TRI
U bostonskom Chinatownu duhova je bilo posvuda. Opsedali su mirni Tai Tung Village kao i drečavu Ulicu Beach, vrzmali se po Ping On aleji i lepršali niz mračnu uličicu iza Oxford Placea. Duhovi su bili posvuda na tim ulicama. To je barem bila priča turističkog vodiča Billyja Fooa i nije odustajao od nje. Veruje li sam u duhove nije ni od kakve važnosti; njegov je posao uveriti turiste da duhovi saleću ove ulice. Ljudi žele verovati u duhove; zato ih je toliko mnogo voljno pljunuti petnaest dolara po glavi kako bi stajali i drhtali na uglu Beacha i Oxforda i slušali Billyjeve krvave priče o ubistvima. Večeras ih se sretnih trinaest prijavilo za kasnonoćni obilazak duhova Chinatowna, među kojima i dva desetgodišnja derana, blizanci koji su još pre tri sata trebali biti u krpama. Ali kad čoveku treba novac, ne odbija goste koji plaćaju, pa makar to bila i dva mala vragolana. Billy je bio student glume bez ikakvih poslovnih perspektiva na vidiku, a večerašnji utržak je finih sto devedeset pet dolara plus napojnice. Nije loša plaćta za dva sata pričanja naduvanih priča, čak i kad to podrazumeva ponižavajući kostim od satenske mandarinske haljine i lažnog perčina.
Billy se zakašlje i podigne ruke kako bi privukao njihovu pažnju, koristeći se veštinama koje je svladao u šest semestara satova glume. -Godina je 1907.! Drugi avgust, petak, topla veče.
Njegov glas, dubok i zlokoban, nadjačava buku saobraćaja koja im svima skreće pažnju . Kao Smrt koja izdvaja svoju sledeću žrtvu, Billy pokaţže na drugu stranu ulice. -Onde, na trgu poznatom kao Oxford Place, kuca srce bostonske kineske četvrti. Pođite sa mnom natrag u doba kad su ove ulice vrvele useljenicima. Kad su sparne noći mirisale na znojna tela i egzotične začine. Vratite se u noć kad je u vazduhu bilo ubistvo!-Dramatično zamahnuvši rukom, pozove skupinu da pođe za njim na Oxford Place gde se svi okupe slušajući ga. Promatrajući njihova pozorna lica, pomisli: Sad je vreme da ih očaram, da ih zatravim kako samo dobar glumac može. Raširi ruke, a rukavi njegove mandarinske halje zalepršaju kao sotonska krila kad je udahnuo pre no što će progovoriti.
-Mamiceee! -zacvililo je jedno od ona dva derišta. -On me tuče!
-Michael, prestani! -prasnula je majka. -Da si odmah prestao.
Nisam ništa učinio!
-Dodijavaš bratu.
-On dodijava meni.
-Momci, želite li se vratiti u hotel? Je li to ono što želite?
Gospode, molim te da se vrate u hotel, pomislio je Billy. Ali dva su se brata samo nastavila besno posmatrati, prekrštenih ruku, ne mareći za Billyjevu priču.
-Kao što sam rekao... -nastavio je Billy, ali ovaj je prekid razbio njegovu koncentraciju i gotovo je čuo kako se dramatska napetost izduvava poput zraka koji curi iz probušena balona. Zaškrgutao je zubima i nastavio.
-Bila je sparna avgustovska noć. Na ovome trgu, nakon naporna radnog dana u praonicama rublja i trgovinama živežnim namirnicama, skupina Kineza sedela je i odmarala. Mrzeo je reč Kinezi, ali svejedno se primorao izgovoriti je kako bi prizvao doba kad su novine redovito spominjale podmukle i zlokobne Istočnjake. Kad je čak i Timesmatrao umesnim opisati zlobu koja se bledo smeška sa lica žutih kao listići brzojava.Doba kad Billy Woo, američki Kinez, ne bi pronašao nikakav dostupan posao osim kao perač rublja, kuvar ili nekvalifikovani radnik.
-Ovde na ovome trgu, tek što nije izbila borba -rekao je Billy.
-Borba između dva suparnička kineska klana, On Leonga i HipSingsa. Borba koja će ovaj trg preplaviti krvlju... Neko upali prskalicu. Najednom se u noći začuje prasak metaka. Mnoštvo Kineza užasnuto beži! Ali neki od njih ne trče dovoljno brzo i kad pucnjevi utihnu, petorica muškaraca leže mrtvi ili na samrti. Oni su tek najnovije žrtve krvavih zloglasnih tong ratova..
-Mamice, moţemo li sad ići?
-Pssst. Slušaj što priča ovaj muškarac.
-Ali dosadan je.
Billy je zastao, dlanovi su ga zasvrbeli da ščepa to malo derište oko vrata. Uputio je dečaku otrovan pogled. Dečak je samo slegnuo ramenima, nimalo impresioniran.
-Za maglovitih noći kao što je ova, ponekad se čuju daleki zvuci tih prskalica -protisne Billy kroz zube. Vidi se kako nejasni likovi hitaju u smrtnom strahu, zauvek očajnički želeći pobeći mecima koji su leteli te noći! Billy se okrene, zamahujući rukom. -A sad pođite za mnom niz Ulicu Beach. Do drugoga mesta na kojem obitavaju duhovi.
- Mamice. Mamice!
Billy se nije obazirao na malo govno i poveo je skupinu preko ceste. Samo se nastavi smešiti, nastavi verglati. Misli na napojnice.Mora sačuvati energiju još samo sat vremena. Najpre će se zaputiti prema Ulici Knapp jer im je onde sledeća stanica. Nakon toga moraju još samo otići do Ulice Tyler i kockarnice u kojoj je „91. masakrirano pet muškaraca. U Chinatownu je mesta ubistava u izobilju.
Poveo je skupinu Ulicom Knapp, slabo osvetljenom i slabo prometnom uličicom. Kad su iza sebe ostavili svetla i promet Ulice Beach, temperatura najednom kao da je naglo pala. Drhteći, Billy je ovio svoju mandarinsku halju čvršće oko tela. Ovu je uznemirujuću pojavu primetio već i ranije, kad god bi se odvažio ovim delom Ulice Knapp. Čak i za toplih letnih noći, ovde mu je uvek bilo hladno, kao da se studen već davno smestila u toj ulici, da se nikad ne rasprši. I njegovi turisti kao da su to primetili i čuo je kako potežu patentne zatvarače svojih jakni, video kako iz džepova izvlače rukavice. Utihnuli su, njihovi su koraci odjekivali o zgrade koje su se preteći uzdizale s obe strane. Čak su i ona dva derišta ćutala, kao da su osetili da je ovde atmosfera drugačija.Da ovde nešto vreba, nešto što proždire sav smeh i radost.
Billy se zaustavio ispred napuštene zgrade na kojoj je zaključana metalna rešetka prekrivala vrata, a čelične šipke štitile prozore u prizemlju. Hrđave požarne stepenice uspinjale su se do drugog i trećeg sprata, gde su svi prozori bili čvrsto zabijeni daskama, kao da žele zadržati u zarobljeništvu nešto što vreba u unutrašnjosti. Njegova se skupina šćućurila oko njega, tražeći beg od hladnoće. Ili su o ovoj uličici osetili nešto drugo, nešto zbog čega su se sabili u čvrsti krug kao za zaštitu?
-Dobro došli na mesto jednoga od najjezovitijih zločina u Chinatownu -rekao je Billy.Natpisa na ovoj zgradi više nema, ali pre devetnaest godina, iza ovih se zakračunatih prozora nalazio mali kineski riblji restoran po imenu Crveni feniks. Bio je to skroman lokal sa samo osam stolova u unutrašnjosti, ali poznat po svežim školjkama. To se dogodilo tridesetog marta, vlaţžne i hladne noći. Noći kao što je ova, kad su inače užurbane ulice Chinatowna bile neuobičajeno tihe. U Crvenom feniksu radila su samo dva zaposlenika: konobar Jimmy Fang, i kuvar, ilegalni useljenik iz Kine po imenu Wu Weimin. Tri su gosta došla te večeri, večeri koja će im biti poslednja u životu. Jer je u kuhinji nešto bilo veoma pogrešno. Nikad nećemo saznati zbog čega je kuvar puknuo i podivljao. Možda zbog dugih napornih sati koje je odrađivao. Ili zbog jada života tuđinca u tuđinskoj zemlji.
Billy je zastao. Glas mu se spustio do šapta od kojega se krv ledi.
-Ili je njime zavladala neka izvanjska sila, neko zlo koje ga je zaposjelo. Zlo koje ga je nagnalo da izvuče pištolj. Da odjuri u blagovaonicu. Zlo koje još uvek vreba ovde, u ovoj mračnoj ulici. Znamo samo da je uperio svoj pištolj i da je... -Billy je utihnuo.
-I da je što? -neko je zabrinuto upitao.
Ali Billyjeva pažnja bila je usmerena iznad njegove glave, a pogled prikovan uz krov na kojem bi se zakleo da se nešto upravo pomaknulo. Bio je to tek trepet nečeg crnog na crnome, nalik krilu neke divovske ptice koje maše na nebu. Napregnuo je oči ne bi li ga ponovno opazio, ali sad je vidio samo skeletni obris požarnih stepenica koje su grlile zid.
-Šta se onda dogodilo? -upitalo je jedno od ona dva derišta.Billy je pogledao trinaest lica koja su s iščekivanjem zurila u njega i pokušao se setiti gde je stao s pričom. Ali još uvek je bio uznemiren onime što je prhnulo o nebo. Najednom je očajnički želeo pobeći iz te mračne ulice i od ove zgrade. Toliko očajnički da se tek krajnjom snagom volje obuzdao da ne potrči natrag prema Ulici Beach. Prema svetlima. Duboko je udahnuo i bubnuo:Kuvar ili jeubio. Sve ih je ubio. A onda je ubio i sebe.
To rekavši, Billy se okrenuo i brzo im mahnuo da nastave dalje, vodeći ih što dalje od te oronule zgrade s njezinim duhovima i odjecima užasa. Avenija Harrison nalazila se jedan ulični blok ispred njih i srdačno ih dozivala svojim svetlima i prometom. Mesto za žive,ne za mrtve. Hodao je tako brzo da su njegovi turisti zaostali za njim, ali nije se mogao otresti osećaja pretnje koji kao da se još čvršće ovijao oko njih. Osećaja da ih nešto promatra. Da njega posmatra.
Naglo se okrenuo začuvši prodoran ženski krik, a srce mu je zalupalo kao poludelo.Tad su njegovi turisti prasnuli u glasan smeh i jedan od muškaraca je rekao:-Hej, zgodan rekvizit! Koristiš li ga pri svim obilascima?
-Molim? -iznenadio se Billy.
-Usrali smo se od straha! Izgleda prilično stvarno.
-Ne znam o čemu govorite -rekao je Billy.
Muškarac je pokazao na nešto što je očito smatrao delom predstave. -Mali, pokaži mu šta si našao
Našao sam je ovde uz kantu za smeće -reklo je jedno od ona dva derišta podižući pronađeni predmet.Bljak. I na dodir deluje prava. Odvratno!
Billy im se približio nekoliko koraka i najednom shvatio da se ne može pomaknuti, da ne može prozboriti. Ukočio se na mestu, zureći u predmet koji je dečak držao u ruci. Video je kako s njega cure crne kapi i prljaju dečakovu jaknu, ali dečak kao da to nije primetio.
Dečakova je majka bila ta koja je prva vrisnula. Zatim su joj se pridružili i ostali, uzmičući, vrišteći. Zbunjeni dečak samo je stajao sa svojim plienom visoko u ruci, dok je krv kapala i kapala na njegov rukav.
ČETIRI
Baš sam prošle subote večerao onde -rekao je istraŽitelj Barry Frost dok su se vozili prema Chinatownu. Odveo sam Liz na balet u pozorište Wang. Ona voli balet, ali čoveče,ja ga jednostavno ne razumem. Negdje na polovini već sam zaspao. Kasnije smo prošetali do restorana Ocean City i onde večerali.
Bila su dva sata ujutro, itekako prerano da bi iko bio tako prokleto brbljav, ali istražiteljica Jane Rizzoli pustila je svog partnera da blebeće o svom najnovijem izlasku, a ona se usredotočila na vožnju. Njezinim umornim očima svaka se ulična svetiljka činila previše blještavom, svako svetlo automobila u prolazu napadom na mrežnice. Pre sat vremena, bila je udobno ušuškana u krevetu sa svojim suprugom; sad se pokušavala razbuditi dok je vozila kroz saobraćaj koji je iz nekog neobjašnjivog razloga usporio i zapeo u vreme kad bi građani zdrave glave trebali biti kod kuće i spavati.
-Jesi li ikad jela onde? -upitao je Frost.
-Molim?
-U restoranu Ocean City. Liz je naručila sjajne školjke s belim lukom i umakom od crnog graha. Već od same pomisli na njih hvata me glad. Jedva čekam da se ponovno vratimo.
-Ko je Liz? -upitala je Jane.
-Pričao sam ti o njoj prošlu nedelju. Upoznali smo se u fitnes klubu.
-Mislila sam da se viđaš s nekim ko se zove Muffy.
-Maggie..-Slegnuo je ramenima.
-Nije išlo.Nije išlo ni s onom pre nje. Kako god se zvala.
-Hej, ja još uvek pokušavam dokučiti šta želim u ženi,znaš? Prošla je, ono, čitava večnost otkad sam zadnji put bio na tržištu. Čoveče, nisam imao pojma da ima toliko mnogo slobodnih cura.
-Žena.
Uzdahnuo je. -Da, da. Alice mi je to uvek utuvljavala u glavu. Sad moraš reći žene.
Jane je zakočila na crvenom svetlu i pogledala ga.-Razgovarate li ti i Alice često ovih dana?
-O čemu bismo razgovarali?
-Možda o deset godina braka?
Zagledao se kroz prozor u ništa određeno. -Više se nema šta reći. Ona je krenula dalje.
Ali Frost nije, pomisli Jane. Pre osam meseci, njegova supruga Alice odselila je iz njihove kuće. Otad Jane mora slušati kroniku Frostovih neobuzdanih ali žalosnih avantura sa ženama. Neko se vreme viđao s prsatom plavušom koja mu je rekla da ne nosi donje rublje. Zatim sa zastrašujuće mišićavom bibliotekarkom s prilično pohabanim primerkom Kama Sutre. Pa kvekericom rumenog lica koja je mogla popiti više od njega. Sve je te anegdote ispričao s mešavinom zbunjenosti i čuđenja, ali ovih je dana u njegovim očima više od svega priećivala tugu. On ni u kom pogledu nije bio loša lovina. Vitak je i u kondiciji, a i zgodan na neki neutralan način pa bi mu izlasci sa ženama trebali biti lakši no što su bili.
Još uvek mu nedostaje Alice.
Skrenuli su u Ulicu Beach ulazeći u samo središte Chinatowna i umalo ih je zaslepilo bljeskanje svetala s krova patrolnog vozila Bostonske policije. Parkirala je automobil iza patrolnog vozila i njih dvoje su iskoračili u vlagu proletne noći od koje se kosti lede. Bez obzira na bezbožan sat, nekoliko promatrača okupilo se na pločniku i Jane je čula mrmljanje i na kineskome i na engleskome, pri čemu su svi nesumnjivo postavljali univerzalno pitanje: Zna li iko šta se zbiva?
Frost i ona zaputili su se Ulicom Knapp i prošli ispod policijske vrpce uz koju je straţario pozornik. -Istraţitelji Rizzoli i Frost, Odjel za umorstva -objavi Jane.
-Onde je-kratko odgovori policajac, pokazujući niz uličicu prema kontejneru za smeće, uz koji je stražario drugi policajac.
Kad su se Jane i Frost približili, shvatila je da policajac ne čuva kontejner nego nešto što leži na pločniku. Zastala je zagledavši se u odrezanu desnu šaku.
-Opa -rekao je Frost.
Policajac se nasmejao.-Upravo sam tako i sam reagovao.
-Ko ju je pronašao?
- Neki ljudi u obilasku Chinatowna. Klinac u skupini ju je podigao misleći da jelažna. Bila je dovoljno sveža da je s nje još uvek kapala krv. Čim je shvatio da je prava, mali ju je bacio ovde gde je i sad. Pretpostavljam da to u obilasku nisu očekivali.
-Gde su sad ti turisti?
-Prilično su se izbezumili. Svi su zahtevali da se vrate u svoje hotele, ali uzeo sam im imena i kontaktne informacije. Turistički vodič je lokalni dečko, Kinez, i kaže da će drage volje razgovarati s vama kad god želite. Niko nije video ništa osim ove ruke. Nazvali su 112 i dispečer je mislio da je reč o neslanoj šali. Trebalo nam je neko vreme da stignemo jer nas je zadržala ekipa kavgadžija u Charlestownu.
Jane je čučnula i uperila svoju baterijsku svetiljku u šaku. Amputirana je neverojatno precizno, a preko odrezanog kraja već se skorila krv. Dlan je delovao ženski,bledih i tankih prstiju, zbunjujuće otmeno manikiranih noktiju. Bez prstena, bez sata. -I samo je ležala ovde na tlu?
-Da. Na tako sveže meso štakori bi brzo navalili.
-Ne vidim nikakve tragove grickanja. Očito nije bila dugo ovde.
-Oh, uočio sam još nešto. -Policajac je uperio svoju svjetiljku i zraka se zaustavila na nekom mutnom sivom predmetu koji je leţao nekoliko metara dalje.
Frost mu se približio kako bi ga pomnije promotrio. -Ovo je Heckler i Koch.Skup.Pogleda Jane. S prigušivačem.
-Je li iko od turista dirao pištolj? -upita Jane.
-Niko nije ni dotaknuo pištolj -odgovori policajac. -Nisu ga ni videli.
-Znači imamo automatski pištolj s prigušivačem i sveţže odrezanu desnu šaku-zaključi Jane. -ko se eli kladiti da idu zajedno?
-Pištolj je zaista krasan-primeti Frost, i nadalje se diveći pištolju.-Ne mogu zamisliti da bi iko bacio nešto ovakvo.
Jane se uspravi i pogleda kontejner. -Jeste li proverili je li ostatak tela u kontejneru?-Nismo, gospođo. Zaključio sam da je odrezana ruka više no dovoljna da vas odmah pozovemo. Nisam želeo ništa kontaminirati pre no što vi dođete.
Jane izvuče par rukavica iz džepa. Navlačeći ih, oseti kako joj srce počinje brzo lupati, u očekivanju onoga što će pronaći. Frost i ona zajedno podignu poklopac kontejnera iz kojega se uzvine vonj trule ribe i zapahne im lica. Othrvavajući se mučnini, Jane se zagleda u zgnječene kartonske kutije i nabreklu crnu vreću za smeće. Zatim izmeni pogled s Frostom.
-Želiš li imati tu čast? -upita Frost.
Jane posegne rukom u kontejner i potegne vreću, ali odmah je znala da u njoj nije leš. Nije bila dovoljno teška. Iskrivivši lice od smrada, odvezala je vreću i pogledala u nju. Ugledala je ljuske od škampa i rakova.
Oboje se odmaknu, a poklopac kontejnera klizne i zatvori se uz glasan zveket.
-Nema nikog kod kuće? -upita policajac.
-Tamo unutra ne. -Jane pogleda odrezanu ruku. -Gde je onda ostatak tela?
-Možda neko razbacuje delove po celom gradu -reče Frost.
Policajac se nasmeje. -Ili ju je jedan od ovih kineskih restorana skuhvao i posluţžio u ukusnom gulašu.
Jane pogleda Frosta. -Sva sreća da si naručio školjke.
-Već smo obišli područje -nastavi pozornik. -Ništa nismo pronašli.
-Svejedno, mislim da ćemo i sami malo prošetati po kvartu -odgovori Jane.
Frost i ona zajedno su krenuli ulicom Knapp, presecajući tamu svojim baterijskim svetiljkama. Videli su krhotine razbijenih boca, papiriće, opuške. Nigde delova tela. Prozori na zgradama koje su se uzdizale s obe strane ulice bili su u mraku, ali ona se pitala promatraju li ih nečije oči iz tih neosvetljenih prostorija i prate li njihov napredak tom nemom ulicom. Ovo će isto područje morati ponovno pretražiti na dnevnom svetlu, ali ona nije želela da joj promaknu ikakvi tragovi koje bi protok vremena mogao uništiti. Zato su Frost i ona napredovali uličicom centimetar po centimetar do nove policijske vrpce koja je prečila pristup iz Avenije Harrison.
Ovde su bili pločnici i ulične svetiljke i promet.No Jane i Frost su nastavili svoj mučan obilazak četvrti, od Harrisona do Ulice Beach, pogledima pretražujući tlo. Kad su završili obilazak i vratili se do kontejnera, već su stigli i forenzičari.
-Pretpostavljam da ni vi niste pronašli ostatak tela -reče policajac Jane i Frostu.
Jane je gledala kako forenzičari spremaju u vrećice odrezanu šaku i pištolj, i pitala se zašto bi ubica bacio deo tela na tako izloženo mesto na kojem bi ga neko uočio. Možda mu se žurilo? Ili je ta šaka trebala biti pronađena, kao neka poruka? Tad je opazila požarne stepenice koje su vijugale uz trokatnicu okrenutu prema uličici.
-Moramo proveriti krov -rekla je.
Donja prečka lestvi bila je rđava i nisu ih mogli spustiti; na krov će morati uobičajenim putem, stubištem. Vratili su se u Ulicu Beach na kojoj su bili glavni ulazi u te zgrade. U prizemlju su se nalazile trgovine i lokali: kineski restoran, pekara i azijska trgovina mešovitom robom -i svi su u to doba noći bili zatvoreni. Iznad lokala nalazili su se stanovi. Pogledavši uvis, Jane je opazila da ni na jednom prozoru na gornjim spratovima nema svetla.
-Moraćemo nekoga probuditi da nas pusti u zgradu -primeti Frost.
Jane priđe skupini starih Kineza koji su se okupili na pločniku kako bi promatrali komešanje u svojoj četvrti.-Poznaje li iko od vas nekog stanara ove zgrade? -upita.-Moramo ući.
Bezizražajno su je promatrah.
-Ova zgrada -ponovi i pokaže prstom. -Moramo gore.
-Znaš, neće ti pomoći govoriš li glasnije -rekao je Frost. -Mislim da oni ne razumeju engleski.
Jane uzdahne. Eto ti Chinatowna.-Treba nam prevodilac.
-Okrug A-1 ima novog detektiva. Mislim da je Kinez.
-Predugo bi trajalo čekati ga.Uspela se do ulaznih vrata, promotrila imena stanara i nasumce pritisnula tipku uz jedno ime. Iako je pozvonila nekoliko puta, niko nije odgovorio. Pokušala je drugu tipku i ovaj put je neki glas napokon zapucketao kroz interkom.
-Wei?-upita neka žena.
-Policija je -odgovori Jane. -Možete li nas, molim vas, pustiti u zgradu?
-Wei?
-Molim vas, otvorite vrata!
Prošlo je nekoliko minuta, a onda se začuo dečji glas. -Baka želi znati ko ste.
-Istražiteljica Jane Rizzoli, Bostonska policija-odvrati Jane. -Moramo se popeti na krov. Hoćeš li nas pustiti u zgradu?
Vrata se najzad otvore.
Zgrada je bila stara najmanje sto godina i drvene su stube stenjale dok su se Jane i Frost uspinjali njima. Kad su stigli na prvi kat, jedna su se vrata naglo otvorila i Jane je načas zavirila u natrpani stan iz kojega su dvije djevojčice zurile u njih znatiţeljnim očima. Mlađa je bila otprilike iste dobi kao Janeina kći, Regina, i Jane jezastala kako bi im se nasmiješila i promrmljala pozdrav.
Istog časa, neka je ţena zgrabila manju djevojčicu u naručje i vrata su se treskom zatvorila.
-Izgleda da smo mi veliki zločesti neznanci -rekao je Frost.
Nastavili su se uspinjati. Prošli su odmorištem na trećem spratu i uspeli se uskim stepenicama na krov. Izlaz nije bio zaključan, ali vrata su kreštavo zaškripala kad su ih otvorili.
Izašli su u crnilo mraka pre zore, osvetljeno samo raspršenim odsjajem uličnih svetiljki. Uperivši svoju baterijsku svetiljku, Jane ugleda plastični sto i stolce, posude sa začinskim biljem. Na ovešenom konopu za sušenje rublja, hrpetina rublja plesala je poput duhova na vetru. Kroz lepršave plahte uočila je nešto drugo, nešto što je ležalo uz rub krova, iza teplatnene zavese.
Bez ijedne reči, i ona i Frost automatski su izvukli iz džepova papirnate nazuvke za cipele i sagnuli se kako bi ih navukli. Tek su se tad provukli ispod obešenih plahti i zaputili prema onome što su opazili, a njihovi su nazuvci pucketali na krovnoj lepenki.
Jedan trenutak, ni ona ni on nisu ništa rekli. Samo su stajali sasvetiljkama uperenima u lokvu skorene krvi. U ono što je lealo u toj lokvi.
-Izgleda da smo pronašli ostatak tela -rekao je Frost.
JEDAN
SAN FRANCISCO
Celi dan posmatram tu devojku.
Ničime ne pokazuje da je svesna moje prisutnosti, iako se moj unajmljeni automobil vidi s uličnog ugla na kojem su se ona i drugi tinejdžeri okupili ovog poslepodneva i čine što mladi kojima je dosadno čine kako bi ubili vreme. Izgleda mlađa od ostalih, ali to je možda zato što je Azijatkinja i sitna sa sedamnaest godina, tek curetak. Crna joj je kosa ošišana kratko kao u dečaka, a traperice poderane i ofucane. Ne bih rekla da je to modna izjava, nego posledica iznošenosti i života na ulici. Puši cigaretu i ispuhuje oblak dima nehajnošću uličnog derana, što je držanje koje nije u skladu s njezinom bedom puti i nežnim kineskim crtama lica. Dovoljno je zgodna da privuče požudne poglede dvojice muškaraca u prolazu.
Devojka primeti njihove poglede i netremice ih besno posmatra, bez straha, ali lako je biti neustrašiv kad je opasnost samo apstraktan pojam. Pitam se kako bi reagovala suočena sa stvarnom pretnjom. Bi li se opirala ili bi popustila? Želim znati koliko je čvrsta, ali još je nisam videla u iskušenju.
Kako se spušta večer, tinejdžeri na uglu polako se razilaze. Najpre odlazi jedan, pa još jedan. U San Franciscu su čak i letne noći hladne, pa se preostali klinci šćućure jedni uz druge u svojim puloverima i jaknama, pale si cigarete i uživaju u prolaznoj toplini plamena. No hladnoća i glad na kraju ih sve rasteraju, dok ne ostane samo ona devojka, koja nema gde da ode. Mahne svojim prijateljima na odlasku i neko vreme postajkuje na uglu sama, kao da nekoga čeka. Na kraju slegne ramenima i uputi se u mom smjeru, s rukama u džepovima. Prolazeći pokraj mog automobila, ni ne pogleda me, gleda ravno ispred sebe, usredotočena, besna pogleda, kao da u mislima grozničavo rešava neku dilemu. Možda razmišlja ge će noćas skrpati večeru. Ili je reč o nečem važnijem. Njenoj budućnosti. Njenom opstanku.
Verovatno nije svesna da je dva muškarca prate.
Nekoliko sekundi nakon što prođe pokraj mog automobila, vidim kako ta dvojica izlaze iz jedne uličice. Prepoznajem ih; ista su dvojica ranije zurila u nju. Prolazeći pokraj mog automobila, sledeći je, jedan od njih pogleda me kroz prednje staklo. Tek brzi pogled kako bi procenio jesam li pretnja. Ono što vidi ni najmanje ga ne zabrine pa on i njegov drug nastave spokojno hodati. Kreću se kao samouvereni grabežljivci što i jesu, i prikradaju se slabijem plenu koji im se nikako ne može odupreti.
Izlazim iz automobila i sledim ih. Baš kao što oni slede devojku.
Devojka ulazi u četvrt u kojoj je previše napuštenih građevina, a pločnik kao da je popločan razbijenim bocama. Ne pokazuje nimalo straha, nimalo oklevanja, kao da joj je ovo poznati teren. Nijednom se ne osvrne, što mi govori da je ili ludo odvažna ili posve neupućena u svet i ono što taj svet može učiniti devojkama kao što je ona. Ni muškarci koji je prate nijednom ne pogledaju iza sebe. Čak i da me opaze, što ja ne dopuštam da se dogodi, ne bi videli ništa čega bi se bojali. Niko to nikad ne vidi.
Ulični blok dalje, devojka skrene udesno i nestane kroz vrata .
Povlačim se u mrak i posmatram šta će se dogoditi. Ona dva muškarca zastanu ispred zgrade u koju je devojka ušla i dogovaraju se oko strategije. Zatim i oni uđu.
S pločnika pogledavam daskama zabijene prozore. Zgrada je prazno skladište na kom je upozorenje o zabrani neovlaštenog ulaska. Vrata su odškrinuta. Uvlačim se u zgradu, u mrak koji je tako gust da moram zastati kako bi mi se oči privikle na tamu i oslanjam se na druga svoja osetila kako bih uočila ono što još ne mogu videti. Čujem škripu poda. Osećam miris sveće koja gori. Vidim blagi odsjaj vrata sa svoje leve strane. Zastanem ispred njih i provirim u prostoriju s druge strane.
Devojka kleči ispred improviziranog stola, lica osvetljena jednom treperavom svećom. Oko nje su tragovi privremenog boravišta: vreća za spavanje, limenke hrane i malo kampersko kuvalo. Bori se sa svojeglavim otvaračem za limenke i nije svesna da joj se dva muškarca približavaju s leđa.
Tek što joj nisam izviknula upozorenje, kad se devojka naglo okrene prema uljezima. U ruci ima samo otvarač za limenke, slabo oružje protiv dvojice krupnijih muškaraca.
- Ovo je moj dom - kaže ona. - Gubite se.
Bila sam spremna da se umešam . Ali sad ostajem gde jesam i posmatram šta će se sledeće dogoditi. Da vidim kakvog je kova ta cura. Jedan od one dvojice se nasmeje. - Samo smo u poseti, dušo.
- Jesam li vas pozvala?
- Izgledaš kao da bi ti dobro došlo malo društva.
- A ti izgledaš kao da bi ti dobro došao mozak.
To baš nije mudro reći u ovakvoj situaciji, pomislim. Sad je njihova požuda pomešana s besom, što je opasna kombinacija. Međutim, devojka stoji posve nepomično, savršeno mirno, i vitla žaljenja vrednim kuhinjskim pomagalom. U času kad ona dvojica nasrnu na nju, već sam na jastučićima stopala, spremna da skočim.
Ona skoči prva. Jedan skok i stopalom muklo pogodi prvog muškarca u prsnu kost. Taj udarac nije otmen, ali je delotvoran i muškarac zatetura, hvatajući se za prsa kao da ne može da diše. Pre no što drugi muškarac uspe da odreaguje, devojka se već obruši na njega i udari ga otvaračem za limenke po slepoočnici. On zaurla od bola i ustukne.
Ovo je postalo zanimljivo.
Prvi muškarac se oporavio i sad navaljuje na nju tako silovito da oboje padaju na pod. Ona se koprca i maše šakama i uspeva ga pogoditi u bradu. Ali on je od besa očvrsnuo na bol i s urlikom se otkotrlja na nju i priklješti je svojom težinom.
Sad se ponovno pridružuje i drugi muškarac. Hvata devojku za zapešća i pribija ih o pod. Mladost i neiskustvo doveli su je u nevolju koju ne može izbeći. Ma koliko bila žestoka, ta je devojka neiskusna i neobučena, i neizbežno tek što se nije dogodilo. Prvi je muškarac otkopčao njezine traperice i sad ih poteže preko devojčinih mršavih bokova. Vidno je uzbuđen, izbočina ispod hlača nedvojbena je. Sad je najosjetljiviji na napad što jedan muškarac može biti.
Ne čuje da mu se približavam. U jednom trenutku, otkopčava svoj rasporak, a u drugom je već na podu, razmrskane čeljusti, dok mu se zubi prosipaju iz usta.
Drugi muškarac jedva ima vremena pustiti devojčine ruke i skočiti, ali nije dovoljno brz. Ja sam tigrica, a on je tek običan glomazan bizon, glup i bespomoćan pred mojim napadom. S krikom pada na tlo, a sudeći po grotesknom uglu u kome mu leži ruka, kost mu je slomljena.
Hvatam devojku i potežem je na noge. – Jesi li ozleđena?
Ona zakopča traperice i samo zuri u mene. - Ko si, dođavola, ti?
- To ostavimo za kasnije. A sad, kreni! - viknem.
- Kako si to učinila? Kako si ih tako brzo sredila?
- Želiš li naučiti?
- Da!
Pogledam ona dva muškarca koji stenju i svijaju se pred našim nogama. - Tad ti je ovo prva lekcija: Znaj kad treba pobeći. - Guram je prema vratima. - To bi bilo sad.
Gledam je dok jede. Za sitnu devojku, ima vučji apetit i proždire tri pileća tacosa, celo jezero preprženog pirea od graha i veliku čašu Coca-Cole. Želela je meksičku hranu pa sad sedimo u nekoj zalogajnici u kojoj svira mariači muzika , a zidovi su ukrašeni drečavim slikama rasplesanih senjorita. Iako ima crte lica Kineskinje, očito je Amerikanka, od kratke kose do otrcanih farmerki. Grubo i divlje stvorenje koje posrče zadnji gutljaj Coca-Cole pre no što počne bučno žvakati kockice leda.
Počinjem sumnjati u mudrost ovoga pothvata. Već je previše stara za obučavanje, previše divlja da bi naučila disciplinu. Trebala bih je pustiti natrag na ulicu, ako na ulici želi biti, i pronaći drugi način. Ali tad primetim ožiljke na člancima njezinih prstiju i setim se koliko joj je malo nedostajalo da sama sredi onu dvojicu muškaraca. Prirodno je nadarena i neustrašiva - a to su dve stvari koje se ne mogu naučiti.
- Sećaš li me se? - pitam.
Devojka odloži čašu i namršti se. Načas mi se učini da na njenom licu vidim bljesak prepoznavanja, ali već u sledećem trenutku ga nema. Odmahne glavom.
- Davno je to bilo - kažem. - Pre dvanaest godina. - Cela večnost za tako mladu devojku. - Bila si mala.
Slegne ramenima. - Nikakvo čudo da te se ne sećam. - Posegne rukom u jaknu, izvuče cigaretu i krene da je zapali.
- Truješ svoje telo.
- Moje je telo - odbrusi.
- Ne ako želiš trenirati. - Ispružim ruku preko stola i istrgnem joj cigaretu s usana.
- Ako želiš učiti, moraćeš promeniti stav. Moraćeš pokazati poštovanje.
Prezirno otpuhne. - Zvučiš kao moja majka.
- Poznavala sam tvoju majku. U Bostonu.
- Pa, mrtva je.
- Znam. Pisala mi je prošli mesec. Rekla je da je bolesna i da joj je ostalo veoma malo vremena. Zato i jesam ovde.
Iznenadim se opazivši suze u devojčinim očima, a ona brzo okrene glavu na drugu stranu, kao da se stidi pokazati slabost. Ali u tom ranjivom trenutku, pre nego što je sakrila oči, podseti me na moju kćer koja je bila mlađa no što je sad ova devojka kad sam je izgubila. U očima me zapeckaju suze, ali ja ih ne pokušavam sakriti. Tuga je od mene učinila ovo što jesam. Tuga je vatra koja me je pročistila, izbrusila moju odlučnost i izoštrila moju nameru.
Treba mi ova devojka. Očito, i ja njoj trebam.
- Trebalo mi je nekoliko nedelja da te pronađem - kažem joj.
- Porodica kojoj sam dodeljenja je bila pušiona. Bolje mi je samoj.
- Da te majka sad vidi, srce bi joj se slomilo.
- Ona nikad nije imala vremena za mene.
- Možda zato što je radila dva posla kako ti ne bi bila gladna? Zato što se u tome
nije mogla osloniti ni na koga osim na samu sebe?
- Dopuštala je da je svi gaze. Nijednom je nisam videla da se za išta zauzima.
Čak ni za mene.
- Bojala se.
- Nije imala petlju.
Nagnem se prema njoj, rasrđena ovim nezahvalnim derištem. - Tvoja je sirota majka patila na načine koje ti ne možeš ni zamisliti. Sve što je činila, činila je za tebe.
- S gađenjem bacim na nju njezinu cigaretu. Ovo nije devojka koju sam se nadala naći. Možda jest snažna i neustrašiva, ali uz mrtvu majku i oca ne veže je nimalo osećaja kćerinske dužnosti, nimalo osećaja porodične časti. Bez veza s precima, samo samotne mrvice prašine koje lepršaju nošene vetrom, pričvršćene ni uz koga i ni uz šta.
Plaćam za njezin obrok i ustajem. - Nadam se da ćeš jednog dana pronaći mudrost i shvatiti šta je tvoja majka žrtvovala za tebe.
- Zar odlaziš?
- Ne postoji ništa što te mogu naučiti.
- Zašto bi to uopšte želela? Zašto si me uopšte došla potražiti?
- Mislila sam da ću naći drugačiju osobu. Nekoga koga mogu naučiti. Nekoga ko će mi pomoći.
- U čemu?
Ne znam kako da odgovorim na njeno pitanje. Na trenutak, jedino što se čuje je limena mariači muzika koja se razleva kroz zvučnike u kafeu.
- Sećaš li se svog oca? Sećaš li se šta mu se dogodilo?
Netremice me posmatra. - Dakle, o tome je reč, zar ne? Zato si me došla
potražiti. Jer ti je moja majka pisala o njemu.
- Tvoj otac je bio dobar čovek. Voleo te , a ti ga sramotiš. Sramotiš i oca i majku. - Stavljam pred nju smotak novčanica. - Ovo je njima u spomen. Makni se s ulice i vrati u školu. Onde se barem nećeš morati braniti od čudaka i napasnika. -
Okrenem se i izađem .
Već nakon nekoliko sekundi i ona protrči kroz vrata i potrči za mnom. - Čekaj! Gde ideš?
- Vraćam se u Boston.
- Sećam te se. Mislim da znam šta želiš.
Stanem i okrenem se prema njoj. - I ti bi to trebala želeti.
- Šta moram da učiniti?
Odmerim je od glave do pete i vidim mršava ramena i bokove koji su tako uski da farmerke jedva stoje na njima. - Nije reč o tome šta moraš učiniti - odgovorim. - Reč je o tome šta moraš biti.
- Polako krenem prema njoj. Do ovog trenutka, nije videla razloga da me se boji , zašto i bi? Samo sam obična žena. Ali zbog nečega što sad vidi u mojim očima, ustukne jedan korak.
- Bojiš se? - tiho je upitam.
Brada joj se naglo trzne i ona odvrati budalasto se razmećući hrabrošću: - Ne. Ne bojim se.
- Trebala bi se bojati.
Billy se zakašlje i podigne ruke kako bi privukao njihovu pažnju, koristeći se veštinama koje je svladao u šest semestara satova glume. -Godina je 1907.! Drugi avgust, petak, topla veče.
Njegov glas, dubok i zlokoban, nadjačava buku saobraćaja koja im svima skreće pažnju . Kao Smrt koja izdvaja svoju sledeću žrtvu, Billy pokaţže na drugu stranu ulice. -Onde, na trgu poznatom kao Oxford Place, kuca srce bostonske kineske četvrti. Pođite sa mnom natrag u doba kad su ove ulice vrvele useljenicima. Kad su sparne noći mirisale na znojna tela i egzotične začine. Vratite se u noć kad je u vazduhu bilo ubistvo!-Dramatično zamahnuvši rukom, pozove skupinu da pođe za njim na Oxford Place gde se svi okupe slušajući ga. Promatrajući njihova pozorna lica, pomisli: Sad je vreme da ih očaram, da ih zatravim kako samo dobar glumac može. Raširi ruke, a rukavi njegove mandarinske halje zalepršaju kao sotonska krila kad je udahnuo pre no što će progovoriti.
-Mamiceee! -zacvililo je jedno od ona dva derišta. -On me tuče!
-Michael, prestani! -prasnula je majka. -Da si odmah prestao.
Nisam ništa učinio!
-Dodijavaš bratu.
-On dodijava meni.
-Momci, želite li se vratiti u hotel? Je li to ono što želite?
Gospode, molim te da se vrate u hotel, pomislio je Billy. Ali dva su se brata samo nastavila besno posmatrati, prekrštenih ruku, ne mareći za Billyjevu priču.
-Kao što sam rekao... -nastavio je Billy, ali ovaj je prekid razbio njegovu koncentraciju i gotovo je čuo kako se dramatska napetost izduvava poput zraka koji curi iz probušena balona. Zaškrgutao je zubima i nastavio.
-Bila je sparna avgustovska noć. Na ovome trgu, nakon naporna radnog dana u praonicama rublja i trgovinama živežnim namirnicama, skupina Kineza sedela je i odmarala. Mrzeo je reč Kinezi, ali svejedno se primorao izgovoriti je kako bi prizvao doba kad su novine redovito spominjale podmukle i zlokobne Istočnjake. Kad je čak i Timesmatrao umesnim opisati zlobu koja se bledo smeška sa lica žutih kao listići brzojava.Doba kad Billy Woo, američki Kinez, ne bi pronašao nikakav dostupan posao osim kao perač rublja, kuvar ili nekvalifikovani radnik.
-Ovde na ovome trgu, tek što nije izbila borba -rekao je Billy.
-Borba između dva suparnička kineska klana, On Leonga i HipSingsa. Borba koja će ovaj trg preplaviti krvlju... Neko upali prskalicu. Najednom se u noći začuje prasak metaka. Mnoštvo Kineza užasnuto beži! Ali neki od njih ne trče dovoljno brzo i kad pucnjevi utihnu, petorica muškaraca leže mrtvi ili na samrti. Oni su tek najnovije žrtve krvavih zloglasnih tong ratova..
-Mamice, moţemo li sad ići?
-Pssst. Slušaj što priča ovaj muškarac.
-Ali dosadan je.
Billy je zastao, dlanovi su ga zasvrbeli da ščepa to malo derište oko vrata. Uputio je dečaku otrovan pogled. Dečak je samo slegnuo ramenima, nimalo impresioniran.
-Za maglovitih noći kao što je ova, ponekad se čuju daleki zvuci tih prskalica -protisne Billy kroz zube. Vidi se kako nejasni likovi hitaju u smrtnom strahu, zauvek očajnički želeći pobeći mecima koji su leteli te noći! Billy se okrene, zamahujući rukom. -A sad pođite za mnom niz Ulicu Beach. Do drugoga mesta na kojem obitavaju duhovi.
- Mamice. Mamice!
Billy se nije obazirao na malo govno i poveo je skupinu preko ceste. Samo se nastavi smešiti, nastavi verglati. Misli na napojnice.Mora sačuvati energiju još samo sat vremena. Najpre će se zaputiti prema Ulici Knapp jer im je onde sledeća stanica. Nakon toga moraju još samo otići do Ulice Tyler i kockarnice u kojoj je „91. masakrirano pet muškaraca. U Chinatownu je mesta ubistava u izobilju.
Poveo je skupinu Ulicom Knapp, slabo osvetljenom i slabo prometnom uličicom. Kad su iza sebe ostavili svetla i promet Ulice Beach, temperatura najednom kao da je naglo pala. Drhteći, Billy je ovio svoju mandarinsku halju čvršće oko tela. Ovu je uznemirujuću pojavu primetio već i ranije, kad god bi se odvažio ovim delom Ulice Knapp. Čak i za toplih letnih noći, ovde mu je uvek bilo hladno, kao da se studen već davno smestila u toj ulici, da se nikad ne rasprši. I njegovi turisti kao da su to primetili i čuo je kako potežu patentne zatvarače svojih jakni, video kako iz džepova izvlače rukavice. Utihnuli su, njihovi su koraci odjekivali o zgrade koje su se preteći uzdizale s obe strane. Čak su i ona dva derišta ćutala, kao da su osetili da je ovde atmosfera drugačija.Da ovde nešto vreba, nešto što proždire sav smeh i radost.
Billy se zaustavio ispred napuštene zgrade na kojoj je zaključana metalna rešetka prekrivala vrata, a čelične šipke štitile prozore u prizemlju. Hrđave požarne stepenice uspinjale su se do drugog i trećeg sprata, gde su svi prozori bili čvrsto zabijeni daskama, kao da žele zadržati u zarobljeništvu nešto što vreba u unutrašnjosti. Njegova se skupina šćućurila oko njega, tražeći beg od hladnoće. Ili su o ovoj uličici osetili nešto drugo, nešto zbog čega su se sabili u čvrsti krug kao za zaštitu?
-Dobro došli na mesto jednoga od najjezovitijih zločina u Chinatownu -rekao je Billy.Natpisa na ovoj zgradi više nema, ali pre devetnaest godina, iza ovih se zakračunatih prozora nalazio mali kineski riblji restoran po imenu Crveni feniks. Bio je to skroman lokal sa samo osam stolova u unutrašnjosti, ali poznat po svežim školjkama. To se dogodilo tridesetog marta, vlaţžne i hladne noći. Noći kao što je ova, kad su inače užurbane ulice Chinatowna bile neuobičajeno tihe. U Crvenom feniksu radila su samo dva zaposlenika: konobar Jimmy Fang, i kuvar, ilegalni useljenik iz Kine po imenu Wu Weimin. Tri su gosta došla te večeri, večeri koja će im biti poslednja u životu. Jer je u kuhinji nešto bilo veoma pogrešno. Nikad nećemo saznati zbog čega je kuvar puknuo i podivljao. Možda zbog dugih napornih sati koje je odrađivao. Ili zbog jada života tuđinca u tuđinskoj zemlji.
Billy je zastao. Glas mu se spustio do šapta od kojega se krv ledi.
-Ili je njime zavladala neka izvanjska sila, neko zlo koje ga je zaposjelo. Zlo koje ga je nagnalo da izvuče pištolj. Da odjuri u blagovaonicu. Zlo koje još uvek vreba ovde, u ovoj mračnoj ulici. Znamo samo da je uperio svoj pištolj i da je... -Billy je utihnuo.
-I da je što? -neko je zabrinuto upitao.
Ali Billyjeva pažnja bila je usmerena iznad njegove glave, a pogled prikovan uz krov na kojem bi se zakleo da se nešto upravo pomaknulo. Bio je to tek trepet nečeg crnog na crnome, nalik krilu neke divovske ptice koje maše na nebu. Napregnuo je oči ne bi li ga ponovno opazio, ali sad je vidio samo skeletni obris požarnih stepenica koje su grlile zid.
-Šta se onda dogodilo? -upitalo je jedno od ona dva derišta.Billy je pogledao trinaest lica koja su s iščekivanjem zurila u njega i pokušao se setiti gde je stao s pričom. Ali još uvek je bio uznemiren onime što je prhnulo o nebo. Najednom je očajnički želeo pobeći iz te mračne ulice i od ove zgrade. Toliko očajnički da se tek krajnjom snagom volje obuzdao da ne potrči natrag prema Ulici Beach. Prema svetlima. Duboko je udahnuo i bubnuo:Kuvar ili jeubio. Sve ih je ubio. A onda je ubio i sebe.
To rekavši, Billy se okrenuo i brzo im mahnuo da nastave dalje, vodeći ih što dalje od te oronule zgrade s njezinim duhovima i odjecima užasa. Avenija Harrison nalazila se jedan ulični blok ispred njih i srdačno ih dozivala svojim svetlima i prometom. Mesto za žive,ne za mrtve. Hodao je tako brzo da su njegovi turisti zaostali za njim, ali nije se mogao otresti osećaja pretnje koji kao da se još čvršće ovijao oko njih. Osećaja da ih nešto promatra. Da njega posmatra.
Naglo se okrenuo začuvši prodoran ženski krik, a srce mu je zalupalo kao poludelo.Tad su njegovi turisti prasnuli u glasan smeh i jedan od muškaraca je rekao:-Hej, zgodan rekvizit! Koristiš li ga pri svim obilascima?
-Molim? -iznenadio se Billy.
-Usrali smo se od straha! Izgleda prilično stvarno.
-Ne znam o čemu govorite -rekao je Billy.
Muškarac je pokazao na nešto što je očito smatrao delom predstave. -Mali, pokaži mu šta si našao
Našao sam je ovde uz kantu za smeće -reklo je jedno od ona dva derišta podižući pronađeni predmet.Bljak. I na dodir deluje prava. Odvratno!
Billy im se približio nekoliko koraka i najednom shvatio da se ne može pomaknuti, da ne može prozboriti. Ukočio se na mestu, zureći u predmet koji je dečak držao u ruci. Video je kako s njega cure crne kapi i prljaju dečakovu jaknu, ali dečak kao da to nije primetio.
Dečakova je majka bila ta koja je prva vrisnula. Zatim su joj se pridružili i ostali, uzmičući, vrišteći. Zbunjeni dečak samo je stajao sa svojim plienom visoko u ruci, dok je krv kapala i kapala na njegov rukav.
ČETIRI
Baš sam prošle subote večerao onde -rekao je istraŽitelj Barry Frost dok su se vozili prema Chinatownu. Odveo sam Liz na balet u pozorište Wang. Ona voli balet, ali čoveče,ja ga jednostavno ne razumem. Negdje na polovini već sam zaspao. Kasnije smo prošetali do restorana Ocean City i onde večerali.
Bila su dva sata ujutro, itekako prerano da bi iko bio tako prokleto brbljav, ali istražiteljica Jane Rizzoli pustila je svog partnera da blebeće o svom najnovijem izlasku, a ona se usredotočila na vožnju. Njezinim umornim očima svaka se ulična svetiljka činila previše blještavom, svako svetlo automobila u prolazu napadom na mrežnice. Pre sat vremena, bila je udobno ušuškana u krevetu sa svojim suprugom; sad se pokušavala razbuditi dok je vozila kroz saobraćaj koji je iz nekog neobjašnjivog razloga usporio i zapeo u vreme kad bi građani zdrave glave trebali biti kod kuće i spavati.
-Jesi li ikad jela onde? -upitao je Frost.
-Molim?
-U restoranu Ocean City. Liz je naručila sjajne školjke s belim lukom i umakom od crnog graha. Već od same pomisli na njih hvata me glad. Jedva čekam da se ponovno vratimo.
-Ko je Liz? -upitala je Jane.
-Pričao sam ti o njoj prošlu nedelju. Upoznali smo se u fitnes klubu.
-Mislila sam da se viđaš s nekim ko se zove Muffy.
-Maggie..-Slegnuo je ramenima.
-Nije išlo.Nije išlo ni s onom pre nje. Kako god se zvala.
-Hej, ja još uvek pokušavam dokučiti šta želim u ženi,znaš? Prošla je, ono, čitava večnost otkad sam zadnji put bio na tržištu. Čoveče, nisam imao pojma da ima toliko mnogo slobodnih cura.
-Žena.
Uzdahnuo je. -Da, da. Alice mi je to uvek utuvljavala u glavu. Sad moraš reći žene.
Jane je zakočila na crvenom svetlu i pogledala ga.-Razgovarate li ti i Alice često ovih dana?
-O čemu bismo razgovarali?
-Možda o deset godina braka?
Zagledao se kroz prozor u ništa određeno. -Više se nema šta reći. Ona je krenula dalje.
Ali Frost nije, pomisli Jane. Pre osam meseci, njegova supruga Alice odselila je iz njihove kuće. Otad Jane mora slušati kroniku Frostovih neobuzdanih ali žalosnih avantura sa ženama. Neko se vreme viđao s prsatom plavušom koja mu je rekla da ne nosi donje rublje. Zatim sa zastrašujuće mišićavom bibliotekarkom s prilično pohabanim primerkom Kama Sutre. Pa kvekericom rumenog lica koja je mogla popiti više od njega. Sve je te anegdote ispričao s mešavinom zbunjenosti i čuđenja, ali ovih je dana u njegovim očima više od svega priećivala tugu. On ni u kom pogledu nije bio loša lovina. Vitak je i u kondiciji, a i zgodan na neki neutralan način pa bi mu izlasci sa ženama trebali biti lakši no što su bili.
Još uvek mu nedostaje Alice.
Skrenuli su u Ulicu Beach ulazeći u samo središte Chinatowna i umalo ih je zaslepilo bljeskanje svetala s krova patrolnog vozila Bostonske policije. Parkirala je automobil iza patrolnog vozila i njih dvoje su iskoračili u vlagu proletne noći od koje se kosti lede. Bez obzira na bezbožan sat, nekoliko promatrača okupilo se na pločniku i Jane je čula mrmljanje i na kineskome i na engleskome, pri čemu su svi nesumnjivo postavljali univerzalno pitanje: Zna li iko šta se zbiva?
Frost i ona zaputili su se Ulicom Knapp i prošli ispod policijske vrpce uz koju je straţario pozornik. -Istraţitelji Rizzoli i Frost, Odjel za umorstva -objavi Jane.
-Onde je-kratko odgovori policajac, pokazujući niz uličicu prema kontejneru za smeće, uz koji je stražario drugi policajac.
Kad su se Jane i Frost približili, shvatila je da policajac ne čuva kontejner nego nešto što leži na pločniku. Zastala je zagledavši se u odrezanu desnu šaku.
-Opa -rekao je Frost.
Policajac se nasmejao.-Upravo sam tako i sam reagovao.
-Ko ju je pronašao?
- Neki ljudi u obilasku Chinatowna. Klinac u skupini ju je podigao misleći da jelažna. Bila je dovoljno sveža da je s nje još uvek kapala krv. Čim je shvatio da je prava, mali ju je bacio ovde gde je i sad. Pretpostavljam da to u obilasku nisu očekivali.
-Gde su sad ti turisti?
-Prilično su se izbezumili. Svi su zahtevali da se vrate u svoje hotele, ali uzeo sam im imena i kontaktne informacije. Turistički vodič je lokalni dečko, Kinez, i kaže da će drage volje razgovarati s vama kad god želite. Niko nije video ništa osim ove ruke. Nazvali su 112 i dispečer je mislio da je reč o neslanoj šali. Trebalo nam je neko vreme da stignemo jer nas je zadržala ekipa kavgadžija u Charlestownu.
Jane je čučnula i uperila svoju baterijsku svetiljku u šaku. Amputirana je neverojatno precizno, a preko odrezanog kraja već se skorila krv. Dlan je delovao ženski,bledih i tankih prstiju, zbunjujuće otmeno manikiranih noktiju. Bez prstena, bez sata. -I samo je ležala ovde na tlu?
-Da. Na tako sveže meso štakori bi brzo navalili.
-Ne vidim nikakve tragove grickanja. Očito nije bila dugo ovde.
-Oh, uočio sam još nešto. -Policajac je uperio svoju svjetiljku i zraka se zaustavila na nekom mutnom sivom predmetu koji je leţao nekoliko metara dalje.
Frost mu se približio kako bi ga pomnije promotrio. -Ovo je Heckler i Koch.Skup.Pogleda Jane. S prigušivačem.
-Je li iko od turista dirao pištolj? -upita Jane.
-Niko nije ni dotaknuo pištolj -odgovori policajac. -Nisu ga ni videli.
-Znači imamo automatski pištolj s prigušivačem i sveţže odrezanu desnu šaku-zaključi Jane. -ko se eli kladiti da idu zajedno?
-Pištolj je zaista krasan-primeti Frost, i nadalje se diveći pištolju.-Ne mogu zamisliti da bi iko bacio nešto ovakvo.
Jane se uspravi i pogleda kontejner. -Jeste li proverili je li ostatak tela u kontejneru?-Nismo, gospođo. Zaključio sam da je odrezana ruka više no dovoljna da vas odmah pozovemo. Nisam želeo ništa kontaminirati pre no što vi dođete.
Jane izvuče par rukavica iz džepa. Navlačeći ih, oseti kako joj srce počinje brzo lupati, u očekivanju onoga što će pronaći. Frost i ona zajedno podignu poklopac kontejnera iz kojega se uzvine vonj trule ribe i zapahne im lica. Othrvavajući se mučnini, Jane se zagleda u zgnječene kartonske kutije i nabreklu crnu vreću za smeće. Zatim izmeni pogled s Frostom.
-Želiš li imati tu čast? -upita Frost.
Jane posegne rukom u kontejner i potegne vreću, ali odmah je znala da u njoj nije leš. Nije bila dovoljno teška. Iskrivivši lice od smrada, odvezala je vreću i pogledala u nju. Ugledala je ljuske od škampa i rakova.
Oboje se odmaknu, a poklopac kontejnera klizne i zatvori se uz glasan zveket.
-Nema nikog kod kuće? -upita policajac.
-Tamo unutra ne. -Jane pogleda odrezanu ruku. -Gde je onda ostatak tela?
-Možda neko razbacuje delove po celom gradu -reče Frost.
Policajac se nasmeje. -Ili ju je jedan od ovih kineskih restorana skuhvao i posluţžio u ukusnom gulašu.
Jane pogleda Frosta. -Sva sreća da si naručio školjke.
-Već smo obišli područje -nastavi pozornik. -Ništa nismo pronašli.
-Svejedno, mislim da ćemo i sami malo prošetati po kvartu -odgovori Jane.
Frost i ona zajedno su krenuli ulicom Knapp, presecajući tamu svojim baterijskim svetiljkama. Videli su krhotine razbijenih boca, papiriće, opuške. Nigde delova tela. Prozori na zgradama koje su se uzdizale s obe strane ulice bili su u mraku, ali ona se pitala promatraju li ih nečije oči iz tih neosvetljenih prostorija i prate li njihov napredak tom nemom ulicom. Ovo će isto područje morati ponovno pretražiti na dnevnom svetlu, ali ona nije želela da joj promaknu ikakvi tragovi koje bi protok vremena mogao uništiti. Zato su Frost i ona napredovali uličicom centimetar po centimetar do nove policijske vrpce koja je prečila pristup iz Avenije Harrison.
Ovde su bili pločnici i ulične svetiljke i promet.No Jane i Frost su nastavili svoj mučan obilazak četvrti, od Harrisona do Ulice Beach, pogledima pretražujući tlo. Kad su završili obilazak i vratili se do kontejnera, već su stigli i forenzičari.
-Pretpostavljam da ni vi niste pronašli ostatak tela -reče policajac Jane i Frostu.
Jane je gledala kako forenzičari spremaju u vrećice odrezanu šaku i pištolj, i pitala se zašto bi ubica bacio deo tela na tako izloženo mesto na kojem bi ga neko uočio. Možda mu se žurilo? Ili je ta šaka trebala biti pronađena, kao neka poruka? Tad je opazila požarne stepenice koje su vijugale uz trokatnicu okrenutu prema uličici.
-Moramo proveriti krov -rekla je.
Donja prečka lestvi bila je rđava i nisu ih mogli spustiti; na krov će morati uobičajenim putem, stubištem. Vratili su se u Ulicu Beach na kojoj su bili glavni ulazi u te zgrade. U prizemlju su se nalazile trgovine i lokali: kineski restoran, pekara i azijska trgovina mešovitom robom -i svi su u to doba noći bili zatvoreni. Iznad lokala nalazili su se stanovi. Pogledavši uvis, Jane je opazila da ni na jednom prozoru na gornjim spratovima nema svetla.
-Moraćemo nekoga probuditi da nas pusti u zgradu -primeti Frost.
Jane priđe skupini starih Kineza koji su se okupili na pločniku kako bi promatrali komešanje u svojoj četvrti.-Poznaje li iko od vas nekog stanara ove zgrade? -upita.-Moramo ući.
Bezizražajno su je promatrah.
-Ova zgrada -ponovi i pokaže prstom. -Moramo gore.
-Znaš, neće ti pomoći govoriš li glasnije -rekao je Frost. -Mislim da oni ne razumeju engleski.
Jane uzdahne. Eto ti Chinatowna.-Treba nam prevodilac.
-Okrug A-1 ima novog detektiva. Mislim da je Kinez.
-Predugo bi trajalo čekati ga.Uspela se do ulaznih vrata, promotrila imena stanara i nasumce pritisnula tipku uz jedno ime. Iako je pozvonila nekoliko puta, niko nije odgovorio. Pokušala je drugu tipku i ovaj put je neki glas napokon zapucketao kroz interkom.
-Wei?-upita neka žena.
-Policija je -odgovori Jane. -Možete li nas, molim vas, pustiti u zgradu?
-Wei?
-Molim vas, otvorite vrata!
Prošlo je nekoliko minuta, a onda se začuo dečji glas. -Baka želi znati ko ste.
-Istražiteljica Jane Rizzoli, Bostonska policija-odvrati Jane. -Moramo se popeti na krov. Hoćeš li nas pustiti u zgradu?
Vrata se najzad otvore.
Zgrada je bila stara najmanje sto godina i drvene su stube stenjale dok su se Jane i Frost uspinjali njima. Kad su stigli na prvi kat, jedna su se vrata naglo otvorila i Jane je načas zavirila u natrpani stan iz kojega su dvije djevojčice zurile u njih znatiţeljnim očima. Mlađa je bila otprilike iste dobi kao Janeina kći, Regina, i Jane jezastala kako bi im se nasmiješila i promrmljala pozdrav.
Istog časa, neka je ţena zgrabila manju djevojčicu u naručje i vrata su se treskom zatvorila.
-Izgleda da smo mi veliki zločesti neznanci -rekao je Frost.
Nastavili su se uspinjati. Prošli su odmorištem na trećem spratu i uspeli se uskim stepenicama na krov. Izlaz nije bio zaključan, ali vrata su kreštavo zaškripala kad su ih otvorili.
Izašli su u crnilo mraka pre zore, osvetljeno samo raspršenim odsjajem uličnih svetiljki. Uperivši svoju baterijsku svetiljku, Jane ugleda plastični sto i stolce, posude sa začinskim biljem. Na ovešenom konopu za sušenje rublja, hrpetina rublja plesala je poput duhova na vetru. Kroz lepršave plahte uočila je nešto drugo, nešto što je ležalo uz rub krova, iza teplatnene zavese.
Bez ijedne reči, i ona i Frost automatski su izvukli iz džepova papirnate nazuvke za cipele i sagnuli se kako bi ih navukli. Tek su se tad provukli ispod obešenih plahti i zaputili prema onome što su opazili, a njihovi su nazuvci pucketali na krovnoj lepenki.
Jedan trenutak, ni ona ni on nisu ništa rekli. Samo su stajali sasvetiljkama uperenima u lokvu skorene krvi. U ono što je lealo u toj lokvi.
-Izgleda da smo pronašli ostatak tela -rekao je Frost.
1. 5. 2020.
Tess Gerritsen, Nema devojka ( 1, 2 )
“Čudovište moraš izmamiti
iz njegova skrovišta”,
reče Majmun, “ali budi siguran
da tu bitku možeš preživeti.”
- WU CHENGEN,
Kralj majmuna:
Putovanje na Zapad,
oko 1500. - 1582.
JEDAN
SAN FRANCISCO
Celi dan posmatram tu devojku.
Ničime ne pokazuje da je svesna moje prisutnosti, iako se moj unajmljeni automobil vidi s uličnog ugla na kojem su se ona i drugi tinejdžeri okupili ovog poslepodneva i čine što mladi kojima je dosadno čine kako bi ubili vreme. Izgleda mlađa od ostalih, ali to je možda zato što je Azijatkinja i sitna sa sedamnaest godina, tek curetak. Crna joj je kosa ošišana kratko kao u dečaka, a traperice poderane i ofucane. Ne bih rekla da je to modna izjava, nego posledica iznošenosti i života na ulici. Puši cigaretu i ispuhuje oblak dima nehajnošću uličnog derana, što je držanje koje nije u skladu s njezinom bedom puti i nežnim kineskim crtama lica. Dovoljno je zgodna da privuče požudne poglede dvojice muškaraca u prolazu.
Devojka primeti njihove poglede i netremice ih besno posmatra, bez straha, ali lako je biti neustrašiv kad je opasnost samo apstraktan pojam. Pitam se kako bi reagovala suočena sa stvarnom pretnjom. Bi li se opirala ili bi popustila? Želim znati koliko je čvrsta, ali još je nisam videla u iskušenju.
Kako se spušta večer, tinejdžeri na uglu polako se razilaze. Najpre odlazi jedan, pa još jedan. U San Franciscu su čak i letne noći hladne, pa se preostali klinci šćućure jedni uz druge u svojim puloverima i jaknama, pale si cigarete i uživaju u prolaznoj toplini plamena. No hladnoća i glad na kraju ih sve rasteraju, dok ne ostane samo ona devojka, koja nema gde da ode. Mahne svojim prijateljima na odlasku i neko vreme postajkuje na uglu sama, kao da nekoga čeka. Na kraju slegne ramenima i uputi se u mom smjeru, s rukama u džepovima. Prolazeći pokraj mog automobila, ni ne pogleda me, gleda ravno ispred sebe, usredotočena, besna pogleda, kao da u mislima grozničavo rešava neku dilemu. Možda razmišlja ge će noćas skrpati večeru. Ili je reč o nečem važnijem. Njenoj budućnosti. Njenom opstanku.
Verovatno nije svesna da je dva muškarca prate.
Nekoliko sekundi nakon što prođe pokraj mog automobila, vidim kako ta dvojica izlaze iz jedne uličice. Prepoznajem ih; ista su dvojica ranije zurila u nju. Prolazeći pokraj mog automobila, sledeći je, jedan od njih pogleda me kroz prednje staklo. Tek brzi pogled kako bi procenio jesam li pretnja. Ono što vidi ni najmanje ga ne zabrine pa on i njegov drug nastave spokojno hodati. Kreću se kao samouvereni grabežljivci što i jesu, i prikradaju se slabijem plenu koji im se nikako ne može odupreti.
Izlazim iz automobila i sledim ih. Baš kao što oni slede devojku.
Devojka ulazi u četvrt u kojoj je previše napuštenih građevina, a pločnik kao da je popločan razbijenim bocama. Ne pokazuje nimalo straha, nimalo oklevanja, kao da joj je ovo poznati teren. Nijednom se ne osvrne, što mi govori da je ili ludo odvažna ili posve neupućena u svet i ono što taj svet može učiniti devojkama kao što je ona. Ni muškarci koji je prate nijednom ne pogledaju iza sebe. Čak i da me opaze, što ja ne dopuštam da se dogodi, ne bi videli ništa čega bi se bojali. Niko to nikad ne vidi.
Ulični blok dalje, devojka skrene udesno i nestane kroz vrata .
Povlačim se u mrak i posmatram šta će se dogoditi. Ona dva muškarca zastanu ispred zgrade u koju je devojka ušla i dogovaraju se oko strategije. Zatim i oni uđu.
S pločnika pogledavam daskama zabijene prozore. Zgrada je prazno skladište na kom je upozorenje o zabrani neovlaštenog ulaska. Vrata su odškrinuta. Uvlačim se u zgradu, u mrak koji je tako gust da moram zastati kako bi mi se oči privikle na tamu i oslanjam se na druga svoja osetila kako bih uočila ono što još ne mogu videti. Čujem škripu poda. Osećam miris sveće koja gori. Vidim blagi odsjaj vrata sa svoje leve strane. Zastanem ispred njih i provirim u prostoriju s druge strane.
Devojka kleči ispred improviziranog stola, lica osvetljena jednom treperavom svećom. Oko nje su tragovi privremenog boravišta: vreća za spavanje, limenke hrane i malo kampersko kuvalo. Bori se sa svojeglavim otvaračem za limenke i nije svesna da joj se dva muškarca približavaju s leđa.
Tek što joj nisam izviknula upozorenje, kad se devojka naglo okrene prema uljezima. U ruci ima samo otvarač za limenke, slabo oružje protiv dvojice krupnijih muškaraca.
- Ovo je moj dom - kaže ona. - Gubite se.
Bila sam spremna da se umešam . Ali sad ostajem gde jesam i posmatram šta će se sledeće dogoditi. Da vidim kakvog je kova ta cura. Jedan od one dvojice se nasmeje. - Samo smo u poseti, dušo.
- Jesam li vas pozvala?
- Izgledaš kao da bi ti dobro došlo malo društva.
- A ti izgledaš kao da bi ti dobro došao mozak.
To baš nije mudro reći u ovakvoj situaciji, pomislim. Sad je njihova požuda pomešana s besom, što je opasna kombinacija. Međutim, devojka stoji posve nepomično, savršeno mirno, i vitla žaljenja vrednim kuhinjskim pomagalom. U času kad ona dvojica nasrnu na nju, već sam na jastučićima stopala, spremna da skočim.
Ona skoči prva. Jedan skok i stopalom muklo pogodi prvog muškarca u prsnu kost. Taj udarac nije otmen, ali je delotvoran i muškarac zatetura, hvatajući se za prsa kao da ne može da diše. Pre no što drugi muškarac uspe da odreaguje, devojka se već obruši na njega i udari ga otvaračem za limenke po slepoočnici. On zaurla od bola i ustukne.
Ovo je postalo zanimljivo.
Prvi muškarac se oporavio i sad navaljuje na nju tako silovito da oboje padaju na pod. Ona se koprca i maše šakama i uspeva ga pogoditi u bradu. Ali on je od besa očvrsnuo na bol i s urlikom se otkotrlja na nju i priklješti je svojom težinom.
Sad se ponovno pridružuje i drugi muškarac. Hvata devojku za zapešća i pribija ih o pod. Mladost i neiskustvo doveli su je u nevolju koju ne može izbeći. Ma koliko bila žestoka, ta je devojka neiskusna i neobučena, i neizbežno tek što se nije dogodilo. Prvi je muškarac otkopčao njezine traperice i sad ih poteže preko devojčinih mršavih bokova. Vidno je uzbuđen, izbočina ispod hlača nedvojbena je. Sad je najosjetljiviji na napad što jedan muškarac može biti.
Ne čuje da mu se približavam. U jednom trenutku, otkopčava svoj rasporak, a u drugom je već na podu, razmrskane čeljusti, dok mu se zubi prosipaju iz usta.
Drugi muškarac jedva ima vremena pustiti devojčine ruke i skočiti, ali nije dovoljno brz. Ja sam tigrica, a on je tek običan glomazan bizon, glup i bespomoćan pred mojim napadom. S krikom pada na tlo, a sudeći po grotesknom uglu u kome mu leži ruka, kost mu je slomljena.
Hvatam devojku i potežem je na noge. – Jesi li ozleđena?
Ona zakopča traperice i samo zuri u mene. - Ko si, dođavola, ti?
- To ostavimo za kasnije. A sad, kreni! - viknem.
- Kako si to učinila? Kako si ih tako brzo sredila?
- Želiš li naučiti?
- Da!
Pogledam ona dva muškarca koji stenju i svijaju se pred našim nogama. - Tad ti je ovo prva lekcija: Znaj kad treba pobeći. - Guram je prema vratima. - To bi bilo sad.
Gledam je dok jede. Za sitnu devojku, ima vučji apetit i proždire tri pileća tacosa, celo jezero preprženog pirea od graha i veliku čašu Coca-Cole. Želela je meksičku hranu pa sad sedimo u nekoj zalogajnici u kojoj svira mariači muzika , a zidovi su ukrašeni drečavim slikama rasplesanih senjorita. Iako ima crte lica Kineskinje, očito je Amerikanka, od kratke kose do otrcanih farmerki. Grubo i divlje stvorenje koje posrče zadnji gutljaj Coca-Cole pre no što počne bučno žvakati kockice leda.
Počinjem sumnjati u mudrost ovoga pothvata. Već je previše stara za obučavanje, previše divlja da bi naučila disciplinu. Trebala bih je pustiti natrag na ulicu, ako na ulici želi biti, i pronaći drugi način. Ali tad primetim ožiljke na člancima njezinih prstiju i setim se koliko joj je malo nedostajalo da sama sredi onu dvojicu muškaraca. Prirodno je nadarena i neustrašiva - a to su dve stvari koje se ne mogu naučiti.
- Sećaš li me se? - pitam.
Devojka odloži čašu i namršti se. Načas mi se učini da na njenom licu vidim bljesak prepoznavanja, ali već u sledećem trenutku ga nema. Odmahne glavom.
- Davno je to bilo - kažem. - Pre dvanaest godina. - Cela večnost za tako mladu devojku. - Bila si mala.
Slegne ramenima. - Nikakvo čudo da te se ne sećam. - Posegne rukom u jaknu, izvuče cigaretu i krene da je zapali.
- Truješ svoje telo.
- Moje je telo - odbrusi.
- Ne ako želiš trenirati. - Ispružim ruku preko stola i istrgnem joj cigaretu s usana.
- Ako želiš učiti, moraćeš promeniti stav. Moraćeš pokazati poštovanje.
Prezirno otpuhne. - Zvučiš kao moja majka.
- Poznavala sam tvoju majku. U Bostonu.
- Pa, mrtva je.
- Znam. Pisala mi je prošli mesec. Rekla je da je bolesna i da joj je ostalo veoma malo vremena. Zato i jesam ovde.
Iznenadim se opazivši suze u devojčinim očima, a ona brzo okrene glavu na drugu stranu, kao da se stidi pokazati slabost. Ali u tom ranjivom trenutku, pre nego što je sakrila oči, podseti me na moju kćer koja je bila mlađa no što je sad ova devojka kad sam je izgubila. U očima me zapeckaju suze, ali ja ih ne pokušavam sakriti. Tuga je od mene učinila ovo što jesam. Tuga je vatra koja me je pročistila, izbrusila moju odlučnost i izoštrila moju nameru.
Treba mi ova devojka. Očito, i ja njoj trebam.
- Trebalo mi je nekoliko nedelja da te pronađem - kažem joj.
- Porodica kojoj sam dodeljenja je bila pušiona. Bolje mi je samoj.
- Da te majka sad vidi, srce bi joj se slomilo.
- Ona nikad nije imala vremena za mene.
- Možda zato što je radila dva posla kako ti ne bi bila gladna? Zato što se u tome
nije mogla osloniti ni na koga osim na samu sebe?
- Dopuštala je da je svi gaze. Nijednom je nisam videla da se za išta zauzima.
Čak ni za mene.
- Bojala se.
- Nije imala petlju.
Nagnem se prema njoj, rasrđena ovim nezahvalnim derištem. - Tvoja je sirota majka patila na načine koje ti ne možeš ni zamisliti. Sve što je činila, činila je za tebe.
- S gađenjem bacim na nju njezinu cigaretu. Ovo nije devojka koju sam se nadala naći. Možda jest snažna i neustrašiva, ali uz mrtvu majku i oca ne veže je nimalo osećaja kćerinske dužnosti, nimalo osećaja porodične časti. Bez veza s precima, samo samotne mrvice prašine koje lepršaju nošene vetrom, pričvršćene ni uz koga i ni uz šta.
Plaćam za njezin obrok i ustajem. - Nadam se da ćeš jednog dana pronaći mudrost i shvatiti šta je tvoja majka žrtvovala za tebe.
- Zar odlaziš?
- Ne postoji ništa što te mogu naučiti.
- Zašto bi to uopšte želela? Zašto si me uopšte došla potražiti?
- Mislila sam da ću naći drugačiju osobu. Nekoga koga mogu naučiti. Nekoga ko će mi pomoći.
- U čemu?
Ne znam kako da odgovorim na njeno pitanje. Na trenutak, jedino što se čuje je limena mariači muzika koja se razleva kroz zvučnike u kafeu.
- Sećaš li se svog oca? Sećaš li se šta mu se dogodilo?
Netremice me posmatra. - Dakle, o tome je reč, zar ne? Zato si me došla
potražiti. Jer ti je moja majka pisala o njemu.
- Tvoj otac je bio dobar čovek. Voleo te , a ti ga sramotiš. Sramotiš i oca i majku. - Stavljam pred nju smotak novčanica. - Ovo je njima u spomen. Makni se s ulice i vrati u školu. Onde se barem nećeš morati braniti od čudaka i napasnika. -
Okrenem se i izađem .
Već nakon nekoliko sekundi i ona protrči kroz vrata i potrči za mnom. - Čekaj! Gde ideš?
- Vraćam se u Boston.
- Sećam te se. Mislim da znam šta želiš.
Stanem i okrenem se prema njoj. - I ti bi to trebala želeti.
- Šta moram da učiniti?
Odmerim je od glave do pete i vidim mršava ramena i bokove koji su tako uski da farmerke jedva stoje na njima. - Nije reč o tome šta moraš učiniti - odgovorim. - Reč je o tome šta moraš biti.
- Polako krenem prema njoj. Do ovog trenutka, nije videla razloga da me se boji , zašto i bi? Samo sam obična žena. Ali zbog nečega što sad vidi u mojim očima, ustukne jedan korak.
- Bojiš se? - tiho je upitam.
Brada joj se naglo trzne i ona odvrati budalasto se razmećući hrabrošću: - Ne. Ne bojim se.
- Trebala bi se bojati.
DVA
SEDAM GODINA KASNIJE
Ime mi je Maura Isles, piše se I-S-L-E-S. Forenzička sam patologinja i radim za kancelariju mrtvačnice Države Massachusetts.
- Biste li sudu opisali svoje obrazovanje i radno iskustvo, doktorice Isles? - reče Carmela Aguilar, pomoćnica javnog tužitelja Okruga Suffolk.
Dok je odgovarala na to pitanje, Maura nije skretala pogled s lica pomoćnice tužitelja. Bilo joj je mnogo lakše usredotočiti se na neutralno lice Aguilarove, nego gledati besne poglede optuženoga i njegovih pristaša, kojih se u sudnici okupilo na desetke. Aguilarova naizgled nije primećivala ili marila što svoj slučaj iznosi pred neprijateljski raspoloženom publikom, ali Maura je te publike bila bolno svesna; veliki deo sačinjavali su policajci i njihovi prijatelji. Neće im se svideti šta Maura ima reći.
Optuženi je bio bostonski policajac Wayne Brian Graff, muškarac četvrtaste brade i širokih ramena, oličenje sveameričkog junaka. Simpatije prisutnih bile su na Graffovoj strani, ne na strani žrtve, muškarca koji je pre šest meseci završio isprebijan i polomljen na Maurinom obdukcijskom stolu. Muškarca koji je pokopan neoplakan i čije telo niko nije zatražio. Muškarca koji je dva sata pre svoje smrti kobno zgrešio ustrelivši i ubivši policajca.
Dok je recitovala svoj životopis, Maura je osetila kako joj pogledi tih ljudi u sudnici pale lice, vreli kao laserske zrake.
- Diplomirala sam antropologiju na Univerzitetu Stanford. Medicinu sam završila na Kalifornijskom univerzitetu u San Franciscu i nakon toga završila petogodišnji staž iz patologije u istoj toj instituciji. Diplomirala sam i anatomsku i kliničku patologiju. Nakon stažiranja, dve sam godine bila na subspecijalizaciji iz forenzičke patologije, na Kalifornijskom univerzitetu u Los Angelesu.
- I u svom polju rada imate licencije lekarske komore?
- Da, gospođo. I u opštoj i u forenzičkoj patologiji.
- Gde ste radili pe nego što ste se pridružili Kancelariji mrtvačnice ovde u Bostonu?
- Sedam godina radila sam kao patolog u Kancelariji mrtvačnivce u San Franciscu, Kalifornija. Ujedno sam predavala patologiju na Kalifornijskom univerzitetu. Lekarske dozvole imam i u Massachusettsu i u Kaliforniji. - Bilo je to više informacija no što se od nje zahtevalo i videla je kako se Aguilarova mršti jer joj je Maura poremetila planirani sled pitanja. Maura je ove informacije izrecitovala na sudu već toliko mnogo puta ranije da je znala tačno šta će je pitati pa su i njeni odgovori bili automatski. Gde se obrazovala, štoa njen posao zahteva i je li kvalifikovana da sedočit u ovom određenom slučaju.
Kad su formalnosti bile obavljene, Aguilarova se napokon latila pojedinosti. -Jeste li vi obavili obdukciju na muškarcu po imenu Fabian Dixon?
- Jesam - odgovorila je Maura. Bio je to činjeničan odgovor, no svejedno je osetila kako napetost u sudnici smesta raste.
- Recite nam kako je gospodin Dixon završio kao slučaj za mrtvačnice.
Aguilarova je stajala pogleda uperena u Mauru kao da želi reći: Ne obaziri se ni na koga drugog u sudnici. Gledaj samo mene i iznesi činjenice.
Maura se malo uspravila na stolici i progovorila, dovoljno glasno da je svi u sudnici čuju. - Pokojnik je bio dvadesetčetirigodišnji muškarac za kojeg se utvrdilo da ne reaguje na stražnjem sedalu patrolnog vozila Bostonske policije. To je bilo otprilike dvadesetak minuta nakon njegova hapšenja. Vozilo hitne pomoći prebacilo ga je u Opštu bolnicu Massachusetts gde je po dolasku na hitni prijam proglašen mrtvim.
- I zbog toga je postao slučaj za mrtvačnice?
- Da. Kasnije je prebačen u našu mrtvačnicu.
- Opišite sudu izgled gospodina Dixona kad ste ga prvi put videli.
Mauri nije promaklo da Aguilarova spominje mrtvog muškarca imenom. Ne kao telo ili pokojnika. Time je sud podsećala da je žrtva imala identitet. Ime i lice i život.
Maura odgovori na isti način. - Gospodin Dixon je bio dobro uhranjen muškarac, prosečne visine i težine, a u našu je ustanovu stigao odeven samo u pamučnim gaćama i čarapama. Ostalu odeću su mu skinuli već ranije, na prijemu u hitnoj , dok su pokušavali da ga ožive. Na prsima su mu još bile pričvršćene elektrode za EKG, a u levoj ruci mu je ostao intravenozni kateter... - Zastala je. Ovde postaje neugodno. Iako je izbegavala pogledati publiku i optuženog, znala je da su njihovi pogledi upereni u nju.
- A telo, u kakvom je ono bilo stanju? Biste li nam ga opisali? - poticala je Aguilarova.
- Na prsima, trbuhu i levom boku imao je brojne modrice. Oba oka bila su natečena i zatvorena, a usne i glava izranjavane. Dva njegova zuba - gornji prednji sekutići - nedostajala su.
- Prigovor. - Branilac optuženog je ustao. - Ne možemo znati kad je izgubio te zube. Možda su mu godinama nedostajali.
- Jedan se zub pojavio na rendgenskom snimku. U njegovuom želudcu - rekla je Maura.
- Svedokinja bi se trebala suzdržati od komentara dok ne odlučim hoću li uvažiti prigovor - strogo se umešao sudac. Pogledao je branitelja optuženog. - Prigovor se odbija. Gospođo Aguilar, nastavite.
Pomoćnica javnog tužioca kimne glavom, a usne joj se trznu u osmeh. Ponovno se usredotoči na Mauru. - Dakle, gospodin Dixon je imao ružne modrice, rane, i barem mu je jedan zub nedavno bio izbijen.
- Da - odgovorila je Maura. - Što ćete i videti na fotografijama iz mrtvačnice.
- Ako sud dopušta, želeli bismo sad pokazati te fotografije iz mrtvačnice - rekla je Aguilarova. - Publiku moram upozoriti da nisu ugodan prizor. Ako ih neko od
posetilaca u sudnici radije ne bi video, predlažem da sad napusti prostoriju. - Zastala je i osvrnula se oko sebe.
Niko nije izašao.
Kad se pojavio prvi slajd s pretučenim tijelom Fabiana Dixona, začuli su se glasni uzdasi. Maura je Dixonove modrice opisivala suzdržanim izrazima jer je znala da će fotografije ispričati priču bolje od nje. Fotografije niko ne može optužiti za pristranost ili laganje. A istina koja je zurila s te fotografije svima je bila očita: Fabian Dixon je bio divljački isprebijan pre no što je bačen na stražnje sedalo policijskog vozila.
Dok je Maura opisivala svoje nalaze obdukcije, redali su se i drugi slajdovi. Višestruki prelomi rebara. Progutan zub u želucu. Krv u plućima. I uzrok smrti: puknuće slezene koje je dovelo do masivnog krvarenja u potrbušnici.
- Doktorice Isles, na koji je način gospodin Dixon umro? - upitala je Aguilarova.
To je bilo ključno pitanje, ono na koje se Maura užasavala odgovoriti zbog posledica koje će uslediti.
- Ubijen je - odgovorila je Maura. Nije bio njezin posao da uperi prstom u krivca. Svoj je odgovor ograničila na te dve reči, ali nije mogla ne pogledati Waynea Graffa. Optuženi policajac nepomično je sedeo, lica bezizražajnog kao granit. Više od deset godina istaknuto je služio grad Boston. Desetak karakternih svedoka dobrovoljno je istupilo reći sudu kako im je policajac Graff hrabro pritekao u pomoć. Junak je, rekli su, a Maura im je verovala.
No one noći trideset prvog , noći kad je Fabian Dixon ubio policajca, Wayne Graff i njegov partner preobrazili su se u anđele osvete. Oni su uhapsili Dixona i Dixon je bio pod njihovom brigom kad je umro. Subjekt je bio nemiran i nasilan, kao da je pod uticajem feniciklidina ili cracka, napisali su u svom izveštaju. Opisali su Dixonovo izbezumljeno opiranje, nadljudsku snagu. Obojica policajaca bila su potrebna kako bi uhapšenog ugurala u vozilo. Morali smo primeniti silu kako bismo ga obuzdali, ali on kao da nije primećivao bol. Tokom tog hrvanja, stenjao je i proizvodio životinjske zvukove i pokušavao skinuti svoju odeću, iako je temperatura te noći bila samo pet stepeni. Opisali su, gotovo previše savršeno, poznato medicinsko stanje mahnitog delirija od kojega su već ranije umrli neki drugi kokainom smućeni zatvorenici. Međutim, nekoliko meseci kasnije, toksikološki je nalaz u Dixonovom krvotoku pokazao samo alkohol. Maura nije nimalo sumnjala da je taj muškarac bio ubijen. A jedan od njegovih ubica sad je sedeo za optuženičkom klupom i zurio u nju.
- Nemam više pitanja - rekla je Aguilarova i sela, delujući uverena da je uspešno obrazložila svoj slučaj.
Morris Whaley, branilac optuženog, ustao je za unakrsno ispitivanje i Maura je osetila kako joj se mišići stežu. Dok se približavao klupi za svedoke, Whaley je delovao prilično srdačno, kao da namerava samo prijateljski porazgovarati. Da su se upoznali na nekom koktelu, možda bi ga smatrala ugodnim društvom i prilično zgodnim muškarcem u njegovu Books Brothers odelu.
- Mislim da smo svi zadivljeni vašim iskazima, doktorice Isles - rekao je. - Zato neću dodatno trošiti vreme ovoga suda na pregled vaših akademskih postignuća.
Ništa nije odgovorila, samo je netremice promatrala njegovo nasmešeno lice i pitala se iz kojeg će smera doći napad.
- Mislim da niko u ovoj prostoriji ne sumnja da ste naporno radili kako biste postigli sve čime se danas možete podičiti - nastavio je Whaley. - Posebno kad se uzmu u obzir neki od izazova u vašem privatnom životu s kojima ste bili suočeni proteklih nekoliko meseci.
- Prigovor. - Aguilarova je razdraženo uzdahnula i ustala. - To nije važno za ovaj slučaj.
- Važno je, časni sude. Govori o svedokovoj sposobnosti prosuđivanja - reče Whaley.
- Objasnite.
- Prošla iskustva mogu uticati na to kako će neki svedok protumačiti dokaze.
- Na koja iskustva mislite?
- Dopustite li mi da malo dublje istražim to pitanje, sve će vam postati jasno.
Sudac je strogo posmatrao Whaleya. - Zasad dopuštam taj smer u ispitivanju. Ali samo zasad.
Aguilarova je sela, namrštena.
Whaley je vratio pažnju Mauri. - Doktorice Isles, sećate li se možda datuma kad ste pregledali pokojnika?
Maura je zastala, iznenađena naglim povratkom na temu obdukcije. Nije joj promaknulo da je izbegao upotrebiti žrtvino ime.
- Mislite li na gospodina Dixona? - upitala je i opazila razdraženi treptaj u njegovim očima.
- Da.
- Obdukciju sam obavila prvog novembra prošle godine.
- Jeste li tog dana utvrdili i uzrok smrti?
- Jesam. Kao što sam ranije rekla, umro je od masivnog unutarnjeg krvarenja koje je bilo posledica puknuća slezene.
- Jeste li tog istog dana odredili i čime je smrt izazvana?
Oklevala je. - Ne. Barem ne konačno...
- Zašto niste?
Udahnula je, svesna svih očiju koje su je promatrale. - Želela sam pričekati nalaze toksikoloških pretraga. Videti je li gospodin Dixon bio pod uticajem kokaina ili drugih farmaceutika. Želela sam biti oprezna.
- Kao što ste i trebali. Budući da je vaša odluka mogla uništiti karijere, čak i živote dvojice predanih čuvara javnoga reda i mira.
- Gospodine Whaley, meni su važne samo činjenice, ma gde mogle odvesti.
Nije mu se svidieo taj odgovor, videla je to po trzaju mišića na njegovoj čeljusti.
Sav privid srdačnosti je nestao; ovo je sad rat.
- Dakle, obdukciju ste obavili prvog novembra.
- Da.
- Štoa se dogodilo nakon toga?
- Nisam sigurna na šta mislite?
- Jeste li uzeli slobodan vikend? Jeste li narednu nedelju obavljali druge obdukcije?
Netremice ga je promatrala, dok joj se teskoba uvijala u želucu kao zmija. Nije znala šta on želi postići tim pitanjem, ali nije joj se sviđao smer kojim je krenuo. - Bila sam na konferenciji patologa - odgovorila je.
- U Wyomingu, mislim.
- Da.
- I onde ste doživeli traumatično iskustvo. Napao vas je odmetnuti policijski službenik.
Aguilarova je skočila na noge. - Prigovor! Nevažno!
- Odbija se - odlučio je sudac.
Whaley se nasmešio jer sad mu je put bio čist da postavi pitanja kojih se Maura užasavala. - Je li to tačno, doktorice Isles? Je li vas napao policajac?
- Da - prošaptala je.
Bojim se da vas nisam čuo.
- Da - glasnije je ponovila.
- I kako ste preživeli taj napad?
U prostoriji je vladala grobna tišina, svi su čekali njenu priču. Priču o kojoj nije želela ni razmišljati jer je zbog nje još uvek imala noćne more. Setila se kako su se vrata vozila zamenika šerifa s muklim treskom zatvorila i zarobila je na stražnjem sedištu iza rešetke za zatvorenike. Setila se svoje panike dok je uzalud udarala rukama o prozor, pokušavajući pobeći muškarcu za kojeg je znala da je misli ubiti.
- Doktorice Isles, kako ste preživeli? Ko vam je pomogao?
Progutala je slinu. - Neki mladić.
- Julian Perkins, šesnaestgodišnjak. Mladić koji je upucao tog policajca.
- Nije imao izbora!
Whaley je naherio glavu. - Branite mladića koji je ubio policajca?
- Pokvarenog policajca!
- Nakon toga ste se vratili kući u Boston. I smrt gospodina Dixona proglasili ubistvom.
- Zato što je i bila ubistvo.
- Da nije možda bila tragična nesreća? Neizbežna posledica nužnog svladavanja uhapšenika koji je pružao divljački otpor?
- Videli ste fotografije iz mrtvačnice. Policajci su upotrebili daleko veću silu no što je bilo potrebno.
- Kao i onaj mladić u Wyomingu, Julian Perkins. On je ustrelio i ubio zamenika šerifa. Smatrate li to opravdanom upotrebom sile?
- Prigovor - oglasila se Aguilarova. - Ovde ne sudimo doktorici Isles.
Whaley je prešao na sledeće pitanje, pogleda uperenog u Mauru.
- Šta se je dogodilo u Wyomingu, doktorice Isles? Dok ste se borili za život, jeste li doživeli prosvetljenje? Jeste li najednom spoznali da su policajci neprijatelji?
- Prigovor!
- Ili su policajci oduvek bili neprijatelji? Članovi vaše porodice naizgled tako misle.
Drveni čekić glasno je zalupao. - Gospodine Whaley, smesta pristupite.
Maura je zapanjeno sedela dok su oba advokata većala sa sucem. Znači, na ovo se svelo, izvlače njezinu porodicu. Svaki policajac u Bostonu verovatno zna za njenu majku, Amaltheju, koja sad služi doživotnu kaznu u ženskom zatvoru u Framinghamu. Čudovište koje me je rodilo, pomislila je. Svako ko me pogleda zasigurno se pita je li to isto zlo procurilo i u mojoj krvi. Videla je da optuženik, policajac Graff, zuri u nju. Pogledi su im se sreli i njegova se usnica izvila u osmeh.
Dobro došla u posledice, kao da su govorile njegove oči. Evo što se dogodi kad izdaš plavce.
- Sud će uzeti pauzu - objavio je sudac. - Nastavljamo u dva sata poslepodne.
Dok su porotnici izlazili, Maura je klonula o naslon stolca i nije primetila da Aguilarova stoji pokraj nje.
- To je bilo prljavo - rekla je Aguilarova. - Nije smelo biti dopušteno.
- Sve je prikazao kao moju privatnu priču.
- Da, dobro, samo to i ima. Jer su fotografije s obdukcije prokleto uverljive. -
Aguilarova ju je pogledala. - Doktorice Isles, postoji li još nešto što bih trebala znatio vama?
- Osim činjenice da je moja majka osuđeni ubica i da iz zabave mučim mačiće?
- Ja se ne smejem.
- Sami ste to rekli već ranije. Nisam ja ta kojoj se sudi.
- Ne, ali oni će nastojati prikazati kao da je reč o vama. Mrzite li policajce. Imate li skrivenih motiva. Pomisli li porota da niste pošteni, mogli bismo izgubiti ovaj
slučaj. Zato mi recite ako postoji još nešto što bi mogli izvući. Ikakva tajna koju mi niste spomenuli.
Maura je razmislila o privatnim neugodnostima kojih se čuvala. O zabranjenoj ljubavnoj vezi koju je netom okončala. O istoriji nasilja u njenoj porodici.
- Svi imaju tajne - odgovorila je. - Moje nisu važne.
- Nadajmo se da nisu - odvratila je Aguilarova.
S engleskoga prevela: Mirna Čubranić
SEDAM GODINA KASNIJE
Ime mi je Maura Isles, piše se I-S-L-E-S. Forenzička sam patologinja i radim za kancelariju mrtvačnice Države Massachusetts.
- Biste li sudu opisali svoje obrazovanje i radno iskustvo, doktorice Isles? - reče Carmela Aguilar, pomoćnica javnog tužitelja Okruga Suffolk.
Dok je odgovarala na to pitanje, Maura nije skretala pogled s lica pomoćnice tužitelja. Bilo joj je mnogo lakše usredotočiti se na neutralno lice Aguilarove, nego gledati besne poglede optuženoga i njegovih pristaša, kojih se u sudnici okupilo na desetke. Aguilarova naizgled nije primećivala ili marila što svoj slučaj iznosi pred neprijateljski raspoloženom publikom, ali Maura je te publike bila bolno svesna; veliki deo sačinjavali su policajci i njihovi prijatelji. Neće im se svideti šta Maura ima reći.
Optuženi je bio bostonski policajac Wayne Brian Graff, muškarac četvrtaste brade i širokih ramena, oličenje sveameričkog junaka. Simpatije prisutnih bile su na Graffovoj strani, ne na strani žrtve, muškarca koji je pre šest meseci završio isprebijan i polomljen na Maurinom obdukcijskom stolu. Muškarca koji je pokopan neoplakan i čije telo niko nije zatražio. Muškarca koji je dva sata pre svoje smrti kobno zgrešio ustrelivši i ubivši policajca.
Dok je recitovala svoj životopis, Maura je osetila kako joj pogledi tih ljudi u sudnici pale lice, vreli kao laserske zrake.
- Diplomirala sam antropologiju na Univerzitetu Stanford. Medicinu sam završila na Kalifornijskom univerzitetu u San Franciscu i nakon toga završila petogodišnji staž iz patologije u istoj toj instituciji. Diplomirala sam i anatomsku i kliničku patologiju. Nakon stažiranja, dve sam godine bila na subspecijalizaciji iz forenzičke patologije, na Kalifornijskom univerzitetu u Los Angelesu.
- I u svom polju rada imate licencije lekarske komore?
- Da, gospođo. I u opštoj i u forenzičkoj patologiji.
- Gde ste radili pe nego što ste se pridružili Kancelariji mrtvačnice ovde u Bostonu?
- Sedam godina radila sam kao patolog u Kancelariji mrtvačnivce u San Franciscu, Kalifornija. Ujedno sam predavala patologiju na Kalifornijskom univerzitetu. Lekarske dozvole imam i u Massachusettsu i u Kaliforniji. - Bilo je to više informacija no što se od nje zahtevalo i videla je kako se Aguilarova mršti jer joj je Maura poremetila planirani sled pitanja. Maura je ove informacije izrecitovala na sudu već toliko mnogo puta ranije da je znala tačno šta će je pitati pa su i njeni odgovori bili automatski. Gde se obrazovala, štoa njen posao zahteva i je li kvalifikovana da sedočit u ovom određenom slučaju.
Kad su formalnosti bile obavljene, Aguilarova se napokon latila pojedinosti. -Jeste li vi obavili obdukciju na muškarcu po imenu Fabian Dixon?
- Jesam - odgovorila je Maura. Bio je to činjeničan odgovor, no svejedno je osetila kako napetost u sudnici smesta raste.
- Recite nam kako je gospodin Dixon završio kao slučaj za mrtvačnice.
Aguilarova je stajala pogleda uperena u Mauru kao da želi reći: Ne obaziri se ni na koga drugog u sudnici. Gledaj samo mene i iznesi činjenice.
Maura se malo uspravila na stolici i progovorila, dovoljno glasno da je svi u sudnici čuju. - Pokojnik je bio dvadesetčetirigodišnji muškarac za kojeg se utvrdilo da ne reaguje na stražnjem sedalu patrolnog vozila Bostonske policije. To je bilo otprilike dvadesetak minuta nakon njegova hapšenja. Vozilo hitne pomoći prebacilo ga je u Opštu bolnicu Massachusetts gde je po dolasku na hitni prijam proglašen mrtvim.
- I zbog toga je postao slučaj za mrtvačnice?
- Da. Kasnije je prebačen u našu mrtvačnicu.
- Opišite sudu izgled gospodina Dixona kad ste ga prvi put videli.
Mauri nije promaklo da Aguilarova spominje mrtvog muškarca imenom. Ne kao telo ili pokojnika. Time je sud podsećala da je žrtva imala identitet. Ime i lice i život.
Maura odgovori na isti način. - Gospodin Dixon je bio dobro uhranjen muškarac, prosečne visine i težine, a u našu je ustanovu stigao odeven samo u pamučnim gaćama i čarapama. Ostalu odeću su mu skinuli već ranije, na prijemu u hitnoj , dok su pokušavali da ga ožive. Na prsima su mu još bile pričvršćene elektrode za EKG, a u levoj ruci mu je ostao intravenozni kateter... - Zastala je. Ovde postaje neugodno. Iako je izbegavala pogledati publiku i optuženog, znala je da su njihovi pogledi upereni u nju.
- A telo, u kakvom je ono bilo stanju? Biste li nam ga opisali? - poticala je Aguilarova.
- Na prsima, trbuhu i levom boku imao je brojne modrice. Oba oka bila su natečena i zatvorena, a usne i glava izranjavane. Dva njegova zuba - gornji prednji sekutići - nedostajala su.
- Prigovor. - Branilac optuženog je ustao. - Ne možemo znati kad je izgubio te zube. Možda su mu godinama nedostajali.
- Jedan se zub pojavio na rendgenskom snimku. U njegovuom želudcu - rekla je Maura.
- Svedokinja bi se trebala suzdržati od komentara dok ne odlučim hoću li uvažiti prigovor - strogo se umešao sudac. Pogledao je branitelja optuženog. - Prigovor se odbija. Gospođo Aguilar, nastavite.
Pomoćnica javnog tužioca kimne glavom, a usne joj se trznu u osmeh. Ponovno se usredotoči na Mauru. - Dakle, gospodin Dixon je imao ružne modrice, rane, i barem mu je jedan zub nedavno bio izbijen.
- Da - odgovorila je Maura. - Što ćete i videti na fotografijama iz mrtvačnice.
- Ako sud dopušta, želeli bismo sad pokazati te fotografije iz mrtvačnice - rekla je Aguilarova. - Publiku moram upozoriti da nisu ugodan prizor. Ako ih neko od
posetilaca u sudnici radije ne bi video, predlažem da sad napusti prostoriju. - Zastala je i osvrnula se oko sebe.
Niko nije izašao.
Kad se pojavio prvi slajd s pretučenim tijelom Fabiana Dixona, začuli su se glasni uzdasi. Maura je Dixonove modrice opisivala suzdržanim izrazima jer je znala da će fotografije ispričati priču bolje od nje. Fotografije niko ne može optužiti za pristranost ili laganje. A istina koja je zurila s te fotografije svima je bila očita: Fabian Dixon je bio divljački isprebijan pre no što je bačen na stražnje sedalo policijskog vozila.
Dok je Maura opisivala svoje nalaze obdukcije, redali su se i drugi slajdovi. Višestruki prelomi rebara. Progutan zub u želucu. Krv u plućima. I uzrok smrti: puknuće slezene koje je dovelo do masivnog krvarenja u potrbušnici.
- Doktorice Isles, na koji je način gospodin Dixon umro? - upitala je Aguilarova.
To je bilo ključno pitanje, ono na koje se Maura užasavala odgovoriti zbog posledica koje će uslediti.
- Ubijen je - odgovorila je Maura. Nije bio njezin posao da uperi prstom u krivca. Svoj je odgovor ograničila na te dve reči, ali nije mogla ne pogledati Waynea Graffa. Optuženi policajac nepomično je sedeo, lica bezizražajnog kao granit. Više od deset godina istaknuto je služio grad Boston. Desetak karakternih svedoka dobrovoljno je istupilo reći sudu kako im je policajac Graff hrabro pritekao u pomoć. Junak je, rekli su, a Maura im je verovala.
No one noći trideset prvog , noći kad je Fabian Dixon ubio policajca, Wayne Graff i njegov partner preobrazili su se u anđele osvete. Oni su uhapsili Dixona i Dixon je bio pod njihovom brigom kad je umro. Subjekt je bio nemiran i nasilan, kao da je pod uticajem feniciklidina ili cracka, napisali su u svom izveštaju. Opisali su Dixonovo izbezumljeno opiranje, nadljudsku snagu. Obojica policajaca bila su potrebna kako bi uhapšenog ugurala u vozilo. Morali smo primeniti silu kako bismo ga obuzdali, ali on kao da nije primećivao bol. Tokom tog hrvanja, stenjao je i proizvodio životinjske zvukove i pokušavao skinuti svoju odeću, iako je temperatura te noći bila samo pet stepeni. Opisali su, gotovo previše savršeno, poznato medicinsko stanje mahnitog delirija od kojega su već ranije umrli neki drugi kokainom smućeni zatvorenici. Međutim, nekoliko meseci kasnije, toksikološki je nalaz u Dixonovom krvotoku pokazao samo alkohol. Maura nije nimalo sumnjala da je taj muškarac bio ubijen. A jedan od njegovih ubica sad je sedeo za optuženičkom klupom i zurio u nju.
- Nemam više pitanja - rekla je Aguilarova i sela, delujući uverena da je uspešno obrazložila svoj slučaj.
Morris Whaley, branilac optuženog, ustao je za unakrsno ispitivanje i Maura je osetila kako joj se mišići stežu. Dok se približavao klupi za svedoke, Whaley je delovao prilično srdačno, kao da namerava samo prijateljski porazgovarati. Da su se upoznali na nekom koktelu, možda bi ga smatrala ugodnim društvom i prilično zgodnim muškarcem u njegovu Books Brothers odelu.
- Mislim da smo svi zadivljeni vašim iskazima, doktorice Isles - rekao je. - Zato neću dodatno trošiti vreme ovoga suda na pregled vaših akademskih postignuća.
Ništa nije odgovorila, samo je netremice promatrala njegovo nasmešeno lice i pitala se iz kojeg će smera doći napad.
- Mislim da niko u ovoj prostoriji ne sumnja da ste naporno radili kako biste postigli sve čime se danas možete podičiti - nastavio je Whaley. - Posebno kad se uzmu u obzir neki od izazova u vašem privatnom životu s kojima ste bili suočeni proteklih nekoliko meseci.
- Prigovor. - Aguilarova je razdraženo uzdahnula i ustala. - To nije važno za ovaj slučaj.
- Važno je, časni sude. Govori o svedokovoj sposobnosti prosuđivanja - reče Whaley.
- Objasnite.
- Prošla iskustva mogu uticati na to kako će neki svedok protumačiti dokaze.
- Na koja iskustva mislite?
- Dopustite li mi da malo dublje istražim to pitanje, sve će vam postati jasno.
Sudac je strogo posmatrao Whaleya. - Zasad dopuštam taj smer u ispitivanju. Ali samo zasad.
Aguilarova je sela, namrštena.
Whaley je vratio pažnju Mauri. - Doktorice Isles, sećate li se možda datuma kad ste pregledali pokojnika?
Maura je zastala, iznenađena naglim povratkom na temu obdukcije. Nije joj promaknulo da je izbegao upotrebiti žrtvino ime.
- Mislite li na gospodina Dixona? - upitala je i opazila razdraženi treptaj u njegovim očima.
- Da.
- Obdukciju sam obavila prvog novembra prošle godine.
- Jeste li tog dana utvrdili i uzrok smrti?
- Jesam. Kao što sam ranije rekla, umro je od masivnog unutarnjeg krvarenja koje je bilo posledica puknuća slezene.
- Jeste li tog istog dana odredili i čime je smrt izazvana?
Oklevala je. - Ne. Barem ne konačno...
- Zašto niste?
Udahnula je, svesna svih očiju koje su je promatrale. - Želela sam pričekati nalaze toksikoloških pretraga. Videti je li gospodin Dixon bio pod uticajem kokaina ili drugih farmaceutika. Želela sam biti oprezna.
- Kao što ste i trebali. Budući da je vaša odluka mogla uništiti karijere, čak i živote dvojice predanih čuvara javnoga reda i mira.
- Gospodine Whaley, meni su važne samo činjenice, ma gde mogle odvesti.
Nije mu se svidieo taj odgovor, videla je to po trzaju mišića na njegovoj čeljusti.
Sav privid srdačnosti je nestao; ovo je sad rat.
- Dakle, obdukciju ste obavili prvog novembra.
- Da.
- Štoa se dogodilo nakon toga?
- Nisam sigurna na šta mislite?
- Jeste li uzeli slobodan vikend? Jeste li narednu nedelju obavljali druge obdukcije?
Netremice ga je promatrala, dok joj se teskoba uvijala u želucu kao zmija. Nije znala šta on želi postići tim pitanjem, ali nije joj se sviđao smer kojim je krenuo. - Bila sam na konferenciji patologa - odgovorila je.
- U Wyomingu, mislim.
- Da.
- I onde ste doživeli traumatično iskustvo. Napao vas je odmetnuti policijski službenik.
Aguilarova je skočila na noge. - Prigovor! Nevažno!
- Odbija se - odlučio je sudac.
Whaley se nasmešio jer sad mu je put bio čist da postavi pitanja kojih se Maura užasavala. - Je li to tačno, doktorice Isles? Je li vas napao policajac?
- Da - prošaptala je.
Bojim se da vas nisam čuo.
- Da - glasnije je ponovila.
- I kako ste preživeli taj napad?
U prostoriji je vladala grobna tišina, svi su čekali njenu priču. Priču o kojoj nije želela ni razmišljati jer je zbog nje još uvek imala noćne more. Setila se kako su se vrata vozila zamenika šerifa s muklim treskom zatvorila i zarobila je na stražnjem sedištu iza rešetke za zatvorenike. Setila se svoje panike dok je uzalud udarala rukama o prozor, pokušavajući pobeći muškarcu za kojeg je znala da je misli ubiti.
- Doktorice Isles, kako ste preživeli? Ko vam je pomogao?
Progutala je slinu. - Neki mladić.
- Julian Perkins, šesnaestgodišnjak. Mladić koji je upucao tog policajca.
- Nije imao izbora!
Whaley je naherio glavu. - Branite mladića koji je ubio policajca?
- Pokvarenog policajca!
- Nakon toga ste se vratili kući u Boston. I smrt gospodina Dixona proglasili ubistvom.
- Zato što je i bila ubistvo.
- Da nije možda bila tragična nesreća? Neizbežna posledica nužnog svladavanja uhapšenika koji je pružao divljački otpor?
- Videli ste fotografije iz mrtvačnice. Policajci su upotrebili daleko veću silu no što je bilo potrebno.
- Kao i onaj mladić u Wyomingu, Julian Perkins. On je ustrelio i ubio zamenika šerifa. Smatrate li to opravdanom upotrebom sile?
- Prigovor - oglasila se Aguilarova. - Ovde ne sudimo doktorici Isles.
Whaley je prešao na sledeće pitanje, pogleda uperenog u Mauru.
- Šta se je dogodilo u Wyomingu, doktorice Isles? Dok ste se borili za život, jeste li doživeli prosvetljenje? Jeste li najednom spoznali da su policajci neprijatelji?
- Prigovor!
- Ili su policajci oduvek bili neprijatelji? Članovi vaše porodice naizgled tako misle.
Drveni čekić glasno je zalupao. - Gospodine Whaley, smesta pristupite.
Maura je zapanjeno sedela dok su oba advokata većala sa sucem. Znači, na ovo se svelo, izvlače njezinu porodicu. Svaki policajac u Bostonu verovatno zna za njenu majku, Amaltheju, koja sad služi doživotnu kaznu u ženskom zatvoru u Framinghamu. Čudovište koje me je rodilo, pomislila je. Svako ko me pogleda zasigurno se pita je li to isto zlo procurilo i u mojoj krvi. Videla je da optuženik, policajac Graff, zuri u nju. Pogledi su im se sreli i njegova se usnica izvila u osmeh.
Dobro došla u posledice, kao da su govorile njegove oči. Evo što se dogodi kad izdaš plavce.
- Sud će uzeti pauzu - objavio je sudac. - Nastavljamo u dva sata poslepodne.
Dok su porotnici izlazili, Maura je klonula o naslon stolca i nije primetila da Aguilarova stoji pokraj nje.
- To je bilo prljavo - rekla je Aguilarova. - Nije smelo biti dopušteno.
- Sve je prikazao kao moju privatnu priču.
- Da, dobro, samo to i ima. Jer su fotografije s obdukcije prokleto uverljive. -
Aguilarova ju je pogledala. - Doktorice Isles, postoji li još nešto što bih trebala znatio vama?
- Osim činjenice da je moja majka osuđeni ubica i da iz zabave mučim mačiće?
- Ja se ne smejem.
- Sami ste to rekli već ranije. Nisam ja ta kojoj se sudi.
- Ne, ali oni će nastojati prikazati kao da je reč o vama. Mrzite li policajce. Imate li skrivenih motiva. Pomisli li porota da niste pošteni, mogli bismo izgubiti ovaj
slučaj. Zato mi recite ako postoji još nešto što bi mogli izvući. Ikakva tajna koju mi niste spomenuli.
Maura je razmislila o privatnim neugodnostima kojih se čuvala. O zabranjenoj ljubavnoj vezi koju je netom okončala. O istoriji nasilja u njenoj porodici.
- Svi imaju tajne - odgovorila je. - Moje nisu važne.
- Nadajmo se da nisu - odvratila je Aguilarova.
Tnastavci : Romani u nastavcima
S engleskoga prevela: Mirna Čubranić
Jama i klatno, Edgar Allan Poea
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...