David Mitchell, Atlas oblaka

Pacifički dnevnik Adama Juinga



Četvrtak, 7. novembar

     S onu stranu indijanskog seoceta, na pustu žalu, naiđoh na sveže stope. Kroz natrulu morsku travu, morske kokose i bambus, stope me odvedoše svome tvorcu, belu čoveku u podvrnutim čakširama i koporanu, s negovanom bradom i prevelikim cilindrom, koji je čajnom kašičicom prečešljavao tamni pesak tako usredsređeno da me je primetio tek kad ga nazvah sa deset koraka.
I tako se zbi da se upoznah s doktorom Henrijem Gusom, lekarom londonskoga plemstva. Nisam se začudio njegovu poreklu. Ako gdegod i ima dovoljno osamljena timora ili dovoljno zabačena ostrva na kome čovek može proboraviti a da ne nabasa ni na jednog Engleza, takva nema ni na jednoj karti koju sam dosad video.

    Je li doktor štogod zagubio na toj čemernoj obali? Mogu li mu kako pomoći? Doktor Gus odmahnu glavom, razveza maramicu i sav ponosan prikaza njen sadržaj.
– Zubi su, gospodine, gleđosani gral ovoga pohoda. U prohujalim danima ovo arkadisko žalo bilo je ljudožderska dvorana za gozbe, nego šta, gde su jaki proždirali slabe. Zube bi ispljunuli, baš kano što vi izbacujete koštice od trešanja. Ali ovi kutnjaci, gospodine, daju se u zlato pretvoriti, a kako? Jedan zanatlija sa Pikadilija, koji pravi veštačke vilice za plemstvo, izdašno plaća za ljudske zube. Znate li pošto je četvrt funte, gospodine?

Priznadoh da ne znam.

– Nećete ni od mene čuti, gospodine, jer je to poslovna tajna!

– Lupnuo se po nosu. – Gospodine Juing, znate li se možda s markizom Grejs od Mejfera? Ne? I bolje, pošto je to jedna strvina u podsuknjama. Pet godina ima otkako je ta babuskera okaljala moje ime, nego šta, lažima koje su dovele do mog izbacivanja iz Društva. – Doktor Gus pogleda u more. – U taj zao čas počeše moja putešestvija.

Izrazih saosećanje s doktorom u nedaći.

– Zahvaljujem vam, gospodine, zahvaljujem vam, ali ove bele koščice – protresao je maramicom – moji su anđeli iskupljenja. Dopustite mi da objasnim. Markiza nosi veštačke vilice koje je izradio pomenuti lekar. Sad o Božiću, baš kad se ta namirisana magarica bude obratila Poslaničkom balu, ja, Henri Gus, nego šta, upravo ću ja ustati i svima prisutnima saopštiti da naša domaćica žvaće ljudožderskim kutnjacima! Ser Hjubert će me, slutim, izazvati. „Pružite dokaze“, zagrmeće taj prostak, „ili izađite na dvoboj!“ Ja ću reći: „Dokaze, ser Hjuberte? Svojeručno sam sakupio zube vaše majke iz južnopacifičke pljuvaonice! Evo, gospodine, evo još takvih!“, pa ću zavitlati upravo ove zube u njenu zdelu za supu i time ću, gospodine, dobiti zadovoljštinu! Cvrkutave šaljivdžije ošuriće ledenu markizu u svojim novinama, pa će dogodine biti srećna ako je pozovu i na sirotinjski bal!
Brže-bolje poželeh Henriju Gusu prijatan dan. Slutim da je skrenuo.

Petak, 8. novembar

       U prostu brodogradilištu pod mojim prozorom radi se na prikosniku, pod vođstvom gospodina Sajksa. Gospodin Voker, jedini krčmar u Okeanskom zalivu, takođe je i glavni trgovac drvenom građom i razmeće se time da je godinama bio upravnik brodogradnje u Liverpulu. (Pošto sam se već dobro upoznao s pravilima ophođenja na južnoj polulopti, znam da takve će sređivanje Proročice „po bristolski“ potrajati celu sedmicu. Nimalo mi se ne mili što ću sedam dana čamiti u Musketi, no
ipak se sećam ledenih očnjaka oluje i poginulih mornara, te mi moje sadašnje teškoće ne deluju tako strašno.
     Doktora Gusa sretoh jutros na stepeništu, pa smo zajedno doručkovali. On je u Musketi od sredine oktobra, a stigao je brazilskim trgovačkim brodom Namorados sa Fidžija, gde je svoje veštine usavršavao među misionarima. Sada se doktor nada da će australiski lovac na tuljane Neli, uprkos velikom odocnjenju, ipak doći i prevesti ga u Sidnej. U koloniji namerava potražiti mesto na kakvu putničkom brodu do Londona.
     Doktora Gusa procenih nepravedno i prenagljeno. Da bi se napredovalo u mome poslu, mora se biti ciničan poput Diomeda, ali cinici znaju biti slepi za tananije vrline. Doktor ima svojih čudnovatih strana i rado ih obelodanjuje u zamenu za čašicu portugalske lozovače (u piću nikad ne preteruje), ali jemčim da sem njega nema nikakve blagorodne gospode na ovim širinama istočno od Sidneja i zapadno od Valparaisa. Možda ću mu čak sročiti pozdravno pismo za Partridže u Sidneju, jer su doktor Gus i dragi Fred jednoga kova.
      Pošto mi je rđavo vreme osujetilo jutarnju šetnju, ćaskali smo pored vatre od treseta, a sati proleteše kano minuti. Opširno mu ispričah o Tildi i Džeksonu i o svojim bojaznima od „zlatne
groznice“ u San Francisku. Zatim u razgovoru pređoh sa zavičaja na skorašnje beležničke dužnosti u Novom Južnom Velsu, a otud na „Gibonsa, Maltusa i Godvina“ preko pijavica i lokomotiva. Pažljiv je sagovornik melem za kojim na Proročici strasno žudim, a doktor je prava sveznalica. Povrh toga, ima lepo izdeljane šahovske figure na kojima nam se neće uhvatiti paučina bilo to do Proročicinog isplovljavanja ili do Nelinog prispeća.

Subota, 9. novembar

Jutarnje sunce sjajno poput srebrena dolara. Naša škuna u zalivu i dalje kukavno izgleda. Na obalu se izvlači indijanski ratni kanu. Henri i ja udarismo ka „Trpezariskom žalu“ praznično raspoloženi, radosno pozdravljajući služavku što dirinči za gospodina Vokera. Namrgođena gospođica razastirala je rublje po grmlju i nije se obazrela na nas. Ima primesu crne krvi i držim da joj mati nije mnogo odmakla od prašumskog soja.

       U prolasku ispod indijanskog seoceta, znatiželju nam pobudi neki „zuj“, te rešismo da mu nađemo izvor. Naseobina je okružena ogradom od kolja, toliko trulom da se ući može na tušta i tma mesta. Jedna bezdlaka kuja podiže glavu, ali budućikrezuba i na izdisaju, nije lanula. Vanjski krug koliba ponga (sagrađenih od granja, blata i pletenih tavanica) šćućurio se u senku „otmenih“ prebivališta, drvenih građevina s rezbarenim nadvratnicima i malecnim tremovima. U središtu toga sela
teklo je javno bičevanje. Henri i ja bejasmo jedini belci, no tri kaste prisutnih Indijanaca jasno su se razgraničile. Poglavica u perjanom ogrtaču sedeo je na prestolu, dok su tatuirani plemići
i njihove ženskinje i deca mirno stajali, sveukupno tridesetak duša. Robovi, crnji od svojih smeđih gospodara, i više nego dvostruko malobrojniji, čučahu u blatu. Kakva urođena volujska tromost! Rošavi i prištavi od haki-takija, ti jadnici posmatrahu kaznu, ali ne puštajući ni glasa osim onoga čudnovata pčelinjeg „zuja“. Nismo znali šta zvuk pokazuje – saosećanje ili osudu. Batinaš beše golijat koji bi stasom uplašio svakog takmičara u pesničenju. Po svakom pedlju divljakovih mišića behu iscrtani mali i veliki gušteri: njegova koža skupo bi se prodala, mada se ja ni za sve bisere Havaja ne bih usudio da mu je uzmem! Nesrećnog zarobljenika, proseda od mnogih teških godina,
vezali su golog za prečke. Telo mu se treslo sa svakim udarcem što je odirao kožu, leđa mu nalikovahu pergamentu s krvavim runama, ali mu je obesvešćeno lice odavalo spokoj mučenika
koga je Gospod već uzeo.

      Priznaću, zamirao sam uz svaki zamah biča. Uto se zbi nešto čudno. Išibani divljak podiže klonulu glavu, pronađe moje oči i jezovito me pogleda kano znanca! Kaogod da je pozorišni glumac video starog prijatelja u kraljevskoj loži i, kradom od gledališta, pokazao da ga prepoznaje. Tatuirani „garavi“ priđe nam i zamahom bodeža od žada naznači da nismo dobrodošli.
Upitah za prirodu zarobljenikova zločina. Henri prebaci ruku preko mene: – Hajde, Adame, mudar čovek neće stati između zveri i njena obroka.

Nedelja, 10. novembar

      Gospodin Burhave sedeo je među svojom družinom pouzdanih razbojnika kano Gospodar Zmija među belouškama. Njihove „svetkovine“ za nedelju počeše u prizemlju i pre nego se probudih. Nadah se u potragu za vodom za brijanje i videh da krčma vrvi od mornara što čekahu svoj red kod onih sirotih Indijanki koje je Voker ulovio u svoj sklepani burdelj. (Rafaela među razvratnicima nije bilo.)

     Ja svoju posnu nedelju ne kršim u javnoj kući. Henri beše jednako zgađen kano i ja, te ostadosmo bez doručka (služavku su nesumnjivo prisilili na još jednu dužnost) i zaputismo se u kapelu na molitvu ne pokvariv posta.

    Ne pređosmo ni dve stotine metara kad se, na svoj užas, setih da mi ovaj dnevnik leži na stolu u sobi u Musketi, vidljiv svakom pijanom mornaru koji uđe. Strahujući za njegovu sigurnost (i za svoju, ukoliko ga se dokopa gospodin Burhave), vratih se da ga skrijem malo veštije. Moj povratak propratili su široki zlobni osmesi, te pomislih da sam „vuk na vratima“, ali pravi razlog saznadoh kad otvorih svoja vrata: tako mi svega, medveđa zadnjica gospodina Burhavea objahala mavarsku Zlatokosu u mome krevetu! Je li se taj vražji Holanđanin izvinio? Ni blizu! Smatrao je sebe oštećenom strankom i prorežao: – Gubite se, gospodine Petliću! inače ću vam, boga mi bogovog, zavrnuti tu obesnu amerikansku šiju!

    Zgrabih svoj dnevnik i oteturah se u prizemlje, gde me dočeka vesela i podsmešljiva varvarokratija okupljenih belih divljaka. Prigovorih Vokeru da plaćam zasebnu sobu i da zasebna ima ostati čak i dok nisam tu, ali mi ta hulja ponudi samo popust od jedne trećine za „četvrt sata galopa na najlepšoj ždrebici u mojoj štali“! Zgnušan, odvratih da imam ženu i dete!, i da ću pre umreti nego izgubiti čast i pristojnost sa ijednom od njegovih zaraženih kurvi! Voker se zakle da će me „oplaviti“ ako njegove
drage kćeri opet nazovem „kurvama“. Jedna bezuba guja naruga se: – Ako je vrlina imati ženu i dete, onda sam ja, gospodine Juing, deset puta vrliji od vas! – a neko mi s leđa sasu vrč groga na glavu. Otidoh istog časa, eda ne zavitlaju štogod tvrđe.


     Crkveno zvono sazivalo je bogobojažljive žitelje Okeanskog zaliva, te požurih tamo gde me je Henri čekao, trudeći se da odagnam iz uma malopređašnje poganštine u svom konačištu. Kapela je škripala kano star čabar, a pastva se dala nabrojati na prste, ali smo se Henri i ja pomolili zahvalnije no da smo utolili žeđ u pustinjskoj oazi. Osnivač luteranac upokojio se na groblju kapele pre deset zima, a nijedan zaređeni naslednik nije se još usudio preuzeti vođstvo nad oltarom. Stoga se može
reći da je kapela „hrišćanska s koca i konopca“. Bibliske stihove čitao je onaj deo pastve koji zna slova, a otpevali smo i unapred određene dve-tri himne. „Nadzornik“ tog narodnog stada, izvesni gospodin D’Arnok, stade ispod skromnog raspeća i zamoli Henrija i mene da postupimo isto. Još pod utiskom vlastitog izbavljenja iz prošlosedmične oluje, navedoh 8. glavu Luke: I pristupivši probudiše Ga govoreći: Učitelju! Učitelju! Izgibosmo. A On ustade, i zapreti vetru i valovima; i prestadoše i
posta tišina.

     Henri je kazao Psalam osmi, zvonko kano kakav školovan dramatičar: Postavio si ga gospodarem nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge njegove, ovce i volove sve, i divlje zverinje,
ptice nebeske i ribe morske, šta god ide morskim putevima.

    Iako nikakav orguljaš nije odsvirao Magnificat nego je vetar zavijao u dimnjaku, iako nikakav hor nije otpevao Nunc Dimittis nego su samo galebovi kreštali, verujem da Tvorac ne beše nezadovoljan. Više smo nalikovali ranim rimskim hrišćanima nego bilo kojoj kasnijoj crkvi ukrašenoj tajnim znanjem i draguljima. Usledila je zajednička molitva. Parohijani su se po volji molili za iskorenjenje krompirove zlatice, za pokoj duše umrlog deteta, za blagoslov nad novim ribarskim čamcem itd. Henri je zahvalio na gostoprimstvu koje su nama posetiocima ukazali hrišćani ostrva Čatam. Ja se pridružih tome, a pomolih se i za to da Tildu, Džeksona i tasta služi zdravlje dok mene nema.

     Posle službe, doktoru i meni vrlo srdačno priđe postariji „prveni jarbol“ te kapele, neki gospodin Evans, koji predstavi Henrija i mene svojoj dobroj ženi (oboje su doskočili gluvoći time što su odgovarali samo na pitanja koja su, po njihovu uverenju, postavljena i prihvatali samo one odgovore koji su, po njihovu uverenju, izgovoreni – a tim lukavstvom služi se mnogi amerikanski advokat) i svojim blizancima Kiganu i Difedu. Gospodin Evans saopšti da svake sedmice običava pozvati gospodina D’Arnoka, našega propovednika, na večeru u njihovu obližnjem domu, pošto inače žive na Port Hatu, rtu udaljenom koju milju. Hoćemo li im se i mi pridružiti u nedeljnome obedu? Pošto sam Henrija već obavestio o onoj Gomori u Musketi i pošto nam stomaci povikaše „Pobuna!“, zahvalno prihvatismo ljubaznost Evansovih.

     Gazdinstvo naših domaćina, smešteno na pola milje od Okeanskog zaliva uz vijugavu vetrovitu dolinu, beše skromna građevina, ali dovoljno čvrsta pred onim paklenim burama što mnogobrojnim nesrećnim brodovima lome kosti o obližnje grebene. U salonu obitavahu čudovišna glava vepra (obolela od oduzetosti vilice i razrokosti), koga su blizanci ubili na svoj šesnaesti rođendan, i pospan stojeći sat (u višesatnom raskoraku s mojim džepnim satom. Zbilja, od sveg uvoza s Novog
Zelanda, najviše se ceni tačan časovnik.). Radnik Indijanac virnu kroz prozor na gazdine goste. Nikad ne videh odrpanijeg jadnika, ali se gospodin Evans zakle da je taj polumešanac, imenom
Barnabas, „najbrži dvonožni ovčarski pas sviju vremena“. Kigan i Difed poštena su i smušena čeljad, potkovana ponajviše u ovčarstvu (porodica poseduje dve stotine grla) pošto nijedan nije išao u „grad“ (tako ostrvljani zovu Novi Zeland) niti stekao obrazovanje izuzev što ih je otac podučavao Bibliji, posredstvom čega naučiše da čitaju i pišu prihvatljivo dobro.

     Gospođa Evans se pomoli, a ja se latih svog najboljeg obroka (neokuženog solju, crvima i psovkama) još od one oproštajne večere s konzulom Baksom i Partridžima u Bomontu. Gospodin
D’Arnok pripovedao je o brodovima koje je snabdevao za svojih deset godina na ostrvu Čatam, a Henri nas je pak zanimao pričama o pacijentima, kako visoka tako i niska roda, koje je lečio u Londonu i Polineziji. Sa svoje strane sam opisao mnoge teškoće koje je ovaj amerikanski beležnik doživeo ne bi li pronašao australiskog baštinika jednog kaliforniskog zaveštanja. Ovči paprikaš i valjuške od jabuka zalivali smo slabim domaćim pivom, koje gospodin Evans vari radi trgovine s kitolovcima. Kigan i Difed odoše pozabaviti se stokom, a gospođa Evans vratila se kuhinjskim poslovima. Henri upita jesu li misionari i dalje prisutni na Čatamskim ostrvima, na šta se gospodin Evans i gospodin D’Arnok zgledaše, te nas prvi izvesti: – Ne, Maori nisu blagonakloni prema nama Pakehama koji im preteranim civilizovanjem kvarimo Moriore.

     Upitah postoji li „preterano civilizovanje“. Gospodin D’Arnok mi reče: – Ako nema Boga zapadno od rta Horn, onda nema ni onoga Svi su ljudi stvoreni jednaki iz vašega Ustava, gospodine Juing. – Reči „Maori“ i „Pakeha“ bejah čuo za vreme Proročicinog boravka u Zalivu ostrva, ali sam molio da mi se kaže šta su „Moriori“. Pitanjem otvorih Pandorinu kutiju istorije, uz podrobne pojedinosti o propasti i padu čatamskih domorodaca. Upalismo lule. Pripovest gospodina D’Arnoka prekide se tri sata kasnije, kad smo morali poći za luku Hat pre no što suton zamrači izrovan put. Što se mene tiče, njegova je priča rame uz rame s Defoovim ili Melvilovim perom, te ću je ispisati na ovim stranicama posle, bude li volja Morfejeva, čvrsta sna.


Ponedeljak, 11. novembar

     Zora sparna i oblačna. Zaliv liči na sluz, ali je vreme dovoljno blago da se popravka Proročice može nastaviti, hvaljen Neptun. Dok ovo pišem, na jarbol se diže nova krmena košnjača.

    Pre malo vremena, dok Henri i ja doručkovasmo, gospodin Evans stiže navrat-nanos i salete moga prijatelja lekara da se postara za povučenu susetku, izvesnu udovu Brajden, koju je konj zbacio na kamenjar. Gospodin Evans je očevidac i strahuje da udova leži u smrtnoj opasnosti. Henri uze svoju lekarsku torbu i krenu iz istih stopa. (Ponudih se da pođem s njim, ali me gospodin Evans zamoli da se uzdržim, pošto je pacijentkinji obećao da je niko sem lekara neće videti onesposobljenu.) Voker
mi, čuv te reči, kaza da nikoje muško nije prešlo udovin prag već dvadeset godina i zaključi da će „ledena matora krmača zacelo Bogu na istinu čim pušta tog nadrilekara da je pipka“.

    Poreklo Moriora s „Rekohua“ (izvorno ime Čatamskih ostrva) nije se razjasnilo ni do dana danjeg. Gospodin Evans je uverenja da potiču od proteranih španskih Jevreja, ukazujući na kukaste nosove i izvijene usne. Tumačenje kome se gospodin D’Arnok priklanja, da su Moriori negdašnji Maori čiji su
se kanui nasukali na ova najzabačenija ostrva, zasniva se na sličnostima u jeziku i legendama, te stoga ima viši carat logike. Izvesno je da, posle stoleća i tisućleća osamljenosti, Moriori žive jednako
prostim životom kano i nesrećni im rođaci s Van Dimenove Zemlje. Veština gradnje čamaca (izuzev grubih pletenih splavova za prelazak od jednog do drugog ostrva) i plovidbe s vremenom su nestale. Moriori ni sanjali nisu da na ovoj našoj kugli postoje druge zemlje, po kojima hode druge noge.
Zbilja, u svome jeziku nemaju reč za trku, a „Moriori“ znači naprosto „ljudi“. Nisu se bavili ratarstvom i stočarstvom, jer na ovim ostrvima nije bilo nikakvih sisara dok kitolovci namernici
nisu svojevoljno pustili nekoliko svinja da se množe. U svom izvornom stanju, Moriori su bili sakupljači: uzimali su školjke paua, ronili za rakovima, pljačkali ptičja gnezda, brali morsku
travu, iskopavali crve i korenje.


     Dosad su Moriori samo ovdašnja vrsta neznabožaca s platnenim pregačama i perjanim ogrtačima, neznabožaca iz onih sve malobrojnijih okeanskih „ćorskokaka“ do kojih još nije stigla nauka bela čoveka. Rekohu je, međutim, osoben po jedinstvenoj pacifičkoj veri. Od pamtiveka je sveštenička kasta Moriora nalagala da ko god prolije ljudsku krv ubija svoju manu – čast, vrednost, položaj i dušu. Nijedan Morior ne bi skrivao, hranio, oslovio, čak ni pogledao izopštenika. Ako izopšteni ubica i preživi prvu zimu, težina samoće obično ga odvodi u pećinu na
rtu Jang, gde sebi oduzima život.

     Promislite o tome, naloži nam gospodin D’Arnok. Dve hiljade divljaka (po najpribližnijoj proceni gospodina Evansa) drži se zapovesti Ne ubij na rečima i na delu, te sastavljanjem usmene
„Magna Carte“ stvara sklad kakav ostali svet nije dosegao u šezdeset vekova otkako je Adam okusio ploda s drveta znanja. Rat je Moriorima stran koliko i teleskop Pigmejima. Mir – ne predah između ratova nego hiljade godina postojana mira – vlada ovim dalekim ostrvima. Ko sme tvrditi da je Rekohu dalji od Morove Utopije nego naše napredne države koje vode pohlepni
vlasteličići u Versaju i Beču, Vašingtonu i Vestminsteru? – Ovde – svečano reče gospodin D’Arnok – i samo ovde glavom i bradom postoje te neuhvatljive utvare: plemeniti divljaci! – (Dok smo se kasnije vraćali u Musketu, Henri priznade: – Nikad ne bih „plemenitim“ nazvao divljake toliko zaostale da ne mogu ni koplje ravno da bace.)

     I staklo i mir pokazaće se krhkim ako se neprestano udaraju. Prvi udar na Moriore bila je britanska zastava, koju je u tlo Zaliva čarki, u ime kralja Džordža, pobo poručnik Broton s broda Čatam pre nepunih pedeset godina. Tri godine potom, Brotonovo otkriće našlo se u kartografskim službama Sidneja i Londona, pa je šačica slobodnih doseljenika (među kojima i otac gospodina Evansa), nasukanih mornara i „osuđenika sukobljenih s kolonijalnim vlastima Novog Južnog Velsa povodom
uslova izdržavanja kazne“ uzgajala bundeve, luk, kukuruz i šargarepu. Njih su prodavali potrebitim lovcima na tuljane, a ovi su zadali drugi udarac nezavisnosti Moriora, razočarav urođeničke
snove o napretku time što su talase pocrvenili tuljanskom krvlju. (Gospodin D’Arnok oslikao je zaradu ovom računicom: jedna koža plaćala se 15 šilinga u Kantonu, a ti prvi lovci dopremali su preko dve hiljade koža po brodu!) Kroz nekoliko godina, tuljana je ostalo samo na udaljenim stenama, te su se i „lovci na tuljane“ okrenuli gajenju krompira, ovčarstvu i svinjarstvu u tolikom
obimu da su Čatamska ostrva dobila nadimak „Pacifički vrt“. Ti ratari skorojevići krče zemlju paleći žbunje, koje više godina tinja pod tresetom i razbukatava se u sušna vremena da iznova poseje užas.

      Treći udar na Moriore bili su kitolovci, koji sada u znatnom broju pristaju u Okeanski zaliv, Vajtangi, Ovengu i Te Vakaru radi izvlačenja na suvo, opravki i odmora. Na kitolovcima su se mačke i pacovi množili kano bibliske pošasti i pojeli ptice jamarke čija su jaja Moriori vrlo cenili u ishrani. Četvrto, one šarolike bolesti koje proređuju tamnije rase kad god se ovima primakne bela civilizacija još su više umanjile domorodačku brojnost.

     Sve bi te nedaće, međutim, Moriori možda i izdržali da do Novog Zelanda ne stigoše opisi Čatamskih ostrva kanoprave zemlje hananske u kojoj su lagune pune jegulja, uvale zasute školjkama, a žitelji ne razumeju ni šta je bitka ni šta je oružje. Za Ngati Tame i Ngati Mutunge, dva klana Taranaki Te Ati Ava Maora (maorski rodoslov je, tvrdi nam gospodin D’Arnok, do u granu jednako isprepletan kano i toliko voljena rodoslovna stabla evropskog plemstva: zbilja, svaki dečak iz te
nepismene rase može se setiti čukundedina imena i „položaja“ dok dlanom o dlan) te su glasine obećavale nadoknadu za svu predačku zemlju koju su izgubili u skorašnjim „ratovima musketa“. Poslate su uhode da iskušaju ćud Moriora narušavanjem tapua i skrnavljenjem svetilišta. Na te izazove Moriori su odgovorili kako Gospod nalaže, „okretanjem drugoga obraza“, a izgrednici se vratiše na Novi Zeland s potvrdama o navodnom kukavičluku Moriora. Tatuirani maorski conquistadores našli su svoju jednobrodnu armadu u kapetanu Hervudu s briga Rodni, koji je krajem 1835. pristao da preveze devet stotina Maora i sedam ratnih kanua u dva navrata, u zamenu za rasad krompira, vatreno oružje, svinje, veliku količinu češljanog lana i jedan top. (Gospodin D’Arnok upoznao je osirotela Hervuda pre pet godina, u krčmi u Zalivu ostrva. Isprva je ovaj poricao da je
Hervud s Rodnija, a onda se kleo da beše primoran prevesti crnce, ali je ostalo nejasno na koji tačno način.)


    Rodni je isplovio iz luke Nikolas u novembru, ali je njegov neznabožački tovar od pet stotina muškaraca, žena i dece, tesno natrpanih u potpalublje radi šestodnevnog putovanja, ogrezlih u izmet, izloženih morskoj bolesti i skoro potpunu nedostatku vode, pristao u uvalu Vangatete u tako namučenu stanju da bi čak i Moriori, da su imali volje, lako pobili svoju ratobornu braću. Dobri Samarićani su, međutim, bili radiji da podele umanjeno obilje Rekohua nego da unište manu krvoprolićem, te ponegovaše bolesne i umiruće Maore do ozdravljenja. – Maori su i ranije dolazili na Rekohu – objasni gospodin D’Arnok – ali su uvek i odlazili, stoga Moriori pretpostaviše da će ih doseljenici jednako ostaviti na miru.

     Širokogrudost Moriora nagrađena je kad se kapetan Hervud vratio s Novog Zelanda sa još četiri stotine Maora. Tada su stranci položili pravo na Čatam takahijem, maorskim ritualom
koji se prevodi kano „hodanje po zemlji radi posedovanja zemlje“. Tako je stari Rekohu rasparčan, a Moriori su obavešteni da su oni sada maorski vazali. Početkom decembra, kad se nekih desetak domorodaca usprotivilo, bez premišljanja ih pobiše sekirama. Maori su se pokazali kano valjani engleski učenici u „mračnim veštinama kolonizacije“.

     Na istoku ostrva Čatam nalazi se Te Vanga, velika zatonska slatina: iako je to maltene jezero, za plime dobija vodu iz mora kroz tesnac kod Te Avapatikija. Pre četrnaest godina na tom
su svetom tlu muškarci Moriori održali skupštinu. Trajala je tri dana, a raspravljalo se o sledećem: Hoće li onaj ko prolije maorsku krv takođe uništiti svoju manu? Mladići su tvrdili da
zavet mira ne važi za strane ljudoždere o kojima preci ništa nisu znali. Moriori moraju ubiti, inače će biti ubijeni. Starci su podstrekivali smirenje, jer dokle god Moriori budu čuvali svoju
manu sa svojom zemljom, dotle će ih bogovi i preci izbavljati od zla. – Zagrli svoga dušmanina – govorahu starci – kako bi ga sprečio da te napadne. (– Zagrli svoga dušmanina – našali se Henri – da bi osetio kako ti bodežom golica bubrege.) Starci su pobedili, ali to nije bilo važno. – Kad im manjka
brojčane nadmoći – reče nam gospodin D’Arnok – Maori stiču prednost tako što udaraju prvi, i to iz sve snage, o čemu će nam posvedočiti grob mnogog nesrećnog Britanca i Francuza. – Ngati Tama i Ngati Mutunga održali su vlastita savetovanja. Moriorski muškarci u povratku sa skupštine padoše u zasede, pa se te noći odigralo nepojmljivo zverstvo, kasapljenje, paljenje sela, otimačina: redove muškaraca i žena proboli su na žalima, decu skrivenu po rupama nanjušili su i raskomadali lovački psi. Neke poglavice mislile su na budućnost, pa su pobili tek toliko ljudi da obezbede užasnutu poslušnost preostalih. Druge poglavice nisu se toliko uzdržavale. Na žalu Vajtangi pedesetoro

     Moriora iseckano je, umotano u lišće lana i ispečeno u ogromnoj zemljanoj peći, s prilogom od slatkog krompira. Ni pola onih Moriora koji su gledali poslednji zalazak sunca na starom Rekohuu nije doživelo da vidi maorsku zoru. (– Sada ima manje od stotinu čistokrvnih Moriora – zakuka gospodin D’Arnok.

– Na papiru ih je britanska kruna oslobodila od sužanjskog jarma pre dosta godina, ali Maori ne haju za papire. Na sedam smo dana plovidbe od guvernerove kuće, a Njeno veličanstvo
na Čatamu nema garnizon.)

Upitah zašto belci nisu obuzdali Maore za vreme pokolja.

Gospodin Evans više ne beše pospan, a ni upola onoliko gluv koliko sam mislio.

– Jeste li kad videli maorskog ratnika žednog krvi, gospodine Juing?

Rekoh da nisam.

– Ali ste videli ajkule žedne krvi, zar ne?

Odgovorih da jesam.

– Tu su negde. Zamislite krvavo tele koje se rita po plićaku prepunom ajkula. Šta činiti: ostati izvan vode ili obuzdavati ralje ajkula? U takvoj smo bili dvoumici. Oh, jesmo mi pomogli šačici koja nam je došla na vrata – među njima je bio i naš pastir Barnabas – ali da smo kročili u tu noć, pojela bi nas.
Ne zaboravite, nas je belaca u to doba u Čatamu bilo manje od pedeset. A ukupno devet stotina Maora. Maori se drže uz Pakehe, gospodine Juing, ali nas preziru. To zauvek upamtite.
Kakvu pouku izvući? Mir, iako omileo Gospodu našem, vrhunska je vrlina samo ako su vam i susedi jednako savesni kano vi.


Noć

     Ime gospodina D’Arnoka nije omiljeno u Musketi. – Beli crnac, polutan nečiste krvi – kaza mi Voker. – Niko ne zna šta je on.
– Sags, jednoruki pastir što živi ispod točionice, zakle se da je naš znanac bonapartistički general koji se ovde krije pod lažnim imenom. Drugi pak reče da je Poljak.

    Nije omiljena ni reč „Moriori“. Pijani maorski polutan reče mi da je čitavu istoriju domorodaca izmislio „sumanuti stari luteranac“ i da gospodin D’Arnok propoveda svoje moriorsko jevangelije samo da bi ozakonio to što krade zemlju Maorima, pravim posednicima Čatama, koji ovamo stižu kanuima od pamtiveka! Džejms Kofi, svinjar, reče da Maori učiniše belcima uslugu time što su istrebili drugu rasu divljaka i napravili mesta za nas, dodav da Rusi obučavaju kozake da „omekšavaju sibirske kože“ na sličan način.

    Usprotivih se: mi moramo biti rešeni da civilizujemo crne rase kroz pokrštavanje, a ne da ih zatremo, jer je Božja ruka i njih stvorila. Svi prisutni u krčmi zasuše me plotunom zbog „srceparajućeg amerikanskog praznoslovlja“! – Nisu oni dostojni ni da ih prekolješ kô svinju! – viknu jedan. – Od svih jevanđelja, crnci razumeju samo jevanđelje biča, đ— ih odneo! – Treći: –
Mi Britanci ukinuli smo ropstvo u svojoj imperiji, a Američani se time ne mogu podičiti!

     Henri je, najblaže rečeno, bio podvojena mišljenja. – Posle višegodišnjeg rada s misionarima, sklon sam zaključiti da njihova dela samo produžavaju ropac umiruće rase za desetak-dvadeset
godina. Milostiv ratar ubiće verna konja koji je prestareo za službu. Pošto smo čovekoljupci, nije li nam možda dužnost da u sličnom vidu olakšamo muke divljacima tako što ćemo ubrzati njihovo istrebljenje? Seti se vaših Indijanaca, Adame, seti se svih sporazuma koje vi Američani ukidate i kršite, bez kraja i konca, po ko zna koji put. Zar nije mnogo čovečnije i poštenije rascopati divljaku glavu i okončati priču?

    Koliko ljudi, toliko istina. Povremeno mi se pred očima ukaže istinitija Istina, sakrivena u nesavršenim podražajima same sebe, ali dok joj se primičem, ona se trza i zaranja dublje u trnovitu močvaru nesloge.

Preveo
Goran Kapetanović

____________________________________

 par citata ...


Sledeće čega se sećam, neka me veštica budila budeći me svojom metlom, dok je kreštala nešto poput: “ Zie gie doad misschien ?” ali nemoj me baš držati za reč. Plavo nebo, sunce prži, ni tračka magle. Kad sam uskrsnuo, trepćući joj ponudih pecivo. Nepoverljivo ga je uzela, stavila u pregaču za posle i vratila se metenju, režeći pritom drevni napev. Pretpostavljam kako sam imao sreće da me nisu opljačkali. Drugo sam pecivo podelio s pet hiljada golubova, što je kod prosjaka izazvalo zavist, pa sam jedno morao dati i njemu. Vratio sam se putem kojim sam, pretpostavljao sam, stigao. U starom peterokutnom prozoru, jedra je deva u vazi od rezanog stakla aranžirala afričke ljubičice. Devojke očaravaju drugačije. Probaj ih jednom. Pokucao sam na staklo i upitao na francuskom bi li mi spasila život tako da se u mene zaljubi. Odmahnula je glavom, ali sam je uspeo zabaviti, pa mi je podarila osmeh. Upitao sam je gde je policijska stanica. Pokazala je na drugu stranu raskrsnice.


Jednog će lepog dana svet nesputane grabežljivosti sam sebe proždreti. Da, vrag će odnositi one na dnu, sve dok i oni na vrhu ne budu istovremeno i na dnu. Kod pojedinca, sebičnost dušu čini ružnom, kod ljudske vrste, sebičnost donosi izumiranje. Je li nam ta entropija prirođena? Ako verujemo kako ljudski rod može prevladati borbu na život i smrt, ako verujemo kako ovaj svet razne rase i vere mogu miroljubivo deliti kako što siročići dele svoje stablo kukui oraha, ako verujemo kako naše vođe moraju biti pravične, nasilje obuzdano, moć podložna odgovornosti a bogatstva Zemlje i oceana ravnomerno raspodeljena, takav će svet onda i nastati. No, ne zavaravam se. Od svih je svetova najteže ostvariti baš takav", piše na jednome


– Postoji pleme mrava, zovu se robovlasnici. Ti insekti pljačkaju kolonije običnih mrava, kradu im jaja i nose ih u vlastita gnezda, a kad se izlegu, ukradeni mravi postaju radnici u većem carstvu te čak i ne sanjaju da su ukradeni. Ako mene pitate, Gospod Jehova satvorio je te mrave kano uzor, gospodine Juing. – Pogled gospodina Vagstafa beše prepun drevne budućnosti. – Za one što imaju oči da to vide.



O romanu

Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 5, 6,7 glava )

Peta glava

u kojoj se nastavlja priča o nezgodi našega viteza.


Kad on vide da se doista ne može ni maknuti, naumi uteći se običnomu svojem utočištu, to jest dosetiti se kojemu mestu iz svojih knjiga, i mahnitost mu navede na pamet ono o Baldovinu i
markizu od Mantove, kad ga je Carloto ostavio ranjena u planini. Znaju tu priču deca, poznaju je mladići, hvale je čak i veruju u nju starci, a ipak uza sve to nije istinitija od čudesa Muhamedovih.
Učini mu se da se ta priča baš ne slaže s nevoljom u koju je zapao; stane dakle iskazivati silni bol, po zemlji se valjati i s iznemoglim dahom govoriti one reči što ih je, vele, vitez govorio u šumi:

Gde si sada, gospo moja,
Da požališ jad moj, mila?
Ili ne znaš, il ne haješ,
Il si veru pogazila?[51]

I tako nastavi romancu sve do onih stihova koji kazuju:

Oj markiže od Mantove,
Plemeniti gospodaru
I rođeni striče...


A kad on stigne do toga stiha, slučajno naiđe baš onuda seljanin iz njegova sela i sused njegov, koji je nosio vreću pšenice u mlin. Kad on ugleda izvaljena čoveka na tlu, pristupi mu i zapita ga ko je i kakva mu je nevolja da tako žalostivo jadikuje. Don Quijote pomisli jamačno da je to markiz od Mantove, stric njegov, te mu ne odgovori ništa nego nastavi svoju romancu, u kojoj priča o svojoj nevolji i o ljubavi careva sina i njegove žene, sasvim onako kako to romanca peva.

Seljanin se zadivi, slušajući onakve budalaštine, onda mu odigne vizir, razmrskan već udarima, i obriše mu lice, zaprašeno sasvim. Čim ga obrisa, već ga prepozna i reče:

— Gospodaru Quijana (ovako se valjda zvao dok je još bio pri zdravoj pameti i nije se od mirna plemića pretvorio u skitnika viteza), ko je na vas navalio toliku nevolju?

Ali don Quijote nastavlja svoju romancu kao da ga onaj i ne pita. Kad to vide dobrijan, skine mu, što god bolje zna, oklop s prsiju i s ramena, da pogleda je li gde ranjen, ali ne naiđe ni na krv ni na masnicu. Upne se da ga digne sa zemlje, i s priličnom ga mukom popne na svojega magarca, jer pomisli da je na magarcu mirnije jahanje. Skupi mu oružje, čak i krhotine njegova koplja, priveže to na Rocinanta, uhvati Rocinanta za uzdu a magarca za povodac, i krene svojemu selu, sav zamišljen u one budalaštine što ih je don Quijote govorio a on ih slušao. Zamislio se i don Quijote, koji se nemoćan i izubijan jedva drži na magarcu, te kadikad samo uzdiše k nebesima. Tim on navede seljanina da ga opet zapita što ga boli. No don Quijotu kao da sam đavo dovlači na pamet priče koje se slažu s njegovom zgodom: sada on zaboravi na Baldovina i seti se Maura Abindarráeza,[52] kako ga je porkulab antequerski, Rodrigo od Narváeza, uhvatio i zarobio u svojoj tvrđavi. Kad ga dakle seljanin i opet zapita što je i kako mu je, on mu odgovori onim istim rečima i rečenicama koje je zarobljeni Abencerraje odgovorio Rodrigu od Narváeza, sasvim onako kako je tu istoriju čitao u knjizi Diana od Jorge de Montemayora, gde se o tome pripoveda. Zaokupio don Quijote neprestance o tom te o tom, tako da se seljanin vraški naslušao ludorija bez kraja i po njima razabrao da je njegov sused mahnit. Požuri se dakle da što pre stigne u selo i da se otrese neprilike koju mu je don Quijote navalio svojim brbljarijama završujući ih ovim rečima:

— Znajte, milostivi gospodaru don Rodrigo od Narváeza, da je ona krasna Jarifa, što sam je spomenuo, sada umiljata Dulcinea od Tobosa, za koju sam ja izvršivao, izvršujem i izvršivaću najslavnija viteška dela što su viđena, vide se i videće se na svetu.

Na te reči odgovori seljanin:

— Ta molim vas, milostivi gospodaru, tako mi grešne duše, nisam ja don Rodrigo od Narváeza, ni markiz od Mantove, nego vaš sused Pedro Alonso; a ni vi niste Baldovinos ni Abindarráez, nego čestiti plemić, gospodin Quijana.

— Znam ja ko sam — odgovori don Quijote — i znam da ja mogu biti ne samo svaki od onih koje sam spomenuo, nego i svih Dvanaest banova od Francije, i još svih Devet banova od Slave,[53]
jer moja junačka dela nadvisuju sve junačke pothvate što su ih izvršili svi oni skupa i svaki posebice.

      U tim i takvim razgovorima stignu pred mrak k selu, ali seljanin počeka dok se unoća, da ne vidi svet na čemu isprebijani vitez jezdi. Kad bude vreme koje se seljaninu zgodnim učini, uđe on u selo pa u kuću don Quijotovu, te je zatekne svu uzbunjenu. Onde su steštenik  i brijač seoski, prisni prijatelji don Quijotovi, i baš im gazdarica njegova govori u sav glas:

— Što sudite vi, gospodine licencijate Pero Pérez (jer tako se sveštenik zove), o nezgodi mojega gospodara? Već tri dana nema ni njega, ni kljuseta, ni štita, ni koplja, ni oklopa njegova. Jadne li mene! Slutim ja i sveta je istina, kao što sam se rodila te ću umjeti, da su njemu pomutile pamet one proklete viteške knjige što ih on ima i svagda čita, jer sada se sećam, slušala sam ga gde govori sa samim sobom i često spominje kako će se preobratiti u skitnika viteza i krenuti svetom unakrst, tražeći pustolovine. Odneo djavo i sotona te knjige, koje su upropastile najbistriju pamet što je u svoj Manchi bila!

Sinovica reče to isto i još priklopi:

— Znajte, gospodaru majstore Nicolás (jer tako se zove brijač), često je bivalo da je moj gospodar stric znao dva dana i dve noći čitati te bezdušne i zlosretne knjige, pa bi naposletku odbacivao knjigu iz ruku, mašao se mača i počinjao deliti megdan sa zidovima: kad bi se premorio, govorio bi da je ubio četiri gorostasa kao četiri tornja, a znoj koji bi ga oblio od umora krv je, veli, od rana zadobivenih u boju; onda bi odmah iskapio golem vrč hladne vode, pa bi ozdravio i smirio se, a govorio je da je ta voda dragocen napitak koji mu je donio mudrac Esquife,[54] velik čarobnjak i prijatelj njegov. Ali svemu sam kriva ja što vam nisam javila budalaštine mojega gospodara strica, da mu se pomogne dok se još nije dogodilo što se evo dogodilo sada, i da budu spaljene te proklete knjige, kojih on ima svu silu, a treba da budu sažežene, kao da su nevernici.

— I ja velim tako — reče sveštenik  — i uistinu neće minuti sutrašnji dan a da im javno ne izreknemo presudu. Neka budu osuđene na oganj, da ne bi nikome još, ko ih bude čitao, namakle priliku da počini ono što je moj dobri prijatelj valjda počinio.

      Sve to pred vratima slušali seljanin i don Quijote. Sada seljanin konačno razabere bolest svojega suseda, te će u sav glas:

— Otvarajte, milostivi gospodari, otvarajte gospodinu Baldovinu i markizu od Mantove[55] koji dolaze u ljutim ranama, i gospodinu Mauru Abindarráezu, koga zarobljena vodi junački Rodrigo od Narváeza, porkulab antequerski.

     Na te reči izlete svi, pa kad prepoznaju neki svojega prijatelja, drugi svojega gospodara i strica, koji još nije bio sjahao s magarca, jer nije mogao, potrče da ga zagrle. A on reče:

— Stojte; jer ja dolazim ljuto ranjen po krivici mojega konja. Spremite me u postelju i zovnite mi, ako možete, mudru Urgandu, da mi rane vida i nadgleda.

— Zlo i naopako! — zajauče sada gazdarica; — znala sam ja u srcu dobro na koju se stranu naherio moj gospodar. Ni brige vas, gospodaru: znaćemo mi vas izlečiti ovde i bez one smutljivke. Proklete bile, velim, i opet i stoput one viteške knjige što su vam toliko zlo nanele!

Spreme ga odmah u postelju, potraže mu rane i ne nađu nijedne, a on im pripòvedi da se samo izgruhao jer je silno tresnuo o zemlju skupa s Rocinantom, konjem svojim, kad se borio sa deset divova, najsmionijih grdosija što ih ima na dalekom svetu,

— Šuć-muć — odvrati sveštenik — zar baš divovi? Tako mi krsta, sutra ću ja još pre noći spaliti te divove.
      Uzmu don Quijota zapitkivati mnogo, ali on ni na koje pitanje ne htedne odgovoriti, nego zaište jedino da mu dadu jesti, i neka ga puste da spava, jer to mu je najpotrebnije. Učine mu po volji, a svestenik ispita seljanina potanko kako je našao don Quijota. Seljanin mu sve pripovedi, skupa s budalaštinama koje je don Quijote govorio kad ga je on našao i kad ga je vodio. Tim još jače ukrepi licencijata u onoj odluci koju je nakanio sutradan izvršiti.

Šesta glava


O velikom i zabavnom pretresu što su ga sveštenik i brijač obavili u biblioteci našega bistroga viteza.

Don Quijote još spavaše. Sveštenik zaište u sinovice ključeve sobe gde su one knjige, začetnice te nevolje, i ona mu ih drage volje dade. Uđu svi, s njima i gazdarica, te nađu više od stotinu svezaka velikih knjižurina, vrlo dobro uvezanih, i još drugih malih knjiga. Čim ih gazdarica ugleda, okrene se i pojuri brže iz sobe, te se odmah vrati sa škropionicom, škropilom i svetom vodom, pa reče:

— Evo vam, časni gospodine: poškropite sobu, da ne bi tu koji od onih mnogih čarobnjaka što su u tim knjigama opčarao i nas, za osvetu što ih mi hoćemo oterati sa sveta.

Nasmeje se licencijat priprostoj gazdarici i naredi brijaču da mu dodaje jednu po jednu knjigu, da vidi što pišu, jer se mogu među njima naći i takve koje ne zaslužuju da budu za kaznu spaljene.

— Ne — usprotivi se sinovica; — nema zašto da se oprosti ijednoj, jer su sve pogubne. Najbolje će biti da ih kroz prozore poizbacujemo na dvorište, pa ih potpalimo. Ili ako nećete, onda da ih iznesemo na dvorište gde je živad; onde ćemo dići lomaču, i nikome neće smetati dim.

      Isto tako reče i gazdarica: tolika im je želja da smaknu one nedužne knjige; ali  sveštenik ne htede pristati dok im ne pročita barem naslove. Prvo što mu majstor Nicolás u ruke dade bijahu četiri knjige Amadísa od Galije, te sveštenik reče:

— Nekako neobičan slučaj, jer ovo je, kako sam čuo, prva viteška knjiga koja je u Španiji štampana , a sve su kasnije knjige potekle i lozu povukle od nje. Mislim zato da nju moramo, kao začetnicu ovako zle sekte, bez ikakve isprike osuditi na spaljenje.

— Ne, gospodine — uzvrati brijač — jer ja sam također čuo da je to najbolja od sviju knjiga koje su napisane u tome rodu. Kao jedinoj knjizi te vrste moramo joj dakle oprostiti.

— Istina je — potvrdi sveštenik — i zbog toga joj zasad poklanjamo život. Da vidimo tu drugu, što je do nje.

— To su — odgovori brijač — Junačka dela Esplandiána, rođenoga sina Amadísa od Galije.

— I zbilja je istina — reče sveštenik — da očeva čestitost sinu ne pomaže. Uzmite tu knjigu, gospo gazdarice, otvorite taj prozor i bacite je na dvorište, neka bude prva u gomili za lomaču koju ćemo podići.

       Gazdarica sva zadovoljna prihvati knjigu, te dobri Esplandián izleti na dvorište, očekujući sa svom strpljivošću vatru koja mu preti.

— Dalje — požuri sveštenik .

— Ova je knjiga sada — reći će brijač — Amadís od Grecije, i sve su knjige u ovom redu, čini mi se, od iste loze Amadísove.

— Neka onda sve lete na dvorište — odredi sveštenik — jer da sažežem kraljicu Pintiquiniestru, i pastira Darinela, i njegove pastirske pjesme, i vragadušne, zbrkane rečenice njegova pisca, spalio bih ja s njima i oca svojega koji me rodio, kad bi mi osvanuo u spodobi skitnika viteza.

— Tako sudim i ja — priklopi brijač.

— I ja — dometnu sinovica.

— Kad je tako — reći će gazdarica — dajte mi ih, pa neka lete u dvorište.

Dadu joj knjige, kojih je sva sila bila, a ona, da se ne mora penjati po stubama, baci sve kroz prozor.

— Kakva je ono debela knjižurina? — zapita sveštenik.

— Ta je — odgovori brijač — Don Olivante od Lire.

— Pisac te knjige — pripomene sveštenik — bio je onaj isti koji je napisao i Cvetnjak. I uistinu ne znaš odseći koja je od tih dvaju knjiga istinitija, ili, da bolje reknem, manje lažna; samo to znam da će ova knjiga na dvorište jer je nesklapna i naduta.

— Za njom dolazi Florismarte od Hircanije — nastavi brijač.

— Je li tu gospodin Florismarte? — uzvrati sveštenik . — Odmah ga bacajte na dvorište, uprkos njegovu čudesnom rođenju i izmišljenim pustolovinama, jer drugo nije ni zavredio svojim tvrdim i suhim stilom. Na dvorište s njime, a i s ovim, gospo gazdarice.

— Meni je s voljom, gospodaru — odgovori ona izvršujući s velikim veseljem što joj naređuju.

— Ovo je Vitez Platir — reći će brijač.

— Stara knjiga — odvrati župnik — a ja ne znam u njoj ništa što bi zaslužilo oproštenje. Neka se bez prigovora pridruži onima drugima.

Tako i učine. Onda rasklope drugu knjigu i pročitaju da joj je ime Vitez od Krsta.

— Zbog toga svetog imena, kojim se knjiga zove, moglo bi joj se oprostiti neznanje, ali kazuje se: iz mire tri vraga vire, zato u vatru!

Prihvati brijač drugu knjigu i reče:
— Ovo je Ogledalo viteštva.

— Znam ja već njihovo gospodstvo — reče sveštenik. — Tu ti je gospodar Reinaldos od Montalbána s prijateljima i drugovima, koji su veći lupeži od Kaka, i dvanaest banova, s istinitim pripovedačem Turpinom. Ja sam zbilja nakan osuditi ih na večito progonstvo, pa bilo i samo zato što su pridoneli zamisli slavnoga Mattea Boiarda, od kojega je opet satkao svoje tkivo hrišćanski pesnik Lodovico Ariosto: ako ovoga zateknem tu, pa govori drugim jezikom a ne svojim, neću ga mnogo paziti, ali ako svojim jezikom govori, svaka mu čast i dika.

— Ja ga imam u talijanskom jeziku — primetnu brijač — ali ga ne razumem.

— Ne bi ni valjalo da ga razumete — odgovori župnik — a ne bi bilo zamerke gospodinu kapetanu da ga i nije doneo u Španiju i  pretvorio u Kastiljca, jer je time delo izgubilo mnogo od svoje izvorne vrednosti, a tako je svagda kad ljudi nastoje knjige u stihovima prevoditi na drugi jezik: koliko god pomno radili i kolikom se god veštinom odlikovali, ipak te knjige ne dosežu nikada do one visine na kojoj su ta dela u prvotnom liku bila. Nego ja mislim da ovu knjigu i sve knjige koje pišu o francuskim zgodama bacimo i spremimo u presušen zdenac, dok ne budemo dokoniji da razvidimo što ćemo s njima, osim nekoga Bernarda od Carpija, koji se ovuda vucari, i one druge knjige, koja se zove Roncesvalles, jer ako te knjige dopanu mojih šaka, predaću ih u gazdaričine ruke, a iz njenih će ruku, bez ikakve milosti, odleteti u vatru.

     Brijač odobri sve to, i sve mu se učini dobrim i valjanim, jer zna da je sveštenik takav čestit hrišćanin i takav prijatelj istine da ni za šta na svetu ne bi ništa rekao protiv nje. Rasklopi on drugu knjigu i vidi da je Palmerin od Masline, a uz tu opet knjiga Palmerin od Engleske. Kad to opazi licencijat, reče:
— Tu olivu (maslinu) rascepajte odmah i spalite je, da ni pepela ne ostane od nje, ali ovu palmu englesku ostavite i očuvajte kao retkost: njoj bi se trebala načiniti onakva kutija kakvu je Aleksandar našao među blagom Darijevim te odredio da se u njoj čuvaju dela pesnika Homera. Ova knjiga, kumašine, vredi s dva razloga: prvo, jer je sama po sebi veoma dobra, a drugo, jer vele da ju je napisao neki mudri kralj portugalski. Sve su pustolovine u dvorcu Miraguardi jako dobre i izvrsno su smišljene, a rečenice su skladne, jasne, čuvaju i paze ugled onoga koji govori, te je u njima velika osebnost i bistrina. Velim vam dakle, majstore Nicolás, da ovu knjigu i Amadísa od Galije, ako se vi slažete, oslobodimo od vatre, a sve druge, bez mnogoga prekapanja, neka ginu.

— Nemojte, gospodine kume — usprotivi se brijač — jer evo ovo što mi je u ruci razglašeni je Don Belianís.

— No, taj — odvrati sveštenik  — s drugim, trećim i četvrtim delom, potrebovao bi malko rabarbare, da mu se iščisti pregomilana žuč. Trebalo bi izbrisati ono o Dvorima slave i još druge znatnije besmislice, pa bismo se mogli nekako strpeti s njim, a ako se popravi, smilovali bismo mu se i bili bismo mu pravedni. Međutim, kume, ponesite vi te knjige svojoj kući, ali ne dajte ih nikomu da ih čita.

— Drage volje — odgovori brijač.

Ne htede se dalje mučiti da rasklapa viteške knjige, nego zapovedi gazdarici neka uzme sve redom i pobaca na dvorište. Ona to jedva i dočeka. Milije joj je paliti te knjige negoli išta tkati, sve da je najveće i najfinije tkivo. Zgrabi ona osam knjiga odjedanput te ih izbaci kroz prozor. Ali kako ih je mnogo najednom pograbila, padne jedna knjiga brijaču pred noge, a on je od radoznalosti podigne i vidi da piše na njoj: Istorija slavnoga viteza Tiranta Beloga.

— Bože mili! — klikne sveštenik na sav glas. — Zar i Tirante Beli tude! Dajte mi ga, kume, jer sudim da sam s njim stekao blago zabave i zlatan rudnik razonode. Tu je don Quirieleison od
Montalbana, junački vitez, i brat njegov Tomás od Montalbána, i vitez Fonseca, tu je okršaj hrabroga Tiranta s mesarskim psom, bockalice gospođice Placerdemivide, ljubakanje i spletke udovice Reposade, pa gospođa carica, koja je zaljubljena u Hipolita, konjušara Tirantova. Istinu vam velim, kume, ova je knjiga po stilu najbolja na svetu: ovde vitezovi jedu i spavaju, i umiru na svojim posteljama, i pišu pre smrti oporuke, i još štošta ima u njoj čega nema u svim drugim knjigama. A uza sve to velim vam da bi pisac te knjige, zato što je navlaš napisao tolike ludorije, zaslužio da robuje na galiji dokle god živi. Ponesite knjigu kući i pročitajte je, pa ćete videti da je istina što vam o njoj rekoh.
— Hoću —odgovori brijač; — ali što ćemo s ovim malim knjižicama što su još
tu?
— Te knjige — odvrati sveštenik  — nisu valjda viteške, nego su pesme. Rasklopi on jednu i vide da je Diana od Jorge de Montemayora. Pomisli da su sve redom od te vrste, pa reče:

— Ove knjige ne zaslužuju da budu spaljene kao one druge, jer nisu i neće ni biti na štetu kao što su bile viteške knjige; to su zabavne knjige, one nikome ne ude.

— Ah, gospodine! — reći će sinovica; — naredite vi mirne duše da se i te knjige spale kao i druge, jer dok moj gospodar stric ozdravi od viteške bolesti, ne bi bilo čudo da njega, ako on uščita te knjige, spopadne želja da se prometne u pastira i krene po šumama i livadama pevajući i svirajući; ili, što je još gore, da postane pesnik, a to je, kako vele neizlečiva i prelazna bolest.

— Pravo veli ta devojka — reče sveštenik  — pa neće biti zgorega da unapred uklonimo ispred našega prijatelja tu smetnju i opasnost. Započećemo dakle od Diane Montemayorove, pa sudim
da je ne spalimo, nego samo uklonimo iz nje sve ono što piše o mudroj Feliciji i o čarobnoj vodi, a i gotovo sve veće pjesme; neka joj onda sretno preostane proza i čast što je prva od ovakvih knjiga.

— Ovo je sada — reči će brijač — Diana, takozvana Druga Diana od Salamančanina, i evo još jedna knjiga, a napisao ju je Gil Polo.

— Ona Salamančaninova knjiga — odgovori sveštenik  — neka se pridruži osuđenicima na dvorištu i neka im poveća broj, a ova od Gila Pola neka se čuva kao da je od samoga Apolona. Hajdemo dalje, kume, požurimo se, jer će se umračiti.

— Ovo je — reče brijač rasklapajući knjigu — Deset knjiga o ljubavnoj sreći, napisao Antonio di Lofraso, pesnik sardinski.

— Tako mi reda koji sam primio — uzme govoriti  sveštenik —otkad je Apolon Apolon i otkad su muze muze, a pesnici pesnici, još nije napisana tako šaljiva i vragometna knjiga; ipak je najbolja od knjiga toga pravca i najosebnija od sviju te vrste što su ikada na svet izdane. Ko nju pročitao nije, neka zna da nikada nije zabavno štivo čitao. Dajte mi je, kume, jer mi je milije što sam nju našao nego da su mi poklonili reverendu od florentinske svile.
Skloni on knjigu s najvećim veseljem, a brijač nastavi:

— Ovo je dalje Pastir od Iberije, Vile od Henaresa i Suzbijena ljubomornost.

— S tima ne možete inače — reći će sveštenik — nego ih predajte svetovnoj vlasti gazdaričinoj, ali ne pitajte me zašto, jer ne bih nikada dokončao.

— Sada dolazi Pastir Filidin.

— Nije to pastir — odvrati sveštenik  — nego najmudriji dvoranin: neka se uščuva kao dragocen poklad.

— Ova velika knjiga što sada dolazi — reći će brijač — zove se Blago različitih pesama.

— Da ih nema toliko — napomene svestenik -bile bi vrednije.

Ta knjiga treba da se protrebi i pročisti od nekih prostota koje se u njoj zatiču među divotama. Neka se uščuva, jer pisac joj je prijatelj moj, a i zbog poštovanja prema slavnijim i uzvišenijim delima što ih je on napisao.
— Ovo je — nastavi brijač — Pjsnički zbornik Lópeza Maldonada.

— I pisac te knjige — odgovori sveštenik — prisni mi je prijatelj.

Stihovima iz njegovih usta divi se svako ko ih čuje; tolika je milina njegova glasa kojim ih peva, da očarava. Nešto je preopširan u svojim eklogama, ali što valja, ne dodijava nikada. Sačuvaj ga među izabranicima. Ali kakva je knjiga to do njega?

— Galatea, od Miguela de Cervantesa — odgovori brijač.

— Mnogo mi je već godina dobar prijatelj taj Cervantes i znam da je on veštiji nevoljama nego stihovima. Njegova je knjiga prilično dobro zamišljena, ali se on laća koječega a ne dokončava ništa. Moramo sačekati drugi deo, koji obećava; ako mu taj bolji bude, možda će steći celome delu milost koja mu se sada uskraćuje. Međutim, dok se ne vidi, zadržite ga zaključana u svojoj
kući.

— Drage volje, kume — odgovori brijač. — Evo još tri knjige, sve zajedno: Araucana, od don Alonsa de Ercille, Austriada, od Juana Rufa, općinskog dobavljača u Córdobi, i Monserrate od
Cristóbala de Viruésa, pesnika iz Valencije.

— Sve tri te knjige — reče sveštenik — najbolje su što su u herojskom stihu na španskom jeziku napisane, i mogu se meriti s najčuvenijim italijanskim delima: neka se sačuvaju kao najbogatiji pesnički pokladi što ih ima Španija.

Umorio se sveštenik razglédajući knjige, te odredi neka sve druge knjige osekom spale, ali brijač već rasklopio jednu, koja se zove Suze Angelikine.

— Ja bih suze isplakao — reče sveštenik kad je čuo naslov — da sam takvu knjigu vatri predao, jer pisac je njen bio jedan od najslavnijih pesnika na svetu, ne samo u Španiji, a izvanredno
mu je uspeo prevod nekih priča Ovidijevih.


Sedma glava

O drugom pohodu našega čestitog viteza don Quijota od Manche.

Uto se uzviče don Quijote i progovori:

— Amo vas, amo, hrabri vitezovi! Ovde vi pokažite snagu junačkih mišica, jer će vas dvorani nadjunačiti na megdanu!

     Slete se na tu viku i halabuku i okane se pretraživanja drugih knjiga, koje su još preostale. Zato se misli da su nerazgledane i nesaslušane poginule u vatri: Carolea, Lav od Španije i Careva junačka dela, koja je opisao don Luis de Avila, a bila su bez sumnje među preostalim knjigama, no da ih je sveštenik opazio, ne bi ih valjda stigla onakva ljuta sudbina.

      Kad oni stigoše don Quijotu, bio je on već ustao s postelje. Viče on svejednako, preklapa koješta, bode i mlati na sve strane, a budan je kao da nije nikada ni spavao. Obuhvate ga i silom svale na postelju, a kad se malo smirio, razvede on opet razgovor sa sveštenikom i reče:

— Zaista, gospodine nadbiskupe Turpine,velika je sramota nama koji se zovemo Dvanaest banova, što smo tako na laku ruku prepustili pobedu na ovom turniru vitezovima dvoranima, uprkos tomu što smo mi vitezovi pustolovi u tri prijašnja dana dobili nagradu.

— Smirite se, gospodine i prijatelju — reći će sveštenik; — daće Bog i sreća junačka, pa što se danas izgubilo, sutra će se vratiti. Zasad vi pazite samo na zdravlje, jer meni se čini da ste vi jamačno silno umorni, ako niste i ljuto ranjeni.

— Ranjen nisam — odgovori don Quijote — ali sam izubijan i sav izlomljen, o tom nema sumnje. Onaj me kopilan don Roldán izmlatio hrastovim stablom, a sve od same zavisti, jer vidi da sam
mu ja jedini takmac u hrabrosti. Ali ne zvao se ja Reinaldos od Montalbána ako mu ne odmastim čim budem ustao s postelje, uprkos svim njegovim čarolijama. No zasad mi dajte da ručam, jer znam da mi je to najpreče, a za osvetu ću se ja već pobrinuti.

     Učine mu po volji i dadu mu jesti. Onda on opet zaspi, a oni se samo čude mahnitosti njegovoj.
Te noći popali i sažeže gazdarica sve knjige koliko god ih beše u dvorištu i u svoj kući. S njima izgoreše jamačno i knjige koje bi vredile da budu sačuvane u večnim arhivima. Ali im to nije
dopustila vlastita sudbina i lenost njihova suca, te tako se na njima obistini reč da za grešnika stradavaju katkad i pravednici.

Jedan od prvih lekova kojim sveštenik i brijač stadoše sada vidati boleticu svojega prijatelja beše da zazidaše i zagradiše sobu u kojoj su bile knjige, da ih on ne nađe dok ustane (jer kad bude uklonjen uzrok, prestaće možda i delovanje), a oni će mu reći: neki je čarobnjak odneo, i knjige, i sobu, i sve u njoj. Tako oni bržebolje učine. Nakon dva dana ustane don Quijote, i prvo mu bî da ode i pogleda svoje knjige. Kad ne nađe sobu gde ju je ostavio, pođe je tražiti i odovud i odonud. Nađe gde bi trebalo da budu vrata, pa ih napipa rukama, strielja očima i ovamo i onamo, a ne govori ni reči. Ali naposletku, nakon prilična vremena, zapita gazdaricu gde li je soba s njegovim knjigama. Gazdarica, koja već valjano bijaše upućena što će reći, odgovori mu:

— Kakvu to sobu vi tražite? Nema u kući više ni sobe ni knjiga, sve je odnio sam đavo glavom.

— Nije bio đavo — priklopi sinovica — nego nekakav čarobnjak koji je došao na oblaku one noći nakon dana kad ste vi krenuli odavde. Dojahao na nekoj zmiji, sjahao tu, ušao u sobu, i ne znam što je u sobi počinio, ali domala izleti on kroz krov, a za njim ostade sva kuća zadimljena. Namerile mi pogledati što je učinio, a ono ni knjigama ni sobi nema ni traga. Samo se toga dobro sećamo i ja i gazdarica da je taj zlopaki starac, kad je odlazio, u sav glas rekao kako je od tajne mržnje na gospodara tih knjiga i te sobe počinio kući štetu koja će se kasnije videti, i još je priklopio da se zove mudrac Muñatón.

— Rekao je valjda: Frestón — ispravi je don Quijote.

— Ne znam — odvrati gazdarica — je li rekao Frestón ili Fritón; samo je imenu na svršetku ton.

— Tako je — reče don Quijote; — to je mudrac čarobnjak, ljut neprijatelj moj, koji mene mrzi jer je po svojoj umeštini i znanju dokučio da ću ja jednom dok tomu kucne čas, zametnuti boj udvoj s vitezom koga on zaklanja i štiti, i da ću ga pobediti, a on to ne može sprečiti. Zato je on na me nazuban i dodijava mi svakakvim smicalicama, koliko god može. No neka pamti da nije moćan niti usprotiviti se, niti ukloniti se onomu što je nebo odredilo.

— Ko sumnja o tom? — reći će sinovica. — Ali ko vas, gospodine striče goni u te zađevice? Zar nije bolje mirovati kod kuće i ne obilaziti po svetu, tražeći nad kruhom pogaču i ne pazeći da onaj koji za tuđom vunom pođe sam ostrižen kući dođe?

— Oj sinovice moja — preuze don Quijote — kako si ti neupućena! Pre nego što će iko mene ostrići, zderat ću ja kožu i bradu iščupati svakomu ako mi dirne ma u dlačicu.

    Ne htedoše mu njih dve ništa više odvraćati, jer videše da ga spopada jarost.
    Proboravi on tako dve nedelje kod kuće, sasvim miran, ničim ne odajući da kani ponoviti svoje prijašnje budalaštine. Za tih je dana razvodio srdačne razgovore sa svoja dva prijatelja, sa sveštenikom i brijačem, i dokazivao im kako su na svetu nadasve potrebni skitnici vitezovi, a u njemu eto uskrsava skitničko viteštvo.  Sveštenik mu je kadikad uzvraćao, onda opet popuštao, jer bez takvih ustupaka ne bi mogao izići s njim nakraj.
      Za to vreme uze don Quijote pregovarati s jednim seljaninom, susedom svojim, čestitim čovekom (ako se čestitim čovekom može krstiti onaj koji je siromah), ali bez mnogo soli u glavi. Toliko mu je napokon nabio uši, toliko ga smotao, da je siromah seljanin odlučio krenuti s njim i služiti mu u konjušarskoj službi. Govorio mu don Quijote, među inim, neka se ne skanjuje mnogo, nego neka krene s njim, jer se može pružiti zgoda, dok trene okom, da predobije koje ostrvo i njega tamo postavi za namesnika. Na takva i slična obećanja ostavi Sancho Panza, jer tako se zvao taj seljanin, i ženu i decu i najmi se susedu za konjušara.
      Odmah se pobrine don Quijote da najami novaca. Nešto proda, nešto založi, a sve raspe budzašto, i tako smogne prilične novce. Opskrbi se okruglim štitom, koji je posudio u nekoga prijatelja, opravi svoj razbijeni šlem što god bolje može, i javi svojemu konjušaru Sanchu dan i sat kada kani krenuti na put, da se opskrbi svime što misli da mu je preko potrebno, a lično ga uputi neka ponese bisage. Sancho odgovori da će poneti, a nakan je povesti i svojega magarca, koji je jako valjan, jer on, seljanin pripoljac, i nije navičan mnogo pešačiti. Što se tiče magarca, prigovori don Quijote malko, te uze premišljati hoće li mu pasti na pamet kakav skitnik vitez koji je vodio sa sobom perjanika na magarcu. No ne može se nijednomu dosetiti. Uza sve to odluči neka Sancho povede magarca, te naumi pribaviti mu valjaniju jahaću životinju čim se sluči prigoda da otme konja prvomu neuljudnom vitezu na koga naiđe. Opskrbi se košuljama i drugim čime može, kako ga je ono krčmar uputio, i kad je sve to učinio i posvršavao, niti se Panza oprosti s decom i ženom, niti don Quijote s gazdaricom i sinovicom, nego oni izduhnu sela obnoć, ni od koga viđeni. Te noći odjašu tako daleko te su bili, kad se razdanilo, sigurni da ih sujedi iz sela neće stići, sve da poteknu za njima.

      Jaše Sancho Panza magarca kao patrijarh, sa svojim dvojačama i vinskim mehom i sa silnom željom da već bude namesnik onoga ostrva što mu ga je gospodar obećao. Slučajno udari don Quijote onim istim putem i cestom kuda je krenuo na svojem prvom putu, to jest Montielskim poljem, ali sada putuje njime s manjom mrzovoljom nego pre, jer je rano jutro i zrake sunčane koso padaju na njih, te im ne dodijavaju. Uto će Sancho Panza gospodaru:

— Pazite, milostivi gospodaru skitniče viteže, da ne zaboravite ono ostrvo što ste mi obećali, jer ja ću znati vladati njime, koliko god velik bio.

Don Quijote mu odgovori:

— Znaj i pamti, prijatelju Sancho Panza, starinskim je vitezovima bio svagda običaj svoje perjanike postavljati za namesnike ostrvima ili kraljevinama koje predobivaju, a ja sam odlučio ne zatirati takav dobri običaj. Radiji sam još i natkriliti ga, jer su drevni vitezovi katkad, a možda i ponajviše, čekali da im perjanici ostare, pa kad ih se perjanici nasluže i namuče se loših dana i još gorih noći, davali su im titulu grofova, ili čak markiza kojega kraja ili pokrajine, bila ona nešto veća ili manja. Ali ako poživiš ti i poživim ja, lako se može dogoditi da ne prođe ni nedelja i ja steknem takvu kraljevinu, uz koju, u prîd, idu još i druge kraljevine, pa se sluči da u kojoj od njih budeš okrunjen za kralja. I nemoj se čuditi, jer ovakvim se vitezovima ukazuju zgode i prigode kakve niko nije ni video ni zamislio, pa bih ti ja možda još mogao i više dati nego što ti obećavam.

— I tako — dočeka Sancho Panza — ako se ja, po kojem od tih čudesa što ih spominjete, zakraljim, onda će Juana Gutiérrez, ženica moja, postati kraljica, a moja deca kraljevići.

— Pa ko sumnja o tom? — uverljivo će don Quijote.

— Sumnjam ja — uzvrati Sancho Panza — jer ovako ja sudim: sve kad bi Bog odredio da kraljevine pljušte na zemlju, nijedna ne bi pala na glavu Mariji Gutiérrez. Znajte, gospodaru, ona za kraljicu ne vredi ni prebijene pare; za groficu bi već bila zgodnija, ali i to uz Božju pomoć.

— Prepusti ti to, Sancho, Bogu — odvrati don Quijote — a Bog će već dati što joj najviše dolikuje. Ali ne snizuj svoju želju toliko da bi se zadovoljio ičim manjim nego da budeš namesnik.

— I neću, gospodaru — odgovori Sancho Panza — pogotovu kad imam ovakva odlična gospodara, koji će znati što meni valja i što mogu dobiti.

Prevodioci:Iao Velikanovic i Josip Tabak 

Nastavak : Romani u nastavcima 

    

Jorge Bycau, Ispričaću ti priču

Ove priče
napisane su samo
kako bi pokazale neko mjesto ili put.
A napor da traži unutra,
u dubini svake priče,
skriveni dijamant...
...zadaća je svakoga pojedinačno."

OKOVANI SLON

- "Ne mogu", rekao sam mu. "Ne mogu!"
- Siguran si?" upitao me on.
- Jesam. Ništa me ne bi tako veselilo kao da mogu sesti pred nju i reći joj da mi je žao... Ali ne mogu."
     Debeli je seo u položaj Bude na onaj grozni plavi naslonjač u ordinaciji. Nasmešio se, pogledao me u oči govoreći sve tiše, kao svaki put kad je hteo da ga saslušam rekao mi je:
     - Dopusti da ti ispričam..."
     Nije ni čekao da mu dopustim. Jorge je počeo da priča:
Kad sam bio dete, obožavao sam cirkuse, a u cirkusu su mi se najviše sviđale životinje. Pažnja mi je posebno privlačio slon, koji je, kako sam posle doznao, svoj deci bio najdraža životinja. Tokom predstave golema je životinja svašta izvodila novčićem, neuobičajena kombinacija veličine i snage... Ali nakon nastupa i neposredno pre dolaska na pozornicu, slon je uvek bio vezan za malen kolac zabijen u zemlju, lancem koji je držao samo jednu nogu.
      Osim toga, kolac je bio malen komadić drva zabijen jedva nekoliko centimetara u zemlju. Iako je lanac bio debeo i moćan, bilo mi je jasno da se životinja koja je u stanju iščupati stablo s korenom, mogla s lakoćom osloboditi kolca i pobeći.

Tajna mi je i dalje bila nejasna.

Što ga onda drži?

Zašto ne pobjegne?

     Kad mi je bilo pet ili šest godina, još sam verovao u mudrost odraslih. Pa bih pitao učitelja, oca ili strica za taj misterij sa slonom. Neko od njih objasnio mi je da slon nije pobegao jer je bio istreniran.
      Postavio sam pitanje koje se samo nametalo: "Ako je istreniran, zašto su ga vezali?"
     Ne sećam se da sam dobio ikakav smislen odgovor. S vremenom sam zaboravio na misterij sa slonom i kolcem i prisetio bih ga se samo kad bih susreo one koji su se katkad pitali isto.
      Pre nekoliko godina otkrio sam da je neko, na moju sreću, bio dovoljno mudar da pronađe odgovor:
Cirkuski slon ne ježi zato što je vezan za sličan kolac još otkad je bio veoma malen.

Zatvorio sam oči i zamislio bespomoćna, tek rođena slona vezana za kolac. Siguran sam da je u tom trenutku slonić gurao, vukao i znojio se pokušavajući se osloboditi. I uprkos svojim naporima nije uspeo jer je onaj kolac bio prečvrst za njega.
     Zamislio sam kako je iscrpljen zaspao i kako je sledećeg dana opet pokušao, i sledećega, i sledećega...Sve dok jednoga dana, jednoga za njegov život užasna dana, životinja nije prihvatila svoju nemoć i prepustila se sudbini.
     Taj golemi i moćni slon kojeg vidimo u cirkusu ne beži jer, jadnik, misli da ne može.
     Urezala mu se u sećanje ona nemoć koju je osetio ubrzo nakon rođenja.
     Najgore je što nikad više nije ozbiljno preispitao to sećanje.
      Nikad, nikad više nije pokušao iskušati svoju snagu...
      Tako ti je to, Demiane. Svi smo mi pomalo poput cirkuskoga slona: hodamo po svetu vezani za stotine kolaca koji nam oduzimaju slobodu.
       Živimo misleći da 'ne možemo' učiniti gomilu stvari jednostavno zato što smo jednom davno, dok smo bili deca, pokušali i nismo uspeli.
      Učinili smo tada isto što i slon i ta nam se poruka urezala u sjećanje: Ne mogu, ne mogu i nikada neću moći.
      Odrasli smo noseći tu poruku koju smo si nametnuli i zato se više nikada nismo ni pokušali osloboditi kolca.
     Kad povremeno osetimo verige i čujemo zveckanje lanaca, ispod oka pogledamo kolac i pomislimo:
     Ne mogu i nikad neću ni moći."
Jorge je napravio dugu stanku. Onda mi je prišao, seo na pod ispred mene i nastavio:
     "To je ono što ti se dogodilo, Demi. Tvoj je život uslovljen  sećanjem na to da Demian koji više ne postoji nije mogao.
     Jedini način da doznaš možeš li uspeti jest da ponovno pokušaš, svim srcem... Svim srcem!"

ZAJEDNIČKI FAKTOR



      Kad sam prvi put došao u Jorgeovu ordinaciju, znao sam da neću videti konvencionalnoga psihoterapeuta. Claudia, koja mi ga je preporučila, upozorila me da je "Debeli", kako ga je zvala, "pomalo specifičan" (sic).
      Meni je već bilo dosta konvencionalnih terapija, a posebno toga da se mesecima dosađujem na kauču nekog psihoanalitičara. Tako sam ga nazvao i zatražio termin.
    Moj prvi utisak  nadmašio je sva očekivanja. Bilo je vruće popodne u novembru.* Stigao sam pet minuta ranije i čekao na ulazu u zgradu dok nije došlo vreme.
Točno u četiri i trideset pozvonio sam. Začuo se zvuk portafona pa sam se popeo na deveti kat.
    Ušao sam u hodnik.
    Čekao sam.
    I čekao!
Kad mi je dosadilo čekati, pozvonio sam na zvono stana.
U Argentini, gdje se odvija događaj iz priče, proljeće počinje u rujnu
i završava u stud enom e (nap. prev.).
      Vrata mi je otvorio neki tip koji je na prvi pogled izgledao kao da je odeven za piknik: nosio je traperice, tenisice i kričavo narančastu košulju.
      - "Dan", rekao mi je. Njegov me osmeh, moram priznati, umirio.
      - "Dan", odvratio sam. "Ja sam Demian."
      - "Naravno. Što ti se dogodilo? Zašto ti je toliko trebalo da dođeš gore? Izgubio si se?"
      - "Nisam. Nisam zakasnio. Nisam hteo da zvonim da ne smetam ako je neko unutra..
      - "Da ne 'smetaš'?" oponašao me kimajući zabrinuto... I, kao da je govorio za sebe, nastavio.    
      - "Tako ti to rešavaš..."
Ostao sam bez reči.
Bila je to njegova druga rečenica i, nema sumnje, rekao je nešto što je bilo točno, ali...
Kakav kurvin sin!
       Mesto gde je Jorge primao pacijente, a koje se ne bih usudio nazvati "ordinacijom", bilo je poput njega: neformalno, neuredno, nesređeno, toplo, puno boja, začu­đujuće i, zašto ne priznati, pomalo prljavo. Sedeli smo u dva naslonjača, jedan nasuprot drugome, i dok sam mu govorio, Jorge je pio mate. Da, pio je mate tokom seanse!
Ponudio me:
        - "Može", rekao sam.
        -"Može što?"
        -"Može Mate."
        -"Ne razumem."
        - "Prihvaćam mate."
Jorge se uslužno i podrugljivo naklonio te rekao:
         -"Hvala, veličanstvo, što prihvaćate mate... Zašto mi jednostavno ne kažeš želiš li mate ili ne umesto da mi činiš usluge?"
Taj će me čovek izluditi.
       - "Hoću!" rekao sam.
Onda mi je Debeli dao mate.
Odlučio sam ostati još malo.
      Rekao sam mu, uz hiljadu  drugih stvari, da u meni nešto sigurno loše funkcioniše jer imam poteškoće u odnosu s drugim ljudima,
      Jorge me upitao kako znam da je problem u meni.
     Odgovorio sam mu da sam imao poteškoće kod kuće s ocem, majkom, s bratom, s partnericom... i da je, u skladu s tim, problem sigurno u meni. Onda mi je, prvi put Jorge ispričao "nešto".
     Posle sam, s vremenom, naučio da Debeli voli basne, parabole, priče, pametne fraze i autentične metafore. Prema njemu, jedini način da shvatimo neki događaj jest ako ga ne proživimo izravno, taj da imamo jasnu unutrašnju simboličnu sliku događaja.
    - "Basna, priča ili anegdota", tvrdio je Jorge, "može duže ostati u sećanju nego hiljadu teorijskih objašnjenja, psihoanalitičarskih interpretacija ili službenih analiza"
    Tog mi je dana Jorge rekao da možda nešto nije u redu sa mnom, ali dodao je da je moje zaključivanje opasno jer moj samooptužujući zaključak nije zasnovan na činjenicama koje ga potkrepljuju. Onda mi je ispričao jednu od onih priča koje priča u prvom licu, a za koje se nikad ne zna jesu li deo njegova života ili njegove mašte:


Moj je deda je voleo kapljicu.
Najviše je voleo piti turski anis.
Pio je anis i dodavao mu vodu, da ga razblaži,
ali svejedno bi se napio.
Onda bi pio viski s vodom i napio bi se.
Pio bi i vino s vodom i napio bi se.
Sve dok se jednog dana nije odlučio izlečiti...
i ostavio je... vodu!

izvor

Sylvia Plath - Opsesija thanatosom

Rođena 1932. godine u američkoj državi Massachussetts, Sylvia je kao devojčica počela pokazivati sklonost ka kreativnosti i umetnosti. Prva pesma obavljena joj je u Boston Heraldu kada je imala osam godina, no uspeh je zasjenio tragični gubitak oca; Otto Plath, nemački imigrant i profesor biologije umire dve nedelje prije kćerkinog osmog rođendana usled komplikacija od dijabetesa.

Smrt oca postala je jedan od ključnih trenutaka u Sylvijinom životu i čest motiv njene poezije. Nakon što joj je majka izrekla tragičnu vest, Sylvia prkosno izjavljuje: "Više nikada neću razgovarati s Bogom".

Svoju karijeru spisateljice od 1950. godine, Sylvia počinje graditi na Smith College u Northhampttonu u saveznoj državi Massachusetts, gde njezina priča Nedelja kod Mintonovih pobeđuje na takmičenju  za najbolju priču i dobija priliku provesti mesec dana kao jedna od 20 gostujućih urednika/ca u časopisu Mademoiselle u New Yorku. No, nakon iscrpnog rada u New Yorku, vraća se kući i pada u depresiju.

Dana 24. avgusta 1953. godine ostavlja majci poruku "Otišla sam na dugu šetnju, vraćam se sutra", skriva se u podrum i guta bočicu tableta. Nakon dvodnevne frenetične potrage Sylviju pronalazi brat Warren, onesveštenu, ali živu. Smeštaju je na lečenje u privatnu bolnicu gde joj je dijagnosticirana manična depresija koju nisu uspeli izlečiti ni psihijatri, terapijska lečenja, a ni poezija.

Završetkom studija na Smith Collegeu, Plath putem stipendije odlazi u Cambridge na studij književnosti. Dolazak u Englesku bio je za nju svojevrsni kulturološki šok: uštogljenost tamošnje literarne scene Sylviju je sablažnjavala.

Jedne večeri posećuje proslavu osnivanja novog cambridgeovskog časopisa za književnost, St. Botolph's Review na kojoj upoznaje pesnika Teda Hughesa, a uprkos upozorenjima da je "najveći zavodnik na Cambridgeu" Plath se zaljubljuje. Nakon četiri meseca veze, Sylvia i njezin "muž s prokletstvom" venčali su se u tajnosti kako ne bi naštetili njezinoj karijeri te se vraćaju na Cambridge, gde Sylvia nastavlja svoje literarno stvaralaštvo i uređuje suprugove radove za američke i engleske izdavače.

Uskoro joj je ponuđeno mesto predavačice na Smithu. Posao prihvata, ali ubrzo zaključuje da je nedoraslost zadatku te pod velikim stresom gubi i volju za pisanjem.


U proleće 1958. godine, Sylvija odlučuje napustiti Univerzitet i pronaći produktivnost u vlastitoj slobodi. Potpuno se posvećuje pisanju i u tom periodu piše osam pesama za samo osam dana, sve posve drugačijeg stila. Uverena je da te pesme predstavljaju njezin proboj kao nove i sveže pesnikinje. Bila je u pravu.

U TOM PERIODU, NAKON DESET GODINA ULOŽENOG TRUDA, PRESTIŽNI ČASOPIS THE NEW YORKER OBJAVLJUJE NJENE PESME "LOVAC NA ŠKOLJKE U ROCK HARBORU" I "NOKTURNO".


S druge strane, slikanje je bila nešto manje poznata Sylvijina strast. Većina njezinih crteža skicirana je na marginama njezinog dnevnika, a mnogi su napravljeni kao ilustracije pesama i buduće knjige koje nikada nije napisala. Njezina poezija je na neki način neodvojiva od tih crteža koji pokazuju iznimnu kreativnost, ljubav prema detaljima i opsesivnu želju da ovekoveči trenutak.

Narednu godinu za Sylviju Plath obeležiće dva događaja: postaje majka Friede Rebbece i objavljuje knjigu Kolos (Collosus). Već 1962. godine Sylvia Plath rađa i sina imena Nicholas Farrar. Idiličnu porodičnu sliku, međutim, u leto iste te 1962. godine narušava muževljeva nevera i veza s Assiom Wellville. Ted i Sylvia se razdvajaju, a ona s decom odlazi živeti u London.

I dok je dotad bila opterećena željom da dosegne vlastite standarde kćeri, majke, supruge i uspešne pesnikinje, tom presudnom epizodom njenog života slama se brana i poezija postaje sredstvo za oslobođenje svih najdubljih Sylvijinih demona.

U listopadu 1962. godine, Plath svako jutro započinje pišući pjesme četiri sata, a ostatak dana provodi u brizi o djeci i domu. U suludom ritmu za mjesec dana napisala je čak 25 pjesama, među kojima i "Daddy", "Lady Lazarus" i "I am vertical".

NJEZINE PJESME OBRAČUNAVAJU SE S DALEKIM OCEM, NEVJERNIM MUŽEM, REPRESIVNIM DRUŠTVOM, TERETOM MAJČINSTVA I OBITELJI I TO NEVJEROJATNOM SNAGOM, LJUTNJOM, RAZJARENOŠĆU I NASILJEM. PONOVNO SE OKREĆE I SMRTI.


"Njezine pesme su kao ruski rulet pri kojem se pištolj sa šest metaka vrti u krug", pisao je o poeziji Sylvie Plath Robert Lowell. "Ona je najuznemirujavajuća pesnikinja ovog veka ."

U oktobru 1963. godine, Plath izdaje polu-autobiografski roman The Bell Jar (Stakleno zvono) pod pseudonimom Victoria Lucas. Hvaljen je od strane kritičara kao "trijumfalan" i prozivan "briljantnom i dirljivom knjigom". U idućih mesec dana nastavlja s poezijom. Zadnju pesmu „Rub“ posvetila je liku mrtve žene, kao svojevrsnu „najavu“.

SYLVIA JE ZA SVOJU POEZIJU PLATILA VISOKU CENU. ISCRPLJENA I IZMUČENA, 11. FEBRUARA1963. GODINE POKLEKNULA JE U BORBI S DEPRESIJOM. SVET U KOJEM JE ŽIVELA POSTAO JE NEPODNOŠLJIV, O ČEMU JE PISALA I ŠEST MESECI PRE SMRTI:

„Otuđenik na hladnim zvezdama, nemoćan da oseti bilo što sem užasne beznadežnosti. Gledam dole na topli zemaljski svet, u gnezda zaljubljenih, bebine bešike, metalne natpise, sav taj živi svet na toj zemlji, a osećam se kao njegov deo zatvoren u staklene zidove.“

Tog ponedeljka, u osvit zore, otvara plinsku peć i stavlja glavu u pećnicu. Uspeva u nameri koja joj nije pošla za rukom 10 godina ranije.

Nakon razvrstavanja pesama iz njezinog poslednjeg rukopisa, Ted objavljuje zbirku Ariel koja je Sylviji posthumno donela Pulitzerovu nagradu za poeziju.

NJEZINA HISTERIJA I PONORI PODSVESTI ZAUVEK ĆE OSTATI SAČUVANI U STIHOVIMA KOJI PRODIRU DUBOKO ISPOD OPNE NEDOKUČIVOG I TELESNOG. POSTALA JE JEDNA OD IKONA FEMINIZMA: ŽRTVA NEVERNOG MUŽA (HUGES JE ČESTO PROZIVAN “TALENTIRANIM UBICOM“) I BEŠĆUTNOG PATRIJARHALNOG DRUŠTVA.


Kao što je njezina poezija zasenila crteže, tako je i mit o Sylviji Plath zasenio samu Sylviju. Ostala je samo priča o stradanju i depresivnoj ženi, priča koja nikako nije dovoljna da iskaže njen genij, talent, izvanredni smisao za humor i herojsku borbu protiv mračnih demona bolesti, njenu snagu i ljubav prema životu. U jednom zapisu dnevnika piše:

"Možda ću se jednoga dana puzajući vratiti kući, potučena, pobeđena. Ali ne sve dok mogu iz svoje nesreće pisati priče, svoju tugu pretvoriti u lepotu." 
izvor 

VIŠE O ŽIVOTU I STVARANJU SYLVIE PLATH MOŽETE DOZNATI U JEDNOSATNOM VIDEU.

Miquel de Cervantes, Don Kihot, 2,3,4 glava

Druga glava


što priča o prvom pohodu na koji je sa svoje postojbine krenuo bistri don Quijote.

       Pošto je dakle sve uredio i spremio, ne htede oklevati da učini što je naumio; strašila ga misao da će zatezanjem nahuditi svetu, jer je nakanio tegobe uklanjati, krivice ispravljati, nepravde zatirati, neredu doskakivati i zla dela osvećivati. I tako, ne javljajući nikome svoju nakanu i krijući se, jednoga se jutra pre zore, a bio je jedan od najsparnijih srpanjskih dana, oboruža svom svojom bojnom opremom, zajaše Rocinanta, natakne na glavu skrpani šljem, nadene na ruku štit, zgrabi koplje, te izjaše iz dvorišta kroza stražnja vrata u polje, silno zadovoljan i veseo što vidi da mu se tako lako započeo izvršivati dobri naum. No tek što je ispao u polje, zaokupi ga strahovita misao koja ga je malne odvratila od započetoga pothvata. Setio se on da još nije primljen među vitezove, te po viteškom zakonu ne može i ne sme dići oružje ni na kojega viteza; a sve da i jest, morao bi kao novi vitez nositi samo svetlo oružje, [37] bez znamenja na štitu, dokle god ga junaštvom ne stekne. Te ga misli uskolebaju u naumu, ali kako mu je ludost bila jača od ikoje razložitosti, smisli on da će upriličiti neka njega oviteži ko mu drago, na koga naiđe, po primeru mnogih drugih koji su tako učinili, kao što je čitao u knjigama koje su ga zaludele. A što se tiče svetloga oružja, nakan je, čim dospe, oružje tako očistiti da bude sjajnije i belje od hermelina.[38] S tim se smiri i nastavi svoj put, udarajući onamo kamo je konja volja, jer to i smatra pravim načinom za pustolovine.

      Jaše tako naš novi novcati pustolov putem, razgovara sa sobom i veli: »Dok bude jednom na svet izdana istinita istorija mojih slavnih dela, nema sumnje da će mudrac koji ih bude opisivao ovako započeti i pričati prvi moj pohod u ranu zoru: ,Tek što je rumeni Apolon po licu daleke i prostrane zemlje razastro zlaćane niti svoje krasne kose, i tek što sitne, šarene ptičice umiljatim jezicima, slatkom i medenom harmonijom pozdraviše osvit rujne zore, koja ustaje iz meke postelje ljubomornoga muža, te se kroz vrata i balkone manchanskoga obzorja javlja smrtnicima, kadli slavni vitez don Quijote od Manche ustade s dangubnoga perja, zajaha slavnoga konja Rocinanta i krenu na put niz drevno i čuveno[39] Montielsko polje. «
     I doista je tim poljem jahao.
   A onda nadoveže: »Sretna li doba i sretna li veka kad se izdaju na svet slavna moja junačka dela, vredna da budu salivena od mjedi, isklesana u mramoru i naslikana na slikama, da budućnosti ostane uspomena. Oj ti mudri čarobniče, bio ko bio, komu je suđeno da budeš letopisac ove neobične istorije! Molim te, nemoj zaboraviti mojega dobroga Rocinanta, svagdanjega druga mojega na ovim mojim hodovima i putovima!« Onda opet započne, kao da je zbilja zaljubljen: »Oj princezo Dulcinejo, vladarice ovoga zaljubljenoga srca! Jako si mi nažao učinila što si me otpravila i odbila me s krutim jadom i naredila mi da se ne javljam pred licem tvoje krasote. Smiluj se, gospodarice, i seti se ovoga pokornoga srca koje od ljubavi za tebe toliku muku muči.«[40]

    Uz to je nizao putem još druge ludorije, sve onako kako su ga njegove knjige naučile, i povodio se, koliko god može, za jezikom tih knjiga. A jahao je tako polagano, i sunce je tako naglo i s tolikom žegom pripeklo da bi mu jamačno ispržilo mozak, kad bi ga još bilo.

    Jahao je gotovo ceo taj dan, i ništa se nije dogodilo što bi vredelo pripovedati, te je očajavao, jer mu je želja da što pre skobi koga na kome bi okušao jakost svoje junačke ruke. Ima pisaca koji vele da mu se prva pustolovina pružila u klancu Lápice;[41] drugi vele: kod vetrenjača; ali ono što je meni pošlo za rukom iznaći i što je zapisano u manchanskim letopisima, kazuje da je jahao ceo taj dan, a kad se poče noćati, iznemogoše i kljuse i on i malne skapaše od gladi. Obazre se na sve strane neće li ugledati kakav dvor ili kakvu pastirsku kolibu, da se skloni i da namiri mnogu svoju potrebu, i opazi nedaleko od puta kojim jaše krčmu. Kao da mu je sinula zvezda i kao da ga ne dovodi u trem, nego u dvore spasenja. Pohiti onamo i stigne krčmi baš kad će se zanoćati.
 
      Na vratima zatekne on dve devojke, seke hoćke, koje putuju u Sevilju s mazgarima. Svratili se oni noćas u krčmu da onde predane. Kako se našem pustolovu sve što god misli, vidi i što mu se utvara pričinja zgodom koja se zbiva onako kako je on čitao, i krčma mu se, čim ju je opazio, učini dvorom sa četiri kule i s vršcima od blistava srebra, pa je tu i most koji se uzdiže, i dubok rov, i sve čime su takvi gradovi opravljeni. Kad se približi krčmi koja mu se učinila dvorom, pritegne malko uzde Rocinantu, jer se ponadao da će kakav patuljak iskrsnuti navrh kule i javiti trubom da se vitez približuje dvoru. Ali kad razabra da onde zatežu i da Rocinante navaljuje u staju, dojaše on krčmi do vrata. Tu opazi one dve razuzdanice, i njemu se učini da su dve krasote gospođice ili umiljate dame koje se dvoru pred vratima šetaju. Uto se slučajno dogodi da svinjar potera sa strništa krdo svinja (koje se, da prostite, tako zovu) i zatrubi u rog, da se svinje skupe. I odmah se don Quijotu pričini ono što želi, to jest da to patuljak objavljuje sada tim znakom njegov dolazak. Jako zadovoljan priđe dakle krčmi i damama, ali kad one ugledaju onako oboružana čoveka, s kopljem i sa štitom, poplaše se i nagnu bežati u krčmu. No don Quijote, koji im po bežanju razabra strah, odigne vizir od lepenke, otkrije svoje suho, zaprašeno lice, te progovori uljudnim i smirenim glasom:

— Ne bežite, milostive gospođice, i ne bojte se nikakva zazora, jer viteškom redu u koji se i ja brojim, niti dolikuje niti je posao da ikomu zazor čini, a pogotovu takvim uzvišenim devicama kakve se vi jasno ukazujete.

Gledaju ga devojke i zaviruju, da mu razaberu lice, koje je zakriveno lošim vizirom; ali kad začuju da ih krsti devicama, što im se nikako ne slaže sa zanatom, ne mogoše se suspregnuti, nego prasnuše u toliki smijeh da se don Quijote ražestio i rekao:

— Krasoti jako dolikuje uljudnost, a dalje, velika je ludost smejati se ni zbog čega. Ali ja vam to ne velim zato da se razjadite ili ozlovoljite, jer moja je volja jedino da vam na službu budem.

     Taj govor, nerazumljiv tim gospama, i nepodobna pojava našega viteza još jače potakne njima smeh, a njemu ljutinu, i još bi i gore bilo da nije u taj čas izišao krčmar, čovek jako debeo i zato jako miroljubiv. Kad on spazi onu nakaznu spodobu, opremljenu onakvom neskladnom bojnom opremom: uzdama, kopljem, štitom i oklopom, gotovo da se i sam pridružio devojačkom veselju i prasnuo u smeh. Ipak se poboja tolike gomile oružja, te odluči da mu uljudno odgovori, i reče ovako:

— Gospodaru viteže, ako vaša milost traži noćište, u ovoj ćete krčmi, osim postelje (jer postelje nema nijedne), sve drugo naći u preobilju. Kad don Quijote vide poniznost zapovednika ove tvrđave, jer tako mu se prividio krčmar i krčma, odgovori:

— Meni je, gospodine kaštelane, sve po volji, jer oružje je nakit meni, a borba je odmor moj... [42]

      Kad je nazvan kastelanom, pomisli krčmar da ga je onaj okrstio tako jer mu se učinio kastiljanskim poštenjakom,[43] a on je Andalužanin, i još s obale sanlúcarske, nikako manji lupež od Kaka, ni manji obešenjak od đaka ili paža.[44] Odgovori on dakle:

— Prema tomu je vaše perje tvrda stena, a vaš san je večno bdenje. Kad je tako, izvolite samo odsesti, jer u ovoj će vam kući biti pouzdano zgode i prilike da ne spavate i celu godinu dana, a kamoli jednu jedincatu noć.

     Tako reče i pridrža stremen, a don Quijote sjaha s velikom tegobom i mukom s konja, kao čovek koji ceo dan nije okusio jela.
      Odmah naredi krčmaru neka se valjano pobrine za njegova konja, jer ovo je najbolje stvorenje koje na svetu hleba jede. Pogleda krčmar konja, i ne učini mu se baš onakav kako ga don Quijote hvali, pa ni napolak. Odvede ga u staju i vrati se da vidi šta zapoveda gost. A njemu devojke, koje su se već izmirile s njim, skidaju bojnu opremu. Svukle mu oklop s prsiju i s ramena, ali nikako ne znaju i ne mogu da istave oklop na vratu ni da mu skinu nepodobni šlem, privezan zelenim uzicama; čvorovi se nisu mogli razrešiti, nego treba da se preseku. Ali on ne htede ni za što pristati, i šlem mu ostane svu noć na glavi, tako da se smešnija i neobičnija slika ne može ni zamisliti.

     A dok su mu one skitnice i pohotnice skidale bojnu opremu, sve je mislio da su to neke otmene gospođe i dame iz onoga dvora, te im je govorio nadasve uljudno:

»Nigda nije vitez bio
Tako služen od gospođa,
Košto beše don Quijote,
Kada iz svog sela dođe:
Gospe dične dvore njega,
Dvorkinjice paze konja[45]

ili Rocinanta, jer to je, gospođe, mojemu konju ime, a don Quijote od Manche ime je meni. Nisam se doduše kanio odati ko sam, dokle god me ne odaju moja junačka dela u vašoj službi i za vašu korist, ali sam morao u ovakvoj prigodi primeniti tu staru romancu o Lanzarotu, i zato ste mi pre vremena saznali ime. No kucnuće čas kada će mi vaša gospodstva zapovediti, i ja ću poslušati, a hrabrost moje ruke dokazaće koliko sam željan služiti vama.«

     Devojke, koje ne bijahu navikle slušati slične govore, ne odsloviše, nego ga samo zapitaše bi li prezalogajio štogod.

— Bih ja što mu drago — dočeka don Quijote — jer mislim da bi mi i trebalo.

    Slučajno je bio petak i u svoj je krčmi bilo samo nekoliko obroka ribe koju u Kastilji zovu oslić, u Andaluziji bakalar, u drugim krajevima treska, a opet u drugima pastrmica. Zapitaju ga bi li možda izvoleo pastrmice, jer drugom ga ribom ne mogu ponuditi.

— Ako ima mnogo pastrmica — odgovori don Quijote — mogu one biti zajedno jedna pastrma; jer ako mi dadu osam reala u sitnu novcu, isto mi vredi kao osam reala u komadu. Šta više, moglo bi s tim pastrmicama biti kao s teletom, koje je bolje od krave, ili s jaretom, koje je bolje od jarca. No bilo kako mu drago, neka se odmah donese; jer muka je i teret oružje, i ne možeš ga nositi ako ne paziš na utrobu.
    Da bude na svežem zraku, postave mu sto krčmi pred vrata, a krčmar mu donese obrok bakalara, loše nakvašena i još gore skuvana, i hleb crn i prljav kao i njegovo oružje. Smešno ga je gledati kako jede. Šlem nije skinuo, a vizir mu je navučen, te ne može ništa k ustima prineti, nego mu mora kogod davati i baš u usta metati. U toj mu potrebi pomaže jedna od onih gospođa. Ali pićem ga napojiti ne mogoše, i ne bi ni mogli, da nije krčmar izdubio trsku, pa mu jedan kraj turio u usta, a u drugi lio vino. Sve je to strpljivo primao, samo da mu ne rastrgaju uzice na šlemu. U to slučajno krčmi stigne svinjski štrojač; najavi on svoj dolazak i zaduvne četiri-pet puta u trskovu sviralu, a time sasvim uveri don Quijota da je u nekom slavnom dvoru, da ga služe uz muziku, da je bakalar pastrma, da je crni hleb beli, da su bludnice dame, da je krčmar dvorski kaštelan, i po tome rasudi da se u dobar čas odlučio krenuti. No sve ga je jače morilo što nije ovitežen, jer dok nije u viteški red primljen, misli da se po pravu ne sme ni u kakav junački posao upuštati.


Treća glava 

u kojoj se pripoveda kako je don Quijote zgodno ovitežen.


Moren dakle takvim mislima, požuri se on sa svojom oskudnom večerom, kakva se već dobije u krčmi, a kad je dovečerao, zovne krčmara, zatvori se s njim u staju, klekne preda nj i progovori:

— Hrabri viteže, odavle gde klečim, ne ustajem ja dokle god se vaša dobrota ne privoli da me obdari milošću za koju vas želim zamoliti, a biće vama na diku i svemu ljudskome rodu na korist.

      Kad krčmar vide svojega gosta gde pred njim kleči, i začu šta on govori, zagleda se zbunjen u njega ne znajući ni šta bi učinio ni šta bi mu rekao. Navali na njega neka ustane, ali on ni za šta ne htede, dokle god mu nije obećao da će ga obdariti milošću za koju ga moli.

— Tome sam se, gospodaru, od velikodušja vašega i nadao — dočeka don Quijote; — evo dakle za koju sam vas milost zamolio, a vaša mi je plemenitost obećala: milost da sutra izjutra ovitežite mene. Noćas ću ja u kapeli vašega dvora odstojati stražu pod oružjem, a sutra će se, kako rekoh, izvršiti što toliko žudim: da mognem, kako se priliči, na sve četiri strane sveta ići tražeći junačke zgode, za korist onih koji su u nevolji, jer to je zadaća viteštvu i skitnicima vitezovima, a takav sam i ja, te za takvim junaštvima ginem.

     Krčmar je, kako rekosmo, priličan obešenjak bio i već je nešto naslutio da mu gost nije sasvim pri pameti. A kad ga je čuo šta sada govori, konačno se uveri. Zato, da bi noćas bilo smeha, odluči pristati uza šalu. Reče mu dakle da je posve pravo što želi i moli; takva se nakana priliči i prirodna je ovakvim otmenim vitezovima kakvim se on čini, a po naočitom liku i jest. Kaza kako se i sam za mladih dana bavio tim časnim poslom, te je obišao mnoge krajeve po svetu tražeći junačkih zgoda, a nije propustio ni sušionice ribe u Malági, ni naselja Riaránska, ni Compás u Sevilji, ni tržište u Segoviji, ni Oliveru u Valenciji, ni Rondillu u Granadi, ni obalu u Sanlúcaru, ni Potro u Córdobi, ni vinare u Toledu,[46] ni druga mesta na kojima je iskušao brzinu svojih nogu i veštinu svojih ruku, te počinio mnogu nepravicu, predobio udovicu mnogu, načeo poneku devicu, prevario pokoje nedoraslo čeljade i konačno se upoznao s gotovo svim velikim i malim sudovima, koliko god ih ima u svoj Španiji; naposletku se, veli, sklonio u ovaj svoj dvor, te živi tu od imanja svojega i tuđega i prima svakoga skitnika viteza kojega god porekla i stanja bio, sve zato što ih silno voli i što oni, za nagradu njegovoj dobroj volji, dele s njim što god imaju. Reče mu i to da u ovom svojem dvoru nema nikakve kapele u kojoj bi mogao pod oružjem odstojati stražu, jer je kapela srušena da bude nova sagrađena; ali kad je potreba, može se, zna on, odstojati straža gde mu drago, te bi je mogao noćas odstojati u kojem dvorskom dvorištu; a sutra će se, ako Bog da, izvršiti ceremonije koje trebaju, pa će on biti ovitežen, i još tako da na svem svetu ne bi mogao biti ovitežen bolje.

     Zapita ga ima li sa sobom novaca. Don Quijote odgovori da nema ni pikule, jer u istorijama skitnika vitezova nije nikada čitao da je ijedan novac sa sobom nosio. Na to mu odvrati krčmar da se vara: sve ako to i ne piše u istorijama, ne piše zato što se njihovim piscima nije činilo nužnim pisati o nečem što je tako jasno i potrebno kao to da moraš poneti novac i čiste košulje, i stoga ne smeš suditi da vitezovi nisu te potrepštine sa sobom nosili. On smatra dakle pouzdanim i dokazanim da su svi skitnici vitezovi, kojih su tolike knjige pune i prepune, nabijene kese nosili, da im bude novaca ako ustreba, a isto su tako nosili košulje i škatuljicu punu masti da njome vidaju rane koje im budu zadane, jer na poljima i pustolinama, gde se bore i dopadaju rana, nema im svagda ko bi ih lečio, manj da im je prijatelj koji mudrac čarobnjak, te im on odmah upomoć priskakuje i vazduhom im na oblaku dovodi devojku ili patuljka, s posudicom takva snažna napitka te čim gutnu kap, ozdravljuju od svake rane i svakog uboja, kao da ga nije ni bilo.

     Ali kad nisu imali toga, starodrevnim je vitezovima svagda bio navičaj da su im perjanici opskrbljeni novcima i drugim potrepštinama, kao što je svilac i melem, da se leče. A kad bi se dogodilo da ovakav vitez nema perjanika (no to je malo i retko bivalo), sam bi vitez sve to nosio sa sobom u maloj torbici na konjskim sapima, tako te bi se činilo da je u njoj štogod važno. Jer ako ne bi bilo s takva razloga, skitnicama vitezovima ne dolikuje nositi torbaka. Zato mu savetuje, premda bi mu kao viteškomu posinku svojemu, što će mu nabrzo biti, mogao i zapovediti, neka odsad ne kreće na put bez novaca i bez spomenute zalihe, pa će videti kako će mu na korist biti kad se i ne nada.

     Don Quijote obeća da će učiniti sasvim onako kako ga svetuje. Uglave dakle odmah da će odstojati oružanu stražu u velikom dvorištu uz krčmu. Don Quijote skupi sve svoje oružje, metne ga na valov kraj studenca, nadene na levicu štit, prihvati koplje i silno se dostojanstveno uzšeta pred valovom. On se uzšeta, a uto se i noć uhvati.

     Krčmar pripòvedi svima koji se zatekoše u krčmi kako mu je budalast gost, te kako odstojava oružanu stražu, iščekujući da bude ovitežen. Začude se oni takvoj neobičnoj budalaštini te odu da ga vide iz prikrajka i ugledaju ga kako se čas mirno šeta, čas opet u koplje podupire, a oči upire u oružje i ne može da ga se nagleda. Noć se sasvim unoća, ali takva jasna mesečina zasine da bi se mogla takmiti sa suncem, u kojega svetlost zaima. Tako oni sve jasno razabiru što god novi taj vitez čini. Onda naspije jednom od onih mazgara u krčmi da ode i napoji svoje mazge. Treba sada maknuti oružje don Quijotovo, koje leži na valovu, ali kad on spazi mazgara gde prilazi, zavikne u sav glas:

— Ej ti, bio ko bio, smioni viteže koji prilaziš oružju najjunačnijega skitnika viteza što se ikad mačem opasao! Pazi šta činiš, i ne diraj mi oružja ako ne želiš glavom platiti smionost!

     Mazgar ne htede mariti za te reči (a bolje mu beše hajati za njih, da izmakne nevolji), nego zgrabi oružje za remenje i odbaci ga daleko od sebe. Kad to vide don Quijote, podiže oči k nebu, svrnu misli (kako se čini) na svoju vladaricu Dulcineju i reče:

— Budi meni, vladarice moja, na pomoći u ovoj prvoj uvredi i pogrdi koja stiže ove grudi, tebi podčinjene: ne uskraćuj mi milost i zaštitu u ovome prvom odlučnom boju.

     Te i još druge takve reči izreče, te odbaci štit, odiže obadvema rukama koplje i njime opatrnu mazgara tako silno po glavi da se krvav svalio na zemlju, pa da ga je još jednom zviznuo, ne bi mu trebalo lekara da ga leči. Pošto je to uradio, skupi svoje oružje i uzšeta se opet, isto onako mirno kao i dotle. Malo zatim drugi mazgar, ne znajući šta se dogodilo (jer je onaj prvi još onesvešten bio), dođe s istom onakvom nakanom, da napoji mazge. Ali kad on priđe da ukloni oružje i raskrči valov, don Quijote ne progovori ni reči i ne zamoli milost ni u koga, nego i opet odbaci štit, i opet diže koplje, te maznu i toga mazgara više nego triput po glavi, ali koplje se ne razmrska, nego glava mazgarova puče četiri puta. Na tu se halabuku slete sav svet iz krčme, a među njim i krčmar. Kad to vide don Quijote, nadjenu štit na levicu, položi desnicu na mač i reče:

— Oj vladarice krasote, snago i jakosti oslabljenoga srca mojega! Kucnuo je čas da svrneš uzvišene oči na ovoga tvojega roba viteza, koji se danas nada veličajnomu junačkomu delu.

      Time se, učini mu se, toliko ojunačio da ne bi ni korak uzmaknuo sve da navale na njega svi mazgari ovoga sveta. Kad one ranjenike videše drugovi njihovi kakvi su, obasuše don Quijota izdaleka kamenjem, a on se, koliko god mogaše, štitio štitom, ali se od valova ne smede udaljiti, da mu oružje ne bude bez obrane. Krčmar se uzvika neka ga se okane, jer im je već rekao da je gost lud, pa ga kao luđaka ni sud ne bi osudio, sve da ih redom pobije. Don Quijote uzvikao se još jače, te ih krsti neverama i izdajnicima, a gospodaru zamka veli da je hulja i prostačina, kad dopušta da tako postupaju sa skitnicima vitezovima; samo dok on bude ovitežen, platiće mu, da zapamti neverstvo svoje.

— A za vas, podla i kukavna fukaro, ja ne hajem: bacajte, prilazite, dolazite, zlostavljajte me, koliko god možete; videćete već kako ću vam odmastiti za budalaštinu i drskost.

     To izreče toliko odrešito i srčano da je silan strah spopao napadače. I tako oni malo zbog toga, malo po krčmarovu savetu, prestanu bacati kamenje. A on ih pusti da uklone ranjenike, i uzme opet s onim istim mirom i spokojem odstojavati oružanu stražu kao dotad.

      Ne svide se krčmaru gostove budalaštine, te on odluči sve prekratiti i odmah ga ovitežiti zlosretnim viteškim redom, dok ne bude još gore bede. Pristupi mu dakle, ispriča se što je taj prosti svet onako obezobrazio s njim, jer on nije o tom ni sanjao; no zato su oni za drzovitost čestito kažnjeni. Reče mu, kako mu je već rekao, da u zamku nema kapele, ali za ono što se još mora učiniti i ne treba kapela. Kad ko hoće da bude ovitežen, glavno je, koliko on zna viteški ceremonijal, udar po zatiljku i po ramenu, a to se može izvršiti i nasred polja. Što se pak tiče oružane straže, dovoljno je odstražiti dva sata, a on je eto odstojao više od četiri. Sve mu to poveruje don Quijote i odgovori mu da ga je ovoga časa voljan poslušati, pa neka izvrši sve što god brže može, jer ako bude opet napadnut, pošto već bude ovitežen, neće u zamku nikomu požaliti glave, a samo će onima oprostiti život koje domaćin odredi, i njemu u čast.

    Tako opomenut i preplašen, donese krčmar odmah knjigu u koju zapisuje slamu i ječam što ih daje mazgarima. S njim iziđu one dve spomenute devojke, dečak ponese ugorak sveće, i vajni kaštelan priđe don Quijotu i zapovedi mu neka klekne. Uzme čitati iz svoje beležnice, kao da govori kakvu pobožnu molitvu, a nasred čitanja digne ruku i odvali don Quijotu čestit udarac po vratu, onda ga njegovim vlastitim mačem ploštimice mazne svojski po ramenu. Uz to je vazda mrmljao kroza zube, kao da čita obrednu molitvu. Pošto je to učinio, naredi jednoj od onih dama neka mu opaše mač, a ona to izvrši s velikom veštinom i bistrinom, jer nije šala susprezati smeh uza svaku toačku te ceremonije; ali junačka dela novoga viteza, koja već videše, suzbiše im smeh. Opasujući ga mačem, reče čestita gospođa:

— Bog vam dao, milostivi gospodaru, da budete sretan vitez i da vam se posreći u bojevima.

    Don Quijote zapita je kako se zove, da zna u budućnosti komu duguje zahvalnost za iskazanu milost, jer je nakan odeliti njoj jedan deo slave koju će steći junaštvom svoje ruke. Ona mu s velikom poniznošću odgovori da se zove Tolosa, a kći je nekoga krpe rodom iz Toleda, koji živi u čatrljama u Sancho Bienayi; ona mu je voljna poslužiti što god poželi, i smatrati ga gospodarom. Don Quijote odvrati joj neka njemu za ljubav i za volju pridene svojemu imenu don i neka se prozove doña Tolosa. Ona mu obeća, a druga mu devojka natakne ostrugu, i on razvede s njom gotovo isti razgovor kao i s onom koja mu je pripasala mač. Zapita i nju za ime, a ona mu odgovori da se zove Molinera (mlinarica), jer je kći čestita mlinara iz Antequere. I nju zamoli don Quijote neka imenu pridene don i neka se prozove doña Molinera, te i njoj ponudi svoju službu i naklonost.

      Pošto su dakle navrat-nanos dokončane ceremonije, nikada još donde viđene, nije mogao don Quijote dočekati čas kada će se vinuti na konja i poteći da traži pustolovine. Osedla odmah Rocinanta i uzjaše, zagrli domaćina, te hvaleći mu što ga je ovitežio, nagovori mu takva čudesa da se to ne može ni pogoditi ni iskazati. A krčmar, samo da mu se nosi iz krčme, odgovori na njegov govor isto tako rečito, iako sa manje reči, pa ne ištući plaću za ugošćenje, pusti ga neka ide s milim Bogom.

Četvrta glava


Šta se dogodilo našemu vitezu kad je krenuo iz krčme.

      Beše pred zoru kad don Quijote krenu iz krčme, tako zadovoljan, sretan i veseo da mu je od radosti pucao kolan na konju. Ali na pamet mu padnu saveti krčmarovi, kako je potrebna zaliha koja se sa sobom nosi, posebno novci i košulje, te odluči vratiti se kući i onde se opskrbiti svime, pa i perjanikom, jer kani za perjanika uzeti suseda svojega, seljanina, koji je siromah i ima dece, ali je vrlo zgodan za perjaničku službu u viteza. S tom mišlju navrne Rocinanta k selu, a Rocinante, kao da već oseća pašu, pojuri onamo tako voljno te se činilo da i ne dodiruje nogama zemlju.
   
     Ne prođe daleko, kad mu se učini da se iz šumske guštare, tamo s desne strane, čuje nečiji glas kako jadikuje. Čim to začu, progovori:

»Hvala nebesima na milosti koju mi iskazuju kad mi ovako brzo daju priliku da mognem izvršiti što mi je dužnost po zvanju, i da uberem plod svojih dobrih nakana. Jamačno je to glas kakva potrebnika ili potrebnice, kojoj treba moja dobrota i pomoć.«

      Potegne uzde i svrne Rocinanta onamo odakle mu se čini da dopire glas.
   
      Tek što je nekoliko koračaja ušao u šumu, opazi kobilu privezanu za hrast, a za drugi hrast privezana dečaka od nekih petnaest godina, gola do pojasa. Taj se dečak uzvikao, a ima i zašto, jer ga neki krepki seljanin neprestance mlati remenom, a kad god ga ošine, kori ga i upućuje te mu govori:

— Jezik smiri, a oči raširi!

A dečak odgovara:

— Neću više nikada, gospodaru! Tako mi muke Isusove, neću više to učiniti. Obećavam da ću odsad bolje paziti na stado.

Kada don Quijote razabra što tu biva, progovori rasrđena glasa:

— Neusrdni viteže, ne dolikuje hvatati se ukoštac s onim koji se ne može braniti. Nego uzjašite konja i prihvatite koplje — a uistinu je bilo prislonjeno koplje uz hrast za koji je povodcem svezana kobila — pa ću vam ja pokazati da je kukavština što vi činite.

    Kad seljanin ugleda nad sobom tu spodobu, optrpanu oružjem, kako mu se razmahuje kopljem ispred lica, pomisli da je poginuo, te odgovori dobrostivim rečima:

— Gospodaru viteže, taj dečak koga ja kažnjavam, u mojoj je službi i čuva mi kao ovčar stado ovaca što imam u tom kraju. Tako je nemaran da mi svaki dan nestaje po ovca. I jer ga ja kaštigujem za nemarnost i obešenjaštvo, veli on da ja to činim od škrtosti, samo da mu ne platim plaću koju mu dugujem, a tako mi Boga i duše, laže.

— Kako preda mnom smeš izustiti reč »laže«, ti prosta huljo? — zavikne don Quijote. — Tako mi sunca koje nam sija, raskomadaću ja tebe ovim kopljem na komadićke. Da si ga odmah isplatio bez ijedne reči! Ako nećeš, tako mi Boga, koji je gospodar nad nama, ovoga ću te časa smlaviti da ti ni traga ne bude. Odvezuj ga odmah!

      Seljanin obori glavu i bez ijedne reči odreši ovčara, koga sada don Quijote zapita koliko mu duguje gospodar. Ovčar odgovori da mu duguje za devet meseci, po sedam reala mesečno. Don Quijote sračuna i pronađe da je to u svemu šezdeset i tri reala, te zapovedi seljaninu neka ovoga časa plati ako neće da pogine od njegove ruke. Zaplašeni se seljanin zabogma i mestom na kojem stoji i zakletvom kojom se zakleo (a zakleo se ničim još nije) da nisu toliki novci, jer se moraju odračunati i odbiti tri para cipela koje mu je dao, i jedan real, što mu je dvaput puštana krv kad je bolovao.

— Sve ti to dobro navijaš — odvrati mu don Quijote; — ali cipele i puštanje krvi neka se odračuna za bubotke kojima si ga bez krivice izubijao. Ako je on razderao kožu na cipelama koje si ti platio, ti si mu razderao kožu na telu. A ako mu je brico puštao krv kad je bolovao, ti si mu je puštao zdravomu. Po tome on dakle tebi ne duguje ništa.

— Nevolja je, gospodaru viteže, što ja nemam novaca sa sobom. Neka Andrés pođe sa mnom mojoj kući, i ja ću mu isplatiti sve do reda.

— Da ja opet odem s njim? — odvrati dečak. — Zlo i naopako! Neću ja, gospodaru, ni za što, jer ako on mene uhvati sama, izbiće me na mrtvo ime.

— Neće — odvrati don Quijote; — dovoljno je da ja naredim, i on će poslušati. Čim se on meni zakune po zakonu viteškog reda, koji je primio, oslobodiću ga obećanja i zagarantovati tebi da će ti platiti.

— Promislite, milostivi gospodaru, šta govorite — reći će dečak; — moj gospodar nije vitez i nije nikakav viteški red primio, nego je on bogati Juan Haldudo, žitelj quintanarski.

 —Svejedno — odgovori don Quijote; — Haldudi mogu biti vitezovi, jer svako je sam svoje sreće kovač.

— Istina je — reče Andrés — ali ko je ovome mom gospodaru skovao sreću, kad on meni krati moju plaću, moj znoj i moju muku?

— Ne kratim ja tebi, brate Andrése — odvrati seljanin; — privoli se samo da pođeš sa mnom, a ja se kunem svim viteškim redovima koliko god ih na svetu ima da ću te isplatiti do reala, i još biranim novcima.[48]

— Volja vas ne birati — odvrati don Quijote; — samo mu isplatite u realima, i ja ću se zadovoljiti. Ali pazite da učinite kako ste prisegli, jer ako ne učinite, kunem vam se onom istom zakletvom da ću se vratiti i potražiti vas i kazniti, a pronaći ću ja vas sve ako se sakrijete bolje od guštera. A želite li znati ko vam ovo zapoveda, pa da uzmorate još jače prionuti i obećanje izvršiti, znajte da sam ja junački don Quijote od Manche, osvetnik krivdi i nepravicâ. Ostajte s Bogom i ne smećite s uma što ste obećali i zakleli se, da vas ne stigne kazna kojom sam vam zapretio.

    Tako reče, obode Rocinanta i za tili čas odjuri od njih. Poprati ga seljanin očima, a kad vide da je izmaknuo iz šume i nestao, okrenu se ovčaru Andrésu te mu reče:

— Hajde, sinko, da ti platim što ti dugujem, kako mi je zapovedio onaj osvetnik krivicâ.

— Kunem vam se — odvrati Andrés — kako god vi naumili izvršiti zapovest toga čestitoga viteza, koga Bog hiljadu godina poživio, on je, tako mi svetoga Roka, takav junak i pravedan sudac da će se vratiti i sve izvršiti što je rekao!

— I ja se kunem — odgovori seljanin — ali kad te toliko volim, želim povećati dug, da ti povećam i platu.
   Zgrabi ga za ruku, ponovno ga priveza uz hrast, i izmlati ga na mrtvo ime.

— Hajde sada, gospodiću Andrése — govorio je seljanin — zovni osvetnika krivicâ, da vidiš hoće li osvetiti ovo. Samo mi se čini da još nisam dokončao posao, jer me snalazi volja da te živa oderem, kako si se i bojao.

       Naposletku ga odreši i pusti da pođe tražiti svojega suca, pa neka mu on izvršuje osudu koju je izrekao. Andrés jadan i zlovoljan ode, kunući se da će potražiti junačkoga don Quijota od Manche i pripovediti mu sve redom što se dogodilo, pa će mu gospodar ljuto iskihati sve. Ali uza sve to ode on plačući, a gospodar ostade smejući se. Tako je dakle osvetio krivicu junački don Quijote. Sav zadovoljan tom zgodom, uveren da je najsretnije, uzvišeno, započeo svoja viteška dela, silno uživajući u samom sebi, jaše on ka svojemu selu i govori tihano:

   »Uistinu se možeš zvati sretnom iznad sviju koje god žive na zemlji, oj krasoto nad krasotama, Dulcinejo od Tobosa, jer tebi je sudbina dosudila, da svakoj tvojoj volji i hiru bude podvrgnut i pokoran ovakav junačan i slavan vitez kao što jest i kao što će biti don Quijote od Manche, koji je, kako sav svet zna, jučer ovitežen, a danas je doskočio najvećoj nepravdi i krivici koju je nepravednost smislila i okrutnost počinila: danas sam oteo bič iz ruke nemilosrdnoga neprijatelja koji je bez ikakva uzroka šibao onoga nežnoga dečaka.«

       U to stigne na put koji se rašlja na četiri strane, i odmah mu padnu na pamet raskrsnice gde se skitnici vitezovi zamišljaju kojim bi putem udarili. Da učini poput njih, zastane časkom, ali nakon premišljanja pusti Rocinantu uzde i preda svoju volju volji svoga konja, a taj udari onamo kamo je odmah namerio, ravno svojoj staji.

       Pošto je projahao otprilike dve milje, naiđe don Quijote na skupinu ljudi, toledskih trgovaca, kako je kasnije doznao, koji putuju u Murciju da kupuju svilu. Šestorica su, sa suncobranima, a uz njih su četiri sluge na konjima i tri mazgarska momka pešaka. Čim ih don Quijote spazi, odmah pomisli da je tu nova pustolovina, a kako je nakan da se u svim zgodama, koliko god može, povodi za onim što je čitao u svojim knjigama, učini mu se to baš lepom prigodom da izvrši što je namislio. S pristalom se otmenošću i srčanošću upre dakle čvrsto u stremen, uperi koplje, zakrili štitom prsa, stane nasred puta i počeka da mu stignu oni skitnici vitezovi, jer za takve ih je smatrao i cenio. A kad se primaknuše da ga mogu videti i čuti, zaviknu don Quijote iza glasa i reče im nabusito:

— Neka sav svet stane, ako sav svet ne bude priznao da na svem svetu nema krasnije gospe nego što je carica od Manche, neprispodobiva Dulcinea od Tobosa!

     Na te reči zastanu trgovci, a kad promotre neobičnu spodobu onoga koji govori, razaberu odmah, i po spodobi i po rečima, da je taj gospodin mahnit. Ali htedoše i da vide što će mu ono priznanje koje traži, te će jedan od njih, podrugljivac i veliki domišljan, reći:

— Gospodaru viteže, mi ne znamo ko je ta čestita gospođa koju spomenuste, nego vi nama pokažite nju, pa ako je zbilja takva krasotica kako rekoste, drage ćemo volje i bez ikakve sile priznati istinu koju od nas tražite.

— Da ja vama nju pokažem — odvrati don Quijote — kakva bi vam dika bila priznati istinu koja je tako jasna? U tome i jest važnost, da vi, premda je niste ni videli, morate verovati, priznavati, tvrditi, zaklinjati se, braniti je; a ako nećete, izlazite mi na megdan, vi nepokorni i obesni ljudi! Istupajte jedan po jedan, kako viteški zakon naređuje, ili svi četimice udarite kako je običaj i sramotan posao ljudima vašega soja! Evo izglédam i iščekujem vas. uzdajući se u pravicu, koja je uz mene.

— Gospodaru viteže — odgovori trgovac — molim vašu milost u ime sviju nas knezova, koji smo ovde, nemojte da opterećujemo svoju savest priznajući ono što nikada nismo videli ni čuli, pogotovu gde bi to bio zazor caricama i kraljicama u Alcarriji i Extremaduri, nego se udostojte pokazati nam kakvu god sliku te gospođe, sve ako je slika malena koliko pšenično zrno, jer po sitnu se gata krupno; a ja mislim da smo se već toliko privoleli njoj, te ćemo mi, sve ako joj je na slici jedno oko škiljavo a iz drugoga joj oka kaplje rumenica i sumpor, ipak reći da je krasna koliko god želite, samo da ugodimo vašoj milosti.

— Ne kaplje njoj, gade odurni — odvrati don Quijote razjaren — ne kaplje njoj, velim, ono što ti kažeš, nego joj nežno kaplje ambra i bizam, a nije ona ni škiljava ni nakriva, nego ravna kao vreteno na Guadarrami. Ali ćeš ljuto okajati veliku klevetu kojom si opao onakvu krasotu kakva je u moje vladarice.

       Tako reče, te spusti koplje i s tolikim besom i ljutinom pojuri na čoveka koji mu je ono rekao, te bi taj smioni trgovac nastradao da nije, na sreću njegovu, Rocinante na po puta posrnuo i pao.
Rocinante pade, a gospodar mu se dobrano otkotrlja niz polje. Htede ustati, ali ne može nikako, jer mu smeta koplje, štit, ostruge i šlem, a teška je starinska bojna oprema. Muči se on tako, hteo bi ustati, a ne može, te govori: — Ne bežite, ljudi kukavice; pričekajte, ropske duše; jer nisam se ja ovamo izvalio po svojoj krivici, nego po krivici mojega konja.
     
      Jedan od mazgarskih momaka, koji se onde nađoše, a nije baš bio dobroćudan, ne otrpi kad začu tolike pogrde od onoga jadnika što leži, nego mu uzvrati u rebra. Pojuri k njemu, zgrabi mu koplje, razlomi ga u komadićke, te ga jednim ulomkom, unatoč oklopu, izmlati kao vola u kupusu. Uzviču se gospodari na njega, neka ga ne bije toliko i neka se okani, ali se momak već razjario te ne htede odustati dok nije bes izdovoljio i srce iskalio. Pograbi on još i druge ulomke koplja i sasvim ih razmrska na jadniku što leži. Ali don Quijote, koliko god pljušte po njemu udarci, ne suspreže jezik, nego preti i nebu i zemlji i razbojnicima, jer za razbojnike ih smatra.

      Umori se momak, i trgovci udare svojim putem, za kojega su imali prilike da se dosita napričaju o izmlaćenom jadniku, a ovaj, kad vide da je sam, opet pokuša hoće li moći ustati. Ali kad nije mogao dok je bio zdrav zdravcat, kako bi mogao sada, ovako izbijen i razbijen? A ipak je zadovoljan, jer to smatra za pravu nevolju skitnika viteza, te svu krivicu pridaje svojemu konju. No ustati ne može jer mu je sve telo izubijano.

prevod: Iso Velikanović i Josip Tabak 

 
Nastavci : Romani u nastavcima