovoljstva – ukoliko bordeli Rima znaju tajne koje nikada nismo naučile? Naši muškarci više vole nečiste konkubine. Moramo li pozvati naše robove da zauzmu njihova mesta u našim rukama? Više od jedne se nije zastidela toga, i napustila sebe u užasnim orgijama kako bi pobegla od usamljenosti svoje vile i ljutnje koju oseća zbog načina na koji je njena ljubav povređena. A ipak, o moćni bože, žena je krhko stvorenje; kada pronađe izvor snage, ona neće dobrovoljno biti prva da ga napusti. Ako je neverna, ona je osramoćena – ona se zato mora iskupiti sramotom – a to je za nju opasna stvar. Stoga, o Nazarenu, muškaraci su ti koje optužujem – svog muža, i Icilija, i Antonija, i sve druge muškarce koje sam uzalud volela; sve ih osuđujem, i pozivam tebe da im sudiš. Kazni ih za mene – ili mi makar pomozi da ih zaboravim, pomozi mi da steknem ravnodušnost starosti. Ili, ako sam izgubila nešto od svoje lepote pa dobiti nazad svoje neverne ljubavnike njenom obnovom, onda mi vrati moju mladost i moć da ih privučem. Isto, tu je Torkata, plesačica, koja je dotrajala s razvratom – zašto bi ona bila izabrana, u odnosu spram mene? Da li sam stvarno izgubila šarm u tolikoj meri? Onda, tu je Grkinja Likoris, koja je bila žena devet stotina muškaraca – zar je ona stvarno dražesnija ili strastvenija od mene? I ja ne vidim čak da su najmlađe i najlepše žene zapostavljene kao što sam ja, dok se njihovi muževi okreću kurvama? Moramo li stajati nage na javnoj sceni, ili opijati same sebe u prisustvu naših ljubitelja, pre nego mognemo od njih probuditi i jednu iskru strasti?

Opet, šta uopšte možemo činiti, same i prezrene u tihoj dubini naših vrtova? Muškarci se mogu posvetiti poslu u vojsi, politici, ili akademiji; tamo mogu pronaći utehu. Ali nama nije dozvoljeno da učestvujemo u takvim stvarima. Naša fizička slabost i naš odgoj nas sprečavaju u tome. Mi smo obučene da privučemo muškarce; čim nam kosa počne padati preko ramena, naše nas majke uče kako da je vežemo u mirisne trake i ukrašavamo draguljima, ne bi li nas muškarci primetili. Najvažniji posao koji smo ikada naučile je umetnost ukrašavanja; samo zadaci koji od nas nisu isključeni jesu zadaci koji bude našu čulnost i koji nas mame da uživamo u telesnim zadovoljstvima.

Tako se tretiraju žene u Rimu, o bože Galileje. Naše fine dame, čije su utrobe nosile samo heroje i čije su zlatne narukvice bile nuđene otadžbini, nekada su držane u takvoj časti – sada vidi šta je postalo od njih! Danas Požuda ide u krevet na javnim ulicama, a celi muški rod je podiže i nosi trijumfalno pod samim očima plemenitih žena. Ako se tvoji ljudi i dalje drže starih vrlina, o Galijejče, ako tvoj zakon primorava njihova srca da budu verna i njihove slabine da budu čedne – onda munjama obori ovaj nečisti grad, i podigni novu rasu da ovde vlada umesto njih! Ispričala sam ti strahote kojima smo proklete da se suočavamo, sada mi odgovori kroz usta tvog sveštenika. Daj mi malo proroštva da me uteši ili nauči. Sve bih uradila da pobegnem od ovih konstantnih patnji frustracije i besa. Okrenula bih se veštičarenju, uzela udela u strasnim žrtvama, od Erebusa, ako je potrebno, pila otrove, pre nego bi se beznadežno vratila svom usamljenom krevetu i zaludnom žudnjom za osvetom.

Pričala sam sa tvojim bogom, svešteniče; sada mi reci njegov odgovor. Zar nemaš neku Sibilu sa kojom bi se konsultovao? Ili ako znaš neki napitak koji će izazvati ljubav kod muškaraca, ili ugasiti je kod žena, onda mi ga daj – ispraznila bih ga do poslednje kapi, čak iako bi mi creva kao posledicu morala trpeti smrtne muke. Reci mi, stari čoveče, kakvu vrste žrtve bih trebala ponuditi na tvom oltaru? Sumnjaš li da sam bogata? Sumnjaš li da ću održati svoju reč? Žrtvovaću sve ovce i goveda na svojim poljima tvom Hristu; poslaću mu svaku zlatnu posudu iz svoje vile. Želiš li moje ukrase – zlatne filete oko mojih obrva, ili dragulje na mojim cipelama? Rečeno mi je da primate poklone od bogatih i dajete ih siromašnima, i da to pomaže umilostivljenju vaših bogova. Odustala bih od svega da dobijem blaga ili ljubavi ili zaborava”.

“Ti jadna, nesrećna ženo”, odgovori Pamfil. ”Mi nemamo nikakvu moć da ti damo to šta hoćeš. Naš Bog nam ne dozvoljava da pomažemo ljudima koji hoće zadovoljiti svoje telesne strasti; on bi usahnuo naše zle ruke ako bi koristili otrove da usplamtimo ili ohladimo krv koju je postavio da teče ljudskim venama. On je Bog čednosti, njegove sluge se zavetuju da budu čedne, kao što je i on. Oni među nama koji se žene veruju da muškarci trebaju biti jednako verni kao i žene; neverstvo je jednako grešno za oba pola. Samo hrišćani drže tajnu prave i trajne ljubavi. Oni slave samo jednog Gospoda, koji sam sadrži sve vrline. Vi pagani slavite sve poroke u obliku raznih božanstava. Takva božanstva su zli demoni, moje dete; treba ih prezirati i mrziti, a ne poštovati i bojati ih se. Trebala bi se žrtvovati Bogu praštanja, ljubaznosti i čistote; i trebala bi žrtvovati ne jagnjad i junice, već svu svoju žeđ za osvetom, sav svoj tvrdoglavi ponos i sva prazna zadovoljstva svog života”.

“Svo zadovoljstvo i mir je napustilo moj život”, reče Rimljanka, “tako da jedine stvari koje bih mogla žrtvovati tvog bogu jesu moj bes i mržnja – što bih rado učinila ako će mi to obezbediti zadovoljstva koja sam izgubila, i mir koji želim”.

“Moj Bog nikada neće blagosloviti zadovoljstva te vrste. On ih osuđuje i zabranjuje, osim ukoliko nisu žrtvovana u Njegove ime nevidljivim zavetom”.

“Kakvu utehu on onda nudi ostavljenim ženama?”, upita Lea ustajući.

“On širi ruke ka njima”, odgovori hrišćanin. “I poziva ih da pronađu utehu na Njegovim grudima”.

“To je veoma čudna tvrdnja, svešteniče”, reče dama. “I ne razumijem je. Mogu li voditi ljubav sa tvojim bogom, i može li on voditi ljubav sa mnom?”

“Da, dete moje; Bog voli sve nas, jer svi smo mi njegova deca. Kada ljudi napuste jedni druge, On teši one koji pronalaze utočište u Njemu. Ako okusiš Božju ljubav, Lea, videćes da ona nudi tako čista zadovoljstva da ćeš zaboraviti na sva ona zemaljska”.

“Te tvoje mudrosti postaju sve više i više začuđujuće i alarmantne”, reče žena povlačeći se od oltara i delimično otkrivajući lice. “Ljubav bogova je zastrašujuća stvar, stari čoveče! Svi smrtnici koji su se usudili uplesti u nju platili su strašnu cenu. Semela je sagorela do praha od sjaja Jupiterovog lica; Junona je, u svojoj ljubomori, lovila Letonu…”

“Ne govori takve stvari, ti blesavo stvorenje! Izbaci sve te neuke, bezvredne predstave iz svog uma. Istinski Bog se nikada ne savija pod ljudskim slabostima; On nije obučen u telu kao tvoji imaginarni gospodari. Pravo si dete svojih godina, toliko daleko na putu zablude, da više ne znam kojim jezikom da ti govorim. Nemam te vremena sada podučavati. Želiš li postati hrišćanka?”

“Samo ako bih bila ubeđena da će to privesti kraju moju patnju”.

“Mogu ti u Jehovino ime obećati da ćes primiti utehu u ovom životu i velike nagrade u sledećem”.

“Ali kako mogu verovati u tvoja obećanja? Do sada mi nije pokazan nijedan dokaz moći tvog Boga”.

“Da pitam Boga da te ubedi čudima i znacima?”, reče prezviter, više za sebe nego Rimljanki.

“Učini to”, uzviknu ona, “i pašću pred njegove noge”.

“Ne”, odgovori Pamfil. “Tvoja duša je u ropstvu zablude. Ono što te nagodi da tražiš preobraćenje još nije glas Neba; to je glas tvojih strasti, toliko uporan da ne možes čuti šta Bog govori. Slušaj me, ženo: vrati se kući, pokušaj da zaboraviš muškarca koji te je povredio i živi čedno. Posveti sebe životu samoće, odvojenosti i tuge; nudi Bogu svoje nevolje i patnje, i nikada se nemoj umoriti da ih podnosiš. Kada se patnje čine toliko velike da se sa njima nosiš, ne žali se Vesti ili Veneri. Zaboravi takve aveti, klekni i pogledaj u nebo, gde živi Bog vlada, i govori ove reči: ‘O istinski Bože, nauči me da te spoznam i volim, jer ne želim da znam i volim nikog sem tebe’”.

“I onda, kakvo će on čudo učiniti za mene”, upita žena zbunjeno.

“Istina će doći u tvoje srce, ljubav Božje volje će ojačati tvoju dušu, mir će se vratiti tvojim čulima, i ti ćeš biti utešena”.

“Zauvek?”

“Ne. Ljudska bića su slaba i potrebna im je stalna pomoć Neba da bilo šta postignu. Moraćeš se moliti kada god si unesrećena”.

“I biću utešena svakog puta?”

“Ako se moliš svom svojom snagom i svim svojim srcem”.

“I biću hrišćanka?”, upita Lea s rastućom zabrinutošću. “Moj muž bi me izdao – poslao bi me u smrt!”

“Ti progoni će oslabiti; Hrist će pobediti”, reče Pamfil. “U međuvremenu, nemoj se plašiti. Nemoj, još uvek, nikome otkriti svoju novu veru, i moli se tajno u svome srcu nepoznatom Bogu. Uskoro ćeš se i krstiti, a kada postanes hrišćanka više se nećeš plašiti mučeništva. Sada odlazi; ovde si bila dovoljno dugo. Kada počneš da osećas delovanje mojih obećanja, možeš se vratiti u katakombe”.

Sutradan su katakombe bile napadnute, hrišćani su se razbežali i za dve godine izgledalo je kao da je Hristova religija ukinuta u Rimu. Pamfil se vratio u Cezareju, i Eusebije, naoružan savetima svog prijatelja, zamenio ga je u gradu Svetog Petra. Ponovo je okupio stado i otkrio da je ono postalo veće. Vera je porasla tokom svog zatočeništa; istina se širila u mraku, i čak među bivšim progoniteljima bilo je onih koji su sada lomili hleb sa ostalim vernicima.

Jedne večeri, dok se Eusebije šetao gradom Cezara, na putu ka tajnoj kripti u jednom selu, prišla mu je afrička robinja. Pratila ga je dugo vremena i on je pretpostavio da je ona špijun. Bio je na ivici povratka da je spreči u otkrivanju svog odredišta, kada mu ona reče: ”Rimska dama Vas želi videti pre nego umre, u ime Boga od Nazareta. Pođite sa mnom; i ne plašite se, jer Vaš Bog je sa nama”.

Eusebije pođe za njom. Kako je noć pala, prošao je kroz bezdan mračnih senki i beše doveden do Leine strane. Rimska dama, u svojoj ljubičastoj haljini uzdigla se na krevetu od slonovače i jedva čujnim glasom upitala: “Jesi li ti Eusebije, Pamfilov prijatelj?”

“Ja sam”, odgovori sveti čovek.

“Onda priđi i krsti me”, reče dama na samrtnoj postelji, “jer želim iskazati svoju veru nepoznatom Bogu pre nego umrem. Dve godine sam plakala, molila mu se i zvala ga da mi pomogne. Prebrodila sam svoju patnju, i suze me više ne bole – baš kao što je Pamfil obećao. Živela sam na način koji mi je rekao; odustala sam od zadovoljstava, cirkusa, karnevala i hramova nemoćnih bogova. Kad god sam se osećala mučna gubitkom tih jadnih zadovoljstava povlačila sam se u tihu dubinu svog vrta i molila se, i svaki put čudan osećaj zadovoljstva, divan osećaj mira bi me preplavio. Nikada nisam bila u mogućnosti da izvučem neku pouku iz vaših misterija, koja bi značila otkrivanje jednog od vas progonima, pa sam ostala da čekam bolju priliku. Ali smrt će me lišiti te sreće. Ja umirem – umirem u miru, sa nadom da ću videti tvog Boga, jer sam učinila ono što mi je Pamfil rekao; molila sam se svom svojom snagom i svim svojim srcem. Uvek sam se molila, onako kako me je on učio: ‘O istinski Bože, nauči me da te spoznam i da te volim’”.

Dok su ove reči prelazile preko Leinih usana, bledi veo smrti počeo se širiti preko njenog lica. Eusebije prosu svetu vodu preko njenog čela, i reče joj:

“Neka te sam Gospod u raju nauči ono što nikada nisi naučila na zemlji! Iskreno srce i život pokajanja su istinske forme krštenja koje On zahteva dok smo ovde”.

Lea se počela smešiti. Robinja koja ju je čuvala, divila se slavnoj lepoti vidljivoj na njenom licu, i požurivši donese joj ogledalo od poliranog gvožđa, naivno rekavši: “Nemoj se bojati što ćes umreti, gospodarice; pogledaj, vidi, sva svežina se vraća tvom licu – tvoje oči blistaju, tvoje se usne rumene. Bog Galileje je za tebe izveo čudo. Da te muškarci sada mogu videti, ostavili bi sve druge žene i priklonili se tebi ‘mesto njima. Ustani i zatraži svoja kola, dok ti ja vežem i ukrasim kosu. Sam Cezar bi se u tebe sada morao zaljubiti”.

Lea pogleda u odraz na površini blistavog metala, potom, spuštajući svoju umornu ruku, reče: “Ako me je Bog Galileje povratio u život, ne bih se vratila među muškarce. Ne bih želela ovu lepotu, obnovljenu Njegovom misterioznom ljubavlju, da postane pokvarena nagrada bilo kog smrtnog podsmevača. Ja osećam da umirem – da idem nazad kući neprolazne lepote, koju božanski Platon zove vrhovno dobro. On je takođe verovao da je izvor ljubavi i savršenstva na nebu. Reci mi, svešteniče: voda koju si sipao preko moje glave, nije li to simbol večne fontane na kojoj ću ugasiti svoju žeđ?”

“Da, dete moje”, odgovori prezviter.

Govorio joj je o iskupljenju i nadi, gledajući je kako umire sa osmehom na usnama. Mir koji je pronašla u posvećenosti nepoznatom bogu, i spokoja u svojim poslednjim trenucima, ostavio je takav utisak na crnu robinju, koja je pratila Eusebija do hrišćanske kripte gde će prigrliti religiju boga koji teši ljubavnike i otkupljuje robove.



Priredio i preveo: Luka Nešković

Jan Borm,.o putopisu, putničkoj književnosti ...

Na osnovu količine kritičke pažnje i brojnih odrednica za putničku književnost skorijeg datuma, s pravom se može postaviti pitanje da li kritičari raspravljaju o istom predmetu. U širokom repertoaru upotrebljavanih termina nalaze se i „putopisna knjiga“, „putnički narativ“, „crta s puta“, „putnički memoari“, „putopisna pripovetka“, „putopis“, „meta-putopis“, „putnikova priča“, „dnevnik putovanja“ ili samo „putovanja“ [Putоvanja sera Džona Maldevila – The Travels of Sir John Mandeville]; dok se u drugom ogranku nalaze „putnički spisi“, „putnička književnost“, „književnost putovanja“ i „putopisni žanr“. Iako ne poričem validnost niti jednog od ovih termina, očigledno mnoštvo njihovo nameće pitanje: šta mi, u stvari, podrazumevamo pod putopisom i putničkom književnošću? U žanrovskom smislu daleko smo od jasnog odgovora, kako primećuje i Tim Jangs u svojoj studiji Travellers in Africa:

Putnička književnost nastaje iz drugih literarnih oblika i na njih povratno utiče.
Nastojanje da se odrede granice između ovih različitih formi pokazalo bi se kao
nemoguće, pa bih povodom takvih pokušaja bio vrlo skeptičan.1

Stoga, glavna stvar koju treba utvrditi jeste da li je putnička književnost uopšte žanr. Nastojaću da dokažem kako ona to nije, već da je u pitanju kolektivni termin koji obuhvata raznovrsne tekstove s tematikom putovanja, bez obzira da li su preovlađujuće fikcionalne ili nefikcionalne prirode. Ovo znači da terminima putopisna knjiga [travel book] ili putopis [travelogue], sa ekvivalentom na francuskom jeziku récit de voyage, i na nemačkom – Das Reisebuch ili Der Reisebericht, označavamo kategoriju tekstova koji su sastavni deo putničke književnosti [travel writing]. Pokušaću da ilustrujem ove ideje sagledavanjem hibridnoga karaktera putopisa i putničke književnosti, zatim uloge fiktivnog i referencijalnog u putopisu, kao i u drugim mimetičkim ostvarenjima. Najzad, želeo bih da istaknem da je kod putničkih spisa literarnost uvek prisutna, te da je sasvim primereno termine književnost putovanja ili putnička književnost shvatiti kao sinonime sa terminom putnički spisi.


Putnička književnost kao hibrid

Problematičan status putničke književnosti, kao i termina korišćenih za njeno označavanje, postaće očigledan onoga trenutka kada pokušamo da je definišemo. Pišući o putopisu, Meri Bejn Kembel napominje: „Ovo je žanr komponovan iz drugih žanrova, pri čemu je i sam snažno doprineo genezi modernog romana i preporodu autobiografije.“2 Drugim rečima, izgleda da putopis ne pripada niti jednom žanru posebno, što ne ukida mogućnost da bude žanr za sebe, na šta Kembelova takođe upozorava.3 Jer, može se tvrditi, kao što to čini Ženet, da je „mešanje ili nepoštovanje žanrova – žanr po sebi“.4 S druge strane, čini mi se vrlo problematičnim da se putnička književnost posmatrakao žanr. Za primer navešću predstavu Cvedera fon Martelsa o putničkoj književnosti:


Iako se ispostavlja da je teško utvrditi tačne žanrovske granice za putničke spise,
jer oni se u pogledu svojih izražajnih oblika čine neograničenim, ipak se
načelno razume šta ovaj žanr obuhvata. Kreće se u rasponu od primera koji se
ne dovode u pitanje, kao što su vodiči, planovi putovanja i maršrute, a možda
i mape, do manje restriktivnih izveštaja s putovanja kopnom ili morem kao što
su opisi iskustava u tuđini. Pojavljuju se kako u proznoj tako i u poetskoj formi,
a često su deo istorijskih i (auto)biografskih dela.5




    Ako neki kritičari putopis smatraju žanrom za sebe, drugi ga, naprotiv, vide kao deo većeg žanra. Pol Fasel tvrdi da su putopisi „podvrsta memoara u kojima autobiografski narativ nastaje iz govornikovog susreta s udaljenim i stranim činjenicama, pri čemu narativ konstantnim upućivanjem na stvarnost – za razliku od romana ili romanse – proklamuje svoju doslovnu pouzdanost“.6
Međutim, iako sve putopisne knjige jesu autobiografske u izvesnom stepenu, nije nužno da putnici pruže i retrospektivni pregled sopstvenog života na način jednog biografa.7 Osim toga, čitanje putničkih izveštaja na ovaj način redukuje mogućnost imaginativnog čitanja tekstova (ili čitanja imaginativnih tekstova), onih koji se na prvi pogled ne uklapaju u putopisni modus, kao što su Konradovo Srce tame (1899/1902), Melvilov Mobi Dik (1851) i Darvinovo Putovanje jednog prirodoslovca oko sveta (1839).

  Međutim, mora se postaviti i pitanje: da li Srce tame ili Mobi Dik, ili bilo koje od brojnih takvih dela, mogu biti označena kao putopisna knjiga ili putopis? Konradova novela ima poreklo u putovanjima autora (kao što su i Melvilova iskustva s palube oblikovala njegove spise), ali bilo bi preterano tvrditi da referencijalni pakt na preovlađujući način određuje Srce tame. 8 Upravo dominacija sporazuma o referencijalnosti, uspostavljenog između teksta i čitaoca, za autore kao što je Pol Teru, predstavlja ono što određuje putničku književnost:

Razlika između putničke književnosti i fikcije jeste razlika između zabeleženog
okom i otkrivenog imaginacijom. Fikcija je čisto zadovoljstvo – prava je šteta
što nisam mogao da izmislim putovanje kao fikciju.9

     Teruova opaska zaslužuje komentar. Prvo, čini se opravdanim na isti način govoriti o zadovoljstvu u putničkoj književnosti kao i o zadovoljstvu u fikciji, bilo da je reč o njihovom stvaranju, bilo o recepciji. U prošlosti putopis je bio čitan koliko radi edukacije, toliko i zarad uživanja, što je činjenica koja i danas.10 Drugo, Teruovu tvrdnju da u svom delu The Great Railway Bazaar beleži samo ono viđeno okom ne treba prihvatiti doslovno. Na posletku, valjalo bi ukazati na neizbežan element fikcije u prenošenju razgovora ostvarenih u toku putovanja. Teru, kao i drugi autori, koristi fikcionalne tehnike na način koji je svojstven savremenom putopisu:11 naime, kritičari su istakli upotrebu „slobodnog neupravnog govora, sceničnih konstrukcija, pripovedanja u sadašnjem
vremenu, prolepsi, ponovljivu simboliku itd., u faktualnim narativima“.12 Najzad, problematično je i Teruovo jasno razdvajanje putopisa i fikcionalne književnosti. Za to će nam biti dovoljna tri primera. Ekstenzivni dijalozi u putopisima samo su jedan od načina da se ostvari scenična konstrukcija
(fikcionalna tehnika koju pominje Dejvid Lodž). Osim toga, putopisi mogu da uključe fikcionalne narative, priče i mitove; i obrnuto – dokumentarnost i diskurzivnost, pa i istorijski događaji mogu biti korišćeni u romanima (na primer, u istorijskom romanu).
       Drugi savremeni pisac, Džonatan Raban, odredio je putničku književnost na sledeći način:

Putnička književnost kao literarna forma odlikuje se notorno primitivnim gostoprimstvom,
gde će različiti žanrovi, najverovatnije, završiti u istom krevetu.
Ona sa jednakim gostoljubljem prihvata privatni dnevnik, esej, kratku priču,
pesmu u prozi, grubu belešku i salonski razgovor. Nesputano kombinuje narativno
i diskurzivno pisanje.13



Rabanovo određenje govori u korist slobodnog mešanja različitih vrsta pisanja unutar kategorije putničke književnosti. Ono je zato i gipkije od Teruovog, prevazilazeći predstavu o jasnim granicama između fikcionalnog i nefikcionalnog (teško održivu predstavu u slučaju mnogih tekstova), ali Rabanovo određenje takođe dopušta da istom odrednicom putničke književnosti označimo i Mobi Dika, sa njegovim bezbrojnim referencijalnim segmentima, kao i Četvinovo delo U Patagoniji (1977), koje se završava nizom adaptiranih priča Čarlija Milvorda. Međutim, i Rabanova definicija pretpostavlja da su termini putopis i putnička književnost istoznačni. Meni se, pak, čini da upravo tu nastaje problem, jer čitanja (i čitalačka očekivanja) u susretu sa Mobi Dikom i Četvinovim putopisom nisu identična. Čitalac ne pretpostavlja da je Kapetan Ahab ličnost koja je zaista postojala, za razliku od pripovedača U Patagoniji, koji očigledno jeste. Ili, potvrdimo tezu još jednim primerom: smatram da se Guliverova putovanja ne čitaju na jednak način kao A New Voyage Round the World Vilijama Dampjera.14 Prvo ostvarenje zaista može parodirati drugo a da čitalac Sviftovom fiktivnom pripovedaču – Guliveru – ne dodeli isti ontološki status kao i britanskom putniku Vilijamu Dampjeru (165?-1715), bez obzira na činjenicu da se Guliver sãm proglašava za Dampjerovog rođaka.15 Ipak, i Sviftov roman i Dampjerov putopis mogu se proučavati unutar istog okvira putničke književnosti.

O oblicima i hibridnim žanrovima

Koliko god dogmatsko razlikovanje fikcionalnog i nefikcionalnog narativa predstavljalo stranputicu, čini se korisnim, makar u ovom kontekstu, razlikovati putopis i putničku književnost, s obavezom da se objasni šta se tim terminima podrazumeva. Jedan od puteva da se to učini jeste da se istraže dominantni aspekti određenog dela ili žanra, što je ideja koju je predložio Hans Robert Jaus: „Uvođenje dominante koja organizuje sistem jednog složenog dela omogućiće transformaciju tzv. ’mešovitih žanrova‘ u metodološki produktivnu kategoriju.“16 Dakle, kada se određeni žanrovi sastoje iz mešavine različitih žanrova i oblika pisanja, njihov identitet može se definisati na osnovu dominantnih aspekata. Ova ideja nam, tako, dozvoljava i pokušaj da definišemo putopis kao: bilo koji narativ obeležen nefikcionalnom dominantom, koji kazuje (gotovo uvek) u prvom licu o putovanju ili putovanjima, za koja čitalac pretpostavlja da su se zaista dogodila u [empirijskoj] stvarnosti, smatrajući ili pretpostavljajući da su autor, narator i glavni lik jedno, tj. da su identični. Svakako, pokušaj da se identifikuje koji bi element datog teksta bio nefikcionalne prirode, a koji ne, bio bi suviše pretenciozan. Ipak, prema Jausovoj teoriji, bilo koje delo, ma kako originalno, „pretpostavlja prethodnu informaciju ili orijentaciju očekivanja prema kojoj će njegova originalnost biti merena“.17 Drugim rečima, čitalac ima svoj sopstveni horizont očekivanja. Kada je u pitanju putopis, čitalac će pretpostavljati da je autor dominantno usredsređen na izveštaj sa putovanja koje je zaista doživeo. U slučaju kapetana Kuka njegova maršruta može se pratiti korak po korak do te mere da je moguće ponoviti isto putovanje. Kada je Dampjer u pitanju, to bi bilo znatno teže jer njegovo delo sažima dvanaest godina putovanja oko sveta. A što se tiče nekih savremenih autora, ovaj pokušaj bio bi sasvim nemoguć, jer je mnoštvo tih putovanja predstavljeno na diskontinuiran način. Tako je i sa
Četvinovim putopisom U Patagoniji, tako i sa Coasting Džonatana Rabana (1986). Bez obzira na ovu okolnost, čitalac i dalje pretpostavlja da su i Četvin i Raban stvarno preduzeli svoja putovanja. Drugim rečima, nefikcionalna dominanta putopisa nalazi se, zapravo, u čitalačkoj pretpostavci da je tekst koji čitaju preovlađujuće nefikcionalan. Pri tome se mora istaći da je mera, u kojoj čitalac očekuje da je putopisac dužan da piše u nefikcionalnom modusu, varirala tokom istorije ovog žanra. Tako Pol Fasel primećuje: „U XVII stoleću na putopis je obično gledano kao na spremište predivnih laži, zbog čega je 1630. kapetan Džon Smit, prilikom objavljivanja svog dela Istinita putovanja.
Avanture i proučavanja kapetana Džona Smita [The True Travels. Adventures and Observations of Captain John Smith], osetio obavezu da naslovnu imenicu ’putovanja‘ dopuni atributom ’istinit‘.“18 Situacija je bitno drugačija danas kada nema otpora fikcionalnim tehnikama. Kakav god da je slučaj, vratimo li se na predloženu definiciju putopisne knjige ili putopisa, izgleda da nam ona dozvoljava da Kolumbov Dnevnik sa plovidbe pročitamo kao izveštaj s putovanja koje se stvarno dogodilo i proizvelo enormne posledice, pri čemu moramo imati svest o tome da ovaj tekst, kao deo imperijalističke strategije, neprekidno naglašava – preuveličava čak – određene aspekte. S druge strane, naša definicija omogućava nam da putničku priču Istinite pripovesti Lukijana iz Samosate ne prihvatimo zdravo za gotovo. Pripovedač najavljuje na samom početku ovog spisa: „Kako sam, zahvaljujući sopstvenoj taštini, bio željan da predam nešto potomstvu, a nisam morao biti prikraćen za privilegije pesničkih sloboda; i kako, bez preživljenih avantura od značaja, nisam imao ništa istinito da ispričam – preduzeo sam se laganja.“19 Nakon ovoga, njegovo putovanje odvešće ga pravo na mesec.

     Značenje termina navedenih u uvodu ovog ogleda napokon je dovoljno konkretizovano da se sada pojavljuju u nešto jasnijem svetlu. Uzmimo samo jedan primer: možemo se pitati da li su putopis i putopisna knjiga sinonimi, kao što je predloženo. Ponuđeno slobodnije značenje putopisa [„travelogue“] kao putničkog narativa, u odnosu na značenje istoimene odrednice u Oksfordskom rečniku engleskog jezika kao „filma ili ilustrovanog predavanja“, omogućava da se tekst Marka Pola nazove putopisnom knjigom ili putopisom. Ali, šta ako je teza Frensis Vud da je Marko Polo veći deo svog narativa izmislio, u stvari, tačna?20 Da li se i u tom slučaju njegov narativ može nazvati putopisnom knjigom (ili putopisom)? Smatram da se to može učiniti, ali je onda neophodno pojasniti da je najverovatnije reč o fikcionalnom putopisu. S druge strane, za delo Vilijama Goldinga Rites of Passage (1980) ne može se reći da je putopis, a da se pritom ne doda da je reč o romanu i da je, tako, prvenstveno fikcionalnoga karaktera.
     Ovde bih otišao korak dalje. I u Goldingovom i u Polovom narativu tematski preovlađuje putovanje, a izgleda da upravo tematski aspekt može poslužiti da se istakne šta se to podrazumeva pod putničkom književnošću. Francuska kritika pravi razliku između termina récit de voyage i littérature de voyage, kao što nemačka kritika diferencira Reisebuch ili Reisebericht (putopisni izveštaj), s jedne, i Reiseliteratur, s druge strane. I Francuzi i Nemci, dakle, prave razliku
između putopisa ili putopisne knjige kao žanra (récit de voyage – Reisebuch ili – bericht), s jedne strane, i, sa druge, putničke književnosti (la littérature de voyage – Reiseliteratur), kao objedinjujuće tematske kategorije (a ne žanra) koja uključuje kako nefikcionalna, tako i fikcionalna ostvarenja. S obzirom na francuske i nemačke termine, želeo bih da predložim slično razlikovanje između
putopisa ili putopisne knjige kao preovlađujuće (ili pretpostavljeno) nefikcionalnog žanra, i putničkih spisa ili putničke književnosti (književnosti putovanja) kao objedinjujuće oznake za tekstove čija je glavna tema putovanje. Tako se Discovery Voltera Relija može smatrati delom iste grupe tekstova, okupiranih prvenstveno putovanjem, kao što su Odiseja, Beovulf, Put hrišćanina [The Pilgrim’s Progress], Robinzon Kruso ili, u skorije vreme, neke priče i knjige Džeka Londona, The Road to Oxiana Roberta Bajrona, kao i dela savremenih putopisaca kao što su Džonatan Raban i Redmond O’Henlon. Ostaje još da se vidi u kojoj meri tekstovi određeni dramskim modusom (drama) mogu biti smatrani putničkom književnošću ili putničkim spisima i koji komadi bi se uopšte mogli posmatrati na taj način. Kao jasan primer, koji potvrđuje pretpostavku, može poslužiti Bura, jer tretira temu putovanja, a veliki broj tropa karakteristič- nih za putničku književnost može se prepoznati u ovom Šekspirvom komadu.21

O različitim načinima predstavljanja putovanja


     Ako je tako, u gornjoj listi primera može se prepoznati i ono što su neki francuski kritičari imenovali kao književnost „s puta“ ili „putujuću književnost“.22 Drugi, kao što je Etjen Rabate, pokušali su da žanru récit de voyage odreknu književni status jer mu, navodno, nedostaje književne energije:
Činjenica da su putopisi izrazito stereotipni jeste prvenstveno problem pisanja
(a ne objektivne stvarnosti) koji izvire iz središnje putopisne greške: kako svet
treba predstaviti kakav jeste, tamo nema transformacije, nema angažovanja literarne
energije. Najbolji među njima teže tek „stilskoj“ nijansi. 23

     Tamo gde Rabate dozvoljava da tek par stilskih efekata budu skromna garancija tome da i putopisi pripadaju književnosti, neki anglo-američki kritičari tvrde kako stil određenih putopisaca ide predaleko u manipulativnosti, kao što to Dejvid Tejlor prepoznaje kod Četvina:

Četvinovska konvencija jeste da elidira posebnost, nasuprot postkolonijalnom
insistiranju na otvorenom prepoznavanju kulturnih razlika. Tehnika, koja se
odlikuje oštrinom u predstavljanju objekata, jeste uznemirujuće reduktivna u
predstavljanju ličnosti, koje nisu ispraćene konekstualizacijom ili životnom pričom...
Stil, toliko posvećen estetskoj čistoti, ne može a da ne razotkrije svoju
ekstremnu manipulativnost.24

Koliko su Tejlorova zapažanja u vezi sa Četvinovim predstavljanjem ličnosti tačna, ovde se može postaviti kao sporedno pitanje. Međutim, sasvim je očigledno da Četvin ne pokušava da piše narativnu etnografiju,25 kao što bi to uradili određeni antropolozi. Na primer, evo kako Žan Malori u svojoj duhovnoj autobiografiji Hummocks opisuje predstavljanje „svesti Drugog“ – severno- grenlandskih Inuitã s kojima je boravio tokom 1949-50. Cilj je „da se razotkrije unutrašnja svest, suština i skrivena veličanstvenost ovih veoma jakih ličnosti“, pri čemu dodaje:

Svako koherentno razumevanje društva počiva na... opservaciji učesnika, koja
razotkriva najsuptilnija skrovišta... Čoveka i života. Tihe trenutke, gestove,
male i najneznatnije činjenice, koje samo svakodnevno istraživanje može da
sakupi, činjenice koje brišu predrasude, dovodeći u pitanje generalizujuća stanovišta.26

Vratimo li se različitim određenjima putopisa, evo onog koje je ponudio Žan Rudo. Model na kojem je zasnovano jeste put Andrea Žida u Kongo:

Putopis je diskontinuiran. On podređuje delove teksta koji se međusobno 
razlikuju u tonu... Tekst je stratifikovan: sastoji se iz različitih slojeva glasova,
rečnika (opisi variraju u vrsti: pejzaži, opisi naselja, odeće, delatnosti) i stila...
Putopis kombinuje heterogeno (koristeći istovremeno oblik memoara, dnevnika
i pisma) i disparatno. Putopis teži mozaiku.27



Manjak sistematičnog predstavljanja svesti Drugog može se uočiti u određenim putopisima, ali, ako prihvatimo Rudoovu analizu makar delimično, primetna će biti i različitost ciljeva putopisa i narativne etnografije. Poređenje Rabateovog komentara putopisa uopšte i Tejlorovih primedbi Četvinovom delu učiniće očiglednim da Rabate kritikuje žanr zbog nedostatka literarne energije, a Tejlor primećuje njen višak, dok Rudo mozaičnost postavlja kao osnovni strukturni princip ovoga žanra. Čini mi se da jedan deo rasprave u vezi sa tim šta putopisu polazi za rukom, a šta ne, počiva na pogrešno shvaćenoj ideji o mimetičkim procesima u narativima. Zaista, Aristotelov koncept mimezisa izgleda da se uvek iznova primenjuje na oblast fikcije, iako njegova Poetika govori o tome da je preobražavajuća energija mimezisa ili predstavljanja zastupljena u svakom narativu, bez obzira da li je on preovlađujuće fikcionalan ili ne. Ja kao prevod za mimezis koristim termin predstavljanje,
prema skorašnjem francuskom prevodu Aristotelove Poetike, 28 gde prevodioci tvrde da je predstavljanje tačniji prevod za mimezis nego li reč podražavanje, tradicionalno korišćena u ranijim francuskim prevodima ovog spisa.29 Kada je o narativima reč, primetno je da Aristotel smatra da je proces mimeze („predstavljanje“ je termin korišćen i u engleskom prevodu koji ću citirati) na delu u
narativima bilo koje vrste: „Kako je pesnik, poput slikara ili bilo kojeg tvorca slika, mimetički umetnik, on mora da predstavlja, u bilo kojem slučaju, jedan od tri predmeta: stvari koje su bile ili jesu, stvari koje ljudi govore ili misle; stvari kakve treba da budu.“30 Prema Aristotelu, dakle, koncept se mimezisa ne primenjuje samo na fikciju, već i na nefikcionalno područje („stvari kakve
su bile ili jesu“). Tako je i Žerar Ženet predložio „da pojam narativa može obuhvatiti, bez ikakvih štetnih posledica, sve oblike literarnog predstavljanja“.31 Šta više, on ističe da su sasvim fikcionalni tekstovi ili, pak, u potpunosti nefikcionalni tek teorijske konstrukcije koje ne korespondiraju ni sa jednim postojećim tekstom. 32 Drugim rečima, u narativima se ne može izbeći mimezis. Zato je mimezis po definiciji na delu u svakom putopisu, a time i još obuhvatnije – na području putničke književnosti. Izgleda da o tome govori i V. S. Najpol kada opisuje svoje skorašnje knjige:

Moje knjige moraju se nazvati „putničkom književnošću“, ali bi to moglo i da
obmane, jer su u ranija vremena takve spise, u suštini, stvarali ljudi opisujući
putničke pravce na kojima su se našli... Ono što ja činim sasvim je drugačije. Ja
putujem na zadatu temu. Putujem da bih istražio. Ja nisam novinar. Sa sobom
nosim darove simpatije, posmatranja i radoznalosti koje sam razvio kao imaginativni
pisac. Knjige koje sada pišem, ova istraživanja, jesu zaista konstruisani
narativi. Tu je priča o po putovanju, a sa njom je tu i mnogo malih narativa koji su
deo ovog većeg.33

    Ovde je diskutabilno je da li su putnički spisi ranije bili u suštinskoj vezi sa opisivanjem putničkih pravaca. Bez obzira na to, Najpol ponovo upućuje na ulogu mimezisa u svojim navodno nefikcionalnim delima, a njegovo zapažanje dobro ilustruje naš problem. Mogli bismo još dodati da bi neki kritičari takođe doveli u pitanje da li Najpolov stil ima, između ostalog, i obeležja
literarnosti.34
    U svakom slučaju, nemoguće je zanemariti književnu dimenziju putopisa.35 Mišel Morel pokazao je da je literarnost izraz dinamičke uloge individualnog stila.


Stil baca svetlo na individualno reaktiviranje žanrovskog sistema. 
To je njegova individualna dimenzija. Istovremeno, stil baca svetlo 
na istorijske karakteristike sistema, važeće u trenutku pojavljivanja dela.
To je njegova kolektivna
dimenzija.36 


    U svom najdinamičnijem vidu, stil je individualan i u određenoj meri suprotstavljen žanrovskim normama.37 I pored toga, niti jedan skup takvih normi ne garantuje da je literarnost prisutna u bilo kom proizvodu određenog žanra. Na osnovu ovoga moglo bi se zaključiti da putopis nije ni više, ali ni manje književni žanr u odnosu na bilo koji drugi. Ima čak mišljenja da romaneskno prethodi bilo kojem putovanju, pa tako i putopisu, kao što to tvrdi Žan-Didije Urben u Secrets de voyage: „pogrešno je umanjiti značaj romanesknog i uopšte priprovednog programa kao porekla putovanja, bilo kojeg putovanja, i postavljati pitanje ne samo njegovog prisustva, već i efikasnosti“.38 Prilikom govora o tome kako je Gevin Jang išao Konradovim stopama, Urben primećuje: „nudeći da se praćenjem ponovo razotkrije romaneskna strana realnog koju je izumeo neko drugi, Jang poziva na put ne toliko fizičkim prostorom, koliko prostorom priče.“39 Moglo bi se reći da je ovaj tip putovanja i putopisa obeležje naše savremenosti. Međutim, primetno je da književna upućivanja na druge putničke narative karakterišu i putopis i putničku književnost već dugo vremena, počev od Odiseje. Iz tog razloga Urben i primećuje kako Jangov čitalac „postaje namernik kroz fabulu, putnik koji putuje pričom“,40 kao što putnik putuje kroz priče drugih putnika. Prema Urbenu, na izvoru svakog putovanja nalazi se „priča, ili drugo putovanje, pa još jedna priča... Ukratko, postoji posrednik čežnje, model koji treba prevesti i koji informiše nečije postupke i snabdeva nečiji diskurs“.41 Drugim rečima, preobražavajući čin mimezisa prisutan je u putovanju od njegovih početaka i ostaje prisutan do krajnje tačke, ili crte, putopisne knjige.42

     U vezi sa ovom temom zanimljiv je slučaj čuvene francuske edicije Terre Humaine, koju je 1955. pokrenuo Žan Malori svojim prvencem Poslednji kralj Tule.43 Uređivačka politika serije istakla je u prvi plan važnost narativa i ulogu mimetičkih postupaka prilikom predstavljanja iskustva. Pjer Oregan je u svojoj skorašnjoj studiji analizirao, između ostalog, stil određenog broja naslova iz ove edicije.44 On izdvaja sledeće prepoznatljive karakteristike: pripovedanje u prvom licu, „odbijanje akademskog žargona i modusa argumentacije svojstvenog profesionalnoj antropologiji, upotrebu narativa i lični angažman autora“,45 odnosno „raširenu upotrebu prvog lica, scenično predstavljanje sopstva, uključujući neuspehe, i upotrebu narativa“.46 Cilj edicije bio je „uskladiti etnografiju i čitaočeve emocije“.47 Oregan, u meri u kojoj je to zahtevao problem predstavljanja Drugog, komentariše i podelu na fikcionalno i nefikcionalno, kao i dogmatske pokušaje da se oponiraju diskurzivno pisanje i fikcija, ističući da Terre Humaine objavljuje različite vrste spisa, uključujući životopise, putopise, pripovednu etnografiju i fikciju:

Činjenica da edicije kao što je Terre Humaine objavljuju romane može biti
iznenađenje i zaslužuje određeno razmatranje. A zašto ne romane? Zašto na
samom početku isključiti romanesknu fikciju, odričući joj dimenziju dokumentarne
istine? U ime široko rasprostranjene predrasude da postoji jasna barijera
između etnografskog, sociološkog i istorijskog narativa, s jedne, i fikcionalnog
dela, s druge strane. Kao da su prvi u potpunosti predodređeni za istinu. U pitanju
je uvreženo predubeđenje koje ignoriše sledeće tri činjenice:
− da etnografski narativ nosi jasna obeležja proučavaoca i ograničenja datog
perioda;
− da takozvani dokumentarni narativ jeste rezultat klasifikovanja i uređivanja
činjenica, i da uprkos njegovoj intelektualnoj iskrenosti i staranju za naučni
pristup, hermeneutička vrednost njegova ostaje diskutabilna;
− da se ne ostvaruje transparentnost između subjekta pisanja i njegovog predmeta.
Nesumnjivo, čitanje Balzaka podučiće nas jednako, ako ne i više, o postrevolucionarnom
društvu, koliko to čine danas zaboravljeni povesničari tog
doba.48

   Oregan smatra da se politika Terre Humaine sastoji u izdavanju tekstova koji za cilj imaju „obaranje lažne dihotomije između subjektivnog i objektivnog“.49 Naravno, može se postaviti pitanje u kojoj meri individualna dela mogu to da učine, ali ideja je svakako zanimljiva u kontekstu naših razmatranja o putopisu. Autorski stil, predstavljajući (pa i podražavajući) iskustvo, istovremeno ga transformiše i manipuliše njime. Kao što smo videli ranije, proces transformacije je neminovnost. Ovo navodi Oregana da jedan od najpoznatijih naslova edicije – putopis L’ Été grec50 Žaka Lakarijera – prokomentariše na sledeći način:

I Žak Lakarijer jasno pokazuje svoju tačku gledišta: on hoće da predstavi drugačiju
Grčku – iz delova i odelitu; svakodnevnu, popularnu Grčku nasuprot
onoj ruševnoj iz udžbenika. Sa tvrdnjom da je unutrašnja Grčka istinitija od
impersonalne Grčke istoričara i sociologa. Ovde su, kao i kod Tezigera, posmatranje
i otkrivanje utkani u lični itinerar, uhvaćeni u mrežu sveprisutnog Ja.
Putnik, tako, ne prikazuje Grčku, on predstavlja svoju Grčku. 51

Uzgred, Četvin takođe ima za cilj da pokaže svoju Patagoniju, pre nego li Patagoniju. Neki čitaoci smatraće ovo problematičnim činom zaposedanja, a jasno je da Četvinova odluka da (u značajnoj meri) izostavi politički kontekst svog putovanja za Argentinu tokom 70-ih proizvodi dodatne komplikacije.52 Sve ovo je izrečeno ne bi li se razmotrili različiti žanrovski pristupi putopisu i putničkoj književnosti u anglo-američkoj i francuskoj kritici, što je i bio glavni zadatak ovog ogleda. Upečatljivo je to u kojoj meri je putopis kao žanr kritikovan iz veoma različitih, često čak i suprotnih razloga.
       Ukoliko je bilo neophodno da se odredi prostor putopisne knjige i putopisa unutar oblasti putničke književnosti ili književnosti putovanja, nužno je istaći i to da putopis kao žanr kombinuje različite oblike pisanja, neprekidno prelazeći na područje drugih žanrova. Kada je u pitanju objedinjujuće značenje dato putničkoj književnosti, ono nam pomaže da se uspostave bezbrojni
intertekstualni odnosi između raznovrsnih narativa, koji ne moraju pripadati istom pripovednom modusu, ali koji zato dele, da parafraziramo Nortropa Fraja, isti arhetip putovanja kao vida potrage.53 Kao što je pokazano, komparativni uvidi između Guliverovih putovanja i Dampjerovog Novog putovanja, ili Konradovog dnevnika i njegovog Srca tame, jesu metodološki produktivni
jer uzimaju u obzir intertekst čije komponente variraju u zavisnosti od žanra.

       Bez želje da završimo u sentimentalnom tonu, možemo se pozvati na Sterna i njegovog Smelfungusa, stvorenog sa ciljem da replicira na Smoletovoj personalnoj smesi pogrda na račun Francuza.54 Pronašavši ime za nešto što je, bez sumnje, postojalo i ranije, a to je – sentimentalno putovanje, Stern je svojim tekstom inicirao bezbroj tzv. sentimentalnih putopisa, među kojima je
jedan od najpoznatijih Travels into the Interior of Africa (1799) Mango Parka. Povodom ovog dela Meri Luiz Prat istakla:

Iako je, svakako, mogao da učini tako, Mango Park nije pisao priču o geografskom
otkriću, proučavanju ili plenidbi, već narativ o svom ličnom iskustvu i
pustolovini. Pisao je, pišući sebe, ne kao čoveka nauke, već kao sentimentalnog
junaka.55

Ovde se nalazi i srž našeg problema. Koji oblik putničke književnosti će neko praktikovati, zavisi od toga koja vrsta pisca on jeste ili želi da bude. Iako smatram problematičnim da se putnička književnost odredi kao žanr, nadam se da sam pokazao kako je to upotrebljiv pojam u okviru kojeg je moguće razmatrati i porediti višestruke prelaze iz jedne vrste pisanja u drugu, a u određenim slučajevima, iz jednog žanra u drugi. Na kraju, želim još jednom da progovorim u prilog tezi kako putopisni žanr odlikuju „gipke i pokretne granice“,56 koje su, zapravo, manifestacija „notorno primitivnog gostoprimstva“, kako je Džonatan Raban sasvim prikladno opisao putničku književnost.


Sa engleskog preveo:
Aleksandar M. Kostadinović2
Univerzitet u Nišu
Filozofski fakultet
Departman za srpsku i komparativnu književnost

________________________


fus note u originalu :
izvor