Jurij Mamleev, Mistik, Hangman , Duševni bolesnici budućnosti

                            

                                                               Valentin Gubarev 

MISTIK 

OVO dvorište se nalazi na periferiji Moskve, u uskoj, drveno-zelenoj ulici, koja sama po sebi deluje kao mali, odvojeni grad. S vremena na vreme, prašnjavi, tutnjavi kamion će proći kroz njega Bog zna gde i gde. U dvorištu, ispod sivog javora posečenog noževima, bio je tih, prijatan, prljav kutak sa drvenim, klimavim stolom i klupama.

Paša nam kaže, obično polugol, samo u majici i pantalonama, tako da mu se vide dlakava, čekinjasta prsa; iz džepa mu uvek viri suva vobla. Njegovi najbliži poštovaoci: dvojica-trojica invalida, ispucala starica u pionirskoj kravati i sumorni posmatrački radnik, sede u lancu kraj njega, gurajući ostale u stranu. Neki vrlo racionalan starac u naočarima nešto zapisuje u hrpe čupavih, kvrgavih papira. A neposredno pre početka, sa prozora najbliže kuće pojavljuje se mlitava, mršava figura Lidočke - meštana, dvorska prostitutka i prva obožavateljica Pašinih zagrobnih priča. Ima čudnu haljinu poprskanu ili prljavštinom ili mokraćom, klonule oči, kao da traži Božanstvo na nebu, a na glavi prašnjavi, detinjasti venac od umornih tratinčica pored puta.

Paša okreće svoju tešku glavu, otežanu od misli, prema njoj i poziva je usnama. U svom pljusku svojih 19 godina, Lidočka trči kod Paše. Lokalne sumorne, debele kao kolači, žene su se već navikle na nju i, uprkos činjenici da šeta sa njihovim muževima, iskreno i duboko je vole. Vole zato što će ih muževi ionako prevariti ili čak spavati sa sopstvenom senkom, kao dugi, kleouhi čovek sa drugog sprata, a da nije bilo Lidočke i njenih romana, žene ne bi imale o čemu da pričaju u duge, pegave večeri. Zaista, osim Pašinih zagrobnih priča, jedini izlaz za lokalne žene bili su njihovi dugi, bučni razgovori o Lidočkinim avanturama; ove razgovore je češće pokretala žena čiji je muž u to vreme šetao sa Lidkom, a ona bi detaljno, detaljno, sa oduševljenjem pričala koliko je novca njen muž popio sa Lidkom, koliko joj je kazana dao, kako mnogo eksera. Bilo je veoma zanimljivo, pa su žene prihvatile Lidočku. Lidočka se probijala između klupa i obično je legla na zemlju, kod pašinih nogu, okrenuta prema nebu. Posle prostitucije, njena omiljena zabava bila je da gleda u daleke oblake na nebu ...

Tada paša, pročistivši grlo, poče, najpre iz stidljivosti, da mu govori u ruku, a onda sve glasnije:

- Bilo je tačno u petak... Greškom sam završio na onom svetu... Tada su oni prepoznali grešku, i ja sam izronio nazad, - u tom trenutku Paša je pažljivo izvadio iz pantalona osušenu bubuljicu i počeo da njuši malo. „Najinteresantnije, kažem vam, ova zemlja, zagrobni život“, nastavio je. „Nije sve isto kao ovde. U početku sam se uplašio; cvilio kao nerazumno dete, ne znajući šta da radi... Tamo je loše, što sa svih strana, kud god ideš, jama... Velika, kao Mlečni put... tamo žene, devojke, ne, ne... Jer nema ničega... Sve je tamo kao da je prozračno. Ali možeš da voliš koga hoćeš... Jer oni vole tamo dok pričaju... Ako je neko zaljubljen jedno u drugo, onda samo sede i pričaju svašta među sobom po cela vremena... To je sva ljubav. .. A neki ka

Novom mestu stare dame, koje obično okružuju Pašu, stenju i počinju da jadikuju.

- Zastrašujuće, - ponavlja sve vreme surova starica u pionirskoj kravati.

„Ako se nekome baš sviđa“, razvedri se Paša, „onda postoji mehur za ovo... On pupolji iz očiju onih koji to vole i upija ih u jednu punđu. Ali tamo su svi isti u daljini... Duhovno... Samo su oni ograđeni od ostalih mehurića... - odjednom se Pašine oči pune životinjskom čežnjom, i on poče žurno da ujeda plotinju.

Šta si ti, paša? pitaju ga bojažljivo.

„Tamo sam izgubio prijatelja“, prazno gunđa u odgovoru. - Samo u snu mi se ponekad čini ... Desilo se ovako. Želeo sam prvi korak, čim sam stigao tamo, da pronađem oca i majku. I deda. Ali gde je! Ljudi su nevidljivi! I nećete razumeti, nije svetlo, nije mrak! Mesec, sunce i zvezde - ništa. Samo jama svuda privlači. Pa, očigledno, osećao sam tugu, čak sam hteo da se obesim, lutam, lutam, i svuda po ljudima, i svim prošlim ljudima... Ali gde lutaš - ne razumeš... Kao među ribama... Ali onda mi se obratio debeo, dobar čovek. Ispostavilo se da je Entim, Vavilonac... Ali po zanimanju je bio kupač... Umro je pre pet hiljada godina... Bio je veoma srećan zbog nečega... Čak je i skakao od radosti... Mi otišao negde gore i počeo da priča. Ispričao mi je kako je umro; i umro je od berberina ... Sjekira je bila bolno loša za brijanje, a umro je od ovog posla

U avliji se stišalo, kao na skupu na najavu drastičnih mera. I tako to traje sat i po. Nekad će samo neka starica oterati drskog dečaka. Najzad paša skonča. Lidočka prva ustaje. Oči su joj pune suza. Namesti venac na glavi i uhvati Pašu za ruku. Jedini kome se Lida daje besplatno je Paša. A suze u Lidočkinim očima su mala sočiva koja utiru put ka srcima paše i viših bića.

Kada se svi smire, Lidočka uzima gitaru i, sedeći na stolu, peva lopovske pesme. Konačno počinje da pada mrak. Paša i Lidočka prvi odlaze. Hodaju u zagrljaju – trbušasti čovek bez geganja i mršava, vitka devojka u natopljenoj haljini. Paša se ponekad počeše po zadnjici. Starice ih čuvaju. Čini im se da nad Lidinim vencem od umornih tratinčica gori tihi, skriveni sjaj.

„Sveta“, često govore o njoj. Lidočka voli Pašu i njegove priče. Istina, jednom mu je otela beznačajnu novčanu, ali skupu stvar za Pašu: staru smešnu šolju koju mu je ostavio od dede. Ali Lidochka je tako želela da kupi sebi nove cipele, ali nekoliko rubalja nije bilo dovoljno ... ...

Svi gledaju kako nestaju u mračnoj rupi podruma, nestaju, pripijeni jedno uz drugo - kao lišće istog drveta ... Onda se ostali razilaze.

Ilustracija : fragment slike Valentina Gubareva

HANGMAN 

Nikolaj Savelič Ubljudov, upečatljiv debeloguzi čovek izmučenog izgleda u bekstvu, odlučio je da se obesi. Do ove odluke došao je nakon što mu je supruga odbila četvrtinu. Psujući, razbacujući tanjire i lonce, popeo se na sto da pričvrsti omču. Nije želeo da završi u punom smislu te reči: cilj je bio samo da uplaši svoju ženu.

Zakačivši konopac za kragnu, okrenuvši lice prema vratima i lagano sakrivši noge iza samovara, učinio je samoubistvo, kao da visi nad stolom. Nikolaj Savelič je dodirnuo oči, sklopio ruke na stomaku i počeo da sanja. Od samosažaljenja se čak i malo popiškio u pantalone. Često nervozno drhteći i otvarajući oči: šta ako se zaista obesio?

Letnja vrućina je brujala u prostoriji, bilo je veoma vruće, a Nikolaj Savelič je ponekad podigao košulju da bi obrisao znoj sa svojih debelih bokova. Trebalo je čekati u nedogled: žena je mogla da dođe iz prodavnice skoro, mogla je da zaglavi na sat-dva. Nikolaj Savelič je, mentalno frkćući, ponekad vadio flašu piva iz džepa pantalona da bi pokvasio grlo. Na kraju je čak i zadremao.

Za vreme spavanja posebno se znojio, i činilo mu se da mu misli teku iz glave. A i njemu se činilo da on, debeo i zdrav čovek, ima veoma slabo i ženstveno srce.

Nikolaj Savelič se probudio jer je bio tužan. Upravo u tom trenutku Nikolaj Savelič je jedva stigao da se smrzne, fizionomija njegovog komšije Sevrjugina je zabila glavu u sobu.

Sevrjugin je bio stvorenje sa veoma tužnim izrazom vilice i tupim pogledom. Prvo što mu je palo na pamet kada je video Ubljudova obešenog bilo je da krade. Jednim pokretom je uleteo u sobu, zatvorio vrata i popeo se u orman. Pojava "mrtvog" Ubljudova nije ga iznenadila. „Nikad ne znaš šta se dešava u životu“, pomislio je.

Sevrjugin je u svoje pantalone nagurao čaršav i dva jorgana. „Ne znaju svi da imam mršavo dno“, samouvereno je promrmljao za sebe. Sevrjugin je radio užurbano, samouvereno, dok su sekli drva za ogrev; razbacani stolnjaci, košulje, probijajući se svojim ogromnim gvozdenim rukama do nečeg malog, vrednog. Povremeno je psovao, ali je psovao razumno, naglo, bez daljeg odlaganja.

Nikolaj Saveljič je poludeo. „Bolje da ćutim, inače ću te ubiti“, pomislio je. „Pogledajte kakav je on gorila, a pretpostavljam da ima nož u džepu. Sve što se dogodilo izgledalo mu je kao noćna mora.

"Hteo sam da se obesim, ali gde je to nestalo“, pomislio je bojažljivo, pažljivo prelazeći s noge na nogu. „Samo da se nisam ubo nožem u zadnjicu i što pre izađem, budalo... Dobro je, uostalom, da se nisam obesio“, dirnuo je Nikolaj Savelič. „Pogledaj kako srce preskače... Pa... Sad bih imao četvrtinu.“ U to vreme, Sevrjugin je, napunivši se smećem, otišao do Ubljudova. Mora da već truli, glupo je pomislio iskosavajući zube. Ubljudov je ućutao i plašio se da zadrhti. Sevrjuginove obično prljave tupe oči blistale su od teške zabave. Pregledao je Nikolaja Saveliča. "Vidi, pivo!" Sevrjugin je iznenada zalajao. I, ne sluteći nikakve sumnje, zgrabio je flašu koja je virila iz džepa Ubljudova.

Ali ovde Nikolaj Saveljič nije mogao da izdrži. Instinktivno je šutnuo neprijatelja nogom... Šta je ovde nastalo! Uplašeni da je proputovao Sevrjugina, Ubljudov je divlje zacvilio i pojurio da se sakrije. Nepouzdani konopac je puknuo. Sevrjugin je dahtao i podigao ruke.

- Smiluj se, Nikolaju Saveliču, ne pogubi! vikao je.

Ubljudov je u međuvremenu pao na pod, želeći da se iskrade, popeo se ne znajući gde. „Da mi samo debelo telo nije oduzelo“, vrteo se u glavi. "A čaršave, dođavola s njima."

Komšije su pojurile na galamu. Od straha i od želje da nestane, Sevrjugin je bio potpuno zapanjen.

- Bacanje! — viknu on mašući krupnim rukama. - Plaše... Simulator!.. Tuče ga u lice... Obesi se.

Ubljudov, nespretno zaglavljen negde ispod stolice, promuklo je viknuo:

„Ne kuni... Kanibal... Hilo... Gde si sakrio noževe?!

Iz sobe je iznenada istrčala sasvim mala, zamišljena starica. Minut kasnije vratila se sa čajnikom i, udobno sedeći na krevetu, podupirući se, počela da pije čaj uz zalogaj.

Posebno je svima zapao u oči konopac koji je visio sa plafona sa pocepanom košuljom. Neki fizičari sugerisali su da je ovo, kažu, masovna halucinacija. Skoro je dobio udarac pesnicom u lice. Iskoristivši krik, Sevrjugin je nagurao čaršave preko komode. Zapanjeni Ubljudov je zamolio staricu šolju čaja. U međuvremenu, Ubljudova žena se vratila.

Tužiće tvog seljaka, tužiće“, vikao je na nju debeli komšija. - Napravio si buku!

„Psihijatru evo, psihijatru“, vikali su okolo.

- Izađi. Ja sam svoj psihijatar! Ubljudov je zalajao. Strašno se sažalio, i umalo nije briznuo u plač. Tešilo ga je samo to što mu je ogroman stomak bio zadovoljan kao i ranije.

Ubljudov je osuđen - uslovno - na godinu dana popravnog rada zbog narušavanja javnog reda i mira i huliganizma. Ali samo svojoj ženi otvorio je dušu.

„Lažeš, glupane“, odgovorila mu je. - Pa ja sam verovao da si zbog četvrtine... Pio si punih deset godina... I odjednom... Valjda je počeo da gleda devojke, batina... Zato u omči.

DUŠEVNI BOLESNICI BUDUĆNOSTI 

 

U ordinaciji psihijatrijske klinike 500 godina od našeg rođenja, čitaoče, bio je prilično debeo, ćelav subjekt od oko 35 godina sa umerenim, geometrijskim stomakom. Iz oduševljenog zujanja koje je gomila lekara objavila i koja je okruživala čoveka, bilo je jasno da ovaj drugi nije sasvim obično voće.

- Beznadežni... Mi smo ovde nemoćni - mahnuo je rukom jedan stari doktor i skočio kroz prozor.

„Recite mi, on je bolestan“, mlada, super razmažena devojka doktor mlitavo se okrenula Gorrilovu (takvo je bilo prezime pacijenta). "Zar zaista nikada niste bili u delirijumu?"

„Nikad“, promrmljao je Gorilov, kukavički pogledavši doktore.

- Pacijente, da li mislite ili ne kada odgovarate? drugi, pomalo strog, psihijatar ga je pogledao u oči prodornim pogledom.

„Nisam bio, nikad nisam bio… Svejedno je nestati…“, ponovio je Gorrilov.

Užasno! Ovaj čovek nikada nije bio u delirijumu! Jeste li čuli ovako nešto?! vikali okolo.

Posle ovih reči, Gorilov se osećao potpuno nenormalno i odvojeno od ljudi.

„I zaista, nikada nisam bio u delirijumu; Nikad se nisam ni zamišljao kao čobanina, kao svi normalni ljudi, pomislio je i obrisao znoj dlanom. "Bože, kakav sam ja štreber i kako sam usamljen!"

„Bolestan je“, ponovo se nagnula super razmažena devojka doktorka, „reci mi, ali nadam se da si pokušao samoubistvo bar pet puta?..

— Ne, i nije bilo takvih misli. Šuštanje užasa je prošlo kroz psihijatre. Neki su čak i saosećajno plakali.

„Jedno pitanje“, iznenada se umešao debeli doktor, zadubljen u čvrstinu i, očigledno, pošto se mnogo predomislio. „Ovo sigurno moraš imati... Ti si ipak muškarac, proklet bio... Reci mi, zar noću, posle vihora seksa, nisi imao želju da poližeš oči svom partneru?“ a doktor lukavo namignu Gorrilovu.

Gorrilov je napeo pamćenje, izbuljio oči i sa užasom izgovorio istu stereotipnu frazu: - Ne!

„Pa, sve je jasno, moje tihe kolege“, rekao je doktor, „Gorilov je potpuno lud. Moramo da ga izolujemo.

„Samo trenutak“, javio se drugi doktor, nadimajući se od nestrpljenja. „To je veoma interesantna psihoza“, dodao je, gledajući pacijenta kao eksperimentalnu šimpanzu ljubaznim očima eksperimentalnog naučnika. - Gorrilov, opiši opet detaljnije svoje hronično stanje ludila.

Molimo vas. Ustajem ujutru, tačno u 9 sati, umivam se, jedem, poeziju ne čitam i nikad je ne čitam; zatim vuče na posao; Radim jer postoji potreba za tim i želim da zaradim više; Dođem sa posla, ručam, kupim nešto i odem sa ženom na ples… Spavam. To je sve.

U vazduhu su se čuli krici...

- A ti misliš, ni jednu varljivu nijansu... Nikakve težnje za onim svetom... Kakva teška ludnica... Čuli ste da ovaj tip nikad nije čitao poeziju... Vodite ga, on će nas srušiti!

Ali pozamašni roboti bolničari već su izvlačili Gorrilova koji se opirao.

„Ah, sanjaću ga danas“, jecala je super razmažena devojka doktor. - Kakva mora... Svake noći mi se čini da me teraju u 20. vek!

„Užas, užas... Senzacionalno“, glasovi su jurili udaljenim sablasnim hodnicima.

U međuvremenu, Gorrilova je nosio auto novog doba koji je bio daleko od našeg. Odvezao ga je u ludnicu. Kroz ono što bismo nazvali prozorom, Gorilov je sumorno gledao u okolne vidike. Automobil se kotrljao relativno sporo da bi Gorili mogli da vide normalan svet oko sebe i da upijaju prirodne utiske.

Uvrnuti ljudi ljuljali su se na visokim drvećem: bili su narkomani. Uzeli su posebne supstance koje izazivaju erotsko-kosmičke obmane. Jedina mana ovih lekova bila je u tome što su izazivali neodoljivu želju da skoči negde više... Gorrilov je video divne, lutajuće, svetleće plave figure ljudi. Po njihovom izgledu bilo je jasno da razgovaraju sami sa sobom u solipsističkom zanosu. Psi i oni su bili prilično pakleni - čak su i mačke bile otuđene.

„Samo ja ne mogu sve ovo da dobijem“, pomisli Gorrilov ljutito. "Kakva je nesreća biti normalan." Plakao je od samosažaljenja. „Da, i suze su mi nekako slane, grube, kao u pećinskim vremenima“, pomislio je glupo hrčući, „ne kao one kod te devojke doktorke... Njene su nekako nebesko plave, estetske, kao krijesnice... I moje telo je defektno, sa mišićima“, i pogledao je kroz prozor. Obični ljudi imali su razmažena tela, duboke oči pesnika i čela mudraca. „Bilo bi lepo da se naspavam“, konačno je odlučio Gorrilov. "Onda radi, napravi nešto, kupi odelo." Ali odmah su se na njegovom okruglom, energičnom licu pojavile kapljice znoja:

„Bože, šta ja mislim... Opet ću da poludim.

Pogledao je svog vozača: "Čak je i on u deliriju." Vozač je zaista razgovarao sa duhom svog dalekog pretka - Lava Tolstoja - i zamerio mu nerazvijenost. Gorrilov je strasno želeo da učini neki normalan, opravdan čin. Ali osim što je skinuo pantalone, nije mogao ništa da smisli. „Kakva sam ja budala“, osetio je stid samog sebe.

Vozili su se pored zatvora, gde su smešteni oni koje su u 20. veku nazivali tehničkim intelektualcima. Ova bezdušna, glupa stvorenja, koja poput prave elektronske mašine ne znaju ništa osim formalnih šema, sačuvana su samo da rade u korist razmaženih vizionara, esteta i sanjara.

Kačno, automobil se dovezao do zgrade poznate gotovo u svakom trenutku. Gorrilov je bio izolovan u prilično sumornoj, neprivlačnoj prostoriji. Njegovi zidovi su bili okačeni apstraktnim šizofrenim slikama kako bi se promovisalo lečenje. Ali nasuprot je bila soba još gora: bila je ograđena strujama i više je ličila na ćeliju.

Bio je poslednji koji je rekao da dva i dva čine četiri. Čak ni Gorrilov nije došao do ovoga.

Jurij Mamleev: Neuspeo čovek, Tumarala,

NEUSPEO ČOVEK  

Kad sve saberem, ja sam neuspeo čovek. Moj neuspeh je u tome što nisam postao bog. Da, da, bog, besmrtan, ne-čovek. Ostalo mi je da živim još dva dana (takva je naučna prognoza), a za četerdeset osam sati ne može se naučiti da postaneš bog. Dva dana. Na ostalo pljujem. Sve je gotovo.

Sedim u malom restoranu u Minhenu i skraćujem vreme, ipak dva dana, posljednja, traju ludački dugo. Naručio sam salatu i tri minhenska piva. Volim minhensko pivo, ono miriše prosto. (I ja sam, u suštini, prost.) A svet – đavo nek ga nosi. I taj Minhen, Rio de Ženeiro, Njujork i ostale gluposti. Neka ja u svom životu i nisam uspeo (rekao sam zbog čega), ali ta bića, ljudi, takoreći uopšte nisu živela. Nisu imala šta da biraju, osim viršli, salata, automobila i piva. Ali negde u sebi ja ih volim.

Naročito žene. Ipak pripadam njihovoj vrsti, to jest ljudskoj vrsti. U tome je stvar. U svim budističkim knjigama, na primer, piše da je velik uspeh uteloviti se kao čovek, to se dešava milion puta ređe od utelovljenja nižih živih bića – od bezbrojnih pohotljivih insekata (ovo je naravno simbolika) do demona koji urlaju u prazninu. A ja se s tim ne slažem.

Kome do đavola treba to ljudsko utelovljenje, ako je ono za devedeset devet posto ljudi uzalud dato: spavao, gurao se, radio i u grob. Po čemu je to bolje nego biti insekt? Premda se cela zapadna civilizacija na tome drži (to jest na fiziologiji). Uostalom, baš me briga za takvu civilizaciju, ona će ionako uskoro crći kao štakor, ugušivši se svojim postojanjem. Sad me zapravo ništa ne interesuje.

Jer mi je ostalo samo dva dana. Za to vreme neću moći postati bog. A biti čovek odvratno mi je.

Uprkos tome, ponavljam: negde u sebi volim tu poganu vrstu u kojoj me đavo naterao da se rodim.

Naročito volim žene. Ovde – u ovoj pivnici – one su strašno sentimentalne, skoro žive, za razliku od ostalih hiljada žitelja grada. Ili mi se u bunilu to samo tako čini? Već sam popio dve krigle ovog divnog piva. Žena je ovde slatka, meka, od mesa, s velikim grudima. Šta im je u duši – i imaju li uopšte dušu – ne znam. Neki savremeni zapadni teolozi odlučno odbacuju to srednjovekovno praznoverje o duši i o njenoj besmrtnosti. Oni odbacuju i samog Boga, ostajući pri tome profesori teologije.

Neka im Bog pomogne. Oni to čine jer im je dobro plaćeno. Meni lično se obične žene u pivnici sviđaju daleko više nego ti bogoslovi. Opet ponavaljam – to što meni nije pošlo za rukom da postanem besmrtan, bar planetarno božanstvo, to je samo zato što se nisam utelovio tamo gde sam želeo, već u degradiranoj ljudskoj vrsti.

Neki stari spisi o čovečanstvu govore drugačije – ali oni imaju u vidu druge ljude i drugo vreme.

Pa, gospodine, s tom komedijom je završeno. Spustio sam otrov u svoju poslednju kriglu piva i naslućujem uživanje... Ali to odvratno, smradno ljudsko telo, koje truli... I njega sam stekao zato što sam se rodio u ljudskoj vrsti – Gospode, kako mi je ona dosadila. Malaksavam od same pomisli na nju.

Ipak, ipak... Posmatram ih sada kako žvaću, gledaju, piju pivo. I njihove žene, čije su oči lepše nego oči muškaraca. Pa šta? Neka su malo i lepše. Pa šta? Gospode, kako su mi dosadili, sa svojim knjigama, sa svojim pivom, sa svojim religijama... Neko će reći da sam duhovni emigrant. Jedna moja baba bila je Ruskinja, iz Rusije, drugi preci su – ovdašnji. Rodio sam se ovde, na Zapadu. Ne poznajem Rusiju. Čemu ova priča? Kroz jedan sat ili pre postaću stvarni emigrant. Vreme je, vreme je! Samo sam jednom bio u toj zemlji. Zar je malo zemalja u svetu – Japan, Italija, Luksemburg, Belgija. Ali Rusija je potpuno nešto drugo. To nije samo zemlja. Osetio sam to čim sam doputovao. Bio sam tamo nedelju dana. Jednu nedelju za desetine godina života. Ništa, ništa tamo nisam razumeo. Ljudi, gradovi. I odjednom jedan strašan trenutak. Otišao sam na izlet, u šumu. Priroda me zapanjila svojom tugom, ali nekom visokom tugom, kao da je ona bila samo simbol nekih dalekih tajanstvenih sila. Iznenada je iz šume izašla devojčica. Imala je oko četrnaest godina. Bila je povređena, ispod oka modrica, malo krvi, vukla je nogu. Možda silovana što se svuda dešava ili su je samo tukli. Ali mene se nije uplašila – snažnog muškarca, usred šume. Uputivši mi brz pogled, priđe bliže. Pogleda me u oči. Od tog pogleda srce mi je stalo i kao da se pretvorilo u grudu beskrajne ljubavi, očaja i... odvojenosti. Oprostila mi je tim pogledom. Oprostila mi je sve što je bezdano gadno u čoveku, sve zlo, i pakao, i svoju krv, i rane. Ništa nije rekla. Udaljila se stazom prema horizontu. Bila je kao uskrsnula Rusija. Pogledao sam oko sebe, i odjednom sam jasno osetio da se u toj jadnoj odbačenoj prirodi, čiji izgled prodire do dna duše, u tim kućicama i hramovima u daljini krije nagoveštaj nečega što se nikada ne može razumjeti i što nije od ovoga sveta.

Eto, i s tim sam završio. Zatim sam se vratio na Zapad i ponovo upregao u običan ljudski točak: posao, novac, maloumno urlanje televizije, alkohol. Stres. Negde uzgred homoseksualizam. Računi. Metro. Stres. I bolest. Ostalo je svega dva-tri dana, mislim: i tako se s naporom pokrećem. A sad – dobar dan pivo s otrovom! Ovde stavljam tačku i pijem... Slova se rasplinjavaju... Već ne mogu da pišem.

( komentar na Novom Standardu -Tuljanin ) 
 

TUMARALA

proleće 196… godine večernji je voz rezao mrak šuma i gradića u okolici Moskve. U pravilnom ritmu terao je svoje zvukove sve dalje i dalje…Vagoni su bili svetli i gotovo prazni. Ljudi su sedeli nepomično, kao začarani, kao da su se isključili iz svih svojih poslova i istog takvog života. Nisam znao gde ih voz nosi.

U srednjem vagonu sedelo je samo sedmero ljudi. Neugledna starica uprla se o vreću krompira i samo što nije licem uronila u nju. Zdravi mladac celo je vreme žvakao luk i kao preneražen nekom pričom gledao pred sobom u prazninu. Neka debela žena smotala se u klupko te joj se lice nije ni videlo.

U uglu je sedeo on – Fjodor Sonnov.

Bio je to krupan muškarac od nekih četrdesetak godina, s čudnim licem koje je, činilo se, gledalo u sebe. Izraz tog ogromnog lica, čitavog u crtama i borama, bio je životinjski tuđ, uronjen u sebe, ali i usmeren na svet. Ali usmeren samo u tom smislu da svet za vlasnika tog lica doslovno nije postojao.

Sonnov je bio odeven jednostavno, a siva, pomalo iznošena jakna prekrivala mu je veliki trbuh koji je nekako koncentrisano pomicao i ponekad ga je dirao baš kao da mu je trbuh drugo lice – bez očiju i usta, ali – možda – stvarnije.

Disao je kao da, izdišući, ipak udiše zrak. Često se, očima mutnim od krupnog postojanja, zagledao u ljude koji su sedeli pored njega kao da ih pribija za svoj pogled, iako je njegovo unutarnje biće prolazilo kroz njih kao kroz zgusnutu prazninu.

Na kraju voz je usporio. Čovečuljci, njišući zadnjicama, krenuše prema izlazu. Sonnov je ustao s takvim osećajem kao da se podiže slon.

Pokazalo se da je stanica malena, ugodno izgubljena, s upornim, nakrivljenim, drvenim kućicama. Čim su čovečuljci iskočili na peron u njima je nestalo mrtvila i oni su, neobično živahni, potrčali – napred, napred!

Starica s vrećom zbog nečeg se zaputila prema tamnoj ogradi i nagnuvši se povratila u nju.

Zdravi mladac nije trčao, već je doslovno jurio ogromnim skokovima, široko mašući šapama. Po svemu sudeći, počinjao je život. Ali, Sonnov je ostao isti. Lutao je, vrteći se glavom i promatrajući okolinu kao da je upravo pao s Meseca.

Na glavnom trgu dva autobusa, olinjala poput pasa, stajala su na jednom mestu. Jedan je bio gotovo prazan. Drugi je pak bio tako nabijen ljudima da je ispuštao gotovo sladostrasno pištanje. No Sonnov ne obraća pažnju na sav taj kič.

Prolazeći uza stub, on odjednom udari derana koji je vrludao pored njega pravo u čeljust. Iako je udarac bio snažan i momak je pao u jarak, upućen je takvom unutarnjom ravnodušnošću kao da je Sonnov gurnuo prazninu. Samo je fizička drhtavica prošla njegovim teškim telom. Kao u transu hodao je dalje, pogledavajući stubove.

Momak dugo nije mogao doći sebi od tog čudnog načina s kojim mu je bio nanesen udar, a kad se osvestio, Sonnov je već bio daleko…

Fjodor je lutao uskom ulicom koju su zamračivale ružne kuće. Odjednom se zaustavio i seo u travu. Podignuo je košulju i počeo se, polako i mnogoznačno, milovati po trbuhu, baš kao da mu je u ruci koncentrisanq spoznaja. Gledao je vrhove stabala, … zvezde. I najednom zapevao.

Pevao je grčevito, životinjski, pljujući reči kroz gnjile zube. Pesma nije imala nikakvog smisla, a bila je od onih što ih pevaju po zatvorima. Na kraju, Fjodor ustade, podigne hlače i lupi se po stražnjici, kako bi krenuo dalje, baš kao da mu se u mozgu rodila misao.

Hodati se moralo poprilično. Na kraju uđe u tamnu šumu. Stabla su ovde već odavno rasla bez prijašnje stihije, proizvedene: nisu bila zagađena bljuvotinom ili papirom, već su jednostavno iznutra svetlila tamnim ljudskim rasporedom i brigom. To više nisu bile trave, već obrezane ljudske duše.

Fjodor pođe na stranu, a ne stazicom. I nenadano, nakon jednog sata hoda pokaza se u daljini, kako mu ide u susret, tamna ljudska silueta. A potom se ona pretvori u četvrtast lik mladića od oko dvadeset i šest godina. Sonnov najpre ne odreagira, a onda iznenada pokaže nekakvu oštru, mrtvu zainteresiranost.

"Imaš li cigaretu?" mrgodno upita momka.

Ovaj, s veselom živahnom njuškicom, prepipa džep kao vlastiti ud.

I tog trenutka Fjodor, hraknuvši u nekakvom grču kao da se izvrće u sebe čašu votke, zabije u trbuh momka ogroman kuhinjski nož. Takvim nožem obično ubijaju životinje s puno krvi.

Stisnuvši momka uz drvo Fjodor nožem zavrti po njegovoj utrobi baš kao da želi unutra ubiti nešto živo, ali nepoznato. Onda mirno ubijenog na božju travicu i odvuče sa strane, na malu poljanu.

Za to vreme visoko na crnom nebu ogolio se Mesec. Mrtvo-zlatna svetlost prelila je poljanu, lelujavu travu i panjeve.

Fjodor, čije je lice poprimilo prijatan izraz, sedne na panj, skine kapu pred pokojnikom i zavuče mu ruku u džep, da nađe dokumente. Novac nije dirao, samo je pogledao dokumente da momku sazna ime.

"Došljak, izdaleka, Grigorij", razneži se Sonnov. "Sigurno je putovao kući."

Pokreti su mu bili sigurni, smireni, gotovo nežni; videlo se da je izvršio njemu dobro poznat posao.

Iz džepa izvadi zamotuljak sa sendvičima i, složivši ih na listiću novine kraj glave pokojnika, poče s apetitom i polako večerati. Jeo je s apetitom, ne gadeći se mrvica. Na kraju mirno pokupi ostatke hrane u zavežljajčić.

"Pa, evo, Grišo", reče, brišući usta, "sad možemo i popričati... Ha?!" i ne žno lupne Grigorija po mrtvom obrazu.

Onda hrakne i namesti se udobnije te zapali cigaretu.

"Evo, da ti ispričam, Grigorije, priču o svom životu", nastavio je Sonnov na čijem se licu zamišljenost iznenada zamenila gotovo samodovoljnom dobrohotnošću. "Ali, najpre o detinjstvu, o tome ko sam i odakle. To jest o roditeljima. Otac mi je ispričao sve tajne o mom postanku pa ću ti ih sad ja lepo prepričati. Bio je on jednostavan čovek, živahan, ali u srcu grub. Ni minute nije bio među ljudima bez sekire. Mmm, da… A da ga je okruživalo isto toliko dobrote koliko grubosti… Za žene je tugovao, ne može se celi život provesti sa stablima, ali nikako nije mogao naći pravu. I na kraju nađe onu koja mu je bila po ukusu, a meni postala majkom... Dugo ju je iskušavao. Poslednjeg iskušenja otac se najviše voli sećati. Dakle, imao je otac, moj Grigorije, hrpu novca. I jednom ode on s mojom majkom, to jest Irinom, u dubokoj šumi, u zabačenu kolibu. A prethodno joj ispriča da je tamo sakrio novac i da nitko za to ne zna. Da, da… I sve je složio tako da je majka zaključila da za taj put stvarno niko ne zna i da svi misle da je otac otišao na put za poslom na celu godinu… Sve je on namestio tako da navede mamu na nekažnjen zločin, da pomisli, ako ga odluči ubiti i prisvojiti novac, da to može učiniti bez opasnosti za sebe. Jesi li shvatio, Grigorije?" Sonnov malo zastade. Teško bi bilo i pomisliti da je tako razgovorljiv.

Zatim nastavi:

I evo, sedi tata naveče u dalekoj kolibi s mojom majkom, Irinom. I pravi se nevešt. I vidi on: Irina se sve nešto misli, a hoće to sakriti. Ali joj se bela prsa sve nadimlju i tresu. Padne noć. Otac legne na odvojeni krevet i napravi se da spava. Hrče. A sve zapravo oseća. Sve se smrači. Odjednom se čuje: tiho, tiho ustaje majka, disanje joj nježno drhti. Ustaje i ide prema uglu – prema sekiri. A sekiru je otac imao ogromnu – jednim udarcem možeš rascepiti medveda napola. Uzme Irina sekiru u ruke, podigne je i jedva čujno krene prema očevom krevetu. Došla sasvim blizu. I tek što je zamahnula, a otac je – drrrm – nogom u trbuh. Skoči i baci je pod sebe. I tu je i uzme. Tako sam začet… A otac je Irinu zbog tog slučaja jako zavoleo. Odmah sledećeg dana s njom pred oltar, u crkvu… Ceo život se nije od nje rastajao. 'Razume ona', govorio je. 'Nije mlitava. Da nije na mene pošla sekirom nikada je ne bih oženio. A tako sam odmah video – jaka žena… Bez suza.' I uz te reči obično bi je lupnuo po stražnjici. A majka se ne bi sramila: samo bi namestila ljutito lice, a oca je poštovala… Eto, iz takvog začeća s gotovo ubistvom sam ja i nastao… No, što cutis, Grigorije", senka pređe preko Fjodorovog lica. "Ili ti moja priča možda nije zanimljiva?"

Postalo je jasno da je neuobičajena rečitost bacila Fjodora u stanje histerije. Nije voleo da govori.

Na kraju ustane. Popravi hlače. Nagne se prema mrtvom licu.

"Pa gde si, Grigorije, gde?" odjednom poče naricati. Njegovo zversko lice gotovo se razneži. "Gde si? Odgovaraj!? Gde si se sakrio, kujin skote?! Pod panj, jesi li se pod panj sakrio?! Misliš, umro, pa se od mene sakrio?! A!? Znam, znam ja gde si ti!! Nećeš otići!! Pod panj si se sakrio!"

I Sonnov krene prema najbližem panju i poče ga ljutito udarati nogom. Panj je bio truo i počeo se meko raspadati pod njegovim udarcima.

"Gde si se sakrio, kujin skote?!" zavapio je. Odjednom se zaustavi. "Gde si?! Gde?! S kime razgovaram? S tobom? Je li? Ili ti je možda smeešno? Odgovaraj!?"

"Odgovaraj…aj!" odazvala se jeka. Mesec se odjednom sakrio. Tama je prekrila šumu, a drveće se slilo s tamom.

prevod : Rafaela Božić-Šejić

izvor

_______________

Jurij Vitaljevič Mamleev

Jurij Vitaljevič Mamleev rođen je 11. prosinca 1931. u Moskvi. Po obrazovanju inženjer, predavao je matematiku u večernjoj školi, ali je njegova glavna delatnost bila književnost. Njegove pripovetke, romani i filozofski eseji čitali su se u njegovu stanu ili su kružili u samizdatu jer ih za vreme sovjetske represije nije mogao objaviti. Upravo zbog nemogućnosti objavljivanja emigrira 1974. u SAD gde predaje na Univerzitetu Cornell, a 1983. prelazi u Pariz gde predaje ruski jezik i književnost. Za vreme emigracije prevode ga i objavljuju na Zapadu, a nakon što su se u Rusiji promenile političke prilike, vraća se u domovinu i doživljava afirmaciju i izdanje svojih brojnih dela. Osnivač je žanra metafizičkog realizma, u kojem se trudi razotkriti ponore koji se kriju u ljudskoj duši kako bi takvim postupkom došlo do katarze i pročišćenja, tj. oslobađanja. Za svoj rad dobio je brojne nagrade i priznanja.