Meri Šeli, Frankeštajn

Viktor Frankenštajn je zgrožen bićem koje je napravio

Jedne letnje noći 1816. 19-godišnja Meri Godvin, uskoro Meri Šeli, osmislila je priču koja će postati najveća remek-delo gotske književnosti svih vremena - "Frankenštajna". U svom predgovoru za drugo izdanje, Shelley opisuje poreklo priče u Vili Diodati:

Lord Bajron i Šeli vodili su mnoge duge razgovore, a ja sam bio pobožan, ali gotovo nemi slušalac . Tokom jednog od tih razgovora, raspravljalo se o raznim filozofskim doktrinama, uključujući prirodu principa života i da li će on ikada biti otkriven i otkriven. (...) Možda bi se leš mogao oživeti; galvanizam je to ukazivao; možda bi se delovi stvorenja mogli napraviti, spojiti i obdariti toplinom života. '

 
U to vreme bilo je mnogo eksperimenata s vraćanjem mrtve materije u život. Najpoznatiji eksperiment je eksperiment Luigija Galvanija, prirodnog filozofa iz Bologne, koji koristi električne šokove za pomicanje nogu mrtvih žaba. (Kojim, inače, ne oživljava žabe, ali otkriva 'galvanizam': kontrakciju mišića putem električne provodljivosti.)

 
Ti eksperimenti i razgovor koji Percy i Byron vode o njima pobuđuju Marynu maštu. Noć nakon razgovora ona sanja nemiran san i pita se: kako je to da sama oživi biće, protivno Božjim pravilima? Zastrašujuće, verovatno. To je pristup njene priče o duhovima.

 
U Frankenštajnu, Shelley istražuje ovo pitanje kroz oči Viktora Frankensteina, mladog lekara romantičara iz Ženeve koji postaje opsednut (al)hemijom i tajnom života. Grozničavo, Frankenštajn izvodi svoje eksperimente s delovima tela koje je ukrao. Svoj motiv opisuje na sledeći način:

  "Život i smrt su mi se činili idealnim granicama, koje sam morao da probijem da bih uneo bujicu svetlosti u naš mračni svet. Nova vrsta bi me blagoslovila kao njenog tvorca i izvora; mnoga sretna, izvrsna bića duguju svoje postojanje meni. Nijedan otac ne može tražiti zahvalnost svog deteta onoliko koliko ja zaslužujem njihovu. Nastavljajući ova razmišljanja, pomislio sam da ako mogu dati život neživoj materiji, s vremenom (to mi je tada izgledalo nemoguće) mogu vratiti život tamo gde je smrt očigledno već dala život raspadanju. '

A onda,'tmurne novembarske noći', Frankenštajn uspeva da oživi telo. 

"Naporno sam radio skoro dve godine, sa jedinim ciljem da unesem život u neživo telo. Zbog toga sam sebe lišio odmora i zdravlja. Želeo sam to sa žarom koji je daleko prevazišao umerenost, ali sada kada sam završio, lepota sna je nestala, a užas bez daha i gađenje ispunili su moje srce. "

      Dok kiša neutešno kuca o prozore, stvorenje otvara svoje mutne žute oči i počinje da diše celim telom trzajući ušima. 

     U ostatku romana, Shelley elaborira moralne posledice ovog stvaranja.

Videla sam tada – zatvorenih očiju, ali tako jasno sliku u mom umu – videla sam ubledelog studenta ukletih umetnosti, kako kleči pored bića koje je sam stvorio. Videla sam ispruženu odvratnu opsenu čoveka kako, usled delovanja neke moćne mašinerije, počinje da pokazuje znake života i promeškolji se nelagodnim, poluživim pokretom. Zastrašujuće, kako užasno zastrašujuće bi bile posledice pokušaja čoveka da izvrgne ruglu čudesne mehanizme Tvorca! ~Meri Šeli

 
Od prvog teškog daha stvorenja, Frankenštajn je užasnut svojim stvaranjem i označava stvorenje kao užasan neuspeh. Svoju kreaciju prepušta njenoj sudbini. Stvorenje zna kako se čudesno obrazovati, posmatrajući jednostavnu i miroljubivu porodicu De Lacey i čitajući knjige. Ali kada ga porodica odbije zbog njegovog odvratnog izgleda i kada Frankeštajn odbije da mu napravi ženu, stvorenje se osveti svom tvorcu i počinje ubijati.

 
Pitanje koje priča postavlja je: da li je ovaj projekat, pokušaj da se pobedi smrt, od samog početka osuđen na propast ili je greška na drugom mestu? I dalje, bezvremenska pitanja: u kojoj meri moralna odgovornost za određene izbore i postupke leži na pojedincu, na odgoju ili na društvenom okruženju? Šta je to što tera ljude da počine užasna dela? Da li su ljudska srca, poput stvorenja, stvorena za 'ljubav i simpatiju', i kada nam se takve stvari uskraćuju ili oduzmu, pokušavamo li spasiti ranu povređivanjem drugih? I ako jeste, koji je psihološki mehanizam koji dovodi do toga?
U jednom trenutku, stvorenje kaže Frankenštajnu: „Zapamti da sam ja tvoje stvorenje; Ja bih trebao biti tvoj Adam, ali ja sam pre pali anđeo, kojeg si oterao iz radosti bez nedela.” Ove i druge napomene komplikuju svako pojednostavljeno tumačenje. Ipak, danas postoji zabrinutost u vezi tehnologije koja omogućava ljudima da postanu slični Bogu.U ovom mitu i mnogim drugim pričama tehnologija i znanje imaju dvije oštrice. Adam i Eva jedu jabuku znanja u rajskom vrtu i izbačeni su iz raja. U 2001: Odiseja u svemiru, čovječanstvo se rađa kada se koristi prvi alat – alat koji povećava sposobnost čovječanstva da bude nasilan.

 
Ili, što bi rekao Viktor :

 
“Nauči od mene... koliko je opasno sticanje znanja i koliko je sretniji onaj čovek koji veruje da je njegov rodni grad svet, nego onaj koji teži da postane veći nego što mu priroda dozvoljava.” Sve ovo podseća na primedbu sociobiologa Edwarda O. Wilsona (2009.) da je , “Pravi problem čovečanstva sledeći: imamo paleolitske emocije, srednjovekovne institucije i tehnologiju nalik Bogu.”
Frankenštajnova simbolika se nastavlja do danas. I upravo to drži knjigu relevantnom. „Način na koji čitamo knjige je odraz onoga što se trenutno dešava u svetu. Dakle, umjesto da se večeras uvučete u krevet sa svojim laptopom ili telefonom, ponovo uzmite Frankensteina s police. Možda naučite nešto novo.

manuskript romana 

,,Prokleti, prokleti tvorče! Zašto još živim? Zašto nisam istog trena ugasio tu iskru života koju si mi tako okrutno podario?”

"Učite od mene, ako ne iz mojih pouka, onda bar iz mog primera – kako je opasno sticanje znanja, i kako je mnogo srećniji čovek koji veruje da je njegov rodni grad ceo svet nego onaj koji teži da bude veći nego što to njegova priroda dopušta.
~Viktor Frankenštajn

 

 

"Bilo je skoro jedan ujutro; kiša je turobno  lupkala o okna i moja sveća se gotovo ugasila, kada kroz titraj prigušenog svetla , ugledah otvoreno mutno, žuto oko stvorenja; teško je disalo I grčevi su mu potresali udove.
Kako da opišem šta sam osećao pred ovom katastrofom i kako izobličen je bio jadnik koga sam kroz beskonačne muke I trud uspeo da stvorim? Udovi su mu bili proporcionalni, a crte lica sam rasporedio tako da budu lepe. Lepe! Blagi Bože! Njegova žuta koža jedva da je skrivala rad mišića i arterija pod sobom ; kosa mu je bila sjajno crna I bujna; zubi biserno beli ; ali sva ta moja izdašnost samo je činila strašniji contrast tim vodnjikavim očima koje kao das u bile iste boje kao prljavo bela udubljenja u koje su bile postavljenje, njegovoj uveloj koži i čisto crnim usnama “.

_____________

"Srce mi je bilo prepuno ljubavi i čovečnosti; ali zar nisam usamljen, nesrećno usamljen?” ~ Čudovište

" Oh, Frankenštajne, ne budi pravičan prema svakom drugom, a okrutan samo prema meni, koji polažem najveće pravo na tvoju pravednost, pa čak i na milosrđe i naklonost. Zapamti da sam ja tvoja tvorevina; ja treba da budem tvoj Adam, ali sam više pali anđeo koga ti lišavaš radosti, iako nisam ništa zgrešio. ~ Čudovište

                                                                 __________________
 

Kako sporo prolazi vreme ovde, gde sam okružen snegom i ledom! Međutim, preduzet je i drugi korak za moj pothvat. Iznajmio sam lađu, i zauzet sam odabiranjem mornara; izgleda da su oni koje sam već angažovao lјudi na koje se mogu osloniti, i nesumnjivo se odlikuju neustrašivom hrabrošću. Ali jednu potrebu još nikako ne mogu da zadovolјim, i taj nedostatak osećam kao najveće zlo. Nemam prijatelјa, Margaret. Kad me bude obuzelo oduševlјenje zbog uspeha, neće biti nikoga da sa mnom deli radost; ako me snađe razočaranje, niko se neće truditi da me izvuče iz potištenosti. Istina, preneću misli na hartiju; ali to je bedni način saopštavanja osećanja. Želim društvo čoveka koji bi mogao da saoseća sa mnom; čiji bi pogled odgovorio na moj. Možda misliš da sam romantičan, draga moja sestro, ali ja gorko osećam potrebu za prijatelјem. Nemam nikog kraj sebe, plemenitog ali hrabrog, obrazovanog i široka duha, čiji bi ukus bio sličan mome, da odobrava ili koriguje moje planove. Kako bi takav prijatelј ispravio mane tvog jadnog brata! Ja sam suviše žustar na delu, a suviše nestrplјiv pri teškoćama.

Horor priče Meri Šeli

 

Meri Šeli – portret Ričarda Rotvela / foto: wikipedia.org

Život engleske književnice Meri Šeli bi se najblaže mogao opisati haotičnim, tužnim i depresivnim. Autora romana „Frankenštajn, ili moderni Prometej“ često su pogađale porodične prepirke i nesreće, stalna borba sa siromaštvom i dugovima, kao i ljubavnim jadima. Uprkos svom teškom privatnom životu, Meri Šeli je ostala zapamćena kao jedan od najboljih pisaca horor priča. Smatra se jednim od začetnika naučne fantastike kao književnog žanra. Napisala je veliki broj kratkih priča, eseja, biografija, putopisa, kao i sedam romana. Njeno najpoznatije delo „Frankenštajn, ili moderni Prometej“ inspirisalo je brojne pozorišne predstave, igrane i crtane filmove, televizijske serije, kostime za maskenbal i Noć veštica. Retko koje dete danas nije čulo za „strašno čudovište“ Frankenštajna, iako je u romanu to prezime doktora Viktora Frankenštajna, koji je čudovište napravio.

DETINJSTVO I LJUBAV PREMA KNJIGAMA

 

Meri Šeli je rođena kao Meri Volstonkraft Godvin 30. avgusta 1797. godine u Somers Taunu (Somers Town) u Londonu. Roditelji su joj bili cenjeni intelektualci. Otac Vilijam Godvin je bio filozof, politički pisac i novinar, a majka Meri Volstonkraft feministkinja, pisac dela The Vindication of the Rights of Women (1792). Borac za ženska prava i jedan od prvih filozofa feminizma, umrla je svega desetak dana nakon rođenja svoje ćerke Meri. Uz nju je ostavila i svoje vanbračno dete Feni Imlej, koje je dobila iz ljubavne afere sa vojnikom Gilbertom Imlejom.

Merin otac Vilijam se 1801. godine oženio svojom komšinicom Meri Džejn Klermont koja je dovela svoje dvoje dece u Godvin domaćinstvo, kasnije dobivši sina i sa Vilijamom. Novu suprugu nisu voleli ni Vilijamovi prijatelji, ni mala Meri, koju je maćeha svesno zapostavljala i manje volela od svoje dvoje dece – Čarlsa i Kler. Budući da nije imala formalnog obrazovanja za razliku od svoje polusestre Kler, Meri je često, kraj majčinog groba, čitala knjige iz velike očeve biblioteke. Tim putem je maštala, bežeći u svoj imaginarni svet. Od svog oca, koji ju je podsticao da čita i piše, preuzela je liberalna politička shvatanja. Bila je školovana kod kuće uz nadzor guvernante i dnevnog učitelja. Njen otac je jednom prilikom izjavio da Meri ima „ogromnu želju za znanjem“ i bio je veoma ponosan na svoju ćerku. Prvo delo koje je izdala, preko firme svog oca, bila je poema Mounseer Nongtongpaw 1808. godine. Međutim, danas se smatra da je to delo dramskog pisca Džona Tejlora. Leto 1812. godine je provela u Škotskoj kod očevog poznanika Vilijama Bakstera i njegove porodice. Tamo je doživela porodični mir i spokoj kakav dotad nije upoznala, vrativši se i sledeće godine.

 

 PERSI BAJŠ ŠELI

 

 

 Persi Bajš Šeli – portret Amelije Kuran / foto: wikipedia.org

 

 

 

Godine 1814, pred svoj sedamnaesti rođendan, Meri je započela ljubavnu vezu sa pet godina starijim pesnikom Persijem Bajšom Šelijem, studentom svog oca Vilijama. Nalazili su se tajno, na grobu Merine majke, tada sahranjene na groblju St. Pancras Churchyard. Persi je poticao iz ugledne aristokratske porodice i još uvek je bio oženjen svojom ženom Harijetom kad se zaljubio u Meri. Sa Meri i njenom polusestrom Kler Klermont napustio je Englesku i otputovao u Francusku, ostavivši svoju trudnu suprugu i porodicu. Meri zbog ovog poteza dugo nije razgovarala sa svojim ocem, a oboje zaljubljenih je doživelo ostrakizam i negodovanje mnogih rođaka, prijatelja i poznanika. Ljubavni par je neko vreme putovao po Evropi, boreći se finansijski i emotivno – izgubivši svoje prvo dete 1815. godine – prevremeno rođenu devojčicu koja je poživela svega nekoliko dana.

 

 

NASTANAK „FRANKENŠTAJNA“

 

 

Meri i Persi su sledećeg leta otišli u Švajcarsku sa Kler Klermont, Lordom Džordžom Bajronom, sa kojim je Kler tada bila u ljubavnoj vezi, i njegovim prijateljem Džonom Polidorijem. Iznajmili su dve vile na Ženevskom jezeru. Iako se okupilo pet različitih ljudskih karaktera, nisu provodili posebno „živo“ leto budući da je ta 1816. proglašena „godinom bez leta“. Razlog tome je bila veoma jaka vulkanska eksplozija u Holandskoj istočnoj Indiji, danas Indoneziji, iz koje je pepeo u vazduhu proizveo godišnju zimu za veći deo sveta. Temperatura u Njujorku je u maju te godine bila ispod nule, a situacija u Švajcarskoj nije bila naročito bolja. U najboljem slučaju vreme je bilo maglovito i prohladno, a u najgorem kišovito i ledeno. To je ovom neobičnom krugu ljudi ograničavalo spoljašnje aktivnosti. Najviše vremena su provodili pričajući do kasnih noćnih časova, u piću, čitajući priče o duhovima naglas. Izdvajale su se teme o galvanizmu (termin nastao po otkriću naučnika Luiđija Galvanija koji je otkrio da mišići i nervne ćelije stvaraju elektricitet) i natprirodnom. Iz čiste dosade su započeli takmičenje. Bajron je predložio je predložio da svako napiše jednu strašnu priču. Svako bi svoju priču pročitao naglas i tako bi izglasali pobednika. Nekoliko večeri kasnije, Meri je sanjala kreaciju čoveka koju je napravio oholi naučnik koji je „preuzeo ulogu boga“. Ne zna se da li je Meri pobedila na tom takmičenju, ali je tu kratku priču, na inicijativu Persija Šelija, kasnije pretvorila u roman koji je postao svetski bestseler. Meri je to leto u Švajcarskoj opisala kao period kad je „prvi put iz detinjstva iskoračila u stvaran svet“.

 

 

- Frankenstein, or The Modern Prometheus / foto: qmediasolutions.com

 

 

 

Pun naziv ovog književnog dela je „Frankenštajn, ili moderni Prometej“. Moderni Prometej jer, prema grčkom mitu, Prometej je bio Titan koji je ljudsku rasu pravio od gline, učio ih kako da žive i dao im vatru. To je razgnevilo ostale bogove, pa su ga vezali za stenu gde su mu ptice jele džigericu svaki dan. Meri je očito bila inspirisana ovim mitom jer ekscentrični doktor Viktor Frankenštajn predstavlja modernog Prometeja budući da pravi čoveka od mrtvog mesa (pljačkajući grobove) u neuobičajenom laboratorijskom eksperimentu. Ono što nije očekivao je da će njegovo stvorenje biti nesavršeno i „loše opremljeno“ i da neće znati da se snađe u svom novom životu. Umesto, čudovište pravi haos još tokom svog buđenja, vremenom ubijajući i svog tvorca.

Pretpostavlja se da je zamak Frankenštajn, koji se nalazi na planinskom pojasu Odenvald i gleda grad Darmštat u Nemačkoj, bio inspiracija za Meri da u njemu smesti rođenje čudovišta. Njen otac Vilijam je jednom prilikom rekao da je Frankenštajn „najlepše delo koje bi jedan dvadesetogodišnjak mogao da napiše“.  U „Frankenštajnu“ se prepliću književni pravci kao što su gotika, naučna fantastika i romantizam. Roman je smatran i kao upozorenje – na transformaciju čoveka u industrijskoj revoluciji.

 

 

Zamak Frankenštajn / foto: wikipedia.org

 

 

 

Književno delo je debitovalo 1818. godine, a potpisao ga je anonimni pisac. Mnogi su mislili da ga je Persi napisao jer je napisao predgovor za knjigu. Delo je doživelo veliki uspeh. Tek pet godina kasnije, na koricama drugog izdanja, stajalo je ime Meri Šeli.

 

Kler Klermont – portret Amelije Kuran

 

 

PORODIČNI PROBLEMI I TRAGEDIJE 

 

 

Oktobra 1816. godine Merina polusestra Feni Imlej je izvršila samoubistvo, a posle kratkog vremena i Persijeva žena Harijeta. Meri i Persi su se venčali 30. decembra 1816. godine. Tek tada su se odnosi u njihovim porodicama pomalo smirili. Persi je ubrzo izgubio starateljstvo nad svojom decom, koju je imao sa svojom prvom suprugom, jer ga je sud proglasio moralno nedoraslim da se brine o njima. Sledeće godine Meri je objavila putopis svog bekstva u Evropu History Of A Six Weeks’ Tour, ujedno radeći na „Frankenštajnu“. Iako je bila posvećena svom suprugu, nije imala najsrećniji brak. Njihova zajednica je bila poljuljana preljubom i tugom, kao i smrću njihovo troje dece. Drugo dete Vilijam – Vilmaus je preminulo u Rimu 1819. godine, dok je treće dete, Klara, preminulo u Veneciji godinu pre. Njihovo poslednje, četvrto dete, Persi Florens (dobilo ime Florens jer je rođeno u Firenci 1819. godine) je bilo jedino koje je nadživelo svoje roditelje.

 

Merina polusestra Kler Klermont je 1817. godine iz ljubavne veze sa Lordom Bajronom rodila devojčicu Albu, kasnije nazvanu Alegra. Pretnja zatvorom Persiju zbog dugova, njihovo loše zdravlje, gubitak Persijevog starateljstva nad decom rezulitiralo je da se Šeliji sa Kler presele u Italiju, bez namere da se vrate u Englesku. Kler je Albu predala Bajronu u Veneciji uz dogovor da se dete nikad ne razdvaja od svog oca, a da je ona samo povremeno posećuje. Međutim, Bajron je nekoliko godina kasnije ćerku smestio u manastir. Kler je zbog ovog pobesnela i čak je planirala otmicu svoje ćerke. Ipak, Alba – Alegra je umrla u manastiru u svojoj petoj godini od tifusa ili malarije.

U Italiji, Šeliji i Kler se nisu ni u jednom mestu dugo zadržavali. Vreme su provodili pišući, čitajući, razgledajući gradove, učeći, družeći se. Često su živeli sa raznim prijateljima. Smrti drugog i trećeg deteta su Meri bacila u depresiju i udaljila od Persija. Utehu je nalazila u pisanju, kao i u rođenju svog četvrtog deteta. Narednih godina se i dalje borila sa depresijom i Persijevim interesovanjima za druge žene, dok je ona istovremeno imala ljubavne afere sa pojedinim muškarcima i ženama.

Godine 1822, dva meseca posle Alegrine smrti, Persi Bajš Šeli se sa svoja dva prijatelja udavio ploveći zalivom Specije. Tela su se deset dana posle oluje nasukala na plažu blizu grada Vijaređo u Italiji, gde je Persi kasnije i kremiran. Meri Šeli je sa svoje dvadeset i četiri godine postala udovica. Godine 1823. se sa svojim sinom vratila u Englesku kod oca i maćehe, dok je Kler otišla u Beč, a potom u Rusiju. Šeli je naporno radila da bi izdržavala sebe i svoje dete. Iste godine je napisala istorijski roman Valperga. Posvetila se i prepravljanju i promovisanju poezije svog supruga, obezbeđujući mu mesto u literarnoj istoriji. Do 1837. godine Persijev rad je nadaleko bio poznat i poštovan. Budući da je stalno bila u dugovima i besparici, siromaštvo ju je sprečavalo da prisustvuje raznim druženjima, a i dalje je doživljavala ostrakizam od pojedinih koji su se protivili njenom braku sa Persijem. Sledeće godine se preselila u Kentiš Taun u severnom Londonu da bi bila bliže Džejn Vilijams, koja se ranije sviđala njenom pokojnom mužu. Prema rečima Šelinog biografa Mjuriel Spark, Meri je bila „pomalo zaljubljena u Džejn“. Međutim, Džejn ju je kasnije odbila time što je ljudima govorila da ju je Persi više voleo od Meri jer je bila loša supruga.

 

 

NOVI ROMANI I NEUZVRAĆENE LJUBAVI

 

 

 

Meri Šeli  / foto: biography.com

 

Tih godina je radila na apokaliptičnom romanu „Poslednji čovek“ (The Last Man), koji je izdat 1826. godine, i pomagala nizu prijatelja koji su pisali memoare Bajrona i njenog supruga. Tada je upoznala američkog glumca Džona Hauarda Pejna i pisca Vašingtona Irvinga („Legenda o Uspavanoj dolini“). Odbila je Pejnovu ponudu za brak rekavši da „ne može ponovo biti udata za genija jer je već to bila“. Odbila je veliki broj udvarača jer nikada nije prebolela Persija. Tridesetih godina je napisala romane Perkin Warbeck (1830), Lodore (1835) i Falkner (1837). Ujedno je pisala i kratke priče za ženske magazine. Godine 1836. umro joj je otac Vilijam Godvin u osamdesetoj godini života. Počela je da skuplja njegova pisma i podatke u memoar kako je i zahtevao u testamentu, ali je to prekinula posle dve godine rada.

 

POSLEDNJE GODINE I SMRT

 

 

Od 1839. godine Šeli je patila od glavobolja i paraliza u pojedinim delovima tela koje su je sprečavale da čita i piše. Između 1840. i 1843. godine je sa svojim sinom Persijem Florensom putovala po Evropi. Njihove avanture je zapisala u putopisu Rambles In Germany And Italy 1840, 1842, 1843 (1844). Godine 1848. Persi Florens se oženio sa Džejn Gibson Sejnt Džon i imao srećan brak. Majka i snaja su se poštovale i volele. Zajedno su živeli i putovali.

Meri Šeli je umrla od tumora mozga 1. februara 1851. godine u pedeset i trećoj godini života, u Londonu. U testamentu je tražila da bude sahranjena sa svojim roditeljima na groblju St. Pancras Churchyard, ali sin i njegova supruga su zaključili da je to groblje „užasno“ i sahranili je  u Crkvi Svetog Petra u Bornmautu, u Londonu, prenevši posmrtne ostatke njenih roditelja i kremiranog srca njenog supruga.

 

Meri Šeli

 

ZANIMLJIVOSTI

 

Kler Klermont se posle Rusije vratila u Englesku 1828. godine na godinu dana, da bi potom otputovala za Drezden. Vratila se u Englesku 1836. gde je radila kao učitelj muzike. Živela je i u Parizu 1840-ih, a umrla 1879. u Firenci, u svojoj osamdesetoj godini, nadživevši ceo društveni krug Šelijevih osim Džejn Vilijams i Edvarda Džona Trelajnija.

Tek 1950-ih godina je objavljen autobiografski roman Meri Šeli „Matilda“ (Mathilde).

Godinu dana posle smrti Meri Šeli, Persi Florens i njegova supruga su otvorili Merinu fioku u njenom radnom stolu i našli pramenove kose njene preminule dece, svesku koju je pisala i delila sa Persijem, kopiju njegove poeme Adonais sa jednom zavijenom stranom gde je čuvala nešto pepela njegovog srca.

 

 

Dušan Veselinović